Исповест ратног ветерана о посети Светој земљи

ШАМАЦ, ЈЕРУСАЛИМ - 

Лазар Благојевић,  председник Борачке организације Шамац - ратни  инвалид са 90 одсто оштећења организма ходочастио је у Јерусалим и о оном што је тамо видео сведочио за Срну.

"Мотива  за пут је  било више. Пре двадесетак година слушао сам казивања др Рузмира Јусуфовића о његовом одласку у Јерусалим и присуству силаска Благодатног (Светог) огња, о пламену који се сам упали и који извесно време не пече, од кога се људска брада и коса не запале.

Дубоко су ми се урезале његове речии: “Да ви, Срби, знате шта тамо имате сви бисте настојали да барем једном у животу одете и то доживите“.  Можда сам тада са дозом сумње слушао казивање др Рузмира, али сам себи поставио задатак да одем у Јерусалим и уверим се у истинитост ове приче.

Од тада је прошло много времена. Требало је да се пут отвори, или - како би неко рекао - да се сложе коцкице. Имао сам прилику да посетим неке од православних манастира и других светиња. Између осталих, био сам на Светој гори у манастиру Хиландар. Тако да ми је, као круна, остало да ходочастим Свету земљу, која је светиња многих религија" - каже Благојевић.

Лазар је преживео последњи рат. Остао је жив тамо где ни теоријски човек не може остати телесно читав, односно да не буде растрган на комаде. Од тог тренутка на хиљаду пута је вршио реконструкцију догађаја - сам и са другим људима, који поседују знање из те области. Закључак је увек био исти -  да је само Божија воља тако хтела, те сматра за своју дужност да то сведочи.

"Тако сам ходочастио у Свету земљу као верујуће живо биће у васкрслога Христа. Сваки детаљ је прича за себе. Сваки детаљ потврђује и оснажује веру у Исуса Христа. Ако треба да издвојим нешто из мноштва онога шта чини темељ и потврду православне вере у Христа, то је силазак Благодатног (Светог) огња. Имао сам срећу да уђем  у храм Христовог васкрсења, где сам са око 5 000 људи присуствовао том чину.

Много је оних који су остали испред храма.  Тачно у поноћ између Великог петка и Велике суботе обустављена је посета гробу Господњем и детаљно извршен преглед - како би било утврђено има ли у том простору било каквих средстава којима се може изазвати ватра. Након обављеног прегледа гроб је запечаћен. На велику суботу, у 13.00 часова, јерусалимски патријарх Његова светост Теофил Трећи дошао је у литији до гроба Господњег.

У храму су сва кандила и светиљке погашене. Патријарх је обучен у дуги хитон, специјалну одежду, нешто слично стихару. Њега је полиција детаљно прегледала и утврдила да код себе нема ништа што може изазвати пламен.  Гроб је отпечаћен и у Њега је ушао патријарх, носећи у рукама 33 свеће. Коленопреклона молитва пред гробом Господњим није временски ограничена. Понекад се може чекати сатима да би се домолио силазак Благодатног огња.

Након услишене молитве на мермерној плочи гроба Господњег појављује се нешто као роса - неки тумаче да су то сузе, у виду капљица плаве боје. Патријарх ватом додирује ту росу и она се пали. На почетку је то прохладан огањ којим патријарх пали кандило и свеће. Када се све ово догодило, Његова светост патријарх јерусалимски Теофил Трећи  изнео је благодатни огањ у храм и предао га присутном свештенству и народу. Све ово се десило око 14.00 часова" - прича Благојевић.

Верници су стајали сабијени једни уз друге, држећи у рукама најмање по једну бакљу од 33 свеће, што симболише број Христових година. У молитви, са нестрпљењем, чекали су силазак Благодатног огња. Неколико минута пре него што ће се догодити силазак Благодатног огња, човек у његовој  непосредној близини, који је више пута присуствовао том догађају, доста прецизно је одредио време када ће се то десити. Он је убедљиво  констатовао да ће, најдаље, за десет минута сићи Благодатни огањ.

Након неколико минута пламен је добио други карактер и тада је почео да пече. Заиста је тешко речима описати тај осећај и радост у срцима присутних људи, што се изражавало на сваком лицу. Осећао сам пуноћу у души и моћ васкрсења" - наставља причу Благојевић.

Он каже да сваки одлазак на неко од библијских места на својеврстан начин сведочи о васкрслом Христу. Таква су старозаветна места одакле су пророци најавили Христов долазак: Синајска гора - на којој су боравили Мојсије и свети пророк Илија, Аврамово дрво - где је била Аврамова кућа и где су сахрањени Аврам и Сара, затим манастир Светог Ђорђа - Хозевита, где се налази пећина у којој је Свети пророк Илија боравио три године. Па кућа Јоакима и Ане итд.

Исто тако, и новозаветна места: Витлејем - где је Христос рођен, Пољана пастира, река Јордан - на којој је Претеча Јован крстио Исуса Христа, Златна капија - кроз коју је Христос ушао на магарцу у Јерусалим, затвор у коме је био затворен, место на које је Христос изведен пред народ и Пилата, пут којим је прошао до Голготе, Иглене уши, Голгота, гроб Господњи - где је био сахрањен, место где је откопан Часни крст, Тавор гора на којој се Христос преобразио, Стопа господња, гроб мајке Божије, Лавља врата или Врата светог првомученика и архиђакона Стефана - место гдје је каменован свети архиђакон Стефан и још много тога.

За разлику од светих места која су упечатљива и изгледају као ванвремена или свевремена - Благојевић каже да је видео  и кућу у којој је живео Јуда, један од 12 Христових апостола и, према  ономе што се данас може видети, намеће се закључак да је Јуда имао палату високог ранга. Јуда је због издајства које је учинио одузео себи живот вешањем. Његова кућа није постала светилиште, него јавни нужник - од тада до наших дана.

"Имао сам прилику да видим још један догађај који раније никада нисам видео, а, према речима добрих познавалаца, то се може видети само из Јерусалима. На Васкрс, један сат након изласка сунца, гледајући у сунце као златну куглу, видели смо како, отприлике једна четвртина од тог круга, излази из центра проширујући на ту страну круг и тако шета, односно ротира око Сунца. Након извесног времена почне да се наизменично појављује десно - лево, слично сатном механизму. Јутро је било ведро, од чега је небеско плаветнило имало пун изражај, док је око сунца, у неправилном облику од неколико квадрата, видљива ружичаста, односно црвенкасторозе подлога" - описује Благојевић.

"За онога ко припада православној вери и по њој живи посетити Свету земљу има неописиву снагу" - каже Лазар и додаје:

"Православна вера нас учи да су блажени они који не виде, а верују. Међутим, сви смо ми, мање или више, `неверне Томе'... Након гледања физичким очима отварају се и духовне очи, код којих је поглед и дубљи и далеко досежнији у времену и простору".

Чудо Благодатног огња у Јерусалиму

На Велику суботу, верни се у великим групама окупљају у цркви Светог Гроба, јер на тај дан са небеса силази благодатни огањ и пали ватру у кандилима ове цркве. Тако у једном од многих водича посвећених Васкрсу у Светој Земљи читамо:

„Хришћанско чудо благодатног огња у православним црквама је познато као највеће од свих хришћанских чуда. Оно се догађа сваке године, у исто време, на исти начин, на истом месту. Није познато да се ма које друго чудо појављује тако редовно и током тако дугог временског периода; о њему можете читати још у изворима који потичу из 8. века. Чудо се одиграва у цркви Светог Гроба, која за милионе верника представља најсветије место на земљи“. Црква Светог Гроба је, сама по себи, тајанствено место. Богослови, историчари и археолози сматрају да црква обухвата и Голготу, брдашце на којем је разапет Господ Исус Христос, исто као и „нови гроб“, недалеко од Голготе, који је примио Његово мртво тело, као што читамо у Јеванђељима. Најзад, хришћани верују да је Господ управо на том месту васкрсао из мртвих.
Ово чудо можемо да пратимо кроз многе векове, будући да је забележено у многим путописима из Свете Земље. Руски монах Данило, на пример, у свом путопису који потиче из 1106-1107. г, веома исцрпно пише о „Чуду благодатног огња“ и прослави која је пратила његову појаву. Он описује како патријарх улази у капелу Васкрсења са две свеће. Патријарх затим клечи испред камена на који је Христос положен после смрти и изговара одређене молитве, за којима ће уследити чудо. Светлост се појављује из средине камена – плавичаста, неописива светлост која ће после извесног времена запалити кандила, исто као и две свеће у патријарховим рукама. Ова светлост је „благодатни огањ“, и он се шири према свим људима који су присутни у цркви. Свечаност која прати „чудо благодатног огња“ можда је најстарија хришћанска свечаност која је, без прекида, дошла и до нас. Од 4. века Христове ере па све до наших дана, извори говоре о сили која побуђује помешано осећање дивљења и страха. Из тих извора је јасно да се током свих ових векова то чудо прослављало на истом месту, на исти дан и у истим богослужбеним оквирима. Упитао сам се: да ли ће се то догодити и сада, на преласку из 20. у 21. век?
Са жељом да то откријем, отпутовао сам у Јерусалим да бих присуствовао прослави на којој ће се јавити чудо благодатног огња. Хтео сам да посведочим да се оно није догађало само у старој Цркви или само у средњем веку, него да ће се догодити и сада. Грчки православни патријарх је човек који сваке године улази у гробницу да би ту примио благодатни огањ. Захваљујући посредовању највиших црквених власти, допуштено ми је да се нађем на галеријама под куполом цркве Светог Гроба. Одатле сам имао изванредан поглед на мноштво народа који се окупио око гроба да би присуствовао овом чудесном догађају.
Шта се, у ноћи Велике суботе, заиста догађа у цркви Светог Гроба? Зашто тај догађај оставља тако дубок утисак на православну традицију? Зашто нам се чини да у протестантским и католичким земљама нико као да није ни чуо за ово чудо?

Једно од највећих чуда у Православној ЦрквиОткако је цар Константин Велики, средином 4. века, подигао цркву Светог Гроба, ова грађевина рушена је неколико пута. Цркву коју данас видимо подигли су крсташи. Око Христовог Гроба подигнута је мала капела са две одаје: са једном одајом испред гроба и самим гробом у који не може да уђе више од петоро људи. Ова капела је средиште чудесних догађаја, и овамо сваке године долазе на хиљаде ходочасника. Већина њих долази из Грчке, али је током последњих неколико година приметно да се повећава и број ходочасника из Русије и источноевропских земаља. Да би се што више приближили гробу, ходочасници долазе овамо још на Велики петак. На Велику суботу, око 11 сати пре подне, па све до 1 после подне, хришћани арапског порекла, громогласно и уз бубњеве, певају своје традиционалне песме. Ове песме потичу још из времена турске окупације Јерусалима у 13. веку, из времена када хришћанима није било дозвољено да било где певају своје песме, осим у црквама. „Ми смо хришћани, то смо били вековима и то ћемо бити довека! Амин“, каже се у једној таквој песми. Око 1 сат поподне, песма ће се утишати и наступиће напета и напрегнута тишина, наелектрисана ишчекивањем велике пројаве силе Божје којој ће сви присутни бити сведоци.
У 1 сат после подне делегација локалних власти почиње да се пробија кроз гомилу народа. Иако ови званичници нису хришћани, и они су део прославе. У доба турске окупације Палестине, они су били муслимански Турци, а данас су то Израелци. Током векова, присуство ових званичника чинило је део прославе. Њихова улога је да представљају Римљане из доба Господа Исуса Христа. Јеванђеља говоре о Римљанима који су отишли да запечате Исусов гроб, како Његови ученици не би могли да украду тело и да затим објаве како је васкрсао. На исти начин, представници израелских власти на ову Велику суботу долазе да би гроб запечатили воском.
Обичај је да, пре него што запечате гроб, уђу унутра и провере да ли постоји ма какав скривени извор ватре који би посредством обмане могао да створи чудо.
И као што су Римљани могли да гарантују да није било никаквих манипулација после Христове смрти, исто тако и локалне израелске власти могу да гарантују да ни у наше време овде нема никаквих трикова.

Патријархово сведочењеКада је гроб проверен и запечаћен, васцела Црква пева „Кирие, елеисон“ („Господе, помилуј“). У 1.45 после подне патријарх ступа на сцену. Предводећи дугу литију, он три пута обилази око гроба, а онда скида своју свечану богослужбену одећу и остаје само у белом стихару, што је знак његове скрушености пред величином силе Божје, којој ће он ускоро бити кључни сведок. Сва уљана кандила су угашена још претходне ноћи, а гасе се и сви остаци вештачког осветљења, тако да је већи део цркве обавијен тамом. Носећи у рукама две велике свеће, патријарх улази у капелу Светог Гроба, најпре у малу одају испред гроба, а затим и у сам гроб.
Никоме, осим њему, није могуће да прати шта се догађа унутар гроба, а аутор ових редова имао је прилику да са јерусалимским патријархом Диодором разговара о самом средишњем догађају.
„Ваша Светости, шта се догоди када уђете у Свети Гроб?“
„Улазим у гроб и са свештеним страхом клечим испред места на коме је Христос лежао после смрти и где је затим устао из мртвих. Молитва у Светом Гробу за мене је, сама по себи, увек свети тренутак на светом месту. На том месту, Он је поново устао у слави, и одатле је проширио светлост по читавом свету. У првој глави свога Јеванђеља, св. Јован Јеванђелиста пише да је Христос светлост свету. Клечећи испред места где је Он устао из мртвих, налазимо се у непосредној близини Његовог славног Васкрсења. Римокатолици и протестанти називају ову цркву црквом Светог Гроба, док је ми називамо црквом Васкрсења. За нас православне, Васкрсење Христово је срж наше вере. У Свом Васкрсењу, Христос је задобио коначну победу над смрћу, и то не само над Својом, него над смрћу свих оних који су Му блиски“.
„Верујем да ни најмање није случајно што се благодатни огањ спушта управо на том месту. У 3. стиху 28. главе Јеванђеља по Матеју пише да се, кад је Господ устао из мртвих, појавио анђео који је сав био одевен у чудесну светлост. Верујем да је та светлост, слична муњи, која је обавијала анђела приликом Васкрсења Господњег, она иста која се појављује и на Велику суботу. Христос жели да нас подсети да је Његово васкрсење стварност, а не мит, да је Он ваистину дошао у свет да би посредством Своје смрти принео неопходну жртву и васкрсао да би се човек поново сјединио са својим Творцем“.

Плавичаста светлост„Идући кроз таму, крећем се ка унутрашњој одаји у којој се спуштам на колена. Овде изговарам извесне молитве које су кроз векове дошле до нас и, када их изговорим, почињем да чекам. Понекад чекам неколико минута, али уобичајено је да се чудо догоди непосредно након што изговорим молитве. Из самог средишта камена на коме је Христос лежао, почиње да се излива неизрецива светлост. Она је обично плавичаста, али боја може да се мења и појављује се у многим, различитим нијансама. Немогуће ју је описати људским речима. Светлост се подиже са камена слично као што се магла подиже са језера, и готово да би вам се могло учинити да је камен прекривен влажним облаком, али то је светлост. Светлост се сваке године другачије понаша. Понекад само прекрије камен, а понекад обасја читаву капелу, тако да људи који стоје изван гроба и гледају у њега, виде да се испунио светлошћу. Ова светлост не спаљује, тако да се, за ових шеснаест година откако сам јерусалимски патријарх и примам благодатни огањ, никада није догодило да ми, на пример, запали браду. Ова светлост је нешто другачија од оног, уобичајеног пламена који гори у кандилима“.
„У извесном тренутку, светлост се подиже и обликује стуб у коме се налази пламен другачије природе, тако да на њему могу да запалим своје свеће. Када на овај начин примим пламен за свеће, излазим и предајем пламен најпре јерменском, а затим и коптском патријарху. После тога, предајем пламен свима који су присутни у цркви“.

Символично значење чуда„Како Ви лично доживљавате ово чудо и шта оно значи за Ваш духовни живот?“
„Ово чудо ме сваке године додирне подједнако дубоко. Сваки пут, оно за мене значи још један корак ка покајању. За мене лично, велика је утеха што могу да укажем на Христову верност нама, коју нам Он показује даровањем овог светог пламена упркос свим нашим људским слабостима и недостацима. Ми у нашим Црквама доживљавамо многа чуда, и чудо није за нас ништа необично. Често се догађа да иконе плачу у оним временима када небеса желе да нам покажу своју блискост са нама; исто тако, ми имамо многе светитеље којима је Бог дао бројне духовне дарове. Међутим, ниједно од тих чуда нема тако дубоко и символично значење као чудо благодатног огња. Ово чудо је као Света Тајна. Оно чини да нам Васкрсење Христово буде предочено тако као да је Он умро и васкрсао пре само неколико година“.
И док је патријарх унутар капеле, клечећи на коленима испред камена, напољу су све свеће угашене, али далеко од тога да влада тишина. Чује се прилично гласно мрмљање, и атмосфера је веома напета. Када патријарх изађе са свећама које блистају и обасјавају све око себе, проломи се громогласан усклик који се ни са чим не може упоредити.

Чудо води ка вериЧудо није ограничено само на оно што се заправо догађа унутар капелице у којој се моли патријарх. Оно што би могло да буде још значајније, јесте чињеница да је примећено да се плавичаста светлост појављује и да дејствује и изван гроба. Сваке године, многи верујући тврде да је ова чудесна светлост, сама од себе, запалила свеће које су држали у рукама. Сви у цркви чекају са свећама у рукама, са надом да би се могле запалити саме од себе. Често се догађа да се, пред очима ходочасника, сама од себе упале угашена кандила. Плавичасти пламен може да се види док се појављује на различитим местима у цркви. Велики број забележених сведочанстава ходочасника, чије су се свеће запалиле саме од себе, потврђује веродостојност њихових исказа. Особа која се налазила у близини и чија се свећа запалила или је, пак, посматрала плавичасту светлост, обично напушта Јерусалим као потпуно промењена, и за свакога, ко је присуствовао овој прослави, може се рећи да за њега постоји време „пре и после“ појаве благодатног огња у Јерусалиму.

Непознато на западуНеко би се могао запитати зашто је чудо благодатног огња готово непознато на Западу. Када су у питању протестантске области, то би се, у извесној мери, могло објаснити чињеницом да овде не постоји традиција чуда и да људи не знају како би се односили према њима. У земљама са римокатоличким предањем, међутим, постоји велико занимање за чуда. Зашто се онда у тим областима о овом чуду не зна много више? Овде би се могло понудити само једно објашњење: црквена политика. Овом догађају присуствују само представници православних цркава. Оно се догађа само на православни Васкрс и без присуства римокатоличких власти. Православни стога сматрају да ова појава представља очигледан доказ да је Православна црква једина легитимна Црква Христова у свету, а то би, свакако, могло да изазове пометњу у римокатоличким круговима.

Питање веродостојностиКао и у случају сваког другог чуда, постоје људи који сматрају да је то обичан трик и ремек-дело православне пропаганде. Они верују да патријарх унутар гроба има упаљач. Ови критичари се, међутим суочавају са многобројним проблемима. Шибице и упаљачи су, могло би се рећи, скорашњи изуми, и само је у последњих пар стотина година, да би се запалила ватра, потребно свега неколико минута, колико патријарх борави у гробу. Неко би можда могао рећи да се унутар гроба налази упаљено кандило на којем патријарх затим упали свеће, али локалне власти потврђују да су провериле гроб и да унутар њега није пронађено ниједно упаљено кандило. Међутим, највећи изазов са којим се суочавају критичари овог чуда јесу небројена, независна сведочења ходочасника чије су се свеће запалиле саме од себе, пред њиховим очима и без икаквог могућег објашњења. Према нашим истраживањима, ни у једном случају није било могуће да се сними неко паљење свеће или кандила самих од себе. Дошао сам, међутим, до видео-записа који је начинио један млади инжењер из Витлејема, Сухел Набдијел. Он је присуствовао прославама појаве благодатног огња још од свог детињства. Године 1996. замољен је да сними прославу са галерије испод куполе у цркви. На галерији су, заједно са њим, били присутни једна монахиња и четворо верујућих. Монахиња је стајала десно од г. Набдијела. На видео-запису се може видети како је снимао окупљени народ. У извесном тренутку, сва светла су се погасила, јер је било време да патријарх уђе у гроб и да прими благодатни огањ. И док је патријарх још увек био у гробу, изненада се зачуо усклик изненађења и чуђења, који је долазио од оне монахиње што је стајала десно од Набдијела. Камера је почела да се тресе, а зачули су се и повици осталих људи који су били присутни на галерији. Камера се у том тренутку окреће на десну страну, како би забележила разлоге овом запрепашћењу. У том тренутку, Набдијел је снимио да се велика свећа, коју је у рукама држала ова руска монахиња, запалила сама од себе пре него што је патријарх изашао из гроба! Док су јој се руке тресле, монахиња је високо подигла свећу и њоме творила знак крста, истовремено преплашена и усхићена силом чији је сведок управо постала. Овај видео-запис је, вероватно, највише што је до сада снимљено у вези са овим чудом.

Чуда се не могу доказатиИ ово чудо је, као и већина чуда, окружено мноштвом необјашњивих чињеница. Као што је, приликом нашег сусрета у Јерусалиму, рекао архиепископ Тиверије, „ово чудо никада није забележено камером и вероватно то никада неће ни бити. Чуда се не могу доказати. Да би чудо донело плодове у нечијем животу, неопходна је човекова вера, и без овог чина вере не постоји чудо у строгом смислу те речи. У хришћанском предању, истинско чудо има само једну сврху: да умножи благодат Божју у творевини, а Бог неће подарити своју благодат уколико у својој творевини не пронађе веру. Према томе, без вере ни чуда не могу да постоје“.

Необичан догађај

Чуо сам од једног искушеника ову причу. Све је започело крајем осамдесетих година прошлог века. Цела територија Москве била је подељена изнеђу банди на делове. У једном од таквих сектора "оперисала" је и банда Марата.

Како му је билo право име, ја не знам, искушеник га је звао тим именом, тврдећи, да је Марат по националности татарин и да има малог сина од десет година. Мајку дечак није имао и отац га је сам васпитавао. Питања вере никада га раније нису интересовала и зато у истој мери није сматрао себе ни муслиманом ни православцем. Маратова група је гвозденом руком одржавала ред у свом делу. И на једно такво разрачунавање са конкурентима ишао је Марат једног кишовитог јесењег јутра. Ишли су у колони састављеној од три црна возила. Марат је седео ћутећи гледајући кроз прозор, већ навикнут на сличне сусрете. Са њим су били искусни борци, добро наоружани и очврсли у многобројним разрачунавањима, који су до последењег даха били одани свом "куму". Маратов поглед се на тренутак зауставио на усамљеној фигури човека у црном. Стајао је очекујући да ће неко застати и повести га, али нико се није заустављао. Тај човек у црном држао је нешто у рукама. Нешто, завијено у крпицу и најлонску кесу, брижљиво је привијао себи, са другом је уморно позивао на саосећање. А није имао ни кишобран, ни мантил...

Колона "кума" морала је да порође поред усамљене фигуре која је молила и одједном, он је зажелео да сазна шта је то тако драгоцено, што привија уз себе тај човек, који нема чак ни кишобран, покушавајући да својим телом нешто заштити од кише. И Марат, и сам не очекујући, повика: "Зауставите се! Сви станите." Затим је наредио да се његова кола врате уназад и његов аутомобил стаде поред чудног незнанца.

"Седи брате", предложио му је Марат, "успут нам је."

Незнанац, у дугој мокрој одећи скромно седе на сам крајичак задњег седишта. Видело се, да се не осећа пријатно у том богатом, одвојеном салону. Седео је, настављајући да привија уз себе тај свитак. У црној одећи и са малом проседом брадицом, јако се разликвао од лепо одевеног власника аутомобила. Са нескривеном љубопитљивошћу, нетремице дуго посматрајући сапутника, Марат га на крају упита: "А ко си ти?

"Ја сам свештеник." Свештеника је тада било још мало и ретко их је сретао, и зато Марат никако није могао да предпостави ко је то пред њим.

"Тако значи, ти си поп? Дивно!", зачудио се. "Никада још нисам разговарао са поповима. Аха, ти си поп, а ја "кум", тако да смо ми, како се каже, "из исте приче", и осмехнуо се, задовољн својом досетком.

"Није лако бити прави кум", одговори баћушка.

"То је тачно", климну главом Марат, једва се суздржавајући да се не насмеје.

"Слушај попе, а шта ти је то у рукама? Гледам, све време привијаш себи тај смотуљак, сигурно је нешто драгоцено, а? Немој бити шкртица, подели "опијум" са народом" – и више немајући снаге да се суздржи, закикотао се на глас.

Свештеник је за тренутак застао, као да се премишља да ли то да уради, али затим поче да распакује мокри најлон и извади из свитка стару икону. Тачније, оно што је од ње остало.

На икони се више није разазнавала одећа, чак се и сама фигура губила на тамној подлози, али се сачувало прекрасно лице младе жене и њене очи. У њима је било толико много претрпљеног, саосећања и љубави ка уморној човечијој души, да је са Муратовог лица, у чије је руке прешла икона, нестао саркастичан осмех и у његовим очима могла се видети растројеност, чак и страх.

"Ко је то, попе?", једва је смогао снаге да изговори бандит.

"То је Пресвета. Икона, коју сад држиш у рукама у нашим местима сматрала се чудотворном. Годинама су је скривали на разним местима, икона је уништена и сад је носим у манастир на рестаурацију.

Колона бандита је брзо дошла до раскрснице где су сапутници требали да се раздвоје, али је Марат наредио да скрену и возе ка манастиру. "Марате", побунио се неко из његове околине, "закаснићемо на окршај." "Сачекаће", одговори он, са видним жаљењем враћајући икону свештенику. Баћушка се тргао: "На окршај идете? Ко сте ви, разбојници?". "Разбојници", насмеја се Марат, "тако ме још нико није назвао. "Не, ја нисам разбојник, пре пастир који напаса дебеле овце, а понекада их и шиша".

Прошло је време...После тог краткотрајног сусрета са свештеником, у Маратовој души се нешто покренуло. Све чешће и чешће спомињао је икону Пресвете, Њене очи, тако проницљиве и свепраштајуће. Татарин, човек из друге културе, у којој је уорењена друга вера, који никад раније није рамишљао о Богу, одједном је осетио да душа заиста постоји и чак може да боли. И та бол може бити неиздржива. Једне ноћи није издржао и прошао путем где је једном већ срео човека у црном. Одатле је, по инерцији пошао ка манастиру да потражи рестауратора. Показало се, да је некада давно, овде био величанствен, прекрасан храм, од кога су сад остале смо зидине. Поред храма "кум" је нашао и колибицу у којој је живео свештеник. Пришао је ка затвореним вратима и закуцао.Баћушка је уплашено искочио испод ћебета и пожурио да отвори. Марат је ушао, и чак се ни не поздравивши, упитао:

"Попе, где је Она? Одмах ми је покажи." Свештеник се није зачудио и одвео га у храм. Изгледао је тако, као да је сваког тренутка очекивао долазак бандита у свој дом.

"Ево је, већ је обновљена. Ако хоћеш, помоли се, нећу ти сметати."

"Ја не умем да се молим и уопште, ја сам муслиман, и то неверујући."

"А ти онда једноставно постоји поред Пресвете и поћути."

Марат је дуго стајао и гледао на лик Пречисте. Потом је скренуо поглед са иконе и погледао унаоколо. "Не, није јој место у рушевинама. Вечерас ћу донети новац, и почећемо да зидамо твој храм."

И заиста, већ те вечери, бандити су донели новац и Марат је просуо пред избезумљеним баћушком читаво брдо зелених долара. "Овде је много, требало би да буде доста. Ако буде потребно, донећу још."

Искушеник, који ми је причао ову причу, дошавши до речи "читаво брдо зелених долара", сликовито је раставио руке и заколутао очима. Гледајући га, лако сам могао да замислим сцену: баћушка подвижник седи за столом а пред њим читво брдо пара.У том тренутку помислио сам да за такву суму не само да ћеш храм направити, него ће још и за духовни центар остати. Само је свештеник био од оних, који су оставили спокојан живот отишли у удаљена села, да би без сваке спољашње подршке, имајући наду само у Господа, подићи из руина оскрнављене храмове и градити их сопственом душом.

"Откуда је тај новац, Марате? Да ли је то од руна које си састригао са својих масних оваца? Мислиш ли да ће се Она – показао је главом према делу храма где се чувала икона – сагласити да прими такав новац? Сумњам брате, Њој је потребна чиста жртва."

Марат је очекивао пријатну реакцију од стране свештеника, замишљао је како ће се он обрадовати тој гомили долара, како ће се клањати и благодарити. Навикао се на то, да је власт новца у овом свету неприкосновена, и препоставити да би се нашао човек који би могао да се одрекне од таквог дарежљивог поклона, није могао. У реду, да је например у питању неко ситуиран, али овај, без ичега, који нема чак ни кишобран, не. А ипак, одбија. Баћушка, видевши колико се Марат разочарао, предложи му: " Добро, овако ћемо. Израчунаћемо, колико си у току свог живота зарадио часног новца и њега ћемо одвојити." После пажљивог рачунања са оловком у руци, урачунавајући и то что је Марат зарадио као студент, на столу је остала мала гомилица новца: "Ево, овај новац ћемо узети, а остали узми назад. И унапред, ако хоћеш да приложиш, прво заради."

Сви Маратови познаници приметили су да се са њим нешто чудно дешава, што и он сам не би могао да објасни. Међу мангупима су се пронеле гласине да њихов шеф ноћу истоварује на станици вагоне. При томе, истоварује сам, а телохранитељи уобичајено шетају около и штите га од могућег напада.

Време је прошло, Марат се крстио у храму, који је градио заједно са баћушком. Немогуће је описати одговарајућим речима, као се мења човек под утицајем благодати, и шта се све морало десити у њему да би нешто, што му је раније било смисао живота, престало уопште да значи и претварало у ништа. Али из средине, одакле је потекао, не може се тако лако побећи.

И Марат је почео да се спрема на бег. За почетак је пажљиво сакрио сина. Затим је, постепено отказујући послове, предао новац и управљање својим помоћницима. А затим је ишчезао, да би се појавио у неком од северних манастира. И потпуно је неважно где. Вест, да се вођа једне од најјачих бандитских група крије у неком манастиру, дошла је и до Москве. И бивши Маратови пријатељи спремили су се на пут. У то време, Марат, изненада тешко оболевши, лежао је и умирао у својој келији. Схвативши, да му је остало сасвим мало живота, игуман манастира му је предложио да прими монашки постриг. До тог тренутка отац игуман је размишљао да ли уопште да прими разбојника у братију. Колико је искрен човек у свом покајању, ко зна шта му је на уму. Можда се и врати на старо...Али, тешка болест је убрзала ствари. И тих дана, у манастир су нагрнули бандити. Шта је очекивало Марата при том сусрету? Мислим, ништа добро, ти људи имају своје законе и своје поимање части. Али, када су видели бившег друга како умире, њихов гнев се претворио у милост и редом су почели да га наговарају да иде у Немачку на лечење. "Марате, имаш шансе да преживиш, врати се у Москву."

"Не, назад се не враћам. Ако ми је суђено да умрем, боље је овде и умрећу као монах."

Примио је постриг, у част преподобног Агапита, врача бесплатног и неким чудом прележао још месец дана и подигао се из постеље.

"Истина је", причао је искушеник", често му се врти у глави и тешко му је да се сагиње, али он благодари Бога и да је то сасвим мала казна за дела које је у своје време успео да направи."

Са благословом оца игумана, сетио се онога што је учио на медицинском факултету. Сада код њега по помоћ иду не само монаси, него и сељани.

Свештеник Александар Дјаченко
Одломак из књиге "Уплакани анђео"

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ РЕЧИ И ДЕЛА СВЕТИТЕЉА

Почетак мудрости - страх Господњи.

Питали блаженог Петра: Шта је страх Божји? Он одговори: Ко се нада ма у кога другог осим у Бога, тај нема страха Божјег.

Арсеније Велики говорио је о смрти свакоме ко би му дошао: сети се своје смрти и имај страх од Бога! Па када је архиепископ александријски Теофил био на самртном часу, он се сети светог Арсенија и узвикну: "Благо теби, Арсеније, што си се увек сећао овог часа!"

Блажени Илија рекао је: Ја се плашим три ствари: прво, кад буде душа излазила из тела; друго, кад престане Богу и треће, кад се буде призносио Последњи суд.

Свети Антоније говорио је ученицима својим: Треба се одрећи овога живота, па живети само за Бога, сећати се смрти и имати страх Божји.

Кад се Аврам преселио у земљу обећану са женом саром, прво је купио земљу за гробље и направио себи гробницу (Постање 23).

Питали светог Макарија зашто је тако сув. На то он одговори: "Кад човек очишћава свој ум страхом Божјим, тај страх једе и суши тело његово".

У Светом Писму пише: Почетак мудрости јесте страх Господњи. Овај страх од Бога није исто што и страх од непријатеља. то је као страх од пријатеља кога смо увредили. Неки кажу: Како то да имамо страх од Оца свог небесног? Онако исто како деца имају страх од свог родитеља, кад прекрше заповест његову.

Рекао блажени Исаија:

• Ако се ожалостиш због губитка ствари или имања, то нема у теби страха Божјег;

• ако са насладом слушаш похвале о себи, то нема у теби страха Божјега;

• ако те грде, а ти се љутиш, то нема у теби страха Божјега;

• ако ласкаш славним овога света, то нема у теби страха Божјега;

• ако се у разговору твоја реч не прими, и ти се нађеш увређен, то нема у теби страха Божјега.

Блажени Јован Колов говорио је: Да бисмо освојили неку непријатељску тврђаву, морамо одсећи храну и воду тој тврђави. И непријатељ ће се морати предати. тако, да би дух завладао над телом, мора се телу ускратити сувишна храна и пиће.

Свети Макарије није могао да одбије чашу вина кад би му неки брат понудио; но зато би осуђивао себе на један дан без воде.

Блажени Исидор је рекао: боље да човек једе месо него да се хвали постом. Тиме је хтео да каже: Кад човек пости, Богу пости, а не људима; ради спасења пости, а не као фарисеји да би га људи хвалили.

Уздржање од гнева. Посетио монах Павле монаха Јована. Упита Јован Павла, шта је постигао за 40 година свог испосништва? Одговори Павле: За све то време Сунце ме није видело да једем (то јест, јео је само једном дневно по заласку Сунца). На то му рече Јован: А мене за све то време Сунце није видело да се гневим.

Питали аву Исидора, свештеника у Скиту: Како то да се демони њега боје? Одговори Исидор: Откако сам се замонашио, гнев се у мени никад није дигао више од грла.

Уздржање очију. Један брат буде послат из манастира у Александрију неким послом код епископа. Кад се вратио питала га браћа, како је у великом граду Александрији. На то он одговори: "Заиста вам кажем браћо, ја нисам видео ништа и никог осим епископа".

Нека сестра монахиња имала брата монаха. Разболи се монахиња, па неки, бојећи се да ће умрети, поруче брату да дође и види сестру. Кад је брат дошао, јаве болесници да јој је брат стигао. А она се сети свога завета Богу при монашењу, да до смрти неће видети мушкарца, уздржи се да види брата, него му поручи ово: "Иди брате, видећемо се у царству небеском".

Молитва је уздизање ума на највеће висине; општење са Богом; плач пред Богом; узнесење изнад страсти и злоба света; опраштање свима и жаљење свих; молитва је дисање душом небеског ваздуха.

Блажени Нил је рекао: Старај се да у молитви никоме не просиш зла.

За светог Арсенија кажу, да му је залазеће Сунце гледало леђа, а излазеће лице на молитви.

Блажени Агатон рекао је: Молитва без расејаности највећа је добродетељ хришћанска. Ничим се демони тако не разгоне као молитвом. Зато они све чине, да човека удаље од молитве и унесу расејаност мисли у душу његову за време молитве.

Неке су оце гледали на молитви како сијају као огњени стубови.

Када се блажени Јосиф молио Богу, са уздигнутим рукама, његови су прсти светлели као десет свећа.

На питање, како се треба молити, одговарао је велики Макарије: Не треба многословити; најбоље је дићи руке и говорити: Господе, како Ти знаш и хоћеш, онако помилуј ме!

Истинита је она молитва када се молимо из саме дубине срца.

Рекао је неки велики молитвеник: Чудна је то ствар, кад се молимо Богу, ми замишљамо да нас Бог и види и чује, а кад грешимо, ми замишљамо да нас Он не види и не чује!

Дошао младић духовнику и пожалио се на друга који га је увредио. Био је при том пун жалости и гнева. рече му духовник: Иди у своју собу, па се моли Богу за тога који те је увредио. Послуша младић и оде у своју собу на молитву. Молио се дуго и дуго за непријатеља свога, док га најзад не прође свака жалост и гнев и он осети велики мир и радост у души.

Блажени Зенон говорио је ученицима својим: Ко хоће да га Бог услиши, нека свако јутро приноси молитве за непријатеље своје.

Свети Серафим у Сарову заветовао се провести у молитви на једном камену 1000 дана. И свој завет је испунио. После тога дата му је велика моћ од Бога, те је могао и чудеса творити.

Молитва Господња, Оче наш, јесте највећа молитва. изговарај је што чешће преко дана; и ноћу, кад се пробудиш; изговарај ову молитву, лагано, удубљујући свој ум у сваку реч.

Кад се наљутиш на некога, пре него му ма шта одговориш, изговори у себи молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног! И љутина ће те проћи.

Свети Јован Златоусти рекао је: Душа без молитве јесте зловољна као и тело без душе. И још је он рекао: Молитве су нерви душе.

Драгоценост времена. Свети Исак Сиријанин говорио је: Кад се увече приближујеш постељи својој, реци: О постељо моја, можда ћеш ми ове ноћи бити гроб и место сна тренутнога наићи на мене сан вечни.

Питао неко великог Макарија: Како ће се спасти? Одговори Макарије: Буди као мртав пред људским похвалама и увредама.

И заиста, пролазно је све светско; уста која те хвале и уста која те грде, ускоро ће те затрпати пепелом. Благо оном ко својим владањем на земљи стекне похвалу међу ангелима Божјим.

Изгубљено сребро и злато може се и наћи, али у сујети светској изгубљено време никад се више не може наћи. Пчела куда год да полети, сабира мед, тако и прави хришћанин свакога дана и часа сабира души својој благо небеско. А земаљско је све као сенка и звук ветра.

Овај живот нам је дат, да њиме заслужимо живот вечни. Благо оном ко са том мишљу и са тим сазнањем почиње сваки свој дан. Има прича о оцу који је хтео научити своје синове да буду вредни и радни сваки дан. Дозва тај отац синове своје и рече им: Децо моја, има један дан у години, у који ако човек ради од јутра до мрака, не мора више никако радити и све ће му родити у изобиљу. Упиташе синови оца, који је то дан? А отац им одговори: Због тешке старости заборавио сам који то дан беше. Но, ви покушајте и дознаћете. Тако су синови радили сваки дан од јутра до мрака и било им је добро и свега су имали у изобиљу. О да бисмо и ми тако трудили се сваки дан од јутра до мрака на извршењу заповести Божјих. Сав наш живот је као један дан. И тај дан живота нашега откине се од нас брзо као роса.

Сујета. Свети Сисоје стао замишљен пред великим ковчегом, у коме су биле кости Александра Великог Маћедонског па узвикнуо: Док си био жив, цео свет био ти је тесан, а сад ето и тај ковчег сувише ти је простран!

Ко почне бринути о души као јединој непролазној стварности што је у човечијој власти, тај презре сујетљиво и раскошно одевање себе. свети Арсеније живео је 40 година у пустињи као монах. Он се на двору тако раскошно одевао, а у пустињи тако бедно, да су за њега говорили: Нико од смртних људи није у раскошнијем оделу стајао пред царем земаљским нити је ико у беднијем оделу стајао пред Царем небеским као Арсеније.

Питали блаженог Сисоја: Ко врши заповести Светога Писма? Он одговори: Онај ко сазнаје колебљивост и сујетљивост светског знања.

Људи упропашћују своје душе на тај начин што их мешају са пролазним стварима, а не одлучују их и не бране од свега пролазнога. Кад је неки епископ причешћивао народ, открије му ангел Божји душе причесника у разним бојама; једне су биле беле и светле (од целомудрености и чистоте), друге црвене као крв (од зависти и пакости), а треће црне (од блуда).

Љубав. Ко има љубав према ма чему пролазноме, као што је имовина, тело, почаст и слава људска, у тога се помрачава разум. Љубав према Богу вечноме, вечно награђује.

О љубави говорио је Свети Серафим из Сарова овако: "Кад ум стекне духовну љубав, не мисли он ништа што је несагласно са љубављу. људе које сједињује љубав с Богом, сједињује их љубав међусобна".

Свети Игњатије имајући пламену љубав према Спаситељу своме, ишао је слободно пред лавове да буде растргнут; и љутио се на оне хришћане, који су га успут задржавали и одвраћали да не иде.

Љубав представља Оца, мудрост представља Сина, а сила представља Духа Светога. Према томе љубав је прва и првоначална; из ње се рађа истинска мудрост и из ње исходи сила духовна. Отуда нико не може имати истинске мудрости без љубави нити може имати силе духовне без љубави. Ко има у себи Оца, тај има одмах и сина и Духа. а ко нема Оца, не може имати ни Сина ни Духа Светога.

Рекао је један духовник из манастира Светог Саве Освећеног: Браћо, три су главне врлине: Љубав, уздржљивост и молитва.

Но, од тога трога, и од свега осталога, љубав је најважнија. Ако је страх Божји корен духовног живота, љубав је плод.

Љубав према ближњима показује се и у радовању туђој радости. Златоуст негде каже, да више има међу људима сажаљења него сарадости, то јест: Људи чешће и лакше узимају учешћа у туђој жалости него у туђој радости. Узрок томе је завист. А завист је сатански усев, који ако се не ишчупа у почетку, затрује и упропасти сву душу човекову. Љубав је огањ, који сагорева завист. И ничим се завист не може сагорети ни искоренити осим љубављу.

Због тога је најважније у животу задобити божанску љубав у срцу своме. А кад ми знамо колико Творац нас љуби, нама није тешко љубити Њега и све штоје Његово.

Живела два старца у суседству. Имали су братску љубав међу собом. Па слушајући о свађи људи међу људима, чудили су се како то да људи не могу да живе у љубави. Хајде и ми да се завадимо! - рекну они један другом, да би видели какви су људи у свађи. Ставе један лонац преда се, па један рекне: Ово је мој лонац, а не твој! Други одговори: Није твој, него мој. Тако понове те речи по неколико пута, док ће један рећи: Па кад је твој лонац, ето, узми га нека је твој! И обојица се засмеју и продуже живети у братској љубави не могући никако појмити зашто се људи свађају око пролазних ствари, кад су браћа и кад је љубав боља и кориснија од свађе.

"Љубав к Богу природно је жарка", говори свети Исак Сирјанин, "и кога она спопадне без мере, чини његово срце одушевљеним. На њему се виде необичне (и спољашње) промене: лице његово постаје светло и радосно".

Љубав се не плаши страдања. Она се баш у страдању показује најјача. За једнога монаха прича се, како је дуго боловао, па оздрави и целу једну годину буде здрав. Он је постао тужан и замишљен. Кад су га питали, што је такав, он одговори: Оставио ме Бог, ево целу годину не посећује ме!

Бог љубави не оставља оне који Њега љубе. Свети мученици Христови, Евтропије, Клеоник и Василиск буду бачени у тамницу због тврде вере у Христа. Дуго су тамновали у тамници, док се судија не сети те их изведе поново на

суд. Мислио је судија, да ће их видети полумртве од дугог тамновања, но зачуди се кад их погледа и виде здраве и светле као да долазе са весеља, а не из тамнице. Упита их безбожни судија о томе, а Евтропије одговори: Заиста, веселио нас је Христос наш у све дане тамновања, посећујући нас својом благошћу, те се збива на нама оно што у Писму пише: Кад се срце весели, лице цвета (Приче 15,13). Кад је судија покушао двојицу од њих да преласти и од вере одврати, одговоре они: "Као што је Тројица нераздељива, тако смо и ми нераздељиви вером и љубављу".

Свети Патрик (+464) просветитељ Ирске, крстио је неколико краљева и кнежева и мноштво других људи. Он би увек плакао кад би се сетио неког тренутка из свог живота кад је заборављао љубав Божју према себи.

"Ко љуби свет, не може бити без жалости", каже свети Серафим. Јер свет се мења и пролази и љубав према пролазном обраћа се у жалост.

Ко Бога љуби свим срцем својим, свом мишљу својом и свом снагом својом, тај непрестано мотри на деловање Божје у овоме свету, види прст Божји, прати Промисао Божју. Златоуст каже: "Сунце није тако јасно као што је јасно провиђење Божје". Промисао Божја бди над праведницима и објављује правду њихову. Свети Григорије Чудотворац буде јавно оптужен од неке незнабожне жене да је с њом имао телесну везу и тражила је своју плату. сав народ се узбунио против Григорија, но светац Божји мирни је слушао оптужбу и ћутао. тада рече он своме пратиоцу, да исплати оној жени колико тражи. Но, чим жена прими паре у руку, наједном сиђе са ума. Устрашени народ познаде кроз то невиност светог Григорија.

Бог се брине за храну оних који су се посветили Њему на службу. дође неко једноме духовнику и понуди му новац. заплаче се старац па рекне: "Зар ти хоћеш да отераш од мене мога Хранитеља, који ме храни у пустињи ево 60 година"?

Блажени Силуан говорио је за себе: Ја сам слуга Господњи и Господ ми је рекао: "Ти делај моје дело, а ја ћу те хранити".

Благо ономе ко се уверио у своме животу, да се Бог брине о њему. Тај се неће преварити у надежди својој у Творца свога. Свети Серафим говори: "Ако човек нема сувишних брига о себи знајући да се Бог брине за њ, надежда је његова истинита и мудра". То не значи да се треба предавати лењости, него то значи да све бриге наше о себи не користе ништа, ако ми заборавимо, да свевидећи Бог све гледа и види потребе наше и по Промислу Своме премудроме даје нам оно што нам је потребно.

Ко зна за промисао Божју, тај се не свети никоме за учињено зло. Он гледа у Бога и чека Ње1 ов суд. Ти опрости увреду, а Бог ће учинити Своје. Прича се, како је дошао неки брат блаженом Сисоју и жалио се на свога суседа како га је увредио. Сисоје му рекне, да опрости увреду и ствар остави Богу. Одговори брат, да никако не може да опрости него мора да се освети. дуго га свети отац саветовао да опрости, али увређени брат остао је упоран. Тада Сисоје позва тога брата да се заједно помоле Богу. Па кад обојица клекну на колена, узвикне Сисоје: "Боже, Боже, ми немамо више потребе у Твојој помоћи, јер ми се сад сами светимо!" Чувши те страшне речи, онај брат се застиде, покаје се и опрости увреду увредитељу своме.

Промисао Божји руководи судбу свакога човека и открива истину ономе ко жедно тражи истину. Грчки филозоф Јустин тражио је тако истину. Читао је старе јелинске филозофе и остао је незадовољан. Јер, што је један филозоф тврдио као истину, други је то побијао као лаж. У недоумици својој, сав очајан пође Јустин једнога дана у шетњу да размишља шта је истина. Наједном изађе преда њ неки старац који одмах ступи са Јустином у разговор. И тај старац, по самом Промислу Божјем, објави Јустину јеванђелску свету истину. сав радостан Јустин прихвати истину Божанску, за коју је доцније мученичку смрт претрпео.

Бог је ближи човеку од духа и крвотока. И ко то сазнаје и држи непрестано у памети, тај никад не пада у очајање. А ако падне у очајање, само ако веру није изгубио, спасава га Бог на свој начин, често сасвим неочекивано. Тако прича се за једног младића како је био решен да скочи у море и сконча самоубиством. Тога дана дошао био неки трговац блаженом Лонгину и донео му кесу злата. Овај свети муж није хтео да прими новац говорећи, да му није потребан. Док је он то говорио, отвори му се духовни вид и њему се открије зла намера онога младића. Па рече свети човек ономе трговцу, да ако хоће, нек иде брзо на то и то место, где ће наћи једног младића коме он може помоћи својим новцем. Трговац послуша и оде како му је речено. Нађе младића и упита га за његову невољу. Младић му објасни да је имао неку радњу и да је пропао, те ништа му није остало него да скочи у море и удави се. Тада му трговац даде онај новац и тако га спасе од велике пропасти.

Оци ваши, велики и убеђени хришћани, трудили су се колико на спасењу своме, толико и на спасењу својих ближњих. Једнога дана ходио је улицом блажени Серапион, па виде једну развратну жену, која га позиваше к себи на грешно дело. Серапион не отказа него уђе у дом те жене. Кад га она позиваше на грех, рече јој он да почека да он сврши молитву, пошто је било баш време за молитву. Молио се Богу дуго и дуго, читао и клањао са уздасима и сузама. Тада се отвори разум овој блудној жени и она разумеде, да Серапион није ни дошао к њој због греха него због спасења душе њене. Покаја се горко за сав свој грешни живот, па плачући паде пред човека Божјег и потражи савет шта да ради? Серапион је поучи, утврди у вери и посла у женски манастир на покајање.

Кад су питали једног духовника, ко може примити од Бога дар љубави, он одговори: Онај ко види свога брата у греху па од свег срца завапије к Богу за њ, да га Бог спасе. Управо тако чинио је и онај блажени Серапион, тако и блажени Виталије, који је многе блуднице привео к покајању, а тако опет и многи свети људи и свете жене. Ваистину браћо, ништа нам не помаже пост ако немамо љубави. Јер није речено: Бог је пост, а речено је: Бог је љубав.

Љубав према својим ближњим, као деци Божјој, показивали су се светим оцима нашим у таквој мери, да се то многима чини невероватним. Али то нимало није невероватно онима, који су променили ум свој и почели мислити и живети по јеванђелски. Прича се за некога од отаца, како су га једне ноћи напали разбојници. "Што сте дошли?" - упита их старац. "Да узмемо све што имаш" - одговоре харамије. И заиста почну сабирати све што су нашли и упакивати. На њихово велико чудо старац им је помогао у томе и додавао ствари. Када све покупе, удаље се. Но, кад се старац обазре по својој соби, нађе кесу са новцем што је некоме испала. Он брзо истрча и почне викати харамије, да се врате. Кад се врате, он им рекне: "Нисте све узели. Ево, ово сте заборавили!" И пружи им кесу са парама. Удивљени са овим, они се раскују, врате старцу све ствари, приме од њега поуку и оду својим кућама као покајници.

Највећа препрека љубави јесте охолост. Охолост и љубав не могу становати заједно у једном срцу. Да би се испунила врховна заповест Христова, заповест о љубави према Богу и ближњима, хришћанин мора искоренити охолост у срцу своме. Са Божјом помоћи то није тешко. Али и оне који мисле да су постигли савршенство у духовном животу, понекад напада охолост или гордост. Тако прича се за једног великог испосника како је помислио гордо о себи, да је он превазишао све људе у свету. "Има ли ко бољи од мене?" - упита се он једног дана. На то му дође глас са неба: "Иди у град и срешћеш човека бољег од себе". Он пође у град, па сретне старца који је носио бреме дрва на леђима. Почне разговор са њим, па из разговора сазна, како тај старац продаје дрва у граду, и једино тиме се занима. Новац који узме, старац дели на три дела: један део даје сиротињи, други део даје цркви, а трећи део употребљава за себе. Чувши то, овај испосник, постиде се, призна у срцу да је нашао човека бољег од себе и одбаци од себе сваку гордост.

Такви су били Оци наши. Најбољи од свих људи они су сматрали себе најгорим, први - последњим, славни - беславним, пребогати добротом - ништим и скрушеним. Такав је био и Отац српског православља и српског народа - Свети Сава. Сав забринут за душу своју и душу свога народа он је даноноћно проливао сузе у молитвама Богу. По великом разуму своме он је као дечак од 17 година увидео пролазност света и ништавило светске славе. Увидео је оно што данас ни многи старци нису у стању да увиде. Оставио је све и пошао за оним што је стварно, непролазно и вечно. Пружио се сав према ономе што је бесмртно оставивши оно што је смртно за леђима својим. И кад је био достигао највећу силу и славу у Српској цркви и држави, по служби својој, а не по жељи, он је опет напустио све и удаљио се из своје отаџбине у далеки свет, где га нису знали ни славили.

Оци наши су мислили о смрти, па су се обесмртили. Радили су ништа за своју славу, а све та Божију, па их је Бог прославио на небу и на земљи. Мислећи само о спасењу душе, они су и своја телеса учинили чудотворним и светим за живота и по смрти. Њихова су имена као тамјан за ову планету, толико надимљену злим димом греха. А на небесима ови праведници сијају као Сунца.

Читаоче, хришћанине, брате, сестро, дете моје, кад прочиташ ову књижицу, разгледај свој живот и види какав си. Ако си на истом путу, којим су ходили свети Оци твоје цркве и твог народа, удвој храброст и иди тим путем. Јер, тај пут води у Рај и вечном животу. Ако ли си се упутио другим и другачијим путем, враћај се брзо на свети и истински пут Отаца твојих. Јер пут којим ходиш, води у вечни мрак и вечну муку.

Сећај се гроба, који је прогутао многе пре тебе и који и тебе чека.

Сећај се душе своје, коју једино можеш спасти од гроба.

Сећај се Створитеља свога, живог, вечног, величанственог, свемоћног и свеблагог Цара и Господа.

Сећај се Суда Божјег, Суда Страшног, кад ће се делити праведни од грешних као што се светлост од таме дели.

Па слободно пођи путем, којим су ишли сви они који су Христа љубили, Њим се спасли и њим се прославили.

Крај и Богу нашем слава!