Никакву корист не доносиш љубитељима својим, јер си ти, свете, – станиште туге. Све блиске теби заводиш богатством и разним задовољствима; али, у дан смрти, и благоликост лепих и крепост силних, све у гроб свргаваш. Тешко ономе ко воли тебе и кога ти волиш, – његова ће се радост обратити у лелек.
У свету, овом мору греха, сви дани моји испразно протекоше. Живот је мој за мене бескорисно прошао; и дан смртни сам, чак, заборавио; лутао сам и увећавао бреме греховно – прегршти плеве за огањ предвиђене. И ево, плач и уздисаји чекају ме на оној страни која је ужасом испуњена.
Пошто сам те од младости моје до старости волео, варљиви свете, време живота мога прошло је неприметно, и ево, у гресима ме затиче смрт. 0, боље да никада ни ступио нисам у тебе, свете, – који обмањујеш сваког ко /у тебе/ улази. Они који те воле не наслађују се радошћу, а они који те не воле – не плачу. Блажен је онај ко раскида твоје мреже, тај ће наследити дворе радости.
Свет овај изгледом својим обмањује и мудре, јер се извесно време показује привлачним, чак и на зајам даје срећу и богатство; али у дан смртни узима их натраг, узвраћајући мучењем неупоредиво већим од наших грехова. Кратко нам време дозвољава да грешимо, и за награду нам даје вечну таму.
