О КРВИ ПРАВЕДНИКА

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

О КРВИ ПРАВЕДНИКА

Стефан Јеврејима:
Ви се једнако противите духу светом; како ваши оци, тако и ви.
А (Jeвpeju) засипаху камењем Стефана, који се
мољаше Богу и говораше: Господе Исусе, прими
дух мој. Онда клече на колена и повика иза гласа:
Господе, не прими им oвo за Грех. И oвo рекавши умре.
Блажени прогнани правде ради, јер је њихово
царство небесно. Праведник ће од вepe cвoje
жив бити (Дела ап. 7, 51-60; Матеј 5, 10; Пр. Авак. 2, 4).
Kaд бисмо, као јунаци, остајали чврсти у борби,
видели бисмо помоћ Божју да нам силази с неба.De imitatione Christi, lib. I cap. XI, 4.

Из крви је поникла наша вера, драга браћо; из крви њеног оснивача и његових апостола, из крви оних херојских душа, које Бог с времена на време шаље људској раси, да је учине бољом и благороднијом. Као што млада биљка потребује много влаге за свој узраст и одржање, тако и свака вера у младости својој потребовала је много крви, и то крви праведничке. А наша вера, која је најблагороднија међу верама, потребовала је и најблагородније крви за свој узраст и одржање.

Таква је судбина, браћо, нашег рода, да се најбољи у њему морају жртвовати, да би мањи и лошији могли живети. Пожртвовањем своје најбоље браће људи се спасавају. Све најбоље, што се у људском роду одгаји, мора да се принесе на жртву ради искупљења већине. Зато су људи од вајкада и веровали, да само праведничка крв спасава и искупљује. Велики људи и не долазе у свет, да уживају радости света, но да те радости открију и омогуће својој малој браћи. Али ова њихова браћа често их не разумеју и не слушају, но их гоне и муче и на стотине начина смрти предају.

Но Бог тако хоће, драга браћо, да велики људи у смрти постану још већи, још моћнији, још речитији. Кад уста њихова замукну, крв њихова виче и враћа људе са њихових вратоломних, заблудних странпутица. И тад се тек људи враћају, у стиду и покајању, на оно место, где су крв великог човека пролили, подижу му споменик, и тек тада ударају оним путем, који им је он, посланик Божји, за живота свога указивао!

Израиљски народ поубијао је редом своје пророке, а кад ових више није било у животу, подизао им је споменике. Грчки народ дао је чашу отрова своме најбољем сину, чијим именом су се заклињали најумнији људи доцнијих времена. Па и ми Срби морамо се заруменети од стида пред понеким листовима наше историје, на којима су уписана имена оних, који су много или све жртвовали за добро свога народа, но којима се народ није заслужно одазвао. И историје осталих народа пружају довољан број примера невиног жртвовања и праведничког страдања.

Но, нашто тражити друге примере код примера нашег Спаситеља? Његов живот само је један низ пожртвовања за људски род и један низ неправде људског рода према њему. Његова смрт ништа друго није до печат и круна његових пожртвовања и његових страдања. Христос је врло добро разумевао историјски закон, по коме се сви они морају много жртвовати, који неко велико дело међу људима мисле да остваре. Он је знао да је његово највеће и да зато и највеће жртве изискује. Он је предвиђао Голготу и за себе и за своје следбенике. С тога је и говорио овима о ономе, што им предстоји. Говорио им је, да сви они, који хоће да буду со и светлост земљи морају бити од људи гоњени, мучени, на судове извођени и неправедно осуђивани. Храбрио их је, да не би клонули у трпљењима. Истицао им као најбоље примере човечјег рода оне, који се за дело његово највише жртвују.

Али ученици његови нису појмили проповед о тако безмерном пожртвовању. Они су мислили, као и остали њихови земљаци, да је царство Божје много јевтиније, да ће оно доћи, као мана с неба, без људског труда и напора. Тако доцније постале су им речи њиховог учитеља јасне, доцније, кад су Њега видели на крсту; или још доцније, кад је дух његов почео и њих да подстрекава на пожртвовање. Ми их видимо тад, како се и они, један за другим, жртвују за велико дело Божје.

Пожртвовање једнога, дакле, подстакло је њих десетину на пожртвовање, ова десетина других стотину, ова стотина других хиљаду - док наша вера није толико порасла и Ојачала у свету, да више није потребовала крвних жртава.

Ми често радо размишљамо о овом младалачком добу наше вере, онако исто као што се радо сећамо наше сопствене младости. И данашње празновање једнога од оних, који су крвљу својом помогли узрасту наше вере, подсећа нас на оне прве дане, кад се црква Христова у свету образовала. Помозимо се мислима, браћо, и пренесимо се за час у оно пунозначајно доба.

I

Судије Христове погрешно су рачунале, да ће распећем свога великог противника и дело Његово уништити. Но квас је био замешен и он је у потаји бујао. Није много прошло, па је тајно постало јавно. Пред ове судије израиљске почели су једнога дана изводити некакве људе, који су по Јерусалиму и околини узрујавали народ вешћу, да је распети пророк из Назарета васкрсао и да живи.

То су били ученици Христови. Главари су били изненађени видећи пред собом људе просте, неуке, сироте, како ватрено и одлучно говоре о Исусу као посланику Божјем. и о путу живота, који је он проповедао, као једином путу спасења. Главари најпре прете и кажњавају, потом наређују гоњење без поштеде. Узалуд све. Апостоли нове вере не узмичу, не страхују, но продужују обраћати свет у своје коло. Њихов је број био мален, њихова средства никаква; но њихова снага није лежала ни у броју ни у богатству, но у непоколебљивој вери у скору победу Исуса над светом, у скоро извојевање царства Божјега. Ова непоколебљива вера испуњавала је сву душу њихову; њоме су се они крепили на заједничким молитвама, њоме храбрили и тешили у тешким часовима гоњења и страдања. Ова вера чинила је сироте рибаре галилејске речитим, непобедним. Такви су били сви, такав је био и млади Стефан.

Млад, и у лицу као анђео, Стефан је био тако одважан и тако речит, да су се његови противници морали обманом и клеветом служити против њега. Оптужили су га за хулење на стару израиљску веру. Изведен пред суд Стефан и не покушава себе да брани, но да судије своје приведе к својој вери. Пресуда је брзо била готова - страховита пресуда! - а још брже извршена. Око младог апостола хришћанског стајала је маса разјареног света, с камењем у рукама, готова да пресуду изврши. Лице младићево окретало се десно и лево, тражећи по разјареној маси својих сународника једног јединог човека, који би га био разумео и који би његову праведну ствар у одбрану узео. Ни једног! Куда год би се мучеников поглед омакао, камење је летело на њега, да ућутка она уста, која су онако речито говорила, да унакази оно лепо лице, које је тако многе за Христа задобило, и да што пре приведе к смрти онога, који је живот проповедао. Под градом од камења Стефан је испустио душу своју с погледом управљеним у небеса, која су се пред његовом вером отварала и сјај божанског престола му показивала.

Крв Стефанова прва је после голготске крви, која је веру нашу залила. Стефан се први принео на жртву вери Христовој; - у томе лежи његова слава, у томе и разлог поштовању, које му је црква Христова кроз векове одавала и које му ми данас, као црква Христова, с овога места одајемо.

II

Ми одајемо поштовање пожртвовању херојске душе Стефанове, јер ми сматрамо пожртвовање за добро и спас наше браће као дело достојно дивљења и подражавања. Херојство је у Хришћанству било увек високо цењено: оно се и данас не мање цени. Јер, у истини, Хришћанин бити не значи друго до херој бити, тј. бити човек, готов да се жртвује за ствар човечанства или за ствар Бога.

Има људи, браћо, има их у другом свету, има их и код нас - и број њихов, нажалост, никако се не смањује - који су неуморни у тврђењу, да је хришћанска вера преживела, пошто она учи људе пожртвовању, тј. нечему. што је противно природи и природним законима. Природа је, веле ови људи, створила човека с многим потребама. Ове потребе човек мора задовољавати, ако жели срећно да живи. И уколико један човек своје природне потребе обилније задовољава, у толико срећније живи.

Жртвовати другоме оно, што једном човеку треба, противи се природи. У природи влада један апсолутни закон, то је закон самоодржања. Све, што год се у животу појави, тежи у животу и да се одржи. Онај, ко жртвује нешто од својих добара, свога здравља, ума, богатства, тај нарушава онај закон о самоодржању, коме се цела васиона покорава. Како може немоћни човек да се противи оном свемоћном закону? Како може људска малена снага да пркоси огромној снази природе.

Зато, довикују ови чудни учитељи, - које ја не мрзим, но за чији душевни мир страхујем - повинујмо се природи! Живимо сходно природи! Бринимо само за себе! Усавршавајмо, задовољавајмо себе! Живот је кратак, искористимо га за себе. Не чинимо по могућству другима зла, но не чинимо им ни добра!

Но замислите, драга браћо, да сви људи усвоје ово мишљење! Шта би било од друштва, од човечанства, од културе? Све би се морало распасти; сва заједничка добра човечанства пропала би, и човек би спао на онај ступањ, на коме горска дивљач живи. Јер горска дивљач зна инстинктивно само за један закон, за закон самоодржања. Али и ово није сасвим тачно, јер и горска дивљач често се уздиже над инстинктом самоодржања и показује понекад дивне примере самопожртвовања.

Тако, лав не једе сам свој плен, но доноси га и дели са лавицом и младунцима својим; орао гладан носи у канџама храну својим орлићима; - а и један и други изложиће се животној опасности у одбрану свога порода од непријатељског напада.

Овакве појаве код животиња не могу се подвести под закон самоодржања. То је инстинктивно или полусвесно, или свесно пожртвовање за друге. То је одвајање од свога добра и свога живота и давање другима.

Куд и камо је ово пожртвовање за свој пород силније и изразитије код човека! Један отац породице жртвује својој деци све време своје, сву бригу, сав труд и све мисли своје. Био он богат или сиромах! Радник у хучној фабрици окреће машински точак а мислима је својима дома; можда над болесним дететом, које је то јутро у ватри и писку оставио. Чело очево пробија леден зној. Ах, кад би време брже пролазило! Или, замислите, шта би једна мајка жртвовала, да своје болесно дете спасе! Сто живота да има, или једну пуну планету злата, или све сунчеве зраке, кад би могла похватати, - све би дала у порез смрти, само да јој дете остави у животу.

Или узмите пожртвовање за један шири круг од породице, за отаџбину! Једном родољубу, био он владалац или државник или обичан грађанин, његова је отаџбина предмет највеће бриге и старања. Наши јунаци из Устанка пунили су топове својим сребром и златом и тукли тиране своје слободе. Наши генијални слепци молили су, да их увежу у седла коњима и да их пусте међу непријатеље, како би ови о њихове кости оружје своје иступили.

Или још један шири круг - човечанство! Узмите једног научника! Он има опет свој олтар, коме је у стању све жртвовати. Ми се находимо, браћо, у овом свету као у једном лавиринту најчуднијих ствари и појава. Ми видимо како пред нама посведневно ничу нове форме живота, како се развијају и како их нестаје, да се опет поново појаве. Ми посматрамо многе природне, загонетне, појаве, којима не знамо ни узрока ни смисла. Живот наш био би светлији и угоднији, кад би ми све те ствари и појаве упознали. Научник се сав предаје испитивању неиспитаног, тајанственог. За њ нема ништа тако драгоцено, што он не би жртвовао, само да дође до једног новог открића, којим би се људско знање умножило и једна свећа више упалила у тами нашег незнања и наших заблуда. Колико је и колико учених и богатих, који су мирно и блажено могли код своје куће живети, отисло се, да испитује поларне пределе наше земље, и у том покушају нашло смрт у леду и зверским чељустима! Колико је научника претрпано снегом или прогутано морем или пострадало у дивљим, неиспитаним пустињама! Један славни лекар, да би тачно. на себи, испитао ток колере, прогутао је масу заразних колерних бацила. Један велики социолог жртвовао је своје огромно имање покушају, да људско друштво реформише, постављајући га на једну солиднију и праведнију основу. Недавно новине извештаваху, да је један енглески испитивач радијума изгубио руке у служби науке.

Сви ови примери, драга браћо, и небројени други, најречитије сведоче, да пожртвовање није нешто неприродно, но баш нешто, што лежи у природи свих разумних створења, нешто што се није само у стара времена дешавало, но што се и данас све једнако дешава. И кад наша вера тражи од нас пожртвовање, она не тражи ништа, што би се природи нашој противило, но нешто што је у природи засновано.

Па ипак, наша вера и наша природа нису једно и исто. Наша вера тежи да нашу природу оплемени, облагороди, да је уздигне, такорећи, над самом собом, да је учини надприродом, да човека створи надчовеком. Наша природа је конзервативна, наша вера је напредна. Природа тежи да нас задржи при нашим старим навикама, вера нам не дозвољава ни часа да будемо задовољни са самим собом и да стојимо. Вера тражи од нас непрекидно обновљено срце и препорођену душу; она сваком од нас поставља свако вече питање: Јеси ли данас постао бољи и савршенији него што си јуче био? Природа је наша као један груб, неуглачан камен, из кога уметник израђује најдивније облике. Вера је неуморна у глачању наше природе.

Може неки човек мислити да је већ достигао савршенство, но то његово мишљење вера ће одбацити, као што је одбацила хвалисаву молитву фарисејеву. Јер деца вере, браћо, нису они, који мисле, да су достигли савршенство, но они, који осећају глад и жеђ за савршенством. Благо гладнима и жеднима савршенства, јер то су прави синови Оца небесног! Само гладним и жедним правде и истине вера је од потребе; онима, који су само задовољни, вера не треба. Они, који једном идеалу теже - а сви су идеали, браћо, у Богу - морају пре свега веровати у тај идеал. Само се на вери идеали оснивају, и само се вером ка идеалима греди. А безбројни су ступњеви на оним степеницама, уз које нас наша вера диже ка идеалу. Оне почињу од човека животиње, а завршују се бого-човеком; њихов је један крај у царству инстинкта а други у царству духа. Бежати од свог сопственог животињства и приближавати се Богу, савршеном Оцу васионе, то је битни налог наше вере. А тај је пут и тежак и заморан. Зато је и напредовање човечанства у облагорођењу духа и срца споро. Сваки појединац мора у томе да покаже напредак, да би га цело човечанство могло показати. - Зато нам наша вера и налаже да се у животу сачекујемо, да се довикујемо и да се узајамно подржавамо на великом путу ка савршенству. Наша вера ставља нам двоје у дужност: да гледамо преда се и крчимо пут напретку, и да гледамо за се, да помажемо и нашој слабијој, немоћнијој заосталој браћи, да нас стигну и да се попну на онај степен, на који је наш труд и наш дар, који није наш но Божји, нас попео. Јер Бог неће само једног напредног човека, Он хоће једно напредно човечанство. А пут који води једном напредном човечанству зове се пожртвовање богатих за сиромашне, учених за неучене; пожртвовање великих за мале, пожртвовање појединаца за целину.

III

А кад се жртвујемо, браћо, не очекујмо одмах награду и захвалност оних, за које се жртвујемо. Она ће често задоцнити, често и сасвим изостати. Често пута ће се први бацати каменом на нас они, који су хлеб наш јели. Често ће нас прво гурати у пропаст они, који су се нашом снагом и помоћи уздигли у власти и богатству над нама. Често пута ће они, којима смо ми живот спасли, нама смрт желети. Често ће они, којима смо ми скућили, радити да нама раскуће; а они, којима смо ми част очували, да нас учине нечасним.

Често ћемо се осетити остављени од своје деце и својих пријатеља, непризнати од своје отаџбине, а презрени од целог човечанства. И тад ће се наше увређено срце стезати, а груди проламати вапајем: ах, зар сам ја то залужио од своје деце, коју сам у зноју и труду, с толико љубави, однеговао? Ах, зар да ме оставе они пријатељи, који су за мојом трпезом јели и пили, и мојим добром као својим располагали? Ах, зар отаџбина, којој сам ја толико одан био, да заборави на свога сина? Зар човечанство нема милости према једном члану своме, који је своју срећу његовој срећи жртвовао?

Али, на наше уздахе и наше вапаје ми ћемо добијати само ироничне одговоре. И ми ћемо се осетити сасвим усамљени у овом широком свету. Наш поглед неће имати где зауставити се на земљи, и наше ће се очи дићи тад к небу, као и Стефанове, тражећи тамо бољег одговора и боље утехе. Ми ћемо се обратити с последњим горким вапајем сјајним звездама, што у ноћи онако чудно трепере, и којима се сваке ноћи милиони оних, који на земљи трпе, обраћају за утеху. Ми ћемо их запитати: О звезде, јесте ли живе? Да ли се вашим треперењем смејете несрећи мојој или треперите од ужаса, посматрајући одозго незахвалност и неправду људску? Има ли кога на вама или за вама, звезде, ко би ми правду и утеху доделио? Треба ли, да се надам, или да овај прашљиви живот што пре у прах претворим из кога је и постао?

И тад ће се јавити Онај, који нам се дотле чинио ћутљив и неосетљив. Бог ће проговорити, браћо. из сваке звезде, из целе васионе, из нас самих: Не бој се, ја сам с тобом! За мене си се жртвовао и за мене си трпео; знај, да сам се Ја кроза те жртвовао и трпео. Не тражи награду од оних, КОЈИ су гори од тебе и који не знају шта раде, него од мене тражи награду, јер си и на моме послу радио. Трпи и веруј, да је код мене крајња победа!

И кад будемо чули овај свети, божански глас, ми ћемо заборавити на све ударце, које нам земаљска неправда и незахвалност наносе. Наше ће срце бити успокојено, а наше лице обасјано нашом вером у Бога као и лице првога хришћанског мученика Стефана. И ми ћемо бити тада у стању као и он да се молимо за неразумне и незахвалне овога света:Господе, не прими им ово за грех! Амин.

Говорена на Светог Стефана