Отац Јустин (Поповић): Беседа на Благовести

Ево два празника, Благовести и Цвети, који нам објашњавају ко смо и шта смо и који објашњавају шта смо, шта је човек, ко је човек, ради чега је човек на овоме свету. Господ је дошао у овај свет, ради чега? Не ради ситница, него је дошао ради тога да смрт претвори у сан, да смрт претвори у сан. Схватите то добро. И данашњи празник Цвети каже нам да је Господ заиста претворио смрт у сан, у сан из кога Он буди свакога човека као иза сна.
Шта је то? Каква је то сила дошла у овај свет? Дошао је сам Бог. То је једини одговор. Јер чусте данас из Светог Јеванђеља где се вели да је и Лазар, кога Он васкрсе из мртвих, беше за трпезом и народ се скупио да види њега, кога је Господ васкрсо из мртвих као иза сна. И јавили да је Лазар болестан, и да је већ умро. Спаситељ вели ученицима Својим: „Пријатељ наш Лазар заспа“. А оцима рече: „Не бојите ли се да га пробудим“. А оци се питаху у чуду: „Ако је засп`о, пробудиће се. Сваки човек кад заспи у сан, разбуди из сна“. Тада им Господ рече: „Не, Лазар, пријатељ наш, умре“. Шта од тога чекате? 
Људи, пред смрћу немоћни као комарци, као стенице. Чиме се хвалите, ви људи?! Имањем, науком, филозофијом, културом? Све је то ђубре!!! Ти и ја, робови смрти. Сваки човек, роб, страшан роб смрти. Може ли се са радошћу бити човек у овоме свету? Не. Човек који озбиљно схвати себе, када озбиљно погледа у смрт као последњу станицу свога живота, њему нема радости у овоме свету. Нема њему уживања у овеме свету! Сва су уживања лаж!, ако је смрт последња станица и твоја и моја у овоме свету.
И гле, Спаситељ је заиста дошао и сестре Лазареве предупредио, које веле: „Већ смрди Господе. Немој да идеш на његов гроб“. А Спаситељ рече: “Не рекох ли вам, ако верујете, све је могуће ономе који верује. Ја сам васкрсење и живот. Који верује у Мене ако и умре, живеће“. И дођоше на гроб. Сестра тужна понавља: „Господе, већ смрди. Зашто тражиш да се отвори гробница?“ Ипак, наређење би извршено, гроб се отвори и Спаситељ узвикну: „Лазаре, изађи напоље!“ И изађе мртвац обавијен платном по телу. И тај Лазар који је четирири дана био у гробу, четири дана био на ономе свету, враћа се поново у своје тело. Ради чега? Да покаже, заиста, по сили и моћи Господа Христа да је смрт сан за Господа. И Он је дошао да муку смрти, ужас смрти уклони од нас људи и спасе нас од смрти. То, ту победу, нико није могао дати нама људима. Нико не би могао дати ни данас. О, колико је данас спаситеља света! Широм свих континената (?)! Ко све не проглашава себе за спасиоца света! Ко све не обећава рај на земљи, а створили су пакао. То пише у Светом Јеванђељу како непријатељи Господа Христа хоће, не само Њега да убију, него и Лазара, који је сведок васкрсења. Народ виде, чуди се и говори: „Гле, ми смо сведоци. Јуче он изађе из гроба и васкрсе човек!“
Шта је то? Хоће и Лазара да убију. Сведоке да убију! А то се не би дешавало у Цркви Христовој! Ево 2000 година непријатељи крста, непријатељи Христа Господа, труде се да све Његове сведоке уклоне из света. Све Лазаре, да не сведоче! Али, где ће(?) уклонити сведочанство Светог Василија Острошког, Светог Прохора Пчињског, Светог Стефана Дечанског, Наума Охридског?! Гле, непрекидно, тамо се дешавају Јеванђељска чуда, сведочанства о сили васкрслога Господа Христа, о сили која смрт претвара у сан, која болест претвара у здравље.
Да, Господ је васкрсењем својим отворио пут свима нама људима у васкрсење из смрти, у победу над смрћу. Зато данас и певамо славни и преславни Тропар „Опште васкрсење“, то јест да је Господ пре Свога страдања показао да ће сви људи васкрснути из мртвих, а онда када Он буде васкрсао и осигурао васкрсење сваком људском бићу. Да, то и јесте једна сила која привлачи Господу Христу. По Христу људи, никоме од нас није имање, ни науку, ни филозофију, ни културу! Све је то пролазно! Шта Он нуди теби и мени? Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав. То што нико не може нудити. То нуди Црква кроз векове. И зато је она неуништива! Не што је некад патриотски брани или толики свештеници, него зато што је Црква Христова сам Господ Христос, што Њега, Бесмртног истинитог Бога нико не може убити, нико не може ранити, а нас, сведоке Његове, нека шаљу стотине смрти! Све је то за нас сан, сан, сан из кога Господ буди кад хоће. Зато ми у смрт идемо као у победу. Свети Григорије Ниски вели: „Ти наши непријатељи, чиме нам прете? Смрћу? Но знајте, наша је победа смрт Господа Христа. Када умиремо, ми побеђујемо. Умиремо за Њега, ми побеђујемо све вас и не бојимо се! Пред нама је отворено Царство Небеско, пред нама је отворен Вечни Живот, Вечна Истина, Вечна Правда. Шта ће ми учинити људи?“
Да, данашња Благовест се заиста остварује. Бог је постао човек да човека испуни Богом и свим оним што је Божанско, тако се вели у једној дивној црквеној песми. Бог постаде човек да би човек постао Бог. То јест, Господ је дошао у овај свет као истинити Бог и живео на овоме свету 33 и по године да нам покаже какав треба да је живот човека у овоме свету. Јер Он је, не заборавимо, једини савршени и безгрешни човек. Какав је Његов живот, ето такав треба да буде живот свакога Хришћанина, сваког следбеника Његовог, то јест да се трудимо и научимо да идемо Његовим стопама и да живимо Његовим животом.
Да, данашња Благовест, и речење Светог Архангела Гаврила Пресветој Богомајци да ће родити сина, од Духа Светога зачети Га и да ће Он спасти људе од греха. Људе од греха. То значи, од смрти. Јер, ко је увео смрт у овај свет? Грех? Грех? Човек, нажалост има ту срамну улогу у овоме животу да је увео у овај свет и грех и смрт и ђавола. Нису то ни тигрови, ни лисице урадили. То је човек урадио.
И зато је човек стидно створење пред свима животињама и птицама, и пред свима птицама. Да се стиди човек и да моли опроштај од сваке птице што је он увео смрт у овај свет, смрт увео и у птице и у животиње и у биље!
Свет овај умире! Докле? До васкрсења мртвих. Када Господ буде судио свету и место старе земље дао нову земљу, где ће све бити бесмртно на њој. То ми не можемо нити умемо да замислимо, али то је Благовест Господа Христа.
Ми Хришћани, ми сматрамо не само смрт за сан, него и грех сматрамо за сан. Нема греха, ни најстрашнијег, ни најужаснијег који Хришћанин вером у Господа Христа не може да исели из себе, да ослободи себе од њега. Исто тако, Господ свемоћни дао нам је Собом и у Цркви Својој још то да је и ђаво постао сан, тако пробојна, ништавна личност! Постао је сан! Тако да ми силом Господа Христа побеђујемо ђавола на свима положајима. И ми се Господом Христом наоружавамо, како рече Свети Апостол Павле, „У свеоружје Божије“, свеоружје Божије, и побеђујемо ђавола на свима бојиштима.
А то наше оружје, шта је? Вера у Господа Христа који се оваплотио и Бог постао човек, живео на земљи, Својим васкрсењем, својим страдањем, Својим преображењем, Својим вазнесењем спасао људе од греха, смрти и ђавола. То јест, предложио спасење. Никоме Спаситељ не намеће спасење, никога не приморава да иде за Њим. „Ако ко хоће да иде за мном, нека иде“, вели Спаситељ. Тако, ми Хришћани имамо у себи, око себе, у Цркви Божијој безброј сведока који јасно и непрекидно и неућутно сведоче да је Господ Христос основавши Цркву, дао нам Свете Тајне, Свете Врлине, преобразио грех у сан, смрт у сан, ђавола у сан, и да ми Њиме побеђујемо себе до сада и да некада страшне силе које су побеђивале сав свет.
Како данашње две Благовести, Благовести, Свети празник Благовести и Благовест Свети, казују нам сву тајну нашег људског живота, и сав циљ нашег живота. Ради чега смо, ради чега треба да живимо? Ради Вечнога Живота, ради победе над смрћу, да осигурамо себи Вечни Живот. Чиме? Живећи по Вечној Истини Христовој Јеванђеља. Чиме још? Љубављу Јеванђелском. Чиме још? Милосрђем, смиреношћу, кроткошћу, свима Светим врлинама. Свака Света врлина је оружје Божије које се даје и теби и мени да победимо оно што је најстрашније, оно што нам одузима Живот Вечни, што нам одузима Истину вечну и Правду Вечну.
Зато се ми Хришћани до последњег даха свог боримо за душе своје. Ми Хришћани сматрамо и верујемо речима Спаситеља који је рекао: „Каква је корист човеку ако сав свет придобије а души својој науди?“ Каква је корист што Европа, Америка и сви континенти јуре да освоје свет, васиону, месец, Марс? А знате браћо, оно што ми називамо небески свет, како бар ти научници тврде, тамо има око 200 милијарди свакаквих система сунчаних. Каква је корист човеку ако сав свет придобије а души својој науди, души својој нашкоди? Да, ми можемо да освојимо, од кога освајате месец? Од кога освајате звезде? Од Господа, који их је расејао као цвеће по небеским пространствима. Како је бедан европски човек када јуриша на небо као на непријатеља.
Али, ми Хришћани целим животом својим носимо Благовест Христову кроз овај свет. Благовест да је Бог постао човек! И остао у нашем свету, остао у Цркви својој и даје нам сва средства да победимо све што је против човека, све што је против нас, а то је грех, смрт и ђаво. Силу победе над тим даје нам васкрсли Господ Христос. Сви ка васкрсењу хитамо и њиме се хвалимо. Зато ми, када и хиљаде смрти јуришају на нас, понављамо за Апостолом Павлом, његов савет, његову поруку Хришћанима: „Браните се у Господу, и опет велим, браните се“. Ко је више прихватио Цркву од Апостола Павла? А гле, стална радост, носила га кроз овај свет. То је вера у Господа Христа. То је сила те вере, то сведочанство свих Светитеља, а на првом месту Пресвете Богомајке, која нам је Господа родила.
Гле, родивши Господа Христа, Она је осигурала спасење свима нама. Дакле, дан, празник Благовести је њен празник, јер, да није било Ње, не би ни Господ дошао у овај свет. Једина Пречиста, Једина Свебезгрешна, Једина Свесавршена у роду људском, Пречиста Богомајка, Она нас води, Она нас уводи, Она је све и свја за нас Хришћане, на челу свих Светитеља, коју, ето, у Цркви Христовој, кроз Цркву Христову сваки дан, сваку ноћ помаже свима нама на трновитом путу кроз овај свет, на крстоносном путу ка Царству Небеском, тамо где Она са свима Светитељима слави чудесног Сина свог кога је родила по бескрајној милости својој и Свечистоти својој.
Нека би она као овог данашњег празника примила све наше молитве, све наше уздахе, све наше видљиве и невидљиве сузе, да помаже сваком људском бићу, да помаже сваком, и невернику и безбожнику, е да да нађе свој пут кроз овај свет и да се освести, да дође к себи од лудила, да је он, једино онда човек  када верује у Господа Христа и живи Његовом Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубављу. Нека би нас Он молитвама Пресвете Богомајке и свих Светих водио из немоћи у моћ, из смрти у бесмртност, из страховремена у Вечни Живот. Амин.
Благовести 1974.

Свети Григорије Палама: Беседа изговорена на Благовести

1. Набрајајући различита дела стварања и созерцавајући Премудрост Божију у њима, Псалмопојац Пророк је, будући свецело обузет усхићењем, усред писања ускликнуо: Како су велика дела твоја, Господе! Све си премудро створио! Како ћу пак ја, покушавајући да по својим моћима а у циљу прослављења обзнаним јављање у телу Речи Која све сатвори, учинити да моја беседа буде саобразна предмету? Уколико је све испуњено чудом, и уколико је привођење из небића у биће дело божанствено и преславно, колико ли је тек чудесније и божанственије, и колико достојније да буде опевано оно што, будући међу творевином, постаде Бог, и не просто Бог, већ управо оно што истински представља Бога, и то у моменту када наша природа није ни могла, нити пожелела да очува оно достојанство у којем је била саздана, те је стога с правом изагнана у најнижи елемент земље? Чињеница да је наша природа постала једно са Богом, и да нам је тиме подарен повратак у оно боље стање, толико је величанствена и божанствена, неизрецива и недокучива, да је остајала у истинској несазнајности, као од века скривена Тајна, и за свете ангеле, и за људе, па чак и за саме Пророке, премда су они задобијали прозрења благодарећи дејству Духа. Али шта говорим: докле се није збила? – И када се збцла, она ипак остаје тајна: не у смислу да ли се збила или није, већ у другом смислу – на који се начин збила; ми, дакле, верујемо, али не знамо; клањамо се, али не истражујемо; и клањамо се, и верујемо једино посредством Духа. Шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега (1. Кор. 2; 11), и управо Његовим посредством ми се клањамо и у Њему молимо, – казује апостол.


2. Да је ова тајна несазнајна (досл. непојмљива) не само људима, већ и ангелима и самим архангелима, јасно показује и данашњи празник. Архангел је заиста благовестио Дјеви да ће зачети, али када је Она пожелела да сазна на који ће се начин ово збити, казавши му: Како ће ми то бити кад ја не знам за мужа, Архангел, не будући никако у стању да објасни овај начин зачећа, и сам прибегава Богу: Дух Свети доћи ће на Тебе, и сила Свевишњега осениће те. Исто би се догодило и да је неко запитао Мојсеја: на који је начин од земље постао човек? Како су из праха саздане кости, и жиле и крв? Како су се у неосетљивом појавила осетила? И како је из Адамовог ребра опет настао човек? Како се та његова кост исправила и разделила и наместила и спојила? На који су начин из те кости настали унутрашњи органи, различити сокови (телесне течности) и све остало? Дакле, уколико би когод оваква питања поставио Мојсеју, он не би казао ништа више осим да је ово учинио Бог, Који је узео прах земаљски и сатворио Адама, а затим узео једно од његових ребара и сатворио Еву; према томе, он одговара Ко је био Саздатељ, али не одговара на који начин се ово догодило. Исто важи и за Гаврила: он казује да ће Дух Свети и сила Свевишњега учинити бесемено Рођење, али не говори на који начин. Ако је потом и поменуо Јелисавету, казавши да је она зачела у старости и будући неплодна, тиме он ипак није изрекао ништа више од чињенице да је у Бога све могуће што каже; шта би он онда могао открити у вези са дејством чијом је силом Дјева требало да зачне и роди?


3. Све што је Архангел казао Дјеви садржало је у себи нешто више, али је истовремено чинило тајну још дубљом, јер он казује: Дух Свети доћи ће на Тебе, и сила Свевишњеш осениће Те”. А у ком циљу? – Зато што Онај који долази на свет није Пророк, нити је просто човек, као Адам што је, већ ће се назвати Сином Свевишњега и Спасом и Избавитељем рода људскога и Царем Вечним. Као што камење, одваљено са врха планине, стропоштавајући се све до њеног подножја, постаје плен бројних стрмени (или “провалија”), тако су и нас, који смо отпали од заповести дате у рају и блаженог живота у њему и стропоштали се до самога ада, сустигле многе невоље. Последица проклетства изреченог Праоцу, наиме, није само то што је земља произвела чкаљ и трње, у којима не пребива душа, него и то што смо (ми људи) познали далеко горе, многолико трње злих страсти и мрски чкаљ греха. Роду људскоме није, међутим, пао у део само овај јад, који је постао својина наше Прамајке, осуђене да у мукама рађа као последица изреченог проклетства, већ, може се рећи, и читав наш живот постао је сушти јад и мука.


4. Међутим, откако је човекољубиви Бог, Саздатељ наш, по милосрђу Своме приклонио небеса и сишао (к нама), Он је обновио нашу природу, претходно је примивши од Свете Дјеве, и повратио је или, још више од тога, узвео је на божанску и небеску висину. Желећи да оствари, или боље рећи – да у садашње време испуни Своју превечну замисао, Он шаље Архангела Гаврила, како говори еванђелист Лука, у Назарет, девојци зарученој за мужа, по имену Јосифа, из дома Давидова; и дјевојци бјеше име Марија.


5. Дакле, Бог шаље Архангела Дјеви Коју, уз очување Њене девствености, чини Матером Својом искључиво силом благовештења; јер, да је зачела од семена, Онај Који се родио не би постао нови човек, нити би био безгрешан, нити Спаситељ грешнима. Наиме, покретање тела на рађање деце, стихијски се мешајући у замисао што ју је Бог установио о нама, на тај начин овладава нашим способностима, показујући да оне нису сасвим слободне од греха. Због овога и Давид казује: У безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја (Пс. 50,7). Следствено овоме, да је зачеће Божије било од семена, Он не би био нови човек и Зачетник новога живота који никако не стари. Да је Он имао удела са људима старога кова, да је био наследник још оног прародитељског греха, Он не би могао да у Себи носи пуноћу чистога Божанства, и да Своје тело начини непресушним врелом освећења, исто као што не би могао да оскврњење Прародитеља спере обиљем снаге, нити да доцније успостави Своју владавину ради освећења свега постојећег. Стога није ни ангео, нити човек, већ Сам Господ, оваплотивши се у утроби Дјеве и оставши неизменљивим Богом, дошао и спасао нас.


6. Било је потребно (Богу) да и Дјева буде сведок Његовог бесеменог зачећа и помоћница у ономе што се догађало у домостроју (нашега спасења). О чему је реч? О одласку у Витлејем, где су и ангели небески објављивали и славили Рођење Његово. О уласку у храм, где су Симеон и Ана сведочили за Њега, још младенца, да је Господ живота и смрти; о бекству од Ирода у Египат, сагласно свештеним пророштвима; и о другоме, што нема потребе да сада набрајамо. Ради овога је био узет Заручник Јосиф, и ангел је послат Дјеви, обрученој за мужа по имену Јосиф. Израз из дома и рода Давидова односи се на њих обоје: наиме, и Дјева и Јосиф воде порекло од Давида.


7. И дјевојци бјеше име Марија, казује се у Еванђељу; ова реч у преводу значи “Госпођа”, што представља и врлину Дјеве, и потврду девствености, и особеност Њеног начина живота, и марљивост у свему, а што би се једном речју дало исказати као свенепорочност. Носећи господствено (односно са истинском величином) то тако значајно име Дјеве, Марија је у потпуности поседовала чистоту, будући Дјева и телом и душом и душевним силама својим, и богатећи се свим телесним чувствима која немају на себи ничега ни најмање саблажњивог; и све је ово тако у потпуности потврђено, и, онако како то Госпођи приличи, за сва времена ни у чему ненарушено – да је Она попут затворених двери ризнице и књиге запечаћене што свештене списе чува скривене од људских погледа. Стога је за Њу и били писано: Ово је Књига запечаћена и Биће ово двери затворене, и нико кроз њих неће проћи.


8. Постоји још један разлог због кога Пресвета Богородица представља Госпођу по врлини и части, а то је чињеница да Она, Која у девствености заче и на божански начин роди по природи Владику свега света, над свим влада. Осим тога, Она је Госпођа не само зато што је слободна од ропства и што има удела у божанском господству, већ и зато што представља извор и корен ослобођења рода људскога, особито силом Свога неизрецивог и радосног Порођаја; јер жена која је обручена мужу пре је потчињена господару неголи госпођа, нарочито због тога што рађа у великим боловима и мукама, према проклетству изреченом још Еви: С мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар. Ослобађајући људски род од овога проклетства, Дјева-Мати је уместо оваквога (удела) примила преко Ангела поздрав и благослов јер Еванђеље казује да, ушавши к Њој ангео, рече: Радуј се, благодатна! Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама! Говорећи речи Господ је с Тобом, он Јој не објављује оно што ће тек доћи, већ оно што је – будући (за Њу) невидљиво – сам видео као нешто што се већ савршава. И поимајући Њу, украшену сваком благодаћу Духа Светога, као стециште божанских и људских дарова, он Њу уистину проглашава Благодатном. Видевши да је готово већ зачела Онога у Коме је Ризница свега, и прозревши да Њена трудноћа неће бити праћена тегобама, као што ће и рођење (младенца) протећи без бола, он Је зове да се радује, оглашавајући Њу као уистину једину Благословену и Славну међу женама, јер није било друге жене, макар и прослављене, која би преизобиљем славе била толико славна да би се могла поредити са Богородицом Дјевом.


9. Видевши га и уплашивши се да то не буде којим случајем какав ангео што долази да преласти, уводећи у заблуду неразумне, слично ономе који негда обману Еву, Дјева прихвата поздрав, али не без намере да га не испита, још увек не разумевајући у потпуности чему је толика Њена близина Богу коју јој је овај благовестио, и смути се, као што је написано, од речи његових, које прими, да тако кажемо, тешка срца, намерна да се чврсто држи девствености. И мишљаше: какав би ово био поздрав? Стога и Архангел, љубљени Божији, истога трена одгони страх Благодатне Дјеве, казујући Јој: Не бој се, Марија! Јер си нашла благодат у Бош! А каква је то благодат? – (Благодат) могућа једино Ономе Који је у стању да учини немогуће, и само за Тебе сачувана пре свих векова. Ево зачећеш\ Зачувши вест о зачећу, говори Архангел, нипошто не помишљај да је девственост Твоја укинута, и стога не брини и не смућуј се; јер, како указује благовесник, када се речи “ево зачећеш” казују Дјеви, то значи да ће зачеће протицати упоредо са девственошћу.


10. Дакле, ево зачећеш, говори, и родићеш сина; јер, располажући оним чиме Ти располажеш и чувајући девственост ненарушивом, зачећеш и родити Сина Свевишњега. Исаија је, прозревши ово много година унапред, предсказао: Ево, Дјева ће зачети, и родиће Сина, и: Приступих Пророчици. А како је Пророк приступио Пророчици? – Исто онако како Јој сада Архангел приступа; јер оно што сада он види, и Пророк је унапред видео и предсказао. Што се пак тиче израза “Пророчица”, он се односи на Дјеву, пошто је Она имала дар пророковања, у шта се свако може уверити на основу песме коју је узнела Богу, а чије су речи наведене у Еванђељу (Лк. 1, 46-55).


11. Дакле, приступи, како се казује, Исаија Пророчици – разуме се, у пророчком духу – и (Она) заче у утроби Својој, избегавши болне трудове још пре но што су наступили, и роди Сина. Архангел Јој сада, међутим, казује: Родићеш сина и наденућеш му име Исус (што у преводу значи “Спаситељ”) и Он ће бити велики. А Исаија би, опет, рекао овако: “Дивни Саветник, Бог силни, Отац вјечни, Кнез мирни. Са овим је сагласан и Архангел, који говори: Он ће бити велики, и зваће се Син Свевишњега. Зашто, пак, Архангел не каже: “Он је велики и Син је Свевишњега”, већ “биће” и “назваће се?” “Зато што говори само о људској природи Христовој, обзнањујући истовремено да ће Га сви познати и прогласити за Таквог; као што је и Павле доцније имао да каже: Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се ангелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету” (1. Тим. 3,16). Ангео тада додаје: И даће Му Господ Бог престо Давида оца Његова; и цароваће над домом Јаковљевим вавек, и царству Његову неће бити краја; а Онај Чије је царство што постоји у векове, царство којему нема краја, јесте Бог. Њему је отац и Давид, што значи да је Он такође и Човек. На тај начин, Онај Који има да се роди јесте Бог и истовремено Човек, Син Човечији и Син Божији, Који, као Човек прима од Бога и Оца царство беспрејемнствено, као што је то видео и унапред објавио Данило, говорећи: Гледах докле се поставише пријестоли, и Старац сједе… и гле, као Син Човјечији иђаше с облацима небеским, и дође до Старца и стаде пред Њим: и даде Му се власт и слава и царство; власт је Његова власт вјечна, која неће проћи и царство се Његово неће расути (Дан. 7, 9; 13-14).


12. Сешће на престо Давидов и цароваће над домом Јаковљевим: јер Јаков је уистину патријарх свију благочестивих, док је Давид, први међу свима царевима, благочестиво и богоугодно царовао изображавајући Христа, Који ће патријарашку и царску службу спојити у једно небесно начело. А Благодатна Дјева, зачувши ове необичне и божанствене речи што Јој их упути Архангел: Господ је с Тобом и: Ево зачећеш и родићеш Сина Који ће царовати у векове, Сина Свевишњега, изусти: Како ће ми то бити, кад ја не знам за мужа? Иако Ми доносиш Благу вест која је сва од Духа и која стоји изнад сваке телесне страсти, ипак Ми јављаш о зачећу, трудноћи и порођају, што све проистиче из зачећа; али како ће Ми то бити, када не знам за мужа?


13. Дјева ове речи никако не изговара због неверовања речима Архангеловим, већ из жеље да сазна, уколико је то могуће, како ће се то догодити. Због тога јој и Архангел јавља: Дух Свети доћи ће на Тебе, и сила Свевишњега осениће Те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији, јер Ти си ваистину света и благодатна, Дјево, казује Ангео; Дух Свети, са Своје стране, доћи ће на Тебе, и дометањем вишњег освећења, устројиће и припремити у Теби дејство Божије; сила Свевишњега осениће Те, оснажујући Те и уједно сама саздајући људску природу у Теби осењењем и дотицајем, тако да Оно што се роди буде свето, Син Божији, сила Свевишњега која узима облик човека; ето, и Јелисавета, рођака Твоја, која читавог живота беше неплодна, сада, у старости, по вољи Божијој, на чудесан начин носи плод у утроби својој, јер је у Бога све могуће што рече.


14. А како је, као одговор на све ово, поступила благодатна Дјева и Њен божанствени и неупоредиви дух? – Са Своје стране, Она прибегава к Богу и Њему се пружа у молитви, казујући Архангелу: ако ће Дух Свети, по речима твојим, доћи на мене, још већма очишћујући и снажећи Моју природу како бих могла примити у Себе Спасоносни Плод; ако ће Ме сила Свевишњега осенити, обликујући у Мени као човека Бога Који јесте, и устројавајући бесемено рођење; ако је Оно што ће се родити Свето и Син Божији, и Бог и Цар вечни, јер је у Бога све могуће што рече, онда Ево слушкиње Господње; нека Ми буде по речи твојој. И отиде Ангео од Ње, оставивши у утроби Њеној Творца свега Који се спојио са телом, подаривши спасење свету, Коме је Она послужила оваквим спајањем (са телом). Исаија је такође, преко онога што је видео и што је био блажено удостојен да испита, јасно ово изобразио: он је, наиме, угледао да није непосредно (голим рукама) Серафим узео живи угљен са небесног, мисленог жртвеника, већ клештима, којима се дотакао усана његових, дарујући му очишћење. Исто што (је садржано) у овом значајном виђењу клешта присутно је и у виђењу Мојсејевом – имамо у виду купину огњем опаљивану, али несагориву.


15. Ко сада не схвата да Ова Дјева-Мати представља и Купину и Клешта јер је зачећем неопаљиво, уз служење Архангела, примила у Себе Божански Огањ, који је кроз Њу спојио Одстранитеља греха света са родом људским, очистивши нас у потпуности преко овог неизрецивог састава? Следствено томе, Дјева-Мати представља једину границу између тварне и нестворене (Божанске) природе; и сви који знају Бога познају и Њу као Сместилиште Несместивог; и сви који хвале Бога опевају и Њу после Бога. Она је Узрок и оних (благослова и дарова роду људскоме) што пре Ње беху, и Посредница садашњих, и Заступница вечних. Она је Основ Пророка, Почетак Апостола, Тврђава Мученика, Темељ Учитеља. Она је Слава земних и Радост небесних, Украс свега саздања. Она је на небесима нама уготовљени Почетак и Извор и Корен наде.


16. Нека се сви ми удостојимо да ту наду задобијемо Њеним молитвама за нас, у славу Рођенога предвечно од Оца и у последња времена Оваплоћенога од Ње Исуса Христа Господа нашег, Коме приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин.


Преузето из књиге „Господе, просвети таму моју“, Београд 2005.

Свештеномученик Онуфрије Гагаљук

Наш дуг је да се трудимо да будемо истински ученици Христове армије и приводимо светлости Православља све који су ван Православне Цркве… – 

Овај кротки и благословени пастир је био истински светилник Божији у страшним годинама бољшевистичких прогона Цркве. Не скренувши ни десно, ни лево са пута спасења, Свети Онуфрије је претрпео многе беде, хапшења, затварања, а 1938. године је био стреља, заволевши Христа до смрти и стекавши нетрулежни мученички венац.
Подражавајмо у нашем животу веру Мученика да би и ми ушли у светле обитељи Господа нашега.
Предлажемо Вашој пажњи изводе из неких писама светог Онуфрија (Гагаљука) у којима својим пријатељима говори о мисији и о ревносном односу према Светој вери Православној.

* * * * *

Новогодишња размишљања (писмо другу, 1925.)

О људима који не знају за Бога:

Шта собом представља човек природни, некрштени у Христовој Цркви и не хранње Тајнама Цркве? Он је – поље неочишћено, непосејано, покривено коровом.

Благодат Светог Духа постоји само у Цркви:

Благодат Пресветог Духа је само у Православној Цркви Божијој, јер је Црква само једна. Нова твар дакле нису ни нихилисти, ни јеретици, ни расколници, наши обновљенци ни сви, слични њима, одступници о Цркве наше.

Туга због сиромаштва у мисионарима:

Тугујем, драги друже што су код нас скоро пресушили (у крајњој мери их ја не видим) огњени апостоли, који би са надахнутим речима истине и обличења на места неверних, да би им објавили речи Еванђеља и указали им правилни пут, истину и живот – Христа Богочовека.

О мисији као призвању хришћанина:

Сваки дан, сваки час који се налази у нашој власти треба да усмеримо на уздизање дела Христовог и Његовог учења.
Не треба да се осврћемо ни тамо ни овамо, већ свако треба да врши своје велико дело – приводити све Христу Богочовеку…


Ревност за хришћанску веру (писмо другу, написано у затвору 1927. Кудимкар)

О мисији као средству против чамотиње:

Како често имам прилике да чујем жаљење на тешкоћу живота о многих верних, па чак и од пастира Цркве! Међутим, око нас има много Божијег, великог, светог! Имам у иду најглавније дело сваког Спаситељевог следбеника; ширење и јављање Православне Вере у свом животу и животу људи око тебе.

О мисионарском сиромаштву:

А када би код нас, епископа и пастира који смо призвани на апостолско служење снажно горео огањ ревности за спасење заблуделе браће наше, а код свих верних – огањ врлинског хришћанског живота! Господ Спаситељ, Који је за нас пролио Своју бесцену Крв и отворио нам врата вечног живота, чека да почнемо са хришћанским подвизима. Он тугује због наше лењости и учмалости.

Мисија је задатак свих хришћана, измешу осталог и обичних хришћана (мирјана):

Да, сваки убеђени хришћанин има велики значај у делу ширења Свете вере, само се и захтева да он буде православан, заиста смирен, кротак, послушан Цркви Божијој.

Апостолска мисија свете Црква никада се неће угасити:

На земљи никада неће нестати ревносни апостоли Светог Православља. Међутим, што више буде весника истине, тим више и усрдније ће почети да се труде, тим ће снажније и шире проћи светли зраци хришћанске вере кроз мрачни живот и заблуде неверја и лажног мишљења. Тим ће радоснији и срећнији бити живот многих хиљада и милиона бедних људи, јер само хришћанска истинита вера, то јест православна, даје људима дубоки и потпуни мир душе још овде на земљи, а у оном животу – вечно блаженство.

О односу према јересима:

Борба са Црквом Божијом се води врло префињено, тако да неискусни пастир лако може отићи у раскол, сам то не примећујући још будући у срцу верни слуга Цркве Божије.
Ето зашто су православни тако строги у вези са овим светом у смислу принципа – никаквих компромиса са неверјем или јересима, расколом, сектама, никаквог контакта не може бити у смисли религиозног јединства, јер код ради ногу уз ногу са неверјем и јересима, постаје "непријатељ Божији".

Мисионарски напори јеретичких заједница су узалудни:

Ако је светилник затамњен, ако је испрљан извор, све остало нема значај. Например чему сви мисионарски напори наших обновљенаца…; сви њихови напори, најенергичнији су узалудни и неће довести до спасења, јер раде ван Цркве Божије, штавише на Њену штету… Сви ти делатници заборављају да они само мисле да служе Богу, а у стварности се показују као Његови противници, као што је то предсказао Спаситељ у Својој опроштајној беседи са ученицима.
Ревносне апостоле Православља прекоревају за некакву суровост у односу са људима који другачије мисле. Овде није у питању непријатељство, злоба, већ брига о чистоти Вере. И у вези са тим не треба да постоји никакво снисхођење, као што говори апостол о својој борби са лажним апостолима: "Овима се ни за час не дадосмо у покорност, да истина јеванђеља остане код вас" (Гал. 2:5).

Мисионари су дужни да директно говоре истину:

Какав је коначни циљ те строгости православних проповедника у вези са људима који другачије мисле? Указати директно, без увијања на заблуде расколника, јеретика, неверника.
Не желимо да одгурнемо од истине све заблуделе, већ да их привучемо. А без директног указивања на заблуду је то немогуће урадити. Док обновљенци, римокатолици, протестанти свих струја не буду свесни својих заблуда – зар могу прићи Цркви Божијој?
Гледајући са стране, чини се да је лако постати свестан своје заблуде. Међутим, у стварности то представља подвиг – подвиг смирења, покајања за своју гордост, која пре свега влада свим противницима Цркве Божије.
Међутим, тим више је већа радост за земаљску и небеску Цркву Божију када се заблудели обраћају Истини.

Неопходно је чувати непомућену веру:

Чувај драги друже, чистоту Светог Православља, као зеницу ока… у чувању светиње наше од свих могућих савремених префињених извртања истине је мислим, и наше најглавније дело.

Из размишљања "Где је истинита религија?"

Задатак православни хришћана:

Ми, православни чувамо највећу ризницу – истиниту религију. Наш дуг је да се трудимо да будемо истински ученици Христове армије и приводимо светлости Православља све који су ван Православне Цркве…

http://eugen-ivanov.livejournal.com/10767.html

Manastir Radovašnica Trajno kao sam narod

U našoj prelepoj zemlji, po rečima Mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, „iz svake kapi Božje blagodati nikla je po jedna Svetinja. Tom blagodaću su ovdje vjekovima živjele duše gladne hljeba, gladne života, gladne živoga Boga i Božje istine“. Okruženi životnim burama i iskušenjima, potrebno je da svijemo gnezdo svoga srca oko nasleđa naših svetih predaka, u molitvenoj tišini manastira, pod kupolom sretanja sa Gospodom.
U Radovašnici se zbiva susret sa vekovima i prirodom koja u svom bogatom slavosloviju Gospodu odslikava tajnu obnovljenja života. Manastir je posvećen Sv. Arhangelima, nalazi se na severnim obroncima Cera, okružen hrastovom šumom, udaljen 23 kilometra od Šapca. Sagrađen je pre dolaska Turaka na ove prostore, a smatra se zadužbinom kralja Dragutina Nemanjića ili nekog od njegovih velmoža. Najstariji sačuvani podaci o manastiru potiču iz polovine XVI veka, gde se on pominje kao već stari manastir, a istoričari procenjuju da je podignut u XIV veku. Živopis je urađen 1799. godine.
Po rečima Sv. Vladike Nikolaja, kada strada jedan narod, stradaju i njegove svetinje. Tako je i ova srpska svetinja prolazila sva iskušenja svoga naroda, rušena i obnavljana kroz istoriju, dižući se uvek iznova u ime očuvanja vere Hristove, ostajući postojano okrilje svome narodu. Radovašnica je, kroz svoju istorijsku misiju, imala ulogu prosvetitelja, čuvara predanja i ovde pohranjenih svetinja, zbrinjavala izbeglice, ratnike i ranjenike, pomagala u podizanju i obnovi drugih manastira i crkava. 
U vreme turske najezde, porušene su i zapustele mnoge crkve i manastiri u Srbiji. Ipak, Radovašnicu Turci nisu rušili, budući da se nalazi u podnožju planine, daleko od većih naselja, kao i zato što su se njeni monasi bavili sokolarstvom, a Turci su sokolove koristili za lov. U to vreme manastir je imao svoju školu, sa izuzetno razvijenom prepisivačkom, bogoslužbenom i prosvetnom ulogom. Poznato nam je sedam knjiga prepisanih ovde: Jevanđelje, pet Mineja i Praks (tipik-ustav). Sredinom XIX veka crkva je imala 44 bogoslužbene knjige. Za vreme Prvog srpskog ustanka, u manastiru je bila bolnica u kojoj su lečeni srpski ranjenici. 
U austro-turskom ratu, ili odmah posle njega, manastir Radovašnica je zapaljen, izgoreo je krov od šindre, kelije i ostale zgrade. Crkva je bila bez krova sve do obnove 1779. godine. Za to vreme je na krovu crkve rasla trava, a zatim i drveće, toliko veliko da je razvilo svoje žile na svodu crkve, pa ih obnovitelji nisu mogli iščupati, a da ne oštete svod. Drveće je posečeno sekirom, a panjevi su ostali na svodu sve do 1929. godine, kada je iguman Lukijan Birčanin obnavljao crkvu. U Prvom svetskom ratu Austrijanci su odneli mnoga manastirska zvona, pa su parohijani darivali manastiru zvono od prikupljenih priloga 1925. godine, a kralj Aleksandar I Karađorđević podario veliko zvono manastiru 1933. godine.
Za vreme Drugog svetskog rata, u Radovašnici su bile stacionirane četničke snage. Upadom u manastir, nemačka kaznena ekspedicija zapalila je manastirski konak i druge zgrade do temelja, opljačkana je sva manastirska imovina, a miniranjem do temelja srušena i manastirska crkva. Nemci su ubijali i proterivali narod u logor. Po završetku rata, iguman Konstantin je, iznad izvora svete vode, sagradio novu kapelu i posvetio je Presvetoj Bogorodici, a podigao je i zvonaru, obnovio konake i imanja. Bratstvo se uvećalo. Na starom temelju je, 1969. godine, sagrađen novi manastirski konak. 
Poslednja obnova manastira započela je leta Gospodnjeg 1987, na inicijativu episkopa Jovana (Maksimovića), kada je na mestu kapele podignut veći hram, posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice, osveštan 1988. godine. U obnovi su učestvovali sveštenici šabačkog namesništva i verni narod. Novopostavljeni starešina manastira, o. Nikolaj, nastavio je obnovu manastira. Blagodareći prvoj kanonskoj poseti patrijarha Pavla, 1991. godine, asfaltiran je novi put do manastira.
Stara, srušena manastirska crkva bila je posvećena Sv. arhangelu Gavrilu. Građena je u duhu raške tradicije, od lomljenog, pritesanog kamena i krečnog maltera, pokrivena šindrom. Osnova crkve bila je jednobrodna, u obliku dva prekrštena pravougaonika, sa pripratom i polukružnom oltarskom apsidom. Zavod za zaštitu spomenika započeo je restauraciju na ostacima stare crkve, ali su je ratna zbivanja u naše vreme privremeno zaustavila. U drevnim ruševinama ove crkve, pod blagodatnim dejstvom svetog mesta, ovde se Gospodu često služi pod vedrim nebom. Ispod nove crkve se nalazi izvor čiju vodu nazivaju svetom, jer se njenim blagotvornim dejstvom mnogi vernici isceljuju od bolesti.


Manastir čuva pod svojim svodovima velike svetinje, mošti i ikone. Originalni rukopisi, prepisivani na ovom mestu tokom minulih vekova, kao i sačuvana dokumenta, nalaze se u muzeju u Beču (među njima i Minej iz 1550. godine). U posebnom kivotu čuva se rebro sv. Teodora Tirona, koje su monasi manastira Hopovo doneli na poklon Radovašnici 1965. godine, nastavljajući prijateljstvo iz turskih vremena. Na severnom zidu crkve nalazi se ikona sv. Nikolaja Mirlikijskog Čudotvorca, sa česticama njegovih moštiju. Naspram nje stoji čudesno lepa ikona Nevske Bogorodice Brzopomoćnice, koju je manastir dobio na dar od Ruske Pravoslavne Crkve. Radovašnica pohranjuje i mošti svetih prevlačkih velikomučenika, kao i Sv. velikomučenika Dimitrija i ruskih novomučenica, kneginje Jelisavete i monahinje Varvare. 
Velika dragocenost manastira Radovašnica je celivajući krst, u kome se, pored kamenčića sa Bogorodičinog Groba i čestica Časnog Krsta, nalaze i mošti Sv. Jovana Krstitelja, svetih apostola Andreja Prvozvanog, Petra i Pavla, sv. Nikolaja Mirlikijskog, svetih velikomučenika Đorđa i Dimitrija, Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova, Jovana Zlatoustog, sv. Save Osvećenog, Antonija Velikog, Serafima Sarovskog i sv. Pantelejmona. 
Manastirsku obitelj čine: starešina – arhimandrit Nikolaj (Mališić), jeromonah Filimon (Zeković), jerođakon Nifont (Pavlović), monasi Zaharije (Tomić) i Matrona (Pavlović), kao i mati Magdalina (Mrkšić), nekadašnja igumanija manastira Fenek. Po blagoslovu Sv. Sinoda, u svojstvu gosta u Radovašnici boravi i znameniti duhovnik, arhimandrit Avakum (Rosić), iz manastira Sv. Stefana u Slancima. 
Manastir drži potpuni svetogorski tipik. Sv. Liturgija se služi svakoga dana. Radovašnica ima malu parohiju i izdržava se od rada na sopstvenom poljoprivrednom dobru. Manastirska obitelj slavi Sabor sv. arhangela Gavrila i Pokrov Presvete Bogorodice, a o Sv. Iliji ovde se održava narodni sabor. Povezujući istorijsko i duhovno nasleđe Nemanjića sa današnjicom, pohranjujući u svojim zidinama i svetinjama susret vekovnog trajanja i večnosti, manastir Radovašnica potvrđuje zaveštanje sv. Simeona Mirotočivog: „Čedo moje, gradite za danas, gradite za sutra, ali gradite za vijekove. Kad se gradi za narod, onda to što se gradi mora biti trajno i jako kao sam narod“.

Православна Вера

https://vimeo.com/40579282

https://vimeo.com/40579580

https://vimeo.com/40580064

https://vimeo.com/40580414

https://vimeo.com/40580574

https://vimeo.com/41062997

Православна Вера

https://vimeo.com/40579282

https://vimeo.com/40579580

https://vimeo.com/40580064

https://vimeo.com/40580414

https://vimeo.com/40580574

https://vimeo.com/41062997

Архиепископ АВЕРКИЈЕ (Таушев) ЛИТУРГИКА

ПРАЗНИЦИ И СВЕТКОВИНЕ ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ.


5. БОГОСЛУЖЕЊЕ ПОСНОГ ТРИОДА. ПОСЕБНИ СПОМЕНИ У ДАНЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ


Најстроже се проводи прва седмица Великог поста, која и у богослужењима нема у себи ничег празничног, свечаног. Ако током ње, у обичне дане, то јест од понедељка до петка, падне било који празник, он се преноси или на Сиропусну недељу, или на суботу прве седмице. На Сиропусну недељу се преноси чак и један од Дванаест великих празника - Сретење Господње.
У прва четири дана те седмице на Великом повечерју чита се, подел>ен на четири дела, Велики покајни канон преподобног Андреја Критског, коме се у среду и четвртак придодаје канон преподобној Марији Египћанки.
У прву суботу Великог поста савршава се празновање Светог великомученика Теодора Тирона (Теодорова субота), у спомен на то како је овај свети, јавивши се из другог света, спасао хришћане у прву седмицу поста од оскврњене хране, која је, по заповести цара Јулијана Одступника, била попрскана крвљу од жртава идолима. Он је обавестио о томе епископа Евдоксија и посаветовао га да уместо ове оскврњене хране употреби "кољиво", то јест кувану пшеницу са медом. После заамвоне молитве на Пређеосвећеној литургији у петак, која се већ односи на суботу, обавља се молебно пјеније светом Теодору Тирону са освећењем кољива, које се после Литургије дели верујућима.


Недеља Православља


У прву недељу Великог поста прославља се Победа Православља,у спомен на обнављање иконопоштовања у време царице Теодоре 842. године. У саборним црквама се тога дана после Литургије служи, "Чин Православља", који се састоји из молебног појања за обраћење заблуделих, објављивања "анатема" свим одступницима од истинске вере и сејачима лажних учења, "вечног спомена" свим поборницима Православља и многољетствија свим верним чедима Цркве и заштитницима свете вере. Ово је веома свечани чин и зато га служи самоархијереј уз велико сабрање саслужитеља. У обичним парохијским храмовима служи се само први део тога чина, који садржи молебнопојање.
Служба светоме из Минеја, чији спомен падне у Недељу Православља, служи се у петак на повечерју (и уопште, службе светима из Минеја, који падну у суботе и недеље свете Четрдесетнице, поју се у петак на повечерју).
У суботу друге, треће и четврте седмице Великог поста служи се заупокојена служба са помињањем умрлих. Али ако у једну од тих субота падну Обретење, Младенци, Благовести или храмовни празник, заупокојена служба се изоставља.


Друга недеља Великог поста


У другу недељу Великог поста слави се спомен светог Григорија Паламе, архиепископа Солунског, који је од јеретика Варлаама заштитио учење о божанствености благодатне светлости којом је Господ засијао на Тавору и која озарује човека након најдубљег подвига молитве и поста. Ово је, да тако кажемо, празник победе православног подвижништва над рационалистичким лажним учењима која одричу значај подвига поста.


Крстопоклона недеља


Треће недеље Великог поста обавља се служба у част Крста Господњег, који се на свеноћном Бденију, после Великог славословља, свечано износи на средину храма ради поклоњења, услед чега не само та недеља, то јест тај недељни дан, него и читава седмица која следи, носе назив Крстопоклона. У средини поста крст се износи како би ободрио и окрепио духовне силе оних који посте, подсећајући их на страдања Господња претргоьена ради нашег спасења и преславно васкрсење Његово које је затим уследило. Због тога Црква, прослављајући Крст Господњи, пева: "Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и свјатоје Воскресеније Твоје славим". Изношење Крста обавља се на исти начин као за празник Воздвижења, али нема подизања, већ само поклоњење Крсту уз појање: "Кресту Твојему". Ово поклоњење Крсту понавља се такође у понедељак и среду Крстопоклоне седмице на Првом часу, уместо појања: "Стопи моја направи по словеси Твојему..." и у петак након отпуста свих часова, када се након целивања Крста он односи у олтар. Приликом поклоњења крсту увек се певају стихире: "Придите, вјернији, Животворјашчему Древу поклонимсја..." Током читаве ове седмице у богослужбеним песмама прославља се Крст Господњи. У среду и петак ове седмице служба је по Триоду, а светоме из Минеја чита се на Повечерју.


Четврта недеља Великог поста


Четврте недеље Великог поста слави се спомен преподобног оца нашег Јована Лествичника, који је читав пут духовног, подвижничког живота представио у својој чувеној књизи "Лествица духовна, која узводи на небо" и на примеру сопственог изузетног подвижничког живота пружио узор како треба пролазити тим путем. У Јеванђељу које се чита на Литургији тога дана (Мк. 9,7-31), спомиње се пророштво Господа о томе да ће бити убијен и да ће васкрснути.


Пета седмица Великог поста


Ова седмица обележена је посебним богослужењима и за њу постоји нарочит распоред читања катизми Псалтира. У четвртак 5. седмице на јутрењу, које се служи у среду увече, чита се Велики канон преподобног Андреја Критског у целини, заједно са каноном преподобној Марији Египатској, услед чега се ова служба у народу назива "Андрејево" или "Маријино стајање". На јутрењује одређено да се чита житије преподобие Марије Египћанке, и то први део после катизми и сједална, а други после треће песме канона. На вечерњу уочи овог дана, то јест у среду на Пређеосвећеној литургији, осим пет стихира преподобног Јосифа Студита које се певају на шест, певају се по азбучном реду и 24. стихире преподобног Андреја Критског. Ове стихире се одликују посебном умилношћу и по своме садржају личе на Велики канон. Све поменуте покајне стихире завршавају се истим речима: "Господи, прежде даже до конца погибну, спаси мја" ("Господе, пре но што до краја погинем, спаси ме"). На дан канона повечерје је мало и то у келијама, као и полуноћница. И после јутрења "читаву службу читамо брже", то јест без певања и поклона, а молитву преподобног Јефрема Сиријског прате само три поклона, а не шеснаест, "ради напорног бденија". У четвртак се, због Великог канона служи литургија Пређеосвећених Дарова.
Ако у среду и четвртак пете седмице падне празник Благовести, онда се певање Великог канона преноси на уторак исте седмице и, сходно томе, обавља се у понедељак увече.
У суботу пете седмице празнује се "Похвала Пресвете Богородице" уз читање акатиста који је подељен на четири дела, услед чега се та субота назива такође "суботом акатиста". Ова служба је установлена у спомен на више дозбављења Константинопоља од непријатеља заштитом и заступништвом Богомајке, Која се у акатисту зато и прославља као "Изабрана Војвоткиња". Ово богослужење се назива "акатистом", што на грчком значи "несједалан", јер током њега није дозвољено да се седи. Није тачно познато ко је саставио овај акатист: једни га приписују хронографу из IX века Георгију Амартолу, други патријарху Сергију, који је живео за време цара Ираклија у VII веку, трећи преподобном Роману Слаткопојцу, а неки и патријарху Фотију. На дан суботе акатиста повечерје је мало и чита се у келијама као и полуноћница. Сам акатист се чита на јутрењу, из четири дела, замењујући обичне сједалне, кондак и икос. Први део почиње певањем кондака: "Взбраној Војеводје побједитељнаја" и кађењем, при чему се приликом првог певања обавља кађење читавог храма, док се уз остала три дела обавља само мало кађење. Сваки пут се прочитају по три икоса и три кондака, а читање се завршава поновним певањем кондака "Взбраној Војеводје". Ово јутрење завршава се певањем Великог славословља.


Пета недеља Великог поста


У пету недељу Великог поста слави се спомен преподобие мајке наше Марије Египћанке, и то само у случају ако у тај дан не падне претпразништво, попразништво или празник Благовести, као ни Младенци. У Јеванђељу на Литургији опет се наводи пророштво Господа о Његовом страдању, смрти и васкрсењу. Преподобна Марија Египћанка се тога дана спомиње као пример истинског покајања, које потпуно препорађа човека, чак и када је дубоко огрезао у блату греха.
Читава шеста седмица Великог поста која затим следи назива се Цветном седмицом и служи као претпразништво Уласка Господњег у Јерусалим, који се назива још и Цветном недељом. Петак шесте седмице Великог поста је крај свете Четрдесетнице, па се зато на јутрењу и на вечерњу тога дана по два пута пева умилна стихира: "Душекорисно савршивши Четрдесетницу, молимо да и свету седмицу страдања Твојих видимо, Човекољупче..."
Овим се заправо завршава време које је Црква наменила за покајање. Даље следе два празника и седмица посвећена успомени на последње дане земаљског живота Господа, на Његова страдања, крсну смрт и погребење, која се зато и назива Страсном (тј. страдалном) седмицом.
У суботу уочи Цветне недеље слави се спомен великог чуда које је Господ учинио у Витанији шест дана пре Пасхе, васкреавши четвородневног Лазара. Зато се ова субота и назива Лазаревом. Васкрсење Лазарево је свим људима јасно показало божанску силу Христову и
пре Његових страдања и смрти уверило је људе у васкрсење Христово и у опште васкрсење свих умрлих. Ова мисао је изражена и у тропару: "Обшчеје воскресеније прежде Твојеја страсти увјерјаја, из мертвих воздвигл јеси Лазарја, Христе Боже..." ("У опште васкрсење пре Твога страдања уверавајући, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже"). У складу са тим на јутрењу Лазареве суботе певају се васкрене песме: после друге катизме васкрени тропари "Ангелских собор удивисја...", после сједална "Воскресеније Христово видјевше..." "Свјат Господ Бог наш", "Преблагословена јеси, Богородице Дјево..." Јутрење се завршава Великим славословљем. Од Лазареве суботе до Томине недеље не пева се Лестњејшују". На Литургији се уместо Трисвете песме пева "Јелици во Христа крестистесја...". На трпези се осим уља и вина дозвољава и употреба икре.


Цветна недеља


У шесту недељу Великог поста, која се назива Цветном недељом, празнује се Улазак Господњи у Јерусалим - царски пут нашег Господа и Спаситеља на страдања и крсну смрт, "ради нас људи и ради нашег спасења". Пред Господом, као пред царемпобедником, носили су палмине гране. По тим гранама и сам празник је добио назив "Цвети". То је Господњи празник, један од дванаест великих, и читава служба односи се само на празник. Он нема ни претпразништво, ни попразништво. Служи се Свеноћно бденије са уобичајеним поретком. Особеност представља само освештање палмових грана, односно код нас грана врбе, као биља које рано даје пупољке. Одмах након Јеванђеља чита се 50. псалам, за време чега свештеник кретообразно са свих страна кади у средини храма припремљене врбове гране (врбице). Затим, после возгласа ђакона: "Господу помолимсја", свештеник чита из Триода нарочиту молитву за благосиљање врбице и кропи је светом водом. Типиком је одређено да се за време певања Полијелеја целива свето Јеванђеље, а не икона која стоји на средини храма. У пракси се допушта да верни поред Јеванђеља целивају и икону, а затим свештеник, приликом миросања (помазивања освећеним јелејем), свакоме даје освећену врбицу и запаљену свећу. Са врбицама и свећама у рукама верни потом стоје до краја јутрења. У Јерусалиму са палмовим гранама стоје и до краја Литургије. Служи се Литургија светог Јована Златоуста.
Увече на вечерњу има само 6 стихира на "Господи возвах", а не 10, као током првих 5 недеља Великог поста. И мада има Входа, нема више Великог прокимена, него се произноси прокимен дана: "Се ниње благословите Господа вси раби Господњи". Даље следи преодевање у црне одежде приликом читања "Сподоби, Господи" и великопосни крај вечерња, као и током свих претходних недеља поста. Произноси се нарочити отпуст прва три дана Страсне седмице: "Грјадиј Господ на вољнују страст нашего ради спасенија..."


Страсна седмица


Повечерје се поје мало са посебним трипјесњецом Триода и увече се служи Јутрење Великог понедељка. На овом јутрењу Црква нас позива да дочекамо "почетак страдања Господњих", "да са очишћеним разумом и умртвљеним страстима пратимо Господа на путу у Јерусалим", "да се распнемо са Њим и да се умртвимо Њега ради за сласти живота", како бисмо "са Њим живели". На овом јутрењу се после "Алилуја" пева дирљиви тропар: "Се Жених грјадет в полуношчи" "косно и велегласно, и со слаткопјенијем равно" три пута. Затим иду три катизме са сједалнима после сваке од њих, а после трећег сједална возглашава се: "И о сподобитисја нам слишанију свјатаго Евангелија..." ("И да се удостојимо слушања светог Јеванђеља") након чега следи читаное Јеванђеља које садржи повест о делима и речима Господа последних дана Његовог земаљског живота, недуго пре крених страдања, а посебно Његове знамените приче и беседе о крају света и Његовом Другом доласку. Током целе Страсне седмице Минеј се у потпуности одлаже и читава служба обавља се само по Триоду. Службе из Минера светима чији спомен пада у Страсну и Светлу седмицу читају се раније, на повечерјима за време читавог Великог поста. Уместо целог канона узима се само трипјесњец из Триода (а на Велики уторак само двопјесњец), са припевом: "Слава Тебје Боже..." После мале јектеније у све ове дане, до Великог четвртка, пева се дирљиви ексапостилар [светилан] "Чертог Твој вижду, Спасе мој, украшениј, и одјежди не имам, да вниду воњ: просвјети одјејаније души мојеја, Свјетодавче, и спаси мја" ("Двор Твој видим украшен, Спасе мој, а одеће немам да бих ушао унутра: просветли одећу душе моје, Светлодавче, и спаси ме"). Стихира има и на хвалите (мада се "Всјакоје диханије" не пева) и на стиховње. Велико славословље се не пева него се чита и крај јутрења је великопосни. Затим следи великопосни Први час, али без катизме и са кондаком Триода.
На Велики понедељак служе се великопосни часови трећи, шести и девети са изобразительном, а затим литургија Пређеосвећених Дарова. Трећи и шести час имају катизму, певају се тропари часова, кондак
Триода и на крају сваког часа, као и обично у посту, чине се велики поклони са молитвом преподобног Јефрема Сиријског. На литургији Пређеосвећених Дарова чита се само Јеванђеље, без апостола и прокимена. Главну особеност часова током прва три дана Страсне седмице представља што се на њима прочита читаво Четверојеванђеље, на тај начин што се Јеванђеље по Матеју прочита из два пута, Јеванђеље по Марку такође из два пута, Јеванђеље по Луки из три пута и Јеванђеље по Товану из два путра, али само до почетка описа светих страдања - до речи: Сада се прослави Син Човечији... Тако током ова три дана на свакоме од три часа - трећем, петом и деветом, бива по једно читање, а укупно девет читања.
По тој схеми обавља се богослужење у прва три дана Страсне седмице - Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Али сваки од ова три дана има и своје нарочите спомене, те сходно томе и свој садржај богослужбених песама и читања.
У Велики понедељак слави се спомен целомудреног Тосифа, кога су браћа из зависти продала у Египат, као праслике Христове, и тога како је Господ проклео неплодну смокву, као праслику јудејског зборишта које је Господа предало на смрт.
У Велики уторак спомиње се прича Господа о десет девојака и о талантима, други долазак Господњи и страшни суд.
У Велику среду спомиње се како је жена грешница помазала Господа у Витанији, у дому Симона губавога, а истовремено се спомиње и Јудино издајство, које се збило после након догађаја. У песмама се дирљиво и поучно пореди поступак покајане блуднице и ученикаиздајника. У уторак и среду служи се Велико повечерје и носе се црне одежде.
У Велику среду пре Литургије уместо отпуста часова са изобразительном, свештеник чита молитву: "Владико многомилостиви..." која се током читавог Великог поста чита на крају Великог повечерја. Приликом читања ове молитве сви који се моле у храму клањају се до земље. Затим свештеник моли опроштај, као на почетку свете Четрдесетнице. Исто чине сви присутни. На крају Литургије, код "Буди имја Господње..." последњи пут се чита молитва преподобног Јефрема Сиријског са три земна поклона и "потпуно престају поклони који се чине у цркви". Овим се коначно завршава све што је карактеристично за великопосно богослужење и почињу посебна богослужења, везана специјално за страдања Господња ("страдална" или "страсна богослужења").


Велики четвртак


На Велику среду увече облаче се тамноцрвене одежде, као и за Литургију на Велики четвртак. Служи се Мало повечерје са Трипјесњецом, а за њим, обично увече, јутрење Великог четвртка (према Типику у седми час ноћи, то јест у поноћ).
На Велики четвртак спомен је Тајне вечере и смирења Господњег, које се изразило кроз прање ногу Својим ученицима и установљење Свете Тајне Тела и Крви Његове. На јутрењу после "Алилуја" пева се три пута тропар "Јегда славни ученици на умовенији вечери просвјешчахусја..." и одмах после њега, без катизме (Псалтир се одлаже до Томине недеље, осим 17. катизме на Велику суботу), чита се Јеванђеље по Луки, зачало 108, о Тајној Вечери. После Јеванђеља чита се 50. псалам и, без молитве уобичајене за читав пост: "Спаси, Боже, људи Твоја...", одмах почиње канон: "Сеченоје сечетсја море чермноје...". Ексапостилар. "Чертог Твој". Има стихира на хвалите и на стиховње, а Славословље се чита. После "Благо јест", Трисвете песме и "Оче наш" пева се тропар "Јегда славниј...", следи сугуба јектенија и после возгласа и "Утверди Боже..." чита се Час први, са тропаром и кондаком Триода, чију особеност представља то што се између богородичних читају паримеји - "Пророштва Јеремијина" у којима пророк созерцава непријатељство јудејских старешина против Христа, види Његову кротост и незлобивост, са којима Он предаје Себе у руке безаконика и тугује због њих.
Трећи, Шести и Девети час савршавају се просто, без певања, са тропаром и кондаком Триода, којима се придодаје Изобразительна, након чега следи отпуст.
Литургија светог Василија Великог се спаја се са вечерњем, слично као што бива у навечерје Рождества Христовог и Богојављења. Читају се и три пророчка паримеја, затим мала јектенија, Трисвето и даље по реду Литургија на којој се уместо Херувимске песме, уместо причасног, за време причешћа и уместо "Да испољњатсја уста наша..." пева "Вечери Твојеја тајнија дњес, Сине Божиј, причастника мја прими: не бо врагом Твојим тајну повјем, ни лобзанија Ти дам јако Јуда, но јако разбојник исповједају Тја: помјани мја Господи во Царствији Твојем". Постоји и нарочит отпуст: "Иже за превосходјашчују благост" (На овој Литургији, ако постоји потреба, припремају се Свети Дарови за причешћивање болесних).
После заамвоне молитве у саборним храмовима обавља се Чин прања ногу. Архијереј излази на Царске двери, да га нико не придржава, без жезла, и стаје на место за облачење; пред њим један ђакон носи Јеванђеље, а друга двојица бокал и лавор. Свештеници, седећи на горњем месту, споро читају 50. псалам. Протођакон, уз певање 5. песме канона Великог четвртка, доводи на средину храма у паровима дванаесторицу свештеника, који сви седају и тако остају све време, чак и приликом читања Јеванђеља. Протођакон произноси Велику јектенију са нарочитим прозбама: "О јеже благословитисја и освјатитисја умовенију сему...", док архијереј чита молитву. Затим протођакон чита Јеванђеље по Јовану о прању ногу, а за то време архијереј чини све оно што се у тамо говори о Исусу Христу и пере ноге свој дванаесторици свештеника који представљају апостоле. Најстарији међу свештеницима представља апостола Петра и са њим архијереј води дијалог јеванђелским речима. Архијереј сам довршава читање Јеванђеља у коме Господ објашњава значење прања ногу које је обавио. На крају он чита молитву да Господ опере сваку прљавштину и нечистоту душа наших.[1]
Током страсне седмице обавља се "мировареније" (кување мира) и освећење мира. Раније је мировареније обављано у Патријаршијској ризници, а освећење мира у Успенској цркви у Москви и у Кијево-Печерској лаври у Кијеву.[2] Свето миро се употребљава: 1. у Светој Тајни Миропомазања, 2. за освећење новог храма - њиме се помазују антиминс, Престо и зидови, и 3. за свечани обред крунисања царева и краљева.


Велики петак


Велики петак је спомен светих и спасоносних страдања Господа нашег Исуса Христа, Који је ради нас добровольно претрпео пљување, ударце, шамаре, увреде и смрт на крсту. Зато је одређено да се ноћ уочи Великог петка проводи у слушању Јеванђеља о страдањима Христовим. Повест о Христовим страдањима излаже се хронолошким редом, кроз 12 читања изабраних из сва четири Јеванђеља. Ова Јеванђеља читају се током читавог јутрења Великог петка, које се служи на Велики четвртак увече, а према Типику почиње у 2. час ноћи, то јест у 7 сати увече. Зато јутрење Великог петка носи нарочит назив: "Посљедованије (чин, поредак) светих и спасоносних страдања Господа нашег Исуса Христа". Приликом сваког читања Јеванђеља удара се у звоно, тако да број удараца показује редни број Јеванђеља које се чита. Након што буде прочитано и дванаесто Јеванђеље, удара се 12 пута, а затим кратко звоне сва звона. Читање Јеванђеља сви слушају са упаљеним свећама. Након сваког читања пева се: "Слава долготерпјенију Твојему, Господи". Пре првог и последњег Јеванђеља кади се читав храм, почев од средине. Пре читања јереј или архијереј износи Јеванђеље из олтара на средину цркве, где се оно полаже на налоњ и ту остаје до краја последњег читања. Изношење Јеванђеља обавља се после Шестопсалмија, Велике јектеније, "Алилује" и певања тропара "Јегда славнији ученици..." током кога се кади читав храм. Царске двери све време остају отворене. Читања Јеванђеља распоређена су између песама јутрења. Између првог, другог, трећег, четвртог, петог и шестог Јеванђеља одређена су по три антифона, сједалан и мала јектенија. За време сваког сједална јереј кади свети олтар, па се зато не седа: "певамо га стојећи" - каже Типик. Тако читање Јеванђеља на овом јутрењу као да замењује читање катизми. После шестог Јеванђеља певају се "Блажена" са тропарима, а затим се пре седмог Јеванђеља произноси прокимен: "Раздјелиша ризи Моја себје, и об одежди Мојој меташа жребиј". Пред осмо Јеванђеље чита се педесети псалам и пева Трипјесњец. После трипјесњеца и свјетилна "Разбојника благоразумнаго..." чита се девето Јеванђеље. Затим се пева "Всјакоје диханије" са стихирама, и чита се десето Јеванђеље. Након тога читају се Велико славословља (не пева се), прозбена јектенија и једанаесто Јеванђеље. Следе стихире на стиховње и дванаесто Јеванђеље. Крај јутрења је обичан: "Благо јест", Трисвето, "Оче наш", пева се тропар: "Искупил ни јеси од кљатви законија" сугуба јектенија и нарочит отпуст: "Иже опљеванија и бијенија и заушенија и крест и смерт претерпјевиј..."
Први час се не спаја са јутрењем.
На Велики петак ујутро, "о другом часу дана", а то је по нашем рачунању у 7 (односно 8) ујутро, служе се Царски часови, на којима се певају посебни тропари, читају старозаветна пророштва о страдањима Христовим, апостолска дела и поново страдална Јеванђеља, тако да се на Првом часу излаже сва повест о страдањима Христовим по јеванђелисти Матеју, на трећем часу по Марку, на Шестом часу по Луки и на Деветом часу по Јовану.
Да не би био нарушен најстрожи пост који је за тај дан одређен, као и из нарочитог побожног поштовања према Голготској Жртви која је тога дана принесена, на Велики петак се уопште не служи Литургија, осим ретког изузетка када на тај дан падне празник Благовести, у ком случају се служи Литургија светог Јована Златоуста.
Око три (односно четири) сата поподне (према Типику "о десетом часу дана"), када је Господ Исус Христос издахнуо на крету, служи се вечерње. На њему се читају три паримеја: из књиге Изласка, у којој је представљен Мојсије како се моли за преступнички јеврејски народ, као праслика општесветског Голготског Заступника; из књиге о Јову, где је представљен праведни Јов који је после изузетних страдања овенчан милостима Божијим, као слика Божанског Страдалника; и из књиге Исаијине, где је у 53. глави овај пророк, прозван "старозаветним Јеванђелистом", тако живо и са трепетом созерцавао понижение Искупительа света. Затим се чита Апостол - Посланица апостола Павла Коринћанима, где се приповеда о Божанској Премудрости и сили које су се откриле кроз крст Христов и, на крају, чита се заједничка повест о страдањима Христовим из три Јеванђеља - по Матеју, Луки и Товану, као и повест о погребењу Христовом. Потом следе сугуба и прозбена јектенија, које су као и увек одвојене молитвом "Сподоби, Господи", и певају се стихире на стиховње. Приликом певања последнее стихире: "Тебје одјејушчагосја свјетом, јако ризоју", свештенослужитељ кади, обилазећи три пута око плаштанице која представља Господа положеног у гроб, и лежи на Престолу. Уз певање тропара "Благообразниј Јосиф с древа сњем пречистоје тјело Твоје, плаштаницеју чистоју обвив и воњами во гробје новје покрив положи" ("Благообразни Јосиф, скинувши с дрвета пречисто тело Твоје, обави га чистом плаштаницом, и мирисима помазавши положи га у нови гроб") сви свештенослужитељи подижу плаштаницу изнад својих глава и кроз северне двери износе је на средину храма, полажући је тамо на посебно припремљени сто, који служи као слика гроба. Ради изношенна плаштанице предстојатељ се облачи у потпуно одјејаније, а испод плаштанице носи Јеванђеље, које се потом полаже на плаштаницу. Након полагања плаштанице у гроб око ње се три пута кади и произноси се одговарајућа поука. Затим се говори отпуст: "Иже нас ради человјеков и нашего ради спасенија..." сви се клањају пред плаштаницом и целивају је уз певање стихире: "Придите ублажим Јосифа приснопамјатнаго".[3]
После вечерња следи Мало повечерје, на коме се пева Канон о распећу Господњем и на плач Пресвете Богородице.
Ако на Велики петак падну Благовести, онда се служи Литургија светог Јована Златоуста, која се по обичају спаја са вечерњем. Но, у Типику није речено када се у том случају обавља изношење плаштанице, па је у пракси ово питање решавано на различите начине. У СанктПетербуршкој епархији било је одређено да се по окончању Литургије, одмах након отпуста, певају стихире на стиховње Великог петка, при чему су се свештенослужитељи за то време преоблачили из празничних у црне одежде, а плаштаница је полагана на Престо и уз певање тропара "Благообразниј Јосиф" изношена као и обично. Сличан распоред дао је и митрополит Филарет Московски, с тим што је одредио да се стихире на стиховње певају после Заамвоне молитве.
Велика субота
Богослужење Велики суботе представља побожно бдење над гробом Господњим. То је спомен на пребивање Господа у гробу и Његов силазак у ад. У седми час ноћи по Типику, а по нашем рачунању у један сат после поноћи, служи се јутрење Велике суботе. На овом јутрењу које данас често бива на Велики петак увече, после шестопсалмија, "Бог Господ", тропара "Благообразниј Јосиф...", Слава, "Јегда снишели јеси к смерти, Животе Бесмертниј..." И ниње, "Мироносицам женам..." пева се 17. катизма: "Блажени непорочни", при чему се после сваког стиха ове катизме певају или читају кратке песме које се називају надгробним похвалама и у којима се прославља умрли и погребени Господ. Ово је плач на гробу Божанског Покојника. При томе, Царске двери се отварају, свештенослужитељи излазе на средину храма и стају пред плаштаницу, па се обавља потпуно кађење читавог храма, почев од плаштанице. Ово надгробно појање дели се на три статије, при чему после сваке следи мала јектенија и кађење. После треће статије певају се Васкрсни тропари: "Ангелскиј собор удивисја..." ("Анђелски сабор се задиви..."). Сви стоје са упаљеним свећама. Следи сједалан, 50. псалам и Канон Велике суботе: "Волноју морскоју" ("Таласима морским"), који описује пометњу неба и земље пред страшним призором - како Њихов Господ лежи у гробу. Канон уједно објашњава значење Спаситељеве крсне смрти, Његовог погреба и силаска у ад. Током певања овог канона свештенослужитељи улазе у олтар. Предстојатељ се облачи у потпуно одјејаније (црно), а након последње стихире на Хвалите, док се пева: "Преблагословена јеси, Богородице Дјево..." опет сви долазе на средину храма, пред плаштаницу. Предстојатељ возглашава: "Слава Тебје, показавшему нам свјет" и пева се Велико славословље, за време кога се гроб са плаштаницом кади три пута унакрст. За време последњег "Свјатиј Боже", које се пева надгробним напевом, свештенослужитељи узимају плаштаницу на.своје главе и обносе је три пута око цркве ("идући на исток и савијајући на запад... уз појање 'Свјатиј Боже'"), при чему настојатељ испод плаштанице носи Јеванђеље. Кад се овај опход заврши (за време опхода звоне сва звона), улазе у храм и плаштаницу опет постављају у гроб. Свештеник возглашава: "Премудрост прости", а затим, док се пева "Благообразии Јосиф", три пута кади око гроба. Поменуто ношење плаштанице означава силазак Господа после смрти у ад и Његово нераздвојно пребивање са Оцем на престолу. Црквене песме и читања која одмах следе уливају наду у васкрсење, па тако настаје промена у расположењу оних који се моле. Чита се тропар пророштва и возглашава прокимен: "Воскресни, Господи, помози нам, и избави нас имене ради Твојего". Потом се чита паримеј из пророштва Језекиљиног о сувим костима које су оживеле у пољу, најављујући васкрсење мртвих, а затим иде други прокимен, опет васкрсни: "Воскресни, Господи, Боже мој, да вознесетсја рука Твоја, не забуди убогих Твојих до конца" и чита се Апостол о томе да нас је Господ Исус Христос искупио од проклетства закона, те да је Он наша Пасха (1.Кор. 5,6-8,заједно са Гал. 3,13-14). Возглас: "Да воскреснет Бог и расточатсја врази Јего" са стиховима, подсећа нас на приближавање Васкрса. Затим се чита Јеванђеље по Матеју (исто као и дванаесто светих страдања), о печаћењу гроба Господњег и постављању страже на њега. Након тога се произноси сугуба и прозбена јектанија, отпуст и следи целивање плаштанице, при чему се пева "Придите ублажим Јосифа приснопамјатнаго...". Овоме се придодаје још и Први час.
Литургија светог Василија Великог се на Велику суботу служи касније него других дана у години, према Типику "о десетом часу дана", то јест после три сата поподне (код нас обично у један поподне). Пре ње служе се обични часови, трећи, шести и девети, уз Изобразитељну са тропарима и кондак Велике суботе. Сама Литургија почиње вечерњем које се већ односи на следећи дан, то јест на Васкрс, па се ту зато са песмама Велике суботе сједињују свечане васкрсне песме, тачније прве четири стихире на "Господи возвах" првог гласа. После "Свјете тихиј" не говори се прокимен, него се одмах возглашава: "Премудрост" и чита се 15 паримеја који садрже пророштва о искупљењу људског рода које је остварено смрћу Сина Божијег. Након читања 6. паримеја пева се свечани припев "Славно бо прослависја", а након 15. паримеја - припев песме тројице младића: "Господа појте и превозносите во всја вјеки". Уместо Трисвете песме пева се "Јелици во Христа креститесја, во Христа облекостесја. Алилуја" у част крштења оглашених које је у старини обављано на Велику суботу. После читања Апостола - који објашњава значење Свете Тајне Крштења, кроз коју бивамо погребени са Христом да бисмо заједно са Њим и устали за нови, безгрешни живот у Богу - уместо обичног "Алилуја", пева се, са стиховима 81. псалма, припев "Воскресни, Боже, суди земљи, јако Ти наследиши во всјех јазицјех". Док се ово поје, свештеници и ђакони у олтару свлаче црно одјејаније и облаче бело, васкрсно. Исто тако мењају се покривачи на Престолу, Жртвенику и свим налоњима, да ништа црно у храму не остане. Ђакон затим у светлој ризи излази на средину храма, како би, попут Анђела који се јавио приликом васкрсења Христовог, благовестио о Васкрсломе, и чита Јеванђеље по Матеју, које говори о земљотресу на гробу Господњем, о Његовом васкрсењу, о јављању женама мироносицама, о бекству стражара и о томе како су их првосвештеници поткупили, као и о јављању Господа ученицима у Галилеји, са заповешћу да иду и науче све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Затим следи Литургија својим уобичајеним поретком, само што се уместо херувимске, пева нарочита песма: "Да молчит всјакаја плот человјеча и да стојит со страхом и трепетом..." Како мали, тако и велики вход врше се око плаштанице, а пред њом се обављају и сва читања и произносе јектеније. Уместо "Достојно" (односно "О тебје радујетсја") пева се ирмос девете песме канона: "Не ридај Мене Мати, зрјашче во гробје..." Причастан: "Воста, јако спја Господ и воскресе спасајај нас". После Литургије обавља се благосиљање хлеба и вина (чита се иста молитва као и на литији, али без спомињања "пшенице и јелеја"). Хлебови и јелеј се освећују зато да би верујући могли да се окрепе, јер се у старини после ове Литургије, која се завршавала касно (у Типику је речено: "еклисијарх треба да пази, да када се Литургија завршава, буде други час ноћи"), верујући се нису разилазили по кућама, него су остајали у храму, слушајући читање књиге Дела апостолских све до самог Васкршњег јутрења. Према Типику читава књига Дела апостолских треба да буде прочитана до четвртог часа ноћи, то јест до десет увече, за када је одређена такозвана "Пасхална полуноћница" - служба која у Типику не носи никакав наслов, а састоји се од читања уводних молитава, канона Велике суботе "Волноју морскоју", Трисвете песме, "Оче наш", певања тропара: "Јегда снишел јеси к смерти, Животе бесмертниј...", кратке сугубе јектеније (као на Малом вечерњу) и васкрсног отпуста. За време девете песме канона свештенослужитељи окаде плаштаницу, однесу је у олтар и положе на Престо, где лежи до оданија празника Васкрса.












НАПОМЕНЕ:
Чин прања ногу до данас је сачуван само у Јерусалиму, где га на Велики четвртакобавља Јерусалимски патријарх.
Миро се кува прва три дана Страсне седмице, што је праћено читањем Јеванђеља; ана Велики четвртак архијереј освећује скувано миро, при чему се у ново миро уливанеколико капи раније освећеног мира. Миро освећује патријарх или митрополит зачитаву своју помесну Цркву, и то на посебно свечаном богослужењу, уз учешће, помогућству, осталих епископа Цркве. Шесто правило Картагинског сабора забрањујепрезвитерима да освећују миро - прим. прев.
Српски Типик: Стихиру "Тебје одјејушчагосја свјетом, јако ризоју" поје понајвише свештеник сам и износи плаштаницу, те је полаже у гроб насред цркве овако: свештеник узме са часне трпезе плаштаницу, на раширеним рукама је обнесе око часне трпезе, изнесе на северне двери и положи у гроб; ђакон иде пред н>им и носи свето Јеванђеље, а претходе им свећеносци. Затим "Ниње отпушчајеши", Трисвето, тропар "Благообразни Јосиф", Слава, И ниње, "Мироносицам женам". Док се поју тропари свештеник или ђакон каде гроб три пута унакрст, чине две метаније, целивају плаштаницу и опет чине једну метанију. Док народ целива плаштаницу поје се Мало повечерје.