Господе и Владико живота мога...

„Господе и Владико живота мога! Духа лености, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави, даруј ми, рабу Твоме. Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове века. Амин“.

Древне су ово речи. Древан језик. Покушајмо зато да се пробијемо, кроз слојеве те древности, до правог смисла и суштине ове молитве. Удубимо се у ту крајње једноставну молитву човека који је одједном постао свестан лажности свога живота, као и свега оног што чини ту лажност: "Духа лењости, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми!". То је оно прво - "не дај ми", а то значи: одбрани ме, заштити ме, избави ме. Од чега? Од уобичајених недостатака који нам, на први поглед, изгледају сасвим безначајни.

Дух лењости. О каквој је то лењости реч - пита се савремени човек - када свако од нас пада са ногу од посла, када се ритам и темпо живота све више убрзавају и када би нам управо мало ленствовања, чини се, било потребније више од свега другог. Међутим, реч "лењост" овде уопште нема значење нерада и физичке неактивности. Реч "лењост" означава, пре свега, стање духовне опустошености, обамрлости. Избави ме од духа те и такве опустошености. И, гле, одједном указује на најстрашнију болест човечијег духа, нашу опустошеност. Да, ми радимо, журимо, јурцамо буквално и дан и ноћ, али у чему је суштина, који је смисао све те журбе и стрке? Зар нам се не деси да понекад начас застанемо и одједном постанемо свесни глухоте која је око нас, глухоте у којој пред наше очи јасно избија сва опустошеност и бесмисленост нашег живота. Страшан је, у својој истинитости и једноставности, онај песников стих: "Протутњао живот и нема га више''. И, може бити, да ми управо због тога покушавамо да радом заглушимо у себи глас те глухоте. Може бити да свет који нас окружује толико бучи и хучи управо да би сакрио од себе и других ту своју бескрајну опустошеност. У име чега? Куда? Зашто? "Прошумео живот и нема га више...". И, гле, загледавши се и удубивши се у тајну дара тог - тако прекратког! - живота, ми почињемо да молимо Бога да нас спаси и заштити, да нас избави од суштине свакога зла: пустоте, бесмислености, од страшне опустошености душе у којој тако често пребивамо...

"Од духа лењости, унинија...". После лењости и опустошености, као њихов неизбежна последица, следи униније. Зашто су сви учитељи духовнога живота, сви мудри људи и познаваоци природе људскога духа и сазнања сматрали униније најнепоправљивијим злом у човеку? Шта је то униније? Свако је од нас, без сумње, искусио ту чудну малаксалост душе, ту необјашњиву тугу која неочекивано јави у души и собом прогута све око себе, те нам сунчани и прозрачни дан одједном постаје сумрачан, празан и бесмислен? У тим тренуцима почињемо да осећамо да нам "малаксава биће...". Душом овладава неки чудни сумрак. То је униније. Наравно, ако се пренемо на време успећемо да прикупимо снаге и савладамо тај налет унинија. А то најчешће чинимо тако што га једноставно заглушимо у себи чиме стигнемо - радом, опијањем, или нечим трећим... Али, униније се враћа, оно је све време негде ту и чека погодан час, вреба нас у заседи. Оно се враћа зато што сваки човек у најскривенијој дубини своје душе осећа премда то непрестано скрива од самог себе - сву бесмисленост свог живота који се сурвава ка смрти. "Ми стално питамо и питамо, пише Хајне, све док нам грумен земље не загуши грло, али зар то је одговор?". И када се ово сазнање пробије кроз буку и стрку свакодневног живота до срца човековог, човека све одједном постаје бесмислено, све се показује као бесплодна и узалудна сујета. И ето отуда долази оно мољење: избави нас од унинија. И то мољење није као што то мисле непријатељи Хришћанства - плод беспомоћности и страха. Напротив, то мољење представља израз оног што је истински достојно човека: спремности да том унинију погледа право у очи, да се не крије од њега, већ да од Бога тражи снаге да га савлада...

"Дух лењости, унинија, властољубља...". Молитва прелази на други план људскога постојања, на други "кључ" трагичности човековог постојања. Властољубље није просто жеља за политичком влашћу и владањем над другима. У таквом простом виду властољубље се много ређе него у оном другом и дубљем облику у коме је властољубље својствено свакоме од нас и представља сами извор лажности људскога живота. Властољубље је сваки однос према другоме човеку при коме желимо да га искористимо као средство за остварење нашег циља. Властољубље, другим речима, значи подређивање свих и свега себи, понашање према свима и свему искључиво са тачке гледишта моје користи, мојих интереса, мене као највише и јединствене вредности.

Празнословље се може некоме учинити врло малим, готово безначајним грехом. Уосталом, чега у празнословљу има баш тако страшног? Ћаскање, брбљање, празни разговори... Сви људи, свако од нас греши на тај начин и сасвим је сигурно да има грехова који су много страшнији од греха празнословља. Тако нам бар изгледа, навикли смо да размишљамо на тај начин. Међутим, у Јеванђељу је казано: "А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју кажу људи дати одговор у дан Суда''. (Мт. 12, 36). Стога је нужно да се замислимо и себи поставимо следеће питање: да ли је баш све тако једноставно и наивно са тим " празнословљем" ? Довољно је да се свако од нас, само на тренутак, замисли не о неким апстрактним теоријама, већ о свом сопственом животу, да на тренутак сагледа свој живот да би одмах схватио да су управо речи, речи које је изговорио и које су му биле упућене, биле оно што му је донело, заиста, много страдања и нервирања у животу, оно што је отровало толике минуте, часове и дане његовог живота. Клевета, достава, издаја, превара, лаж, сплетка - све су то страшне појаве и све оне се оне дешавају посредством речи и искључиво посредством речи, и сама та чињеница је по себи већ довољна да осетимо страшну силу коју имају речи.

И, заиста: речима се изражава и чини добро, лепота и мудрост. Међутим, реч је та којом се добро, лепота и мудрост руше. Реч може да отрује душе, да је напуни подозрењем, страхом, злобом, мржњом и цинизмом. И то не само у личном и појединачном људском животу. Живимо у епохи козмичког празнословља. Новине, радио, телевизија, књиге, школство... све су то оруђа и символи једног планетарног, тоталног и непрекидног "празнословља" које има за циљ да нас омалоуми, да нам главу напуни туђим идејама, да нас присили да мислимо онако како то желе безбожни "господари ума". Може се без икаквог преувеличавања рећи да је савремени свет болестан и отрован "празнословљем" које се у коначном исходу увек показује као лаж.

Хришћанство сматра дар речи вишњим, истински божанским даром који је Бог да-ровао човеку. Хришћанство човека схвата као словесно биће које се својом словесношћу разликује од животиња као бесловесних бића. Уосталом, Хришћанство Самога Бога назива Логосом, тј. Словом (Речју) и за Њега говор у јеванђељу : "У почетку беше Логос и Логос беше у Бога и Логос беше Бог" (Јн. 1, 1). Но, управо због тога што Хришћанство тако високо цени реч, правдајући јој тако велику творачку силу, оно се толико и ужасава празне речи, "празнословља" које није ништа друго кривотворење саме суштине речи. А управо тим кривотворењем реч престаје да буде оруђе добра и постаје оруђе зла и таме. "А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју кажу људи дати одговор у дан Суда", говори Христос. И још стоји у Јеванђељу: "Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен... (Мт. 12, 35-36)".
И свако од нас би све дао само да те празне речи које су му отровале читав живот никада нису ни биле изговорене! 

Свега овога треба да се сетимо и све ово треба да осетимо да би смо схватили зашто молитва св. Јефрема Сиријског - из лењост, униније и властољубље - као један од четири основна људска греха, као једно од четири основних зала наводи и "празнословље ". "Духа празнословља не дај ми...".

Очишћењем и обновом речи у њеној првозданој сили започиње очишћење и обнова целокупног живота човековог. Често кажемо: "Треба мерити сваку реч". Да, управо мерити. Но, мерити не критеријумом предострожности, користи и неког рачуна већ критеријумом правде, добра и истине.

У молитви св. Јефрема Сиријског молимо се Богу да нам дарује духа целомудрености, духа трпљења и духа љубави. Задржимо се начас на сваком од ових појмова у којима хришћанско искуство од давнина види основу и извор добра баш као што и у појмовима лењости, унинија, властољубља и празнословља - датим у првом делу великопосне молитве - види и препознаје основу греха и зла.

Дух целомудрености. Реч "целомудреност" је једна од најдубљих и најлепших људскога језика. Међутим, значење те речи као да је, данас, на неки начин "изветрило" или је, у сваком случају, крајње сужено. За велику већину верујућих та реч данас означава, готово искључиво, чистоту полнога живота и представља појам супротан полној разузданости и разврату. Но, првобитни смисао речи "целомудреност" је неизмерно шири и дубљи. Кључ за разумевање тог смисла се налази у двама појмовима сједињеним уједно у појму "целомудреност": "целовитост" и "мудрост". Може се рећи без икаквог претеривања даје реч "целомудреност" једна од најважнијих хришћанских речи, јер у њом изражено оно што је најважније и најсуштинскије за Хришћанство. Том речју је изражено хришћанско схватање и опит добра, односно доброг, праведног и истинитог живота као целовитости личности и, отуда, као мудрости.

Целовитост личности јесте оно што је супротно злу које је увек распад, раздељење и разарање првобитне целовитости и, отуда, удаљавање од мудрости. Зато дух целомудрености јесте управо та целовитост која собом обухвата сав живот, тај повратак животу као целовитости, та радост поново пронађене целовитости, то јест мира и хармоније душе, ума, срца и тела радост мудрости, радост "целомудрености".

После целомудрености долази смиреноумље. Треба приметити да се не каже просто - "понизност", већ - "смиреноумље", јер се и реч "понизност" може схватати на разне начине. Реч "понизност" може имати "ропски призвук" у смислу скрушености и покорности, и њоме човек може изражавати презир према самом себи као човеку, а тиме и према човеку уопште: "Ја - мали, бедни, слаби...".

Али, не та и таква "понизност" као самопонижење нема ничега заједничког са хришћанским смирењем као "смирењем као ''смиреноумљем''. Хришћанско смирење је укорењено у сазнању и осећању бесконачне дубине живота.

Хришћанско смирење је смирење које долази од побожног трепета, од духовне мудрости, од богопознања. Хришћанско смирење је истинско смирење које долази од Бога. Пали човек има сталну потребу за гордошћу, за самоузношењем и хвалисањем, потребу да у њима као у димној завеси прикрива од других, али и од себе самог своје сопствене недостатке. Људима истинског добра, истинске мудрости и истинског живота гордост уопште није потребна, јер они немају шта да скривају и зато су такви људи смирени. Христос, Син Божији, говори: "Научите се од Мене, јер сам смирен срцем''. И као што се у целовитости открива истинска мудрост као целомудреност, тако се и у смирењу открива, просијава и побеђује истинска мудрост као смиреноумље.

После целомудрености и смиреноумља долази - дух дуготрпљења. Зашто Хришћанство тако високо поставља дух дуготрпљења? У чему је врлина дуготрпљења? Ово су важна питања због тога што сви непријатељи Хришћанства главну кривицу Хришћанства ви-де, пре свега, у његовој проповеди о дуготрпљењу. Проповедајући дуготрпљење и обећавајући неку награду тамо за трпљење овде, ви, Хришћани, уствари одвлачите човека од борбе за ослобођење, ви учите човека да се мири са злом и неправдом, ви од њега правите послушнога роба. Међутим, у томе и јесте ствар што је у великопосној молитви св. Јефрема Сиријског реч управо о нечем сасвим другачијем што нема никакве везе са таквим пасивним трпљењем. Реч је о дуготрпљењу које је пројава вере, поверења, љубави. Реч је о дуготрпљењу које је, заиста. супротност оном пасивном трпљењу у коме човек диже руке од свега говорећи себи: "Ништа ми друго и не преостаје осим трпљења". Не, дуготрпљење је пре свега Сам Бог у нама Који "није дигао руке од нас", Који нам и даље верује, Који и даље верује у нас овакве какви смо. Зато дуготрпљење долази искључиво од вере да је добро јаче од зла, да је љубав јача од мржње и, коначно, да је живот јачи од смрти... Управо се за ту божанску врлину, за тај божански дар дуготрпљења ми и молимо у молитви св. Јефрема Сиријског: да не посустанемо у нашем поверењу у Бога, да се изнутра не предамо равнодушју и презиру, да "не дигнемо руке од свега"...

Последњи дар за који се молимо јесте дар духа љубави: "духа љубави даруј ми, рабу Твоме". Свака се молитва, у суштини, своди на то молитвено искање и у њему налази своје коначно испуњење. Када се молимо Богу да нас ослободи од лењости, унинија, властољубља и празнословља ми Му се, уствари, молимо да нас ослободи од свега онога што представља препреку љубави, што не допушта љубави да уђе у наше срце. Са друге стране, целомудреност, смиреноумље и дуготрпљење представљају основу и корен за разрастање љубави у души човековој. И зато када се, коначно, у молитви - као са неба - јави реч љубав, ми већ знамо да је та љубав не само од Бога, већ да је љубав - Сам Бог Који улази у наше срце, очишћено и украшено целомудреношћу, смиреноумљем и дуготрпљењем, очишћено и спремно да постане храм Божији, место присуства Божијег, место светлости Божије љубави и њене свепобедне силе.

У часу док изговара реч ''смиреноумље'' свако од вас осећа у којој је мери та реч постала страна духу савременог света и живота. Какво смиреноумље, какво смирење када је свеколики садашњи живот устројен на потпуном егоизму и самохвалисању, на општој занесености спољашњом силом, величином, моћи и томе слично. Тај дух самохвалисања од врха до дна прожима не само политички и државни, већ и лични, професионални и друштвени живот, то јест буквално све врсте и нивое живота савременог света и човека.

Нашу децу учимо да се горде због овог или оног, међутим, тако ретко и себе и њих учимо смирењу. Да би ствари стајале још горе, једна од главних оптужби коју на рачун Хришћанства непрестано упућују милитантни безбожници јесте управо оптужба да Хришћанство учи људе смирењу и позива људе на смирење као на главну хришћанску врлину. Хришћанство по тврдњама безбожника проповеда ропство и покорност, оно понижава и умањује човека и његово достојанство, управо због тога што је у потпуности засновано на смирењу. Но, оно што највише зачуђује у свему томе јесте чињеница да при свим тим оптужбама нико од њих никада и нигде није јасно и гласно рекао шта је то хришћанско смирење. Нико и никада није објаснио чему учи хришћанство када говори о смирењу. Нико и никада није објаснио на чему је заснована тврдња да хришћанско смирење понижава човека.

Па Христос говори за Себе самог: "Кротак сам и смирен срцем''. И поред тога, тешко да ће икоме пасти на памет да каже да су те Христове речи сведочанство Његове равнодушности према злу, Његовог слепог потчињавања било чему и било коме, Његовог страха пред силницима овога света. Јер, гле, Христос стоји пред Пилатом и говори му тако једноставно: "Ти немаш никакве власти нада Мном". Очигледно jе, дакле, да постоје различите врста смирења. Зато, пре но што се изнесу било какве оптужбе на рачун хришћанскога смирења, заиста је неопходно објаснити о каквом је то смирењу реч.

Шта је то хришћанско смирење? Оно је, пре свега, осећање истине и то у првом реду истине о самом себи. А истина никада не унижава и не умањује човека, већ га увек узвисује и очишћује. Смирење је, затим, честитости у истини. Оно је одрицање од свакога приказивања себе у бољем светлу, од сваког бацања прашине у очи другим људима у погледу самог себе. Смирење је, коначно, свест о своме месту, о својим могућностима и ограничењима. Смирење је одважно прихватање себе онаквог какав јесам... Ето због чега је смирење, слично целомудрености, почетак - мудрости и зато се у великопосној молитви Св. Јефрема Сиријског молимо Богу да нам дарује духа смиреноумља. Истинску духовну мудрост стиче само онај ко не лаже, ко не преувеличава, ко не жели да се "показује" пред другима и издаје за нешто друго од онога што он стварно јесте. Истинску духовну мудрост стиче, дакле, само онај ко спокојно, трезвено и храбро прихвата живот и поступа у животу.

Гледано из те перспективе, Хришћанство својим проповедањем смирења не само да не унижава и не умањује човека, већ га напротив узвисује и, што је главно, истински уважава. Самохвалисање је потребно искључиво ономе коме нешто недостаје, баш као што је самоулепшавање потребно само ономе ко је ружан. Само се слаби непрестано хвали својом "снагом". Тамо где је слобода тамо нема потребе за самопропагандом. Тамо где је истинска снага тамо нема потребе за претњом другима. Тамо где је истинска лепота тамо нема потребе за "јадном раскоши кинђурења". И зато је управо смиреноумље оно што очајнички недостаје савременом свету и човеку, за чим више од свега - иако тога ни сам није свестан - чезне савремени човек који се дави у мору лажи и гордости.

После смиреноумља у молитви св. Јефрема Сиријског долази дуготрпљење. И ту опет наилазимо на једну од главних оптужби које безбожници упућују на рачун Хришћанства. Они тврде да Хришћанство проповедајући трпљење уствари подрива у човеку способност за протест, за борбу, за заштиту својих права, за стремљење ка бољем и праведнијем свету.

Да бисмо раскринкали лажност ове оптужбе најбоље је да се опет вратимо самом Христу. Да, Христос је учио дуготрпљењу - "дуготрпљењем спасавајте душе своје". Међутим, оно што је Христос називао дуготрпљењем нема апсолутно никакве везе са карикатуром трпљења коју срећемо у безбожничким брошурама, баш као што ни хришћанска љубав према ближњем нема баш никакве везе са безбожничком "љубављу" према удаљеном и безличном колективу у име кога су данас милиони људи лишени слободе. 

У основи хришћанског дуготрпљења не налази се пасивна равнодушност према злу, већ ма како то чудно звучало управо крајње активно осећање поверења у човека. Ма колико човек падао и издавао оно најбоље у себи, Хришћанство нас позива да верујемо да то зло и тај грехопад нису човекова суштина. Хришћанство верује да човек увек може устати из пада, да се човек увек може вратити својој светлој, боголикој суштини. На концу конца, дуготрпљење јесте вера у силу и победу добра у човеку.

И коначно, ми се на крају молитве св. Јефрема Сиријског молимо за дух љубави. Љубав јесте завршни акорд ове молитве. Љубав је истовремено и скривени покретач нашега живота и његов крајњи циљ. Све што живи, живи љубављу, све је ка њој усмерено и ми љубављу долазимо до познања да наш Бог јесте Љубав.

А. Шмеман
Извор: spc.rs 

Први Боговидац Преподобни Јустин Ћелијски

Уистину се Бог јави и поред Њега јави се први Сведок који је видео Бога у телу. Каква част и какав дар и каква милост од Бога! То нам казује данашње Свето Еванђеље.

Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету. Видео све што Бог у телу дарује свету, дошавши с Неба и поставши човек, од најмањег до највећег дара. То је било виђење које му је Господ даровао. Видео је он сав подвиг Господа Христа, од колевке до гроба и од гроба до Васкрсења, од Васкрсења до Вазнесења и силаска Духа Светога, и све што је Господ учинио за род људски. Видео је он сву Цркву Божју, видео је у Христу, Који је телесно стајао пред њим, видео све векове будуће, све оно што доноси Црква Христова, све Благе вести, сва чудеса, све радости.

Да, видео је он све то као утеху, јер иза њега стајао је сав род људски, потопљен у мору греха, у мору смрти, у мору ђавола. Њега није могао нико утешити у овоме свету. Њега, коме је Бог даровао ту страшну и тешку дужност да представља род људски пред Господом Христом, да принесе сав род људски, сваког човека, да каже њему: Ево, то је тај. Ово је Аврам, ово Исак, ово је онај грешник, ово је онај прељубочинац. Тако сваког, од Адама до последњег човека.

Господе, ето ти видиш ко смо ми, шта смо ми: Грех, робље греха, робље смрти! А Ти, гле Јагње си Божије које узима грехе света на Себе. У том Невидљивом Богу а видљивом Човеку, Исусу из Назарета, Претеча је по дару Божјем видео сав велики подвиг крста Христовог, сву велику силу Његову. Он као Јагње Божје узима на себе грехе света. А гле до Њега, до Господа Христа, грех је обарао свакога човека у смрт, грех је обарао свакога човека и затварао у тамницу смрти која се називала Ад. Нико није могао да уздигае себе изнад смрти! Нико! Ни Праведни Аврам, ни Праведни Илија, ни Свети цар Давид, нико, нико од највећих Праведника. Сви слабији од смрти, сви слабији од греха, сви слабији од ђавола. И ето, дошао је Он, Господ Христос, и Претеча сагледао пре но што се све то десило, сагледао и видео: "Ево,Јагње Божје узима грехе света на Себе".

Сав тај грех од којег клеца, не само клеца него пада и пропада у смрт, и највећи старозаветни праведник, ево Господ на Себе узима грехе света, сав грех света, све грехове стопљене у један грех Он Бог у телу. И Крстом Својим Он распиње грех људски, и Божанством Својим сатире га и уништава га. И васкрсавањем Свог тела из мртвих побеђује грех и у телу људском и у духу људском, и дарује спасење свету. То, то је сагледао све Претеча када је рекао народу: "Гле, Јагње Божје које узима грехе света на Себе". И показао је Господа Исуса, и отишао к Њему. И заиста, заиста велик дар, заиста велик Пророк, заиста је Дух Божји у њему.

Откуд Светоме Претечи да сагледа то шта ће Господ урадити? Јер гле, Претеча је говорио о Господу ово пре Његовог крштења, пре него што је Господ почео да учи свет да разуме Еванђеље, а Претеча објављује ове благе вести. Откуда њему то? Сам он казује, чули сте у данашњем Светом Еванђељу: "И ја Га не знадох, него Онај који ме посла да крстим, Он ми рече: На кога видиш да силази Дух Свети и стаје на Њему, то је Онај што ће крстити Духом Светим. И ја видех и засведочих да је ово Син Божји’’. Видех и засведочих да је ово Син Божји! Откуда Светоме Претечи то знање, то пророштво, то предсказање шта ће Господ учинити, какву ће Цркву основати, како ће уследити спасење света? Видео је он у Њему не само Бога, него и Спаситеља и Спасење.

Први највидовитији Пророк, први највидовитији Сведок, први који је сагледао још у утроби матере своје шта ће учинити тај Чудесни Учитељ из Назарета. Пише у Светом Еванђељу: чим је његовој мајци, Светој Јелисавети, дошла у посету Дјева Марија, Која је већ носила у утроби Својој Господа Христа, он је у утроби мајчиној заиграо од радости и поклонио се Господу Исусу. Он у утроби, и његова мајка, напунила се Духа Светога, пророковала је и назвала пресвету Дјеву Мајком Господа. А за живота свог као Крститељ крстио је Господа у Јордану и сагледао сву судбину рода људског коју носи Господ Христос до Страшнога Суда и од Страшнога Суда у вечност. Зато се он онако узбуђено брани: "Не, не, Ти треба мене да крстиш". Јер он види: Ти си Спаситељ света, Ти си Бог. Ја крстим грешне људе да грехе исповедају, а Ти, Господе, ти узимаш грех света на Себе!

Правда Христова, човекољубље Његово, спасење рода људског, осигурање победе над смрћу и дар Вечнога Живота, ето то је оно што је великог, по речима Самог Спаситеља,Највећег између рођених од жена, толико смирило пред Господом Христом, да је он говорио свима: ,Ја нисам достојан да одрешим ремена на обући Његовој". Толико је Он велики, а ви моји савременици ви мене сматрате за Месију. Не, нисам ја, ја нисам достојан да одрешим ремена на обући Његовој. Ко сам ја? Глас Божји који је дошао у овај свет. Ја сам само Глас Божји који објављује Бога у телу. Ја сам послат да припремим то што Он има да уради. Моје крштење, сенка је. Ја крштавам крштењем покајања, а он Духом Светим. Ја призивам људе да исповедају своје грехе, а Он узима на Себе грех света, све грехе, и твоје и моје. Ја исповедам у име целог рода људског све муке, све болове, све страхоте рода људског у овом царству смрти, у коме се ми налазимо на земљи, а Он дошао да уништи смрт, да осигура васкрсење из мртвих. Да, ја крштавам крштењем покајања, а Он крштењем спасења. Ето све разлике између мене и Њега. Зато, ко сам ја пред Њим? Нисам достојан. Ја треба да се смањујем, а Он да расте. Да расте кроз Њега сваки човек, сав род људски да расте, да надрасте небо, да до небеса и наднебесја поведе за Собом род људски и све оне који хоће да му следују вером, љубављу, надом и свим осталим светим врлинама. Њихова апостолска ... њихова пророчка ... њихова мученичка ... За све то он је и живот свој с радошћу дао, посто Мученик радујући се, јер је Сведок највеће Правде у свету, највеће Радости.

Ето, Невидљиви Бог постао је Човек да спасе род људски од највећих и најстрашнијих немани, од греха, смрти и ђавола. Господ је ту међу нама, дошао је да нам да Царство Небеско, да нас уведе у њега.

То је сведочанство Светог Јована Претече, сведочанство првог Сведока о Господу Христу, првог човека на земљи који је први видео и сагледао у Господу Бога и Спаситеља света. Зато је он и био пустињак, зато је и живео испоснички, зато ништа од свега на свету имао није, а сав је био Божји, сав испуњен Богом. Зато поклонимо се њему, великом Подвижнику, што се удостојио да Господа Христа крсти и да буде први Апостол Његов, први Сведок Његов. Нека се и он моли за нас да и ми грешни испунимо себе вером у Господа Христа, да и ми грешни своје грехе, своје исповести, пренесемо и предамо Господу Јагњету Божјем, да их Он узме на Себе и да нас спасе од сваког греха нашег.

А Он то чини кроз Своју Свету Цркву. Јер нико нема права ни силе отпуштати грехе. Можемо ми један другоме опраштати грехе, али да отпусти грехе, да очистиш душу човекову од греха, то може само Бог. Сетите се момената из живота Спаситељевог кад су фарисеји бунили се што Спаситељ отпушта грехе. Бог има право једини да отпушта грехе. А ето Он је ту. И да има то право и да има ту власт и силу показао је Својим животом на земљи опраштајући грехе многим грешницима и дајући им духовни препород. Сетите се Закхеја, сетите се разбојника на крсту. Каква сила у Господу! Каква моћ! Распет на крсту, а Он отпушта грехе разбојнику и уводи га у Царство Небеско истога дана, уводи га у Рај. То је сила коју само Он има, Бог, да отпушта грехе, да препороди човечју душу, да је обнови потпуно, да јој да бесмртност и вечност, да јој да Вечну Истину, Вечну Правду, и тиме душа људска заблиста, засија у Спаситељевој вечности Божјој. То је сила, то је моћ Господа Христа. Сетите се, Он је ту силу, тај дар предао Светим Апостолима када се првог дана по Свом Васкрсењу јавио Својим Ученицима који су били на окупу и ушао кроз затворена врата. Дао им дар Духа Светога рекавши: "Као што је мене послао Отац и ја вас шаљем; и рече: Примите Дух Свети, којима отпустите грехе, отпустиће им се, а којима задржите, задржаће им се". Ето тог права и те силе коју је Господ као Бог имао и има, и оставља Цркви Својој на земљи кроз Свете Апостоле. И Црква је та сила која је тело Христово а Он глава Цркве, јер је Црква Христова та Божанска сила која отпушта грехе грешним људима. 

Зато нека никад ниједан грешник не пада у очајање, ту је Господ Свемилостиви, Он узима и твој грех. Ма какав био грешник, сети се Закхеја, разбојника на крсту, Марије Магдалене, сети се Савла. Како тешке грехе Господ узима на Себе, и од тих људи који покајањем падају пред Њим ствара Светитеље, чудне и чудесне, равне Ангелима и Архангелима. Зато у твом срцу нема греха који љубав Господњу може поколебати. Нема људског пада који може Господа уплашити. Не! Када падаш у највећи грех, само се покај. Сети се да Господ чека од тебе само то покајање. Ништа друго, ништа друго... И гле, теби ће се скинути твој грех, а са њим и твоја смрт и све твоје смрти. И пакао ће бити уклоњен од тебе и Царство Небеско отворено. Како је човекољубив Господ!

Зато, поклонимо се Благоме Господу, Који је дошао у овај свет ради нас грешних да нас спасе греха, да нас спасе смрти, да нам осигура Живот Вечни. И дао нам је безброј вођа на том путу, а на челу свих стоји славни Претеча Господњи, храбри нас да и ми идемо путем за њим и са свима Светитељима, и тако достигнемо у Царство Небеско и Живот Вечни, да заједно са њима славимо Чудесног Господа Исуса, Коме сва љубав наша нека иде, сво срце, и сва душа, кроз сваку молитву, кроз сваки вапај. Амин.

Преподобни Јустин Ћелијски

АКАТИСТ светом свештеномученику КИПРИЈАНУ и светој мученици ЈУСТИНИ

Кондак 1.

Од ђаволског служења за служење истинитом Богу изабрани и ликовима светих придружени, свештеномучениче Кипријане, моли Христа Бога да нас избави од мрежа лукавога, да победимо свет, плот и ђавола ми, који ти кличемо:

Радуј се, свештеномучениче Кипријане, брзи помоћниче и молитвениче за спас душа наших!

Икос 1.

Ангелске силе задивише се када си се, богомудри, од вештина чаробњачких обратио ка познању божанственоме и кад си покајањем ангелски бестрасни живот стекао. Ми, који се дивимо обраћењу твојему, појемо ти овако:

Радуј се, ти који си обраћењем својим ангеле задивио!

Радуј се, ти који си ликове светих развеселио!

Радуј се, ти који си мудрост своју показао!

Радуј се, ти који си за Христа венац примио!

Радуј се, злих духова изгониоче!

Радуј се, од болести исцелитељу!

Радуј се, свештеномучениче Кипријане, брзи помоћниче и молитвениче за спас душа наших!

Кондак 2.

Од вештина чаробњачких обра</p>тивши се, богомудри, ка познању Божанственом, показао си се свету као лекар најмудрији. Дарујући исцељење онима који те поштују, моли се, Кипријане, са Јустином Човекољупцу Владици за спас душа нас који ти појемо: Алилуја!

Икос 2.

Ум несавршен за разумевање истине Божје ти имаше, у заслепљености незнабожачкој беше, лукавства демонска изучаваше и у томе се усрдно труђаше. Но уразумивши се и Крста Господњег се плашећи, немоћи си демонске познао, те се од служења лукавоме обрати и храму Господњем притече, па ти тога ради кличемо:

Радуј се, ти који си лукавства демонска изучио!

Радуј се, ти који си прелести служења ђаволу разобличио!

Радуј се, ти који си змију лукаву посрамио!

Радуј се, ти који си мудраце овога света надмудрио!

Радуј се, разумнији од најразу</p>мнијих!

Радуј се, свештеномуче ниче Кипријане, брзи помоћниче и молитвениче.за спас душа наших!

Кондак 3.

Сила Вишњега просветли ум твој, Кипријане, и кад немадоше успеха у чародејству Аглаидовом код Јустине, злодуси ти рекоше: "Ми се крста бојимо и силу своју губимо јер Јустина се брани молитвом" А ти им рече: "Ако се ви крста бојите, колико вам је онда страшнији на Крсту Распети"? И познавши слабост демонску, ти уђе у храм Господњи појући са свима верујућим: Алилуја!

Икос 3.

Имајући ум просветљен силом вишњом, Кипријан отиде епи</p>скопу молећи за крштење, али овај му одрече, побојавши се. Свети пак у храм Господњи отиде и на Литургији стајаше, и из храма не изађе када ђакон возгласи: "Оглашени, изиђите". "Не излазим из храма", рече Кипријан епископу, "док ме не крстиш". Радујући се уразумљењу твојему, појемо ти овако:

Радуј се, силом вишњом просветљени!

Радуј се, Господом уразумљени!

Радуј се, ти који си силу Крста познао!

Радуј се, ти који си живот свој исправио!

Радуј се, ти који си кораке ка Цркви управио!

Радуј се, свештеномучениче Кипријане, брзи помоћниче и молитвениче за спас душа наших!

Кондак 4.

Носила те је бура помисли: како примити свето крштење. И ти узе књиге чаробњачке своје, свети, те их насред града сложи и спали, појући Богу: Алилуја!

Икос 4.

Чувши о теби и о благој намери твојој да се у Христа обучеш, епископ те је крстио и за чтеца у храму Божјем поставио. Тога ради кличемо ти овако:

Радуј се, духова злобе победиоче!

Радуј се, јер си чаробњачке књиге спалио!

Радуј се, ти који пожеле да хришћанин постанеш!

Радуј се, ти који свето крштење прими!

Радуј се, епископом упућени!

Радуј се, за чтеца у храму постављени!

Радуј се, свештеномучениче Кипријане, брзи помоћниче и молитвениче за спас душа наших!

Кондак 5.

Боготкану одећу светог крштења примивши, Кипријане, усрдно си се Богу молио за опроштај раније учињених грехова, појући Му непрестано: Алилуја!

Икос 5.

И виде епископ подвиге и труде твоје, свештеномучениче Кипријане – пост, свеноћно бденије, коленопреклоњење и сузне молитве - и када прође месец, за ђакона те постави. Ми, Богу благодарни, хвалимо те:

Радуј се, ти који си дању и ноћу Бога призивао!

Радуј се, ти који си руке своје ка Њему испружио!

Радуј се, ти који си за опроштај Његов молио!

Радуј се, ти који си Му сузне молитве приносио!

Радуј се, ти који си пламену љубав према Богу показао!

Радуј се, свештеномучениче Кипријане, брзи помоћниче и молитвениче за спас душа наших!

Кондак 6.

Истину Христову проповедао си, славни свештеномучениче Кипријане, боговице Апостоле подражавао и Христовим учењем људе просветљавао, а они, познавши Господа Исуса Христа, поју Богу: Алилуја!

Икос 6.

Засија у срцу твом светлост Божанске благодати, Кипријане, вазнесе те на висину духовног савршенства, ти чин свештенички досегну и најзад и за епископа би посвећен. Тога ради, молитвама твојим пред Господом, просветли и срца наша која ти се топло моле:

Радуј се, за епископа посвећени!

Радуј се, на висине орла уздигнути!

Радуј се, граде који на врху горе стојиш!

Радуј се, светилниче који пред Богом гориш!

Радуј се, неуморни молитвениче пред Богом!

Радуј се, учитељу Богом даровани!

Радуј се, свештеномучениче Кипријане, брзи помоћниче и молитвениче за спас душа наших!

Кондак 7.

Желећи да се сви спасу, Човекољубац Господ дарова нам дивног молитвеника, заступника и исцелитеља од духова злобе поднебесне. Делима и речима својим многе си покајању и исправљању живота приводио, учећи их све да поју Богу: Алилуја!

Икос 7.

Нови најмудрији исцелитељ света јеси, свештеномучениче Кипријане, јер се молитви твојој никаква чародејствена дела супротставити не могу, већ се одмах разруше и бивају прогнана, од злих људи и лукавих бесова отпуштена. Ми, који видесмо у теби такву силу Божју, кличемо ти овако:

Радуј се, чаробњачког лукавства разрушитељу!

Радуј се, страшних бесова прогонитељу!

Радуј се, ти од кога духови злобе као дим ишчезавају!

Радуј се, ти који оне што се тешко муче брзо ослобађаш!

Радуј се, од несреће и туге избавитељу!

Радуј се, страдања у радост преобразитељу!

Радуј се, свештеномучениче Кипријане, брзи помоћниче и молитвениче за спас душа наших!

Кондак 8.

Велико чудо јавља се онима који ти са вером притичу, свештеномучениче Кипријане, јер се благодаћу од Бога ти датом терају нечисти духови, мучитељи човека, демони се изгоне, а болесни исцељују, појући Богу: Алилуја!

Икос 8.

Свим срцем Богу предао си се и свом си Га душом вазљубио, сву твоју ревност и жељу ка испуњењу воље Његове управио си, и као пастир добри, притиснуте несрећом ниси одгурнуо, већ си им, молећи се за њих пред Богом, даровао исцељење и утеху. Ми пак, љубав твоју према Богу хвалећи, молимо ти се овако:

Радуј се, ти који си Христа свим срцем заволео!

Радуј се, врлином испуњени!

Радуј се, помоћниче болесним и раслабљеним!

Радуј се, у жалости и тузи утешитељу!

Радуј се, ти који прогониш наговоре и искушења што од света, плоти и ђавола долазе!

Радуј се, свих болести душевних и телесних исцелитељу!

Радуј се, свештеномучениче Кипријане, брзи помоћниче и молитвениче за спас душа наших!

Кондак 9.

Сва војска ангелска развесели се видевши како тебе, Војника Цара Небеског који непоколебљиво и са смелошћу Христа проповедаш, изведоше на посечење мачем заједно са Јустином. Ти онда, стрепећи да се она не одрекне Христа када те види посеченог, убеди мучитеље да прво њу, а потом тебе посеку, и подметнувши главе своје под мач, Богу запевасте: Алилуја!

Икос 9.

Ни сви речити говорници неће моћи да како доликује опевају страдања ваша за Христа када се не уплашисте претњи тешких; светлих се лица престависте суду царевом, подижући све верујуће да вам запевају овако:

Радујте се, вере Христове непоколебљиви исповедници!

Радујте се, Пречисте Тројице смели проповедници!

Радујте се, ви који мучења тешка не бисте ничим заменили!

Радујте се, ви чија се страдања величају у храмовима Божјим!

Радуј се, свештеномучениче Кипријане, брзи помоћниче и молитвениче за спас душа наших!

Кондак 10.

Желећи да спасеш душе свих оних који су нечистим духом обузети, ниси престајао да се молиш пред Господом, свештеномучениче Кипријане. Теби се даде благодат да се за њих молиш, да помиловани и очишћени запевамо Богу: Алилуја!

Икос 10.

Буди нам стена тврда и крепка ограда, свештеномучениче Кипријане, од непријатеља видљивих и невидљивих: с топлом вером и љубављу притичемо ти, да тобом спасени и ограђени, овако запевамо:

Радуј се, ти који си смирењем духове злобе победио!

Радуј се, ти који си огњем молитве стреле неприј атељске спалио!

Радуј се, ти који си ограда и стена пред непријатељима видљивим и невидљивим!

Радуј се, преславни украсу Цркве Православне!

Радуј се, преславни помоћниче онима који су од лекара остављени!

Радуј се, вољени утешитељу оних који тугују!

Радуј се, свештеномучениче Кипријане, брзи помоћниче и молитвениче за спас душа наших!

Кондак 11.

Непрестано си, свештеномучениче Кипријане, више него други појање Пресветој Тројици приносио, тражећи од Господа милост за оне који су у грех пали, јер Он благоволи недостојног достојним учинити и светом стаду Својем придружити. Благодарећи Богу за милост такву према нама грешнима, кличемо Му: Алилуја!

Икос 11.

Светозарна свећа био си, богомудри, у Цркви Христовој, обасјавајући невештаственом светлошћу душе верујућих. Обасјај и наша грехом отежана срца која ти овако поју.

Радуј се, јер Господ милост своју према палима у грех на теби показа!

Радуј се, кад из таме погибељи као овца заблудела нађе излаза!

Радуј се, ти који од недостојног достојан постаде!

Радуј се, светом стаду Христовом придружени!

Радуј се, ти који светлошћу невештаственом душе обасјаваш!

Радуј се, ти који заблуделе на прави пут усмераваш!

Радуј се, свештеномучениче Кипријане, брзи помоћниче и молитвениче за спас душа наших!

Кондак 12.

Дата ти је благодат од Бога да сатиреш силу непријатељску и свако сатанско насртање, јер си непријатеље своје победио и мученичку смрт достигао. И сада се, стојећи пред престолом Цара славе, моли да се избавимо од сужањства ђаволског и да спасени кличемо Богу: Алилуја!

Икос 12.

Опевајући твоју ревност према Богу и твоја дивна и преславна чудеса, величамо те и хвалимо, свештеномучениче Кипријане, који си такву благодат од Бога примио. Молимо те да нам у часу смрти, када демонска војска окружи душе наше, јавиш своју помоћ, да те избављени тобом дозовемо овако:

Радуј се, брзи заштитниче од насртљивих сила!

Радуј се, од жалости и туга спасиоче!

Радуј се, ти који си Христа до свршетка заволео!

Радуј се, ти који си душу своју за Њега положио!

Радуј се, у крви Агнеца умивени!

Радуј се, у дворове Господње усељени!

Радуј се, јер си се збору светих придружио!

Радуј се, Тросунчаном светлошћу озарени!

Радуј се, свештеномучениче Кипријане, брзи помоћниче и молитвениче за спас душа наших!

Кондак 13.

О, предивни и преславни угодниче Божји, свештеномучениче Кипријане, брзи помоћниче свима који ти притичу, прими од нас ово недостојно похвално појање, да се од болести исцелимо, од непријатеља видљивих и невидљивих одбранимо и вечног мучења избавимо, Господа умоли да с тобом појемо: Алилуја!

(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)

Молитва свештеномученику КИПРИЈАНУ

О, свети угодниче Божји, свештеномучениче Кипријане, брзи помоћниче и молитвениче за све који ти притичу, прими од нас недостојних хвалу нашу и измоли нам од Господа Бога у немоћи укрепљење, у болести исцелење, у жалости утеху и свима све што је корисно у животу нашем. Вазнеси ка Господу благомоћну молитву своју и огради нас од падова наших греховних, да нас научи истинитом покајању, да нас избави од сужањства ђаволског и сваког дејства духова нечистих и од оних који нам неправду наносе. Буди нам крепки заштитник од свих непријатеља видљивих и невидљивих, у искушењу дај нам трпљење, а у часу кончине наше буди нам помоћ код мучитеља на ваздушним митарствима нашим, да вођени тобом достигнемо Горњи Јерусалим и да се у Царству Небеском са свима светима удостојимо да у песмама славимо Свесвето Име Оца и Сина и Светога Духа, у векове векова. Амин.

Молитва за заштиту од нечисте силе

Господе Исусе Христе, Сине Божји, огради ме светим Твојим Ангелима и молитвама Свепречисте Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, силом Часног и Животворног Крста, Светог Архистратига Божјег Михаила и осталих Небеских сила бесплотних, Светог Пророка и Претече, Крститеља Господњег Јована, Светог Апостола и Јеванђелисте Јована Богослова, Свештеномученика Кипријана и мученице Јустине, Светитеља Николаја, архиепископа Мирликијског чудотворца, Светитеља Лава, епископа Катанског, Светитеља Јосифа Белгородског, Светитеља Митрофана Вороњешког, преподобног Сергија, игумана Радоњешког, преподобног Серафима, Саровског Чудотворца, Светих мученица Вере, Наде и Љубави и мајке њихове Софије, светих и праведних богоотаца Јоакима и Ане и свих светих Твојих, и помози мени, недостојном рабу Твојему (име оног који се моли), да ме избави од свих насртаја непријатељских, од сваке мађије, чаролије, врачања и од лукавих људи, да не узмогну учинити мени зла никаквога.

Господе, светлошћу Твојег блистања сачувај ме ујутру, преко дана, навече и када сан долази, и силом благодати Твоје одврати и удаљи зла свака нечиста која дејствују по наговору ђавола. Ко је тако мислио и чинио - врати њихово зло назад у пакао, јер Твоје је Царство и Сила, и Слава, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.