СТИХИ БАТЮШКИ НИКОЛАЯ ГУРЬЯНОВА-МОЛИТВЕННОЕ ОБРАЩЕНИЕ КО ПРЕСВЯТОЙ БОГОРОДИЦЕ

СТИХИ БАТЮШКИ НИКОЛАЯ ГУРЬЯНОВА-МОЛИТВЕННОЕ ОБРАЩЕНИЕ КО ПРЕСВЯТОЙ БОГОРОДИЦЕ

Порекло Пређеосвећене Литургије - Николај Успенски

У светлости научних података тог времена питање о пореклу ове литургије је било тешко решиво, чак и на плану хипотеза, зато што најранија сведочанства о постојању те литургије датирају с почетка VII века. Једно од тих сведочанстава се налази у Пасхалној хроници, где се каже да се "те године, при цариградском Патријарху Сергију, од прве недеље поста, четвртог индикта (615. год.) почело певати да се уздигне у време преношења Пређеосвећених Дарова из скевофилакиона на престо, после јерејевих речи "по дару Христа Твога", народ одмах почиње "Сада силе небеске са нама невидљиво служе. Ево улази Цар славе, ево већ принесена тајанствена Жртва долази. Са вером и љубављу приступамо да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја".


Друго сведочанство се налази у житију преп. Георгија Хозевита (крај VI - почетак VII в.). Писац житија, ученик преп. Георгија - Антоније говори да је преподобни имао обичај да у недељни дан, после свеноћног бденија, пошаље младића Зенона у Јерихон по просфоре за случај да тога дана дође неко да се помоли у манастиру. Понекад је Зенон у време Евхаристије стајао близу олтара и слушао речи молитве коју је читао препод. Георгије освећујући Дарове и он их је упамтио. Једне недеље, враћајући се са просфорама из Јерихона, Зенон је размишљао о тим речима. Тада сиђе Дух Свети и освети и просфоре и младића. Преподобном Герисаму, који се у то време одмарао после свеноћног бденија, јави се анђео и рече: "Устани, презвитеру и саврши Пређеосвећену службу над оним приношењем које доноси младић, јер је оно освећено".


Наши истраживачи су, у недостатку других извора, обилато користили рад Лава Аљација посвећен том питању који обилује изводима из јако ретких рукописа Ватиканске библиотеке. Нарочито је Аљације, наводећи извештаје из "Црквене историје" Сократа Схоластика о многообразној богослужбеној пракси његовог времена, исказао претпоставку да je речи историчара: "у Александрији у среду и у такозвани петак читају се Писма и учитељи их тумаче, и бива све као и на синаксису, осим савршавања Тајни (δίχα της των μηστιριων τελετης)" могуће схватити као указивање на постојање литургије Пређеосвећених Дарова у Александрији. На тим основама је Смирнов-Платонов преводећи дати цитат истовремено га и коментарисао као да он указује на Литургију Пређеосвећених Дарова. После речи "петак" он је у заграде унео "у Четрдесет-ницу"; реч "синаксис" која је уопште означавала молитвено сабирање (а не само евхаристијско) ом је заменио речју "литургија", а реч τελετης је превео речју "освећење". Резултат је био следећи: "У Александрији, у среду и у дан који називамо петком (у Четрдесетницу) читају се Писма и учитељи их објашњавају, и бива све што припада литургији, осим освећивања Тајни".


Још је само преостало да се нађе потврда за такав коментар извештаја Сократа Схоластика и она је била пронађена у мало после тога објављеном трактату под називом Реч Софронија, Патријарха Јерусалимског која садржи сву црквену историју и подробно објашњење свега што се дешава у Божанском свештенодејствију где се каже: "Сада се више од других у употреби свештенодејства Великог Василија и Јована Златоуста, са Литургијом Пређеосвећених Дарова за коју једни говоре да је она Јаковљева, названог братом Господњим, други - Петра, Врховног Апостола, а остали - других". Ове речи су обадвојици истраживача биле довољне да настанак Литургије Пређеосвећених Дарова сместе у апостолска времена. Том искушењу није избегао ни млади професор Кијевске духовне академије А. А. Дмитријевски. Нашавши у Синајској библиотеци рукопис са ђаконским прозбама за Литургију Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова, он је тим поводом писао: "Нема сумње да се чин Литургије Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова јавио у пракси Јерусалимске Цркве веома рано... Одатле је он продро у Антиохијску Патријаршију и Синајску Архиепископију... Василије Велики... је, сходно потребама свога времена, прегледао овај последњи чин, скратио га и чак унео молитве сопственог дела. У том поново редигованом виду чин Литургије Пређеосвећених Дарова је чак усвојио име последњег редактора и био уведен у богослужбену праксу Константинопољ-ске Цркве, а отуда се распространио по целом хришћанском Истоку, потиснувши на крају чин Литургије Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова, о чијем су се постојању сачували прилично неодређени подаци само у књижевним изворима тога доба.


Но, убрзо је ова хипотеза била оповргнута када је професор Н. Ф. Красносељцев објавио своје налазе из области древних тумачења Литургије. Упоредивши трактат приписиван Софронију Патријарху Јерусалимском са Сказањем црквеним и тајноводственим под именом Германа Патријарха Константинопољског (VIII век) и са Кратким расуђивањем о тајнама и начинима Божанствене Литургије Теодора, Епикопа Андидског, он је установио да прва глава Софронијеве Речи буквално понавља 32-у главу Кратког расуђивања Теодора Андидског, следећих седам глава Речи на неким местима се подударају са Германовим Сказивањем , а осталих 12 глава Речи се готово у потпуности подударају са текстом Теодора Андидског. У закључку проф. Н. Красносељцев је дошао до закључка да је "дело које је Ман издао под Софронијевим именом заправо производ непознатог каснијег компилатора (који је живео не пре XII века, то јест после Теодора Андидског са чијим тумачењем има много сличности) или двојице: једнога који је живео не пре VIII века и другог који је живео не пре XII века. Ово дело је управо она Црквена историја која се, у мање или више прерађеном и интерполираном облику, среће у византијској књижевности нарочито често, понекад без навођења имена аутора, понекад под разним именима". Данас у науци не постоје два мишљења о Речи под именом Софронија, Патријарха Јерусалимског. "Der unvollständig erhaltne Commentarius Lithurgicus ist unecht (XII Jh.)" - "сачуван непотпун фалсификован литургијски коментар (XII век)" - читамо у Патрологији Б. Алтнера у вези са Речју приписаном Софронију.


Генезу Литургије Пређеосвећених Дарова научници виде у самопричешћивању, то јесте, у кућном причешћивању Светим Хлебом донетим из евхаристијског сабрања. Таквог мишљења се држе и Смирнов-Платонов и Малиновски, али су они постанак те благочестиве традиције датирали у апостолска времена, будући да се, по Василију Великом, та традиција јавила у условима прогонā. "Није нимало опасно", писао је он, "ако неко у време гоњења, када нема свештеника или служашчег, мора да узима причешће својом сопственом руком - то је и непотребно доказивати, зато што нас стари обичај у ово уверава". Хришћанима који, из било каквог разлога нису учествовали у Евхаристији, ђакони су доносили причешће кући већ у време Св. Јустина Мученика и Философа. Тертулијан говори о самопричешћивању као о обичној, свакодневној појави. У писму жени он је саветује да се, у случају његове смрти, не удаје за паганинаа као један од разлога за то он наводи самопричешћи-вање: "Неће ли он (то јест муж-паганин - прим. Н. У.) приметити да ти као да нешто тајно једеш пре вечери? И када сазна да је то ништа друго до хлеб, шта ће он у своме незнању помислити о теби?". Климент Александријски извештава да се при ломљењу евхаристијског хлеба свакоме из народа дозвољавало да однесе неколико парчади кући.

'Дах Живота' - Архимандрит Рафаил Карелин

Духовни живот је умногоме уметност молитве. Свети Оци су молитву називали дахом живота, нервима душе, златном кишом која се излива у човекову душу, неисцрпни извор благодати, небеско благо,   које човек увек има уз себе. Молитва је кључ који отвара врата Небеског Јерусалима.


Молитва је лествица којом се душа пење ка престолу Божијем. Молитва је вечна, нетрулежна, неугасива небеска светлост која види човеково срце.


Молитва је васкрсење човекове душе пре васкрсења тела.


Молитва представља крила душе, без ње душа у својим помислима и страстима пузи као црв по земљи.


Молитва је озарење бездана наше душе небеском светлошћу.


Молитва је стално пребивање с Богом, врело светле, непотрошиве радости.


Молитва је предукус и предворје раја.


Човек је створен за вечност, његова истинска домовина, његов родни дом је небо. Овде, на земљи, он је изгнаник и туђинац. Кад човек заборавља на своје предназначење, кад му се чини да је његов живот само кратки пут од рођења до смрти, од колевке до гроба - он постаје најнесрећније биће на земљи.


Молитва је сећање на изгубљени рај, то је усмереност душе ка Богу. За молитву нема времена и растојања. Ако се на речи молитве одазвало срце, чуло их је цело небо. Кад су се речи молитве излиле из дубине душе, дошле су до Господа. Често у молитви чинимо судбоносну грешку: чини нам се да се молимо својим силама, сами по себи, а Бог само одговара на нашу молитву. Међутим, није тако: молимо се истински само онда кад се благодат Божија моли заједно с нама.


Благодат је Божанска љубав, Божанска сила, која спасава човека. Само "подсећање" на молитву, жеља за молитвом представља дејство благодати.


Човек може да прихвати благодат и може да је одбаци, али не може да "замени" благодат својим људским силама. Ако човек сматра да може да се моли само напорима своје воље, усредсређивањем својих мисли, подстицањем својих осећања, телесним трудом (метанија, клечања), значи да приписује молитву свом личном подвигу, својим људским способностима, и тада долази до губитка саме молитве: или се наше силе исцрпљују и молитва се руши као кућа која није саграђена на камену, већ на песку; или долази до пуцања душевних осећања, и после молитве човек уместо душевног мира осећа болесну раздражљивост, као да су му обнажени нерви; или се пак, што је најгоре, погружава у стање фантазерске узбуђености, у гордо дивљење себи.


Демон сугерише човеку да је велики подвижник, као да му успављује душу успаванком. Треба да имамо на уму речи Господа: Без Мене не можете ништа чинити (Јн. 15,5). А молитва је највише стваралаштво духа, пред којим је душевно стваралаштво с ремек-делима уметности које је створило бледо и ништавно.


Црква је одредила да се на почетку молитвеног правила чита молитва Духу Светом - без Њега ће молитва бити мртва. Међутим, како да сазнамо где делује благодат, а где људске снаге? Јер, наша духовна осећања нису довољно формирана, тако да своје одушевљење и своје расположење можемо да сматрамо за духовни доживљај. Човек може у свом срцу да остави место за благодат Божију само ако одстрани две препреке које јој сметају да делује у нама. Прва је страственост, друга је гордост.


Молитва без покајничког осећања није побожни разговор, већ дрски изазов упућен Богу. Господ је свет, а ми смо грешни; зато само кроз покајање можемо да се приближимо небеском пламену и не будемо опаљени. Борба с гордошћу је стално осећање своје немоћи и своје слабости, стално осећање потребе за помоћи и благодати.


Ми као да говоримо Богу: "Ја сам слаб, Ти се Сам моли у мени, Сам ме учи да се молим и Сам прими ову молитву."


Тада ће човек у молитви осећати нешто друго - не своју снагу, већ силу Божију. Тада ће схватити да је његова душа раније била јалова, мртва, као врели песак у пустињи. А сад су се у овој пустињи отворили извори вода. Овде се не може чак ни помислити да се наша воља искључује из молитве - напротив, наша воља се покорава благодати, чува благодат у срцу, жели ову благодат, ослушкује њен неми глас, предаје јој сву славу, а о себи мисли као о способној да чини само грехове.


Кад човек обраћајући се Богу говори: "Ја...", Бог га оставља с малим "ја". Кад човек у молитви каже Богу: "Ти...", Бог надомешта његову немоћ и оскудицу Својом силом и пребива с њим.


Основа молитве је мисао: "Ти си све, а ја сам ништа." То је њен гранитни темељ. Долази до некаквог тајанственог сједињења Бога с душом: душа слуша благодат, а благодат слуша душу. О овоме апостол Павле каже: Потрудих се, али не ја, него благодат Божија (уп. 1 Кор. 15,10).


Ако Господ треба да буде највиши циљ и главни садржај живота верујућег човека то значи да способност душе да се обраћа Богу, односно молитва, мора да постане унутрашњи ослонац који прожима све човекове мисли, речи и дела. Ако човек живи за вечност, ако се својим земаљским постојањем припрема за истински, вечни и бескрајни живот, његов најважнији посао треба да буде молитва, а све остало, укључујући и његове домаће и друштвене обавезе, треба да служи само као припрема за њу.


Ми најчешће мислимо да спољашње околности, нарочито рад, ометају нашу молитву. Међутим, у ствари, главну препреку за њу представљају наше сопствене унутрашње противречности. Као што кретање крви која кружи артеријама и венама ометају склеротичне наслаге, тако и молитву не спречавају заузетост и рад, већ лаж и лицемерје, лењост и сластољубље, превелика везаност за земаљски живот.


Шта треба учинити како би наше обавезе биле спојене с испуње-њем заповести о непрестаној молитви? (Молите се без престанка, на свему захваљујте (уп. 1 Сол. 5,17-18) - каже свети апостол Павле.) Не треба доживљавати свој посао као јарам бачен на врат животиње или као данак који треба платити свету, а затим слободно време пре-пустити молитви.


На свој посао треба гледати као на послушање дато од Бога, обављати га као пред лицем Божијим, са свом усрдношћу и савешћу, имајући притом увек мисао да не служимо људима, већ Самом Господу. Ако не будемо радили да бисмо се што пре избавили од посла и проводили духовни живот, већ тако да посредством њега угодимо Бо-гу, сам посао ће постати стимуланс за молитву, иако може да одузме више времена и да изискује више напора и труда него раније. Тада ће живот сједињен с молитвом у потпуности бити прожет светлошћу, тада ће наша савест стећи спокој.


Главне силе душе су воља, разум и осећања. Вољу треба вежбати у томе да се човек приморава на потчињавање разуму, а не осећањима; воља треба да буде савезник ума, а не емоција и расположења. Осећања треба развијати, чистећи их од страсти и слепе везаности. У духовном животу наслада је непријатељ ума и срца, то је мамац који човек гута као риба удицу.






Ум треба вежбати за молитву:


1)    сећањем на смрт;


2)    узвођењем од видљивог ка невидљивом, од материјалног ка духовном. На пример, дивимо се лепоти природе или човека - размислимо: а како предиван мора бити њихов Творац, каква је онда неизрецива лепота духовног анђеоског света! Видиш светлост сунца - сети се духовне светлости, која просвећује људске душе. Ако си видео ноћно
небо, реци себи: "Како је велик Творац ових небеских светова! Колико је тајни скривено од човека!"


Сваки предмет, сваки догађај, могу да послуже уму као подсећање на будући живот, на духовни свет; ум који је томе научен из свега може да извлачи за себе лекције и примере.


Да не би био поробљен земаљским, материјалним и спољашњим у свим ситуацијама мислено питај себе: "А шта ће бити даље, какав је завршетак свега?" И видећеш да је крај свега земаљског прах и трулежност и да је једино оно духовно вечно.


Већ самим тим чистићемо ум од земаљских слика и узводити душу ка Богу, сећати се Његове свеприсутности, имати Га у мислима, односно имаћемо молитву.


На пример, мами те лепота женског лица - упитај себе: а шта ће бити кроз двадесет или тридесет година? Боре ће избраздати лице као ожиљци, очи које изгледају као драго камење претвориће се у груменчиће слузи, зуби ће испасти. А шта наступа затим? - Смрт. И шта ће бити с овим човеком у сандуку након неколико дана? - Лице ће му потамнети, почеће да отиче, леш ће ширити задах, а кроз месец дана у гробу ће бити некакве страшне пихтије у којима се мигоље црви. Ево земаљске лепоте и њеног краја.


Ако навикнемо себе да питамо: "Шта даље? Шта следи након тога?" - схватићемо да је све видљиво осуђено на погибао, да је све световно - непоуздани пријатељ који ће нас оставити, да је једина драгоценост у овом свету људска душа. Сличне "вежбе" чисте ум и припремају га за молитву.


Живот не сме бити неуредан и хаотичан. Човек не сме истовремено да почиње да обавља неколико послова: он се умара и губи снагу од самог нереда у раду и тада се у његовој души уместо свештеног страха пред Богом рађа осећање унинија, роптање и раздражљивост према себи и према свима. Чини му се да су се послови који су се нагомилали претворили у огромну планину, коју не може да помери с места. Зато посао који човек одлаже, или започевши не доводи до краја, притиска његову душу као неплаћени дуг. Молитву не омета посао, већ унутрашња несређеност. Треба узети за правило: не радити неколико послова истовремено. Ваља мирно размислити и одлучити који од њих је најважнији и најхитнији и почети од њега као да је то једини посао који треба обавити. Неопходно је борити се с расејаношћу и непажњом као са непријатељима своје душе.


Кад човек одједном предузима неколико послова и, не завршивши један, размишља о другом, он у себи развија својство карактера које се може назвати хроничним немаром и безвољношћу. Овакав човек неће моћи да се усредсреди на молитву: обављајући молитвено правило, истовремено ће размишљати о мноштву послова и решавати их. Његова молитва ће прећи у механичко понављање набубаних речи, при чему ће мисли врлудати на све стране као капи расуте живе. Тек кад заврши један посао човек треба да приступа другом.


Сада нешто о спољашњој страни молитве: човек се састоји од духа, душе и тела. Положај и стање тела су за молитву веома важни. Кад човек опушта своје тело, његова мисао постаје трома, она као да почиње да дрема. Кад човек на молитви седи распуштено, прекрстивши ноге или кад лежи у немарној пози, у њему нестаје осећање свештеног страха за молитву, он фамилијарно, као кроз зубе разговара с Богом.


Постоје две врсте језика, два облика самоизражавања: реч и гест или покрет. Поклони (метаније) и клечање на коленима јесу неми језик у којем се реч замењује покретом. То је облик писма које није написано мастилом на папиру, већ се одражава и оваплоћено је у самом људском телу.


Огромну важност за духовни живот има контрола онога што човек говори: свака празна реч је губитак драгоцене енергије људске душе, зато се након дугих и празних разговора у човеку појављује осећање пустоши, губитка. У њему нестаје жеље да се моли, душа се испуњава некаквом маглом и тежином. Он постаје мрзак самом себи. Ово осећање губитка личи на озлојеђеност и горчину коцкара који се враћа кући празних џепова.


Свака лажљива реч је ожиљак на лицу људске душе, огреботина која је чини ружном. Свака трула реч и псовка су смрдљиви чир, јер је Господ рекао да ће за сваку празну реч човек дати одговор на Страшном Суду и тим пре - за грешну (уп. Мт. 12, 36). Овде постоји веза између душе и речи: срце рађа помисао од које потиче реч, а изречена реч се као бумеранг враћа човеку, душа постаје главна мета његових сопствених речи.


Исто ово се може рећи за језик гестова и покрета: они могу изражавати не само јаке емоције, већ и танане покрете људске душе. У начину хода, покретима тела и човековој пози изражава се читав спектар осећања: радост и туга, уображеност и презир и тајна пристрасност, љубав и одвратност.


С нарочитом мимичком силом изражавају се страсти као што су гнев, страх и блуд. Зато човек, исто као своје речи, треба да прати и покрете свог тела. У пози се ништа мање него у речима може одразити распуштеност, и она такође има повратно дејство на човекову душу. Ако човек у стању гнева сачува спољашњи мир, не стеже песнице и не стиска зубе, ако не мршти обрве, ако не хода нервозно по соби, не маше рукама или на било који други начин не покаже своју страст, она неће добити подршку његовог тела и човек ће се брже умирити. То се лако може проверити у личном искуству. Ако човек не покаже претерану слободу у покретима или фантазерску раслабљеност за време искушења од нечистих помисли, оне ће брзо проћи као што пролази облак по небеском хоризонту. Некима се чини да спољашње нема значаја за духовни живот, да је једино што је потребно да човек пружи Богу своје срце. Међутим, они не схватају да тело није спољашња одећа, већ део нас самих, да између тела и душе постоји најтешња веза, да се очишћење срца не своди на намеру и одлучност - то је упоран рад, који траје до саме смрти.


У свакој обуци видимо прелазак од лакшег ка тежем, од једноставног ка сложеном; контрола сопственог тела представља услов који је неопходан не само за почетнике, то је један од оних камена-темељаца на којима се гради зграда свег нашег духовног живота.


Црква је у богослужење као органски део молитве укључила језик ритуала и обреда. Може се рећи да не само човеков ум, већ и сав човек као душевно-телесно биће учествује у богослужењу. Црквени обред је посебан символички језик. Чак и ако човек не може да преведе обред који се обавља на језик речи, односно да га објасни, али учествује у њему, он се свеједно укључује у благодатно поље Цркве, као што се сијалица укључује у енергетску мрежу, чак и ако ми у суштини не знамо шта је струја, већ опажамо само њено дејство и снагу.


Свети Оци су забрањивали нескромне, неконтролисане и бесмислене покрете који испуњавају нашу душу нечистим и ружним помислима. Ако се сумирају њихове поуке у вези с овим предметом у неколико речи, човек треба да се држи скромно и једноставно. Чак и кад је сам или иде на починак, треба да има на уму да није сам, већ се налази у присуству свог Анђела чувара. Свети Оци саветују да човек за време молитве своје тело држи нарочито затегнуто, да се не премешта с ноге на ногу, да не опушта тело. Ако је веома уморан, боље је да седне и да неко време молитву обавља седећи.


Што се тиче метанија и клечања на коленима - они су израз нашег богопоштовања. Овде покрет и гест као да допуњују реч, појачавају је и продубљују. Тело приликом молитве не сме бити ни раслабљено, ни превише напето. Прво слаби, као да успављује, а друго замара човека. Тело треба да буде сабрано, треба да се налази у стању унутрашње готовости, која се увек пројављује пре обављања посла који захтева напор и брзину, кад човек као да осећа своје мишиће још увек их не напињући.


Човек је јединствена личност, јединствена психофизичка монада, зато у молитву треба да буде укључен свим својим духовно-телесним бићем.


преузето из књиге "Уметност живљења или умеће умирања"


у издању библиотеке "Образ Светачки"


Прав. мисионарска школа при храму Св. Александра Невског

"ПРИМИТЕ, ЈЕДИТЕ, ОВО ЈЕ ТЕЛО МОЈЕ..." (Литургијска тајинственост Православља) (Предање и причешће)

Угледајте се на мене, као и ја на Христа" - позива апостол Павле. Али Христос - није само човек, него је Богочовек. Значи, подражавање Њему могуће је само путем надилажења пуких људских обзорја постојања, путем рађања за Богочовештво.
У православном Предању је веома необично то што се у њој начин рађања удваја: с једне стране, Бог рађа Себе у људима, а с друге човек у себи рађа Бога. "Онај Који све држи смешта се у човековом унутарју, и човек постаје попут бремените жене", вели преподобни Симеон, показујући одједном оба деловања "синергије". "Бог улази у човека али и човек стиче присуство Творца у себи. Човек свесно носи Бога у себи. И са рукама скрштеним, тај човек хода међу нама, а не познају га сви који га окружују".
На тај начин, православно Предање има онтолошку структуру. Онтолошким називамо чин који сједињује два нивоа постојања. (Нуклеарна експлозија - није онтолошки процес, а подизање руку мишљу - јесте онтологија). Најважнији нивои хришћанске онтологије су - Творац и твар. И тако, срж Предања је у томе да "Бог, Који ме призива благодаћу Својом, благоволи да објави Сина својега у мени".
Најочитија црта православног Предања врло лако измиче савременим проповединцима новинске ''духовности": По хришћанском схватању, доживљај Божанског човек не рађа из себе сопственим снагама. Ни космос не рађа благодат, она споља долазн. Огроман понор лежи измећу еванђелске "благодати" и окултистичког "самоусавршавања". Хришћанину не предстоји распиривање "искре божанства" у себи, него отварање себе за примање оног Дара који се начелно не може ни сместити у наш свет.
Предање је могуће само зато што Бог себе дарује људима. Управо Онај, Кога преподобни Симеон назива "мој негорди Бог", показује се не само као "садржај" о коме је у Предању реч, него, пре свега, као субјект тог "предавања".
Присуство Бога може да открије само Бог сам. Зато Предање можемо да дефинишемо као предавање и "поновно стварање ситуација" у којима Бог долази и остаје са људима. Христос не бива само наслеђиван: Он Себе чини наследивим. Христос је као иконописац који у нама живопише Свој лик. И ако ми окренемо своје лице од Њега, Њему је тешко да слика.
Извор Предања је - у Богу. Али та формула је још увек прилично убога. Овде је могућ још један корак, који објашњава структуру Православног Предања. "Све је Мени предао Отац Мој, и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити", говори Христос, Син Божји није само утемељивач Предања, коме хришћани следују; Он Се и Сам јавља као испунитељ, носилац Предања - не у смислу испуњавања старозаветних предања, него у много важнијем смислу. "Даде Ми се свака власт на небу и на земљи" - то су последње речи Христове пре Вазнесења. Предање исходи од Бога кроз Христа, да би се Христом вратила натраг - скупа са светом, скупа са нама. Значи, Предање нема само прошлост и нема само садашњост, него му предстоји да се оконча у будућем. Уопште говорећи, Предање није окренуто према збивању у прошлости, него према збивању у будућности, према коначној тачки светске историје.
Главно у православном Предању јесте Литургија. Литургија се стално у светоотачким књигама назива "тајном будућег века". Протестантски приступ, који у "ломљењу хлебова" види само "успомену", само даћу, закључава нашу веру у прошлост. Православни традиционализам (предањскост) значи - пробијати се у будућност.
Предање је неко поверавање; у причи о талантима Господар је - предао своје благо слугама Што значи да Предање у себе - кроз Христа - уводи човека и свет не само зато да би нам нешто понудио, него и да би затим примио назад умножени "талант".
Али предавање означава и издавање, одрицање од неограничене контроле са стране "зајмодавца"... И није случајно да, као у руском, у грчком и латинском "предати" означава и предавати и издавати... Предање је - предаја на пример: ("предати себе"), предавање, незаштићеност. Бог излази из Своје недоступности и свемоћи и прима плод нашег страдања.
Син Човечији предаје Се у руке грешника - за њихово спасење. Предање - то је дар, и то је жртва. Тако додирујемо главну тајну Хришћанства - Предање као тајна крсне љубави...
Христос Себе разноси и раздаје - то, управо, и јесте Црква. Али се не сме заборавити да свуда где Христос "раздаје Своје тело" - Он га "прелама". Вечера љубави није случајно у близини Голготског крста.
Али ако је Предање - онтолошки акт, који се збива у људима, он ни не може да буде смештен у књиге. Оно што је Христос учинио речима се не да исказати, што значи да се не може предавати само речима. Христос нам је завештао самога Себе а не гомилу књига. А то значи да се живот Хршићанства који је затим следио не може свести само на Писмо. Шта је Христос оставио својим апостолима и који је начин предавања тога дара од апостола будућим поколењима? Пре свега (и овде се Црква једнозначно ограђује од гностичара како древних, тако и нових типа Блавацке или Рериха), Христос нам није завештао некакво "Учење" које, више или мање јавно препричавано, може бити проношено по свету и кроз столећа. Апостоли, излазећи на проповед о Христу, не препричавају (ни један једини пут!) "Беседу на Гори". Они говоре о једном: Он је умро за грехе наше и васкрсао је, и у Његовом васкрсењу-нада је живота нашег. Никада се не позивајући на Христово учење, апостоли говоре о чињеници Христа и Његове жртве и Његовом деловању на човека. Стефанова проповед на дан његове смрти и Петрова на дан Педесетнице не садрже упућивања на Беседу на Гори. Павле и Јован формулишу своју проповед не обраћајући се Исусовом животу.
Ако је учитељ беседио памтиву проповед - сутрадан ће његови ученици посвуда о истој причати. али ће притом свака њихова фраза почињати од речи: "Како каже Учитељ". Па ипак, управо такав спој речи апостоли ниједном не употребљавају. Апостол Павле не каже: "Ми проповедамо Христово учење". Не - "ми проповедамо Христа распетога; Јудејима саблазан. а Јелинима безумље".
Еванђеља су написана после Павлових посланица - то је најфундаменталнија чињеница која нам помаже да схватимо шта Христос јесте за Цркву: првостепено је - Његово мистично присуство, другостепено - историјско постојање; првостепена је чињеница Васкрсења, другостепене су околности Његовог претходног живота.
Шта видимо у самим Еванћељима?
Пре свега, главна тема Христове проповеди то је Он Сам. Не позив на љубав и покајање, нити указ да се "живи по заповестима". Не, више од свега, чешће од свега, у суштини непрестано - Он говори о-Себи: "Ја сам Пут, Истина и Живот", "Ја сам Извор воде живе", "Ја сам - Хлеб Живота", "Дођите Мени сви уморни и оптерећени", "Ја сам светлост свету", "Верујте у Бога и у Мене верујте", "Ја и Отац смо једно"... Може се доказати да је сва Беседа на Гори усредсређена око Личности и Тајне самог Проповедника.
Само ако се потпуно игнорише Еванћеље, може се, слично Јелени Рерих, тврдити да "завети Христови имају много више значаја него Његово порекло"."Сам Христос Своју службу није сводио на улогу Учитеља. Није Христос пред излазак на проповед говорио: "Ради овога часа дођох у свет", нити је по завршеној беседи рекао: "Сврши се!"
Да, и Буду и Исуса називају "Спаситељима". Али колико су њихове службе различите! Буда спасава од незнања и спасава својим учењем. Христос спасава од смрти и спасава Својим крстом. Циљ Буде је - у ишчезнућу човекове нндивидуалности, у коначном исходу - разоваплоћење човека. Циљ Христов је - овековечење конкретног човека у његовој целовитости.
Добро је познато да је више од половине књига Новог Завета написао сам апостол Павле. Направимо замишљени оглед. Замислимо да су сва дванаесторица апостола убијени скупа са првомучеником Стефаном. Није више преостало блиских сведока Христовог живота и проповеди. Али васкрсли Христос се јавља Савлу (Павлу) и учини га својим јединим апостолом. Павле затим сам пише читав Нови Завет. Зар би Павла у том случају звали Спаситељем? Ко би онда ми били? Хришћани или павловци. Павле, као да предвиђа такву ситуацију, одговара доста оштро: "Зашто свако од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Кифин, а ја Христов? Да се Павле не разапе за вас?" Поставимо питање другачије: ако је Христос Учитељ и Проповедник - зашто је Он тако мало поучавао? Да се, рецимо, није посвађао са фарисејима, да је избегао Крст - Он би могао да стекне још подоста ученика и још много чему да научи Израил и човечанство, зар не? А тако испада да је Распеће непријатна случајност. која је прерано прекинула Његов надахнути полет.
Да је Христос желео да цивилизује свет тако се лако могао родити као син императора! Да је Хрнстос усмерио своју службу на решавање спољашњњих, социјалних, материјалних проблема Он би установио изврсне законе. Он то није учинио: И зато Га окривљују: Он ништа није учинио, тај ваш Богочовек!...
Није мање битна чињеница да у моралној проповеди Христовој просто нема ничег новог! За сваку Његову мисао и заповест могу се наћи паралеле у књигама Старог Завета. Он им даје већу афористичност, пропраћа их запањујућим и задивљујућим параболама и примерима - али у Његовом моралном учењу нема ничег чега не би било у Закону и Пророцима. Осим једног - Његовог учења о Самом Себи. Чак и она заповест, коју Христос назива "новом", говори више од свега о самом Спаситељу: "Нову вам заповест дајем - да љубите једни друге и као што Ја заволех вас". И та заповест, по чијем ће се испуњавању ученици Христови разликовати од незнабожаца, такође је незамислива без сједињавања са Самим Христом. Јер је љубити непријатеље људским силама немогуће - али "оно што је немогуће човеку, могуће је Богу", и онима који пребивају у љубави Христовој, онима који су се сјединили с Њим, као лозе са чокотом, открива се и делује Његова љубав.
Сви спорови првог миленијума - нису спорови о Христовом "учењу", него спорови о феномену Христа: Ко нам је дошао? (То је - оно што их разликује од спорова доба Реформације, када је темељ, дискусије била некаква представа о "учењу", и то не Христовом, него Павловом).
Управо је Личност Христова истински садржај нове вере. Сви оснивачи других религија нису наступали као предмет вере, него као њени посредници. Није личност Буде, Мухамеда или Мојсеја била предмет вере, него њихово учење. У сваком случају било је могуће одвојити њихово учење од њих самих. Али у Еванђељу стоји: "Блажен који се не саблазни о Мене".
Нови Завет не говори о учењу, него о догађају, у коме је Бог људима подарио спасење. Нови Завет не јавља људима Исуса као учитеља, који им је саопштио нешто принципијелно битно, због чега ће Га увек побожно поштовати, али чија је личност, уопштено гледано, неважна за човека који је усвојио његово учење. Напротив, управо ту личност Нови Завет открива као кључни догађај спасења.
На крају крајева, Рерихови и индуисти искушавају истим оним чиме и сатана: они се боре против Крста. Он им не треба, смета им. Близак им је Христос Беседе на Гори, али не и Христос Голготе. Голгота постаје или случајност или спектакл који има за циљ да исцеди покајничку сузу из људи одједном претворених у богоубице. Било који систем који није у стању да објасни јединствени смисао Крста, није хришћански. Он може да упућује комплименте "Учитељу Исусу", чак и да потврђује његову "божанственост" (у индуистичком смислу) али ће то ипак остати "Јудин пољубац"...
Врло се лако саглашавају са мухамеданским виђењем Хришћанства као једне од "религија Књиге". Хришћанство није вера у књигу, која је пала с неба, него у јединствену Личност, у оно што је она рекла, учинила, искусила. Управо је "библијска критика" у свом антицрквеном тријумфализму прошлог века у Хришћанство пренела критеријуме битне само за ислам; за Цркву није толико битна оригиналност препричавања речи Оснивача, колико је важан Његов живот, живот који је немогуће кривотворити. Колико год да се поткрало уметања, испуштања или дефеката у писаним изворима хришћанства то није смртоносно за њега, јер се оно не гради на књизи, него на Крсту.
Његове су речи другостепене важности, јер Он сам јесте Реч (Логос). "Објавих име Твоје људима". Он Сам и јесте Име, тј. могућност призивања Бога (уочимо да те речи никако не могу да се уклопе у богословски систем "Јеховиних сведока", који сматрају да је име Бога Јехове једном заувек било откривено Мојсеју). Откривање Имена јесте Његово тумачење. Показује се да је Христос једини егзегета: "Син Га објави" То значи да је егзегеза Оца без познања Сина као Сина и као Речи - немогућа.


А за шта први Хришћани благодаре Богу? Познат је довољан број древних Литургија. Тајна која се савршава на Литургији назива се Евхаристија - Благодарење. За шта се ту благодари? "Благодаримо Ти за закон, на који си нас Ти подсетио"? "Благодаримо Ти за проповеди и дивне приче, за мудрост и поуке"? "Благодаримо Ти за општечовечанске моралне и духовне вредности, које си проповедао"? Ничег сличног нема.
Ево, на пример, "Апостолских установа" - "Благодаримо Ти, Оче наш, за живот који си нам открио Исусом, дететом Твојим, Кога си ради нашега спасења и послао као човека, Који и изволе да страда и умре. Још благодаримо, Оче наш, због часне крви Исуса Христа, проливене нас ради и за часно тело, чије Ти предобрасце предлажемо, како је Он установио да објављујемо смрт Његову."
Ево "Апостолског Предања" Светог Иполита: "Благодаримо Теби, Боже, преко љубљенога Детета Твога Исуса Христа, Кога си нам у последња времена као Спаситеља послао, и као Искупитеља и Весника воље Твоје, Којим је све створено по жељи Твојој, Кога си Ти са небеса послао у утробу Дјеве. Извршавајући вољу Твоју, Он рашири руке, да би од страдања ослободио оне који у Тебе верују... Стога. сећајући се Његове смрти и васкрсења, приносимо Ти хлеб и чашу, узносећи Ти благодарење за то што си нас Ти удостојио да станемо пред Тебе и да служимо Теби..."
И у свим наредним Литургијама - све до Литургије св. Јована Златоуста, која се до дана данашњег служи у нашим храмовима, Благодарење се узноси за Крсну Жртву Сина Божијег, а не за мудрост проповеди.
Али - опет - шта је онда то што постаје предмет еванђелске проповеди и како? Јасно да није реч о књизи. Када Христос шаље ученике "идите по свему свету и проповедајте Еванћеље свакоме створењу", књига још није била написана.
***


Исус - није покојни учитељ чије речи треба брижљиво чувати и предавати. Напротив, Он је жив и сада Црква може да прима Његове дарове у не мањој мери од оне у којој су их примали апостоли. Управо зато код нас нема никаквог "учења Исусовог", него постоји само учење Цркве. Ми имамо само сведочанство прве Цркве о речима Хрпстовим - оним речима које је Црква запамтила, појмила и сматрала неопходним да се урежу у сећање. Радикалном протестанту Бултману, узгред, то је разлог да се не верује Еванђељима. За мене, напротив, то је разлог да верујем Цркви не само у њеном еванђељском сведочењу о томе како она прима Христа, него и о свој пуноти њеног живота, тј. да са вером усвајам све догађаје њеног Предања. Црква - то је она средина у којој се чује, осмишљава и чува, одјекује реч Исусова. А дан рођења Цркве - нијс дан Беседе на Гори, него Дан Педесетнице.
Овде су нам битна још три запажања: прво, супротстављање Писма и Предања, толико укорењено у протестантској литератури (а одатле - и у нашој школско-богословској), могуће је само ако су они у нечему јединствени. На тај закон дијалектике подсетио је, у вези с тим питањем, Владимир Лоски: ако није нађено нешто опште, што сједињује Писмо и Предање, полемика о томе шта је примарно је бесмислена. То значи да су усмено и записано предање само различити начини изражавања једног и истог Откривења...
Друга околност - усмено предање је историјски примарније у односу на Писмо. Црква би могла да постоји и да никада нису биле написане Павлове посланице. али не би могла да постоји кад не би било усмене и живе апостолске проповеди.
Трећа околност - Предање се не да свести ни на усмену, ни на писмену проповед. Према тачном изразу Владимира Лоског "учење издаје Предање ако хоће да заузме његово место: гностицизам је - поразан пример покушаја кривотворења". Реч Божија се не да сместити у појединачне људске речи.
"Хришћанство је уподобљење Божанству" - тако је срж апостолског предања исказао св. Григорије Нисијски. Просто слушање прича о догађајима који су се некад збили у Палестини неспособно је да пружи такав ефекат. То значи - на другом месту треба тражити " механизам транслације" Предања Богочовештва. Ради тога не треба ићи предалеко. Црква стоји пред трагаоцима и виче: 'Предање - то сам ја". Има ли она право на такав исказ?
Чињеница постојања четири Еванђеља, различитих и по стилу, и по језику, и по богословској замисли, и по укупности саопштаваних сведочанстава о Христу говори о томе да код људи мора постојати и некакво средство правилног тумачења разлике у речима еванђелиста. Интерпретација тих разлика - оног што је својствено једном од њих а остаје неисказано у другом, - остављена је Цркви, потпомаганој Духом. Може ли при тиме Црква да нешто дода Писму? Ако не може - она је, значи, јалова, значи да је туђа Духу Писма. А изван тога књишког духа, остављена самој себи, постаје пуко мртво слово на папиру, које, као што је познато, заудара (попут свега мртвог). Она постаје извор цитата, помоћу кога се тако добро оправдавају своја мржња и страст. С друге стране, ван Цркве и њеног Духа Библија се просто расипа и губи - како показује историја протестантске "библијске критике" - сву своју сакралност: "Реформатори су из Цркве хтели да однесу Библију. Па ипак, притом се показало да она одатле не може бити однета, јер се, кад је однесу, она успут претвара просто у "књиге", људски докуменат, "писмена", - писао је прота Сергије Булгаков. То је разумљиво зато што једино признање да је "историјска Црква" IV-V века она која је једнодушна са апостолима, може да укаже поверење коначном избору новозаветних књига који је учињен управо у тим столећима." Слично се сличним познаје" - гласи древни, па ипак неукинути, принцип познања (барем оног духовног). Ако протестанти не говоре само реторског ефекта ради да је почетком константиновске епохе историјска црква изгубила првоапостолске дарове, помоћу чега је она могла да разликује апостолске списе од апокрифа?
Уз то, књиге Новог Завета у Библију су укључене на ванбиблијској основи, тј. у самој Библији ми нећемо наћи указивање на то да се Богонадахнутост старозаветних књига простире и на апостолске текстове. Кад апостол Павле каже да је сво Писмо богонадахнуто". он има у виду старозаветне књиге, и ми нигде у Новом Завету нећемо видети да Павле инсистира: "Укључите моје посланице у Свето Писмо". Па зашто се онда Павле чита као и Мојсеј, и зашто се чак сматра ауторитативнијим од Мојсеја? То је догмат Предања, а не захтев писменог Откривења. Тако је то Црква усвојила.
Зашто онда, бунтујући против Цркве. протестанти чувају Књигу коју је она родила? Адвентисти су веома логично поступили кад су се одвојили од баптиста под паролом антицрквене доследности: ако ми, протестанти, одбацујемо све што је везано за историјску Цркву, морамо престати да празнујемо недељни дан и морамо поштовати искључиво старозаветну суботу.
Тамо где нема поверења у Цркву неумесно је и поверење према књизи коју је она саставила. По речима Хомјакова, без признавања Цркве "Библија се претвара у зборник сумњивог садржаја, коме људи приписују ауторитет само зато што не знају како без њега да се снађу". А већ о томе како се расплињава само схватање Писма ван Предања која га тумачи, сада се ни не мора нарочито говорити: примери стотина секти, које инсистирају на чистоти свог "евангелизма" и тврде директно супротне ствари, већ су нам пред очима. Феномен који је познат у свим религиозним традицијама света: јединство текста одређује се искључиво јединством његовог тумачења. "Писмо познајеш у оној мери у којој чуваш Предање"
Ако би Писмо било само разумљиво, апостол Павле не би морао да га веома прецизно тумачи. Да ли би, без његове помоћи, било јасно шта значи повест о Сари и Агари? Речи су недовољне - Дух је потребан. А Дух се у Цркви открива. Ето због чега је реч смислу само "одашиљач", док он своје раскривање не добија у речи, него у Предању. Прави адресат Откривења је - Црква.
У самом Новом Завету реч "Црква" помиње се 110 пута. Значи да она није нешто "историјски - придодато" чистом "евангелизму". Откуда она и какво се Предање у њој ваплоти?
Чиме Црква испуњава Писмо? - Оним чиме пракса испуњава теоријски опис. Тело Предања испуњава Реч Еванђеља. Пракса религије - то је молитва. Предање, које у свим својим формама на крају крајева говори о молитви и Причешћу, јесте она реч упућена ка Богу, без које ни једна, чак ни апостолска реч о Богу, не може да оживи душу.
И управо "правила молитве" у Новом Завету нема.
У књизи Дела апостолских, која описује Цркву у огњено доба њено, као да уопште нема молитве. Нико се не моли - ни одлазећи на пут, ни почињући проповед, ни завршавајући је. То је толико неочекивано да Розанов једном збуњено узвикује - зашто Христос није научио људе да се моле, срушивши им претходни Храм? Само једна молитва у читавом Еванђељу - Оче наш, једна молитва од седам редова.
Осим ње, ту је неколико поглавља Христове молитве - Његове последње, тајне молитве. Али је то - молитва на Тајној Вечери. А то је - знамење некакве езотеричности. Уз то, ова се молитва даје само у "духовном" Еванђељу по Јовану. И, осим тога, ником ни на памет не пада да се учи молитви на примеру првосвештеничке молитве" Исусове, нико се неће усудити да је у своје име понови.
Религија - то је веза са Богом. Бити религиозан значи успоставити негда покидану везу са Богом. Јасно је да је срж религије - у чину молитве. И гле, Нови Завет нам се указује као потпуно немистичка, немолитвена, нерелигиозна књига. То може да значи само једно: људима је била дата могућност не - псалмопојног Богоопштења. Њима се открило искуство општења са Господом, које не иде преко људских речи и прозби, него некако друкчије. И тај нови начин Богоопштења они нису желели да учине јавним.
Али још је чуднији езотеризам Еванђеља, који таји суштину Христових разговора са ученицима управо у оне дане кад су Га они могли схватати боље но игда. У Еванђељу нема Христових поука од Васкрсења до Вазнесења. То јест, речено је да им је Он говорио "о Царству Божјем", али шта је управо говорио, то није записао ни Лука, нити ко други. С друге стране, пажњу нам скреће окупљеност свих сусрета апостола са Христом у том међупериоду око трпеза.
Сва срж Завета (како Древног, тако и Новог) говори о томе да сам тај Завет с људима није склопио ни локални богић Палестине, нити покровитељ неког дела космоса, нити, пак, службени ангео, него - Творац неба и земље. Суштина религије је - пробијање кроз све тварне ешалоне право ка Њему. Управо зато "предање" Христово никако није могло да садржи бескрајне варијације митологија о "еонима", "астралима", "планетама" који се узајамно рађају и узајамно мрзе. Тим пре није имало ни најмањег смисла чинити приче о "космичким генеалогијама" нечим тајним. Као и данас, тако је и у првом столећу теозофија била тржишни производ. Апостоли би били осуђени на успех да су саставили некакву " Тајну доктрину" с кармом, астралом и пијачним обиљем "еона". "А лудих запиткивања и родослова и спорова и препирања о закону клони се: јер је то некорисно и сујетно". Овде није реч о породичним "родословима", нити о тражењу "племићских корена". Овде је реч управо о космичким геналогијама: тај и тај еон родио је тог и тог, а тај се опет распао на овог и оног, и као резултат толико и толико бракова и поколења, појавио се творац нашег света, а затим и спаситељ...
Али ствар је управо у томе што завет није склопљен ни са "богом трговине" или "плодности", нити са неким "еоном" или "ангелом", - него са "Богом човекољупцем", који не само да је спасао људе, него их јс и створио. И тај Бог је - Бог Једини. Ту су истину бранили апостоли. И зато су у свету паганског плурализма били осуђени на смрт...
Али "Бог човекољубац", Кога су апостоли проповедали, није дошао само да би са Собом сјединио дванаесторицу Јевреја - срећковића, него је дошао ради свих људи и за сва времена. Последње речи Христове су: "Ја сам с вама у све дане до свршетка света". "С вама" - да ли само са апостолима (који очито нису живели до "краја света"), или и са нама, са свима који живе у простору од Ваплоћења до 'Парусије? Ово последње је могуће само у случају да они који наслеђују апостоле имају могућност да уђу у Завет, који је закључен преламањем Хлеба у Сионској Горњој одаји и испуњен слањем Духа. То значи да је Христос морао да нам остави могућност да постанемо саучесници како Тајне Вечере, тако и Педесетнице. Отварање те могућности и представља мистиријалност хришћанског Предања.
Шта нам је познато о предању ране Цркве? Ево кључног текста апостола Павла, који три пута говори о предању: "Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб...".
Тајна Цркве - то је Евхаристија, учествовање у Тајној Вечери. Њоме Црква живи, и њу скрива. Њоме живи, зато што само у тајни Тела Христовог Црква саздава себе: "И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање светих у делу служења, за сазидање тела Христова,... да будемо истински у љубави да у свему узрастамо у Онога који је глава - Христос, који чини да тело расте на изграђивање самога себе у љубави". То и јесте она тајна која даје непсалмопојно сједињење са Богом, више него молитвено сјединење с Њим. јер "не би Христу угодно да се само духом сједини са верујућима, него и телом и крвљу".
***


Управо то Општење хришћани су учинили тајном и скривали су га од других. Скривали су по цену хиљада својих живота. Ствар је у томе што је основно оправдање многовековних прогона била оптужба за канибализам. Главна оптужба на рачун хришћана - како се, на пример, види из писма Трајану Плинија Млађег - јесу чудне ноћне трпезе... Хришћани би могли да одстране огроман број оптужби упућених на њихов рачун само да су испричали о својим ноћним скуповима, само да су објавили "Тумачење Литургије". Они то, ипак, нису чинили. Чак и Тертулијан, описујући паганима у својој "Апологији" поредак хришћанских ноћних сабрања, подробно објаснивши "агапе", ни речју не помиње Евхаристију.
Речи тајне нису се смеле предавати у руке паганских мистичара, који би почели сами да их понављају, - али их при томе тумачећи на свој начин, са "ширином" која им је била својствена. Апостоли нису проповедали у совјетској Русији. Пред њима је био јако религаозан свет, уз то врло плуралистички настројен. Грк или Римљанин, сазнавши за нову мистерију, са радошћу учествујући у њој и после тога би, са не мањом радошћу, пошли да се "акумулирају" у Дионисовим или Митриним мистеријама. Тај свет је био спреман да прихвати било какву молитву да би је искористио у следећем "заклињању" (како то и раде савремене врачаре).
И зато видимо да се читава проповед апостола своди на три тезе. Прва керигма је - пасхална. Друга је - морално-поучна (учешће човека у Цркви и њеним тајнама му не даје права на неморал) и трећа - запретна: не може бити заједнице између Чаше Христове и чаше демонске.
Одатле се у древној Цркви развила "Disciplina arcani" (дисциплина тајни), која је од самог почетка искључивала могућност присуствовања на Евхаристији лица, непрепорођених у тајни светог Крштења. "Нико да не окуша, нити да пије од ваше евхаристије осим крштених у име Господњње".
Није могло бити ни речи о широком распрострањивању "служебника" и текстова Литургија, јер се "ћутањем чува светиња тајне". Једини подробан и потпун опис ранохришћанске Литургије, налази се у "Апостолским установама" св. папе Иполита, али сам аутор овако говори о својој књизи: " То сам вам ми укратко предали о светом крштењу и о светом приносу, јер сте ви већ упућени о васкрсењу телом и о другом, како је написано". Према томе, у оно што је "написано", тј. у истине Еванђеља, читаоци "Апостолског предања" већ су упућени. Зато им се већ може открити Тајна. Њима је могуће поверити Предање.
И касније, мада су храмови постали отворени за све, пред само савршавање тајне тражили су да се из храма удаље непосвећени: "Целивајте један другог целивом светим, и они од вас који не могу да се причесте овом Божанственом тајном, да изиђу", упозорава ђакон на Јерменској литургији, а у нашој он и досада возглашава: "Оглашени, изиђите!"
Не треба заборављати да су се прве свештене књиге хришћана појавиле око 20 година после Вазнесења Господњег, мада се Вечера Господња савршавала од првих дана по силаску Светога Духа на апостоле. Да ли су њихова проповед и напори остали без икаквог трага и бесплодни? Ако не - онда како и шта су неписмени апостоли предали својим ученицима? Може ли се приликом изучавања историје Хришћанства не обратити пажња на чињеницу постојања апостолских литургија - Литургије апостола Јакова, Литургије апостола Марка и Литургије апостола Петра?
Текстови тих Литургија су, очито, били подвргнути каснијим обрадама, али су се од најстаријих времена они повезивали управо са тим именима. Не придавати значаја апостолском литургијском предању - значи не чути најдиректније Христове речи: "Ја сам хлеб живота, који силази са неба: "Ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу Ја дати тело је Моје, које ћу Ја дати за живот света".
Древне Литургије су несумњиви гласови Предања. Св. Василије порицање истих оцењује као сакаћење Еванђеља "у оном главном", као "скраћивање" хришћанске речи.
Али ево шта је запањујуће: текстови древних Литургија мало су у чему узајамно сагласни. У једној нема епиклеза (молитва призивања Светог Духа на Свете Дарове), у другима нема речи установљавања (тј. речи, које је Сами Христос произнео на Вечери: "Ово је Тело Моје...").
Исти овај свети Иполит, наводећи начин молитве римске Цркве, ту вели: "Нема никакве неопходности да он понавља исте речи које смо ми раније говорили, и да би их напамет учили, узносећи благодарење Богу". Значи да Предање у речима евхаристијског канона ни није, него је у самој Евхаристији. Оно заједничко што постоји у свим древним Литургијама - то је њихов плод..
Молитве се разликују. Заједничко је прихватање евхаристијског Хлеба као Хлеба Живота, као сјединења са Христом.
Највише искушења у народу изазвале су речи Христове о преламању Његовог тела. Извор свих несрећа апостол Павле је видео у недостојном, "без расуђивања", причешћивању Телом Христа. Болести, па чак и смрт хришћана, апостол је приписивао недостојном Причешћу.
Не даје ли нам поново тај налаз повода за тврдњу да је управо о Евхаристији и сазидању Цркве било речи у тим разговорима Васкрслог Спаситеља, кад је Христос одговарао на недоумице ученика? Није им Он предавао литургијске формуле - него им је говорио о самој стварности Богоопштења, о тајни причешћа Богу.
Карактеристично је да се предања која је св. Василије открио у IV веку, не односе на верско - поучну, него на литургијску страну живота Цркве - крсно знамење, окретање према истоку, неклечање у недељне дане. "Ми се не задовољавамо оним речима које су присутне у Апостолу или у Еванђељу, него и пре и после произносимо друге (речи), као оне које имају велику силу за савршавање тајне, примивши их из "учења неизложеног у Писму"... - то је оно најглавније: епиклеза. Уз ово, св. Василије на истом месту пише: "А неке смо примили од Апостолског Предања као оно што нам је предато у свештенодејству тајни.. (богослужбеном поретку Светих Тајни)".
Св. Василије не употребљава ни појам "Тројица", ни "ипостас" и уопште не описује унутар - тројичне односе. Предање, које рекапитулира св. Василије, говори о деловању Духа на човека, о искуству "обожења" (ту небиблијску реч управо користи св. Кесаријац).
Кад сам се први пут у време служења Литургије обрео у олтару, више од свега ме запањила једноставност вршења тајне. Никакве егзалтације, никакви театрални гестови, никакви "езотерични" пасови... Сви византијски "украси" Литургије остају с оне стране царских двери, не долазе до Олтара. Читава богослужбена еволуција и обогаћења текста не прелазе границе самог евхаристијског канона - он остаје исто онако прост и чудесан као само Еванђеље, као сама Тајна Вечера...
Предање, догмат - то је управо тајна Православља. Некрштеном се може предати учење о Христу. Њега је немогуће научити најважнијем - правилној молитви Христу и животу у Христу. Разлике Православља и протестантизма су у - различитом односу према Предању. Као што видесмо, то значи различит однос управо према Литургији.
Оне секте, које се сада активно боре против Православља поричу реалност Литургије, за њих је "ломљење хлебова" просто - "успомена". Проповед им је битнија од мистичке Реалности. Протестанти су оставили литургију оглашених и уклонили литургију верних, тј. оно за шта је све остало припрема. Исто је код њих као код старовераца - беспоповаца: остао је дневни круг богослужења, који није ништа више до пут ка Литургији, а циљ су склонили. У суштини, протестанизам обнавља један вид древног гностицизма путем своје редукције Светих Тајни на учење и проповед. Религија је сведена на чисто вербалну (и датом случају - проповедничку) делатност.
Али вера Цркве се управо тиме разликује од других вера "што је она конкретно, физички причасна свом објекту". Оној личности, Која је предмет свог хришћанског надања, и упућена је главна, евхаристијска молитва Цркве: "Ти си ваистину Христос ово је Тело Твоје"... Бог је у Своју Личност примио човечанску природу у Христу. И у то средиште Тројице Он и нас призива да уђемо.
И ево, преподобни Симеон Нови Богослов и подвлачи да Христос, говорећи:
"Ко једе Моје тело и пије Моју крв, обитава у Мени и Ја у њему", није рекао - "у њима, тј. да пребива у материји тајне, него је рекао: 'У Мени', тј. у Њему Самом, у Његовој Слави, у Његовом Божанству".
Христос вернике преображава у Себе. Верујући не бива доведен до сагледавања и убеђености, нити се приводи "просветљењима" које дарује небеска јерархија, него Самоме Христу.
Кад је Христос рекао "ко једе Моје тело и пије Моју крв у Мени обитава", многи су се саблазнили и отишли. Али Христос није похитао да оне који су отишли убеђује: дајте, схватите то символички, а не буквално - него се оштрим питањем обрати преосталим ученицима: "Да нећете и ви да одете?" Велика је штета што су се протестанти нашли међу "отишавшима", међу онима који нису могли да приме ту главну тајну Еванђеља.
"Бог је хтео да објави како је богата слава ове тајне међу незнабошцима: Христос у вама, нада на славу. Њега ми објављујемо стављајући у срце сваком човеку и учећи сваког човека у свој мудрости, да сваког човека поставимо савршеним у Христу". Овде већ видимо и оно што нам је знано: "тајна... је Христос у нама", али видимо још и запањујући спој речи: тајна коју ми "стављамо у срце сваком човеку". Протестантизам је у праву - у Хришћанству нема езотеричног учења. Али је протестантизам заборавио на езотеричност култа, на његову тајанственост.
Не, није то тајанственост у смислу неодређености и расплинутости; тајна Хришћанства се не односи на област "нејасног и загонетног", и љубитељи езотеријских заглупљивања од ње се неће окористити. У својој бити она је крајње јасна, јер нуди једнозначан избор: јеси ли са Мном или си против Мене; примаш ли Моју Чашу или желиш да је замениш другом, "пријатнијом и практичнијом"?
За баптисте је реалност преламања хлебова - људска рукотворина. То су просто символи којима људи оживљавају своје успомене и побеђују у себи наступе побожних емоција. Православна Литургија није рукотворина. "Твоје од Твојих Теби приносимо" - те њене речи преузете су из Соломонове молитве приликом освештања Храма. И као што је Соломон у темељ храма уграђивао необрађено камење (јер Црква не може да постоји на људском темељу), тако и пред почетак Литургије ђакон тихо говори свештенику: "Време је да Господ твори",.. Време, када Господ твори... Улазимо у нерукотворену Реалност. И у њеном присуству неопходна је јаснота п апсолутна одређеност: да или не. Примаш или распињеш. Јер окретање твог лица од те Чаше коју ти пружа Љубав, јесте вређање и распињање Љубави.
То значи да је недовољно само причати људима о Христу, не пуштајући их у Сионску Горњу одају. У ону собу чије двери уопште нису ни затваране, у ону собу у коју нас уводи црквена Литургија, да би нас посадила поред апостола, и да скупа дође до оне тачке, од које почиње Црква и њено Предање: "А када су јели, узе Исус хлеб, благослови, преломи и даде ученицима и рече: "Узмите, једите; ово је тело Моје. Тада узе чашу и захвали, даде им и рече: пијте из ње сви; јер ово је крв Моја Новога завета, која се за вас пролива за опроштење грехова".




ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ, РАДОСТИ МОЈА!

MIRITE SE, A NE SUDITE VLADIKA NIKOLAJ

Suđenja i parničenja namnožila su se u našoj zemlji kao gusenica. I ta gusenica stvara pustoš u dušama ljudi koji se parniče, Jer od zle volje dolazi parničenje, a parničenje rađa mržnju, a mržnja pomračava dušu i uništava u njoj svako dobro.
Zato, mirite se, a ne sudite. Reče Gospod: Miri se sa suparnikom svojim brzo dok si na putu sa njim (Mat. 5,25). Svi smo putnici. Svi hitamo ka večnom Sudiji. Na taj put ka večnosti misli Gospod. Šta ćeš ako tvoj suparnik umre na tom putu? Šta ćeš ako ti umreš na tom putu pre suparnika tvoga? Ne zna se šta je po tebe gore. Ako tvoj suparnik umre na putu pre tebe, on će izaći pred sudiju kao tvoj tužilac - to je jedno zlo; a ti ćeš se zluradovati njegovoj smrti i zluradošću još više ubijati svoju dušu - to je drugo zlo. Ako li pak, ti umreš na putu ka večnosti pre tvog suparnika, ti ćeš biti njegov tužilac pred Sudijom, a on tvoj zluradosnik. U oba slučaja vi ćete sprečavati spasenje jedan drugom. vaš spor, koji je trebalo biti okončan brzo u vremenu na putu, preći će u večnost, od koje niste gospodari ni ti ni tvoj suparnik. A kad pređe u večnost, onda i da hoćete, vi se ne možete izmiriti.
To je naš mudri Gospod znao. To je naš čovekoljubivi Gospod video i predvideo. Zato je postavio i ostavio kao zakon ovu zapovest: Miri se sa suparnikom svojim brzo dok si na putu sa njim. Brzo - brzo, zapoveda Gospod, jer je i smrt na putu među putnicima, pa može brzo skloniti s puta jednog od vas parničara. I tako može spor preneti iz vremena u večnost, gde se ljudske sudije ne pitaju niti ljudski sudovi sude.
O kako je veliki i divan ovaj zakon Gospodnji! Nema mu ravna u svetu. Kad bi se narod počeo po njemu vladati, zatvorili bi se mnogi sudovi ljudski i ukinuli mnogi zakoni ljudski. A kod nas su se umnožili sudovi, jer se umnožila zla volja među susedima i podigao duh parničenja nad duhom mira i izmirenja. Tamo gde je ranije bio jedan okružni sud, sada su četiri ili pet. Tamo gde su ranije bile četiri sudije, sada ih je 20. Uz to još su ustanovljeni sreski sudovi. I osim sreskih sudova još i sudska tužilaštva. Povrh toga govore, da će se otvarati još i više sudova i pisati još i više zakona. A to povećava porez. Što se, dakle, žalite na veliki porez vi parničari, vi ljubitelji suđenja i parničenja? Nije država kriva za veliki porez nego vaša zla volja, vaš duh parničenja i vaša mržnja. Vaša zla volja staje ovaj narod mnoge i mnoge milione. Ovaj narod plaća najveći porez na zlu volju. država nema drugog leka protiv zle volje osim zakona, sudova, činovnika i stražara. Država kao država ne ume da smisli drugi lek. Ona neprestano udara fizičke brane protiv poplave od zle volje. No, poplava se preliva preko svih njenih brana. I sve će se više prelivati.
Zato je Crkva Božja tu, da rastereti državu od njenog teškog bremena. Crkva Božja zna jedan drugi lek, ne fizički, no duhovni i moralni. A taj lek jeste zakon Gospodnji. Kratak i prost zakon Gospodnji. Zakonski govoreći, reći ćemo: On se sastoji samo iz jednog paragrafa, potrebuje jednog sudiju i donosi uvek jedno isto rešenje.
Zakon Gospodnji glasi: Miri se sa suparnikom svojim brzo dok si na putu sa njim.
Jedan sudija to je savest.
Jedno rešenje: dobitak ili gubitak večnog života.
To je jedini utuk zloj volji. Taj utuk čini sve ostale brane nepotrebnim.
No, reći ćete: Ipak se mora ponekad suditi.
I ja mislim, da svi ljudi još nisu savršeni, da bi se mogli držati onog Božanskog Zakona Spasiteljeva. Ali, mislim i to, da se pri svem sadašnjem nesavršenstvu ljudi broj parnica može lako smanjiti za 90 procenata.
No, reći ću vam, članovi bogomoljačkih bratstava: Ne sudite se nikako drug sa drugom. Ne parničite se nikako brat sa bratom. Mirite se, a ne sudite. Ugasite plamen razdora među sobom potpuno. Ne budite kao ona nervozna gospoda, koja za najmanju uvredu trče na sudove. Time povećavaju porez na narod. Poslušajte, ne mene nego apostola Pavla, koji savetuje: U koliko do vas stoji živite u miru sa svima. A do vas stoji bezmalo sve. Ako te neko uvredi, ti stavi sebi pitanje: Zar ja nikad nikoga nisam uvredio? To ćete te uzdržati od suđenja. ako te neko opsuje, ti postavi sebi pitanje: Zar ja nisam nikad nikoga opsovao? Ako te neko pokrade ili nekako otšteti, postavi sebi pitanje: Zar ja nisam nikad nikoga otštetio? To ćete uzdržati od parničenja. To će ugasiti u tebi pustošni oganj mržnje i zle volje.
No, ako ti neko od braće dosadi životu tvome, onda postupi onako kako je propisao onaj veliki Pavle. Ovako on izobličava i uči: A kad imate tužbe za stvori ovoga svijeta, uzimate za sudije one koji se u crkvi ne broje ni u šta! Na sramotu vašu govorim: Zar nema među vama ni jednog mudrog koji može rasuditi među braćom svojom? Nego se brat sa bratom sudi i to pred nevjernima.
I to je već vrlo sramno za vas da imate tužbe među sobom. Zašto radije ne trpite nepravdu? Zašto radije ne pregorite štetu?
Nego vi sami činite nepravdu i štetu i to još braći svojoj! (I Kor. 6).
Zar nije ovo jasno? Apostol hoće da kaže četiri stvari:
1) Ne čini nikom nepravdu i ne nanosi štetu i uvredu;
2) Oprosti nepravdu i pretrpi štetu, koju ti brat nanese, Boga radi i duše radi;
3) Ako li je nepravda i šteta velika, da ne možeš da otrpiš, ne idi na sud kod onih koji se u pogledu vere i crkve ne računaju ni u šta; ne idi kod nevernih da tražiš pravdu i parnicu; i
4) Kad se i ako se moraš suditi, nađi nekog mudrog među braćom svojom, koji može rasuditi i presuditi; nekoga koji se boji Boga kao i ti i veruje kao i ti.
Mirite se, a ne sudite se, vi koji ste se Bogu zavetovali i koji se Bogu posvednevno molite. Utulite zlu volju među sobom. Ugasite duh parničenja i mržnje. Budite primer ostalom svetu. Tako ćete se moći nazvati sinovima Božjim kao mirotvorci, i decom svetlosti kao nosioci mira i dobre volje među ljudima.

POSLEDNjI LEK ili savest, Zakon i Jevanđelje

Veliki ruski svetitelj i tajnovidac otac Serafim Sarovski (upokojen 2. januara 1833. godine) u razgovoru sa učenim arhimandritom Makarijem, rektorom seminarije, objašnjavao je kako ima bolje od boljega. Ovu svoju tezu on je stavio na dugačku liniju svečovečanske drame, od početka do kraja. "Ima bolje od boljega, radosti moja", govorio je on. "Ovo je istina i pod vodom i na zemlji i na nebesima. Pod vodom alge su dobre, ribe su bolje, biser je najbolji. Na zemlji, rastinje je dobro, životinje su bolje, čovek je najbolji. Na nebu stoji čin nad činom, lik nad likom, kolo nad kolima, sve bolje od boljega. Taj ioredak važi i za svu istoriju roda ljudskog: detinje doba trajalo je do Zakona, mladićsko pod Zakonom, a kada se navrši vreme, tj. u zrelom dobu, posla Bog Sina Svog Jedinorodnog. Od tog vremena, radosti moja i otpočeli su poslednji dani, koji će se završiti nevečernjom svetlošću".
U vezi sa ovim posmotrimo mišljenje drevnih učitelja crkve.
Prepodobni Kasijan u svojim razmišljanjima o praocima pre danog Zakona na Sinaju pita se: Čime su se rukovodili ljudi pre tog Zakona? Na osnovu čega su oni tvorili Zakon bez Zakona? Na osnovu čega je Avelj mogao biti dobrog vladanja? I kako je on mogao znati, da treba da prinese žrtvu Bogu od prvina stada svojega? Kako je Noje umeo razlikovati čiste od nečistih životinja? Kako su Sim i Jafet znali, da je stidno otkrivati nagotu oca svojega? Kako je Avram znao da treba da da Melhisedeku desetak od svega? Ko mu reče, da se otkaže dobiti od plena neznabožačkog posle pobede nad neznabošcima? Ko ga nauči da bude gostoljubiv? Šta je naučilo Jova da bude smeran, trpeljiv, celomudren i čovekoljubiv? Kako to, da nijedan od pravednih ljudi pre Zakona nije narušio Zakon?
Savet. To je odgovor na sva gornja pitanja. Zakon Božji bio je upečaćen u dušu čovečju i pre pisanog Zakona. Nije bio potreban spoljašnji Zakon onima koji su nosili Zakon u sebi. Kao što mudri Pavle objašnjava u pogledu neznabožaca: Jer kao neznabožci ne imajući zakona, sami od sebe čine što je po zakonu, oni zakona ne imajući, sami su sebi zakon: oni dokazuju da je ono napisano u srcima njihovim što se čini po zakonu, budući da im savjest svedoči (Rimlj. 2,14).
Tako je, dakle, savest bila čuvar Zakona i pre zakona. savet je bila regulator svih misli, želja i postupaka kod praotaca od Avelja pa do Mojseja. Taj period istorije ljudske naziva prepodobni Serafim detinjskim dobom.
Onda je došao pisani Zakon. To jest spoljašnji zakon. Došao je onda, kada je savest kod ljudi toliko oslabila, da više nije bila u stanju da upravlja ljudima. Kad su urezi volje Božje u savesti ljudskoj oplićavali i izglađeni, onda je nastala potreba da se volja Božja ureže u tablice zakona. No, to ne znači, po našem mišljenju da je savest bila izlišna i nepotrebna. Ne. Nego je zakon trebalo da popravi i oživi savest, da je podseti, da je osnaži, da je produbi i utvrdi.
Taj Zakon, čija je suština u dekalogu, urezanom u pločama na Sinaju, bio je regulator ljudskih misli, želja i postupaka do vaploćenja Sina Božjeg. Dakle, hiljade godina. Ovaj period istorije ljudske naziva prepodobni Serafim mladićskim dobom čovečanstva.
Ali je i pisani Zakon na kraju iznemoćao. Jer kroz Zakon dođe poznanje grijeha. I tako baš pod Zakonom umnoži se grijeh i rod ljudski pade u krajnju iznemoglost i zbunjenost. Trebalo je da se pruži treći lek. I treći lek pružen je kroz Jevanđelje, ili Radosnu Vest Sina Božjeg, vaploćenog i lično javljenog među ljudima. I tako su otpočeli, po sv. Serafimu, poslednji dani. Naravno, u tom smislu, da se neki četvrti lek čovečanstvu od Božije strane neće i ne može davati. Jer se Zakon dade preko Mojseja, a blagodat i istina postade od Isusa Hrista. Zalutalim i iznemoglim putnicima nije bilo dovoljno samo pokazati pravi put, nego još i osnažiti ih za putovanje. Istina osvetljava, a blagodat osnažava. I svetlost i snaga dođe kroz Gospoda Isusa, koji se ne javi da ukine Savest, nego da je ispravi, niti da poništi Zakon, nego da ga ispuni. Ne mislite rekao je Spasitelj, da sam ja došao da pokvarim Zakon; nisam došao da pokvarim nego da ga ispunim. Da ga ispunim i preispunim. Da odseče ne samo grane zla, koje zakon zabranjuje, nego baš koren. Na primer: Ako Zakon zabranjuje ubistvo, Hristos zabranjuje i gnev kao koren ubistva. Ako Zakon zabranjuje preljubu, Hristos ne dozvoljava ni pogled sa željom, jer je želja roditelj preljubnog dela. Na taj se način Zakon ispunjava i nreispunjava, naime, kad se zlo u korenu odseca. Jer ako se drvo zla samo kreše, ono još bujnije raste, kao što biva i sa običnim drvećem. Ako je duša čovekova ispunjena ubilačkim mislima i preljubnim željama, ne može zakon sprečiti ubistvo i preljubu, kao što se pokazalo pre Hrista i kao što se pokazuje danas kod onih koji nisu uzeli lek Hristov u sebe. Došao je Hristos Gospod, da nam bude On savest i zakon i još nešto više preko toga. Njegov mudri apostol Pavle, svetski jevanđelist i misionar kaže: Jer je Hristos svršetak Zakona (Rim. 10,4). Pa šta onda? Šta je stavljeno mesto zakona? Opet onaj isti mudri Pavle odgovara: Jer se sav zakon izvršuje u jednoj reči - ljubav (Gal. 5).
Ovo pišemo zbog dve vrste ljudi među nama. Jedno su oni koji se pozivaju samo na svoju savest, a drugo su oni koji se čuvaju da se ne ogreše o propise Zakona. Ne bismo mogli reči reći protiv onih prvih, kad bi nam oni mogli dokazati, da je u njih savest nepovređena kao u Avelja, Avrama i Melhisedeka. Niti bismo imali šta da se sporimo sa onima koji se samo na zakon pozivaju, ako bi nam oni mogli dokazati, da oni shvataju zakon onako kao Mojsej i Isus Navin, ili kao Isaija, Jeremija i Danilo.
Ali šta da se radi kad neko učini rđavo delo pa ga pravda i govori:
- Ja sam to učinio po svojoj savesti.
Ili kako da se snađemo, kad dva čoveka misle ili čine dve sasvim suprotne stvari, a obojica tvrde, da tako misle ili čine "po svojoj savesti" ili što je još gore "po svom ubeđenju". Samo im jedno možemo reći: Savest vaša mora se ceniti i meriti Jevanđeljem. Ako se protivi Jevanđelju, savest vaša je slepi vođ vaš i pakleni savetnik. Ako se saglašava sa Jevanđeljem, onda je sve dobro. Onda znači, da je Jevanđelje ušlo u dušu vašu i pojačalo ureze i pismena savesti, koje je Tvorac u početku stvaranja urezao i upisao, ali koja su se vremenom istrla i izgladila.
Ili, dalje, kako da mislimo o ljudima, koji se hvale da ne lažu, ne kradu i ne čine preljubu, međutim odriču Hrista i njegovo Jevanđelje? Ono isto što mislimo i o jevrejskim starešinama, koji su se hvalili Zakonom, međutim osudili su Gospoda slave na smrt i raspeli na Krstu.
Savest je bila umrtvljena i zakon ispražnjen onda kada se svemoćni Mesija sveta rodio u Pećini Vitlejemskoj. On je došao, da savest oživi ljubavlju i zakon ispuni duhom i istinom. On je veći od savesti i zakona. On je udahnuo savest u Adamu i On je dao zakon Mojseju. Pa kad su ljudi slomili oba ova poštapača na putu životnome, i kad su zalutali na stranputice laži i bili isprebijani od adskih razbojnika i bačeni ukraj puta, javio se On i objavio: Ja sam put, istina i Život.
Jasno je, dakle, da je Gospod Hristos sam sobom - poslednji lek iz ruke Onoga koji je prorocima objavio: Ja sam vaš lekar.
Jasno je, da se ljudi ne mogu osloniti na savest mimo i nasuprot Hrista. Jasno je da nikakav Zakon nije spasonosan, ako je samo u formama i paragrafima, ispražnjen od Hrista.
Hristos je oživitelj i regulator savesti. Hristos je ispunitelj i prepunitelj zakona. On je nadsavest i nadzakon. Zato se sveti apostol Pavle ne hvali ni savešću ni zakonom, nego Hristom. Ne živim, veli, ja, nego Hristos živi u meni.
Hristos je život naš. Izvan Njega život je smrt, kao što je izvan Njega i savest i zakon - namalan leš.
Hristos je savest naša. Hristos je zakon naš. Hristos je život naš.

ŠTA NAJVIŠE DA ČUVAŠ? VLADIKA NIKOLAJ

"Sine moj, daj mi srce svoje!" - govori Gospod preko proroka Solomona. 0 Bogu misli pre svega, jer i Bog misli o tebi pre svega. Kao što čobanin misli o jednoj izgubljenoj ovci više nego o celom ostalom stadu, tako i Bog tvoj misli o tebi, koji se gubiš u grehu, više nego o svima anđelima na nebu. Misliti o Bogu ne znači ispitivati biće Božje, nego ispitivati i doznavati šta Bog traži od svakog čoveka. Ko kupuje orahe, ne ceni po ljusci nego po jezgru. Tako isto i onaj koji kupuje jaja. I bezbroj drugih stvari u svetu ljudi cene po nevidljivom, a ne po vidljivom. I Bog tvoj ceni tebe po srcu. Kroz telesnu ljusku On gleda u tvoju srž, u srce tvoje i traži ti srce. Sine moj, daj mi srce tvoje! U srce je tvorac položio osnov života. Šta vredi čoveku za koga svi kažu pametan je, ali bez srca! Hoće li poneti svoje bogatstvo u onaj svet na dar onome čija su bogatstva sve nebo i sva zemlja i Sunce i zvezde i sva carstva znana i neznana! Ili, šta pomaže čoveku telesna snaga ili lepota? Ne susrećemo li mi svaki dan one koji su u mladosti bili snažni i lepi kako se sad pogureni i sasušeni poštapaju ili drže se rukovođe. Telesna snaga i lepota mnogima je kobno poslužila truljenju srca pre truljenja kože i kostiju. Blago onima koji se od mladosti ne zaljubiše ni u kakvu smrtnu i prolaznu lepotu nego u Tvorca svoga, čija snaga ne malaksava i čija se lepota ne menja. Na njihovu ljubav odgovoriće Bog stostrukom ljubavlju i srce njihovo priljubiće On k srcu svome. Molitva i post znače slabljenje veze srca sa svetom i jačanje veze srca s Bogom. Zapamti to i misli o tome. Jačanje veze sa Bogom stvara veselje u srcu. Zato se u crkvenim knjigama čita: "Evo, nasta veselo vreme posta i pokajanja!" Seti se imena onih duhovnih velikana i svetaca koje slaviš, koji su molitvama i potom i milostinjama oslabili svoje veze sa svetom, a ojačali svoje veze sa živim Bogom, i proslavili se u oba sveta, savesno izvršili svoj zadatak na zemlji i sada se večno odmaraju na nebesima u domovima svojim, što su nasledili od oca nebeskog, a koji je lepši od svih domova na ovoj crnoj i truležnoj zemlji, gde su sve radosti i uživanja kratka, jer ih smrt krati.
To znači da se nismo rodili za ovaj svet, nego da na njemu zaradimo naš svet. Čuvaj dušu svoju, brate, to je jedina imovina tvoja, sve drugo nije tvoje, sve moraš ostaviti kad te poziv s neba dođe, samo ćeš dušu svoju poneti i na sud Božiji izneti, da se vidi kakva je, da li je crna ili bela, i kakva su joj dela. Peri dušu molitvom i postom i milostinjom kao što pereš košulju tvoju. Sa prljavim haljinama ne ide se na veselje. Tako ni anđeli Božiji neće nam dati da prljavi uđemo u Carstvo svetlosti i mira. Otiđi na groblje i pogledaj gde se baca naša slava i bogatstvo i lepa jela i odela, i sva ostala uživanja radi kojih smo Boga i dušu izgubili!
Svrha svega što se čuva, čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život. Domaćin čuva posejanu njivu od ptica i čuva svoj voćnjak od gusenica; i čuva svoje stado od zverova. No ništa tako domaćin ne čuva kao svoj dom od razbojnika, poplave i od svake druge nečistote. Što je dom u domazluku, to je srce u čoveku. Iz srca izvire krv, a u krvi je duša. Ako zmija ujede za prst, otrov njen ne bi škodio, kad ga krv ne bi prenela u srce. Kad lekar ubrizga lek u prst, lek ne bi pomogao, kad ga krv ne bi prenela u srce. Na srce pada i otrov i lek. Sve što truje život i što leči život, mora dopreti do srca i proći kroz srce. Tamo gde je središte telesnog krvotoka, tamo je i središte telesnog krvotoka, tamo je i sedište duševnog krvotoka. Iako je ovo stvarnost ipak je ta stvarnost velika tajna. Bog je tako hteo i tako ustrojio. Blago onom ko manje ispituje tajne bića Božijeg, a više sluša zapovesti Božje i više oseća ljubav Božiju u srcu! Duša je obučena u porfiru krvi; pa kad je odeća tako osetljiva, kako li je tek ono što je odećom odenuto? Kao što jedan trun može zaraziti i pokvariti krv, tako jedna reč, jedan pogled, jedna pomisao može zaraziti i pokvariti dušu.
Poslušaj zbog toga čoveka, lekara, kad te uči: Čuvaj krv svoju! Ali, mnogo više poslušaj Boga, lekara kad ti naređuje: svrha svega što se čuva, čuvaj srce svoje! Kad zlu reč čuješ, stegni sluh svoj da otrov od zle reči ne bi sišao u srce tvoje i zarazio izvor života tvoga. Kad bogatstvo pritiče ne prilepljuj srce svoje za njega. Ogradi srce svoje od bogatstva ovoga sveta i to visokom ogradom do nebesa, da se srce tvoje neuprljano i čisto sačuva za onoga koji ga ište govoreći: "Sine moj, daj mi srce svoje". rečeno je još u Svetom Pismu: "Srce carevo u ruci je Božijoj". Ako caruješ nad strastima, onda si pravi car. Tada je srce tvoje u ruci Božijoj. A ta ruka nepogrešno upravlja srcem tvojim i uznosi ga u carstvo večne svetlosti i večnog života. Ako si utvrdio u sebi saznanje, da srce tvoje pripada Bogu i Ocu tvome i rešio se odlučio da ga Njemu dadeš, to nauči se braniti srce svoje. Nauči se hrabroj borbi za neporočnost i čistotu srca svoga, da bi ga smeo ponuditi kao uzdarje Onome koji ti ga je darovao. Osvetli srce svoje verom, ukrepi ga nadom, zagrej ga ljubavlju, okadi ga molitvom, operi ga suzama, nahrani ga pričešćem i drži ga uzdignutog ka nebu kao zapaljeno kandilo. Samo tako moći ćeš mirno sačekati prelaz iz ovog zemaljskog sveta u svet nebesni, bez grešničkog trzanja i griže savesti. Zbog toga ponavljaj često savet Očev: "Svrha svega što se čuva, čuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi život. Srce je izvor, a usta su potok". Usta govore od suviška srca, govori Gospod. Kakva slava u srcu takva slava i na jeziku, i kakav gad u srcu, takav gad i na jeziku, preliva se i izliva na usta. Izvire život, ako ga očuvaš; izviraće sav gad, ako ga ne očuvaš. Zašto nam je naređen post i molitva? Zato da bismo se setili boljega srodstva svoga. Da bismo se setili da nismo samo srodnici zemlje, nego i nebesa i to najpre nebesa. Da bismo se setili da smo plemićskog porekla i da je otac naš sam Car nebesa i zemlje. I kad se duša tvoja uspokoji, Bog će ti poslati Duha Svetoga da primi srce tvoje, da se useli u srcu tvojem i da ga uzme i zauzme.