Преподобни Јустин Ћелијски: Постанак духовног света

Трипостасни Бог је своју творачку силу пројавио најпре у стварању духовног света. Он је из ничега створио сва ду­ховна бића, обдаривши их по своме премудром благовољењу животом и духовно моралним особинама. Створена да буду извршиоци и весници воље Божје, ова су духовна бића на­звана анђели. А назив анђео (άγγελος) име је не природе не­го дужности, и значи: гласник, весник.[1] У Светом Откривењу на неким местима реч „анђео“ употребљава се у преносном смислу и означава људе које је Бог бирао за веснике своје воље у свету.[2] Ово изједначавање анђела и људи по називу потекло је због исте службе коју анђели и Божји изабраници врше међу људима. Али, било би погрешно на том основу изједначавати анђеле и људе по природи и бићу, јер Свето Писмо, у већини случајева и у главноме, под именом анђела разуме бића своје врсте, која се разликују и од Бога и од људи својом посебном природом и постојањем, својом самосталном личношћу и својствима.

Да су анђели заиста посебна бића и личности, сведочи нам Свето Откривење на разне начине. У самом почетку Библије износи се како Бог поставља херувима са пламеним мачем пред врата Едема да чува пут ка дрвету живота,[3] што јасно показује да је херувим самостално биће, посебна личност, која свесно и драговољно испуњује вољу Божју. Анђели изводе Лота из Содома.[4] Патријарх Јаков види анђеле како силазе и узлазе по лествицама које стоје на земљи, а врхом додирују небо где Господ Бог стоји.[5] Овим се анђели јасно разликују од Бога и од људи као нека међубића, нижа од Бога а виша од човека. У књизи Јова анђели се називају синовима Божјим који кличу од радости када Бог ствара зве­зде[6] и који свагда претстају Господу кад год Он то зажели,[7]али у којима Бог, и поред тога што су Му тако блиски, налази недостатке своје врсте.[8] Све то показује анђеле као самостална бића, као слободне личности, које имају свој посебни начин постојања и живота.

У Светом Откривењу налази се читав низ сведочанстава о јављањима анђела као стварних, личних бића, која посредују између Бога и људи. Тако, пророк Давид види анђела Господња где по заповести Божјој мори народ;[9] анђео Го­сподњи јавља се пророку Илији и даје му упутства поводом болести цара Охозије;[10] пророк Исаија види шестокрилне се­рафиме где окружују престо Господа Саваота славећи Га, од којих један слеће к њему и жаром се дотиче уста његових говорећи му: Ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и грех твој очисти се;[11] пророк Језекиљ види многооке херувиме, који видовито прате сва догађања у васељени;[12] пророку Данилу се неколико пута јавља арханђео Гаврил и открива му будућу судбину његовог народа;[13] пророку Захарији се у неколико махова јавља анђео Господњи и саопштава му вољу Божју.[14] На стварности оваквих јављања анђела људима у Откривењу и заснована је вера људи у анђеле као лична бића и Божје веснике.

Новозаветно Откривење нарочито изобилује појавама анђела и сведочанствима о њима. У историји новозаветног човечанства анђели учествују од самог почетка па све до апокалиптичког завршетка. Ту су измешани анђели са људима као браћа по вери, љубави и нади. Нови Завет се отвара јављањем арханђела Гаврила Захарији са вешћу да ће жена његова, нероткиња Јелисавета, родити сина — Јована Претечу,[15] и јављањем истога Арханђела светој Деви Марији са благовешћу да ће родити Спаситеља света.[16] Приликом Спаситељевог рођења у Витлејему јавља се мноштво анђела који славослове новорођеног Богомладенца.[17] Анђео се неколико пута јавља у сну праведном Јосифу, дајући му потребна упутства.[18] Анђели се јављају и служе Господу Исусу у пустињи пошто је победно кушача.[19] У Гетсиманском врту анђео се јавља Спаситељу и крепи Га.[20] Анђео одваљује камен са гроба Спаситељева.[21] Анђео први објављује Мироносицама благовест да је Господ васкрсао.[22] При Спасовом вазнесењу анђели се јављају Апостолима и објашњавају им тајну вазнесења и другог доласка Спаситељевог.[23] Анђели учествују у животу младе Цркве: анђео се јавља и ослобађа Апостоле тамнице;[24] анђео упућује Корнилија на пут спасења;[25] анђео се јавља апостолу Петру у тамници и изводи га из ње;[26] анђео удара првог црквоборца Ирода који умире изједен од црва;[27] анђео се јавља апостолу Павлу и објављује да му ваља путовати у Рим пред ћесара.[28] Апокалипсис сав припада њиховим јављањима и дејствима.[29] Све ово очигледно показује да су анђели самостална бића и чудесне личности које учествују у целокупном новозаветном домостроју спасења, извршујући вољу Божју као посланици Божји.

Новозаветно Откривење обилује не само јављањима светих Анђела, него и учењем о анђелима. Једно се другим потврђује, разјашњује, допуњује. Сам Спаситељ, објашњавајући причу о кукољу, говори о анђелима као бићима реалним, не мање реалним и очигледним него што је реалан и очигледан Син Човечји, свет, синови царства и синови зла.[30] Својим учењем Господ саветује да не презиру ниједног од малих који, вером у Њега, стреме у Царство небеско, јер анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца небескога.[31] То значи да су анђели не само самостална, лична бића, него и да су веома блиски Богу и имају велику вредност пред Њим. О томе говоре и Спаситељеве речи људима: Всякъ, иже аще исповесть мя предъ человеки, и Сынъ человеческiй исповесть его предъ ангелы Божiими; а отверпйся мене предъ человеки, отверженъ будетъ предъ ангелы Божiими.[32] Неотступно и увек верни Господу Христу са Њим ће доћи „и сви свети Анђели“ приликом другог доласка његовог у слави.[33] Одговарајући садукејима који су одрицали постојање анђела[34] Господ Исус не само потврђује да анђели постоје, него показује и начин на који постоје: Въ воскресенiе бо ни женятся, ни посягаютъ, но яко ангели Божiи на небеси суть.[35] Када пламени ученик употребљава нож да заштити свог божанског Учитеља, Спаситељ осуђује његов поступак речима: Мислиш ли ти да ја не могу сад умолити Она свога да ми пошање више од дванаест легиона анђела?[36] Све ове речи о светим анђелима Спаситељ не би ни изговорио када анђели не би постојали као бића самостална, лична, света и блиска Богу.

Христоносни Апостоли уче што и Господ о постојању светих Анђела. Апостол Павле заклиње свога ученика Тимотеја да се нелицемерно држи светог учења, и то га заклшье пред Богом и Господом Исусом Христом и избранима његовим анђелима.[37] Анђели с неба гледају све шта се дешава са хришћанима у свету.[38] У Цркви Христовој анђели се уче истој божанској мудрости којој и људи.[39] Они су увек на служби Богу,[40] и Црква их је препуна.[41] Апостол Петар јасно разликује Пророке и Апостоле од Анђела.[42]

Ово богооткривено учење Црква је увек брижљиво чу­вала и од старине у својим символима исповедала веру у Бога као Творца духовног, невидљивог света. Тако се у древном символу јерусалимске (а слично и у символима антиохиске, кесариске и кипарске) цркве вели: „Верујем у једнога Бога Творца неба и земље, свега видљивога и невидљивога.“ Та општа вера нашла је свој израз у првом члану васељенског Никејоцариградског Символа вере, и тиме је занавек сакционисана једином, светом, саборном и апостолском Црквом. Одлуком VII Васељенског сабора да се, упоредо са светим иконама Спаситеља и Светитеља, имају побожно поштовати и свете иконе светих Анђела, Црква је још једном на саборски начин исповедила и потврдила васељенску веру своју у постојање бестелесних анђела као бића стварних, личних, самосталних и светих.

2. Анђели нису ни у ком смислу самоникла и самобитна бића, него је њих створио Бог као и сва створења. Свето Откривење јасно сведочи да све што постаде — Богом постаде,[43] следствено и анђели. Осим тога у Старом Завету се изрично говори да је Бог створио анђеле. Јездра се обраћа Богу речима: Ти си сам Господ једини, Ти си створио небо и небеса . под небесима и сву војску њихову, земљу и све што је на њој, мора и све што је у њима, и Ти оживљаваш све, и војска небеска Теби се клања.[44] Да се овде под војском небеском разумеју анђели види се из контекста (Лк. 2, 13), где се анђели називају војницима небеским. Апостол Павле јасно сведочи да је анђеле створио вечни Син Божји: кроз Њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, видљиво и невидљиво, били Престоли, или Господства, или Поглаварства, или Вла­сти: све се кроза Њ иза Њ сазда.[45]

Док Свето Откривење јасно учи да је Бог створио анђеле, дотле у њему није јасно кад су створени. Судећи по већ наведеном месту из књиге о Јову где се вели да су Анђели клицали од радости кад је Господ створио звезде,[46] и на основу свега реченога о првобитном небу, као и на основу библиске повести о кушању првих људи у рају од змије, односно палог духа,[47] што претпоставља да је свет духова пре тога постојао и да се у њему већ био десио неки морални преврат који се завршио отпадништвом од Бога неких духо­ва, — мора се закључити да је Бог створио анђеле пре материјалног света. Богонадахнути тумачи божанског Откривења: свети Златоуст, свети Григорије Богослов и свети Дамаскин уче да је Бог створио анђеле пре материјалног, видљивог света.[48] А молитвена мисао Цркве каже да су анђели „тваремъ начатокъ.“[49]

3. Природа анђела је бестелесна, духовна, јер су они духови (τά πνεύματα).[50] „Желиш да знаш, пита блажени Августин, име природе анђелове? Ево њега: дух. Желиш да знаш његову дужност? Ево ње: анђео. По бићу своме он је дух, а по дужности анђео“.[51] Као духови анђели су невидљиви, разумни, слободни, бесмртни, бестрасни. Све ове особине чине да се природа анђела не може изразити категоријама људске мисли и речи, те у ствари „само Творац зна облик и дефиницију (το είδος και τον δρον) анђелске суштине“.[52] Пошто су анђели савршеније природе од људске, то ми не можемо са тачношћу (μετά ακριβείας) знати шта су они по природи.[53]

О духовности природе анђела Свето Откривење гово­ри и на посредан начин називајући их невидљивима (τά αόρατα),[54] тј. недосежнима за наша чула. По учењу Отаца анђели када се и по вољи Божјој јављају достојним људима, јављају се не онакви какви су по себи у својој невидљивој суштини, него у неком преображеном облику (έν μετα­σχηματισμό)), у каквом би их људи могли видети.[55] Ма да су анђели духовна створења, ипак се њихова духовност мо­ра разликовати од духовности бића Божјег, јер је духовност Божја апсолутна, бескрајна, безгранична, а анђелска је релативна, коначна, ограничена. На то, у извесном смислу, указује свето Откривење када вели да Бог и у анђела својих налази недостатке.[56] Свети Оци и Учитељи Цркве слажу се у мишљењу дасу анђели бића релативно духовна, бестеле­сна. Када неки од њих говоре о телесности анђела, они под њом разумеју: или најфинија тела, светловидна и етирна, која немају ништа заједничко са материјалном телесношћу, или нарочити облик постојања, или просторну ограниченост. С друге стране, они Оци који заступају потпуну бестелесност анђела, кад је сравњују са бестелесношћу Божјом, налазе за потребно да јој припишу извесну вештаственост. То схватање свети Дамаскин овако формулише: „Анђео је биће разумно, слободно, бестелесно (ασώματος)… Бестелесним и невештаственим (άϋλος) назива се у сравњењу са нама, јер у сравњењу са Богом, јединим несравњивим, све изгледа грубо и вештаствено (παχΰ τε και ΰλικον); једино је Божанство истински невештаствено и бестелесно.“[57]

Иако су анђели бестелесни, духовни, ипак су ограничени у просторном погледу, јер свудаприсутност припада једино Богу. На такву ограниченост и несвудаприсутност анђелску указује Свето Откривење када изображава анђеле како силазе с неба на земљу или узлазе са земље на небо,[58] што показује да они не могу истовремено бити и на небу и на земљи. Они се находе тамо где дејствују, јер су и они на известан начин ограничени местом (circumscripti loco).[59] Анђели су ограничени (περίγραπτοι), вели свети Дамаскин, јер када се находе на небу, њих нема на земљи, а када их Бог шаље на земљу, они не остају на небу, и не могу у исто време бити и дејствовати и овде и тамо. Пошто су они умови (νόες), то се находе у местима мисленим (έν νοητοΐς τόποις), и нису ограничени на телесан начин (ού σωματικως περιγραφόμενοι). Они не узимају на себе облик на телесан начин (σωματικώς), нити се простиру у три димензије, него духовно (νοητως) присуствују и дејствују тамо где им је наређено, при чему их ништа не може спречити: ни зидови, ни врата, ни катанци, ни печати.[60]

С обзиром на будућност анђели су бесмртни, тј. не могу умрети,[61] али им та бесмртност припада не по природи, већ по дару и благодати Божјој, јер све што има почетак по при­роди мора имати и крај.[62]

Анђели су савршенији од људи[63] и по природи, и по уму, и по вољи, и по моћи, и по сили.[64] Али пошто су они бића саздана и ограничена, то и њихово духовно развиће и усавршавање има својих граница. „Сви су Анђели створени Бо­гом кроз Логоса и освећењем од Духа Светога достигли савршенство, учествујући у светости и благодати по вредно­сти и чину.“[65] Анђели постоје вољом Оца, ушли су у биће дејством Сина, и усавршили се присуством Духа.[66] Освећење и усавршавање анђела подвиг је у коме они учествују свим бићем својим: и вољом, и умом, и осећањем. „Савршенство анђела је освећење, и истрајност у њему.“[67] Они имају освећење не из саме суштине своје, него од Духа Светога, и послушношћу остају у њему.[68] Они су се, дејством благодати Светога Духа, толико усавршили и утврдили у добру и светости, да су постали неподвижни на зло. „Отъ Святаго Духа освящаеми Ангелстiи Собори, на зло пребываютъ недвижимы, еже къ первому благому восхожденiю обожаеми.“[69] Анђели су сада непокретни на зло не по природи (ού φύσει), него по благодати (άλλα χάριτι) и по својој привржености једино добру.[70]

Непокретни на зло дејством благодати Божје и својом љубављу према божанском добру, добри Анђели су вавек свети и светли.[71] Али они су свети и светли по дару Божјем, а не самостално и независно. Они су највернији поседници и преноситељи светости и светлости Божје. „Анђели су, по речи светог Дамаскина, другостепене светлости (φωτά δευτέρα), умне, које своје светљење добијају од првобитне и беспочетне Светлости.“[72] Анђели, као φωτά δευτέρα, осветљавани пречистом Светлошћу, примају то озаренье, по ме­ри природе своје и чина; они су тако упили и утиснули у себе Добро, да су постали другостепене светлости, те могу просветљавати (φωτίζειν) и друге изливањем и предавањем Прве Светлости.[73] Не грешити — припада Богу, а и Анђелима због њихове близине Богу[74] коју су они искористили да се добровольно утврде у добру за вавек. Бог је Светлост највиша, неприступачна, неизречна; а друга светлост (δεύτερον φως) је Анђео, нека врста отицања Прве Светлости (του πρώτου φως απορροή τις) и заједничарење, који добија светљење приврженошћу и послушношћу Првој Светлости.[75] Анђели су прва бића од Бога и око Бога; они први пију од Прве Светлости, и просветљавани речју исти­не сами су светлост и одблесци савршене Светлости (τελείου φωτός απαυγάσματα).[76] Они гледају Бога лице у лице, созерцавају вечну истину, схватају у Логосу законе и принципе твари, и имају удела у божанској вечности.[77] Све то указује на њихову неисказану радост, блаженство и савршенство.

Поред свега таквог савршенства Анђели су ипак бескрајно далеко од тога да се њихово савршенство ма у ком погледу може поредити са Божјим савршенством. Савршен­ство је њихово савршенство твари, и у границама сазданих твари. Тако, на ограниченост њиховог савршенства указује Свето Откривење када тврди, да нико (значи: ни анђели) осим Духа Божјег не зна дубине Божје,[78] да анђели не знају будућност која је једино Богу извесна,[79] не знају потпуно тајну искупљења у коју желе завирити,[80] па не знају ни помисли срца људских.[81] Они својом сопственом силом не могу ни чудеса творити, јер је Бог творяй чудеса единъ.[82] Бог и у њима налази извесне недостаткею[83] Проникнута овом богооткривеном истином свети Оци уче да Анђели, при свој својој умности, која је много виша од људске, не знају нити могу знати природу Божанства.[84] Свесни недокучивости Божје природе, Анђели крилима заклањају лица своја славећи Господа Саваота, јер највиши степен мудрости производи највиши степей страхопоштовања и побожности.[85] Анђели созерцавају Бога уколико им је то могуће (κατά το έφικτόν αύτοΐς), и тиме се хране.[86] Упоређени са човеком, Анђели су далеко савршенији од њега; упоређени са Богом, они се показују ограничени и несавршени, јер су твар, и јер се савршенством својим, ма како оно било велико, крећу у границама своје богоздане природе.[87]

4. Анђелски свет је по броју неизбројив. Свето Откривење сведочи о томе. Пророк Данил говори о хиљадама хиљада анђела[88]; свети тајновидац Јован у Откривењу види анђеле чији је број неисказано велики[89]; сам Спаситељ говори о легионима анђела[90]; Еванђелист Лука говори о мноштву небеских анђела који славослове новорођеног Богомладенца[91]; апостол Павле вели да се верни сједињују кроз Цркву са безброј анђела (μυριάσιν αγγέλων)[92]; други долазак Господа Христа на земљу биће праћен непрегледним мноштвом светих Анђела.[93]

Свети Оци сматрају да је блажена војска светих Анђела безбројна, и мноштво бестелесних Сила бескрајно, те су бројеви које ми употребљавамо малени да означе њихово безбројно мноштво. „Редови небеских бића не могу се избројати. Многе су блажене војске надсветских духова; оне премашују немоћну и уску меру наших материјалних бројева“[94]. Анђела је тако много, да они превазилазе сваки број.[95]

5. Анђели се разликују и деле међу собом по савршенству и чину. Свето Откривење јасно говори о тој разлици и подели међу њима. Када апостол Павле хоће тачније одреди шта је све Јединородни Син Божји створио на небу, он вели: Темъ создана быша всяческая, яже на небеси…, аще престоли, аще господствiя, аще начала, аще власти.[96] Осим ова четири степена Свето Откривење разликује још пет степена небеске јерархије: Серафиме,[97] Херувиме,[98] Силе,[99] Арханђеле[100] и Анђеле.[101]

Исповедајући ову богооткривену истину о подели и ра­злици међу светим Анђелима, Црква их кроз свете Оце дели на три чина, а сваки чин на три реда. Таква је подела изражена у древном црквеном спису „О небеској јерархији“, који се приписује светом Дионисију Ареопагиту. Ту се небеске Силе, с обзиром на савршенство природе и близине Тросунчаном Божанству, деле на три јерархије (iεράρχιαι), и свака јерархија на три лика (χόροι). Вишу јерархију (έπάρχιαι) сачињавају: Серафими, Херувими, Престоли; средњу јерархију (μεσάρχιαι): Господства, Силе, Власти; нижу јерархију (ύπάρχιαι): Начела, Арханђели, Анђели. Виша јерархија добија светлост од Тросунчаног Господа, средња је добија од више, а нижа од средње.[102] То бива „саобразно њиховој природи и чину“ (κατά την άναλογίαν της φύσεως και της τάξεως)[103].

„Анђели се разликују један од другога светлошћу и положајем (τω φωτισμό) και τή στάσει), било да њихова светлост зависи од њиховог положаја, или да њихов положај зависи од њихове светлости; и они просветљавају један другога (αλλ­ήλους φωτίζοντες), јер превазилазе једни друге чином или природом. Јасно је да виши Анђели предају светлост и зна­ње нижима“.[104]

Учећи увек тако о светим Анђелима Црква је на V Васељенском сабору осудила Оригеново мишљење,[105] по коме су сви бестелесни духови саздани потпуно једнаки по природи, и првобитно нису били подељени на степене, него се то десило када је један известан број њихов пао и отпао од Бога.[106]

6. Анђели живе на небу, и имају један посао: да славе Бога и служе Његовој божанској вољи.[107] Свето Откривење показује то и доказује. Свети боговидац Исаија види Сера­фиме како круже око престола Божјег кличући: Святъ, Святъ, Святъ Господь Саваотъ; исполнь вся земля славы Его[108]; христољубљени Јован, погружен у апокалиптичке визије, сведочи како небеске Силе покоя не имутъ день и нощь, глаголюще: Святъ, Святъ, Святъ Господь Богъ Вседержи­тель, иже бе, и сый и грядый.[109] Пророк Данило види где Ветхiй деньми седи на престолу небеском, тысяща тысящь (Анђела) служаху Ему, и тьмы темъ предстояху Ему.[110] Сам Спаситељ изјављује да Анђели выну видятъ лице Отца небеснаго[111], и непрестано испуњују вољу Божју и на небу и на земљи, служећи на тај начин остварењу Божјег плана о свету и човеку.[112] Анђели су моћни, вели свети Дамаскин, и готови на извршење Божје воље, и по својственој им брзини одмах се појављују тамо где им божански миг нареди.[113]

Напомене:

[1] ср. Ориген, Contra Cels. V, 4; св. Иларије, De Trinit. V, 22; блаж. Авгу­стин, Serm. 1 in Psalm. 103, n. 15.

[2] Мал. 2, 7; 3, 1; Мт. 11, 10; Мк. 1, 2; Лк. 7, 27; 9, 52; 2 Дневн. 36, 15; Apej 1, 13; Апок. 1, 20; 2, 1. 8. 12. 18; 3, 1. 7. 14.

[3] 1 Мојс. 3, 24.

[4] 1 Мојс. 19, 1. 15.

[5] 1 Мојс. 28, 12-13.

[6] Јов. 38, 7.

[7] Јов. 1, 6; 2, 1.

[8] Јов. 4, 18.

[9] 2 Цар. 24, 16-17.

[10] 4 Цар. 1, 3 и 15.

[11] Ис. 6, 27.

[12] Језек. 10, 1-22.

[13] Дан. 8, 16; 9, 21.

[14] Захар. 1, 9-19; 2, 3; 3, 36; 4, 1-5.

[15] Лк. 1, 11-20.

[16] Лк. 1, 26-38.

[17] Лк. 2, 9-13.

[18] Мт. 1, 20; 2, 13. 19.

[19] Мт. 4, 11.

[20] Лк. 22, 43.

[21] Мт. 28, 2.

[22] Мт. 28, 57; Мк. 16, 58; Лк. 24, 48; Јн. 20, 12.

[23] Д. А. 1, 10. 11.

[24] Д. А. 5, 19-20.

[25] Д. А. 10, 3.

[26] Д. А. 12,7-11.

[27] Д. А. 12, 23.

[28] Д. А. 27, 23.

[29] Апок. 7, 1. 2. 11; 8, 2. 3. 6. 7. 8. 10. 12; 9, 1; 10, 1. 7. 8; 15, 1. 6; 16, 25. 10.12. 17; 17. 1, 7; 18, 12; 20, 1 и т. д.

[30] Мт. 13, 37-41.

[31] Мт. 18, 10.

[32] Лк. 12, 8-9.

[33] Мт. 25, 31; Лк. 9, 26.

[34] Д. А. 23, 8.

[35] Мт. 22, 30.

[36] Мт. 26, 53.

[37] 1 Тм. 5, 21.

[38] 1 Кор. 4, 9.

[39] Еф. 3, 10.

[40] Јевр. 1, 14; 1 Петр. 3, 22.

[41] Јевр. 12, 22-23.

[42] 1 Петр. 1, 22.

[43] Јн. 1, 3; Рм. 11, 36; Јевр. 3, 4; Εφ. 3, 9; Апок. 4, 11.

[44] Немиј. 9, 6.

[45] Кол. 1, 16.

[46] Јов. 38, 7.

[47] 1 Мојс. 3, 1-19.

[48] Св. Ј. Златоуст, Ad Stagyrium Ι, 2; In Genes. hom. 22, 2; Ad eos qui scandalizati sunt liber, с 7; св. Григорије Богослов, Orat. 38, 9; 45, 5; св. J. Дамаскин,De fid. II, 3.

[49] Канонъ Безплотнымъ, песнь а.

[50] Јевр. 1, 14; ср. Мт. 22, 30.

[51] Serm. 1 in Psalm 103. n. 15.

[52] Св. J. Дамаскин, De fid. II, 3; col. 865 В.

[53] Св. J. Златоуст, De incomprehens. Contra anom. Serm. V, 3; ср. св. Дионисије Ареопагит, De coel. hier. с. VI.

[54] Кол. 1, 16.

[55] Св. J. Дамаскин, De fid. Η, 3; col. 869 А; св. J. Златоуст, In Genes. hom.22, 2; De consubstant. Contra anom. Serm. VII, 6.

[56] Јов. 4, 28.

[57] De fid. II, 3; col. 865 В. 868 А; ср. св. Амвросије, De Abraham. 2, 8.

[58] Дан. 9, 21. 23; 8, 15; 1 Mojc. 28, 12; Јн. 1, 51; Лк. 1, 26. 38; Мт. 28, 2; Лк.2, 15; 22, 43.

[59] Св. Григорије Велики, Moral. II, 2; In Evangel. hom. X, 1.

[60] Св. Ј. Дамаскин. De fid. II, 3; col. 860 АВ.

[61] Лк. 20, 36.

[62] Св. J. Дамаскин, De fid. II, 3; col. 868 С; ср. св. Григор. Богослов, Orat. 29, 13.

[63] Пс. 8, 57; Јевр. 2, 7.

[64] 2 Петр. 2, 11; Пс. 102,20.

[65] Св. Ј. Дамаскин, De fid. II. 3; col. 869 А. У Канону Безплотнымъ вели се: Словомъ твоимъ ипостаснымъ, Господи, ангельское естество содeлалъ еси,освятивъ же божественымъ Духомъ, Троицу богословити научилъ еси, Боже,во вики (пeснь в).

[66] Св. Василије Велики, De Spir. Sancto, с. 16, n. 38.

[67] ib.

[68] Св. J. Дамаскин, II, 3; col. 869 В.

[69] Канонъ святымъ Ангеломъ, пeснь д, въ понедeльникъ утра, Гласъ s, Октоихъ.

[70] Св. Јован Дамаскин, De fid. II, 3; col. 872 В; ср. св. Григорије Богослов,Orat. 41. 11; 38, 9; св. Григорије Велики пише: Пошто су Анђели смирено изабрали љубав према Ономе који их је саздао, то су овом неизменљивошћу побе­дили у себи саму изменљивост своју „ (Moral. XXVI, 6, 11). Ср. блаж. Авгу­стин. Enchirid. 57; De civit. Dei, XI, 13.

[71] 2 Кор. 11, 14.

[72] Св. J. Дамаскин, De fid. II, 3; col. 868 В. У служби Безплотнымъ силама вели се: Безплотнiи Ангели, Божiю престолу предстоящiи, и отонудными свътлостьми облиставаеми и свeтолитiи вeчно аяюще, и свeти бывающе вторiи, Христу молитеся… (стриха, Гласъ а).

[73] Св. Григорије Богослов, Orat. 28, 31; Р. gr. t. 36, col. 72 В; ср. св. Дионисије Ареопагит, De coel. hier. с. IV, 2; с. V; с. X, 2.

[74] Св. Григ. Богослов, Orat. 40, 7; t. 36, col. 365 ВС.

[75] Он, Orat, 40, 5; цол. 364 Б.

[76] Он. Orat. 6, 12; т. 35, цол. 737 Б.

[77] Блаж. Августин, De civit. Dei, IX, 22; XXII, 29, 1; De Genes. ad litt. VIII, 45, De Trinit… IV, 22.

[78] 1 Кор. 2, 11.

[79] Мк. 13, 32.

[80] Еф. 2, 10; 1 Петр. 1. 12; ср. св. Јован Златоуст, In Joan. hom. 1, 2.

[81] 3 Цар. 8, 39; Јерем. 17, 9; 1 Кор. 2, 11.

[82] Пс. 71, 18.

[83] Јов. 4, 18.

[84] Св. Василије Велики, De Spir. Sancto, 38; св. Григорије Ниски, De orat.domin. 4; св. J. Златоуст, De incomprehens. Contra anom. Serm. I, 6.

[85] Св. Ј. Златоуст, De incomprehens. Contra anom. Serm. IV, 1.

[86] Св. Ј. Дамаскин, De fid. II, 3; col. 872 B.

[87] ср. св. Златоуст, De incomprehens. Contra anom. Serm. V, 3.

[88] Дан. 7. 9-10.

[89] Апок. 5, 11.

[90] Мт. 26, 53.

[91] Лк. 2, 13.

[92] Јевр. 12, 22.

[93] Јуд. 14.

[94] Св. Дионисије Ареопаг. De coel. hier. с. 14; ср. св. Атанасије Велики Contra arian. Orat. II, 27; св. J. Златоуст, De incomprehens. Contra anom. Serm. II, 4.

[95] Св. Јован Златоуст, In Genes. hom. 3, 6.

[96] Кол. 1. 16; ср. Еф. 1, 21; 3, 10; Кол. 2, 10.

[97] Ис. 6, 2.

[98] 1 Мојс. 3, 24; 2 Мојс. 25, 18-22; Језек. 9, 3; 10, 1-20; 41, 18. 20. 25; Пс.79,2; 17, 11; 98, 1; Ис. 37, 16.

[99] Еф. 1, 21; Рм. 8, 38; 1 Петр. 3, 22.

[100] Јуд. 9; 1 Сол. 4, 16.

[101] Рм. 8, 38; 1 Петр. 3, 22.

[102] De coel. hier. IV, 3; VI, 2; VII, 2; VIII, 2; IX, 2; Χ, 1; ср. св. J. Дамаскин,De fid. II, 3; св. Григорије Богослов, Orat, 28, 31; Orat, 38, 9; св. Атанасије Вел., Ad Serap. Epist. I, 13 и 17; Epist. II, 4; Epist. III, 3; св. J. Златоуст, De incomprehens. Contra anom. Serm. IV, 4; св. Игњатије Богоносац, Epist. ad Trall. с 5; св. Иринеј, Contra haer. II, 30, 3. 6; Ориген, De princip. I, 5; Contra Cels. VI, 30; св. Василије Вел., Contra Eunom. III, 2; св. Григорије Ниски, Contra Eunom. VII, 5;св. Кирил Јерусалимски, Catech. XI, 11; VI, 4; блаж. Августин, Enchirid. с. 57, п.15; св. Григорије Велики, In Evang. lib. II, hom. 34, 7; Moral. 32, 48.

[103] Св. Григорије Богослов, Orat, 28, 31; Р. gr. t. 36, col. 72 В; ср. св. Кирил Јерусалим., Catech. VII, 11.

[104] Св. Дамаскин, De fid. II, 3; col. 881 С – 872 А. У Св. Писму налазимо инека посебна имена анђелска као: Михаил = ко је као Бог (Дан. 12, 1; Јуд. 9; Апок. 12, 7), Рафаил = помоћ Божја, лек Божји (Тов. 3, 16; 12, 15), Гаврил = сила Божја (Дан. 8, 16; Лк. 1, 19). Урил = светлост, огањ Божји (3 Јездр. 4, 1. 5;5, 20), Салатиил = молитва Богу (3 Јездр. 5, 16). Нема сумње да ова имена одговарају извесним нарочитим особинама дотичних Анђела.

[105] Origen, De princip. II, 9, 5 i 6; III, 5, 5; I, 8, 1.

[106] V Вас. сабор, прав. 2 и 14.

[107] Св. Јован Дамаскин, De fid. II, 3; col. 872 С.

[108] Ис. 6, 3; ср. Језек. 3, 12; Пс. 148, 2.

[109] Апок. 4, 8; ср. 7, 11-12.

[110] Дан. 7, 9. 10.

[111] Мт. 18, 10.

[112] Јевр. 1, 14; Д. А. 5, 19; 7, 58. 66; Мт. 4, 11; 25, 31; 28, 2. 57; 13, 39-42.49; Лк. 22, 43; 2, 14; Гал. 3, 19; Еф. 1, 21; 1 Петр. 3, 22; Јн. 5, 4; 1, 51; Пс. 33, 8;Апок. 7, 1. 2; 16, 5; 14, 18.

[113] De fid. II, 3; col. 872 Α.

Преузето из књиге Преподобни Јустин Ћелијски – Догматика Православне Цркве I, Београд 2003.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети Николај српски: Срце уз Часни пост - Прва недеља

Свети Николај српски: Срце уз Часни пост - Прва недеља


Сине мој, дај ми срце своје!
говори Господ
(Приче 23, 26)


1. О Богу мисли пре свега, јер и Бог мисли о теби пре свега. Као што чобанин мисли о једној изгубљеној овци више него о целом осталом стаду, тако и Бог твој мисли о теби, који се губиш у греху, више него о свима анђелима на небу.


2. Мислити о Богу не значи испитивати биће Божје, него испитивати и дознавати шта Бог тражи од човека.


3. Ко купује орахе, не цени по љусци него по језгри. Тако исто и онај ко купује јаја. И безброј других ствари у свету људи цене по невидљивом а не по видљивом. И Бог твој цени тебе по срцу. Кроз телесну љуску он гледа у твоју срж, у срце твоје, и тражи то срце. Сине мој, дај ми срце твоје!


4. У срце је Творац положио основ живота. У срцу се живот замеће, почиње, разраста, и носи до гроба и преко гроба. Шта вреди човеку за кога сви кажу: паметан је али без срца! Бог неће од њега тражити памет него срце. Јер је речено: и лудост Божја мудрија је од људи (I Кор. 1,25).


5. Или шта користи човеку за кога кажу: богат је али без срца! Хоће ли понети своје богатство у онај свет на дар Ономе чија су богатства све небо и сва земља, и Сунце и звезде и сва царства знана и незнана.


6. Или шта помаже човеку телесна снага и лепота? Не сусрећемо ли ми сваки дан оне који су у младости били снажни и лепи како се сад погурени и сасушени поштапају или држе за руку вође? Телесна снага и лепота многима је кобно послужила трулењу срца пре трулења коже и костију.


7. Благо онима који се од младости не заљубише ни у какву смртну и пролазну лепоту него у Творца свога, чија снага не малаксава и чија се лепота не мења! На њихову љубав одговориће Бог љубављу стоструком, и срце њихово приљубиће Он к срцу Своме.


8. Пост значи слабљење везе срца са светом и јачање везе срца с Богом. Запамти то, и мисли о томе у првој недељи Часног поста.


9. Јачање везе с Богом ствара весеље у срцу. Зато се у црквеним књигама чита на почетку поста: ʺЕво наста весело време поста!ʺ


10. Сети се имена оних духовних великана који су постом ослабили своје везе са светом а ојачали своје везе са живим Богом, као што су: св. Антоније, Павле, Јефтимије, Аксентије, Аврамије, Висарион, Виталије, Герасим, Кириак, Зосим, Харитон, Јефрем, Арсеније, Карион, Захарије, Сава Освећени, Симеон и Алимпије столпници, Онуфрије, Пахомије, Петар и Атанасије Атонски, и други.


11. Сети се и богоносних девојака и жена, чија срца беху испуњена љубављу ка Христу, као што су: св. Текла, Ксенија, Евпраксија, Анастасија, Матрона, Сара, Марија Египћанка, Пелагија, Таиса, Теодула, Василиса, и друге.


12. Ако су ти они далеко били по месту или времену, а ти се сети оних славних имена из свога рода и народа, као што су: св. Петка Српска, св. Сава српска слава, Јанићије Девички, Петар Коришки, Василије Острошки, Прохор, Гаврил, Јоаким, Јован Рилски, Наум Охридски, Нектарије Битољски, и многи, многи други, који постом осветише своја тела а молитвом осветише земљу у којој ти живиш.


13. Сви су они један глас чули: Сине мој, дај ми срце своје! томе се гласу одазвали и срце своје предали потпуно у својину Богу и Творцу својему.


http://crkvauobrenovcu.rs/Misija/sveti- ... casni-post


Свети Николај српски: Срце уз Часни пост - Друга недеља




Сврх свега што се чува чувај срце своје,
јер из њега излази живот
(Приче 4, 23).


1. Домаћин чува посејану њиву од тица; и чува свој воћњак од гусеница; и чува своје стадо од зверова. Но ништа тако домаћин не чува као свој дом од разбојника, од пожара, од поплаве, од грома, и од сваке нечистоте. Што је дом у домазлуку, то је срце у човеку. Зато је речено: Сврх свега што се чува чувај срце своје.


2. Из срца извире крв, а у крви је душа. Каква је душа у срцу, таква је у целом човеку. Ако је вода на извору слана, она је слана и у потоку; ако ли је слатка на извору, слатка је и у потоку. Што има на извору, то и на увору.


3. Ако змија уједе за прст, отров њен не би шкодио, кад га крв не би пренела у срце. Кад лекар убризга лек у прст, лек не би помогао, кад га крв не би пренела у срце. На срце пада и отров и лек. Све што трује живот и што лечи живот, мора допрети до срца и проћи кроз срце.


4. Тамо где је средиште телесног крвотока, тамо је и средиште и духовног крвотока. Месано срце орган је духовног срца. И ако је ово стварност, ипак је та стварност велика тајна.


5. Заиста је то недокучива тајна за наш разум, пошто је разум мањи од срца, и срце обухвата разум а не разум срце. Део не разуме целину, нити оно што је ниже разуме оно што је више. Бог је тако хтео и тако устројио. Благо оном ко мање испитује тајне бића Божјег а више слуша заповести Божје и више осећа љубав Божју у срцу своме!


6. Душа је обучена у порфиру крви; па кад је одећа тако осетљива, како ли је тек оно што је одећом оденуто? Као што један трун може заразити и покварити крв, тако једна реч, један поглед, једна помисао може заразити и покварити душу.


7. Послушај због тога човека лекара кад те учи: чувај крв своју! Али много више послушај Бога лекара кад ти наређује: сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот. Чувај срце у срцу, срж у љусци, пламен у крви, живот у телесној копрени. Изнад свега што се чува чувај срце своје, сине мој, Говори Господ.


8. Кад змија угризе руку, рука се завезује и стеже, да отровна крв у руци не би отишла у срце и заразила извор крви. Кад злу реч чујеш, стегни слух свој, да отров од зле речи не би сишао у срце твоје и заразио извор живота твога, сине мој.


9. Кад богатство притиче, не прилепљуј срце своје за њ, говори Премудрост у Књизи Живота. Огради срце своје од богатства свога високом оградом до небеса, да се срце твоје, неупрљано и чисто, сачува за Онога који га иште говорећи: Сине мој, дај ми срце твоје.


10. Речено је још у Књизи Живота: Срце царево у руци је Божијој. Ако царујеш над страстима, онда си прави цар. Тада је срце твоје у руци Божјој. А та рука непогрешно управља срцем твојим и узноси га у царство вечне светлости и вечног живота.


11. Ако си у првој недељи Часног поста утврдио у себи сазнање, да срце твоје припада Богу и Оцу твоме и решио се одлучно да га Њему дадеш, то у оној другој недељи Часног поста научи се бранити срце своје. Научи се храброј борби за непорочност и чистоту срца свога, да би га смео понудити као уздарје Ономе који ти га је даровао.


12. Осветли срце своје вером, укрепи га надом, загреј га љубављу, окади га молитвом, опери га сузама, нахрани га крвљу Христовом, и држи га уздигнуто к небу као запаљено кандило. Само тако моћи ћеш мирно сачекати прелаз из овог земаљског света у свет небесни, без грешничког трзања и гриже савести. Због тога ове друге недеље Часног поста често понављај савет очев: Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот.

О РАДОСТИМА ПОСТА

"А кад постите не будите жалосни као лицјемери; јер они начине блиједа лица своја да их виде људи како посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју. А ти кад постиш намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно." (Јеванђеље по св. Матеју , 6:16-18).

Уобичајило се да се о посту говори као о безрадосном добу и догађају. Некада се иде тако далеко да се како у беседама у цркви тако исто и у разговорима пост приказује скоро као време потиштености и ојађености. Стварно, пост је време када се од нас очекује и захтева да избегавамо светска уживања, али пост многима од нас доноси и многе радости о којима се ретко или никада не говори.

Још нисам ни почео да говорим о радостима поста, а наслућујем да неки "мисле у срцима својим": о чему овај говори? Зар пост није време жалости и кајања? Зар великопосна богослужења и химне које се на њима певају не стављају нагласак на оплакивање наших грехова и траже да приклонимо колена и срца своја на покајање?

Да, потребно је да приклонимо срца своја и колена, потребно је да будемо узнемирени, жалосни и и забринути због броја и тежине грехова које чинимо не само у току од једне године, већ и у току једног јединог дана и часа. Али ипак, постајање свеснијим својих погрешака и слабости, признавање тога и себи и Богу кроз исповест, јесте управо процес којим се миримо са Богом, собом и другима, а то треба да нас радује. То је као да вршимо дијагнозу самих себе и пошто смо извршили дијагнозу пут ка оздрављењу је отворен. И ко је и ко може бити несрећан када му се вид поврати?! Бити свестан својих грехова и недостатака значи сагледање самога себе и могућност исправљања. Да ли је то нешто што треба оплакивати или чему се радовати?

Сагледање самих себе онаквима какви јесмо није само по себи радостан догађај и искуство. Само оплакивање наших недостатака и грехова неће одстранити узрок наше забринутости и незадовољства. Једино ако то сазнање о самима себи води ка покајању и одлуци да се боримо противу својих недостатака и умножавамо своје врлине, онда доживљавамо радосно духовно обнављање. То је стварно значење често употребљаване и злоупотребљаване фразе "бити поново рођен". То је, најзад, најважнији смисао и циљ поста.

Чули сте да је Господ Исус Христос рекао: "А када постите, не будите жалосни као лицемери; јер они начине бледа лица да их виде људи како посте." (Јеванђеље по св. Матеју 6:16) Ми не мењамо изглед својих лица, али ми често све чинимо да други виде и чују да ми постимо. То чинимо на тај начин што говоримо о ономе чега смо се "одрекли", шта смо "жртвовали", и како је "тешко уздржавати се". Ми можда не показујемо потиштеност на своме лицу, али зато говоримо са много самосажаљења о томе чега смо се одрекли ради поста. И, да, врло често се осећамо ојађенима и нервознима зато што смо решили да лишимо себе неколико задовољстава и угодности на које смо навикнути. Мислећи тако много на задовољства и удобности којих смо се у посту одрекли, ми не дајемо себи прилике да се радујемо томе да смо били толико јаки да ослободимо себе од ропства тим задовољствима и навикама које су често ланци који спречавају наш духовни узраст. Радујте се, а не будите ојађени зато што сте се ослободили својих окова.

Када је један брод у опасности да потоне, када је љуљан и потресан огромним таласима и лупан немилосрдним бурама, шта чине морнари? Они бацају у море све што није неопходно; они жртвују оно што није неопходно - ствари, да би спасли оно што је неопходно - живот. А онда они не јадикују за стварима баченим у море, већ се радују своме спасењу. Исто тако, када онај који лети у балону жели да достигне веће висине у свом лету, он избацује на земљу вреће са песком које онемогућују виши лет балону. А када достигне раније недостижне висине, онај који управља балоном не жали бачене вреће песка, него се радује што је достигао рекордне висине. Наш пост је исто што и бацање непотребних ствари у море и избацивање непотребог терета који нас ометају у духовном узлетању. Зашто онда ми говоримо тако много и осећамо се толико ојађенима ради неколико задовољстава и удобности којих смо се одрекли ПРИВРЕМЕНО, да бисмо достигли виши духовни узлет и повећали своје могућности спасења?

Има још радости поста. Ви који постите, треба да се радујете јер следите стопама Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа, Његових апостола, светитеља, мученика, исповедника, и ваших предака који су такође постили. Треба да се радујете јер сте доказали да сте јачи него задовољства и навике које често постају наша друга природа. Треба да се радујете, јер сте доказали да можете господарити телесним похотама и наслађивати се духовним сладостима. Треба да се радујете јер у молитвама и посту имате на расположењу оружје које је, према речима Господа Исуса Христа, једино успешно оружје противу злих духова који се испољавају кроз наше слабости, страсти, и грехове. Треба да се радујете јер настављате једну освештану традицију установљену ради тога да би човек, који је често обесчовечен, могао повратити своју човечност и да често обесхристовљени хришћани могу повратити своју духовност.

Листа радости поста је много дуга. Вама су неке од тих радости познате и ви их можете набројати. А да бисмо их открили неопходно је да мислимо и говоримо о посту не само као о времену "одрицања" него исто тако као и о времену "додавања". У времену поста ми додајемо своме духовном расту, додајемо врлине, пунимо скоро празне акумулаторе сажаљења за друге, и доброчинстава, додајемо снаге и свежине својим скоро испражњеним ризницама вере, и повећавамо упражњавање самодисциплине. Али да бисмо схватили значење појма "додавања" за време поста, мора се схватити да одрицање само од неке врсте хране, задовољстава и удобности може бити дијета, а не пост. Хришћански пост, хришћанско уздржавање захтева много више него само уздржавање од извесне врсте хране и задовољстава. Ово бих желео да илуструјем једном епизодом из живота преподобног Николаја Јуродивог (+28. фебруара 1576). Живео је у Пскову за време владавине цара Ивана Грозног. Претварајући се да је малоуман, преподобни Николај је могао да говори искрено, како то деца чине, својим сународницима о њиховим недостатцима и да од њих тражи да се поправе. Обраћао се и моћнима и немоћнима. Једни су га поштовали и волели, други су га злостављали.

Једном приликом цар Иван Грозни, у пратњи својих оружаних снага, дошао је у Псков. Сврха његовог доласка у Псков је била да казни грађане Пскова због њиховог одупирања неким од његових злоупотреба власти. Његов начин кажњавања се састојао од свирепог убијања оних који су му се замерили или му се успротивили. Грађанима Пскова је било познато да је он дошао да побије већину њих, али нису могли ништа учинити да то спрече.

Цар Иван је био чуо за преподобног Николаја и био је знатижељан да види тог чудног човека. Ради тога је отишао у колибу преподобнога. Било је то за време ускршњег поста. Када је цар ушао у колибу преподобнога Николаја, овај га је љубазно и учтиво поздравио и, да би показао гостопримство, понудио је цару комад сировог меса. Цар је љутито повикао на њега: "Лудаку! Зар ти не знаш да сам ја хришћанин? Ја не једем месо за време поста!" "О, цару," - одговорио му је преподобни Николај, "ти не једеш месо, али проливаш људску крв. Зар не би било боље да једеш месо, а да не проливаш људску крв?" Цар је разумео значење речи преподобнога, а, вероватно, и право значење поста.

Како је са нама? Да ли разумемо да одрицање од меса, али продужавање оговарања, свађања, зависти, мржње, варања, и других грехова противу Бога и људи није хришћански пост? То је врста поста која није награђена радошћу. Да би смо искусили радосни пост, он мора бити истински хришћански пост, дводимензионални духовни и физичии пост...
Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

О припремном периоду за монашки живот

http://www.svetigora.com/audio/by/title/monahinja_stefanida_babic

Текст монахиње Стефаниде (Бабић) из манастира Михољска Превлака код Тивта "О припремном периоду за монашки живот".

О припремном периоду за монашки живот Пре него што човек прими монашки постриг древни је обичај да неко време проведе проверавајући, и бивајући провераван, да ли истински жели тај начин живота, и да ли је за то. Није довољно само да нам је то интересантно, и сл., него је потребан призив од Бога, а такође и наша потпуно слободна воља,и решеност без остатка да се целом душом,умом,вољом,срцем посветимо томе. Потребно је да крајње озбиљно схватимо служење Богу, одговорност која из тога следи. Да схватимо да је ношење крста - страдање. Када је призив од Бога, онда је тако велика сила Божија присутна да се човек не обазире ни на што, само жели да буде примљен у манастир, да се потпуно посвети Господу. Не гледа ни ко је ту, ни како изгледа кућа, ни каква су правила, ни да ли му ту нешто одговара или не одговара, него је обухваћен целим бићем љубављу Божијом, силом Божијом, и радује се Господу,и све му је лако, чак и искушења доживљава као да се њега не дотичу, јер га покров Божији штити.Не мери мозгом ништа, него се целом душом, целим срцем, умом,вољом, предаје у руке Божије. Не говори-не знам да ли сам спреман за то, не знам да ли ћу, ако Бог да, нека буде Божја воља, и сл.,него је целом душом, срцем, умом и вољом апсолутно уверен у своју одлуку, у потпуној обујмљености благодаћу. За одлуку о монашком животу се не пита ни овај, ни онај духовник, то је однос између душе и Бога. Нико не може одлучити уместо човека. Једино могу да се питају прозорљиви Старци, који Духом Светим знају будућност, али и тад треба схватити да они не одлучују уместо нас, да они не врше притисак на нашу вољу, него једноставно виде унапред шта ће се догодити, и то кажу. Бог је оставио сваком човеку потпуно слободну вољу. Не треба ничији утицај да буде, треба чиста воља. Сваки други духовник, који није прозорљив, он може да нам каже своје мишљење, али то није сигурно 100%. Потребно је да човек буде у стању потпуне преданости Богу, и обујмљености благодаћу ,која га повуче да ступи у монашки живот. Без мерења, упоређивања, премишљања, и сл., јер су то ствари разума, рација. Чим меримо, значи да још нисмо за то. Потребна је чврста решеност, која долази од наше потпуне и слободне одлуке ,и од силе Духа Светог, јер Господ помаже кад види да човек истински томе тежи. Кад заиста у нама сазри одлука, Бог даје у једном моменту толико велику силу да једноставно нема двоумљења. Човек се реши на то за цео живот. То није оно-пробаћу, па ћу да видим да ли сам за то. То већ од почетка није чврсто. Некад може и накнадно да дође то, након неког времена кад човек борави као гост у манастиру, да се човеку отвори духовни видик, да схвати да је то што тражи његова душа, да га то испуњава целовито и приводи спасењу. Неко може да ступи у манастир из покајања, жеље да промени свој дотадашњи живот, али највише се ступа у манастир из љубави према Богу, из очараности Богом, како је Св.Вл.Николај говорио, а не из разочарења. Ако човек из било ког другог разлога дође, који није истински, он ће кад- тад да оде, ту нема чврстог корена. Ако иде због друштва, или зато што му се допада старешина, или братија, или из економских разлога, или некох других, то не може да се одржи, јер једино ИСТИНСКА љубав према Богу, непоколебљива, може човека да задржи за цео живот да се одриче своје воље до последњег даха, да се смирава пред свима до краја живота, да држи себе у нестицању, сиромаштву, у непрекидном уздржању, чистоти. На облачењу искушеничке особе не само да се одећа црна, материјална, ставља на себе, као неко спољашње обележје посвећености Богу, него се и са Неба спушта духовна одећа на ту особу, одећа благодати, која је, невидљива за телесне очи,али видљива за духовне, и која покрива до краја живота, штити, чува у целомудрености. У почетку манастирског живота даје се искушенику велика благодат, која му све олакшава, те сва искушења лако подноси, али му се даје и да полако ради на себи, на одсецању овоземаљске логике, и на припремању за потпуно предавање себе Богу. Све оно што као искушеник није победио у себи док су били лакши удари, и имао је већи покров благодати као почетник, мању одговорност, као неко ко тек ступа на поприште, то напада дубље и са већим интензитетом кад се замонаши, јер је тад одговорност већа, опит је духовни већи, и очекује се од њега веће самоодрицање. У почетку је послушање више спољашње, да се уради оно што ти други каже, али временом то постане стање човеково, стање духа, стање отворености дуsе за вољу другог човека, стање прихватања да воља другог човека управља мојим животом. А то је не ради ропске потчињености, нити као губитак личности, већ ради ослобођења духовног, растерећења од свега што поробљава, и ради пуне духовне слободе, управо ради остварења пуноће личности, и да би се човек несметано молио Богу, да би непрестано обитавао у благодатној заједници са Богом, да би непрестано стајао пред Њим лицем к Лицу, да би достигао степен бестрашћа, пуне чистоте, пуне послушности, пуне окренутости Богу, пуног самоумирања, да би Христос у мени растао; из немрзеће мржње према себи, а из одушевљења Христом. То је искорак из себе , у Другога. Заборављање на себе, да би сва пажња ума, сво срце, целовита воља - да би били у Богу. Прво искушеник једно време проборави као цивил у манастиру, постепено се навикавајући на тај начин живота. Кад му мало чвршће сазри одлука, онда га Владика обуче у искушенички подрасник и скуфију или мараму (женске особе). Он већ онда живи пуним монашким животом, јер за њега важе све иста правила као и за већ пострижене монахе- и послушност, и девственост и нестицање, и уздржање, једино што његова одговорност није тако велика као некога ко је већ дао завет, и мању опомену добија од Бога, и од људи, за своје грехе. У древна времена нису се искушеници облачили у црно до давања монашког завета, већ су у цивилној одећи били до монашења, због могућег одустајања, и да то онда не би било на саблазан, да обуче црнину, па да скине и одустане. Постоји чак , да кажем, и један једини присилни канон у Канонима Васељенских и Помесних Сабора где се каже да ако неко обуче црно на себе па хоће да оде, не треба га пустити, него га ставити у монашки затвор, да не брука црно. Из тог разлога није се ни облачила црнина док не прође пар година, и док не дође до тога да човек стварно прими монашки постриг. С једне стране то је разумљиво и добро, али, с друге стране има своје предности и ово друго, јер се човек осећа одговорнији, више стражи, више је свестан где је и шта је кад носи ту црнину. У почетку човек може да се поистовећује са својим послушањем као са неком професијом, то су нека почетничка искушења, да мери да више воли ово, мање ово,али временом човек схвати да је битан само однос са Богом, да се то сачува, и гледа да ради све што ради са пажњом и молитвом, и да му је битно да то јединство са Богом сачува, а не- који посао ради. Да је битно како ради, а не шта ради. Да ли ради Богу или себи. Да ли са смирењем, као слуга Божији, у славу Божију, а не своју, или ради да би себи стицао, да он буде неко, да он покаже своје умеће... ...и тиме све губи, и врлине унутрашње, и награду са Неба, и благодат, која од гордих бежи, а даје се смиренима. У почетку човек долази са логиком која је виsе од овог света. Потребно је да временом прихвати логику Божију, да задобије "ум Христов". Обично се дешава да после извесног времена у манастиру, кад прође прво, почетно одушевљење, кад искушеник ни о чем не мисли и све прихвата целом душом, дође један период кад хоће да схвати, али му ништа није јасно, јер се многе ствари дешавају супротно од уобичајене, световне логике, и он долази у стање конфузије, која је педаљ до задобијања дубље духовне мудрости и расуђивања, јер кад човек дигне руке од свог мозга рационалног (који разуђено мисли, и нема увид у целину Истине) , онда он добија од Бога благодатно расуђивање, које долази од Духа Светог, и са повећањем молитве, прво- ништа не мисли, онда му ништа није јасно, а онда му Господ све објасни кад он заћути и дигне руке у немоћи да схвати нелогичности (по нашим људским мерилима). (нпр.зашто да добије благослов да учи иконографију неко ко нема дара, а онај ко има не добије. По духовним законима ту се гледа на корист за спасење. Онај ко има дар мozда би се погордио, постао самоуверен како му то иде, па му се да неsто друго што му је на смирење, а онај ко нема дара, тај ће са смирењем да учи, јер зна да то није од њега, да он сам не зна. Један духовник је за ово рекао какву он има логику приликом благосиљања- кад види да нека душа много стреми ка Небу он јој да нека више приземна послушања, а кад види да је нека душа више окупирана земаљским , он јој да тако нешто да јој мало ум вине навише.) У почетку човек треба да се тачно придржава сваког благослова, јер тиме стиче благодат, на сваку мрвицу послушности на њега се спушта благослов Божији. Тако поставља добар темељ, улази у једну духовну дисциплину, која му помаже да стражи. Ако је све уређено онда је тишина, мир, онда човек може да обраћа пажњу да на време пресече, одбаци предлог, ако га непријатељ нападне са неке стране. Кад је хаос, кад је самовоља, онда човек и не опази колико је у канџама разних поробљивача. Човек може да буде у спољашњем хаосу, и да остане са Богом, ако је у унутрашњем дубоком поретку, ако је он у себе духовно упио тај поредак. За искушеника је, такође, добро да се не сећа прошлог живота (у свету), и да не говори другима о својој прошлости, да не размишља о томе, већ да греди само напред, и да не прича много са људима из света, да би се учврстио у том духовном поимању ствари. Да се навикне на анђелски живот. У почетку људи , по световним навикама, пожеле да имају у манастиру неког ко им је близи, са којим би да се друже, али, ако се вежу душевно за некога, обично се дешава да се ускоро између њих створи нетрпљење, свађа или сл., јер Бог не да да буду везани за кога, нити да пристрашће, нити подвајања,јер их припрема за монашки живот и хоће да они буду слободни у Духу. Из истог разлога се не дозвољава да искушеници , а и монаси, буду кумови на крштењу (по Уставу наше Цркве), јер се рачуна да су онда обавезни да воде бригу о новокрштеноме, а то је ипак везивање, и смета на путу ка безметежном служењу Богу у монашком чину. Безмолвије значи непокретност, то је непокретно стање ума, кад је он сабран у тиховање, у тишину, кад је Духом Светим ум сабран у срце, и тиме га избавља од свих расејаности рационалног мишљења, и ум пребива у ћутању. То је рајско стање, кад су све силе сабране у Богу, кад Господ да човеку духовно знање да доживљава ствари Духом Светим , дубоко и истинито, какве су оне у својој суштини. Да би се доспело у такво стање човек мора да одсеца све што га поробљава. Исто, ако искушеник дође у манастир зато што га је неко звао, да не кажем, наговарао, или зато што зна те особе, да су му другови, па да буде са њима, или зато сто у манастиру нема доста људи, па га зову да би физички помогао..., то није добар разлог. Није добро да човек одлази на основу људског позива. Потребно је да се нико други не меша у човеков избор осим Духа Светога, јер је монаштво однос између Бога и човека. Дубља чистота се добија СМИРЕЊЕМ. Јер,кад си смирен ти себи не приписујеш ништа, и себе доживљаваш као твар, и не узносиш се над другим, и не желиш да поседујеш другога, није ти чак ни стало до туђег мишљења, јер ТИ О СЕБИ МИСЛИШ НАЈГОРЕ. Ти се смираваш са дубоким поштовањем као да је свако већи од тебе. Ти схваташ да си прах, и знаш да је једина Лепота и сила, и Љубав и Бесмртност у Бога. Не могу никад само спољашњи подвизи да доведу човека у чистоту. Да не једе, да прави хиљаде метанија, да исцрпе снагу физичку, то је као кад човек хоће да се заштити од огња, па стави неку ограду да му мање буде топло, а не угаси огањ. Ако се ти смириш да си земља, па кажеш себи да теби и не треба та ватра, да је Огањ од Бога, да је чистота и Лепота у Духу Светоме, да је бестрасна љубав једино духовна, коју даје Дух Свети, када је човек у чистоти, и кад другог човека доживљава као светињу, са дубоким поштовањем и смирењем као недостојан ичега, без жеље да поседујеш, да са дубоко смиреном чистотом гледаш на свакога као на брата и оца, (или сестру и мајку), и гледаш друге као што дете гледа, и себе доживљаваш као дете, онда задобијаш истинску чистоту. Кажу да са колико човек оде година у манастир да се тако, са толико година, осећа цео живот. Он физички стари, али се у души осећа као да има исто година као кад је тек дошао. И то је разумљиво, јер тад улази у Вечност, и престаје време, престају та мерила. Јако је битан дух покајања. Да се човек моли Богу да му то да. Он протерује из нас самооправдавање, које је истерало из Раја Адама и Евуи доводи нас у скрушеност, помаже да будемо послушни, да будемо трезвени, да увидимо своје грешке. Даје нам да видимо Истину, да жалимо што смо с нечим затамнили Божју светлост у нама, што смо се због нечега затворили, затворили за благодат Божију, и што смо с нечим отерали од себе силу Божију. Искушенику се понекад дају и мале епитимије, поправне мере, да би лакше дошао у то стање покајања, па да и неким спољашњим манифестацијама подсети себе на то стање духа, које би човек требао стално да има. Кад човек духовно сазри, онда Бог открије његовом духовнику када ће да га монаши. Обично прође 3-4 године. Некад више, некад мање, зависи од ситуације, од стажа искушеничког, од физичке зрелости (ако неко оде млад у манастир, обично сачека мало дуже, а ако је дошао у каснијим годинама, рачуна се да је зрео човек, да је чврста одлука, па се пре и монаши mада то све зависи од става тог човека и његове решености. Има младих који су целом душом себе предали Христу, да их можеш одмах монашити, а има и старијих којима треба дуго да сломе своју вољу и да се савију под крило послушности. "Благо онима који живе у дому Твом! Они Те хвале без престанка!" (Пс.83/4-4) Монахиња Стефанида Бабић