СЛОВО О ХРИСТОЛИКОЈ ЉУБАВИ

Када је Свети Атанасије коначно саградио свети манастир Велику Лавру, запутио се у Константинопољ. Желео је да види своје духовно чедо, самодршца Никифора Фоку, који је обећао да ће напустити свет и замонашити се поред свог духовног оца. До тог времена, цар већ беше послао много злата Светом Атанасију за изградњу манастира.
Чим је самодржац чуо за његов долазак, није могао да обузда своју радост. Скинуо је царске одежде и изашао да сусретне светитеља као обичан грађанин. С најдубљим поштовањем целивао је његову руку, загрлио га и одвео у царске одаје. Какво га је умилење обузело због светитељеве љубави!
"Знам, оче мој", рекао је он, "да сам ја узрок свих твојих недаћа. Пренебрегао сам страх Божији, прекршио сам своје обећање. Преклињем те да ми се смилујеш и да очекујеш мој повратак, уколико ме Бог тога удостоји..."
Светитеља су утешиле цареве речи. Знао је да Никифор Фока неће бити у стању да испуни своје обећање. Међутим, суочивши се с таквим покајањем, морао је да покаже љубав. Светитељ је опростио цару, саветујући му да живи просто и скрушено и да се свакодневно каје, преклињући милост Божију да му опрости његова прегрешења.

***

Преподобног Герондија, првог житеља скита Свете Ане, Пресвета Богородица поучила је мери преизобилне љубави Њеног Сина. Он је на тај начин, посредством божанствене љубави, достигао стање скрушености, смирења и безбрижности. Имао је само једну бригу, бригу о Богу, о својој души и о томе како да буде узор и пример за своје ученике.

***

У светом манастиру Филотеју живео је преподобни и равноапостолни свештеномученик Козма Етолски. Будући подстакнут дубоком љубављу и божанским откровењем, прихватио је крст апостолског призива да би грчком народу проповедао Еванђеље, имајући за то благослов стараца и Константинопољске патријаршије. Сатворио је многа чудеса и духовно васкрсао наш (тј. грчки) морално посрнули народ, да би на крају примио мученички венац.

***

"Ми патимо јер немамо љубави. Онај ко не љуби нема ни мир, чак и кад би га у Рај поставили", рекао је један старац.

***

Старац Иларион, болничар манастира Симонопетра, никада није одлазио да спава уколико би неки од отаца био болестан. Био је потпуно самопожртвован у бризи око својих пацијената. Током читаве ноћи молио се на бројаници. Корачао је горе-доле и говорио: "Господе Исусе Христе, помилуј слугу Твога" и "Свети Врачи Бесребреници, заступајте овог слугу пред Богом." Због својих болесника одлазио је и на пецање, а затим им кувао свој улов, покушавајући да им помогне да се укрепе и да оздраве.

***

Незаборавни Симеон, исихаста из скита Свете Ане, посветио се служењу старима и болеснима. Живео је у ксерокаливији[1] посвећеној празнику Сретења Господњег. Непрестано је израђивао дрвено кухињско посуђе које би затим носио у Кареју, где је увек одлазио пешице. Упокојио се 1933. године, у шездесет деветој години.

***

Догодило се да су оци из Новог Скита чистили костурницу. Старац Данило, који је живео у скитском утврђењу (пиргу) и свакога служио без гунђања, једном приликом се, помажући у костурници, обратио упокојенима и рекао: "Подвизавали сте се док сте живели на земљи, тако да сте примили своје венце и обитавате на Небесима. Молите се за нас, Свети Оци."
Тада се зачуо глас који је допирао од мноштва костију:
"Морате имати љубави, јер се без љубави нико неће спасти!"

***

Један старац је рекао:
"Називамо се хришћанима, али се нико од нас не придржава заповести о љубави према ближњем."

***

Постојали су хероји који су били одважни и телом и душом, који су били обузети љубављу, врлином над врлинама. Ништа их није могло зауставити: ни напоран рад, ни опасност да, негујући болесну браћу, и сами добију заразне болести каква је туберкулоза. Један од таквих хероја љубави био је и о. Пантелејмон из скита Свете Ане. Он је неговао оболеле од туберкулозе и хранио изгладнеле током неописиве глади током немачке окупације. Упокојио се 1948. након што се и сам разболео од туберкулозе, а да га при том нико није чуо да негодује. Напротив, увек је прослављао Бога.

***

Незаборавни Игњатије са Хиоса, монах из скита Свете Ане, није се истакао само у нашим отаџбинским ратовима, посебно балканским, него и у својим подвизима љубави и човекољубља. Када је дошао у скит, на морској обали саградио је каливију[2] у част Рождества (Рођења) Христовог. Овде је свакоме нудио гостопримство, а посебно бродоломницима. Ризиковао је свој сопствени живот док је многобројним новозеландским и британским војницима помагао да побегну. Сву рибу коју би упецао давао би убогима и прогоњенима. Упокојио се када је 1947. године пао са стене. Пронашли су га са крстом у устима и са руком на челу.

***

Други милосрдни рибар био је отац Софроније из скита Свете Ане, који се подвизавао на месту испод вулетириона,[3] у каливији "Ловиарика". Најпре је отишао у манастир Велика Лавра, са жељом да тамо буде пострижен за монаха, али се одатле безуспешно вратио. Демони су му се иронично изругивали: "Као Спирос отишао, као Спирос се и вратио" (то је било његово световно име). Он, међутим, није очајавао. Вратио се у манастир, био пострижен и започео да живи ангелским животом. Живео је у потпуној нестјажатељности (добровољном сиромаштву), али је поседовао огромну љубав. Сву рибу коју би уловио давао би сиромашним оцима. Упокојио се кад му је било деведесет година.

***

Будући да се непрестано молио, Исаак Дионисијатски је заборављао на сан, посебно током ноћи. Своје ноћне молитве посветио је здрављу и спасењу радника у његовом манастиру, често се молећи са сузама и болом у срцу, преиспуњеном љубављу.
У одређеним временским периодима обитавао је на горњем спрату манастирског метоха. Радници су често могли да га чују како се гласно моли, вапијући и изговарајући:
"Господе Исусе Христе, Сине Божији, буди милостив према радницима. Дај им хлеб насушни и благослови их, јер раде веома напорно да би поудавали своје кћери и ишколовали децу."

***

Један старац је казивао:
"Понекад говоримо да имамо љубави, али каква је то љубав? Мислим при том на духовну љубав и не говорим о љубави световној. Како човек може да достигне оно стање у којем ће васцело човечанство сматрати за своју браћу и сестре? Неки од тих људи су идолопоклоници или Јеховини сведоци. Па ипак, они су браћа по телу али не и по духу, како су то православни једни другима. Без обзира на то, они су наша браћа по крви. И за њих морамо проливати сузе. А опет, ако православни постане Јеховин сведок или римокатолик, колико ћу плакати за њим? Сада постоје милиони оних који су слични њима. Да ли сам довољно плакао? Нисам. Према томе, далеко сам од истинске љубави."

***

Живео једном један подвижник, којег су познавале готово све пећине на Атонском полуострву. Имао је радосно и блиставо лице. Његово стрпљење и његова истрајност били су толики да је постављао посуду за сакупљање воде и требало је да прође двадесет четири часа да би се она напунила! Преклињао је да се упокоји на дан Воздвижења Часног Крста, који се празнује 14. септембра, јер Оци кажу да на тај дан не постоје митарства која од душа траже одговоре. Био је сасвим убог. Ништа није поседовао, али је зато његова душа била украшена христоликом љубављу. Ако би дознао да се негде неко разболео, радосно је одлазио тамо да пази на ту особу и да је служи. Увек је био спреман да помогне, да служи и да брине о старијима. Бринуо се о петнаесторици старих и болесних подвижника! О, човече Божији! Ти си уистину подражавао нашег Владику! Постао си ревнитељ и следио си пример Христа, Који је опрао ноге Својим ученицима.

***

Старац Гедеон из Велике Лавре једноставно је постао други Павле. Док је гледао како лети авион, почео је да се моли:
"Шта радиш тамо, оче Гедеоне", упитали су га.
"Ето, молим се на бројаници да се авион не сруши и да људи који путују безбедно и неповређени стигну на своје одредиште", одговарао је на свој уобичајени, простодушни начин.

***

Милосрдни старац Харалампије из Новог Скита лежао је у постељи због врло озбиљне болести. Посетио га је отац К. "Како си, оче", упитао је старац Харалампије. "Благодарећи Вашим молитвама, добро сам, старче." "Имаш ли хране? Ја имам мало двопека", рекао је он и с напором се придигао, испруживши колико год је могао своје измршавеле ноге, а затим са полице дохватио векну хлеба. "Узми ово, брате мој и оче, и моли се за мене." "Тај чин ме је толико укрепио", казивао је касније отац К., "да ћу га добро памтити док сам жив. Он се рвао са смрћу, али му брига за брата није допуштала да се упокоји!"

***

Један старац је говорио: "Јецаћемо над рушевинама нашег скита, јер овде нема љубави. Толико новца... Дајте нешто убогоме, да бисте саградили колибицу на небесима!"

***

Старац Авакум био је ученик љубави.
Једном је уз много самоодрицања и пожртвовања у својој келији задржао младића зараженог туберкулозом и бринуо се о њему више месеци. Радосно га је служио, старајући се за њега као брижна мајка. Иако је он сам постио, свог болесника хранио је месом и сличном јаком храном. Напорно се борио са болешћу, док младић најзад није преминуо на његовим рукама, након што се покајао и исповедио своје грехе. Пре него што се овај младић упокојио, старац га је постригао за монаха и дао му име Фанурије.
Другом приликом су неки поклоници затекли оца Авакума како сам јеца у својој келији. Кад су га упитали о чему се ради, испричао им је да су му непосредно пре њиховог доласка неки посетиоци говорили о слепој деци која пате у свету и да не може да задржи сузе. Био је пример истинске, несебичне и делатне љубави.

***

О старцу Авакуму с правом је речено: "Једно је сигурно у вези с тим човеком: он је ближње привлачио као лековити извор."

***

Старац Н. је давао све што је имао. "Бог љуби ведрог даваоца", често би говорио овај незаборавни монах.

***

У скиту Свете Ане живела су у заједници петорица милосрдних монаха. Они су лимуновима и наранџама из њихове баште пунили вреће свих отаца који би код њих дошли на бдење.

***

Исто тако, неки други оци сакупљали су поврће из својих вртова и остављали га недалеко од скитске стазе, коју су најчешће користили монаси и мирјани, поклоници и радници, тако да су сви слободно могли да учествују у милосрђу отаца, узимајући све што им је било потребно. Све до дана данашњег, на неким удаљеним стазама, непосредно уз неколицину капелица, може се наћи мало хлеба и маслина, намењених неком уморном путнику. То је знак постојаности братољубивог атонског гостољубља, јер у Градини Пресвете Богородице монаси у сваком посетиоцу виде Самог Христа. То је сагласно са Његовим речима: Огладњех, и дадосте ми да једем; ожедњех, и напојисте ме; странац бијах, и примисте ме и Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт 25,35 и 40).
***

У околини манастира Ватопеда, у скиту Колица, подвизавао се блажени Агапије, посленик који је био достојан двоструке љубави. Пао је у турско ропство и, након дванаест година проведених у заробљеништву, Пресвета Богородица га је чудесно спасла и вратила његовом старцу, на Свету Гору. Међутим, старац га је прекорео јер је потајно напустио свог господара. Свети Агапије му је био послушан и, благодарећи својој врлини и послушности, убедио је Турчина и двојицу његових синова да дођу на Свету Гору, где су крштени и замонашени.

***

Речи мудрог учитеља наших дана, оца Атанасија Ивиронског - слатке, преиспуњене љубављу и богочежњиве - одјекују мојим оглувелим ушима и буде моје неосетљиво срце:
"Небеска наслада и надземаљско уживање наступају у оном тренутку када човек созерцава тајинство домостроја Оваплоћења, божански план за спасење човечанства кроз Пресвету Приснодјеву. Исус и Марија, Марија и Исус, та два најчудеснија и најслађа Имена: гле, то и јесте Рај!"

***

"Господ ме из сфере (области) теорије (созерцања) спустио на план праксе (делања)", рекао је један борбени послушник. Он се бринуо о свом остарелом, болесном старцу који је патио од губитка памћења, инфекције простате и неконтролисаног мокрења, због чега је послушник бдео током читаве ноћи.

***

Други подвижник је рекао: "Требало би да наша љубав буде подједнако братска и према рођацима и према странцима."

***

У застрашујућој Каруљи живео је руски подвижник, старац Зосима, човек савршене љубави. Помагао је болеснима и хитао где год се указала потреба за његовом потпором. Током рата израђивао је и продавао корпе, што му је омогућило да храни многе подвижнике.

***

Врлински отац Гаврило из Новог Скита је говорио:
"Чак и ако се свакодневно причешћује Светим Тајнама и подели сву своју имовину, чак и ако од поста и метанија постане сама кост и кожа, човек неће задобити милост Божију све док не буде поседовао боголику љубав. Због тога је Свети Павле, велики Апостол незнабожаца, величајући љубав написао: Ако језике човјечије и анђеоске творим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи (1 Кор 13,1)."

***

Прошло је сто педесет година од епохе Светог Герондија, градитеља скита Свете Ане, када се један див подвижништва, старац Дамаскин, настанио у једној безводној каливији на северној страни скита. Он је био један од најснажнијих стубова овог скита током 16. века. Никада није узимао ништа осим двопека и воде. Његове молитве поседовале су ретку топлину, љубав и састрадање са читавим светом. Услед обиља љубави пламтео је као запаљена светиљка.
Обично се молио на овај начин:
"Боже мој, учини да се сви идолопоклоници, неверници, безбожници, јеретици и кривоверци покају, да се поуче истини и да поверују у Тебе, да постану једно стадо са једним Пастиром, да прославе Тебе, Јединог истинитог Бога у Тројици - Бога Оца, Сина и Светога Духа. Слава Теби, Боже! Да нико не буде изгубљен, Господе!"
Често је бивао у иступљењу (екстази) и у тим приликама созерцавао је велика тајинства, након чега је бивао испуњен божанском радошћу и славословљем.

***

У време кад је мој незаборавни старац одлучио да напише Успомене из Градине Пресвете Богородице, био је болестан и није био у стању сам да пише. Међутим, кад би се нашло слободног времена, он ми је приповедао а ја, најнедостојнији од свих, с његовим благословом бележио сам оно о чему је говорио.
Писали смо о његовом сабрату, монаху Стефану, последњем који је преостао из њиховог братства. Познавао сам га, дописивао сам се с њим и често сам гостовао у његовој каливији.

***

"У нашој каливији нисмо имали животиње за пренос товара", причао је мој старац. "Без обзира на то, имали смо благословену 'товарну животињу' љубави, по имену Стефан. Готово за све време док је на леђима носио прекомерни товар и успињао се са пристаништа на брдо, гласно је изговарао Молитву Исусову. Оци у скиту знали су да долази о. Стефан, јер су могли да чују добро познати звук његовог гласа: 'Господе Исусе Христе, помилуј ме'. Често се дешавало да, разговарајући са неким, простодушно и гласно понови исту молитву, не обраћајући пажњу да ли ће особу с којом разговара довести у незгодан положај.
Будући да је био родом из Спарте, имао је тврд карактер и његово опхођење било је грубо, оштро и озбиљно. 'Строг монах', рекли бисте, уколико га добро не познајете. Он је, међутим, имао невероватно осетљиво срце, препуно љубави и благости према сиромашнима. Људи на Светој Гори постају непосреднији и једноставнији. Спадају маске световне учтивости и лицемерне љубазности. Људи бивају освештани у купељи искрене, нелицемерне љубави, каква се не може открити нигде у спољашњем свету.
Никад нећу заборавити љубав и самопожртвованост оца Стефана. Увек је носио најјефтинију одећу, радио најтеже послове и јео најслабију храну. Обично је сакупљао храну која је преостала од претходног дана, стављао је у једну зделицу, додавао мало воде а затим је мирно појео. Старац Пајсије му је често шаљиво говорио:
'Хеј, старче Стефане! Сећаш ли се оне изврсне хране којом смо се наслађивали у Америци кад смо јели као краљеви, а ти сад једеш те сплачине?'
Он би с одобравањем и готово незаинтересовано климнуо главом, задовољно празнећи ону зделу као да узима најобилнији обед. Своју каливију сматрао је за палату на Небесима која по удобности и радости превазилази америчке облакодере, а своју храну за најбољу на свету."
Кад је оболео од цирозе јетре, посетили смо га у његовој каливији. Затекли смо га како спава за столом. Понудили смо да га одвеземо у Солун ради лечења, али је он то одлучно одбио. 'Ако наша Пресвета Богородица жели да будем исцељен, онда је то добро. Шта год је Њој угодно, и како год Она жели, али нећу да напуштам Атос', одговорио је он. Овај незаборавни монах био је тако суров према себи, а тако благ према убогој браћи. Његово огромно бреме показује подвиге његовог милосрдног срца, док је пешице корачао по стенама, носећи храну и лекове убогим подвижницима. Често би их натоварио на мазгу и путовао ноћу, да његова врлина не би била јавна."

***

Мој старац је говорио:
"У скиту Свете Ане живео је један старац по имену отац Петар. Имао је деведесет пет година. Обично је седео на отвореном простору испред скита и крпио чарапе тамошње браће. Док је то чинио, настојао је да остане неприметан, имајући у виду еванђелску изреку: Да не зна љевица твоја шта чини десница твоја (Мт 6, 3)."

***

Један сиромашни старац - подвижник рекао је свом суседу: "Дођи, брате мој, и види какву љубав Оци поседују! Нашао сам хлеб, воће, сир и рибу коју су ми оставили. Управо оно што ми је требало! Слава Богу! Пресвета Богородица је све устројила!"

***

"Молити се за свет исто је што и проливати крв", рекао је Свети Силуан Светогорац, као и: "Наш брат је наш живот".

***

Искрена, непосредна, светогорска и еванђелска љубав красила је и старца Авакума, који је служио као болничар у Великој Лаври.
Данима, ноћима, месецима и годинама, лети и зими, старац Авакум је време проводио погнут над коритом.
Радосно и без роптања прао је рубље болесне браће и сиромаха. Од корита је одлазио до кухиње, где је спремао храну, хранио болесне и снабдевао их опраним рубљем, како би увек могли да буду чисти.

***

Имао сам посебну част да сретнем и упознам старца Модеста из манастира Констамонита, неуморног ученика божанствене љубави. Све његове беседе биле су усредсређене на љубав као врхунац духовног живота. Старац је често говорио:
"Све док не осетимо да целокупно човечанство чине наша браћа и сестре, као и да смо ми њихова браћа и сестре, Дух Свети неће обитавати у нашим срцима. Господ свакога воли истом љубављу, највећег грешника воли као и највећег светитеља. Требало би да и ми на исти начин свакога пригрлимо у својим срцима. Љубав трпи, попушта и подноси јер је Бог - Љубав."

***

Један старац је рекао: "Онај ко уистину љуби Бога, не љуби само ближњег него и васцелу творевину: дрвеће, траву, цвеће. Он све љуби истом љубављу."

***

Браћа из Новог Скита казивала су ми да је старац Неофит, од времена кад се замонашио па до времена кад се у миру упокојио, обитавао у Градини Пресвете Богородице шездесет пет година и да за све то време ниједном није излазио у свет. Овај незаборавни монах показивао је свеобухватну љубав као врлину узвишенију чак и од отшелништва и странствовања. Услед тога на себе би натоварио пртљаг поклоника и носио га од пристаништа до манастирског кириакона (саборне цркве).

 АРХИМАНДРИТ ЈОАНИКИЈЕ КОЦОНИС
СТАРЕЧНИК
(изреке светогорских стараца)

АРХИМАНДРИТ ЈОАНИКИЈЕ КОЦОНИС СТАРЕЧНИК (изреке светогорских стараца)

47. СЛОВО О БЛАГОДАТНИМ ДАРОВИМА ДУХА СВЕТОГА

Непосредно пре свог упокојења у Палестини, Свети Сава Освећени рекао је свом послушнику:
"Проћи ће много година и овамо ће на поклоњење доћи српски принц који ће носити моје име, Сава. Даћете му икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице (Галактотрофузе). Кад се поклони мом гробу, на њега ће пасти мој штап ("патерица"), који ћете му дати као благослов за напасање народа Божијег."
Кад је ово зачуо Свети Јован Дамаскин, ученик Светог Саве Освећеног, затражио је да се истој личности, српском светитељу Сави Хиландарском, дарује и икона Пресвете Богородице Тројеручице, која је исцелила његову одсечену руку.
И заиста, догодило се онако како је и предсказао Свети Сава Освећени. Кад је након шест векова у Свету Земљу дошао српски светитељ Сава и тамо се поклонио, добио је ове две иконе и штап. Однео их је келију Преображења у којој је живео у Кареји. Од тог доба, ова келија се понекад назива "Патерица" (штап) а понекад "Типикарион", јер се тамо, уместо других богослужења, свакодневно чита цео Псалтир.

***

Свети Павле Ксиропотамски, ктитор (задужбинар) два манастира, Ксиропотама и Светог Павла, био је, како се то некад називало у Византији, "ипат философије". Чудесна је била његова беседа на Ваведење Пресвете Богородице, као и канони по гласовима посвећени Четрдесеторици мученика и јамбски канон Часном Крсту.

***

Преподобни и богоносни отац наш Максим Кавсокаливит пливао је у мору дарова који извиру из непрестаног источника благодати и којима се украшавају сви светитељи.

***

Имао је један сасвим особит дар који се даје само изузетнима. Преподобни Максим Кавсокаливит летео је ваздухом и тако прелазио с једног места на друго. Он је и символично и дословно био птица Небеска. Очевидац његовог благодатног летења био је и сам његов животописац, Теофан Перитеориу. Ево како он описује тај догађај:
"Не желим да сакријем оно што о њему знам. Познавали смо се и често смо се сусретали. Догодило се да сам са једним братом пошао из манастира Ватопеда и запутио се у његову каливију у Кавсокаливији. На жалост, он није био тамо. Био сам тужан и лутао сам унаоколо жудећи да га негде сретнем. Попео сам се иза каливије и погледао према путу кир-Исаије. Спазио сам га код увале Архелаон, на даљини од око две миље. Ту раздаљину је чинио тешко проходан и каменит пут. Проходан пролаз уопште није постојао. Тада сам - о, чуда! - угледао светитеља уздигнутог високо изнад земље, у ваздуху! Идући према мени, летео је (!) изнад шума и гребена као крилати орао.
У том тренутку сам се престрашио. Почео сам да вичем: 'Велики си Господе и чудесна су дела Твоја, и нема речи која би могла опевати чуда Твоја!' Будући да сам био преплашен повукао сам се уназад, а он се у трен ока створио испред мене и појао...
Пао сам пред његове ноге да бих му се поклонио. Он ме је непрестано запиткивао: 'Колико сте већ овде?' Тада ме је присно и очински ухватио за руку и увео у каливију. Након што ме је извесно време поучавао, рекао је следеће: 'Пази да никоме не говориш о ономе што си видео, све док сам ја жив. Знај да ћеш једног дана бити игуман, а затим и митрополит Ахриде. Чекају те многа искушења. Буди трпељив и подражавај Христа, Који је био распет на Крсном дрвету. Он ће ти помоћи у искушењима, патњама и у твојој мученичкој борби.'
И заиста, у мом животу се остварило све оно што је предсказао и изобразио својим пророчким речима."

***

У области манастира Есфигмена подвизавао се и преподобни Теоклит, који је постао филаделфијски архијереј. Заједно с преподобним Никифором, поучавао је умној молитви Светог Григорија Паламу.

***

Преподобни Митрофан и Дионисије (16. век) подвизавали су се у Малом скиту Свете Ане. Ту постоји једна пећина коју је марљиво братство монаха Герасима Химнографа и јеромонаха Дионисија преобразило у капелицу. Светитељи, међутим, нису дозволили пренос својих светих моштију. Многи су осетили миомирис који се ширио по области у којој су се светитељи подвизавали.
Божанствени Дионисије био је посвећен изучавању светих списа и световне науке, због чега су га прозвали "Ретор" ("Беседник"). Поједноставио је бројне беседе разних Отаца, сачуване у библиотекама многих светогорских манастира, а написао је и књигу названу "Клупко".

***

Преподобни Акакије Кавсокаливијски поседовао је дарове предвиђања и прозорљивости. Имао је моћ да божанским просветљењем сагледа унутрашње стање сваког човека. Уколико би неко покушао да нешто сакрије, макар то била и најпростија помисао, он би то разоткрио давањем савета који би се најнепосредније односио на оно што се настоји сакрити.

***

Свети Сава Ватопедски, Христа ради јуродиви, подвизавао се током дужег периода у јорданској пустињи, у једној пећини, где је био послушник у манастиру Часног Претече. Он је благодаћу Божијом задобио дар споразумевања са животињама, успостављајући особиту везу и пријатељство, какви су постојали пре човековог грехопада, са лавовима који су живели у околини. Ево како је о томе казивао својим ученицима:
"Пријатељи моји, често ми се дешавало да, благодаћу Божијом, имам велике користи од мог пријатељства са зверима. У пустињи се често дешавало да сусретнем лавове који су корачали поред мене као да смо пријатељи. Обично сам се слободно кретао међу њима онда кад их је било по два или три у групи. Брижљиво сам их испитивао. Посматрао сам положај њихових очију, телесну величину, природну узвишеност, величанствено окретање врата у леву и десну страну, њихове краљевске и одважне скокове. Сигуран сам да сте већ слушали о њиховим оштрим канџама и о осталим појединостима... Лавови су ми без икакве сметње допуштали да боравим међу њима. Желели су моје друштво и стајали су у мојој близини кротко и дружељубиво као да смо стари пријатељи.
Испитујући све то о чему сам вам већ говорио, стекао сам чудесно познање о стварању Божијем, какво никад раније нисам имао. Снажна жаока славе и љубави Божије продирала је у моју душу. Због тога сам се често опомињао великог Давида, који је позивао звери и васцелу твар да прослављају Бога. И ја сам заједно с њим с неизрецивом радошћу и дивљењем појао онај блажени стих: Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио... (Пс 103,24)."

***

Беспрекорни исихаста Иларион Ивиронски био је увек погружен у молитву и поседовао је дар прозорљивости. Руска лађа, коју је цар послао у манастир Дионисијат, чекала је три дана да би од овог просветљеног слуге Божијег добила одговор о исходу Кримског рата (1854). Коначно су добили одговор и пророштво овог старца се остварило. Он им је рекао: "Русија ће патити и на крају бити побеђена, али неће имати територијалне губитке", како се заправо и догодило.

***

Врлински дионисијатски монах Јаков био је један од оних који су се својим очима и ушима уверили у прозорљивост старца Илариона. Посетио га је једном, још док је био искушеник, и он га је издалека ословио по имену:
"Изволи, Јоване, чедо моје!" Тад га је први пут видео.
Старац га је том приликом посаветовао и, између осталог, рекао му да буде послушан и да не жали што је његов брат Георгије отишао из Дионисијата, јер је тога дана стигао у манастир Ксенофонт. Након тога одвео га је у капелицу Светог Јакова. Положио је своју руку на главу искушеника и рекао:
"Воли и поштуј апостола чије име носиш. Он ће ти бити најбољи заштитник."
"Оче, ја се не зовем Јаков, моје име је Јован", рекао је искушеник.
"Знам, чедо моје. Ти ћеш бити Јаков", одговорио је старац. "Међутим, док се не замонашиш, само ти ћеш знати оно што си данас чуо од једног будаластог испосника." Предосетио је своју смрт, што му је омогућило да у вези с тим искаже своје последње заповести и жеље.

***

Године 1880., из манастира у Наксосу стигао је старац Аверкије, пламтећи од чежње за подвижничким животом. За своје обитавалиште одабрао је једну пећину која се налази у Новом Скиту. Водио је немилосрдну битку са телесним и душевним страстима и са ђаволом, тлачитељем људског рода. Живео је у посту, бдењу, вишечасовним молитвама, достигавши високу меру врлине и задобивши дарове прозорљивости и прорицања.
Током једног свеноћног бдења непозван је ушао у олтар и пришао Часној Трпези, где је угледао Самог Господа, Који га је позвао да му покаже да је његово име уписано у Књигу живота. Осим тога, Господ му је рекао да би требало да умножи своје подвижничке напоре.
Двадесет дана пре него што се то догодило, предвидео је пожар у манастиру Светог Павла, као што је предвидео и да ће у време Елефтерија Венизелоса на престо доћи нови краљ, Александар.
Често се дешавало да проникне дубоко у срца оних који су ради причешћа приступали тајинству божанске Евхаристије. Био је у стању да расуђује о духовном стању тих особа и у зависности од тога био је радостан или тужан.

***

Следећу повест казивао нам је испосник Дамаскин из пустиње Светог Василија: "Једном сам се толико разболео да сам био на самрти. Након извесног времена посетио ме је врлински монах Софроније, из заједнице "Јанакопула" у околини Велике Лавре, који се у једном периоду бринуо о винограду.
'Шта се догодило те вечери', упитао је он, 'кад си тражио моју помоћ, тако да сам морао да устанем и да се молим за тебе? Помислио сам да се нешто морало десити.'
Зачудио сам се, јер никад не бих очекивао да бивши радник покаже толику врлину и такав дар."

***

Отац Дамаскин је ово исприповедао да би нам показао да постоје трезвеноумни оци богати различитим благодатним даровима. Међутим, они то показују само у ретким приликама. Често ни сами нису свесни тих дарова, како би их смирење спречило да изгубе то што поседују.
"Кад током ноћи изађем напоље да бих извршио своје правило и да бих се помолио, видим и чујем небеске ствари", рекао је старац Петар Осиопетритис.

***

"Немој мислити да сам ја овде сам, јер имам ову животињицу", рекао је отац П. неком поклонику и показао му једну жабицу. "Сипам мало воде у корење парадајза испод овог дрвета, тако да жаба ни у чему не оскудева. Она ће такође постати монахиња...
Видиш, брате, у пустињи се све припитомљава. Чак се и звери потчињавају човеку Божијем. Једном сам у каливији имао мноштво мишева. Чим бих узео тестеру да пресечем неко дрво, око мене би се окупило петнаестак мишева који су се играли у пиљевини. То је дуго потрајало. Јадници су били гладни, али ја нисам имао чиме да их нахраним. Због тога су једног дана побегли и више се нису појављивали."

***

У Ивиронском скиту живео је блажени монах Христофор пореклом из Арте. Рођен је 1730. године, а касније је постао ученик Евгенија Вулгариса. Постао је један од најученијих светогорских монаха осамнаестог века. Саставио је многе службе и написао велики број вредних књига. Није се истицао само својом мудрошћу него и врлинским животом уопште, као и љубављу према безмолвију које очишћује душу. Придружио се групи преподобних отаца "кољивара".

***

Незаборавни старац Гаврило, "деда", из манастира Дионисијата, приповедао нам је о некадашњем архимандриту Хризостому Хаџиданилу, који је живео отприлике пре једног века. Био је дипломац Богословске школе на Халки (поред Константинопоља), али и Универзитета у Хајделбергу, професор којег је француска влада одликовала орденом. Упркос томе, био је смирен и простодушан, тако да је свакога питао за дозволу, чак и кад је требало да учини најмање ствари. Ни од кога није тражио почасти.
Пред крај живота, кад је служио као манастирски вратар, на његов длан чудесно су слетале дивље голубице, које је хранио мрвицама хлеба. Биле су толико питоме да кад би једну прекорео и отерао да би и друге могле да једу, ова остајала и слетала на његово раме, не приближавајући се при том осталима!

***

У околини манастира Ставроникита живео је један руски подвижник око којег су се окупљале птичице да би јеле из његове руке.
Виђао сам и друге пустињаке који су бивали окружени мноштвом птичица разних врста. Оне су лако и без страха слетале на главу, руке и рамена, радовале се и цвркутале.

***

О благодатном дару поучавања, беседништву и мудрости у Духу Светоме, којима се одликовао новојављени светитељ Никодим Агиорит (Светогорац), "убоги исцелитељ" наших душа, писао је његов савременик и животописац, монах Јефтимије:
"Ох, оци моји, како да о том тужном сећању пишем без суза? Кад је наш несрећни род почео да велича и прославља Бога, тад му је и дарована непоколебива светиљка. У тешким временима кад се безверје и безбожност распростиру по читавој земљи, дарован је руководитељ заблуделима и утешитељ ожалошћенима. Да, ја то не исповедам само због његових књига, које су просветлиле и које ће до краја просветљивати васцелу Христову Православну Цркву, него то говорим и због онога што сам свакодневно виђао, јер су готово сви, који су били рањени грехом, напустили архијереје и духовнике и похитали убогом Никодиму да би нашли исцелење и утеху у својој жалости. Нису долазили само монаси из манастира, скитова и келија него и хришћани из разних земаља, не би ли га видели и не би ли их Никодим утешио у њиховим жалостима. Много пута нам се на неки начин жалио; није се жалио због обремењене браће, јер је читавог живота писао и тумачио духовне ствари које ће бити од душевне користи браћи хришћанима; није се, кажем, жалио због њих, него зато што је на тај начин био спречен да се бави божанственим делањем и зато што је чезнуо да ноћи и дане посвети божанственој и умној молитви, на којој је стално ревновао. Све дневне и ноћне часове посвећивао је или тумачењу Светог Писма или молитви, при чему би главу приклонио ка левој страни груди, погрузио ум у срце и умно призивао: 'Господе Исусе, помилуј ме'. Због тога нам је често говорио: 'Хајдемо, оци, на неко пусто острво, да бисмо се избавили од света!'"

***

Живео је овде један милосрдни и добронамерни руски монах по имену Августин, који је у свом дворишту сабрао све болесне мазге из околине и бринуо се о њима, као да је животињски болничар и старатељ. У његовом срцу постојао је пламен милосрђа за васцелу творевину, за свако створење Божије. Његова келија била је припојена манастиру филотеју.
У време док је био искушеник, манастир његовог покајања (Свети Пантелејмон) послао га је у свој метох. Тамо је патио због великог телесног искушења, јер је била присутна и кћер метохијског радника. Да би надвладао искушење, скакао је у реку. Након тога, тражио је да се подвизава изван манастира, да га не би поново послали у тај метох.

***

Био је овде и један подвижник по имену Пахомије. Био је неписмен и знао је само "Христос васкрсе...". У својој келији бавио се рукоделијем, а неко од монаха би му каткад донео храну. Место на којем је радио било је окружено мноштвом змија које су га ометале у послу. Морао је да их узима у руку и да их избацује напоље. Једном се догодило да му је нека велика змија толико сметала да ју је везао око струка као појас, а затим наставио своје рукоделије. У том часу у његову келију ушао је монах који му је доносио храну. Чим је спазио змију, много се престрашио и рекао Пахомију да је избаци напоље како му не би нанела неко зло. Старац му је одговорио Христовим речима: Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити (Лк 10,19) и Знаци онима који вјерују биће ови... узимаће змије у руке; ако и смртно што попију, неће им наудити (Мк 16,17-18).

***

Румунски монах, отац Иринарх, живео је у Претечином скиту. Рођен је у општини Милест, у округу Долц у Румунији. Иако веома учен и полиглота, био је ћутљив, смирен и трпељив. Двадесет великих томова с насловом "Историја Свете Горе" представља његово животно дело, дело великог надахнућа и јединствено у својој врсти, које се протеже на десет хиљада страна.

***

Монах Исаија из Претечиног скита такође је био Румун. Рођен је у месту Аниноаса у Румунији.
Упркос томе што није био много образован, постао је мудар учитељ и духовни руководитељ ка делатној врлини. Многе душе монаха и мирјана доживеле су у његовој близини дубоко покајање и унутрашњи препород. Био је подвижник и поседовао је говорнички дар да прелешћене душе приведе Христу.

***

Хаџи-Георгије је још као искушеник пројавио разнолике благодатне дарове. Благодат Божија посетила га је док је био још веома млад.
Једном приликом, у зимско праскозорје, док су се сви молили у каливији и извршавали своје правило, зачуо је глас њиховог старца: "Монаси моји, спасите ме!" Пожурио је и одмах то саопштио најстаријем сабрату али му се овај несрећник наругао:
"Одлази одавде, прелешћени, и следи своје правило. Не обраћај пажњу на то..."
Искушеник Гаврило (како се тада звао Хаџи-Георгије) послушао је његов савет. Међутим, и по други пут је зачуо вапијући глас њиховог старца, који је овог пута рекао: "Монаси моји, спасите ме. Налазим се поред Крста у близини Зигоса, испред Керасије, и у великој сам опасности. Помозите ми!"
Отишао је код остале сабраће и рекао им: "Наш старац је у опасности и налази се изнад Крста!"
Онај брат му се поново наругао: "Толико си прелешћен! Чуо си глас старца код Крста, који се налази на два сата хода одавде!"
Тад је Гаврило почео да га преклиње: "Брате мој, прекрсти се и помоли на бројаници, и видећеш!"
И заиста, чим се брат пар пута прекрстио и почео да се моли изговарајући Молитву Исусову, зачуо је очајнички глас њиховог старца.
Истог тренутка су конопцима везали штапове за стопала како би могли да корачају по снегу и пошли су у том правцу. Требало им је готово пола дана да од Кавсокаливије дођу до Крста. На многим местима снег је досезао висину од једног метра.
Њихов старац, отац Неофит, ходао је од скита Свете Ане према Керасији и заморио се од напора. Утонуо је у снег и није био у стању да се креће. Кад су пристигли његови монаси, био је толико утонуо у снег да је једва дисао. Најпре су га пренели у Керасију, где му је указана прва помоћ, а затим су отишли у Кавсокаливију. Остаје чињеница да је Гаврилова молитва (тј. молитва Хаџи-Георгија) спасла оца Неофита.
Хаџи-Георгије, велики у врлинама и подвизима, имао је и благодатни дар споразумевања са животињама. Ово се догодило у време кад је као искушеник Гаврило живео у кавсокаливијској каливији Светог Георгија. Један дивљи вепар упао је у башту и начинио велику штету. Отац Неофит је тад заповедио искушенику Гаврилу да веже вепра својим појасом и да га доведе пред њега. Осим тога, заповедио му је да га затворе у шталу и да начине јасле из којих ће га хранити. На крају се искушеник Гаврило обратио вепру:
"Кад си гладан, дођи овамо и монаси ће те нахранити, али немој уништавати башту ових отаца."
Тако се дивљи вепар настанио на овом месту. Кад би огладнео, ушао би у шталу и јео.
Исприповедаћемо и о једном сличном догађају:
Једном приликом неки дивљи вепар појавио се и у башти керасијске заједнице, где је уништио поврће. Хаџи-Георгије је заповедио својим послушницима да га обавесте уколико поново буду угледали вепра. Једне вечери животиња је поломила ограду и ушла у башту. Чим је спазио вепра, старац га је осенио крсним знаком и заповедио да остане непомичан. Потом га је ухватио за ухо, а вепар је, кротак као јагње, кренуо за њим у шталу. Тада му је наредио да ту три сата остане без хране. Кад је то време истекло, ослободио га је и рекао:
"Благословена животињо, зар ти цео Атос није довољан? Зашто си дошао овамо и уништио оно мало поврћа којим се хране ове душе? Сад иди и не враћај се више, иначе ћу ти удвостручити 'правило'."
И заиста, вепар се од тог доба више није појављивао.
Многи Руси и Грци долазили су да би упознали просветљеног човека Божијег, Хаџи-Георгија. Једном је овај подвижник послао писмо цару у којем му саветује да одређеног дана не прелази кочијама преко моста. Цар је пренебрегао овај савет. Међутим, када се након тачно шест месеци догодила несрећа коју је прорекао Хаџи-Георгије, цар се тога сетио и од тада је према њему осећао велико страхопоштовање.
Кад се Хаџи-Георгије као изгнаник обрео у Константинопољу, његово благодатно присуство значило је божанску утеху за хришћане, иновернике, па чак и за Турке. Посредством овог очишћеног сасуда подвижништва, Божија благодат је творила чуда. Чудотворан је био чак и његов појас, јер су болесници који су га носили били исцељени. Жене које су се током порођаја нашле у опасности, порађале су се безбедно и срећно, а ђавоимани су се ослобађали нечистих духова.
Овај заштитник и исцелитељ учинио је многа доброчинства и Турцима. Многи од њих исцељени су од различитих болести. Сви су га поштовали, па су га чак и прозвали "бизим-баба", што значи "наш отац".

***

Поштовани старац Герасим из Малог скита Свете Ане казивао нам је о једној простој и облагодаћеној души, о подвижнику Петру или Петракију ("Малом Петру"), једном од најстаријих и најмудријих отаца нашег доба, који је био члан заједница Данијелита и Томита. Подвижник отац П. донео је одлуку да се потчини пустињаку Петру. Међутим, у време кад се припремао да крене, из Каруље је дошао сам пустињак. Он је више часова пешачио од Каруље до манастира Филотеја, где је нашао оца П. Ту му је рекао да га не може прихватити као послушника, јер је обавештен да ће умрети.
И заиста, на дан Светог Петра Атонског, 11. јуна, у његову келију дошло је мноштво отаца, јер је он прослављао тај дан. Након што их је послужио ратлуком и водом, сео је на једну клупицу и мирно предао душу, какав је био и читав његов мирни и свети живот, док су за то време његови саподвижници још увек јели ратлук и пили воду којима их је он послужио.

***

Старац Теофилакт био је један од светих ликова у збору небожитеља из скита Светог Василија. У вези с њим проповедају да је једна срна рањене ноге изашла из његове каливијице и легла испред ње. Старац јој се приближио и самилосним гласом почео да разговара с њом, као да је човек:
"Седи да ти превијем ножицу и онда ће ти бити добро."
Срна је послушала и мирно села. Старац је "љубављу за васцелу творевину и милосрдног срца" узео два штапића и комад завоја и, као прави ортопед, превио сломљену ногу несрећном створењу. Након тога ју је сажаљиво помиловао и рекао:
"Иди сада, лепотице моја, уз благослов Пресвете Богородице, и дођи након тридесет до четрдесет дана да бих ти скинуо завој."
И заиста, кад је прошло означено време, срна је дошла у старчеву каливију! Скинуо јој је ортопедски повез и срна је била потпуно исцељена.
Упокојење овог светог човека било је блажено. У последњим тренуцима овоземаљског живота, његово лице заблистало је као лице ангела и било озарено као пун месец.

***

Монаха X. узнемиравала је дивља битка коју је ђаво водио против њега, због чега је једном приликом посетио добро познатог и облагодаћеног духовника, оца Игњатија Катунакијског.
"Благословите, свети духовниче."
Старац му је детаљно исприповедао о његовој борби, као да говори о неком трећем лицу. Уместо сваког другог одговора, он му је с очинском нежношћу рекао:
"Драги мој Хрисантићу (како га је звао због обиља љубави), немој страховати и немој се плашити оних који убијају тело, али душу не могу убити."
Слепи духовник, који више није видео привремену светлост, посматрао је унутрашњим очима. Пријемници његове душе могли су да приме многе ствари. Свети Дух га је о свему обавештавао.

***

Приповедао нам је један савремени подвижник:
"Размислите о змији која је током читаве зиме лежала испод камена, а кад се спремала да измили на сунце ми смо је убили. Замисли да те Бог створио као магарца, јер је он Господар и чини шта хоће. На тебе би положили товар, господар би сео на твоја леђа, потерао би те ка неком понору и тукао. Зар то желиш? Ако размислиш о свему томе, оптеретићеш се и магарчевим бременом. Тад ћеш прославити Бога, јер те је Он створио као човека који може да задобије Рај, јер за човека постоји и Рај и пакао, а за животиње не постоји."
"Ако волиш животиње, оне те гледају на други начин, као пријатеља. До грехопада, животиње су у Рају биле пријатељи људи. Адам је поседовао благодатни дар прозорљивости - духовног зрења, тако да је видео потребе свих животиња и помагао им. Све животиње су биле кротке и подивљале су тек након грехопада."

***

Босоноги старац Авакум имао је невероватно памћење. Осим тога, био је живи благодатни пример дарова Духа Светога. Упркос томе што је био готово неписмен, задивљујуће је познавао Свето Писмо. Изговарао је стихове напамет, разговетно и сигурно, ред за редом из Старог и Новог завета, и давао тумачење сваког стиха. Понекад седећи на земљи, понекад сатима стојећи усправно, држећи у рукама бројаницу или мало кандило, добри старац је очију блиставих од радости и ликовања непрестано изговарао и тумачио реч Божију.

***

Старац Герондије, који је због послушања отишао у метох Каламицион, био је истински чувар и нежни заштитник животиња. Сваког поподнева, животиње су долазиле у Каламицион, који има слатку воду, да утоле жеђ. Чим би зачуле глас старца Герондија који је говорио "дођите, дођите", оне би му се приближиле, наслониле главу на његове груди, а затим се удаљиле.
Кад би се изгубила нека од тих животиња, о. Герондије би се помолио Светом Модесту, а затим покушао да је пронађе. Кад би се нека од њих разболела, молио би се истом светитељу и животињи је одмах било боље.
У то време из Солуна су долазили месари који су куповали манастирске животиње. Сав тај новац манастир је давао школама у поробљеним земљама. Старац Герондије је био веома кротак и будно је мотрио да не наруши послушање свом старцу. Због тога му се дивило васцело манастирско братство. Једног дана браћа су га запитала како је постао тако кротак а он им је одговорио следеће:
"Док сам био у свету, повређивао сам свако живо биће - и козе, и овце, и стоку. Узнемиравао сам их, викао на њих и безразложно их ударао. Кад сам стигао овде, током једног читања чуо сам да је Варлааму, који је ударао своју магарицу, Бог говорио устима те животиње и да је она рекла: 'Шта сам ти учинила да ме удараш?' Од тог доба, у мени се десила велика промена. Одлучио сам да бринем о животињама и то сам са задовољством и учинио. Оне су ми се радосно потчињавале и приближавале кад их позовем. После те моје унутрашње промене, у моју душу ступили су мир и спокојство.
Током зиме много тугујем, јер не постоје штале него само одаје од сламе у којима бораве. Ујутро излазе по хладноћи да би нашле храну, а увече су радосне што ће отпочинути у ти сламнатим одајама."

***

Оци манастира Дионисијата приповедали су нам о старцу Исааку. Његовом смирењу и простодушности су се чак и звери покоравале. Као манастирски пекар, о. Исаак је у пекари држао једну змију дугачку метар и по, којој је дао име "Елафиатис". Припремао је кашу од брашна којом ју је хранио. Кад би то појела, змија би заспала на старчевом душеку. Змија је заузврат извршавала своју службу, односно протеривала је мишеве из пекаре. Све док је старац Исаак био у пекари, ту је била и змија. Међутим, чим је други брат преузео службу, змија је ишчезла.

***

Једном приликом је старац Теофилакт из Новог Скита видео нечисте духове како глачају ципеле неког монаха. Тај монах се касније одрекао монашке схиме и вратио у свет.
Другом приликом, старац је рекао да је видео нечисте духове како исмевају монахе који су запоставили своје духовне дужности и окренули се вештаственом и вештаственим добрима. Један подвижник, који је још увек жив, рекао је да многи монаси падају у искушење трговине и да заборављају своје душе.

***

Старица Тимотеја, игуманија манастира Макрималис Псахнон на Еубеји, казивала нам је о старцу Авимелеху, подвижнику:
"Овај старац ми је рекао: 'Имај на уму да ће те у будућности свештеник предложити за игуманију једног манастира. Међутим, не би требало да то прихватиш. То ти неће бити од користи.' И заиста, његово пророчанство се остварило. Други пут је рекао: 'Једној од твојих монахиња долази помисао да утекне из манастира. Пази да не побегне, јер ће пропасти.' Та иста монахиња је касније исповедила помисао о бекству."

***

Многопоштовани идиоритмик, јеромонах Атанасије из манастира Ивирона, живео је у манастиру свог покајања као најпростији подвижник. Увек је носио најјефтинију одећу и никад није имао чарапе. Био је уздржан и мало је јео (хранио се најпростијом храном коју је добијао у манастирском архондарику). Живео је у две собе прекривене паучином, чији су зидови били чађави и исписани разним цитатима из Светог Писма и философским изрекама. Овај истински философ узвишеног ума познавао је многе језике и био образован у иностранству. Био је мудар и облагодаћен и у говорној и у писаној речи, али је превасходно био дубок и опитан човек, одан Православљу, преиспуњен умилењем, тајинствено погружен у тајинство живота у Христу и монашко живљење. За монаха је пострижен кад му је било шеснаест година и од тог доба почиње да служи Цркви. Боравио је у Русији, Константинопољу и околини Солуна, где је радио као учитељ. У једном периоду служио је као парохијски свештенику Напуљу, у Италији, а затим у Триполитиди, при Александријској патријаршији, где су намеравали да га рукоположе за епископа. Након што је 1938. године ходочастио у Свету Земљу, следеће године обрео се на Светој Гори, у манастиру Ивирону, где се одрекао свештенства и живео као прост монах, као што су у прошлости многи чинили након доласка на Свету Гору. Његово смирење и покајање били су постојани и непрекидни. Говорио је самом себи: "Нико други, нико као ти није грешан, и за тебе нема друге наде осим оне која долази од расечених Ребара..."
У његовој близини, на хиљаде душа пронашло је духовно руковођење, просветљење, утеху и помоћ од његових облагодаћених и оживљујућих речи преиспуњених умилењем, које су текле као непресушни извор, каквог сам га и ја запамтио тамо, у архондарику идиоритмијског манастира Ивирона.
Овај незаборавни монах упорно је тврдио и подвлачио да само подвиг и делатна борба стварају зрелог хришћанина и истински духовну личност. Стално је указивао и на опасности с каквима се суочавају монаси који живе и раде у свету.

***

Отац П. је веома често говорио: "Слава теби, Боже!" Изговарао је то саосећајно, свесно и радосно, јер му је Бог подарио још једну прилику да помогне неком брату...
Отац. П. је поседовао дар "утехе". Посећивали су га растужени, огорчени, очајни и они који се боре с искушењима, како монаси тако и мирјани, и након што би беседили с њим одлазили су укрепљени, утешени, растерећени и окриљени надом. Уистину, велики је благодатни дар утехе, који прогони духа пометње и бојажљивости.

***

Познавао сам и њему сличног човека, "утешитеља", који је силу и просветљење примио одозго, од Свеблагог и Свесветог Утешитеља, Духа Истине - свима добро познатог јеромонаха, оца Порфирија, који је потекао из Кавсокаливије. Безбројне су душе које су поред њега пронашле духовно руковођење, светлост, трпљење и исцелење. Док је био на Светој Гори, где се подвизавао и очистио од страсти, боравио је код стараца из заједнице Светог Георгија у Кавсокаливијском скиту, у атмосфери најстрожег послушања и непрестане молитве. Будући да се још као младић озбиљно разболео, био је приморан да оде у свет, где је од тог доба живео као савремени старац нашег светог Православља. "Не осећам да говорим нешто важно", рекао ми је. "Једноставно, говорим оно што ме Бог просветли да кажем." Осим тога, поседовао је дар мудрости, знања, прозорљивости и пророштва, што потврђују и сведоче безбројни случајеви наших савременика - монаха, свештеника и мирјана.

***

Српског исихасту, оца Георгија, сусрели смо најпре као библиотекара у манастиру Светог Пантелејмона, а касније и као пустињака у Старом манастиру. Био је академски образован и говорио је више језика. Мој старац га је дубоко поштовао. Био је то човек учења, умне молитве и трезвеноумља. Могли сте га видети с подвижничким штапом и бројаницом, погнуте главе, ћутљивог и погруженог у молитву. Мој старац и ја ватрено смо чезнули да га видимо. То се и остварило кроз божанствену поруку која је потврђена кад смо га срели, иако претходно није био обавештен о нашој посети.
Између осталог, поседовао је и дар мудре речи.
Рекао нам је следеће: "Духовни живот је непрекидно обитавање у Богу. Другим речима, Останите у мени, и Ја ћу у вама... (Јн 15,4)". "Нико се не може сматрати богословом без апофатичког богословља. Треба живети догмама наше Цркве и догматским истинама, како би оне постале опит. Ради тога морамо остварити личну Пасху - тј. морамо да освојимо прелаз.[1] NULLA CUPIDO IGNOTI - не чезнем ни за чим непознатим.
Ако не упознамо Бога, не можемо га ни задобити. Боговиђење је богопознање. Онај ко созерцава Бога, созерцава и ствари Божије... Суштина Божија је непричасна, али су причасне Његове енергије. Доступне су Његова слава и Његова лучезарност, које происходе из суштине Божије. Просветљени одразом, упознајемо личности, разумевамо тешке одломке из Светог Писма, примамо божанствене поруке, све спознајемо... Световне идеје и световно уопште прекидају наше самосабрање и чине нас спољашњим, древним људима. Ко је у стању да опише радост Светог Причешћа или оно што неизрециво ликовање речи 'Христос васкрсе' значи за наше биће... Најбоља молитва је 'Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме'."

***

Када желе да окарактеришу успех неког монаха и његов исправан ход по путу спасења и савршенства, Светогорци често кажу: "Овај човек је видео зеца!"

***

Облагодаћени старац Гаврило, игуман манастира Дионисијата, оставио је за собом успомену благог и способног човека. У себи је сјединио и духовни и управљачки таленат. Више пута смо се уверили у његово расуђивање и очинску бригу. У односима с цивилним властима био је беспрекоран. Светогорско предање поставио је изнад свега. Током богослужења и свеноћних бдења подсећао је на непоколебиви стуб. Стајао је у својој стасидији, први улазио у цркву, а последњи излазио из ње. Да ли се уопште могу описати умилење, радосна жалост и непоновљива изражајност с којима је читао Шестопсалмије или уводне химне? Његово читање било је живи израз радосне жалости[3] наше Православне Цркве, којом је наше богослужење прожето до саме сржи. Још увек осећам како у мени одјекује његов глас, потресајући дубину мога бића.
Једном ме је узео за руку и повео у манастирску трпезарију, где се налазе чудесне фреске, а затим указао на Светог Јована Синајског (Лествичника). Тада ми је рекао: "Њега се мораш опомињати, чедо моје, и следити његов свети пример."

***

Знаменити учитељ музике, нови Кукузељ и светогорски славуј, румунски монах Нектарије певао је као оваплоћени ангео.
Ученици овог појца казивали су о његовом преподобном животу: "Никада га нисмо видели да се смеје или шали. Очи су му увек биле оборене ка земљи. Током дана више пута би плакао и дубоко уздисао. Био је погружен у умну молитву."
Он није био само човек ангелског гласа него и човек ангелских врлина. Превео је текстове свих мелодија са грчког на румунски језик.

Прва саборна посланица Светога Апостола Јована Богослова

http://youtu.be/f1oOSmmrTaM




Глава I.


Што бјеше из почетка, што чусмо, што видјесмо очима својима, што размотрисмо и руке наше опипаше, о ријечи живота;


2. И живот се јави, и видјесмо, и свједочимо, и јављамо вам живот вјечни, који бјеше у оца, и јави се нама;


3. Што видјесмо и чусмо то јављамо вама да и ви с нама имате заједницу; а наша је заједница с оцем и са сином његовијем Исусом Христом.


4. И ово вам пишемо да радост ваша буде испуњена.


5. И ово је обећање које чусмо од њега, и јављамо вама, да је Бог видјело, и таме у њему нема никакве.


6. Ако речемо да имамо заједницу с њим а у тами ходимо, лажемо и не творимо истине.


7. Ако ли у видјелу ходимо, као што је он сам у видјелу, имамо заједницу један с другијем, и крв Исуса Христа, сина његова, очишћава нас од свакога гријеха.


8. Ако речемо да гријеха немамо, себе варамо, и истине нема у нама.


9. Ако признајемо гријехе своје, вјеран је и праведан да нам опрости гријехе наше, и очисти нас од сваке неправде.


10. Ако речемо да не сагријешисмо, градимо га лажом, и ријеч његова није у нама.


Глава II.


Дјечице моја! ово вам пишем да не гријешите; и ако ко сагријеши, имамо заступника код оца, Исуса Христа праведника.


2. И он очишћа гријехе наше, и не само наше него и свега свијета.


3. И по том разумијемо да га познасмо, ако заповијести његове држимо.


4. Који говори: Познајем га, а заповијести његовијех не држи, лажа је, и у њему истине нема;


5. А који држи ријеч његову, у њему је заиста љубав Божија савршена; по том познајемо да смо у њему.


6. Који говори да у њему стоји, и тај треба тако да ходи као што је он ходио.


7. Љубазни! не пишем вам нове заповијести, него заповијест стару коју имасте из почетка. Заповијест стара јест ријеч коју чусте из почетка.


8. Опет вам пишем нову заповијест, која је заиста у њему и у вама; јер тама пролази, и видјело право већ свијетли.


9. Који говори да је у видјелу, а мрзи на својега брата, још је у тами.


10. Који љуби брата својега, у видјелу живи, и саблазни у њему нема.


11. А који мрзи на својега брата, у тами је, и у тами ходи, и не зна куда иде, јер му тама заслијепи очи.


12. Пишем вам, дјечице, да вам се опраштају гријеси имена његова ради.


13. Пишем вам, оци, јер познасте онога који нема почетка. Пишем вам, младићи, јер надвладасте нечастивога. Пишем вам, дјецо, јер познасте оца.


14. Писах вам, оци, јер познасте онога који је од почетка. Писах вам, младиЗћл, јер сте јаки, и ријеч Божија у вама стоји, и надвладасте нечастивога.


15. Не љубите свијета ни што је на свијету. Ако ко љуби свијет, нема љубави очине у њему.


16. Јер све што је на свијету, тјелесна жеља, и жеља очију, и понос живота, није од оца, него је од овога свијета.


17. И свијет пролази и жеља његова; а који твори вољу Божију остаје до вијека.


18. Дјецо! пошљедње је вријеме, и као што чусте да ће доћи антихрист, и сад многи антихристи посташе; по том познајемо да је пошљедњи час.


19. Од нас изиђоше, али не бише од нас: кад би били од нас онда би остали с нама; али да се јаве да нијесу сви од нас.


20. И ви имате помазање од светога, и знате све.


21. Не писах вам као да не знате истине, него што је знате, и знаше да никаква лаж није од истине.


22. Ко је лажљивац осим онога који одриче да Исус није Христос? Ово је антихрист, који се одриче оца и сина.


23. Који се год одриче сина, ни оца нема; а који признаје сина, и оца има.


24. Ви дакле што чусте из почетка у вама нека стоји: ако у вама остане што чусте из почетка, и ви ћете остати у сину и у оцу.


25. И ово је обећање које нам он обећа, живот вјечни.


26. Ово вам писах за оне који вас варају.


27. И ви помазање што примисте од њега, у вама стоји, и не требујете да вас ко учи; него како вас то само помазање учи у свему, и истинито је, и није лаж, и као што вас научи останите у њему.


28. И сад, дјечице, останите у њему да имамо слободу кад се јави, и да се не осрамотимо пред њим о његову доласку.


29. Ако знате да је праведник, познајте да је сваки који твори правду од њега рођен.


Глава III.


Видите каку нам је љубав дао отац, да се дјеца Божија назовемо и будемо; за то свијет не познаје нас, јер њега не позна.


2. Љубазни! сад смо дјеца Божија, и још се не показа шта ћемо бити; него знамо да кад се покаже, бићемо као и он, јер ћемо га видјети као што јест.


3. И сваки који овај над има на њега, чисти се, као и он што је чист.


4. Сваки који чини гријех и безакоње чини: и гријех је безакоње.


5. И знате да се он јави да гријехе наше узме; и гријеха у њему нема.


6. Којигод у њему стоји не гријеши; којигод гријеши не видје га нити га позна.


7. Дјечице! нико да вас не вара: који правду твори праведник је, као што је он праведан;


8. Који твори гријех од ђавола је, јер ђаво гријеши од почетка. За то се јави син Божиј да раскопа дјела ђавоља.


9. Који је год рођен од Бога не чини гријеха, јер његово сјеме стоји у њему, и не може гријешити, јер је рођен од Бога.


10. По том се познају дјеца Божија и дјеца ђавоља: којигод не твори правде, није од Бога, и који не љуби брата својега.


11. Јер је ово заповијест, коју чусте из почетка, да љубимо један другога.


12. Не као што Каин бјеше од нечастивога и закла брата својега. И за који га узрок закла? Јер дјела његова бијаху зла, а брата му праведна.


13. Не чудите се, браћо моја, ако свијет мрзи на вас.


14. Ми знамо да пријеђосмо из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти.


15. Сваки који мрзи на брата својега крвник је људски; и знате да ни један крвник људски нема у себи вјечнога живота.


16. По том познасмо љубав што он за нас душу своју положи: ми смо дужни полагати душе за браћу.


17. Који дакле има богаства овога свијета, и види брата својега у невољи и затвори срце своје од њега, како љубав Божија стоји у њему?


18. Дјечице моја! да се не љубимо ријечју ни језиком, него дјелом и истином.


19. И по том дознајемо да смо од истине, и пред њим тјешимо срца своја.


20. Јер ако нам зазире срце наше, Бог је већи од срца нашега и зна све.


21. Љубазни! ако нам срце наше не зазре, слободу имамо пред Богом;


22. И штогод заиштемо, примићемо од њега, јер заповијести његове држимо и чинимо што је њему угодно.


23. И ово је заповијест његова да вјерујемо у име сина његова, Исуса Христа, и да љубимо један другога као што нам је дао заповијест.


24. И који држи заповијести његове у њему стоји, и он у њему. И по том дознајемо да стоји у нама, по Духу кога нам је дао.


Глава IV.


Љубазни! не вјерујте свакоме духу, него кушајте духове јесу ли од Бога; јер многи лажни пророци изиђоше на свијет.


2. По овоме познајте Духа Божијега, и духа лажнога: сваки дух који признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, од Бога је;


3. А сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога: и овај је антихристов, за којега чусте да ће доћи, и сад је већ на свијету.


4. Ви сте од Бога, дјечице, и надвладасте их, јер је већи који је у вама, него ли који је на свијету.


5. Они су од свијета, за то говоре од свијета, и свијет их слуша.


6. Ми смо од Бога; који познаје Бога слуша нас, а који није од Бога не слуша нас. По овом познајемо духа истине и духа пријеваре.


7. Љубазни! да љубимо један другога; јер је љубав од Бога, и сваки који има љубав од Бога је рођен, и познаје Бога.


8. А који нема љубави не позна Бога; јер је Бог љубав.


9. По том се показа љубав Божија к нама што Бог сина својега јединороднога посла на свијет да живимо крозањ.


10. У овом је љубав не да ми показасмо љубав к Богу, него да он показа љубав к нама, и посла сина својега да очисти гријехе наше.


11. Љубазни! кад је овако Бог показао љубав к нама, и ми смо дужни љубити један другога.


12. Бога нико не видје никад: ако имамо љубав међу собом, Бог у нама стоји, и љубав је његова савршена у нама.


13. По том дознајемо да у њему стојимо, и он у нама, што нам је дао од Духа својега.


14. И ми видјесмо и свједочимо да отац посла сина да спасе свијет.


15. Који призна да је Исус син Божиј, Бог у њему стоји и он у Богу.


16. И ми познасмо и вјеровасмо љубав коју Бог има к нама. Бог је љубав, и који стоји у љубави, у Богу стоји и Бог у њему стоји.


17. Тијем се љубав у нама савршује да имамо слободу на дан судни; јер као што је он и ми смо на свијету овом.


18. У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх на поље; јер страх има муку. А ко се боји није савршен у љубави.


19. Да имамо ми љубав к њему, јер он најприје показа љубав к нама.


20. Ако ко рече: Ја љубим Бога, а мрзи на брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега, кога види, како може љубити Бога, кога не види?


21. И ову заповијест имамо од њега: који љуби Бога да љуби и брата својега.


Глава V.


Којигод вјерује да је Исус Христос, од Бога је рођен; и којигод љуби онога који је родио, љуби и онога који је рођен од њега.


2. По том знамо да љубимо дјецу Божију кад Бога љубимо и његове заповијести држимо.


3. Јер је ово љубав Божија да заповијести његове држимо; и заповијести његове нијесу тешке.


4. Јер сваки који је рођен од Бога побјеђује свијет; и вјера је наша ова побједа која побиједи свијет.


5. Ко је који свијет побјеђује осим онога који вјерује да је Исус син Божиј?


6. Ово је Исус Христос што дође водом и крвљу и духом, не само водом него водом и крвљу; и дух је који свједочи, јер је дух истина.


7. Јер је троје што свједочи на небу: Отац, Ријеч, и свети Дух; и ово је троје једно.


8. И троје је што свједочи на земљи: дух, и вода, и крв; и троје је заједно.


9. Кад примамо свједочанство човјечије свједочанство је Божије веће; јер је ово свједочанство Божије што свједочи за сина својега.


10. Који вјерује сина Божијега има свједочанство у себи; који не вјерује Богу начинио га је лажом, јер не вјерова свједочанству које свједочи Бог за сина својега.


11. И ово је свједочанство да нам је Бог дао живот вјечни; и овај живот вјечни у сину је његовом.


12. Ко има сина Божијега има живот; ко нема сина Божијега нема живота.


13. Ово писах вама који вјерујете у име сина Божијега, да знате да имате живот вјечни и да вјерујете у име сина Божијега.


14. И ово је слобода коју имамо к њему да ако што молимо по вољи његовој послуша нас.


15. И кад знамо да нас слуша штогод молимо, знамо да ће нам дати што иштемо у њега.


16. Ако ко види брата својега гдје гријеши гријех не к смрти, нека моли, и даће му живот, онима који гријеше не к смрти. Има гријех к смрти: за тај не говорим да моли.


17. Свака је неправда гријех; и има гријех не к смрти.


18. Знамо да ни један који је рођен од Бога, не гријеши, него који је рођен од Бога, чува се, и нечастиви не дохвата се до њега.


19. Знамо да смо од Бога, и сав свијет лежи у злу.


20. А знамо да син Божиј дође, и дао нам је разум да познамо Бога истинога, и да будемо у истиноме сину његовом Исусу Христу. Ово је истини Бог и живот вјечни.


21. Дјечице! чувајте се од незнабоштва. Амин.

Српска Слава или Крсно Име 2

Како се прави славски колач


Мешење славског колача у кући је леп породични чин и врло лепа успомена за децу која ће, гледајући своју мајку како га меси, то пренети доцније и у своју кућу. Младе девојке треба да и у овом послу одмењују своју мајку, како би још зарана стекле искуство у томе.


Колач се обично меси дан пре славе. Пошто се домаћица окупа и обуче у чисто, прекрстиће се и у себи очитати Оче наш, па ће тек онда почети са мешењем.


У лонац од 1 литра издробити 20 до 30 грама квасца, налити га с пола шоље млаког млека и прстима размазати квасац тако да нема грудвица. Затим додати мало соли, једну кашику шећера и мало брашна колико да се добије ретко тесто. Суд ставити близу штедњака и оставити док квасац не ускисне и напуни лончић.


За то време просејати 1 до 11/2 килограма брашна, ставити га у суд за мешење (по могућности овај суд употребљавати само за мешење славског колача) и код штедњака добро загрејати. Кад је квасац ускисао почети мешење. У брашну направити удубљење у средини, додати квасац, 4 жуманцета, 2 до 3 кашике шећера, мало стругане коре од лимуна и неколико капи освећене водице (коју је свештеник за славу осветио) па све то замесити доливајући мало млека, тако да се добије тесто средње тврдоће. Приликом мешења додавати мало-помало растопљеног масла, а такође с времена на време треба замакати дланове у растопљено масло и тако масним рукама месити (употребити око 100 гр. масла).


Тесто треба месити све док се не одваја од прстију и док се на њему не појаве клобуци, пликови. Када је тесто довољно израђено извадити га из суда, дно суда посути брашном и онда вратити тесто у суд, прекрстити га, покрити с неколико чистих салвета и оставити на топлом месту да ускисне.


Када је тесто достигло два пута своју величину, пажљиво га изручити на даску посути брашном, лако га рукама израдити у облику округлог хлеба и ставити у округао калуп, који је претходно добро подмазан маслом и посут брашном. Приликом овог премесивања тесто се не сме много притискивати, нити месити јер у том случају неће нарасти колач. Калуп са колачем опет прекрити салветама и оставити на топлом месту да поново ускисне. Када је колач довољно нарастао, помазати га размућеним јајетом и украшавати украсима од истог теста.


Прво се преко целог колача ставља крст (од два ваљчаста комада теста стављена унакрст).


Затим се колач уоквири плетеницом, преко које се прави венчић. Венчић се обично прави тако што се комад теста изваља а затим исецка на мање ваљчасте комадиће. Сваки такав комадић се по дужини двапут засече (тако да добије три крака). Ови комадићи се слажу преко плетенице и то тако да сваки следећи мало преклопи претходни; тако редом док се не уоквири цео колач и на тај начин добије венац око крста. И венчић и крст се још засецкају маказама да колач још китњастије изгледа.


Сада се на средиште крста ставља поскурица – као хлепчић кружног облика. Она се такође ставља и преко венчића, а на завршецима сваког од четири крака крста (укупно пет поскурица).


Даље се колач украшава осталим украсима од посног теста које се замеси од брашна и мало воде. Ове украсе не треба помазивати јајетом већ их оставити беле. Ти украси представљају желе домаћице – оно што жели да има у своме дому: птице (голубови) представљају здравље и весеље. Грозд означава жељу да род добро роди; цвеће (ружице) значи лепоту, чистоту и мио мирис душе и да деца одрастају лепа и чиста као ружице; (затим се као жеља да у кући буде свега прави буренце, па чашица, затим књига итд.). Ови украси стављају се у поља између кракова крста, и довољно је, да би колач био леп, да се у сваком од четири поља налази по један украс.


Но најважнији украс славског колача је знак четвртастог облика коме је крст у средини а међу крацима крста натпис ИС ХС НИ КА – овај натпис на грчком значи: Исус Христос побеђује. За утискивање овога знака постоји нарочити дрвени печат (који свака домаћица треба да има). Посно тесто се растањи и у њега се утисне овај печат, који се претходно замочи у брашно. Тај знак се ножем исече по ивици од осталог комада теста и ставља се на сваку поскурицу.


Изглед самог колача и начин прављења украса зависи од умешности домаћице, али ваља знати да колач никада не треба да буде пренатрпан украсима.


Украшен колач прекрстити и ставити у загрејану пећницу и пећи на умереној ватри. Првих десет минута не отварати пећницу, а после с времена на време окретати колач како би са свих страна подједнако растао. Водити рачуна да колач не преплане. Чим се површина колача зарумени прекрити га листом чисте беле хартије и наставити печење. Када се колач одваја од калупа значи да је печен, али га ипак оставити још десетак минута да се на тихој ватри "истишти". Добро нарастао и испечен колач не сме да буде тежак. Чим се колач извади из пећнице пажљиво га одозго премазати млаком водом у којој је претходно растворено мало шећера (споља површина колача ће онда бити сјајна) и затим изручити на чист тањир.


Колач се може правити и постан када крсно име пада у посне дане. Меси се на исти начин као и мрсан само без млека, јаја и масла.


Како се спрема славско жито


Мада изгледа једноставно спремати жито, то ипак није тако лака ствар. Кувати га на овај начин: набавити пшеницу "белију" која је бела и крупна, отребити је, па је два дана пред славу, увече, потопити у лонац са чистом водом и оставити је да у тој води преноћи до сутрадан. Има домаћица које спремају жито на тај начин што га скуваног самељу, а има их које га пре кувања "отуцају". Када домаћица не жели да меље пшеницу, већ да је меси, онда сутрадан, пошто је пшеница преноћила потопљена, оцедити је од воде и мало-помало је туцати у авану од месинга. Када се тврда љуска скинула са зрневља, опрати пшеницу у неколико хладних вода, спустити је у лонац, налити хладном водом да огрезне и на тихој ватри кувати око 2 часа, то јест док вода не постане бела и зрно потпуно мекано.


У случају да домаћица жели пшеницу да меље, није потребно да је отуцава, већ изјутра пошто је пшеница преноћила потопљена, ставити је да се у истом лонцу и води кува. На овај начин спремана, пшеница ће се дуже кувати. За време кувања избегавати доливање, а нарочито мешање. Пшеница лако загорева, зато је непрестано кувати на слабој ватри. Кувану пшеницу ставити на ђевђир и под чесмом испирати све док са ње не нестане бела скрама, а зрневље не буде потпуно чисто и бело. Пустити пшеницу да добро откапље од воде. Већи сто застрти чистим столњаком па по њему пшеницу распоредити, али тако да не дође зрно преко зрна. Преко тога ставити други чисти столњак. Оставити пшеницу да преноћи, а сутрадан рано изјутра ставити је у дубљи суд и ако је отуцана месити, а ако није самлети је (понекад и двапут) на добро опраној машини за млевење меса. Обавезно је да се домаћица пре него што отпочне мешење жита прекрсти.


На килограм пшенице одмерити килограм-шећера у праху замирисаног ванилом, и килограм самлевених ораха, или обарених, ољуштених и самлевених бадема. Шећер и орахе равномерно додавати у жито и при том га добро месити рукама. Узети стаклени тањир, који се нарочито за ову сврху употребљава, па у облику округлог хлеба ставити на њега измешено жито. Жито одозго посуту самлевеним орасима[12] или обареним, ољуштеним и самлевеним бадемима, затим ставити слој шећера у праху и пазити да самлевени ораси и шећер свуда равномерно покрију жито. Најзад узети чист салвет, ставити га преко шећера, па длановима преко салвета добро утапкати шећер да не би спао са жита. Неке домаћице још украшавају жито разним украсима (што није много ни лепо ни укусно). Ако се баш жели, жито се може украсити обареним и ољуштеним бадемом. Ивице тањира обрисати прво влажним салветом, а затим сувим. Ово брисање препоручује се чешће после послуживања.


За патарице, (други дан Славе) одвојити уочи славе кувано жито, па га на дан патарица припремати.


Жито начине свештеник или домаћин.


Домаћица је дужна да изјутра на дан славе спреми све што је за свештеника потребно, а то је: славски колач, жито, свећу, нож, чашу са вином, кадионицу са измирном и листу са именима оних који славу славе. Свећу пали домаћин или син. Обичај је да онај који је упали треба да је увече и угаси остатком вина које је у чаши од преливања остало. У случају да у кући нема мушке главе, свећу ће упалити свештеник. Славу примају синови. Док је отац жив, ма синови били и ожењени, друга се свећа неће палити. Ако отац за живота преда сину славу, онда ће и син моћи да запали свећу у своме дому.


Из чина малог освећења воде


Свештеник у епитрахиљу и фелону, стаје пред сто на коме је суд са водом, свећа и босиљак, ставља крст на сто, кади око стола, унакрст и говори:


Благослови Бог наш, свагда, сада, и увек, и кроз све векове...


Бог Господ, и јави се нама, благословен који иде у име Господње! глас 4.


Усрдно притецимо сада к Богородици ми грешни и смирени, и припаднимо покајнички вапијући из дубине душе: Владичице (Владатељко), помози, сажаливши се на нас; похитај, пропадамо од мноштва сагрешења; не отпусти твоје слуге празне, јер Тебе имамо као једину наду.


Слава. И ниње... (тада):


Ми недостојни нећемо никада ућутати, Богородице, казујући чудеса Твоја; јер када Ти не би предстојала молећи, ко би нас избавио од толиких беда? Ко би нас сачувао до сада слободне? Нећемо одступати од Тебе, Владичице, јер Ти слуге Твоје увек спасаваш од свих опасности...


Онда: Отвори нам двери милосрђа, благословена Богородице, да не погинемо ми, који се у Тебе надамо, него да се Тобом избавимо од беда, јер си Ти спасење рода хришћанскога.


Онда: Господу се помолимо!


Свештеник: Јер си свет, Боже наш, и Теби славу узносимо – Оцу и Сину и Светоме Духу – сада и увек и кроз све векове. Амин.


Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни, смилуј се на нас![13]


Пошто се Трисвето отпева на уобичајени начин, ђакон говори:


Пазимо!


Свештеник: Мир свима!


Певачи: И са духом твојим!


Читач: Прокимен, глас 3;


Господ је просветљење моје и Спаситељ мој; кога ћу се бојати?


Стих: Господ је заштитник живота мог; кога ћу се плашити? (Псалам 27:1).


Читач: Читање из Посланице светог апостола Павла Јеврејима. (Јевр. 2:11-18).


Браћо, и онај који освећује, и они који се освећују, сви су од једнога; ради тога узрока не стиди се назвати их браћом, говорећи: Објавићу име твоје браћи својој, усред цркве славићу те. И опет: Ја ћу се у њега уздати: И опет: Ево мене и деце коју ми даде Бог. – Пошто пак деца имају тело и крв, тако и Он узе удела у томе, да смрћу сатре онога који има силу смрти, то јест ђавола, и да ослободи оне који од страха смрти беху робови целога свог живота. Јер се заиста не прима анђела, него се прима потомства Авраамова. Зато беше дужан у свему да буде као његова браћа, да буде милостив и веран првосвештеник пред Богом, да би постао умилостивљење за грехе људске. Јер у чему сам пострада, будући кушан, може помоћи онима који се искушавају.


Свештеник: Мир теби!


Алилуја, глас 6.


Стих 1: Изли у срце моје реч добру.


Стих 2: Казаћу дела своја цару.[14]


Свештеник: Премудрост, право стојмо; чујмо свето Еванђеље: мир свима!


Читање светог Еванђеља од Јовaна (Јн 5:1-4).


У време оно изађе Исус у Јерусалим. У Јерусалиму пак код Овчијих врата, има бања, која се јеврејски зове Витезда, са пет тремова. У њима лежаше мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер Анђео Господњи силажаше у извесно време у бању и заталасаваше воду; и који први улажаше пошто се заталаса вода, оздрављаше, макар каква болест да је на њему.


Онда ђакон говори јектенију:


У миру се помолимо Господу


Певачи: Господе помилуј (тј. Господе, смилује се.)


За вишњи мир и за спасење душа наших, Господу се помолимо.


За мир целога света, за благостање светих Божијих цркава и сједињење свих, Господу се помолимо.


За овај свети храм, и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божијим улазе у њега, Господу се помолимо. (Ако се освећење воде врши у дому, онда место ове молбе рећи ово:


За овај часни дом, и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божијим живе у њему, Господу се помолимо.


За светог патријарха нашег (или: за преосвећеног епископа нашег) име, за пречасно презвитерство, за ђаконство у Христу, за сав клир и за све људе, Господу се помолимо.


За овај град (или: за ово село: или: за свету обитељ ову), за сваки град, крај, и оне који вером живе у њима, Господу се помолимо.


За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, Господу се помолимо.


За оне који плове, путују, болују, муче се на тешким радовима, за заробљенике, и за њихово спасење, Господу се помолимо.


Да се вода ова освети силом, и дејством, и силаском Светога Духа, Господу се помолимо.


Да сиђе на воду ову чистилачко дејство надсуштаствене Тројице, Господу се помолимо.


Да ова вода буде на исцељење душа и тела, и на прогнање сваке противничке силе, Господу се помолимо.


Да Господ Бог пошаље благослов Јордана, и да освети воду ову, Господу се помолимо.


За све који ишту од Бога помоћ и заштиту, Господу се помолимо.


Да нас просвети светлошћу разума, једносуштном Тројицом, Господу се помолимо.


Да нас Господ Бог учини синовима и наследницима царства свога, пијењем ове воде и кропљењем, Господу се помолимо.


Да нас избави од сваке невоље, гнева и нужде, Господу се помолимо.


Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Твојом.


Помињући пресвету, пречисту, преблагословену славну Владатељку нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, са свима Светима – сами себе, и један другог, и сав живот свој Христу Богу предајмо.


Певачи: Теби Господе.


Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење – Оцу и Сину и Светоме Духу – сада и увек и кроз све векове.


Певачи: Амин.


Господу се помолимо.


Онда свештеник говори ову молитву:


Господе Боже наш, велики у савету и чудесан у делима, Творче свега видљивог и невидљивог, који чуваш завет свој и милост своју за оне који Те љубе и држе заповести Твоје, и примаш сузе жалоснице од свих што су у невољи: јер си тога ради дошао у обличју слуге, не плашећи нас утварама, него истинско здравље дајући телу, и говорећи:Ето, здрав си, не греши више; и блатом си исцелио очи слепоме, и, наредивши му да се умије, учинио си речју да се светлост настани у њему;


Ти који разбијаш таласе мрских страсти, и исушујеш горко море овога живота, и укроћујеш неподношљиве валове страсти: Ти сам човекољубиви Царе, који си нам дао да се обучемо у као снег белу одећу од воде и Духа, пошаљи нам Твој благослов, кроз пијење ове воде и кропљењем справши прљавштину страсти.


О, ми Ти се молимо: посети нашу немоћ, Добри, и милошћу својом исцели наше болести и душе и тела: молитвама свепречисте, преблагословене Владатељке наше Богородице и Приснодјеве Марије; силом часног и животворног Крста; посредништвом чесних Бестелесних Сила небеских; чеснога, славнога пророка, Претече и Крститеља Јована; светих, славних и свехвалних Апостола; преподобних и богоносних Отаца наших; светих Отаца наших, великих јерараха и васељенских учитеља: Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста; светих Отаца наших: Атанасија и Кирила, патријараха александријских: светога Оца нашег Спиридона Тримитунског Чудотворца; светог Оца нашег Николаја архиепископа Мирликијског Чудотворца; светих Отаца наших чудотвораца целе Русије: Петра, Алексија, Јоне и Филипа; светог и славног великомученика Георгија Победоносца; светог и славног великомученика Димитрија Мироточивог; светих и добропобедних Мученика; светих и праведних богородитеља Јоакима и Ане; светих славних и чудотвораца Бесребрника: Косме и Дамјана, Кира и Јована, Пантелејмона и Јермолаја, Сампсона и Диомида, Мокија и Аниките, Талалеја, и Трифона; светих српских просветитеља и учитеља: Симеона Мироточивог, светитеља: Саве, Арсенија, Максима, Василија и Петра; и светога (име дневног светитеља), кога празнујемо и свих Твојих Светих.


Спаси, Господе, и помилуј светога Патријарха (или: преосвећеног Епископа) нашег (име), даруј им (му) душевно и телесно здравље, и у свему буди милостив према овим хришћанским житељима који служе Теби. Помени Господе, све епископство православних, које правилно управља речју истине Твоје, и сав свештенички и монашки ред, и њихово спасење. Помени, Господе, и оне што нас мрзе и оне што нас воле, браћу нашу што служе, присутне, и оне што су с благословом отишли, и оне што су нама недостојнима наредили да се молимо за њих. Помени, Господе, браћу нашу што су у ропству и невољи, и помилуј њих и нас по великој милости својој, избављајући их од сваке нужде. Јер си Ти извор исцељења, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем, и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и кроза све векове.


Певачи: Амин.


Свештеник: Мир свима!


Ђакон: Главе своје приклоните Господу.


Певачи: Теби, Господе.


Свештеник говори ову молитву тајно:


Приклони ухо Твоје, и услиши нас, Господе, који си благоволео да се крстиш у Јордану и да осветиш воде; и благослови све нас који приклањањем својих глава показујемо своју свест да смо Твоје слуге; и удостој нас да се пијењем од ове воде испунимо Твога освећења, и да нам буде, Господе, на здравље душе и тела.


Г л а с н о: Јер си Ти освећење наше, и Теби узносимо славу и благодарност и поклоњење, са беспочетним Твојим Оцем, и пресветим и благим Твојим Духом, сада и увек и кроз све векове.


Певачи: Амин.


Онда, узевши крст, благосиља воду трипут, у виду крста, погружавајући крст и подижући га право, и певајући овај Тропар, глас 1, трипут:


Спаси, Господе, људе своје, и благослови наслеђе (потомство) своје, дарујући народу нашем победу над противницима, и крстом својим чувајући људе своје.


И затим се пева овај Тропар, глас 2:


Удостоји нас Твојих дарова, Богородице Дјево, не обзирући се на грехе наше, и дајући исцељење онима који са вером примају благослов Твој, Пречиста.


Онда свештеник целива часни крст, такође и сви присутни, и кропи све светом водом, олтар и сву цркву (а ако је у дому, онда све одаје). И певају се ови Тропари, глас 4:


Свети Бесребрници, имајући извор исцељења – ви дајете исцељења свима који ишту – као они који су се удостојили превеликих дарова од непресушног извора Спаситеља нашег. Јер Господ каже вама, као равноапостолским ревнитељима: Ето, дадох вам власт над духовима нечистим, да их изгоните, и да исцељујете сваку болест и сваку слабост. Стога, пошто сте живели потпуно по његовим заповестима, забадава добисте, забадава дајете, исцељујући страсти душа и тела наших.


Погледај на молбе слугу Твојих, Свебеспрекорна (Богородице) – угушујући страшне устанке против нас, ослобађајући нас од сваке невоље; јер Тебе једину имамо чврсту и познату котву, и стекосмо Твоје посредништво, да се не посрамимо, Владатељко, призивајући Те. Похитај на усрдно мољење оних што Ти са вером кличу: радуј се Владатељко – помоћи свих људи, радости и заштито и спасење душа наших.


Прими, Владатељко, мољења слугу Твојих, и избави нас од сваке невоље и туге!


И после кропљења (прскања) освећеном водом, говори се јектенија:


Помилуј нас, Боже, по великој милости својој, молимо Ти се, услиши и помилуј.


Певачи: Господе, помилуј! (трипут).


Још се молимо да овај град (или: ово село, или: ову свету обитељ), и сваки град и земља, буду сачувани од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, најезде туђинаца, и међусобног рата, и да добри и човекољубиви Бог наш буде милостив и снисходљив, те да одстрани сваки гнев уперен на нас, и да нас избави од предстојеће и праведне своје претње, и да нас помилује (да се смилује на нас).


Певачи: Господе, помилуј! (тј. Господе, смилуј се)


Свештеник гласно:


Услиши нас, Боже, Спаситељу наш, надо свих крајева земаљских, и оних који су на мору далеко; и милостив, милостив буди, Господе, нама грешнима, и помилуј нас. Јер си милостив и човекољубив Бог, и Теби славу узносимо Оцу и Сину и Светоме Духу – сада и увек и кроза све векове.


Певачи: Амин.


Свештеник: Мир свима!


Ђакон: Главе своје приклонимо Господу!


Певачи: Теби Господе!


Онда свештеник чита громко ову молитву:


Многомилостиви Владатељу, Господе Исусе Христе Боже наш, молитвама свепречисте Владатељке наше Богородице и увек дјеве Марије; силом часнога и животворног Крста; посредништвом часних Бестелесних Сила небеских; часнога, славнога пророка, Претече и Крститеља Јована; светих славних и сваке хвале достојних Апостола; светих славних и добропобедних Мученика; преподобних и богоносних Отаца наших; светих Отаца наших, великих јерараха и васељенских учитеља: Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста; светог Оца нашег Николаја архиепископа Мирликијског Чудотворца; светих Отаца наших чудотвораца целе Русије: Петра, Алексија, Јоне и Филипа; светих српских просветитеља и учитеља: Симеона Мироточивог, светитеља: Саве, Арсенија, Максима, Василија и Петра; светих праведних богородитеља Јоакима и Ане; и светога (име дневног светитеља; а ако је у храму, онда и име светитеља чији је храм); и свих Твојих Светих – прими молитву нашу као пријатну; даруј нам опроштај грехова наших; заклони нас окриљем крила својих; одагнај од нас свакога непријатеља и противника; умири живот наш, Господе, помилуј нас и свет Твој, и спаси душе наше, јер си добар и човекољубив.


Певачи: Амин. ,


И затим говори отпуст. .


Христос истинити Бог наш, молитвама своје пречисте Мајке (име светога који се празнује) и свих Светих, нека нас помилује и спасе као добар и човекољубив.


Благосиљање кољива


Приликом благосиљања кољива, свештеник говори ову молитву:


Господу се помолимо. Појци: Господе помилуј (тј. Господе, смилуј се.)


Господе, Ти си све речју својом извршио, и наредио земљи да производи разноврсне плодове за уживање и храну нашу; Ти си учинио те су Три Младића и Данило, храњени семењем у Вавилону, били светлија лица од оних однегованих у раскоши;[15] Ти сам, сведобри Царе, благослови и семење ово са разним плодовима, и освети верне који буду јели од њега, јер слуге твоје принесоше ово Теби у славу Твоју и част светога (име) и у спомен оних који преминуше у благочестивој вери. Испуни, благи Господе, све спасоносне молбе онима који спремише ово и врше спомен, и дај им да се наслађују вечних добара твојих, молитвама пречисте Владатељке наше Богородице и увек дјеве Марије и светога (име), чији и спомен вршимо, и свих светих Твојих.


Јер си Ти Онај који благосиља и освећује све и сва, Боже наш, и Теби славу узносимо – беспочетном Оцу, са јединородним Твојим Сином и пресветим благим и животворним Твојим Духом – сада и увек и кроза све векове.


Појци: Амин.


И отпуст.


Чин резања колача


Свештеник стави на себе епитрахиљ и почиње као обично:


Благословен Бог наш, свагда, сада и увек и кроза све векове Амин.


Свети Боже, свети Крепки свети Бесмртни, смилуј се на нас (трипут).


Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и свагда и кроза све векове. Амин.


Пресвета Тројице, смилуј се на нас; Господе, очисти грехе наше; Владатељу, опрости безакоња наша; Свети, посети и исцели немоћи наше, имена Твога ради.


Господе, помилуј (трипут).


Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и свагда и кроза све векове. Амин.


Оче наш, који си на небесима,


нека је свето име Твоје,


нека дође царство Твоје,


нека буде воља Твоја и на земљи као на небу;


хлеб наш насушни дај нам данас;


и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим;


и не уведи нас у искушење,


но избави нас од зла.


Јер је Твоје царство и сила и слава – Оца и Сина и Светога Духа – сада и увек и кроза све векове. Амин.


Тропар светоме, Слава и сада: кондак.


Окадивши постављени хлеб и присутне, свештеник узима колач, и благосиља га трипут у виду крста, говорећи:


Господе Исусе Христе, Боже наш, благослови овај хлеб и ово вино Духом Твојим Светим, свагда, сада и увек, и кроза све векове, амин.


Затим говори: У славу Твоју, Господе Боже наш, приносимо Ти ово и у част светог (име), чијим молитвама прими, Свемилосрдни, жртву ову у наднебески свој жртвеник.


После тога реже колач, и полива га мало вином, појући:


I Свети Мученици, који сте храбро страдали и овенчали се, молите се Господу да се смилује на душе наше.


II Слава Теби, Христе Боже, похвало Апостола, радовање Мученика, чија је проповед Тројица јединосуштна. (тј. Тројица истоветнога бића).


III Исаије ликуј, Дјева заче, и роди Сина Емануила[16] Богочовека, Исток[17] Му је име; величајући њега, ми Дјеву прослављамо.


Када ово отпева, свештеник са домаћином преломи колач надвоје, онда саставља обе половине тако, да лице колача буде споља, и целивају га трипут, при чему свештеник говори:


Христос међу нама! а домаћин одговара: И јесте, и биће. Тако трипут.


Затим: Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Молитвама светога (име), Милостиви, очисти мноштво сагрешења наших.


И сада и увек и кроза све векове, амин. Молитвама Богородице, Милостиви, очисти мноштво сагрешења наших.


Помилуј нас, Боже, по великој милости својој, и по обиљу доброте своје очисти безакоња наша. (Псалам 51:1)


И јутрењска стихира празнованог светитеља, или пак ово, глас 6:


Благодат Светога Духа данас нас сабра, и сви узевши крст Твој говоримо: благословен који иде у име Господње, осана на висини.


Затим јектенија: Помилуј нас, Боже, по великој милости својој, молимо Ти се, услиши и помилуј.


Још се молимо за светог патријарха (или: за преосвећеног архијереја нашег (име).


Још се молимо за сву браћу и за све православне хришћане.


Још се молимо за овај дом и за његове житеље (имена), за милост, живот, мир, здравље и спасење њихово.


Возглас: Јер си милостив и човекољубив Бог, и Теби славу узносимо – Оцу и Сину и Светоме Духу – сада и увек и кроза све векове, Амин.


И затим говори отпуст.


Када се пак благосиљање кољива врши у дому, онда свештеник говори најпре молитву над кољивом, па затим реже колач, по изложеном овом правилу.


Славски Тропари
Транскрипција црквенословенског текста


(Прва цифра означава датум по старом календару, а друга по новом)


Св. Василије Велики (1. тј. 14. јануара)


Тропар, глас 1:
Во всју земљу изиде вјешчаније твоје,
јако пријемшују слово твоје,
имже богољепно научил јеси,
јестество сушчих ујаснил јеси.
человјеческија обичаји украсил јеси,
царскоје свјашченије, отче преподобне Василије,
моли Христа Бога спастисја душам нашим.


Св. Јован Крститељ (7. тј. 20. јануара)


Тропар, глас 2:
Памјат праведнаго с похвалами,
тебје же довљејет свидјетељство Господње, Предтече,
показалбосја, јеси воистину и пророков честњејшиј:
јако и в струјах крестити сподобилсја јеси проповједанаго,
тјемже за истину пострадав радујасја,
благовјестил јеси и сушчим во адје
Бога јавлшагосја плотију,
вземљушчаго грејх мира,
и подајушчаго нам велију милост.


Св. Сава (14. тј. 28. јануара)


Тропар, глас 3:
Пути воводјашчаго в жизањ,
наставник и первопрестолник
и учитељ бил јеси
первјеје бо пришед,
свјатитељу Саво,
отечество твоје просвјетил јеси,
и породив тоје Духом Свјатим,
јако древа маслинаја,
в мислењем раји насадил јеси
всеосвјашченаја твоја чада:
тјем јако апостолом
и свјатитељем сопрестолна,
чтушче тја молим,
моли Христа Бога,
даровати нам велију милост.


Часне вериге Апостола Петра (16. тј. 29. јануара)


Тропар, глас 4:
Рима не остављ, к нам пришел јеси,
честними веригами,
јаже носил јеси, апостолов первопрестолне,
имже вјероју поклањајушчесја молимсја:
твојими к Богу молитвами
даруј нам велију милост.


Св. Атанасије (18. тј. 31. јануара)
Тропар, глас 4:
Боже отец наших,
творјај присно с нами по твојеј кротости,
не остави милост твоју от нас:
но молитвами их в мирје управи живот наш.


Света Три Јерарха (30. јануара тј. 12. фебруара)


Тропар, глас 4:
Јако апостолов јединонравнији,
и всељенија учитељије,
Владику всјех молите,
мир всељењеј даровати,
и душам нашим велију милост.


Св. Трифун (1. тј. 14. фебруара)


Тропар, глас 4:
Мученик твој, Господи, Трифон,
во страданији својем
вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего:
имејејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи,
сокруши и демонов немошчнија дерзости.
Того молитвами спаси души нашја.


Св. Симеон Богопримац (3. тј. 16. фебруара)


Тропар, глас 1:
Радујсја, благодатнаја Богородице Дјево,
из тебе бо возсија солнце правди Христос Бог наш,
просвјешчајај сушчија во тмје:
веселисја и ти, Старче праведниј,
пријемиј во објатија Свободитеља душ наших,
дарујушчаго нам воскресеније.


Свети Мученик Харалампије (10. тј. 23. фебруара)


Тропар, глас 4:
Мученик твој, Господи, Харалампиј...
(и даље као под 1. фебруаром).


Преподобни Авксентије (14. тј. 27. фебруара)


Тропар, глас 7:
Пустиниј житељ, и в тјелеси ангел,
и чудотворец јавилсја јеси,
богоносне отче наш Авксентије.
постом бдјенијем, молитвоју
небеснаја дарованија пријим,
исцјељајеши недужнија,
и души вјероју притекајушчих ти.
Слава давшему тебје крјепост,
слава вјенчавшему тја,
слава дјејствујушчему тобоју всјем исцјељенија.


Св. Великомученик Теодор Тирон (17. фебруара тј. 2. марта и у суботу прве недеље Часног поста)


Тропар, глас 2:
Велија вјери исправљенија,
во источницје пламене, јако на водје упокојенија,
свјати великомученик Теодор радовашесја:
огњем бо всесожегсја, јако хлеб сладкиј Тројицје принесесја.
Того молитвами, Христе Боже, спаси души нашја.


Св. Четрдесет Мученика – Младенци (9. тј. 22. марта)


Тропар, глас 1:
Бољезанми свјатих
имиже о тебје пострадаша
умољен буди, Господи,
и всја нашја бољезни исцјели,
Человјекољубче, молимсја.


Свети Алексије човек Божији (17. тј. 30. марта)


Тропар, глас 4:
Возвисивсја на добродјетељ
и ум очистив к желаному и крајњему достигал јеси:
безстрастијем же украсив житије твоје,
и пошченије изрјадноје воспријим совјестију чистоју,
в молитвах јако бесплотен пребиваја,
возсијал јеси јако солнце в мирје,
преблажене Алексије.


Благовести (25. марта тј. 7. априла)


Тропар, глас 4:
Днес спасенија нашего главизна,
и јеже от вјека тајинства јављеније:
Син Божиј, син Дјеви бивајет
и Гаврил благодат благовјествујет:
тјемже и ми с њим Богородицје возопијим:
Радујсја, благодатнаја, Господ с тобоју.


Св. и праведни Лазар (Лазарева субота)


Тропар, глас 1:
Обшчеје воскресеније,
прежде твојеја страсти увјерјаја,
из мертвих воздвигал јеси Лазарја, Христе Боже,
тјемже и ми јако отроци
побједи знаменија носјашче,
тебје побједитељу смерти вопијем:
Осана во вишњих,
благословен грјадиј во имја Господње.


Свети Георгије (23. априла тј. 6. маја)


Тропар, глас 4:
Јако пљених свободитељ,
и нишчих зашчититељ
немошчствујушчих врач,
цареј поборниче,
побједоносче, великомучениче Георгије,
моли Христа Бога
спастисја душам нашим.


Свети Еванђелист Марко (25. априла тј. 8. маја)


Тропар, глас 3:
Апостоле свјатиј и евангелисте Марко,
моли милостиваго Бога,
да прегрјешениј остављеније
подаст душам нашим.


Свети Василије Острошки (29. априла тј. 12. маја)


Тропар, глас 4:
От јуности твојеја всего себе Господеви отдал јеси,
пребиваја в молитвах, трудјех и постјех, оче богоносне:
образ бил јеси добродјетељи својему стаду,
сего ради видја Бог твоје благоје произвољеније,
постављајет тја својеј церкви пастирја
и добљаго архијереја,
и по престављенији твојем собљуде
свјатоје тјело твоје нерушимо,
свјатитељу Василије:
тјемже јако имјеја дерзновеније
молисја Христу Богу
спастисја душам нашим.


Свети Пророк Јеремија (1. тј. 14. маја)


Тропар, глас 2:
Пророка твојего Јеремији памјат, Господи, празнујушче,
тјем тја молим:
Спаси души нашја.


Пренос моштију Светог Николе (9. тј. 22. маја)


Тропар, глас 4:
Приспје ден свјетлаго торжества,
град Барскиј радујетсја
и с њим всељенаја всја ликовствујет,
пјесанми и пјенми духовними:
днес бо свјашченоје торжество,
в пренесеније честних и многоцјелебних мошчеј,
свјатитеља и чудотворца Николаја
јакоже солнце незаходимоје
возсија свјетозарними лучами,
разгоњаја тму искушениј же и бјед
от вопијушчих вјерно:
спасај нас јако предстатељ наш,
великиј Николаје.


Свети Кирило и Методије (11. тј. 24. маја)


Тропар, глас 4:
Јако апостолом јединонравнији
и словенских стран учитељије,
Кириле и Методије богомудрији,
Владику всјех молите,
всја јазики словенскија утвердити
в православији и јединомислији,
умирити мир и спасти души нашја.


Свети Константин и Јелена (21. маја тј. 3. јуна)


Тропар, глас 8:
Креста твојего образ на небеси видјев
и јакоже Павел званије не от человјек пријем,
в царјех апостол твој, Господи,
царствујушчиј град в руцје твојеј положи,
јегоже спасај всегда в мирје,
молитвами Богородици,
једине человјекољубче.


Свети Апостоли Вартоломеј и Варнава (11. тј. 24. јуна)


Тропар, глас 3:
Апостоли свјатији молите
милостиваго Бога,
да прегрјешениј остављеније
подаст душам нашим.


Свети Пророк Јелисеј (14. тј. 27. јуна)


Тропар, глас 4:
Исти као и светог пророка Илије (20. јула)


Свети Кнез Лазар (15. тј. 28. јуна)


Тропар, глас 3:
Красоту возжељев слави Божија,
во земњеј тому благоугодил јеси:
и поручениј ти талант
добрје воздјелав усугубил јеси.
о њемже и подвизавсја до крове,
отонудуже и мзду бољезнеј твојих
јако мученик пријал јеси от Христа Бога:
јегоже моли спастисја,
појушчим тја Лазаре.


Рођење Светог Јована Крститеља
Ивандан (24. јуна тј. 7. јула)


Тропар, глас 4:
Пророче и предтече пришествија Христова,
достојно восхвалити тја недоумјејем ми,
љубовију чтушчији тја:
неплодство бо рождшија
и отчеје безгласије разрјешисја,
славним и честним твојим рождеством,
и воплошченије Сина Божија
мирови проповједујетсја.


Свети Апостол Петар и Павле (29. јуна тј. 12. јула)


Тропар, глас 4:
Апостолов первопрестолници,
и всељенија учитељије,
Владику всјех модите:
мир всељењеј даровати,
и душам нашим велију милост.


Свети Великомученик Прокопије (8. тј. 21. јула)


Тропар, глас 4:
Мученик твој, Господи, Прокопиј,
во страданији својем
вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего:
имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи,
сокруши и демонов немошчнија дерзости.
Того молитвами спаси души нашја.


Свети Арханђео Гаврило (13. тј. 26. јула)


Тропар, глас 4:
Небесних војинстав, Архистратиже,
молим тја присно ми недостојнији,
да твојими молитвами оградиши нас
кровом крилу невешчественија твојеја слави,
сохрањаја нас припадајушчих приљежно и вопијушчих:
От бјед избави нас, јако чиноначалник вишњих сил.


Света Великомученица Марина –
Огњена Марија (17. тј. 30. јула)


Тропар, глас 4:
Агница твоја, Исусе, Марина
зовет велијим гласом:
тебе, женише мој, љубљу,
и тебе ишчушчи страдалчествују,
и сраспинајусја и спогребајусја крешченију твојему,
и стражду тебе ради
јако да царствују в тебје,
и умирају за тја
да и живу с тобоју:
но јако жертву непорочнују прими мја
с љубовију пожершујусја тебје:
тоја молитвами,
јако милостив спаси души нашја.


Свети Пророк Илија (20. јула тј. 2. августа)


Тропар, глас 4:
Во плоти ангел, пророков основаније,
вториј предтеча пришесвија Христова
Илија славниј,
свише пославиј Јелисејеви благодат,
недуги отгоњати и прокаженија очишчати:
тјемже и почитајушчим јего точит исцјељенија.


Света Марија Магдалина – Блага Марија (22. јула тј. 4. августа)


Тропар, глас 1:
Христу нас ради од Дјеви рождшемусја,
честнаја Магдалина Марија посљедовала јеси,
того оправданија и закони храњашчи:
тјемже днес всесвјатују твоју памјат празнујушче,
грјехов разрјешеније молитвами твојими пријемљем.


Света Мученица Параскева – Трнова Петка (26. јула тј. 8. августа)


Тропар, глас 4:
Агница твоја, Исусе, Параскева...
(и даље као под 17. јулом)


Свети Пантелејмон (27. јула тј. 9. августа)


Тропар, глас 3:
Страстотерпче свјатиј
и цјелебниче Пантелејмоне,
моли милостиваго Бога,
да прегрјешениј остављеније
подаст душам нашим.


Преподобна мајка Ангелина, деспотица српска (30. јула тј. 12. августа)


Тропар, глас 8:
В тебје мати извјестно спасесја, јеже по образу:
пријимши бо крест, посљедовала јеси Христу,
и дјејушчи учила јеси презирати убо плот преходит бо,
приљежати же о души вешчи бесмертњеј,
тјемже и со ангели срадујетсја,
преподобнаја Ангелино, дух твој.


Свети мученици Макавеји (1. тј. 14. августа)


Тропар, глас 1: (као под 9. мартом)


Пренос моштију Светог Стефана (2. тј. 15. августа)


Тропар, глас 4:
Царским вјенцем вјенчасја твој верх
от страданиј јаже претерпјел јеси по Христе Божје,
мучеников первострадалче Стефане,
ти бо јудејскоје обличивиј неистовство
видјел јеси твојего Спаса одеснују Отца:
того убо моли о душах наших.


Преображење Господње (6. тј. 19. августа)


Тропар, глас 7:
Преобразилсја јеси на горје, Христе Боже,
показавиј учеником твојим славу твоју,
јакоже можаху:
да возсијајет и нам грјешним свјет твој присносушчниј,
молитвами Богородици, свјетодавче, слава тебје.


Успење пресвете Богородице – Велика Госпојина
(15. тј. 28. августа)


Тропар, глас 1:
В рождествје дјевство сохранила јеси,
во успенији мира не оставила јеси, Богородице:
преставиласја јеси к животу мати сушчи живота,
и молитвами твојими
избављајеши от смерти души нашја.


Свети Мученик Агатоник (22. августа тј. 4. септембра)
Тропар, глас 4:


Мученици твоји, Господи,
во страданијих својих
вјенци пријаша нетљенија от тебе Бога нашего:
имушче бо крјепост твоју, мучитељеј низложиша,
сокрушиша и демонов немошчнија дерзости.
Тјех молитвами спаси души нашја.


Свети Мученик Адријан и Наталија
(26. августа тј. 8. септембра)


Тропар као под 22. августом.


Усековање Светог Јована Претече (29. августа тј. 11. септембра)


Тропар, глас 2:
Памјат праведнаго с похвалами,
тебје же довљејет свидјетељство Господње, Предтече,
показалбосја јеси воистину и пророков честњејшиј:
јако и в струјах крестити сподобилсја јеси проповједанаго,
тјемже за истину пострадав радујасја,
благовјестил јеси и сушчим во адје
Бога јавлшагосја плотију,
вземљушчаго грјех мира,
и подајушчаго нам велију милост.


Свети Александар Невски (30. августа тј. 12. септембра)


Тропар, глас 4:
Познај своју братију, росијскиј Јосифе,
не в Египтје но на небеси царствујушчиј,
благовјерниј књаже Александре,
и прими мољенија их,
умножаја жита људем
плодоносијем земљи твојеја,
гради владичествија твојего ограждаја мољенијем:
и насљедником твојим на сопротивнија споборствуја.


Свети Симеон Столпник (1. тј. 14. септембар)


Тропар, глас 1:
Терпјенија столп бил јеси,
ревновавиј праотцем преподобне,
Јову во страстех, Јосифу во искушенијих,
и безплотних житељству, сиј в тјелеси, ,
Симеоне отче наш,
моли Христа Бога спастисја душам нашим.


Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина (8. тј. 21. септембра)


Тропар, глас 4:
Рождество твоје, Богородице Дјево,
радост возвјести всеј всељењеј,
из тебе бо возсија солнце правди, Христос Бог наш,
и разрушив кљатву даде благословеније,
и упразднив смерт,
дарова нам живот вјечниј.


Свети Јоаким и Ана (9. тј. 22. септембра)


Тропар, глас 2:
Праведних твојих, Господи, памјат празнујушче,
тјеми молим тја, спаси души нашја.


Крстовдан (14. тј. 27. септембра)


Тропар, глас 1:
Спаси, Господи, људи твоја,
и благослови достојаније твоје,
побједи всјем православним христијаном нашим
на сопротивнија даруја,
и твоје сохрањаја крестом твојим житељство.


Света Софија и њене три кћери (17. тј. 30. септембра)


Тропар, глас 1:
Агници словеснија,
агнцу и пастиру приведостесја мученијем ко Христу,
теченије скончавше и вјеру собљудше:
тјемже днес радостноју душеју,
совершајем досточуднији свјатују вашу памјат,
Христа валичајушче.


Свети Великомученик Евстатије
(20. септембра тј. 3. октобра)


Тропар, глас 4:
Мученик твој, Господи, Евстатије...
(и дале као под 8. јулом)


Свети Јован Богослов (26. септембра тј. 9. октобра)


Тропар, глас 2:
Апостоле Христу Богу возљубљене,
ускори избавити људи безотвјетни:
пријемљет тја припадајушча,
иже падша на перси пријемиј,
јегоже моли, Богослове,
и належашчују магду јазиков разгнати,
просја нам мира и велија милости.


Свети Киријак – Михољдан
(29. септембра тј. 12. октобра)


Тропар, глас 1:
Пустиниј житељ и в тјелеси ангел,
и чудотворец показалсја јеси,
богоносе отче наш Киријаче,
постом, бдјенијем, молитвоју
небеснаја дарованија пријим,
исцељајеши недужнија,
и души вјероју притекајушчих к тебје.
Слава давшему тебје крјепост,
слава вјенчавшему тја,
слава дјејствујушчему тобоју всјем исцјељеније.


Покров пресвете Богородице (1. тј. 14. октобра)


Тропар, глас 4:
Днес благовјернији људије свјетло празднујем,
осјењајеми твојим, Богомати, пришествијем,
и к твојему взирајушче образу,
умилно глагољем:
Покриј нас честним твојим покровом
и избави нас от всјакаго зла,
мољвашчи Сина твојего,
Христа Бога нашего,
спаси души нашја.


Свети Апостол Тома (6. тј. 19. октобра)


Тропар, глас 3:
Апостоле свјатиј Томо,
моли милостиваго Бога,
да прегрјешениј остављеније
подаст душам нашим.


Св. Мученици Сергије и Вакх (7. тј. 20. октобра)


Тропар, глас 4: (као под 22. августом)


Преподобна Параскева – Петка (14. тј. 27. октобра)


Тропар, глас 4:
Пустиноје и безмолвноје житије возљубивши,
и во сљед Христа жениха твојего усердно потекши,
и того благоје иго во јуности твојеј вземши,
крестним знаменијем к мисленим врагом
мужески вооружившисја,
постническими подвиги постом и молитвами
и слезними капљами,
углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево,
и ниње в небесњем чертозје
с мудрими дјевами предстојашчи Христу,
моли о нас почитајушчих честнују памјат твоју.


Свети Еванђелист Лука (18. тј. 31. октобра)


Тропар, глас 3:
Апостоле свјатиј и евангелисте Луко,
моли милостиваго Бога
да прегрјешениј остављеније
подаст душам нашим.


Свети Апостол Јаков (23. октобра тј. 5. новембра)


Тропар, глас 2:
Јако Господењ ученик,
воспријал јеси, праведне, евангелије:
јако мученик имаши, јеже неописаноје:
дерзновеније, јако брат Божиј:
јеже молитисја, јако јерарх.
Моли Христа Бога, спастисја душам нашим.


Свети Димитрије (26. октобра тј. 8. новембра)


Тропар, глас 3:
Велика објете в бједах,
тја поборника всељенаја, Страстотерпче,
јазики побјеждајушча:
јакоже убо Лијеву изложил јеси гордињу,
и на подвиг дерзновена сотворил јеси Нестора,
тако, свјате Димитрије,
Христу Богу молисја,
даровати нам велију милост.


Свети Арсеније архиепископ српски
(28. октобра тј. 10. новембра)


Тропар, глас 8:
Милости наставниче
и благоутробија сокровишче,
јеже всјем отверзал јеси,
правовјерија учитељу,
и архијерејев божественоје удобреније,
отче наш јерарше Арсеније,
нишчих бил јеси заступник:
тјем моли Христа Бога,
просвјетити души нашја,
да не когда уснем в смерт.


Свети Аврамије (29. октобра тј. 11. новембра)


Тропар, глас 8:
В тебје, отче, извјестно спасесја јеже по образу:
пријем бо крест, посљедовал јеси Христу,
и дјеја учил јеси презирати убо плот
преходит бо,
приљежати же о души вешчи безсмертњеј.
Тјемже и со ангели срадујетсја,
преподобне Аврамије, дух твој.


Свети Косма и Дамјан (1. тј. 14. новембра)


Тропар, глас 8:
Свјатији безсребреници и чудотворци,
Космо и Дамијане,
посјетите немошчи нашја,
туње пријасте, туње дадите нам.


Свети Георгије – Ђурђиц (3. тј. 16. новембра)


Тропар, глас 4:
Јако пљених свободитељ,
и нишчих зашчититељ
немошчствујушчих врач,
цареј поборниче,
побједоносче, великомучениче Георгије,
моли Христа Бога
спастијса душам нашим.


Свети Арханђео Михаило (8. тј. 21. новембра)


Тропар, глас 4:
Небесних војинстав архистратизи,
молим вас присно ми недостојнији,
да вашими молитвами оградите нас,
кровом крил невешчественија вашеја слави,
сохрањајушче ни
припадајушчија приљежно и вопијушчија:
от бјед избавите ни, јако чиноначалници вишњих сил.


Свети Стефан Дечански – Св. Мрата
(11. тј. 24. новембра)


Тропар, глас 4:
В терпјенији доблестрадалних подвиг твојих,
многообразнија рани претерпјел јеси:
и по кончиње својеј вјенец от Бога
с мученическими лики воспријемљеши,
и в земљи кротких достојно водворјајешисја, блажене,
о нас Христа Бога моли,
даровати душам нашим велију милост.


Свети Јован Милостиви (12. тј. 2,5. новембра)


Тропар, глас 8:
В терпјенији твојем
стјажал јеси мзду твоју, отче преподобне,
в молитвах непрестано терпјевиј,
нишчија возљубивиј, и сија удоволивиј:
но молисја Христу Богу,
Јоане милостиве блажене,
спастисја душам нашим.


Свети Јован Златоусти (13. тј. 26. новембра)


Тропар, глас 8:
Уст твојих јакоже свјетлост огња
возсијавши благодат
всељенују просвјети:
не среброљубија мирови сокровишча сниска,
висоту нам смиреномудрија показа,
но твојими словеси наказуја,
отче Јоане Златоусте,
моли Слова Христа Бога,
спастисја душам нашим.


Свети Апостол Филип (14. тј. 27. новембра).


Тропар, глас 3:
Апостоле свјатиј Филипе,
моли милостиваго Бога,
да прегрјешениј остављеније
подаст душам нашим.


Свети Еванђелист Матеј (16. тј. 29. новембра)


Тропар, глас 3:
Апостоле свјатиј и евангелисте Матеје
моли милостиваго Бога,
да прегрјешениј остављеније
подаст душам нашим.


Ваведење Пресвете Богородице (21. новембра тј. 4. децембра)


Тропар, глас 4:
Днес благовољенија Божија предображеније
и человјеком спасенија проповједаније,
в храмје Божији јасно Дјева јављајетсја,
и Христа всјем предвозвјешчајет,
тој и ми велегласно возопијим:
Радујсја смотренија Зиждитељева исполњеније.


Света Великомученица Екатерина (24. новембра тј. 7. децембра)


Тропар, глас 4:
Агница твоја, Исусе, Екатерина
зовет велијим гласом:
тебе; женише мој, љубљу,
и тебе ишчушчи страдалчествују,
и сраспинајусја и спогребајусја крешченију твојему,
и стражду тебе ради
јако да царствују в тебје,
и умирају за тја
да и живу с тобоју:
но јако жертву непорочнују прими мја
с љубовију пожершујусја тебје:
тоја молитвами,
јако милостив спаси души нашја.


Свети Климент Римски (25. новембра тј. 8. децембра)


Тропар, глас 4: (као под 18. јануаром)


Свети Алимпије Столпник (26. новембра тј. 9. децембра)


Тропар, глас 1:
Терпјенија столп бил јеси,
ревновавиј праотцем нашим преподобне,
Јову во страстех, Јосифу во искушенијих,
и безплотних житељству сиј в тјелеси,
Алипије отче наш,
моли Христа Бога, спастисја душам нашим.


Свети Апостол Андреј
(30. новембра тј. 13. децембра)


Тропар, глас 4:
Јако апостолов первозваниј,
и верховнаго сушчиј брат,
владицје всјех, Андреје, молисја
мир всељењеј даровати,
и душам нашим велију милост.


Света Варвара (4. тј. 17. децембра)


Тропар, глас 8:
Варвару свјатују почтим,
вражија бо сјети сокруши,
и јако птица избависја от њих
помошчију и оружијем креста, всечестнаја.


Свети Сава Освећени (5. тј. 18. децембра)


Тропар, глас 8:
Слез твојих теченми
пустињи бесплодноје воздјелал јеси,
и иже из глубинми воздиханми,
во сто трудов уплодоносил јеси,
и бил јеси свјетилник всељењеј,
сијаја чудеси,
Саво, отче наш:
моли Христа Бога
спастисја душам нашим.


Свети Никола (6. тј. 19. децембра)


Тропар, глас 4:
Правило вјери и образ кротости,
воздержанија учитеља јави тја стаду твојему,
јаже вешчеј истина.
Сего ради стјажал јеси смиренијем високаја,
нишчетоју богатаја:
отче свјашченоначалниче Николаје,
моли Христа Бога,
спастисја душам нашим.


Свети Спиридон (12. тј. 25. децембра)


Тропар, глас 4:
Правило вјери и образ кротости,
воздержанија учитеља јави тја стаду твојему,
јаже вешчеј истина.
Сего ради стјажал јеси смиренијем високаја,
нишчетоју богатаја:
отче Спиридоне,
моли Христа Бога,
спастисја душам нашим.


Свети Игнатије Богоносац (20. децембра тј. 2. јануара)


Тропар, глас 4:
И нравом причастник
и престолом намјестник апостолом бив,
дјејаније обрјед јеси, богодухновене,
во видјенија восход:
сего ради слово истини исправљаја,
и вјери ради пострадал јеси даже до крове,
свјашченомучениче Игнатије,
моли Христа Бога,
спастисја душам нашим.


Свети Стефан (27. децембра тј. 9. јануара)


Тропар, глас 4:
Подвигом добрим подвизалсја јеси,
первомучениче Христов и апостоле,
и мучитељеј обличил јеси нечестије:
каменијем бо побијен от рук безаконих,
вјенец от јаже свише десници пријал јеси,
и к Богу взивал јеси вопија:
Господи, не постави им грјеха сего.


Из православног Катихизиса


О крсном знаку


Којим знаком на себи ми изражавамо своју веру и призивамо помоћ Божију? – Ми то чинимо знаком крста.


Крстимо се овако:


Три прста десне руке – палац, кажипрст и средњи прст, саставе се врховима уједно и равно, док се мали и домали прст савију уз длан.


Са тако састављена три прста десне руке додирујемо чело, посвећујући Богу свој ум (да бисмо свагда исповедали Господа) и говоримо: "У име Оца", затим, дотичемо груди, посвећујући Богу своје срце (да бисмо Господа љубили) рекавши: "и Сина".


затим додирујемо прво десно па онда лево раме, посвећујући Богу своју снагу (да бисмо чинили што је добро) говорећи: "и Светога Духа".


И прекрстивши се тако кажемо: "Амин" тј. нека тако буде!


Крстећи се овако ми изражавамо:


1. веру у једнога Бога у Тројици – Оца, Сина и Светога Духа (састављањем три прста десне руке), и


2. поуздање у помоћ Господа нашег Исуса Христа, који нас је спасао својим страдањем на крсту!


Образац хришћанске молитве


Која је најважнија молитва, која служи и као образац хришћанске молитве?


- Најважнија хришћанска молитва је Молитва Господња, "Оченаш", коју је Господ наш Исус. Христос дао својим ученицима, када су му се они обратили молећи Га да их научи као да се моле Богу (Лука 11:1-4, Матеј 6:9-13).


Молитва господња
(у Еванђељу по Матеју гл. 6. ст. 9-13.)


Оче наш, који си на небесима,
да се свети име Твоје,
да дође царство Твоје,
да буде воља Твоја и на земљи као на небу.
Хлеб наш насушни дај нам данас,
и опрости нам дугове наше
као што и ми опраштамо дужницима својим,
и не уведи нас у искушење,
но избави нас од злога.
Јер је Твоје царство и сила и слава у векове.
Амин.




На црквенословенском Молитва Господња гласи:


Отче наш, иже јеси на небесјех,
да свјатитсја имја твоје,
да приидет царствије твоје:
да будет воља твоја, јако на небеси и на земљи.
Хљеб наш насушчниј дажд нам днес,
и остави нам долги нашја,
јакоже и ми остављајем должником нашим:
и не введи нас во искушеније,
но избави нас от лукаваго.
Јако твоје јест царство и сила и слава во вјеки. Амин.


Символ вере


Шта је Символ вере? – Символ вере је образац вере, или правило вере у коме су, у 12 чланова, изложене основне истине православне хришћанске вере. Наш Символ вере састављен је на Првом и Другом васељенском сабору (у Никеји, 325. г., и у Цариграду 381.г.) и зове се Никејско-цариградски Символ вере. Он гласи:


1. Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.


2. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог – рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз кога је све постало.


3. Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светог и Марије Дјеве, и постао човек.


4. И који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен.


5. И који је васкрсао у трећи дан, по Писму.


6. И који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца.


7. И који ће опет доћи са славом, да суди живим и мртвим; Његовом царству неће бити краја.


8. (Верујем) и у Духа Светога, Господа Животворног, који од Оца исходи,[18] који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави; који је говорио кроз пророке.


9. (Верујем) у једну, свету, саборну и апостолску Цркву.


10. Исповедам једно крштење за опроштење грехова.


11. Чекам васкрсење мртвих.


12. И живот будућега века. А м и н.


На црквенословенском Символ вере гласи овако:


1. Вјерују во јединаго Бога Отца, вседержитеља, Творца небу и земљи, видимим же всјем и невидимим.


2. И во јединаго Господа Исуса Христа, Сина Божија, јединороднаго, иже от Отца рожденаго прежде всјех, вјек; свјета от свјета, Бога истина от Бога истина, рождена, не сотворена, јединосушчна Отцу, имже вјса биша.


3. Нас ради человјек, и нашего ради спасенија, сшедшаго с небес и воплотившагосја от Духа Свјата и Марији Дјеви и вочеловјечшасја.


4. Распјатаго же за ни при Понтијстјем Пилатје, и страдавша и погребена.


5. И воскресшаго в третиј ден по писанијем.


6. И возшедшаго на небеса и сједчашча одеснују Отца.


7. И паки грјадушчаго со славоју судити живим и мертвим, јегоже царствију не будет конца.


8. И в Духа Свјатаго, Господа животворјашчаго, иже от Отца исходјашчаго, иже со Отцем и Сином споклањајема и сславима, глаголавшаго пророки.


9. Во једину свјатују, соборнују и апостолску церков.


10. Исповједују једино крешченије во остављеније грјехов.


11. Чају воскресенија мертвих.


12. И жизни будушчаго вјека. Амин .


О поштовању и призивању светитеља


Како се Црква односи према светитељима? – Црква поштује светитеље као Божије угоднике и блиске Богу, и обраћа им се у молитвама, призивајући их да се заузму за нас пред Богом.


Да ли поштовањем и призивањем светитеља ми умањујемо славу Божију? – Поштовањем и призивањем светитеља ми не умањујемо славу Божију, јер, прво, ми поштујемо светитеље не као Бога, него као бића која су блиска Богу, и у светитељима поштујемо силу и благодат Божију, која се у њима показала; славу и част узносимо једино Богу, а друго, светитеље призивамо не као такве који би нам могли помоћи сопственом силом, него као прослављене пред Богом људе који би нам измолили од Бога помоћ и милост Његову.
На чему је основано учење Цркве о призивању светитеља? Ово учење је основано на Светом писму и Светом предању.
Шта нам говори Свето писмо о значају молитава светитељима за нас? – У I књизи Мојсијевој описује се како Господ наређује Авимелеху да се моли Аврааму, говорећи: "Пророк је, и молиће се за те, те ћеш остати жив" (I књ. Мојс. 20:7). На другом месту Израиљци преклињу пророка Самуила да се за њих моли Господу, да их избави од непријатеља, и каже се: "И завапи Самуило ка Господу за Израиљ, и услиши га Господ" (I Сам. 7:9). У Новом завету св. апостол Јаков опомиње: "Много може помоћи снажна молитва праведнога" (Јак. 5:16). А св. апостол и еванђелист Јован, пише у Откривању: "И видех седам анђела који стоје пред Богом... И дође други анђео и стаде пред жртвеником држећи златну кадионицу; и беше му дано много тамјана да даде молитвама свих светих на жртвеник златни пред престолом и дим од кађења за молитве светих подиже се из руке анђелове пред Бога" (Открив. 8:2-4). – Св. апостол Павле, такође, поред осталог говори: "Свагда, у свакој молитви својој, молим се за све вас с радошћу" (Филиб. 1:4).


Којим речима се Црква обраћа светитељима, призивајући их у молитви? – Прослављајући у својим богослужбеним песмама подвиге и страдања светитеља Божијих, као и њихове хришћанске врлине. Црква им се, поред осталог, обично обраћа речима: "Моли (или "молите") за нас грешне". – Тако, на пример, на Великом повечерју, ми призивамо помоћ светитеља речима:


"Пресвета Владичице, Богородице, моли за нас грешне;


Свети Јоване, пророче и претечо и крститељу Господа нашег Исуса Христа, моли. за нас грешне;


Све небеске силе светих анђела и арханђела, молите се за нас грешне;


Свети славни апостоли, пророци, и мученици, и сви свети, молите за нас грешне".


Кога од Божијих светитеља ми увек призивамо? – Ми свакодневно призивамо у молитви светитеље чија се успомена слави тога дана, затим светитеља покровитеља наше породице своју крсну славу, или, ако се молимо у храму, светитеља коме је храм посвећен, затим светитеља чије име носимо, или кога због извесних разлога особито поштујемо, на пример, због указане помоћи и др. Нарочито пак у молитви свагда и најпре призивамо Пресвету Богородицу, нашу највећу заступницу пред престолом Божијим; њој се најчешће обраћамо речима:


Пресвета Богородице, спаси нас!


(Из Катихизиса митрополита Дамаскина)


Којом се молитвом најчешће обраћамо Пресветој Богородици? – Пресветој Богородици обраћамо се молитвом Богородице Дјево која гласи:


Богородице Дјево,
радуј се, благодатна Маријо,
Господ је с тобом;
благословена си ти међу женама,[19]
и благословен је плод утробе твоје,
јер си родила Спаситеља душа наших.


На црквенословенском ова молитва гласи:


Богородице Дјево,
радујсја, благодатнаја Марије,
Господ с Тобоју!
Благословена ти в женах,
и благословен плод чрева твојего.
јако Спаса родила јеси душ наших.


О поштовању икона


Да ли се Другом Божијом заповешћу забрањује поштовање икона? – Овом заповешћу се не забрањује поштовање светих икона, јер иконе нису идоли!


Света Црква је на Седмом васељенском сабору одредила, у погледу икона, да ми не одајемо поштовање самој материји икона, него са наша мисао преноси на Бога, или на светитеље Богом прослављене, који нас приводе Богу, а чији су ликови на икони представљени. Тако се ми клањамо не самим иконама као материји, већ нас оне побуђују да се умом и срцем обраћамо Богу.


"Поштовање које се одаје икони односи се на њен прототип (оригинал), и онај ко се клања икони, клања се лицу које је на њој насликано"


Икона је као нека књига... која нам помаже да се сетимо дела Божијих и светитеља Његових.


Да ли се у Св. писму може видети да се допушта израда светих ликова? – Да, Господ је сам био наредио Мојсију, при изради скиније (покретног храма), да начини ликове херувима на ковчегу завета (II Мојс. 25:18-22).


Како се Црква односи према питању о чудотворности икона? – Према речима Христа Спаситеља, "Дух је оно што оживљава" (Јн 6:63); икона је чудотворна уколико се човек заиста клања не материји него Господу, било непосредно, или преко Пресвете Богородице, или светитеља који су на икони приказани, и уколико Господ на њој показује своју неограничену моћ. Свето писмо нам казује да је у том смислу и сама сенка апостола Петра лечила болеснике, кад је преко њих прелазила (Дела апостолска 5:15).


(Из Катихизиса митрополита Дамаскина)


Из саме узвишене сврхе светих икона јасно произлази захтев како оне морају бити израђене. Увек се запитајмо имамо ли у икони достојан символ који ће нас подстицати да се Господу обратимо умом и срцем? Иконе на којима су ликови светих невешто, лоше – дакле недостојно приказани, не могу красити наше храмове и домове.


Јер, каже апостол Павле: "Молићу се Богу духом, а молићу се и умом; хвалићу Бога духом, а хвалићу и умом" (I Кор. 14:15).


Народне песме о крсној слави


Српска слава


Када Србин славу слави
Он уз колач свећу стави,
Па прелива колач вином
И све свети светим чином!


Колач му је слика Оца,
Сваког добра даваоца,
Свећа му је слика Сина
Слика Духа – сила вина!


Пред Тројицом Србин стане,
Па скрушено он узда'не:
- Царе вечни, благослови
Сви су Твоји дари ови!


Народ сложи и умножи,
Нек' сви људи буду Божји,
Нек' сви славе име Твоје,
Твога Суда нек се боје!


К'о хлеб нек су срцем благи,
Као свећа душом прави,
Као вино нек су јаки:
Благи, прави, јаки – здрави!


Чисти колач вера чиста,
Свећа – нада што нам блиста,
А вино је љубав красна
Истина је и ту јасна!


О, Тројице, Боже јаки,
Шта ти дајем ја нејаки?
Све је ово Твоја слика
Бледа слика Твога лика!


Нек' Светитељ мој Те моли,
Он до Тебе ближе стоји,
Зато њему палим свећу
Дај нам, Боже, добру срећу!


Сва је моја богомоља:
НЕКА БУДЕ ТВОЈА ВОЉА!
Сваком живом Ти помози,
Па ни мени не одмози!


(Српска духовна песма)


Ко крсно име слави, оном и помаже


Што протужи рано у недељу
У недељу прије јарког сунца,
У Соколу граду бијеломе
У тамницу Петра Мркоњића?
Огласује, да је соко сиви,
По истини војвода Тодоре.
Ако тужи, за невољу му је:
Сутра му је крсно име свето,
Крсно име, свети Ђеорђије,
А нема га чиме прославити,
Пак братими капиџију млада:
"Богом брате, капиџија млади!
"Отвори ми на тамници врата,
"Да је идем Петру Мркоњићу,
"Да се молим Петру господару,
"Да ме пусти на Бога на јемца,
"Да отидем на вишу чаршију,
"На чаршију тамо међ' трговце,
"Да попросим и 'леба и вина,
"Да нараним сужње по тамници
"Ради Бога и крсног имена".


Капиџија за Бога примио,
Па он пусти војводу Тодора,
Пусти њега Петру Мркоњићу,
Пусти г' Петар на Бога на јемца.
Оде Тодор тамо на чаршију,
На чаршију тамо међ' трговце;
У Тодора нигди ништа нема,
Разма једни ножи позлаћени,
Сребрни су, пак су позлаћени;
Он изнесе ноже међ' трговце,
Трговци му цијенили ноже:
Та један му два дуката даје,
А други му три дуката даје,
Трећи смисли и Бога и душу,
Те му даде четири дуката.
Дукат узе 'леба бијелога,
Други дукат вина и ракије,
Трећи дукат сваке ђаконије
И убаве оне јасне свеће,
А четврти дукат оставио,
Да дарује сужње по тамници
Ради Бога и крсног имена.
Па је Тодор ужегао свећу,
Па отиде доле у тамницу,
Те ставио сужњем вечерати;
Вечерају, пију вино ладно,
Сетише се лепе славе Божје,
Уста Тодор, у славу напија:
"О убава, лепа славо Божја!
"Свети Ђорђе, крсно име моје!
"Опрости ме тамнице проклете!'


Теке Тодор у славу напија,
У то доба јунак пред тамницу!
Пак дозива војводу Тодора:
"Чујеш, брате војвода Тодоре!
"Оди к мене, брате, пред тамницу.
"Да ти кажем до две до три речи".
Ал' беседи војвода Тодоре:
"Опрости ми, незнана делијо,
"Ја би каил пред тамницу доћи,
"Ал' је пуста синоћ затворена,
"И кључеви двору однешени".
"Оди к мене, војвода Тодоре!
"На тамници отворена врата,
''Отворена врата деветора
"И десета брава Дубровничка".
Тад' изиђе војвода Тодоре.
Пред тамницом чудан добар јунак
На витезу коњу зеленоме,
И на њему чисти зелен скерлет,
На глави му красан самур-калпак,
За калпаком ноја птића крило,
Те сен чини коњу и јунаку,
Да му лице не смагне од сунца;
Пак Тодору јунак проговара:
"Чујеш брате, војвода Тодоре!
"Ти се дижи ноћас из тамнице,
"Пак не иди покрај мора сиња,
"Јер су честе у Латина страже,
"Пак се бојим да те не у'вате;
"Већ ти иди преко горе чарне,
"Докле дођеш двору господскоме".
Осврте се војвода Тодоре,
Да јунаку даде чашу вина,
Ал' нестаде коња и јунака!


Оде Тодор доле у тамницу,
Те казује међу сужњевима.
Кад видеше тридесет сужања
На тамници отворена врата,
Оставише и 'лебац и вино,
Отидоше свак' на своју страну.
Оде Тодор преко горе чарне.
Каде дође двору господскоме,
Али љуба крсно име служи,
Сазвала је госте и званице,
И кумове и све пријатеље,
Па госпођа крсно име служи,
И госпођа у славу напија:
"Помоз', Боже и свети Ђорђије,
"Крсно име господара мога!
"Опрости га тамнице проклете!
"Донеси га двору господскоме!"
У то доба Тодор у дворове,
Од госпође чашу при'ватио,
Те напио у славу Божију,
Послужио крсно име своје,
А у своме двору би'јеломе,
Почастио госте и званице
И кумове и све пријатеље.


Како се крсно име служи


Свеца слави српски цар Степане,
Свеца слави, светог Аранђела,
Сву господу на свеца сазвао,
Сазвао је триста свештеника,
И дванаест велики' владика,
И четири стара проигумна.
Лепо и' је царе посадио:
Све колено један до другога,
А цар Степан ладно вино служи,
Господаром редом чашу даје,
Како царски ваља и требује
Послужити крсно-име своје.
Ал' беседе господа 'ришћанска:
"Цар' честити, огрејано сунце!
"То је нама зазор и срамота,
"Да ти нама ладно вино служиш,
"Него седи с нама за трпезу,
"Слугам подај, нека вино служе".
Превари се српски цар Степане,
Те он седе с њима за трпезу,
А још није ни славе напио,
А заиста ни метанисао,
Слугам' даде, да му вино служе,
Да му слуге крсно име служе,
Не послужи крсно име своје
Један данак, како један часак.
Док цар Степан на ногу стајаше,
Стајаше му свети Аранђео,
Стајаше му на десном рамену,
Милује га крилом по образу;
Кад цар Степан седе за трпезу,
Расрди се свети Аранђео,
Уд'ри цара крилом по образу;
Па отиде из царева двора.
То из двора нико не видео.
Разма један калуђере стари
Па он проли сузе низ образе;
Гледали га цареви дворани,
Пак су њему тијо беседили:
"Што је тебе, стари калуђере?
"Шта т' је мало у цареву двору?
"Ил' т' је мало изест', ил' попити?
"Или си се, стари, препануо,
"Цар ти неће милостиње дати?"
Ал' беседи стари калуђере:
"Прођ'те ме се, цареви дворани!
"Ни ми ј' мало изест', ни попити,
"Нити сам се старац препануо,
"Што м' цар неће милостиње дати;
"Него виде, што виде нисам:
"Док цар Степан на ногу стајаше,
"Стајаше му свети Аранђео,
"Стајаше му на десном рамену,
"Милује га крилом по образу;
"Кад цар Степан седе за трпезу,
"Расрди се свети Аранђео,
"Уд'ри цара крилом по образу,
"Па отиде из царева двора".
То дворани цару доказаше,
Онда царе на ноге устаде,
И подиже триста свештеника,
И дванаест велики владика,
И четири стара проигумна;
Те узеше књиге цароставне,
Те читаше велике молитве
И држаше велика бденија
За три дана и три ноћи тавне;
Моле с' Богу и свет' Аранђелу,
Те се на то једва смиловао,
Смиловао свети Аранђеле,
Те је цару грехе опростио,
Што је царе сео за трпезу,
А још није ни славе напио,
А заиста ни метанисао.


Турци не даду пити у славу Божију


Славу слави стари деспод Ђуро
О пролећу дану Ђурђевоме,
Крсно име славна светог Ђорђа,
Да би нама у помоћи био.
Три му Ђуро софре поставио:
Једну софру од сувога злата,
Другу софру од цкрли мерџана,
Трећу софру дрва шимширова,
На њих меће пива и јестива.
За најпрвом дванаест владика,
А за другом сву српску господу,
А за оном од жута шимшира,
Ону ми је ниже помакнуо,
Меће за њом кљасте и слијепе.


Ал' да видиш големе невоље,
Од кад Србљи царство изгубише,
Клети Турци зулуме чињаху,
И Србљима јаде задаваху
Крсно име служит' не смијаху,
Па се боје Србљи свиколици.
Ал' изађе стари деспод Ђуро
На чардаку од бијеле куле,
Гледа Ђуро с десне на лијеву,
Када се је поље замаглило:
Није магла да би магла била,
Него пара коњска и јуначка.
Мало стаде, не би николико,
Ево јунак на коња дораста,
Силан Турчин ага Бећир ага,
Тражи врата тешком топузином:
- Силан влаше, отвори ми врата -
Викну Ђуро своје вјерне слуге:
- Брже, слуге, ако Бога знате,
- Отворите врата на авлији.
Уђе Туре младо и помамно.
- Бре, каури, родила вас курва,
- Ал' не знате шта сте и како сте.
- Крсно име славит' не смијете,
-„Слава Божја већ се не напија.
Скида Ђуро капу под пазуо,
Сва господа на ноге усташе,
Сваки мучи ништа не говори,
Ставише га у чело трпезе.
Нити једе нити пије курва,
Него мрко пребраја господу,
Не да пити у слави Божојзи,
Која њему ни помоћи неће.
Кад се Ђуро на невољу нађе,
Троструке га сузе промакоше,
Ваљају се низ господско лице,
Сузе рони, овако говори:
- О Јерино, моја вјерна љубо,
- Узми боље једну купу вина,
- Па изиђи доље на сокаке,
- Кога прво видиш од Србаља.
- Пружи њему и купу и вино.
- Закуни га Богом великијем,
- И нашијем крснијем именом,
- Да напије у слави Божојзи.
Брже га је љуба послушала,
Напунила једну купу златну,
Доље пође сјетно невесело,
Бога моли, овако говори:
- Вељи Боже, и сви Божји свеци,
- Дај ми данас близу двора мога
- Да сусретнем доброга јунака,
- Који ће ми напит' по закону,
- То за славу Бога великога,
- И за славу светога Ђорђија.
Хитро краче, а очима сматра,
Кад сокаку сиђе на калдрми,
И сусрете незнана јунака,
Појахао коња големога,
На њега је страшно одијело,
На јунака свијетло оружје,
О седлу му копље убо'јито,
С десне стране топузина тешка,
Божју му је помоћ називала:
- Божја помоћ, незнани јуначе!
А он њојзи љепше одговара:
- Срећа добра, Ђурђева Јерина!
Упази му поглед наопаки
Кроз космате горње трепавице,
Упази му оба мрка брка,
Ђе му густи сједе по рамена,
Јунак дише, а брци се висе,
Препаде се, да од Бога нађе,
На тле паде и чашу испусти,
Здрава купа, а вино цијело.
Удеси се незнана делија,
С коња сиђе, за руку дофата:
- Не бој ми се, моја посестримо,
- Него кажуј, што је и како је.
Јерина му стаде каживати
По истини све како је било.
Рече ријеч незнана делија:
- Богом, сестро, Ђурђева Јерино.
- Кажи мени јеси л' вјере тврде,
- Могу ли се у теб' поуздати,
- Да ме нећеш данас просочити?
Она му се куне и преклиње:-
Тврда вјера, незнана делијо,
- Тврда вјера, тврђа од камена!
Онда јој је тихо бесједио:
- Ја сам главом Краљевићу Марко
- Поздрави ми побратима мога,
- Рец' му тајно, не помињи Марка:
- Сад ће доћи незнана делија,
- Јер не оће на друм пити вина,
- Ни напити у слави божојзи,
- Но у двору за софром бијелом,
- Ђе се вазда пије и напија.
Брже скочи Ђурђева Јерина,
И улеће Ђуру на чардака,
Све му каже од краја до конца,
Ма не каже да је Краљић Марко.
Мучи Ђуро, ништа не говори,
Ал' сам собом мисли и размишља:
Данас нема у Срба јунака,
Ко ће у двор пит' у славу Божју.
Мало било, не би николико,
Ал' ево ти Краљевога Марка,
Покрио се самур кабаницом
Са вр' главе до петније жила.
Како дође одмах кавгу зивну:
- Ђе си, Ђуро, изнеси ми вина,
- Од Бога је велика греота,
- А од људи зазор и срамота,
- Код оваке части и господе
- Да се мукло испијава вино,
- Јер се Србљи научили нису,
- Вино пити, а мукли стајати.
Примакну се при трећој трпези,
Као да је тужан и сиротан.
Турчин гледа, шта оће да ради,
Примакну се к месу ајдучкоме,
Рукам' граби, а зубима скубе,
Као гладан курјак овновине,
Пак довати једну купу вина,
По ње бјеше, пак је припунио,
На јуначке ноге устануо,
Рече ријеч: – Браћо, да пијемо
- Сад на'јпрву у слави Божојзи.
Кад ва славу заче да говори,
Скочи Турчин ка да се помами:
- Лакше, Влаше, шта си наумио?
Трже сабљу, скочи про трпезе,
Доиста га погубити ћаше.
Ал' је Марко стара варалица,
Збачи себе букарску ћурдију,
На топуз му сабљу дочекао:
- Лакше, Туре, куд си насрнуо,
- Ал' не видиш да си погинуо?
Позна Турчин Краљевића Марка,
Све владике и редом господа.
Виче Турчин, заклињу владике,
А господа грлом бијелијем:
- Нека, Марко, ако Бога знадеш,
- Не погуби агу Бећир-агу.
- Али не знаш, не знали те људи!
- Да ни с миром живјет' не можемо.
Марко чује, ал' чут' не оћаше,
Но с Турчином там' амо се маша.
Силан Турчин, али бољи Марко,
Савеза му руке наопако,
Привеза га реку о диреку,
С господом се у образ ижлуби,
А владике у бијеле руке,
Тадер рече: – Камо вас, господо,
- 'Ајте сада пијте и благујте,
- И 'ришћански закон испуњајте.
- И ако смо изгубили царство,
- Душе наше губити немојмо.
Пију вино, разговарају се.
Турчин гледа, не збори ријечи.
Тад господа, закумише Марка:
- Богом брате, Краљевићу Марко,
- Пушти нама агу Бећир-агу,
- Да нас Турци не би погазили,
- Сиротињу нашу цвијелили.
Тад се Марко у све мисли снађе.
Пушта врага, нек му није трага.
Тешко Србљем, ђе им није Марка.


Вјера наша, вјера стара


Вјера наша, вјера стара,
Вјера наших светих цара,
Вјера пука и кнезова
И народних витезова.
Вјера вјечна, вјера славна
Наша вјера православна.


Витезе је изродила
Светитеље одгајила
Народ српски прославила
Земљу нашу осветила.
Вјера вјечна, вјера славна
Наша вјера православна.


Вјера ова души годи
Она разум људски води,
Срце блажи, вољу снажи
Ко још од ње бољу тражи!
Вјера вјечна, вјера славна
Наша вјера православна.


(Српска духовна песма)


Јеси ли заиста православан?


Сами себе окушајте јесте ли у вери, сами себе огледајте


(I Коринћанима 13:5)


1. Ако си православан, живи по Божијим заповестима, веруј потпуно у учење Православне цркве, читај Свето писмо и моли се Богу сваког дана, јер тако Бог хоће.


(Исус Навин 1:8, Псалам 1:1-3, Матеј 6:9-13, 19:17-18, Марко 16:16, Лука 22:46, Посланица Ефесцима 5:19, II Тимотеју 3:16, Јаковљева 5:16).


2. Ако си православан, учествуј на богослужењу сваке недеље и празника, старај се за ред и одржавање твоје цркве. Пропустиш ли то због лењости, немара, устручавања или страха, постидећеш се пред Богом и анђелима Његовим.


(Матеј 10:32-33, Лука 9:26).


3. Ако си православан, исповедај се пред свако причешће (па и чешће), а причешћуј се бар уз четири велика поста, да би имао живот вечни.


(Матеј 18:18, Марко 1:5, Лука 22:19, Јован 6:48-56, I Коринћанима 11:24-29.)


4. Ако си православан, поштуј Свету Богородицу, јер то Бог хоће (Лука 1:28, 41-43.), а Славу своју крсну не смеш заменити рођенданом, "даном примања" или каквом сличном светковином, јер Бог је диван у светитељима својим (Пс. 68:35) а не у обичајима људским. Крсну славу достојно прослављај без опијања и сувишне гозбе.


5. Ако си православан, не ступај у брак без Божијег благослова, јер је брак света тајна, Богом установљена.


(I Мојсијева 1:27-28, Матеј 19:4-6, Ефесцима 5:32.)


6. Ако си православан, не забрањуј крштење и веронауку деци својој, јер је таквих царство небеско.


(Матеј 18:6, 19:14, Ефесцима 6:4, I Тимотеју 5:8.)


7. Ако си православан, не изговарај ружне речи, не проклињи, не пијанчи, не псуј, не хули на Бога, не исмевај светињу, јер неће бити прав пред Богом ко то чини.


(III Мојс. 24:11-16, Данило 5. Матеј 5:44, 32-37, 12:36, Јаковљева 1:26.)


8. Ако си православан, не бави се врачањем, гатањем, спиритизовањем и уопште сујеверјем, јер је гад пред Богом ко то чини.


(V Мојс. 18:10-12, Откривење 21:8, "Дела апостолска 8:9-24, 16:18.)


9. Ако си православан, не читај јеретичке (секташке) и против верске књиге, јер таква наука није ни Божија, ни благотворна.


(II Тимотеју 3:5-8, Титу 3:10-11.)


10. Ако си православан, поштуј свештеника као слугу и весника Божијег, и не затварај пред њим врата дома свога, да не би тиме одбацио од себе и своје куће благослов и мир Божији.


Ако си заиста православан не смеш дозволити да се само о Крсној слави, о Божићу и Ускрсу сећаш своје вере! Твоја је дужност да непрестано растеш у познању Божијем (Кол. 1:10)!


Како ћеш веру применити у животу, какву ћеш веру предати својој деци, ако ни сам ниси довољно упућен у хришћанске истине! Ниси ли у том случају на путу да будеш хришћанин само по имену? Јер, од своје вере ствараш обичај а тада те од безверја раздваја само један корак. Упамти, ако у вери не идеш напред, онда назадујеш!


Фусноте


1 О. Душан Коларов: "Крсна слава", Вршац 1960.
2 Дим. Богдановић: "Крсна слава као светосавски култ", Гласник СПЦ. 7-8/1961, 200.


3 Никада не заборавити опомену св. Јована Лествичника (пре 579- после 649. године) који каже: "Слуга стомака смишља којим јелима да прослави празник, а слуга Божији мисли каквим врлинама да се обогати."


4 о. Вел. Исаковић: "Слава – крсно име", изд. " Привредник", Београд 1934.


5 Кољиво (колива) је грчка реч за кувано жито – овде се подразумева кувана пшеница, помешана са шећером и орасима; у народу је за кољиво одомаћена такође грчка реч панајиа (што значи свесвета).


6 И сада у петак прве седмице великог Ускршњег поста (уочи Теодорове суботе) за успомену на св. мученика Теодора Тирона, код свих православних хришћана се освећује истом молитвом као што се код нас освећује о Слави.


7 Иначе, жар се најдуже одржава коцком ликалита – угља који полако сагорева, а који се може и на грејалици (решоу) упалити


8 На водоосвећењу чита се одељак из Посланице св. апостола Павла Јеврејима 2: 11-18; затим Свето Еванђеље по Јовану 5:1-4. (Видети стр. 37-44).


9 Освећена вода на Богoјављање (Богојављенска водица) може стајати и годину па и више дана, а да ипак задржи свој укус, своју свежину, док то са обичном водом није случај..


10 Видети стр.: 51-70, 72 -78


11 Матеј 10:12, Аука 10:5.


12 Приликом чишћења ораха треба добро обратити пажњу да не остане у њима и по која љуска. Врло је непријатно када гост послуживши се житом осети у њему ситне комадиће љуске!


13 Према Псалму 99:5,9 и Јер. 32:18 и 1 Тим. 6:16.


14 Према Псалму 45:1


15 У Књ. пророка Данила глава 1.


16 Емануило или Имануел је сложена јеврејска реч од иману што значи: с нама и ел што значи Бог; – ова реч, дакле, значи: с нама Бог. Још у Старом завету Бог је преко пророка Исаије рекао, да ће Месију зачети и родити девојка (Исаија 7:14). То се испунило рођењем Исуса Христа од Дјеве Марије – у Њему је заиста Бог био међу људима.


17 Видети Лк 1:78.


18 Видети у Еванђељу по Јовану, главу 15, стих 26.


19 У Еванђељу по Луки глава 1. стих 28.