АКАТИСТ Пресветој Богородици БЛАГОВЕШТЕЊСКОЈ

прославља се на Благовести
(чита се за исцељење од свих болести)
Кондак 1. 
Теби, Војвоткињи Која се бори за нас, узносимо песме победне, а избавивши се од зла - песме захвалне, ми, слуге Твоје, Богородице. Но пошто имаш моћ непобедиву, од сваке нас опасности избави, да Ти кличемо: Радуј се, Невесто Неневесна! 
Икос 1. 
Ангео првак послан би с неба да каже Богородици: Радуј се! И гледајући Те, Господе, како се оваплоћаваш на нетелесни глас, беше запрепаштен, и стајаше кличући јој овако: 
Радуј се, јер ће Тобом радост засјати! 
Радуј се, јер ће Тобом проклетство исчезнути! 
Радуј се, палог Адама Позивање! 
Радуј се, Еве од суза Избављење! 
Радуј се, Висино недостижна људским помислима! 
Радуј се, Дубино недогледна и ангелским очима! 
Радуј се, јер си Царев Престо! 
Радуј се, јер носиш Носиоца свега! 
Радуј се, Звездо која објављује Сунце! 
Радуј се, Утробо божанског оваплоћења! 
Радуј се, јер се Тобом обнавља створење! 
Радуј се, јер се у Теби зачиње Створитељ! 
Радуј се, Невесто Неневесна!
Кондак 2. 
Видећи Себе у чистоти, Света смело говори Гаврилу: Твој чудни говор изгледа несхватљив души мојој, јер како говориш о рођењу од бесеменог зачећа, кличући: Алилуја! 
Икос 2. 
Тражећи да сазна непознато знање, Дјева повика служитељу тајне: Реци ми како је могуће да се син роди из чисте утробе? А он јој рече са страхом, кличући овако: 
Радуј се, Поверенице тајанственог Савета! 
Радуј се, Веро у оно о чему треба ћутати! 
Радуј се, Уводе у чуда Христова! 
Радуј се, главни од догмата Његових! 
Радуј се, Лествице небеска, којом сиђе Бог! 
Радуј се, Мосте, оји преводи са земље на небо! 
Радуј се, Чудо о коме много говоре ангели! 
Радуј се, многооплакивани Поразе демонима! 
Радуј се, јер си неизрециво светлост родила! 
Радуј се, јер начин ником ниси открила! 
Радуј се, јер превазилазиш знање мудраца! 
Радуј се, јер просветљујеш разум верних! 
Радуј се, Невесто Неневесна! 
Кондак 3. 
Сила Свевишњега тада осени браку неискусну Дјеву ради зачећа, и утробу њену с благим плодом показа дивном њивом свима који желе да жању спасење, певајући овако: Алилуја! 
Икос 3. 
Примивши Бога у утробу, Дјева похита Јелисавети. А чедо ове, осетивши одмах њихов загрљај, обрадова се, и узигравањем, као песмама клицаше Богородици: 
Радуј се, лозо неувелог изданка! 
Радуј се, тековино бесмртнога плода! 
Радуј се, јер преобраћаш земљоделца у човекољупца! 
Радуј се, јер си родила садитеља живота нашега! 
Радуј се, њиво која произведе обиље милосрђа! 
Радуј се, трпезо, која носи мноштво милости! 
Радуј се, јер чиниш да цвета рај сладости! 
Радуј се, јер спремаш пристаниште душа! 
Радуј се, пријатни тамјане молитве! 
Радуј се, целом свету умилостивљење! 
Радуј се, Божја наклоности према смртнима! 
Радуј се, смелости смртних према Богу! 
Радуј се, Невесто Неневесна! 
Кондак 4. 
С буром помисли сумње у себи, смерни Јосиф збуни се гледајући, Непорочна, на тебе безбрачну и подозревајући браколомство. Но сазнавши да је твоје зачеће од Духа Светога рече: Алилуја! 
Икос 4. 
Чуше пастири ангеле како песмом славе долазак Христа у телу, и похитавши му као Пастиру, видеше Га као безазлено јагње, одхрањено у утроби Марије коју славећи рекоше: 
Радуј се, Мати Јагњета и Пастира! 
Радуј се, торе разумних оваца! 
Радуј се, одбрано од невидљивих непријатеља! 
Радуј се, отварање рајских врата! 
Радуј се, јер се небеско радује са земаљским! 
Радуј се, јер земаљско ликује са небеским! 
Радуј се, неућутна уста апостола! 
Радуј се, непобедива смелости мученика! 
Радуј се, јака тврђаво вере! 
Радуј се, светла ознако благодати! 
Радуј се, јер се тобом обнажи ад! 
Радуј се, јер се тобом обукосмо у славу! 
Радуј се, Невесто Неневесна! 
Кондак 5. 
Угледавши богу водећу звезду, мудраци иђаху за њеном светлошћу, и држећи ју као светиљку, њоме тражаху моћнога Цара; па стигавши до Недостижног, обрадоваше се кличући му: Алилуја! 
Икос 5. 
Синови Халдејаца видеше на рукама Дјеве Онога који је рукама створио људе, и познавши у Њему Владара, иако узе лик слуге, похиташе да Му послуже даровима и да кличу Благословеној: 
Радуј се, Мати незалазне Звезде! 
Радуј се, зоро тајанственога дана! 
Радуј се, јер си угасила пећ преваре! 
Радуј се, јер просвећујеш проповеднике Свете Тројице! 
Радуј се, јер си збацила са власти нечовечног мучитеља! 
Радуј се, јер си показала човекољубивог Господа Христа! 
Радуј се, јер избављаш од незнабожачког веровања! 
Радуј се, јер чуваш од нечистих дела! 
Радуј се, јер си укинула клањање огњу! 
Радуј се, јер ослобађаш од пламена страсти! 
Радуј се, водиљо верник невиности! 
Радуј се, радости свих поколења! 
Радуј се, Невесто Неневесна! 
Кондак 6. 
Поставши богоносни проповедници, мудраци се вратише у Вавилон, испунивши Твоје пророштво и објавивши свима Тебе, Христа, оставише Ирода као безумника, који не зна да пева: Алилуја! 
Икос 6. 
Засјавши у Египту светлошћу истине, прогнао Си таму лажи, јер идоли његови, Спаситељу, попадаше не могући поднети Твоју силу. А избављени од њих клицаху Богородици: 
Радуј се, уздизање људи! 
Радуј се, обарање демона! 
Радуј се, јер си превару заблуде уништила! 
Радуј се, јер си лукавство идола изобличила! 
Радуј се, море, које потопи духовног фараона! 
Радуј се, стено, која напоји жедне живота! 
Радуј се, огњени стубе, који показује пут онима у тами! 
Радуј се, заклоне свету шири од облака! 
Радуј се, храно замено мане! 
Радуј се, служитељко свете сладости! 
Радуј се, земљо обећана! 
Радуј се, из које тече мед и млеко! 
Радуј се, Невесто Неневесна!
Кондак 7. 
Кад је требао Симеон да пређе из овог варљивог света, предат Си му био као дете, али он у Теби позна и савршеног Бога. Зато се задиви Твојој неисказаној мудрости кличући: Алилуја! 
Икос 7. 
Јавивши се, Створитељ показа нама, својим створовима, нову твар, израсте из бесемене утробе, и сачува ју чистом као што је и била, да бисмо бидећи чудо, славили ју усклицима: 
Радуј се, цвете непролазности! 
Радуј се, венче уздржљивости! 
Радуј се, јер у теби сија праслика васкрсења! 
Радуј се, јер показујеш живот ангелски! 
Радуј се, дрво красног плода, којим се хране верни! 
Радуј се, дрво доброг хлада, под које се склањају многи! 
Радуј се, јер си носила у утроби Путовођу заблудјелих! 
Радуј се, јер си родила Избавитеља заробљених! 
Радуј се, умилостивљење праведног Судије! 
Радуј се, опроштају многим преступницима! 
Радуј се, непостидна одећо нагима! 
Радуј се, љубави, која сваку жудњу побеђује! 
Радуј се, Невесто Неневесна! 
Кондак 8. 
Видевши необично рођење, уклонимо се од света, и пренесимо ум на небо, јер се зато узвишени Бог јави на земљи као смерни човек, желећи да привуче висини оне који Му кличу: Алилуја!  
Икос 8. 
Неописана Реч сва беше међу земнима, но никако не одвојивши се од небеских. Јер не беше промена места божанско силажење и рођење од Дјеве, која прими Бога, и која слуша ово: 
Радуј се, сместиште несместивог Бога! 
Радуј се, врата величанствене тајне! 
Радуј се, Ти, о којој са сумњом слушају неверници! 
Радуј се, несумњива похвало верних! 
Радуј се, пресвета колеснице Онога који је на Херувимима! 
Радуј се, преславно станиште Онога који је на Серафимима! 
Радуј се, јер си супротности ујединила! 
Радуј се, јер си девичанство и рођење спојила! 
Радуј се, јер се тобом преступ заглади! 
Радуј се, јер се тобом рај отвори! 
Радуј се, кључу царства Христова! 
Радуј се, надо вечних добара! 
Радуј се, Невесто Неневесна! 
Кондак 9. 
Сва природа ангелска задиви се великом делу Твог ваплоћења, јер Онога који је као Бог недоступан гледаху као свима доступног човека, где с нама борави, и од свију слуша: Алилуја! 
Икос 9. 
Речите говорнике видимо безгласне као рибе пред тобом, Богородице, јер не умеју да објасне како си и девојка остала и могла родити. Ми пак, дивећи се тајни, верно кличемо: 
Радуј се, сасуде Божје мудрости! 
Радуј се, ризницо Његовог промисла! 
Радуј се, јер показујеш да су мудраци немудри! 
Радуј се, јер доказујеш да су красноречиви безгласни! 
Радуј се, јер залудеше опаки споритељи! 
Радуј се, јер увенуше творци басни! 
Радуј се, јер раскидаш незнабожачка плетења Атињана! 
Радуј се, јер пуниш мреже рибара! 
Радуј се, јер извлачиш из дубине незнања! 
Радуј се, јер многе просвећујеш знањем! 
Радуј се, лађо жељним спасења! 
Радуј се, пристаниште бродара кроз живот! 
Радуј се, Невесто Неневесна! 
Кондак 10. 
Желећи да спасе свет, Украситељ свега дође својом одлуком, и будући господар - као Бог - ради нас јави се подобан нама човек, и сличним позвавши слично, као Бог слуша: Алилуја! 
Икос 10. 
Тврђава си девојкама и свима који ти прибегавају, Богородице Дјево, јер тиме те , Пречиста, учини Творац неба и земље уселивши се у утробу твоју и научивши све да ти кличу: 
Радуј се, стубе девојаштва! 
Радуј се, врата спасења! 
Радуј се, человођо духовнох обновљења! 
Радуј се, дароватељко божанске доброте! 
Радуј се, јер си препородила у греху зачете! 
Радуј се, јер си уразумила лишене разума! 
Радуј се, јер си уништила кваритеља ума! 
Радуј се, јер си родила Сејача чистоте! 
Радуј се, дворано бесемене удаје! 
Радуј се, јер верне сједињујеш са Господом! 
Радуј се, дивна одгајатељко девојака! 
Радуј се, невесто - краситељко светих душа! 
Радуј се, Невесто Неневесна! 
Кондак 11. 
Свака химна Теби, ма с колико настојања проширивана, пада пред силним мноштвом милосрћа твога, јер кад бисмо Ти, Свети Царе, принели онолико песама колико је песка, ништа достојно не бисмо учинили према ономе што Си дао нама који Ти кличемо: Алилуја! 
Икос 11. 
Као светлоносну светиљку која се појави онима што су у тами видимо Свету Дјеву, јер Она запаливши нематеријалну светлост, води све божанском знању, просвећујући ум јасношћу, а слави се овим усклицима: 
Радуј се, зрако Духовног Сунца! 
Радуј се, сјају Незалазне Светлости! 
Радуј се, муњо која просветљујеш душе! 
Радуј се, која као гром страшиш непријатеље! 
Радуј се, јер из тебе зрачи многосветло просвећење! 
Радуј се, јер из тебе извире обилна река! 
Радуј се, јер изображаваш слику купјељи! 
Радуј се, јер уклањаш прљавштину греха! 
Радуј се, бањо, која пере савест! 
Радуј се, чашо, која точи радост! 
Радуј се, мирисе Христовог миомира! 
Радуј се, животе тајанственог весеља! 
Радуј се, Невесто Неневесна! 
Кондак 12. 
Хотећи дати опроштај од старих дугова, Ослободилац свих људи од дуговања Сам дође онима који се беху удаљили од Његове благодати, и подеравши обвезницу слуша од свих ово: Алилуја! 
Икос 12. 
Опевајући твој пород, славимо те сви као живи храм, Богородице; јер Господ који све држи руком, уселивши се у утробу твоју, освети, прослави и научи све да ти кличу: 
Радуј се, шаторе Бога Речи! 
Радуј се, већа од светиње над светињама! 
Радуј се, ковчеже позлаћени Духом! 
Радуј се, неисцрпна ризнице живота! 
Радуј се, скупоцена круно побожних царева! 
Радуј се, часна похвало богобојажљивих свештеника! 
Радуј се, непоколебива куло Цркве! 
Радуј се, неразрушива тврђаво царства! 
Радуј се, јер се тобом дижу заставе победе! 
Радуј се, јер се тобом обарају непријатељи! 
Радуј се, тела мога исцељење! 
Радуј се, душе моје спасење! 
Радуј се, Невесто Неневесна! 
Кондак 13. 
О, свехвална Мати, која роди Реч светију од свих светих, примивши овај садашњи принос, избави од напасти сваке, и ослободи будућих мука све који кличу: Алилуја! 
(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)
Молитва прва Пресветој Богородици БЛАГОВЕШТЕЊСК OJ 
О, Пресвета Богородице, Дјево Господарице, узвишенија од Ангела и Архангела, и драгоценија од целокупне творевине, велико удивљење Ангела; висока проповеди Пророка, свеславна похвало Апостола; дивни украсе Светитеља; чврста тврђаво Мученика; спасоносна наставо монаха; несустајуће уздржање постника; висока славо девственика; мудрости и васпитање деце; хранитељко удовица и сирочади; одећо нагих; здравље болесних; ослобођење заробљених; тишино морепловаца; тихо пристаниште витланих буром; неуморна наставнице заблуделих; удобни прелазе путника; благи одморе трудбеника; брза заштитнице оних у опасностима; заклоне и уточиште увређених; надо надајућих се; помоћнице оскудних; непотрошиво богатство убогих; свагдашња утехо уцвељених; љубавно смирење ненавиђених; спасење и орођење с Богом грешника; силно утврђење свих православних; непобедива заштито и потпоро, Тобом нам, Владичице, невидљиви постаде видљив; и Теби, Госпођо, молбу приносимо ми грешне слуге Твоје. О, премилостива и свечудна Царице умне светлости, Ти си нам родила Цара – Христа Бога нашег, Животодавца свих; Тебе што је небеско слави, и што је земаљско хвали. Уме ангелски; звездо светозарна; Најсветија међу светима; Царице царица; Владарко свих твари; Дјевице боголика; Невесто чиста; палато Пресветог Духа; огњени престоле Цара невидљивог; кивоте небески; носитељко Речи Божије; колеснице пламенолика; почивалиште живога Бога; неизрециви саставе тела Христова; гнездо орла небескога; грлице богогласна; голубице кротка, тиха и незлобива; Мајко чедољубива; бездно милости која растура облак гнева Божјег; дубино неизмерива; тајно неизразива; чудо несазнајно; нерукотворна Цркво јединог Цара свих векова; каде миомирисни; скерлете скупоцени; порфиро боготкана; рају душевни; шибљико живоносног дрвета; цвете прекрасни који си нам исцветао небеску радост, грозде спасења нашег; чашо Цара Небеског у којој се измеша од Духа Светог вино неисцрпне благодати; посреднице закона; почетку истините вере Христове; стубе непоколебиви; поморе јеретика; мачу јарости Божије на богопротивнике; страху ђаволима; победо у биткама; истинска чуварко свих хришћана, и сигурно спасење целог света! О, свемилостива Госпођо, Дјево Владарко Богородице, услиши нас који Ти се молимо, и покажи милост Своју на људима Твојим; моли Сина Свог да се избавимо од сваког зла; и обитељ нашу, и сваку обитељ, и град, и земљу верних, и људе који побожно прибегавају и призивају свето име Твоје – сачувај од сваке напасти, погибије, глади, земљотреса, поплаве, пожара, мача, најезде туђинаца, и међусобног рата, од сваке болести и од сваке беде, да ни болест, ни претње, ни помор, нити икакав гнев божји не тамане слуге Твоје, него нас чувај и спасавај милошћу Својом, Госпођо, која се молиш за нас; о подај нам увек погодно време за напредовање усева, помози, подигни, и помилуј, свемилостива Господарице, оне што су у разним опасностима и невољама, опомени се слугу Твојих, и не презри сузе и уздахе наше; и обнови нас благошћу милости Своје, да бисмо се, нашавши у Теби помоћницу, с благодарношћу тешили. Сажали се, Госпођо пречиста, на немоћне људе Своје, надо наша; расејане сабери, заблуделе на прави пут изведи, отпале од благочестиве отачке вере опет поврати, старост подржи, младеж научи, децу васпитај и прослави оне који Тебе славе; нарочито пак Цркву Сина Свог чувај и брани у све дане. О, милостива и свемилостива Царице неба и земље, Богородице Приснодјево, посредовањем Својим помилуј и спаси благоверни и христољубиви род наш и све православне хришћане, чувајући их под окриљем милости своје; заштити их чесном ризом Својом, и моли Христа Бога нашег који се из Тебе оваплотио без семена, да нас наоружа небеском силом против свих видљивих и невидљивих непријатеља наших, против туђинаца и сународника наших који устају на нас и на веру нашу православну. Спаси и помилуј, Госпођо, свјатејшег патријарха нашег, свети Синод, и преосвећене митрополите, архиепископе и епископе православне, свештенике и ђаконе, и сав клир црквени, и све правоверне људе, који се клањају и моле пред чесном иконом Твојом; погледај на све нас погледом милостиве помоћи Твоје; подигни нас из дубине греховне, и просвети очи срца да гледају на спасење; милостива нам буди овде; и на страшном суду умоли за нас Сина Свог; оне слуге Твоје што су се у побожности преставили из овог живота, уврсти у вечном животу са Ангелима и Архангелима и са свима Светима да стану с десне стране Сина Твога и Бога; и молитвом Својом удостој све православне хришћане да са Христом живе , и да се у небеским насељима наслађују радости ангелске. Јер си Ти, Госпођо, слава небеских и нада земаљских бића. Ти си наша нада, и заштитница свих који Ти прибегавају и ишту Твоју свету помоћ; Ти си наша усрдна молитвеница пред Сином Твојим и Богом нашим; Твоја материнска молитва може много да утиче на Њега; и по Твоме заступништву усуђујемо се приступати престолу благодати пресветих и животворних Тајни Његових, иако смо недостојни. Стога, гледајући на икони свечисти лик Твој и како на рукама Својим држиш Сведржитеља, ми се грешни радујемо, и са умиљењем припадамо, и с љубављу је цјеливамо, очекујући, Госпођо, да помоћу Твојих светих богопријатних молитава достигнемо бесконачни живот, и непостиђени станемо на дан Суда с десне стране сина Твог и Бога нашег, славећи Га заједно са беспочетним Оцем и пресветим и благим и животворним и једносуштним Духом кроза све векове. Амин. 
Молитва друга Пресветој Богородици БЛАГОВЕШТЕЊСК OJ 
Свемоћна, пречиста Госпођо, Владичице, Богородице, прими од нас недостојних слугу Твојих ове чесне дарове, који само Теби приличе. Ти си се показала изабрана у васцелом роду људском, и узвишенија, јер Тебе ради Господ сила би с нама, и Тобом познасмо Сина Божјег и удостојисмо се светог Тела Његовог и пречисте Крви Његове. Стога си у свима нараштајима блажена Ти, Богоблажена, која си светлија од Херувима и уваженија од Серафима. И сада, свеславна Пресвета Богородице, не престај молити се за нас, недостојне слуге Твоје, да се избавимо од сваког скупа нечастивог и од сваке напасти, и да се сачувамо неповређени од сваког отровног напада ђаволског; и све до краја нас молитвама Твојим сачувај неосуђене , да, спасавани Твојом помоћу и посредовањем, за све узносимо славу, хвалу, и благодарност и поклоњење једноме у Тројици Богу и Творцу свих, сада и увек и кроза све векове. Амин. 
Молитва Господу нашем Исусу Христу 
О велики Царе, Сведржитељу, милостиви Господе, Исусе Христе Боже мој, ево ја многогрешни предлажем као молитвеницу пред Тобом Мајку Твоју свебеспрекорну, пречисту Госпођу, Дјеву Богородицу и Владатељку свемилостиву, у васцелом свету молитвеницу за род хришћански, која нам је Тебе Христа Бога нашег родила телом због неисказане милости Твоје према нама. Стога, ради молитава Њених, Господе Исусе Христе Боже наш, покажи на мени убогом величину, благодат и милост Своју; подари ми опроштај грехова, и удостој ме да будем наследник царства Твог са свима Светима кроза све векове. Амин.
са благословом архимандрита Дионисија – духовника манастира Липовац,
”ТЕБИ СЕ, БЛАГОДАТНА, РАДУЈЕ СВА ТВАР” 
издаје манастир Свети Стефан – Липовац, л.Г.2001

Господе и Владико живота мога...

„Господе и Владико живота мога! Духа лености, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави, даруј ми, рабу Твоме. Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове века. Амин“.

Древне су ово речи. Древан језик. Покушајмо зато да се пробијемо, кроз слојеве те древности, до правог смисла и суштине ове молитве. Удубимо се у ту крајње једноставну молитву човека који је одједном постао свестан лажности свога живота, као и свега оног што чини ту лажност: "Духа лењости, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми!". То је оно прво - "не дај ми", а то значи: одбрани ме, заштити ме, избави ме. Од чега? Од уобичајених недостатака који нам, на први поглед, изгледају сасвим безначајни.

Дух лењости. О каквој је то лењости реч - пита се савремени човек - када свако од нас пада са ногу од посла, када се ритам и темпо живота све више убрзавају и када би нам управо мало ленствовања, чини се, било потребније више од свега другог. Међутим, реч "лењост" овде уопште нема значење нерада и физичке неактивности. Реч "лењост" означава, пре свега, стање духовне опустошености, обамрлости. Избави ме од духа те и такве опустошености. И, гле, одједном указује на најстрашнију болест човечијег духа, нашу опустошеност. Да, ми радимо, журимо, јурцамо буквално и дан и ноћ, али у чему је суштина, који је смисао све те журбе и стрке? Зар нам се не деси да понекад начас застанемо и одједном постанемо свесни глухоте која је око нас, глухоте у којој пред наше очи јасно избија сва опустошеност и бесмисленост нашег живота. Страшан је, у својој истинитости и једноставности, онај песников стих: "Протутњао живот и нема га више''. И, може бити, да ми управо због тога покушавамо да радом заглушимо у себи глас те глухоте. Може бити да свет који нас окружује толико бучи и хучи управо да би сакрио од себе и других ту своју бескрајну опустошеност. У име чега? Куда? Зашто? "Прошумео живот и нема га више...". И, гле, загледавши се и удубивши се у тајну дара тог - тако прекратког! - живота, ми почињемо да молимо Бога да нас спаси и заштити, да нас избави од суштине свакога зла: пустоте, бесмислености, од страшне опустошености душе у којој тако често пребивамо...

"Од духа лењости, унинија...". После лењости и опустошености, као њихов неизбежна последица, следи униније. Зашто су сви учитељи духовнога живота, сви мудри људи и познаваоци природе људскога духа и сазнања сматрали униније најнепоправљивијим злом у човеку? Шта је то униније? Свако је од нас, без сумње, искусио ту чудну малаксалост душе, ту необјашњиву тугу која неочекивано јави у души и собом прогута све око себе, те нам сунчани и прозрачни дан одједном постаје сумрачан, празан и бесмислен? У тим тренуцима почињемо да осећамо да нам "малаксава биће...". Душом овладава неки чудни сумрак. То је униније. Наравно, ако се пренемо на време успећемо да прикупимо снаге и савладамо тај налет унинија. А то најчешће чинимо тако што га једноставно заглушимо у себи чиме стигнемо - радом, опијањем, или нечим трећим... Али, униније се враћа, оно је све време негде ту и чека погодан час, вреба нас у заседи. Оно се враћа зато што сваки човек у најскривенијој дубини своје душе осећа премда то непрестано скрива од самог себе - сву бесмисленост свог живота који се сурвава ка смрти. "Ми стално питамо и питамо, пише Хајне, све док нам грумен земље не загуши грло, али зар то је одговор?". И када се ово сазнање пробије кроз буку и стрку свакодневног живота до срца човековог, човека све одједном постаје бесмислено, све се показује као бесплодна и узалудна сујета. И ето отуда долази оно мољење: избави нас од унинија. И то мољење није као што то мисле непријатељи Хришћанства - плод беспомоћности и страха. Напротив, то мољење представља израз оног што је истински достојно човека: спремности да том унинију погледа право у очи, да се не крије од њега, већ да од Бога тражи снаге да га савлада...

"Дух лењости, унинија, властољубља...". Молитва прелази на други план људскога постојања, на други "кључ" трагичности човековог постојања. Властољубље није просто жеља за политичком влашћу и владањем над другима. У таквом простом виду властољубље се много ређе него у оном другом и дубљем облику у коме је властољубље својствено свакоме од нас и представља сами извор лажности људскога живота. Властољубље је сваки однос према другоме човеку при коме желимо да га искористимо као средство за остварење нашег циља. Властољубље, другим речима, значи подређивање свих и свега себи, понашање према свима и свему искључиво са тачке гледишта моје користи, мојих интереса, мене као највише и јединствене вредности.

Празнословље се може некоме учинити врло малим, готово безначајним грехом. Уосталом, чега у празнословљу има баш тако страшног? Ћаскање, брбљање, празни разговори... Сви људи, свако од нас греши на тај начин и сасвим је сигурно да има грехова који су много страшнији од греха празнословља. Тако нам бар изгледа, навикли смо да размишљамо на тај начин. Међутим, у Јеванђељу је казано: "А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју кажу људи дати одговор у дан Суда''. (Мт. 12, 36). Стога је нужно да се замислимо и себи поставимо следеће питање: да ли је баш све тако једноставно и наивно са тим " празнословљем" ? Довољно је да се свако од нас, само на тренутак, замисли не о неким апстрактним теоријама, већ о свом сопственом животу, да на тренутак сагледа свој живот да би одмах схватио да су управо речи, речи које је изговорио и које су му биле упућене, биле оно што му је донело, заиста, много страдања и нервирања у животу, оно што је отровало толике минуте, часове и дане његовог живота. Клевета, достава, издаја, превара, лаж, сплетка - све су то страшне појаве и све оне се оне дешавају посредством речи и искључиво посредством речи, и сама та чињеница је по себи већ довољна да осетимо страшну силу коју имају речи.

И, заиста: речима се изражава и чини добро, лепота и мудрост. Међутим, реч је та којом се добро, лепота и мудрост руше. Реч може да отрује душе, да је напуни подозрењем, страхом, злобом, мржњом и цинизмом. И то не само у личном и појединачном људском животу. Живимо у епохи козмичког празнословља. Новине, радио, телевизија, књиге, школство... све су то оруђа и символи једног планетарног, тоталног и непрекидног "празнословља" које има за циљ да нас омалоуми, да нам главу напуни туђим идејама, да нас присили да мислимо онако како то желе безбожни "господари ума". Може се без икаквог преувеличавања рећи да је савремени свет болестан и отрован "празнословљем" које се у коначном исходу увек показује као лаж.

Хришћанство сматра дар речи вишњим, истински божанским даром који је Бог да-ровао човеку. Хришћанство човека схвата као словесно биће које се својом словесношћу разликује од животиња као бесловесних бића. Уосталом, Хришћанство Самога Бога назива Логосом, тј. Словом (Речју) и за Њега говор у јеванђељу : "У почетку беше Логос и Логос беше у Бога и Логос беше Бог" (Јн. 1, 1). Но, управо због тога што Хришћанство тако високо цени реч, правдајући јој тако велику творачку силу, оно се толико и ужасава празне речи, "празнословља" које није ништа друго кривотворење саме суштине речи. А управо тим кривотворењем реч престаје да буде оруђе добра и постаје оруђе зла и таме. "А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју кажу људи дати одговор у дан Суда", говори Христос. И још стоји у Јеванђељу: "Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен... (Мт. 12, 35-36)".
И свако од нас би све дао само да те празне речи које су му отровале читав живот никада нису ни биле изговорене! 

Свега овога треба да се сетимо и све ово треба да осетимо да би смо схватили зашто молитва св. Јефрема Сиријског - из лењост, униније и властољубље - као један од четири основна људска греха, као једно од четири основних зала наводи и "празнословље ". "Духа празнословља не дај ми...".

Очишћењем и обновом речи у њеној првозданој сили започиње очишћење и обнова целокупног живота човековог. Често кажемо: "Треба мерити сваку реч". Да, управо мерити. Но, мерити не критеријумом предострожности, користи и неког рачуна већ критеријумом правде, добра и истине.

У молитви св. Јефрема Сиријског молимо се Богу да нам дарује духа целомудрености, духа трпљења и духа љубави. Задржимо се начас на сваком од ових појмова у којима хришћанско искуство од давнина види основу и извор добра баш као што и у појмовима лењости, унинија, властољубља и празнословља - датим у првом делу великопосне молитве - види и препознаје основу греха и зла.

Дух целомудрености. Реч "целомудреност" је једна од најдубљих и најлепших људскога језика. Међутим, значење те речи као да је, данас, на неки начин "изветрило" или је, у сваком случају, крајње сужено. За велику већину верујућих та реч данас означава, готово искључиво, чистоту полнога живота и представља појам супротан полној разузданости и разврату. Но, првобитни смисао речи "целомудреност" је неизмерно шири и дубљи. Кључ за разумевање тог смисла се налази у двама појмовима сједињеним уједно у појму "целомудреност": "целовитост" и "мудрост". Може се рећи без икаквог претеривања даје реч "целомудреност" једна од најважнијих хришћанских речи, јер у њом изражено оно што је најважније и најсуштинскије за Хришћанство. Том речју је изражено хришћанско схватање и опит добра, односно доброг, праведног и истинитог живота као целовитости личности и, отуда, као мудрости.

Целовитост личности јесте оно што је супротно злу које је увек распад, раздељење и разарање првобитне целовитости и, отуда, удаљавање од мудрости. Зато дух целомудрености јесте управо та целовитост која собом обухвата сав живот, тај повратак животу као целовитости, та радост поново пронађене целовитости, то јест мира и хармоније душе, ума, срца и тела радост мудрости, радост "целомудрености".

После целомудрености долази смиреноумље. Треба приметити да се не каже просто - "понизност", већ - "смиреноумље", јер се и реч "понизност" може схватати на разне начине. Реч "понизност" може имати "ропски призвук" у смислу скрушености и покорности, и њоме човек може изражавати презир према самом себи као човеку, а тиме и према човеку уопште: "Ја - мали, бедни, слаби...".

Али, не та и таква "понизност" као самопонижење нема ничега заједничког са хришћанским смирењем као "смирењем као ''смиреноумљем''. Хришћанско смирење је укорењено у сазнању и осећању бесконачне дубине живота.

Хришћанско смирење је смирење које долази од побожног трепета, од духовне мудрости, од богопознања. Хришћанско смирење је истинско смирење које долази од Бога. Пали човек има сталну потребу за гордошћу, за самоузношењем и хвалисањем, потребу да у њима као у димној завеси прикрива од других, али и од себе самог своје сопствене недостатке. Људима истинског добра, истинске мудрости и истинског живота гордост уопште није потребна, јер они немају шта да скривају и зато су такви људи смирени. Христос, Син Божији, говори: "Научите се од Мене, јер сам смирен срцем''. И као што се у целовитости открива истинска мудрост као целомудреност, тако се и у смирењу открива, просијава и побеђује истинска мудрост као смиреноумље.

После целомудрености и смиреноумља долази - дух дуготрпљења. Зашто Хришћанство тако високо поставља дух дуготрпљења? У чему је врлина дуготрпљења? Ово су важна питања због тога што сви непријатељи Хришћанства главну кривицу Хришћанства ви-де, пре свега, у његовој проповеди о дуготрпљењу. Проповедајући дуготрпљење и обећавајући неку награду тамо за трпљење овде, ви, Хришћани, уствари одвлачите човека од борбе за ослобођење, ви учите човека да се мири са злом и неправдом, ви од њега правите послушнога роба. Међутим, у томе и јесте ствар што је у великопосној молитви св. Јефрема Сиријског реч управо о нечем сасвим другачијем што нема никакве везе са таквим пасивним трпљењем. Реч је о дуготрпљењу које је пројава вере, поверења, љубави. Реч је о дуготрпљењу које је, заиста. супротност оном пасивном трпљењу у коме човек диже руке од свега говорећи себи: "Ништа ми друго и не преостаје осим трпљења". Не, дуготрпљење је пре свега Сам Бог у нама Који "није дигао руке од нас", Који нам и даље верује, Који и даље верује у нас овакве какви смо. Зато дуготрпљење долази искључиво од вере да је добро јаче од зла, да је љубав јача од мржње и, коначно, да је живот јачи од смрти... Управо се за ту божанску врлину, за тај божански дар дуготрпљења ми и молимо у молитви св. Јефрема Сиријског: да не посустанемо у нашем поверењу у Бога, да се изнутра не предамо равнодушју и презиру, да "не дигнемо руке од свега"...

Последњи дар за који се молимо јесте дар духа љубави: "духа љубави даруј ми, рабу Твоме". Свака се молитва, у суштини, своди на то молитвено искање и у њему налази своје коначно испуњење. Када се молимо Богу да нас ослободи од лењости, унинија, властољубља и празнословља ми Му се, уствари, молимо да нас ослободи од свега онога што представља препреку љубави, што не допушта љубави да уђе у наше срце. Са друге стране, целомудреност, смиреноумље и дуготрпљење представљају основу и корен за разрастање љубави у души човековој. И зато када се, коначно, у молитви - као са неба - јави реч љубав, ми већ знамо да је та љубав не само од Бога, већ да је љубав - Сам Бог Који улази у наше срце, очишћено и украшено целомудреношћу, смиреноумљем и дуготрпљењем, очишћено и спремно да постане храм Божији, место присуства Божијег, место светлости Божије љубави и њене свепобедне силе.

У часу док изговара реч ''смиреноумље'' свако од вас осећа у којој је мери та реч постала страна духу савременог света и живота. Какво смиреноумље, какво смирење када је свеколики садашњи живот устројен на потпуном егоизму и самохвалисању, на општој занесености спољашњом силом, величином, моћи и томе слично. Тај дух самохвалисања од врха до дна прожима не само политички и државни, већ и лични, професионални и друштвени живот, то јест буквално све врсте и нивое живота савременог света и човека.

Нашу децу учимо да се горде због овог или оног, међутим, тако ретко и себе и њих учимо смирењу. Да би ствари стајале још горе, једна од главних оптужби коју на рачун Хришћанства непрестано упућују милитантни безбожници јесте управо оптужба да Хришћанство учи људе смирењу и позива људе на смирење као на главну хришћанску врлину. Хришћанство по тврдњама безбожника проповеда ропство и покорност, оно понижава и умањује човека и његово достојанство, управо због тога што је у потпуности засновано на смирењу. Но, оно што највише зачуђује у свему томе јесте чињеница да при свим тим оптужбама нико од њих никада и нигде није јасно и гласно рекао шта је то хришћанско смирење. Нико и никада није објаснио чему учи хришћанство када говори о смирењу. Нико и никада није објаснио на чему је заснована тврдња да хришћанско смирење понижава човека.

Па Христос говори за Себе самог: "Кротак сам и смирен срцем''. И поред тога, тешко да ће икоме пасти на памет да каже да су те Христове речи сведочанство Његове равнодушности према злу, Његовог слепог потчињавања било чему и било коме, Његовог страха пред силницима овога света. Јер, гле, Христос стоји пред Пилатом и говори му тако једноставно: "Ти немаш никакве власти нада Мном". Очигледно jе, дакле, да постоје различите врста смирења. Зато, пре но што се изнесу било какве оптужбе на рачун хришћанскога смирења, заиста је неопходно објаснити о каквом је то смирењу реч.

Шта је то хришћанско смирење? Оно је, пре свега, осећање истине и то у првом реду истине о самом себи. А истина никада не унижава и не умањује човека, већ га увек узвисује и очишћује. Смирење је, затим, честитости у истини. Оно је одрицање од свакога приказивања себе у бољем светлу, од сваког бацања прашине у очи другим људима у погледу самог себе. Смирење је, коначно, свест о своме месту, о својим могућностима и ограничењима. Смирење је одважно прихватање себе онаквог какав јесам... Ето због чега је смирење, слично целомудрености, почетак - мудрости и зато се у великопосној молитви Св. Јефрема Сиријског молимо Богу да нам дарује духа смиреноумља. Истинску духовну мудрост стиче само онај ко не лаже, ко не преувеличава, ко не жели да се "показује" пред другима и издаје за нешто друго од онога што он стварно јесте. Истинску духовну мудрост стиче, дакле, само онај ко спокојно, трезвено и храбро прихвата живот и поступа у животу.

Гледано из те перспективе, Хришћанство својим проповедањем смирења не само да не унижава и не умањује човека, већ га напротив узвисује и, што је главно, истински уважава. Самохвалисање је потребно искључиво ономе коме нешто недостаје, баш као што је самоулепшавање потребно само ономе ко је ружан. Само се слаби непрестано хвали својом "снагом". Тамо где је слобода тамо нема потребе за самопропагандом. Тамо где је истинска снага тамо нема потребе за претњом другима. Тамо где је истинска лепота тамо нема потребе за "јадном раскоши кинђурења". И зато је управо смиреноумље оно што очајнички недостаје савременом свету и човеку, за чим више од свега - иако тога ни сам није свестан - чезне савремени човек који се дави у мору лажи и гордости.

После смиреноумља у молитви св. Јефрема Сиријског долази дуготрпљење. И ту опет наилазимо на једну од главних оптужби које безбожници упућују на рачун Хришћанства. Они тврде да Хришћанство проповедајући трпљење уствари подрива у човеку способност за протест, за борбу, за заштиту својих права, за стремљење ка бољем и праведнијем свету.

Да бисмо раскринкали лажност ове оптужбе најбоље је да се опет вратимо самом Христу. Да, Христос је учио дуготрпљењу - "дуготрпљењем спасавајте душе своје". Међутим, оно што је Христос називао дуготрпљењем нема апсолутно никакве везе са карикатуром трпљења коју срећемо у безбожничким брошурама, баш као што ни хришћанска љубав према ближњем нема баш никакве везе са безбожничком "љубављу" према удаљеном и безличном колективу у име кога су данас милиони људи лишени слободе. 

У основи хришћанског дуготрпљења не налази се пасивна равнодушност према злу, већ ма како то чудно звучало управо крајње активно осећање поверења у човека. Ма колико човек падао и издавао оно најбоље у себи, Хришћанство нас позива да верујемо да то зло и тај грехопад нису човекова суштина. Хришћанство верује да човек увек може устати из пада, да се човек увек може вратити својој светлој, боголикој суштини. На концу конца, дуготрпљење јесте вера у силу и победу добра у човеку.

И коначно, ми се на крају молитве св. Јефрема Сиријског молимо за дух љубави. Љубав јесте завршни акорд ове молитве. Љубав је истовремено и скривени покретач нашега живота и његов крајњи циљ. Све што живи, живи љубављу, све је ка њој усмерено и ми љубављу долазимо до познања да наш Бог јесте Љубав.

А. Шмеман
Извор: spc.rs 

Први Боговидац Преподобни Јустин Ћелијски

Уистину се Бог јави и поред Њега јави се први Сведок који је видео Бога у телу. Каква част и какав дар и каква милост од Бога! То нам казује данашње Свето Еванђеље.

Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету. Видео све што Бог у телу дарује свету, дошавши с Неба и поставши човек, од најмањег до највећег дара. То је било виђење које му је Господ даровао. Видео је он сав подвиг Господа Христа, од колевке до гроба и од гроба до Васкрсења, од Васкрсења до Вазнесења и силаска Духа Светога, и све што је Господ учинио за род људски. Видео је он сву Цркву Божју, видео је у Христу, Који је телесно стајао пред њим, видео све векове будуће, све оно што доноси Црква Христова, све Благе вести, сва чудеса, све радости.

Да, видео је он све то као утеху, јер иза њега стајао је сав род људски, потопљен у мору греха, у мору смрти, у мору ђавола. Њега није могао нико утешити у овоме свету. Њега, коме је Бог даровао ту страшну и тешку дужност да представља род људски пред Господом Христом, да принесе сав род људски, сваког човека, да каже њему: Ево, то је тај. Ово је Аврам, ово Исак, ово је онај грешник, ово је онај прељубочинац. Тако сваког, од Адама до последњег човека.

Господе, ето ти видиш ко смо ми, шта смо ми: Грех, робље греха, робље смрти! А Ти, гле Јагње си Божије које узима грехе света на Себе. У том Невидљивом Богу а видљивом Човеку, Исусу из Назарета, Претеча је по дару Божјем видео сав велики подвиг крста Христовог, сву велику силу Његову. Он као Јагње Божје узима на себе грехе света. А гле до Њега, до Господа Христа, грех је обарао свакога човека у смрт, грех је обарао свакога човека и затварао у тамницу смрти која се називала Ад. Нико није могао да уздигае себе изнад смрти! Нико! Ни Праведни Аврам, ни Праведни Илија, ни Свети цар Давид, нико, нико од највећих Праведника. Сви слабији од смрти, сви слабији од греха, сви слабији од ђавола. И ето, дошао је Он, Господ Христос, и Претеча сагледао пре но што се све то десило, сагледао и видео: "Ево,Јагње Божје узима грехе света на Себе".

Сав тај грех од којег клеца, не само клеца него пада и пропада у смрт, и највећи старозаветни праведник, ево Господ на Себе узима грехе света, сав грех света, све грехове стопљене у један грех Он Бог у телу. И Крстом Својим Он распиње грех људски, и Божанством Својим сатире га и уништава га. И васкрсавањем Свог тела из мртвих побеђује грех и у телу људском и у духу људском, и дарује спасење свету. То, то је сагледао све Претеча када је рекао народу: "Гле, Јагње Божје које узима грехе света на Себе". И показао је Господа Исуса, и отишао к Њему. И заиста, заиста велик дар, заиста велик Пророк, заиста је Дух Божји у њему.

Откуд Светоме Претечи да сагледа то шта ће Господ урадити? Јер гле, Претеча је говорио о Господу ово пре Његовог крштења, пре него што је Господ почео да учи свет да разуме Еванђеље, а Претеча објављује ове благе вести. Откуда њему то? Сам он казује, чули сте у данашњем Светом Еванђељу: "И ја Га не знадох, него Онај који ме посла да крстим, Он ми рече: На кога видиш да силази Дух Свети и стаје на Њему, то је Онај што ће крстити Духом Светим. И ја видех и засведочих да је ово Син Божји’’. Видех и засведочих да је ово Син Божји! Откуда Светоме Претечи то знање, то пророштво, то предсказање шта ће Господ учинити, какву ће Цркву основати, како ће уследити спасење света? Видео је он у Њему не само Бога, него и Спаситеља и Спасење.

Први највидовитији Пророк, први највидовитији Сведок, први који је сагледао још у утроби матере своје шта ће учинити тај Чудесни Учитељ из Назарета. Пише у Светом Еванђељу: чим је његовој мајци, Светој Јелисавети, дошла у посету Дјева Марија, Која је већ носила у утроби Својој Господа Христа, он је у утроби мајчиној заиграо од радости и поклонио се Господу Исусу. Он у утроби, и његова мајка, напунила се Духа Светога, пророковала је и назвала пресвету Дјеву Мајком Господа. А за живота свог као Крститељ крстио је Господа у Јордану и сагледао сву судбину рода људског коју носи Господ Христос до Страшнога Суда и од Страшнога Суда у вечност. Зато се он онако узбуђено брани: "Не, не, Ти треба мене да крстиш". Јер он види: Ти си Спаситељ света, Ти си Бог. Ја крстим грешне људе да грехе исповедају, а Ти, Господе, ти узимаш грех света на Себе!

Правда Христова, човекољубље Његово, спасење рода људског, осигурање победе над смрћу и дар Вечнога Живота, ето то је оно што је великог, по речима Самог Спаситеља,Највећег између рођених од жена, толико смирило пред Господом Христом, да је он говорио свима: ,Ја нисам достојан да одрешим ремена на обући Његовој". Толико је Он велики, а ви моји савременици ви мене сматрате за Месију. Не, нисам ја, ја нисам достојан да одрешим ремена на обући Његовој. Ко сам ја? Глас Божји који је дошао у овај свет. Ја сам само Глас Божји који објављује Бога у телу. Ја сам послат да припремим то што Он има да уради. Моје крштење, сенка је. Ја крштавам крштењем покајања, а он Духом Светим. Ја призивам људе да исповедају своје грехе, а Он узима на Себе грех света, све грехе, и твоје и моје. Ја исповедам у име целог рода људског све муке, све болове, све страхоте рода људског у овом царству смрти, у коме се ми налазимо на земљи, а Он дошао да уништи смрт, да осигура васкрсење из мртвих. Да, ја крштавам крштењем покајања, а Он крштењем спасења. Ето све разлике између мене и Њега. Зато, ко сам ја пред Њим? Нисам достојан. Ја треба да се смањујем, а Он да расте. Да расте кроз Њега сваки човек, сав род људски да расте, да надрасте небо, да до небеса и наднебесја поведе за Собом род људски и све оне који хоће да му следују вером, љубављу, надом и свим осталим светим врлинама. Њихова апостолска ... њихова пророчка ... њихова мученичка ... За све то он је и живот свој с радошћу дао, посто Мученик радујући се, јер је Сведок највеће Правде у свету, највеће Радости.

Ето, Невидљиви Бог постао је Човек да спасе род људски од највећих и најстрашнијих немани, од греха, смрти и ђавола. Господ је ту међу нама, дошао је да нам да Царство Небеско, да нас уведе у њега.

То је сведочанство Светог Јована Претече, сведочанство првог Сведока о Господу Христу, првог човека на земљи који је први видео и сагледао у Господу Бога и Спаситеља света. Зато је он и био пустињак, зато је и живео испоснички, зато ништа од свега на свету имао није, а сав је био Божји, сав испуњен Богом. Зато поклонимо се њему, великом Подвижнику, што се удостојио да Господа Христа крсти и да буде први Апостол Његов, први Сведок Његов. Нека се и он моли за нас да и ми грешни испунимо себе вером у Господа Христа, да и ми грешни своје грехе, своје исповести, пренесемо и предамо Господу Јагњету Божјем, да их Он узме на Себе и да нас спасе од сваког греха нашег.

А Он то чини кроз Своју Свету Цркву. Јер нико нема права ни силе отпуштати грехе. Можемо ми један другоме опраштати грехе, али да отпусти грехе, да очистиш душу човекову од греха, то може само Бог. Сетите се момената из живота Спаситељевог кад су фарисеји бунили се што Спаситељ отпушта грехе. Бог има право једини да отпушта грехе. А ето Он је ту. И да има то право и да има ту власт и силу показао је Својим животом на земљи опраштајући грехе многим грешницима и дајући им духовни препород. Сетите се Закхеја, сетите се разбојника на крсту. Каква сила у Господу! Каква моћ! Распет на крсту, а Он отпушта грехе разбојнику и уводи га у Царство Небеско истога дана, уводи га у Рај. То је сила коју само Он има, Бог, да отпушта грехе, да препороди човечју душу, да је обнови потпуно, да јој да бесмртност и вечност, да јој да Вечну Истину, Вечну Правду, и тиме душа људска заблиста, засија у Спаситељевој вечности Божјој. То је сила, то је моћ Господа Христа. Сетите се, Он је ту силу, тај дар предао Светим Апостолима када се првог дана по Свом Васкрсењу јавио Својим Ученицима који су били на окупу и ушао кроз затворена врата. Дао им дар Духа Светога рекавши: "Као што је мене послао Отац и ја вас шаљем; и рече: Примите Дух Свети, којима отпустите грехе, отпустиће им се, а којима задржите, задржаће им се". Ето тог права и те силе коју је Господ као Бог имао и има, и оставља Цркви Својој на земљи кроз Свете Апостоле. И Црква је та сила која је тело Христово а Он глава Цркве, јер је Црква Христова та Божанска сила која отпушта грехе грешним људима. 

Зато нека никад ниједан грешник не пада у очајање, ту је Господ Свемилостиви, Он узима и твој грех. Ма какав био грешник, сети се Закхеја, разбојника на крсту, Марије Магдалене, сети се Савла. Како тешке грехе Господ узима на Себе, и од тих људи који покајањем падају пред Њим ствара Светитеље, чудне и чудесне, равне Ангелима и Архангелима. Зато у твом срцу нема греха који љубав Господњу може поколебати. Нема људског пада који може Господа уплашити. Не! Када падаш у највећи грех, само се покај. Сети се да Господ чека од тебе само то покајање. Ништа друго, ништа друго... И гле, теби ће се скинути твој грех, а са њим и твоја смрт и све твоје смрти. И пакао ће бити уклоњен од тебе и Царство Небеско отворено. Како је човекољубив Господ!

Зато, поклонимо се Благоме Господу, Који је дошао у овај свет ради нас грешних да нас спасе греха, да нас спасе смрти, да нам осигура Живот Вечни. И дао нам је безброј вођа на том путу, а на челу свих стоји славни Претеча Господњи, храбри нас да и ми идемо путем за њим и са свима Светитељима, и тако достигнемо у Царство Небеско и Живот Вечни, да заједно са њима славимо Чудесног Господа Исуса, Коме сва љубав наша нека иде, сво срце, и сва душа, кроз сваку молитву, кроз сваки вапај. Амин.

Преподобни Јустин Ћелијски