ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ПАРАСКЕВЕ – ПЕТКЕ

ОВА славна, равноангелна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату,[2] између Силимврије и Цариграда. Родитељи свете Петке беху имућни и побожни људи: живљаху у свему по заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они васпитаваху у побожности: учаху их свакој врлини и животу по Богу. Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу речи Божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, a caма обуче његове дроњке. Када дође дома и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго јој запретише да то више не чини. Но она продужи и даље то чинити. На грдње због тога, она је родитељима одговарала да она другачије не може живети.

Брата Петкиног Јевтимија родитељи дадоше на школе. Жељан савршенијег живота духовног Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах он се прочу због свог подвижничког живота, и би изабран за епископа Мадитског.[3] Као епископ он се прослави врлинама и борбом са јеретицима. Упокоји се у дубокој старости, и би сахрањен у саборној цркви. За живота и после престављења он сатвори многа чудеса.

По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна подвижничког живота Христа ради, одаде се строгим подвизима: угледајући се на живот светитеља, она постом и бдењем умртвљиваше тело своје и потчињаваше га духу. Но сва горећи жељом да живи само Господу и ради Господа, она не могаде дуго остати у многометежном свету, него напусти родитељски дом, остави свет, и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Обилазећи те светиње, она срете многе ревносне подвижнике и доби многе драгоцене поуке од њих. И по њиховом савету она се настани у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.

Испуњавајући своју давнашњу жељу она отпутова у Палестину, и поклонивши се светим местима, освећенима Спаситељевим животом, она се настани у Јорданској пустињи. И ту провођаше равноангелни живот. Подражавајући Боговидца пророка Илију и Јована Крститеља, она се храњаше једино пустињском травом, у врло малој количини, и то по заласку сунца. Постепено се топећи и од жеге и од мраза, она упираше очи само к Јединоме Боту који смирене срцем може спасти од малодушности и од буре. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и муке, и искушења демонска, која претрпе света Параскева у току многих година? Ко би могао знати колико је она суза пролила, и колико уздаха к Богу послала? Ко би могао описати њене свакодневне борбе које је са телом, са помислима, и са ђаволима водила док их није потпуно победила? - Једино свевидећи Бог, јер је само Он могао видети и знати све њене подвиге. Тамо у ње не беше бриге о таштим стварима овога света: она се бринула једино о очишћењу своје душе о одговору на будућем суду, и о сусрету са Небеским Жеником. "Тебе, Жениче мој, тражим", - говораше преподобна Параскева, и стално имађаше на уму речи из Песме над песмама: Покажи ми се ти кога љуби душа моја (1, 6). Њена главна и непрекидна брига беше: како украсити жижак свој, и с мудрим девојкама изаћи у сусрет Женику Небеском, и чути слатки глас Његов, и насладити се гледањем красоте Његове. Да, само се око тога она пашташе, и говораше: Кад ћу доћи и показати се лицу Божјем? (Пс. 41, 3).

Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и привидима заплаши. Често пута узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева "изабра Вишњега себи за уточиште" (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем светога крста, одгоњаше враге и као паучину кидаше све ђаволове замке, и потпуно победи ђавола. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, света Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер света Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе црквом Бога живога.

Тако, живећи дуги низ година у пустињи, преподобна Параскева, када једне ноћи по обичају свом стајаше на молитви и са умилењем пружаше руке своје к небу, угледа ангела Божија у облику пресветлог младића који дошавши к њој рече: Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предеш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу. Удубивши се у смисао овога виђења, преподобна разумеде да је то наређење од Бога. И радоваше се она што ће се ускоро разрешити од тела, али и туговаше што ће се растати са пустињом: јер ништа тако не очишћава душу и не приводи је к Прволику као пустиња и усамљеничко молитвено тиховање. Но, покоравајући се небеској вољи, преподобна крену у своје отечество. Допутовавши у престони град Цариград она посети дивну цркву Свете Софије; исто тако посети и цркву Пресвете Богородице што је у Влахерни, и поклонивши се чудотворној икони Богоматере, отпутова у своју постојбину Епиват. Ту она проживе још две године, не мењајући начин свог пустињског живота, него проводећи сво време у труду, посту и молитви. А када дође време њеног одласка к Богу, преподобна се усрдно помоли Богу за себе и за сав" свет и тако у молитви предаде Богу блажену душу своју. Тело њено би од стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на општем гробљу, већ одвојено, као тело странкиње која никоме не беше казала одакле је. Бог, хотећи да прослави угодницу Своју, откри свете мошти њене после много година, и то на следећи начин. Близу места где преподобна мати Параскева беше сахрањена подвизаваше се на стубу у молитвеном тиховању неки столпник. Догоди се да тамо би таласима избачено тело некога морнара који се за време пловидбе тешко разболе и умро. Од тога леша стаде се ширити страховит смрад, да је просто било немогуће проћи тим путем. Смрад тај није могао трпети чак ни столпник, те због тога би принуђен да сиђе са стуба и да наложи неким људима, да ископају дубоку рупу и усмрдели леш закопају. Копајући рупу ти људи, по промислу Божјем, нађоше нетљено тело где лежи у земљи, и зачудише се томе. Али као прости и невјеже, они не обратише на то потребну пажњу и не схватише како треба. И говораху међу собом: Када би ово тело било свето, Бог би то открио преко каквих било чудеса. - Са таквим расуђивањем они поново затрпаше нетљено тело земљом, бацивши тамо и смрдљиви леш, па отидоше својим кућама. А кад паде ноћ, један од њих, неки Георгије, човек христољубив, мољаше се Богу у својој кући. И заспавши пред зору он виде у сну неку царицу где седи на пресветлом престолу, а около ње стоји велико мноштво светлих војника. Видевши то, Георгија обузе страх, и он паде на земљу, пошто не беше у стању гледати тај сјај и лепоту. А један од тих светлих војника узе Георгија за руку, подиже га и рече му: Георгије, зашто тако омаловажисте тело преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на земљи, - Тада и та светла царица рече Георгију: Похитај те извади моје мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога леша. Јер и ја сам човек, и постојбина је моја Епиват, где ви сада живите.

Те исте ноћи имађаше такво исто виђење и једна благочестива жена, по имену Јевтимија. Сутрадан они обоје испричаше свима о својим виђењима. Када то чу благочестиви народ, сви са свећама похиташе к моштима преподобне Параскеве и, извадивши их са великим страхопоштовањем из земље, радоваху им се као неком скупоценом благу. Свете мошти бише свечано положене у цркви светих и свехвалних апостола Петра и Павла, у Епивату. Молитвама преподобне Параскеве даваху се од светих моштију њених многа исцељења болесницима: слепи прогледаху, хроми прохођаху, разноврсни болесници и бесомучници добијаху здравље.

Два века после престављења преподобне матере наше Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа папских. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен[4] реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу Трново,[5] крсташи одмах пристадоше да му их даду, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворној цркви, где оне, почивајући нетљено, точаху разноврсна исцељења свима који им са вером притицаху.

После доста времена, када турски султан Бајазит[6] заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада чеоне мошти свете Параскеве бише пренете у Валахију.[7] А када Турци освојише и Валахију 1396 године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита ове свете мошти бише пренесене у Србију у Београд.[8] У Београду је затим подигнута црква Свете Петке која и до данас постоји (у Калемегданској тврђави), у којој се налази и извор Св. Петке са чудотворном водицом. Побожни Београђани и други верници одлазе често, а особито петком, у храм и на извор Св. Петке и добијају од ње благодатну помоћ по вери својој.

Године 1521. султан Сулејман II,[9] заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од богосилних светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијској цркви.

Године 1641 благочестиви Василије Лупул,[10] војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију[11] мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла чеоне мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш.[12] Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641 године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.[13]

Свети Јустин Ћелијски О ДУХУ ВРЕМЕНА

У нашој хаотичној садашњици једно божанство све више потискује остала божанства, све неодољивије намеће себе за јединог бога, све немилосрдније мучи своје поклонике. То божанство је: дух времена. Пред њим даноноћно метанишу измучени житељи Европе, и приносе му на жртву своју савест, своју душу, свој живот и срце своје. Оно има своје жреце, фанатичне жреце, који су несрећну Европу нашу учинили жртвеником на коме се непрестано жртвоприноси тело њено. Њихов страсни фанатизам проходи све остале континенте и покушава да и њих претвори у жртвенике бога свог. Но, пре но што буду успели да душе свих континената стопе у бурно Осана богу њиховоме, ми ћемо на пробу ставити бога њиховог, и проверити га.

Бог њихов: дух времена је и сувише сложен, изграђен од најразнороднијих елемената. Он садржи у себи све противречности модерног живота: културу и цивилизацију, философију и науку, католицизам и протестантизам. Садржи у себи сав трагизам и сав комизам живота оваквог какав је. И живећи по духу времена човек се ломи о гудуре свих тих непримиривих противречности. Но што је најстрашније у овоме, то је: систематски организован устанак против човечје личности. Дух времена спутава личност својом самодржавном тиранијом, механизује је: ти си шраф у хучној машинерији савремености - живи као шраф; ти си дирка на раштимованом клавиру садашњице, чије дирке потреса дух времена - живи као дирка. Детерминизам, који се извија у фатализам, јесте најглавније средство којим богује дух времена: од средине, од околине зависи све, не од личних подвига; све што чиниш, чиниш не ти већ средина чини кроз тебе; учиниш ли злочин, крив си не ти већ средина у којој си. - Но све то, преведено на језик словенске искрености, гласи: све је дозвољено: дозвољени су сви пороци, сви злочини, сви преступи, сви греси, јер све што бива - бива по неумитним законима неопходности.

Планета је наша немилосрдна; она је одвајкада била гробница и за богове и за људе. Многе је богове унела она у свој поменик; но није било тако бесмисленог бога као што је дух времена нашег, jер је Европа у њему обоготворила све болести своје, све грехе своје, све пороке и преступе своје. Да је тако, Европа је то доказала људождерским ратом јучерашњице, доказује и, не мање, људождерским миром садашњице. То може видети сваки инсект који није заражен духом времена нашег; то може видети сваки човек који оком Христовим загледа у хаос наше садашњице.

Време је исечак Вечности; откине ли се од ње, отискује се у неиздржљиво очајну бесмисленост. Дух човечји је исечак Духа Вечности; откине ли се од њега, губи свој вечни смисао и мир, и отискује се у крајњу муку, где је плач и шкргут зуба. Дух времена нашег откинуо се од Духа Вечности, зато се мучи, плаче и шкргуће зубима. Био је генијалан и неустрашив у проналажењу маказа којим ће одсећи себе од вечности; сада је упоран у очајној немоћи својој и мрачном боговању свом. Пронесите дух времена нашег кроз Дух Вечности: шта остаје што није поцрвенило од стида, шта остаје од наше културе и цивилизације, шта од науке и моде, шта од демократије и револуције? - Ја говорим не о вечности која је трансцендентна могућност, већ о живој, реалној Вечности, Вечности богочовечанској, Вечности коjа Личношћу Својом и животом Својим доказује Себе, показује Себе и оправдава тачност и истинитост речи Својих: Ја сам живот, живот вечни. - До Христа, Вечност је била сушичава претпоставка; од Христа, она постаје телесна стварност, чулна стварност, коју руке наше опипаше, очи наше размотрише, уши наше чуше. Дух Вечности постаје опипљив као и дух времена. У личности Богочовека Христа време је дошло до органског јединства са Вечношћу, и тиме: до свог вечног смисла. Зато је Христос постао и занавек остао: вечна провера свих времена, свих богова, свих људи и свих ствари. Зато је Христос једина правична и непогрешна провера и наше садашњице, и нашег духа времена. Проверен Њиме, процењен Њиме, дух времена нашег је човечји, сувише човечји. Човеком живи, човеком дише, човеком се хвали дух времена нашег - човеком, не Богочовеком. У томе је центар трагизма нашег, и само у томе. Дух времена нашег у обожавању човека иде до човекоманије, зато је Дух Вечности потцењен, попљуван и готово протеран са наше планете.

Хвале се човеком, европским човеком оваквим какав је; но проверите га, процените га Богочовеком, и хвала ваша претвориће се у стид ваш и жалост вашу. Хвале се нечим, и говоре: ово је достојно Вечности и пиље у очи човеку, хвалисаво и гордо. Но оставите човека, окрените се Богочовеку, из Чијих благих очију зрачи Вечна истина и Живот Вечни, и реците Му, без стида реците: ево, Господе, ово је моје, и достојно је Вечности! - Не хвали се човеком, не хвали се временом, јер се пепелом хвалиш, и гнојем, и смрадом, и злосмрадијем. Смисао човека је да се сједини с Богочовеком; смисао времена је да се претопи у Вечност. - Они ми непрестано предлажу свој дух времена у замену за Христа, своје ситне релативне истинице у замену за апсолутну Истину и Вечност. Но реците ми: чиме ћете заменити Христа? Собом ли? - Испоредите себе с Њим. Човеком ли? Докажите ми да је безгрешан, бесмртан и вечан. Тековином ли неком? - Докажите ми да је мољци неће изгристи и рђа покварити.

Трулежан је човек, наш европски човек: није ли безумље зидати на њему као на темељу здање среће човечанске? Вечан је Богочовек, вечан и незаменљив: није ли безумље хтети Га заменити ма ким и ма чим временим? Центар је човека: земља и ситне бриге и бригице; центар је Богочовека: небо и царство небеско: Иштите најпре царство Божије и правду Његову, и све ово ће вам се додати, све, све, све. - Два пута нам предлажу: пут духа времена, и пут Духа Вечности, Духа Христовог.

Дух времена нашег је суптилна саблазан наших дана; под том етикетом продаје се фалсификат прогреса, просвећења, цивилизације, културе. Зато је данас потребније него икад имати дар за разликовање духова, дар православни, дар подвижнички, да се човек несаблажњен може пробијати кроз језиви хаос наше садашњице. Духом Вечности треба проверавати дух нашег времена. - Јавно и тајно, дух нашег времена проповеда људождерство, културно људождерство, које има свога апологета у науци, у њеној аксиоми: борба за самоодржање. Човек је иловача, средство, храна за човека јаче физичке организације. Све је релативно; и човек је релативан. Но дух Вечности, Христове Вечности, учи: човек је вечан, и има вечну вредност; он не може бити ничије средство осим Божје; Богочовек једини има право да оцени човека последњом ценом; нико од људи нема права да и најгорег, најлошијег човека учини средством за своје самоодржање. -По духу је времена: гордост - буди горд; по духу је Вечности: смиреност - буди смирен. По првом: главна је врлина бити задовољан собом; по другом: главна је врлина бити незадовољан собом, а бити задовољан Христом . Човек који живи духом нашег времена, гледа само оно што се види, што је времено; човек који живи Христом, гледа само оно што се не види, тј. вечно. Зато је за првог садашња брига тешка, а за другог лака (ср. 2. Кор. 4,17-18). Кроз испуцалу кору времена, кроз пукотине простора Христов човек гледа и види оно што је вечно, богочовечно. Он рони у тело сваког људског бића, тражи и налази бисер вечности. Кроз трошни дом тела свог он иде ка дому вечном, нерукотвореном, ка дому богозданом на небесима. За једним он уздише: да се обуче у своје небеско тело, да живот прождере смртно (ср. 2. Кор. 5,1-4). Време је бесмислено -док се не крсти Вечношћу; човек - док се не крсти Богочовеком; земља - док се не венча с небом; моје срце - док се артеријом љубави не веже са срцем Господа Исуса. - Време је прелаз и пролаз ка Вечности. Вечност је садржина, станица, море у које се слива река времена.

Дух нашег времена има један категорички императив: carpe diem (граби дан!): дух Христове Вечности има свој императив: carpe aeternitatem (граби Вечност!). За Христовог човека сваки је дан улазница за Вечност. У сваком исечку времена он живи Вечношћу и ради Вечности; он још овде на земљи има живот вечни (Јн. 5,24). За њега је време поприште на коме се он бори за живот вечни; кроз смртност он се бори за бесмртност; кроз горчину -за блаженство; кроз време - за Вечност. Бори се за живот вечни, на који си и позван. Чиме? Вером, љубављу, правдом, побожношћу, трпљењем, кротошћу, жалостивошћу, милостивошћу (ср. 1. Тим. 6,10-12). - То је пут богочовечански насупрот путу човечанском. Крајње је време да се промени мерило: није човек мера свих ствари, већ Богочовек; не треба мерити Вечност временом, већ време Вечношћу; не Богочовека човеком, већ човека Богочовеком; не небо земљом, већ земљу небом: не ум Божји умом човечјим, већ умом Божјим ум човечји. Дух времена треба прилагођавати духу Вечности, не обратно; дух човек треба прилагођавати духу Богочовека, не обратно.

Христос се јавио као најреволуционарнији бунтовник против духа Свога времена; Он је центар живота пренео из времена у Вечност, из човека у Богочовека. Но и после двадесет векова Он се јавља као најречитији протест против духа нашег времена, против "кнеза овога света" (Јов. 14,30). Свет је толико одлутао од Бога да је њиме овладао кнез таме, кнез зла, дух гњева и противљења. Богоборачки, христоборачки је: живети по духу овога света, који ради у синовима противљења (ср. Еф. 2,2). Синови противљења противе се Вечности, противе се Богочовеку, ходе по духу овога света, по духу времена, које се побунило против Вечности. Но синови Божји, синови Христови живе по духу Христове Вечности, по духу онога света, горњега, небескога света; њихов је "живот сакривен с Христом у Богу" на небесима (ср. Кол. 3, 3). Њихово је срце горе, над овим светом, где ни мољац времена ни рђа зла не квари, и где зли духови не поткопавају и не краду.

Дух овога света откине ли се од Вечности, није ли органски део њен - постаје гробница, запечаћена са седам апокалиптичких печата, које нико сем Јагњета Божјег отпечатити не може. Живећи по духу овога света човек живи у загушљивој гробници из које га једино Христос може васкрснути и посадити на небесима с десне стране Оца (ср. Еф. 2, 5). Богочовек "даде себе за грехе наше, да нас избави од садашњега света злога" (ср. Гал. 1,4). Он даде Себе - даде нам пут спасења од духа овога света, од духа времена. Другог пута нема. Наше је призвање: борити се са духом овога света, борити се - не собом, већ Христом јер Он победи свет (ср. Јов. 16, 33), и ми побеђујемо Њиме и кроза Њ. Побеђујући дух овога света ми постајемо људи не од овога света, надрастамо свет и урастамо у Христову Вечност.

Свет је нешто што треба савладати. Чиме? -Горњим светом. Дух времена нашег је нешто што треба савладати. Чиме? - Духом Христовим. Човек је нешто што треба савладати. Чиме? - Богочовеком. Христови људи су од Бога, и побеђују свет, јер је већи онај који је у њима неголи који је у свету (ср. 1. Јн. 4,4). Савремени хришћани су се уплашили од духа времена нашег: од атеизма и анархизма, од ратова и револуција - и боје се да се боре с њим, не зато ли што су изгубили осећање да је већи Христос који је у њима од духа зла који је у свету? Но крајње је време да се православни обуку у свеоружје Божје, да би се могли одржати против лукавства овога света. Неопходно је да сву душу и све тело своје пробуде на вечно будну ревност и бдење, пробуде молитвом и постом. Пробуђени - нека узму свеоружје Божије: нека бедра своја опашу истином и обуку се у оклоп правде; нека обуку ноге у Еванђеље мира и узму штит вере; нека узму кацигу спасења и мач духовни - реч Божију; и нека се моле Богу духом непрестано, стражећи са сваким трпљењем и молећи се за све свете (ср. Еф. 6,11-18). - У самој ствари: такву је борбу водио Христос и апостоли, мученици и подвижници. Својим животом и радом Богочовек Христос је показао како се човек органски сједињује с Богом, како се време органски сједињује с Вечношћу, како се завршно решава страшни проблем времена и простора. Апостоли и мученици, страстотрпци и подвижници православни ишли су богочовечанским путем Христовим, и успели су да победе дух овога света: они су све времено учинили вечним, све човечје - богочовечним; они су и душу, и тело, и чула своја учинили бесмртним, нетљеним, вечним. Они су увек живели по духу Вечности, никада по духу времена, и оставили нам један аманет: живите увек Богочовеком, никада човеком; живите увек духом Вечности, никада духом времена.

Хришћански живот, Сремски Карловци, II/4 (1923), стр. 145 - 150

ДУХОВНИ ЖИВОТ У ПОРОДИЦИ - СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ

Састрадавање са ближњим помаже породици

Што човек има у данашње време више (материјалних) добара, то има више проблема. Нити благодари Богу за његова доброчинства, нити се осврће на несрећу својих ближњих па да понекад удели милостињу. Одаје се сладострашћу и не мисли на другога који нема шта да једе. Како да га после посети. благодат Божија? Када је неко овде отац породице, треба нечега да се одрекне, да некако уштеди да би могао повремено да дели милостињу. Треба да каже својој жени и деци да на том и том месту има неко болестан, напуштен, или нека сиромашна породица која је у великој оскудици. Ако немају новаца да дају, нека им каже:, "Можемо да им дамо макар неку хришћанску књигу, кад их већ имамо толико." Дајући онима који су у невољи, чини добро и самоме себи и својој породици.

Колико оскудевају јадни верујући у Русији! Једном сам једном Руском свештенику дао кутију тамјана и рекао му: "Ето, ово је скромни дар." "Зар је то скромни дар?" каже он. "Наш тамјан је... кашљеш од њега." И овде у Грчкој толико се муче избеглице! На Халкидици сам видео неког избеглицу који је по кућама лепио плочице и тражио је за то три стотине драхми за квадратни метар[1] и говорио је "Слава Богу што имамо хлеба." Зато када ми је неки предузимач рекао како се човек у току посла товари греховима, одговорих му: "Ако запослиш оне избеглице и помогнеш им да зараде, скинућеш са себе све своје грехове. Немају где да живе. У поређењу са њима, ти си Оназис."

Бог је допустио да постоје болесни, сиромашни итд., како бисмо окушали своју врлину. Могао би и за болесне и за сиромашне, за све, да се постара, али онда бисмо имали лажно осећање да смо украшени врлином. Рекли бисмо, на пример, да смо милосрдни, иако то не бисмо били, а овако наша дела откривају наше врлине. Слава Богу, постоје људи који се жртвују за своје ближње. Упознао сам једнога који је, чим се демобилисао, пристао да буде неправедно осуђен на велику казну, како би избавио једну породицу. Није ни помислио на срамоту, или своју каријеру.

Међутим, увиђам да Бог домостроји тако да бар један члан сваке породице има вере и благочестивости, Како би и остали у породици добили помоћ! Познавао сам у Коници једну породицу у којој су сви били равнодушни према Цркви. Издвајала се само једна кћи. Чим би чула црквено звоно, оставила би све послове и одлазила у цркву. Чак и када су дошли Немци, па је црквењак звонио да би људи знали да треба да беже, она је отишла у цркву на вечерњу! Била је мека срца, иако су њени родитељи били веома шкрти. Њен отац би, уместо да руча, узимао комад сува хлеба који би умакао у воду. А мајка јој је била таква циција! Иако су њена деца била на добрим положајима и располагали приличном имовином, она је џарала по камину не би ли нашла бар мали грумен ужареног угља да га узме и њиме запали ватру да не би потрошила зрно шибице! Уместо ибрика за кафу, користила је кутију од конзерве! Када сам био у манастиру Стомију, њена мајка ме је волела. Ћерка је зато, кад год је за неког сиромаха хтела да узме нешто из куће, па јој мајка не би дозволила, увек говориламајци: "Мајко, то је калуђеру потребно." "Дај му, дај му" говорила би тада мајка. Само када је "калуђер" био у питању, њена се мајка ничему није противила. Али и тада, за време окупације, ћерка је тихо помагала сиромасима. Налазила би начина да изнесе џак брашна из оставе, натоварила би га на мазгу и делила брашно сиромашним породицама. Једном ју је мајка ухватила и шта је тада морала да истрпи! Тада се заветовала: "Боже мој, помози ми да нађем посао, па ћу целу плату давати за милостињу!" Сутрадан су је звали да оде да ради у некој установи. О, колико се обрадовала! И одржала је свој завет: од плате није купила за себе ни пар чарапа. Све је давала за милостињу. Толики су тада говорили: "Нека допусти Бог да се посвете кости твојих родитеља!" Због тога се Бог после постарао и за њену мајку.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ДУХОВНИ ЖИВОТ - ДУХОВНИ ЖИВОТ У ПОРОДИЦИ

Што човек више ропће, то се више упропаштава

 - Старче, чему користи роптање и како да гa човек избегне?

- Користи само несрећи, а са њим се излази на крај само славословљем. Роптање рађа роптање, а славословље рађа славословље. Када човек не ропће због неке тешкоће у којој се нађе, него слави Бога, онда ђаво пуца од беса и одлази код другога који ропће, како би му приказао све наопако. Јер што човек више ропће, то се више упропаштава.

Понекад нас "покварењак" покраде и натера нас да ничим не будемо задовољни, а човек духовно може у свакој прилици да нађе разлог за славословље и да тако има благослов Божији. Ево, знам једнога тамо на Светој Гори који, ако пада киша па му кажеш "опет пада киша", почиње: "Да, само пада киша, иструлећемо од толике влаге." Ако мало после стане киша и ти му кажеш "е, није баш много падало", каже: "да, зар је то била нека киша? Све ће се осушити..." А нико не може да каже да није нормалан, него је навикао да гунђа. Он је разуман, а мисли неразумно!

Гунђање и роптање је проклетство. То је као да човек проклиње самога себе, а онда долази гнев Божији. Познавао сам двојицу земљорадника из Епира. Један је био отац породице и имао једну, или две њиве и у свему се уздавао у Бога. Радио је колико је могао, без тескобе. "Урадићу колико стигнем." Говорио је, Више пута му се догодило да су му неки снопови иструлели од кише, јер није стигао да их сакупи, а неке му је раздувао ветар, али он је за све говорио "Слава Теби Боже" и све му је ишло добро. А онај други је имао много њива, стоку итд. Али није имао деце. Ако си га упитао "Како си?" одговарао је "Ма пусти, не питај". Никада није рекао "Слава Теби Боже", само је гунђао и роптао. А да видите, једном му угине крава, други пут му се догоди ово, или оно. Имао је све, али није имао напретка.

Зато кажем, славословље је велика ствар. Од нас зависи да ли ћемо окусити, или не благослове којима нас Бог дарива. Али како да их окусимо, када нас Бог, на пример, дарива бананом, а ми мислимо шта ли то боље једе тај и тај бродовласник? Колико људи једе само суви двопек, али дању и ноћу славе Бога и хране се небеском милином! Ти људи стичу духовну осетљивост и познају миловање Божије. Ми то не знамо, јер се наше срце прекрило лепљивим муљем и ништа нас не може задовољити. Не разумемо да се срећа налази у вечности, а не у испразности.

КАНОН светом ЈОВАНУ КРСТИТЕЉУ

Песма 1.

Ирмос: Некада свенаоружана сила спровали у дубину сву Фараонову војску, а оваплоћена Реч, свепрослављени Господ, уништио је свезли грех, јер се славно прослави.

Крститељу и Претечо Христов, ум мој свагда потапан од телесних страсти доведи у ред и талас страсти укроти да би Те славио налазећи се у Божанској тишини.

Обасјан несхватљивом Светлошћу, Ти си као светлија звезда, Кртитељу, претходио Духовном Истоку; моли се да се озари срце моје, помрачено свим демонским искушењима.

Слава: Некада си, Свемудри, загњурио у реци Бездну Која је благодаћу потопила сав грех; молим Ти се, блажени, потоке мојих сагрешења исуши твојим Божанским заузимањем.

И ниње: Блажени Претечо, био си сродник Свете Дјеве Која је Бога оваплотила, с Њом те поштујемо и молимо ми који се сада налазимо у твоме Божанском храму учини и нас храмовима Светог Духа.

Песма 3.

Ирмос: Утврдивши ме на камену вере, отворио си уста моја на непријатеље моје, јер се обрадова дух мој певајући: Нема светога као што је Бог наш и нема праведнога осим Тебе, Господе.

Исцели ране душе моје, ум мој помрачен немарношћу, озари Божанским твојим заузимањем, Претечо Господњи, и избави ме од сваке напасти непријатељске, молим Ти се.

Родивши се по Божјем промислу, премудри Претечо, разрешио си безплодности ону која те је родила, а сада бесплодно срце моје, заузимањем твојим, Претечо Господњи, учини плодоносним да би родило плодове врлине.

Слава: Моли се да добије вишњи живот онај што из љубави Твоје гради Божанствени дом и посредовањем твојим, Крститељу и Претечо, учини храмовима Божанског Духа оне што са вером служе Христу Твоме.

И ниње: Радоваше се Претеча, ношен у утроби материној и клањаше се Господу, ношеном у утроби Твојој Богоблагодатна, Њега моли да ме избави од сваке невоље.

Сједален

Из самилосног милосрђа, Благи, савивши небеса силаском Својим, дошао си Христе да спасеш Своје створење, стога славећи Твој страшни домострој спасења, кличемо Ти: Ради молитава Претече Твога, подај нам очишћење грехова као Једини милосрдан.

Слава: и ниње: Усрдна Заштитнице хришћана, моли се непрестано Сину Твоме Богородице, да нас избави од сваког вражијег злочинства и огорчења, да нам из великог сажаљења ради молитава Твојих, мајке Дјеве, да опроштај за сва сагрешења.

Песма 4.

Ирмос: Дошао си од Дјеве, не као посланик или Анђео, већ сам Господе, оваплотивши се и спасао си мене целог човека, стога Ти кличем: Нека је слава сили Твојој, Господе.

Десницом својом, о пребогати, савио си главу Оном што је савио небеса и проповедао људима, сачувај ме Њиме у смирености одржавајући срце моје.

Био си житељ непроходне пустиње, блажени Претечо, стога Ти вапијем: Сачувај душу моју која је постала пуста немајући никаквог Божанског дела.

Држећи се божанског закона, незаконито си био заклан, стога Ти се молим: Поправи мене који непрестано живим у безакоњу и кога обмањује демонска превара.

Слава: Начинивши од себе храм Владики Цару, дошао си сада у Божанска насеља, Претечо. Моли да их добије онај што је Теби подигао пресвети храм.

И ниње: Погледај на мене болесног, Пренепорочна, и ослободи ме од опаких и тешко излечивих страсти, да бих славио Тебе Која си прославила цело човечанство.

Песма 5.

Ирмос: Просветљење оних што у тами леже, спасење очајних, Христе Спасе мој, Теби Цару мира раним, обасјај ме светлошћу Твојом, јер сем Тебе не знам другог Бога.

Пошто си у водама Јордана, Претечо, крстио Реку бестрасности – Христа, моли се да врела страсти мојих пресуше и да наследим сладосне потоке и дивне радости праведника.

Већ ридам, дрхћем од страха и стално сам у недоумици помишљајући на своја дела и будући Суд ужасни, милосрдни Господе, поштеди ме молитвама Твога Крститеља.

Слава: Дајући људима закон о спасењу, Претечо, који се састоји у кајању због грехова, стао си између закона и благодати, тога ради молим Те, просвети нас примерима покајања.

И ниње: Насртаји и замке лукавога умртвише ме, Владарко Пречиста, оживи ме Ти Која си родила Ипостасни Живот, Богородице, да Те побожно славим, Свенепорочна.

Песма 6.

Ирмос: Ваљајући се у греховном понору позивам неиспитљиви понор милосрђа Твога: Боже, изведи ме из трулежи.

Гласе, који си проповедао Реч, примивши све гласове, моли се да дарује опроштај грехова онима што те са вером славе.

Скрханост душе моје исцели и бреме грехова скини, а особито надом укрепи и спаси ме молитвама твојим, блажени Претечо.

Слава: Све време до сада поједе ме чамотиња, Добротворе, дај ми сада време за покајање, јер Те за ово моли велики Јован Претеча, васељенски проповедник покајне речи.

Претечо, моли Исуса, Кога си својом руком крстио, да избави из руке греха мене који стално подижем руке, свеславни.

И ниње: Дремеж лењости влада мноме, сан греховни притискује срце моје: Твојим будним посредовањем, Пречиста, подигни и спаси ме.

Кондак

Раније бездетна, данас рађа Претечу Христа Господа. Христос је испуњење сваког пророштва: јер Њега природа проповедаше, на Њега Ти у Јордану положи руку. Јави се пророк Речи Божје, проповедник и уједно Претеча.

Икос

Прославимо сада Претечу Господњег кога Јелисавета роди свештенику из бесплодне утробе, али не без мужа, јер Христос једини прође непроходно боравиште бестелесно. Јована нероткиња роди, али га без мужа не роди. Исуса пак роди чиста Дјева осењењем Оца и Духа Божија. Бесплотном послужи од нероткиње рођени пророк и проповедник и Претеча.

Песма 7.

Ирмос: Када се златном лику на пољу Деиру клањало, три Твоја младића пренебрегоше безбожну наредбу, и бачени усред огња, орошавани певаху: Благословен си, Боже Отаца наших.

Секиром твога покајања, Претечо, исчупавши из корена ране срца мога, засади Божанско бестрашће и најчистији страх Божји, који ме удаљује од сваког зла.

Пошто си, славни Претечо, крстио Господа у водама Јордана, Који водама покрива небеса, моли се Њему да свагда дарује очима мојим воду Божанског умилења.

Слава: Пошто си, Претечо, проповедао свету Јагње Божје Које узима на себе грехе света, моли се Њему да ме сачува од удела јараца и уврсти славом у овце с десне стране Његове.

И ниње: Бесплодна утроба ношаше Те, Дјево, Која си у утроби носила оваплоћену Реч; Њега познаде, радујући се, и поклони му се Божанским узиграњем велики Претеча, свесвети плод нероткиње.

Песма 8.

Ирмос: Бога, Који је у пећ усијану сишао јеврејским младићима и пламен у росу претворио, певајте ви дела Господа и величајте изнад свега кроза све векове.

Мени, који на земљи лежим, дај десницу, Претечо, који си десницу пружио и умио водом Чистога, и избави ме од прљавштине телесне, очишћујући ме целог покајањем и спаси ме. Душо, пошто имаш времена да се покајеш, отреси са себе тешки сан лењости, и хитно пробди вапијући своме Владики:

Милосрдни, сажали се мене ради молитава Крститеља Твога.

Потоци страсти и воде зла дођоше дођоше до душе моје, блажени Претечо, ти похитај да ме брзо извадиш, који си речном водом измио претиху Пучину Бесмрћа.

Слава: Тешко мени - многа зла починих, тешко мени - једини разгњевих преблагог Бога, Крститељу Христов, помози мени Својим посредовањем и подај ми опроштај сагрешења мојих, и отпиши дугове моје.

И ниње: Пречиста, Која си Вишњег Бога телом родила, подигни ме из ђубрета страсти које ме тиште, и мене сасвим страшно осиротелог, обогати Божанским врлинама, да бих те спасаван славио.

Песма 9.

Ирмос: Верни, једнодушно величајмо Песмама Бога Христа од Бога, Који је по неисказаној мудрости дошао да обнови Адама, палог јелом у трулеж, - Њега Који се на неизрецив начин ради нас оваплотио од Свете Дјеве.

Избави ме пакла греховнога, Господе, Једини безгрешни, и многомилостиви, ради молитава Крститеља, који целоме свету проповеда Тебе, Јагње Божје, Које узима на себе грехе људске.

Имајући тебе, Претечо Господњи, као мирисан цвет, као миомирисан кипарис, као неувенљиви крин, као свето миро, ја се прибегавајући под Твоје окриље, избављам молитвама Твојим од злосмрдних дела мојих.

Свеблажени, учини да будем без плода у бесплодним делима, доносећи увек добар род врлина, чинећи ме чедом Господњим, заједничарем Царства Божјег и сажитељем сабора Светих.

Слава: Нама, који те волимо, и с љубављу поштујемо, у твоме Божанственом храму величамо, дај с неба, Претечо Господњи, опроштај зала и поправку живота и избављење од грехова.

И ниње: Поклонио си се, Пророче, ношеноме у утроби Богомајке, а Која све носи знаком снаге; с Њом се моли да се спасе смерна душа моја која свакодневно пада у многе грехе.

”Православни каноник”, манастир Денковац, 2004.л.Г.са благословом Епсикопа шумадијског Господина Јована

"Господе, просвети таму моју" (Сабране беседе) - Свети Григорије Палама

51. Беседа

О томе да је непрекидно обраћање Богу путем молитве и псалмопојања темељ и залог сваког добра и удаљавање и избављење од сваког зла и сваке тешкоће

1. Размишљајући и расуђујући о мноштву и величини Божијих дарова, као и о томе да нико не поседује ништа чиме би му могао достојно узвратити, Давид каже: Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао (Пс. 115; 2). Очигледно је, међутим, да се обраћа непажљивима, јер пророк на овом месту не спомиње оне дарове који су постојали до човековог рођења него дарове који су човеку од Бога даровани после рођења. Какви су то дарови који су постојали и пре рођења, односно пре човековог стварања? Небо, земља, сав чувствени свет па и све надземаљско устројено је ради нас. Све оно што је постојало пре рођења сваког човека, што је ради нас створено из небића, било је човекољубиво приуготовљено. Због тога се непосредно даје сваком човеку који дође у овај свет, ради његовог опстанка и наслађивања, при чему то није награда или плата, него се уистину даје као дар умешног и штедрог Дародавца који даје савршене дарове. Шта ли имаш што ниси примио, каже Павле (1. Кор. 4; 7). Ко њему (Бо1у) претходно даде, да му буде враћено (Рим. 11; 35). Остављајући по страни све томе слично и тако велико, односно свет и све земаљско и надземаљско, (јер нисмо у стању да за све то узвратимо нашем Творцу) пророк (Давид) има у виду само оне дарове које смо од Бога добили након рођења и бива у недоумици како бисмо на то могли да узвратимо.

2. Какви су то дарови које смо добили након свог рођења и на које, како каже пророк, морамо да узвратимо? Када човек позна Онога Који га је привео у биће и све због њега створио, прославља Бога и узноси се према Њему својом вером и делима, а то и јесте нека врста узвраћања и давања Богу. Као непресушни и неисцрпни извор благодати, Бог вишеструко прославља оне који Њега прослављају и умножава првобитна доброчинства за оне који их примају са доличном захвалношћу, што представља (узвратни) дар човеку. Они који то примају са своје стране узвраћају доличном захвалношћу, израженом речима и делима. На тај начин много пута долази до узајамних узвраћања људима од стране Бога, а Богу од стране људи који Му угађају. Тако се Авраам, по творевини познавши Творца и одавши Богу поштовање и славу, удостојио да чује божански глас и обећање: Иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти Ја показати. И учинићу од тебе велик народ, и благословићу те, и име твоје прославићу, и ти ћеш бити благослов.Благосиљаћу оне који тебе узблагосиљају, и проклећу оне који тебе успроклињу, и у теби ће бити благословена сва племена на земљи (1. Мојс. 12; 1-3).

3. Те речи и то обећање били су дакле, награда којом је Бог узвратио Аврааму за прослављање које Авраам подарио Богу. Он је опет Богу узвратио послушањем на делу, због чега је поново од Њега чуо: Угађај Ми и буди непорочан, и учинићу завет између Себе и тебе и семена твога и врло ћу те умножити (1. Мојс. 17; 1-2, по Септуагинти). Која би реч сажето могла да обухвати узајамна давања каква су затим уследила, Авраамова узвраћања Богу кроз веру, речи и дела и Божија јављања Авраму, Његова обећања и доброчинства? Овде пршадају и она велика чудесна дела, и закон, и пророци, и царски род, па и Сам Христос, Цар над царевима и Господар над господарима. Они што то разматрају могли би приметити да се то не односи само на Авраама него на све оне који су угодили Богу, иако се остварује посредством других дела и сагласно времену и животу богоугодника.

4. Испитујући своје награде, Давид је сагледао оно што је било пре њега (јер је и то било због њега) и познао да су превагнула огромна доброчинства Божија као и да су Божија доброчинства према нама потпуна, док оно што ми дајемо Богу није ништа што би се са тим могли упоредити, због чега је ускликнуо: Шта ћу узвратити Господу за све што мије дао (Пс.115;2)? Не нашавши ништа друго да принесе Богу осим признања да је претходно од Њега примио милости и молбе да их прима и убудуће, он додаје следеће: Чашу спасења примићу и име Господње призваћу (Пс. 115; 4). То, међутим, није награда, уколико он задобија и моли да задобије, мада сам ништа не даје јер је од цара добио дар и ничице пао пред Њега, а затим моли и за други дар. Тиме он, међутим, не узвраћа цару за примљени дар. "Чашом спасења" он назива изливање благодарности Богу за своје спасење. Будући да је био пророк и да је предсказивао у Духу, да је предвиђао будућност и био близак ономе што је својствено благодати, за самога себе везује оно што се односи на нас, сматрајући се нашим праоцем по вери и каже: Чашу спасења примићу и име Господње призваћу. Тиме предсказује нашу божанствену причасност тајинственој чаши и заједницу са њом чиме задобијамо одважност пред Богом, а њеним посредством и спасење.

5. Ако за доброчинства Божија немамо чиме другим да узвратимо осим да поново призовемо Бога, чиме ћемо онда надокнадити када сагрешимо у односу на Њега и постанемо криви пред Њим? Ми, наравно, немамо ништа. Ако и учинимо нешто добро, што смо били дужни да чинимо и пре сагрешења, не преостаје нам ништа што би било довољно за враћање дуга. Тако нам ни за исцељење грехова који су у нама не преостаје ништа друго осим да прослављамо Његову неупоредиву дуготрпељивост и да призивамо Његово божанско милосрђе.

6. Због чега вам сада говорим о томе? Иако немамо ништа да принесемо Богу ни за она добра која нам је учинио, ни за оно чиме смо Га ражалостили, немарни смо и да Га славословимо и да Му се молимо. Сада видим цркву пуну сабраног народа, па се и сам испуњавам радошћу. Сећам се, међутим, протеклог времена, када је било доба сабирања лозе (то вам не говорим зато да бих вас прекоревао него зато да бих вас уразумио). Било је, кажем, доба сабирања лозе и црква Божија је у великој мери оскудевала у сабранима на приношење усрдног мољења и славословља Богу. Многи су тада преспавали читаве ноћи па и саме дане Господње овог периода (тј. недеље, грч. ???????, дан Господњи), која је због тога и названа по Господу да бисмо се у те дане, уздржавајући се од уживања, избегавајући житејске послове и не бавећи се ничим житејским, посветили молитвама Богу и славословљима. Како то да нам сваке године рађају плодови? Зар то није од Бога?

7. Када је пак наступило време сабирања и наслађивања, доликовало је да умножимо наша славословљења Бога. Ми смо их пак, поступајући рђаво и неправедно, умањили и запоставили. Због чега вам сада говорим о томе? Због тога што се многи и пре и после сабирања лозе буде за недељна јутарња богослужења, али међу онима што су се овде окупили, постоји и неколицина оних који, може се рећи, већи део времена посвећују међусобним разговорима него молитвама и славословљењу Бога. Многи већу пажњу поклањају трговини него (свештеним) речима, купопродаји него учењу богонадахнутог Писма и на тај начин храм постаје тржница а не "дом молитве", односно "дом Божији" постаје "дом трговине" (Јн. 2; 16) и ти људи, као што видите, брује око нас као неки трутови, сами не слушајући, а не допуштајући ни другима да слушају.

8. Услед чега они тако страдају? Отуда што сматрају да од молитви Богу, славословља, слушања божанског Писма и поуке (проповеди) немају никакве користи. Неки (кажем "неки" јер се то не односи на све и што би било неправедно), сматрају беспосличењем када не раде и мисле да су изгубили оно време које ће посветити молитви и славословљењу Бога. Као доказ да време нерада сматрају изгубљеним, служи чињеница да нас они напуштају чим наступе поменути радови који изгледају неодложни, као што је жетва, сабирање грожђа или нешто друго што нам се чини неопходним.

9. То, међутим, наноси толико штете и самој побожности, и животу по Христу и свему што је у вези са нашим телесним животом да се то не може ни исказати, јер они што сматрају да је време посвећено молитвама Богу изгубљено, који занемарују молитве и у потпуности се предају телесним делима не верују Ономе што је рекао: Без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15; 5) и не знају да Господ живота и смрти такође има власт и над нашим здрављем и болестима, и као што нас је створио, тако се брине и о томе да нам обезбеди све што нам је потребно да бисмо живели, радили и уопште постојали. Како ће они што не верују у ствари које се тичу овога века поверовати у оне које се тичу века будућег? Ако немају чврсту веру у будућа и загробна обећања или претње, хоће ли показати ревност према врлини? Одговорите ми на то, јер свака врлина, која се не задобија ради Бога и ради будућих и посмртних обећања и претњи није врлина. Видите ли да није могуће задобити ни чврсту веру ни истинску врлину, уколико се васцелом душом не предамо славословљењу и молитвама Богу? И зашто се ограничавам на веру и врлину, када ни житејска дела не можемо ваљано да обављамо уколико усрдном молитвом не учествујемо у садејству Божијем?

10. Рећи ћете да је много оних који, иако не долазе често у цркву нити се посвећују њеним богослужењима и молитвама, не само да напредују у житејским стварима него чак и увећавају богатство и славу и уживају у добром здрављу. Будимо опрезни, јер то не доноси никакву корист нашем животу него, напротив, отуда проистичу пометње и препреке. Не призивајући Бога приликом сваког дела и немајући Његово садејство, ми дајемо приступ лукавом. Његово приступање не само да скрнави наше понашање него исто тако доводи и до злосрећног завршетка. Због безначајних разлога и изговора он разјарује људе једне против других, тако да су неки постали жртве братоубилачког мача, а неки живе од крви својих саплеменика упрљавши вољу, душу па чак и саму руку која је пролила крв. Ум, који је отпао од Бога уподобљује се или зверском или демонском, а такође отпада и од закона природе, желећи оно што јој је туђе и не знајући за засићење у свом користољубљу. Он се у потпуности предаје телесним жудњама и не зна за меру у насладама. Хоће да га сви поштују, а самога себе обешчашћује својим делима, хоће да му ласкају, да се са њим саглашавају и садејствују његовој вољи, а ако то не постигне (како би то и могло да буде), испуњава се неукротивом јарошћу. Тај гнев и јарост према саплеменицима чине га сличним змији и човек постаје човекоубица, тако да се човекоубици - сатани уподобљује онај који је створен по образу и подобију Божијем.

11. Све ово зло има само један узрок, а то је удаљавање ума од страха Божијег и сећања на Бога, као и допуштање приступа садејству нашег непријатеља, који је зачетник зла. Ако пре свакога дела укрепимо душу славословљењем Бога и молитвама, у нама неће бити места за противника. Заједно са њим биће протеран и сав чопор зла који га окружује и своје душе украсићемо складом, целомудреношћу, праведношћу, кротошћу и смирењем и, међусобно повезани љубављу, живећемо мирним и непомућеним животом, имајући посред нас, услед непрестаног сабеседовања са Њим, Цара мира Христа.

12. Због тога нас свакога јутра, пре сваког дела, Божија Црква привлачи к себи ударањем свештених звона, јер свакодневно сабеседовање са Богом путем молитве и псламопојања умирује и мења све нападе (страсти), телесне нагоне обуздава, слаби наклоност ка користољубљу, лишава надмености, удаљује завист, обуздава гнев, искорењује злопамћење, уклања сваку горчину и свађу међу људима, доносећи сваки мир, законитост и благостање градовима и домовима, душама и телима, онима што су у браку и онима што су изабрали монаштво и уопште, оно је основа и укрепљење свих добара које удаљује и избавља од свакога зла и сваке тешкоће.

13. Шта је Јону, када се налазио у морском бездану и када га је прогутао кит, поново оживело и избацило на земљу? Зар то није учинила његова молитва? Послушај како он о томе уверава: Завапих у невољи својој ка Господу и услиши ме, из утробе гробне повиках и Ти чу глас мој (Јона 2; 3). Шта је Језекију од врата смрти вратило у живот, ако то опет није учинила његова молитва? О овоме сведочи Исаија који му објављује: Чуо сам молитву твоју и видео сам сузе твоје, ево додаћу ти веку петнаест година (Иса. 38; 5). Шта је Данила спасло из лавље јаме? Зар није осуђен да буде бачен у лављу јаму јер није прихватио да прекине своју непрестану молитву Богу (в. Дан. 6; 10-23)? Шта је тројицу младића у пећи сачувало у животу? Послушај шта они тамо кажу: Учини нама по кроткости Својој и по мноштву милости Своје, и избави нас по чудесима Својим, и дај славу имену Твоме, Господе (Дан. 3; 42-43, в. Псалтир са девет библијских песама).

14. Напустивши ове древне људе, погледајмо оне који су се, по еванђељу благодати, избавили од великих невоља каквима су били обузети. Шта је кћер Јаира, старешине синагоге, као што смо данас слушали у Лукином благовештењу, поново вратило у живот (Лк. 8; 49-56)? Зар то није учинила његова молитва Господу? Шта је очистило губавце (Мт. 8; 2)? Зар то није опет била молитва? Шта је двојици слепих подарило светлост (Мт. 9;27)? Зар двојици од њих народ није заповедио да ћуте а они су то, међутим, још више разгласили и зато и добили оно за шта су молили (Мт. 20; 30-34)? Шта је подарило здравље кћери Хананејке, која је према Закону била одбачена? Зар то није учинила њена упорна прозба Господу (Мт. 15; 22-28)? Оставимо по страни све друго и опоменимо се наших саплеменика, увенчаних на небесима, које побожно поштујемо: шта је чудеснога међу мученицима, Нестора, и пре светог мучеништва показало као другог Давида у борби против другог Голијата, Лија, када је он, јавно се помоливши ступио у борбу са Лијем и надвладао га, поразивши тако и гордост тиранина Херкулија? Зар то дело није говорила његова молитва великом светитељу Димитрију, а кроз њега, пре мучеништва, и молитва упућена Богу?

15. Ако, дакле, молитва ослобађа болести и очишћује губаве, ако даје вид (досл. светлост) слепима, ослобађа из лављих чељусти како на копну тако и на мору, спасава живот у огњу, од врата смртних узводи у живот и васкрсава мртве, показујући их увенчане на небесима, ако удаљује непријатеље, видљиве и невидљиве, дајући блиставе трофеје онима који су јој од срца притекли, зар онда није очигледно да ће нас, услед нашег запостављања молитве и немара према њој, надвладати велике невоље? Иштите, каже, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи налази, и који куца отвориће му се (Мт. 7; 7-8) и: Када дакле ви, говори Он, зли будући, умете даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту (Мт. 7; 11). Може се, међутим, рећи да нема разумног, нити онога који тражи Бога (в. Пс. 13; 2), јер, када бисмо уистину познали ко је створио човека, ко нас је почаствовао Својим образом, ко нас је настанио у непропадљивом месту наслађивања, ко нас је, престареле, обешчашћене грехом и лишене места наслађивања, поново, кроз Самога Себе обновио, васпоставио и призвао пређашњој слави и вечном наслађивању, не бисмо васцели свој ум предавали вештаственом и привременом, него бисмо одмах пожурили и затражили оно што се не распада и не расипа.

16. Ми, међутим, сипамо воду у разбијени сасуд и сабирамо своје благо у поцепане вреће. Ти, дакле, немаш богатство? Не поседујеш благо? Ти га, међутим, желиш, а то је довољно да тобом овлада свако зло, јер који хоће да се богате упадају у искушење и (ђаволску) замку (1. Тим. 6; 9), како каже велики Павле. Ми ћемо, браћо, ватрено желети небеско (горње), и тражити небеско (горње), како бисмо и у садашњем веку нешкодљиво добили земаљско (доње) и наслађивали се њиме, и да у будућем веку не бисмо пропустили будуће и небеско, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа,

17. Којем доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

КАНОН АНЂЕЛУ ЧУВАРУ превео: авва Јустин

Тропар, глас 6:

Анђеле Божји, Чувару мој свети, живот мој сачувај у страху Христа Бога, ум мој води правим путем, и душу моју рани небеском љубављу, да, упућиван тобом, добијем од Христа Бога велику милост.

Богородичан: Света Владарко, Христа Бога нашег Мати, која си на несхватљив начин родила Творца свих, са мојим Анђелом Чуваром моли благост Његову свагда, да спасе душу моју, заробљену страстима, и да ми подари опроштај грехова.

Канон Анђелу Чувару

глас осми

Песма 1.

Ирмос: Певајмо Господу који је људе Своје провео кроз Црвено море, јер се Он једини славно прослави!

Исусе преслатки, спаси ме!

Исусу: Удостој слугу Твога, Спасе, да отпева песму и ода хвалу бестелесном Анђелу, наставнику и Чувару своме!

Свети Анђеле, Чувару мој, моли Бога за мене!

Једини ја неосетљив и лењ лежим сада, наставниче мој и Чувару, не остави мене који пропадам!

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Ум мој упути твојом молитвом, да творим Божије заповести, како бих добио од Бога опроштај грехова, и научи ме, молим ти се, како бих мрзео оно што је рђаво.

И сада и увек и у векове векова. Амин. Дјевице, са мојим Анђелом Чуваром моли се Добротвору за мене слугу Твога, и научи ме да творим заповести Сина Твога и Творца мога!

Песма 3.

Ирмос: Ти си потпора оних који Ти прибегавају, Господе! Ти си светлост помрачених, и пева Те дух мој!

Свети Анђеле, Чувару мој, моли Бога за мене!

Сву мисао своју и душу своју поверих теби, Чувару мој, ти ме избави од сваког искушења вражијег!

Свети Анђеле, Чувару мој, моли Бога за мене!

Враг ме гази и злоставља, и наговара да творим његове жеље. Али ти, наставниче мој, не остави мене који пропадам!

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Дај ми да са захвалношћу и усрђем певам песму Творцу и Богу, и теби моме благом Анђелу Чувару! Избавитељу мој, отми ме од непријатеља који ме злостављају!

И сада и увек и у векове векова. Амин. Исцели, Пречиста, моје тешке ране што су ми у души; одагнај ђаволе који стално ратују са мном.

Седален, глас 2:

Из љубави душе вапијем ти, Чувару душе моје, свесвети мој Анђеле: заштити ме и сачувај свагда од лукавих замки, и научи небеском животу, уразумљујући ме, просвећујући и укрепљујући!

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и увек и у векове векова. Амин.

Богородичан: Богородице Неневестна пречиста, која си без семена родила Владара свих, Њега са мојим Анђелом Чуваром моли: да ме избави од сваког двоумљења, и да да умилење и светлост души мојој, и очишћење сагрешења, јер си једина брза Помоћница.

Песма 4.

Ирмос: Чух, Господе, тајну Твога домостроја спасења, разумех дела Твоја и прославих Твоје Божанство.

Свети Анђеле, Чувару мој, моли Бога за мене!

Моли човекољупца Бога, ти Чувару мој, и не остави ме, но увек у миру живот мој чувај, и дај ми сигурно спасење!

Свети Анђеле, Чувару мој, моли Бога за мене!

Примивши те од Бога, Анђеле, као заштитника и Чувара живота мога, молим те, Свети, ослободи ме од свих опасности!

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Моју прљавштину очисти твојом светошћу, Чувару мој, и нека молитвама твојим будем издвојен од удела оних с леве стране и покажам се заједничар славе!

И сада и увек и у векове векова. Амин. У недоумици сам, Пречиста, од страхота које су ме опколиле; но избави ме од њих брзо, јер Теби прибегох!

Песма 5.

Ирмос: Стражећи кличемо Ти: Господе, спаси нас! јер си Ти Бог наш, осим Тебе другога не знамо.

Свети Анђеле, Чувару мој, моли Бога за мене!

Пошто имаш смелости пред Богом, Чувару мој свети, умоли Га да ме избави од свих зала која ме притискују.

Свети Анђеле, Чувару мој, моли Бога за мене!

Светлости радосна, јасно осветли душу моју, наставниче мој и Чувару, дани ми од Бога, Анђеле!

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Мене који тврдо спавам под теретом грехова, сачувај као будног, Анђеле Божји, и подигни мољењем твојим на славословље!

И сада и увек и у векове векова. Амин. Маријо Госпођо, Богородице неневестна, надо верних, непријатељска хвалисања сруши, и оне који Те славе обрадуј!

Песма 6.

Ирмос: Подај ми светлу одећу, Ти који се светлошћу одеваш као одећом, многомилостиви Христе Боже наш!

Свети Анђеле, Чувару мој, моли Бога за мене!

Од свих ме искушења ослободи, и од мука спаси, молим ти се, свети Анђеле, дани ми од Бога, Чувару мој добри!

Свети Анђеле, Чувару мој, моли Бога за мене!

Освети мој ум, благи, и просвети ме, молим ти се, свети Анђеле, и научи ме да увек мислим оно што је корисно!

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Заустави овај метеж у срцу мом, и окрепи ме, Чувару мој, да бдим у добру, и на необичан начин упути ме тишини животној!

И сада и увек и у векове векова. Амин. Бог Реч се усели у Тебе, Богородице, и показа Те људима као небеску лествицу, јер је Тобом сишао к нама Вишњи.

Кондак, глас 4:

Покажи се милосрдан према мени, свети Анђеле Господњи, Чувару мој, и не одвајај се од мене прљавог, него ме просвети неприкосновеном светлошћу, и учини ме достојним небеског царства.

Икос:

Душу моју, потиштену многим саблазнима, ти свети заштитниче, удостоји наисказане славе небеске, и са хоровима певача Бестелесних Сила Божјих, помилуј ме и сачувај, и добрим мислима душу моју просвети, да се обогатим твојом славом, Анђеле мој, и сруши моје непријатеље што ми зло мисле, и учини ме достојним небеског царства!

Песма 7.

Ирмос: Младићи који су из Јудеје били дошли, једном у Вавилону, вером у Тројицу, уништише огањ у пећи, певајући: Благословен си, Боже отаца наших!

Свети Анђеле, Чувару мој, моли Бога за мене!

Буди ми милостив и умоли Бога, Анђеле Господњи, јер тебе имам у целом животу свом као покровитеља, као наставника и као Чувара, дарованог ми од Бога занавек.

Свети Анђеле, Чувару мој, моли Бога за мене!

Не допусти, свети Анђеле, да буде убијена од разбојника јадна душа моја која иде на пут, која ти је од Бога предата беспрекорна, него је упути на пут покајања.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Приводим душу своју потпуно посрамљену од мојих злих помисли и дела. Но ти похитај, наставниче мој, и подај ми исцељење размишљањем о добру, да увек скрећем на праве стазе.

И сада и увек и у векове векова. Амин. Ипостасна Мудрости Вишњега, Богородице ради, испуни мудрошћу и божанском силом све који с вером кличу: Благословен си, Боже отаца наших.

Песма 8.

Ирмос: Небеског цара, кога славе анђелске војске, славите и изнад свега величајте кроза све векове!

Свети Анђеле, Чувару мој, моли Бога за мене!

Од Бога послани, преблаги Анђеле, осигурај живот мој, слуге твога, и не остави ме никада!

Свети Анђеле, Чувару мој, моли Бога за мене!

Преблажени, тебе, Анђела добра, наставника и Чувара душе моје, славим увек.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Буди ми заклон и одбрана у дан испитивања свих људи, у који се огњем имају испитати и добра и рђава дела.

И сада и увек и у векове векова. Амин. Богородице Приснодјево, буди мени слузи Твоме, помоћница и тишина, и не допусти да будем лишен Твоје владавине!

Песма 9.

Ирмос: Спасени Тобом, Дјево чиста, ми Те с пуним правом исповедамо као Богородицу, величајући Те са Бестелесним хоровима.

Исусе преслатки, спаси ме!

Исусу: Помилуј ме, Једини Спаситељу мој, јер си милостив и милосрдан, и учини ме учесником у друштву праведних!

Свети Анђеле, Чувару мој, моли Бога за мене!

Подари ми, Анђеле Господњи, да увек мислим и чиним оно што је добро и корисно, и покажи ме снажним у болести и беспрекорним!

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Пошто имаш смелости пред Царем небеским, Њега са осталим Бестелесним Силама моли да ме јадног помилује.

И сада и увек и у векове векова. Амин. Имајући, Дјево, велику смелост пред Оним који се оваплотио из Тебе, ослободи ме окова, и молитвама Твојим подај ми опроштај и спасење!

Молитва Анђелу Чувару

Свети Анђеле Христов, падајући ничице пред тобом молим ти се, Чувару мој свети, који си мени грешноме дат од светога крштења, да ми чуваш душу и тело. Својом лењошћу и својим рђавим навикама ја разгневих твоју пречисту светлост, и отерах те од себе својим гадним делима, лажима, клеветама, завишћу, осуђивањем, охолошћу, непокорношћу, мржњом на браћу, злопамћењем, среброљубљем, прељубом, јарошћу, тврдичлуком, ненаситним преједањем, опијањем, брбљањем, рђавим и лукавим мислима, гордељивошћу, и похотљивим беснилом, имајући вољу за сваку телесну пожуду. О, да зле наклоности моје, какве нема ни у неразумних животиња! Та како можеш погледати на мене, или приступити мени као смрљивом псу? Каквим ћеш очима, Анђеле Христов, погледати на мене, када сам се ужасно заплео у одвратна дела? Та како ћу већ моћи да молим опроштај за своја горка, зла и рђава дела, у која падам даноноћно и сваког часа? Но молим ти се, падајући ничице пред тобом, Чувару мој свети, смилуј се на мене грешног и недостојног слугу свог (име); буди ми помоћик и заштитник од мог злог противника, светим твојим молитвама, и учини ме учесником у царству Божјем са свима Светима, свагда, и сада и увек и кроза све векове. Амин.