Riza na dar

Deo odore u kojoj su čuvane mošti svete Petke, odnedavno se nalazi u kapeli na Kalemegdanu posvećenoj ovoj svetici

U kapeli svete Petke na Kalemegdanu u staklenoj vitrini odnedavno je izložen deo rize u kojoj su čuvane mošti svete Petke u istoimenom manastiru u rumunskom gradu Jaši. Zlatno izvezeno platno doneli su monasi početkom avgusta iz susedne Rumunije, jer od 1641. godine tamo počivaju mošti velike svetiteljke. Na radost vernika koji na ovaj način dobijaju dragocenu relikviju, mošti svetitelja, od kojih se neke čuvaju vekovima, povremeno se presvlače a stara odežda zamenjuje novom. Za to je uvek potreban blagoslov nadležnog arhijereja, a najčešće presvlačenje obavljaju monasi koji brinu o svetinji. Stara odežda daruje se hramovima, manastirima, ponekad i vernicima, ali i svetinjama iz drugih zemalja posvećenim baš tom svetitelju. U ovom slučaju, poklonjena riza našla se u kapeli gde su nekada bile mošti u našem narodu vrlo poštovane svetiteljke. Nije slučajno što su krajem 14. veka mošti svete Petke donete u Beograd, objašnjava protojerej-stavrofor Radomir Popović, starešina crkve Ružice i kapele svete Petke. Naime, pred najezdom Turaka hrišćansko stanovništvo povlačilo se i nosilo sa sobom svoje svetinje i dragocenosti.

– Kneginja Milica, supruga kneza Lazara, izmolila je u Carigradu mošti svete Petke i one su donete u kapelu 1398. godine. Svetica je, inače, rođena u 11. veku, u Epivatu kod Carigrada i zato su se tamo čuvale njene mošti. Beograd je tada bio prestonica despotovine i utočište pred najezdom Turaka. Kada je osvojen od Turaka, 1521. godine, iz kapele su odnete i mošti svetiteljke – priča otac Radomir.

Osvajač Sulejman Prvi odneo ih je ponovo u Carigrad, odakle su ih za „suvo zlato”, kako se pripoveda, otkupile rumunske vojvode i odnele u Jaši. Čestica moštiju, odnosno deo šake, čuva se i danas u beogradskoj kapeli u posebnom kovčežiću.

– Petkom vršimo specijalne akatiste i molebane svetoj Petki i iznosimo i pre i popodne mošti koje su tu narodu na poklonjenje i celivanje – kaže otac Radomir.

Kapela posvećena svetici izgrađena je na izvoru za koji se veruje da je lekovit i čudotvoran.

– Čak su i muhamedanci ili bivši hrišćani koji su islamizirani, u vreme turskih osvajanja, dolazili i uzimali vodu za molitvu svetoj Petki. Ja sam više puta dobijao pisma iz Engleske, na primer, ili Amerike, u kojima mi traže da im pošaljem vodu svete Petke. Onda me na pošti nauče da to šaljem kao lek, sipam u našu, posebnu bocu i oni to dobiju. Izvor nije tako dubok pa ga je urbanizacija zagadila spolja. Nabavili smo jedno postrojenje koje tu vodu sa izvora prečišćava i ona je hemijski i bakteriološki potpuno ispravna. Moglo bi se više uraditi da se predupredi zagađivanje izvora, može se to tehnički izvesti, ali bi nam trebala pomoć grada ili opštine, na primer – ističe otac Radomir.

Kako objašnjava, izvor teče iz pravca Terazija i izvire tačno iznad kapele, ali je zaključan da ljudi ne bi silazili dole i zagađivali ga. Otvara se jednom mesečno kada se vrši osvećenje vode. Osim perioda od 1915. do 1918. godine kada je izvor presahnuo, voda neprekidno izvire, a neprekidno traju i čuda svete Petke čiji su svedoci danas sveštenici koji ovde vrše službu.

– Mi imamo primera ozdravljenja i isceljenja od raznih bolesti, slučajeva da žene dobiju decu, a nisu mogle da je dobiju petnaestak godina. Nekada dovedu čoveka besomučnog ili bolesnog, četvorica ga drže. Uvedu ga u kapelu, mi čitamo molitve i odjednom vidite kako se on otkravljuje, postaje priseban i miran kao jagnje. Možemo to da gledamo ovako ili onako, ali to su činjenice koje su tu. Ipak je vera čudo. Sveci su čudo – kaže otac Radomir.

J. Čalija

Olakšaju dušu u crkvi

Kada otvori knjigu utisaka ostavljenu vernicima da olakšaju dušu, bez obzira da li ih goni prevelika muka ili prevelika radost, otac Radomir Popović iz tih zapisa saznaje i nešto više o duhovnom stanju naroda.

– Ta narodna ispovest često je anonimna, ali osećate šta se dešava unutra, duhovno u narodu i to je najbolji barometar šta se događa sa nama. Kada pre podne dežuram ovde u kapeli svete Petke, znam koja je bila najteža operacija na VMA ili, kakva se, ne daj Bože, nesreća dogodila u Srbiji. Ljudi odmah dođu ovde, tu se meri puls naroda – kaže otac Radomir.

Poštovanje svetice

Rize svete Petke kao relikvije čuva više manastira Srpske pravoslavne crkve. Ovaj sveti predmet u kojem su bile mošti velike svetiteljke donet je i u hram svetog Nikole u Nišu, a od 2007. godine, recimo, poseduje ga i manastir Svete trojice kod Ljubovije. Poštovanje predmetu kome se pripisuju čudotvorne moći iskazuju i pravoslavni vernici sela Hrtkovci u Sremu, koji je čuvaju u mesnoj crkvi. Kako je poštovanje svete Petke naročito veliko kod rumunskog naroda, jedna riza se čuva i u banatskom selu Glogonju, u kome živi veliki broj pripadnika rumunske nacionalne zajednice.

Манастир Свете Петке у Стублу

Манастир Свете Петке у Стублу, налази се у близини трију градова: Краљева, Врњачке Бање и Трстеника. Смештен је на обронку Гледићких планина. Област се граничи са Гружанским крајем, па говор становника Стубла звучи „гружански“. У нижим деловима налазе се плодне моравске долине које пресеца Западна Морава. У близини села Стубла, у суседном селу Лозни, налази се Јеринин град (у ствари остатак римског утврђења из 4. века). Недалеко се налази наш познати манастир Љубостиња, удаљен од Стубла 14 километара. А познато лечилиште и туристичко место, Врњачка Бања удаљено је од манастира 11 километара. При добрим временским приликама ова варошица се види из манастира, а иза ње пружа се планински венац Гоча.

Према подацима којима располаже манастир, први досељеници на ове просторе, обронке Гледићких планина, били су из Херцеговине, и то око 1780. године. Тада је село имало свега три куће. Тек почетком 19. века село броји двадесетак домаћинстава. Могуће је да је село добило назив Стубал по четвороугаоном камену који подсећа на стуб, а који се од давнина налази надомак села. Данас је извесно да тај камен чудотвори, јер се по вери и молитви крај њега дешавају чуда. Претпоставља се да је Камен део неке древне црквице, тачније њен олтарски део. Будући да ни у темељима нису сачувани трагови, црквица је вероватно била oд трошног материјала. Камен је био довољно чврст и одолео је времену. Годинама је Камен био непокривен, а 1900. нестала је са Камена хоризонтална плоча, и од тада Камен личи на четвороугаони кратки стуб укопан у земљу.

Први власник ливаде, на којој се Камен налази, био је извесни Арсеније (рођ. око 1850. г.). Године 1875. оженио се удовицом Руменом која је имала сина Тихомира Милосављевића. Пошто се народ од давнина окупљао око Камена с вером да Бог чудотвори преко Камена, власнику ливаде није било по вољи, па је извадио камен и бацио га у поток. Дошавши кући нађе пасторка Тихомира тешко болесног. Одмах се покајао, вратио камен на ливаду, и пасторак је оздравио. Потом су Арсеније и Тихомир 1906. године подигли црквицу дашчару (чакмару). После Арсенијеве смрти 1930. године ливаду је наследио пасторак Тихомир. Но, како народ није престајао да посећује Камен и да оставља новац, дошло је до несугласица између власника ливаде и црквених власти, и Тихомир је решио да ливаду прода.

Покренут љубaвљу према Богу, Стојан Коматовић из оближњег села Раванице, успео је, после многих невоља да 1965. године, уз Божију помоћ и продајом свог имања, купи ту ливаду са црквицом. И сам тежећи монашком животу, желео је да подигне нову цркву и да на том простору подигне манастир. Протекло је доста времена. Првих пет-шест година само је долазио на празнике, скупљао новац са камена и носио у Чукојевачку цркву. Тек се потом доселио у Кованлук1 , живећи у тешким материјалним условима. Трпео је и физичка злостављања појединих људи, но није посустајао у својим намерама. Бог му је давао снаге да истраје.

На ливади поред црквице дашчаре, године 1972. положен је камен темељац за Велику цркву, а до тада, па све до завршетка градње, богослужења су вршена у Капели која је подигнута 1974. године. Капела је била посвећена Светој Петки Римљанки (слави се 8. августа), а посветио ју је тадашњи епископ Василије. Капела је постојала до 1978., када је завршена Велика црква. Но, у међувремену, у пролеће 1975. године, када је Велика црква била скоро завршена, стигла је наредба од епископа Василија да цело братство напусти манастир. Сви су отишли на разне стране, остао је само Стојан још неко време; продао је своје две краве и од тог новца набављао камен из Радосављевог мајдана и песак, да би подасуо пут од аутобуске станице ка ливади, у дужини од 300 метара. 28. јула 1978. године, на св. Кирика и Јулиту, Стојан Коматовић (сада већ монах Сава) је сазвао народ ради решавања питања о отварању манастира. У присуству надлежног епископа Стефана2, народ се изјаснио да жели да сав простор добије ранг манастира (како су стари казивали својим потомцима). Након три месеца, на дан Преподобне матере наше Параскеве, владика Стефан је свечано осветио цркву и благословио да простор добије ранг манастира.

Црквица дашчара је, на жалост, изгорела у пожару 1986. године, на Велики Петак, а камен је опет остао на отвореном до 1988., када је Драгиша Гојковић, пореклом из Колашина, подигао о свом трошку данашњу капелу (црквицу). Повод је био чудесно спасење на његовом имању на Косову, где је живео. Наиме, под притиском Шиптара није хтео да поклекне, да прода своје имање и да се исели. Из револта, Шиптари су једног дана опколили његову кућу, а брат Драгиша немајући куд побегао је на таван. С пушкама и виком, Шиптари су пошли за њим вређајући га погрдним речима. Један од њих попео се на таван. У том тренутку испред Драгише стајала је жена у црном (није знао тада да је то света Петка) и рекла му :„Не бој се Драгиша, ја ћу те сакрити“. „Коса на глави ми се дигла кад сам чуо своје име, и видео пред собом жену“ – казивао је потом Драгиша. Шиптари су викали „како, где је, нема га, сада је био ту…“ и у чуђењу су отишли. После тог догађаја Драгиша је дошао у Врњачку Бању и купио кућу, поправио је и назвао „Вила Часног Крста“. Имање ни до дан данас није продао. Тако се једног дана, 1986. године, убрзо после пожара, Драгиша појавио у манастиру, испричао причу братству о чуду које му се десило, решен да у знак захвалности светој Петки, подигне о свом трошку нову црквицу. Платио је и материјал и раднике. Његова изричита жеља била је да се црквица посвети Преподобној Параскеви која се слави 27. октобра, јер му је она спасила живот.

Првобитни изглед манастира био је врло скроман. Уз постојећу цркву дашчару, као и новосаграђену цркву, било је неколико трошних кућица и једна чесма. У почетку манастир је био мушки, а по престављењу већине братије, манастир је постао женски 1989. године, када је старешинство поверено монахињи Марији (Петровић), а духовно руковођење протосинђелу Стефану (Ђорђевићу). Од 1999. године манастир је почео брже да се развија. Срушене су старе кућице и сав простор испред цркве је уређен. На цркви је дограђен звоник, а сама црква је у потпуности реновирана и живописана. Пут до манастира је асфалтиран. А пре неколико година манастир је добио на дар из града Јашија покров свете Петке са јастучницом. Од тада, сваког петка у 17. часова, служи се Молебан светој Петки и износи покров ради целивања.

Свети камен

Свети камен се налази под кровом осмоугаоне куполе, која је посвећена Преподобној матери нашој Параскеви (слави се 27. октобра, по новом календару) и назива се „Капела Светог камена“. Данашњи изглед датира из 1988. године, из времена када ју је о свом трошку подигао Драгиша Гојковић, у знак захвалности Светој Петки која га је спасла од сигурне смрти на његовом имању, на Косову. У капели се не врше богослужења – место је искључиво поклоничко. Камен је врло посећен и многобројни народ долази с вером да Бог преко њега чудотвори. По казивању верника дешавала су се, а и данас се дешавају, исцељења од различитих недуга.

Покров Свете Петке

Као што је познато, тело свете Петке је нетљено и налази се у Румунији, у Молдавији, у граду Јашију. Молдавија је од давнина расадник монаштва; данас то подручје броји на хиљаде монаха. Велики углед који Света Петка ужива у православном свету, па и шире, побуђује мнобројни народ на поклоничка путовања.

Године 1998. са једног од таквих путовања, манастир Свете Петке у Стублу, добио је на дар од тамошњих монаха, чувара кивота Свете Петке, јастучницу на којој је почивала глава Светитељке. Следеће године, крајем октобра, приликом трећег поклоничког путовања, манастир је удостојен још већег многоценог дара: покрова у коме је почивало тело светитељке. Те године, у Јашију, уочи прославе 14. октобра по старом календару, на Дан славе, обављено је пресвлачење тела у нови покров. Уобичајено је да се стари покров у ситним комадима дели верницима као благослов. Овог пута учињен је уступак. Покренут жељом да манастир у Стублу добије такву или сличну реликвију, сестринство је кренуло на поклоњење са званичним писмом свог епископа, као молбом да се изађе у сусрет таквој жељи. На велику радост, сестринсво је добило цео покров.

Од тада, покров се сваког петка износи ради целивања.

Цркве Ружица и Света Петка

Београдска тврђава, која доминира Калемегданом као најзначајнијим културно-историјским комплексом, је током своје дуге историје делила судбину Београда који је неколико пута рушен и поново грађен, углавном услед ратних разарања. Овај сложен фортификациони комплекс се развијао готово два миленијума. Турско освајање имало је за последицу рушење средњевековних урбаних структура града, док су каснији аустријски покушаји трансформације Београда у утврђени европски барокни град били спречени поновним турским освајањем.

Током свих ових догађања не само да су ишчезле старије урбане структуре града, већ је у доброј мери измењен и рељеф на простору где се некада налазио утврђени средњовековни град. Током 15. века, у доба владавине Деспота Стефана Лазаревића, све до турског освајања 1521. године,  у Доњем граду су се налазиле све најзначајније институције. Биограф Деспота Стефана нам оставља драгоцена сведочанства о сакралним здањима тог периода у свом опису Београда, где по први пут помиње цркву Успења Богородице као катедрални храм митрополита београдског. Он помиње да се црква налазила у саставу истоименог манастира. Из једног каснијег извора, писма београдског митрополита Теофана руском великом кнезу Василију 1509. године, сазнајемо да је у овој цркви, поред других реликвија, чувана и чудотворна икона Богородице коју је према легенди радио Св. Лука, мошти царице Теофане и мошти Св. Петке. Због оскудних историјских података тешко је утврдити да ли је митрополитска црква одмах након турског заузимања града, исто као и остале главне градске цркве, претворена у џамију. Међу истраживачима преовладава мишљење да јесте. Захваљујући тој чињеници остала је, заједно са црквом фрањевачкиг самостана, поштеђења рушења све до краја 17. и првих деценија 18. века.

Црква ружица

Касније изграђена црква Ружица смештена је у предграђу Београда, испод Зиндан капије. Ко је и када саградио ову цркву посвећену Пресветој Богородици, попут првобитне цркве порушене у турско доба, није нам сасвим познато. Извесно је то да је ово најстарија београдска црква. Из сачуваног документа из тог периода сазнајемо да је свега пет дана по ослобађању града од Турака већ постојао Одбор за обнову Ружице. Радови на обнови су се одвијали убрзано, тако да је црква већ после десет мецеси освештана. После освећења у њој су почела да се врше богослужења.

 

Народна предања о цркви ружици

Народно предање сведочи да се Ружица налазила на истом месту где је и данас, јер је народ поштовао извор Св. Петке, између осталог, зато што је његова вода пролазила испод темеља храма цркве посвећене Пресветој Богородици. Верује се да су  сестре Ружица, Марица и Цвета на простору београдске тврђаве подигле по једну цркву као своју задужбину које су биле прозване по њиховим именима. У једној старој народној песми се помиње  црква под овим именом на Београдској тврђави.

Црква је страдала током Првог светског рата, а поново је обновљена и освећена 11. октобра 1925. године. За успомену на обнову цркве из ове године,  десно од улазних врата је постављена спомен плоча на којој је записано: „За време светског рата 1914-1918. од стране аустроугарске и немачке војске опљачкан и порушен је овај свети храм војнички. Под Владом Њ. В. Краља Срба, Хрвата и Словенаца, Александра И,  управом првог српског Патријарха Димитрија... обновљен је храм Божији“. Приликом ове обнове израђене су и две статуе које су постављене на улазу у цркву, од којих једна представља копљаника цара Душана, а друга пешака из Балканских ратова. Од ратног материјала израђена су три полијелеја, чираци за свеће и вазе за цвеће од топовских чаура. У цркву долази, уз посредовање војног свештеника,  духовника цркве Ружице, и шест икона из логора Надор у Африци. Само су две очуване. Вршени су радови и након Другог светског рата. Том приликом је подигнута капија код олтара и продужен је и саниран водовод до Испоснице Св. Петке. Највећи радови  вршени су током 1937. године када је саграђена данашња капела Свете Петке, трем уз капелу и црквени дом који је приликом бомбардовања 1944. године био разорен.

Црква Ружица је од 31. маја 1965.  стављена под заштиту државе.

 


Иконостас и живопис

 Богат коностас Ружице осликао је свештеномученик Рафаило Момчиловић, који је урадио иконостасе манастира Раковице и цркве у Горњем Ковиљу. Ликовно образовање је стицао у Београду, Москви и Италији и током 40 година професионалног бављења сликарством  насликао је, поред поменутих иконостаса,  и велики број појединачних икона.  Иконе иконостаса Ружице је сликао уљем на шперплочи, по скицама епископа Иринеја Ђурића.

Преграду иконостаса са плитким дуборезом у позлати радио је столар Коста Тодоровић. Пројектована је са намером да следи национални стил опонашајући иконостасе моравског стила. Преграде су у рељефима преплета и розета у којима се осећа тенденција да олтарска преграда подсети на зидане мермерне преграде у појединим нашим црквама. Отвор олтарске преграде испуњава пет делова иконостаса, а по вертикали лево и десно су избачена слободна крила иконостаса, тако да има укупно седам делова.

Цркву је живописао познати академски сликар Андреј Биценко. Нажалост, услед влаге, живопис је у великој мери оштећен. Основна одлика стваралаштва овог руског емигранта који се школовао у Кијеву, а између два рата живео и радио у Београду, је спајање традиционалне шеме црквеног сликарства и елемената савремене реалистичне уметности. Карактеристично за живопис ове цркве је то да на њему налазимо известан број наших савременика. Наиме, целу западну страну црквене лађе покрива композиција на којој је представљена Христова Беседа на гори где међу случаоцима налазимо: војног свештеника Петра Трбојевића и Краља Александра И Карађорђевича, а на северној страни Краља Петра И и руског Цара Николаја ИИ Романова.

 

Капела Свете Петке

 Капела Свете Петке подигута је у периоду када, на молбу  кнегиње Милице Султану да их преузме, мошти ове светитељке долазе у Београд.  Део моштију бива смештен 1417. године у капелу коју је подигао неки београдски великодостојник у Доњем граду. Након коначног турског освајања Београда 1521. године, мошти заједно са великим делом становништва одлазе у Цариград где почивају до 1641. године када их откупљује молдавски војвода и преноси у град Јаши. Црква  Ружица чува једну частицу моштију Св. Петке.

Није нам  сасвим познато да ли је ова првобитна капела била саграђена у близини извора, попут данашње. Извор помиње 1658. године Француз Килке у свом опису Београдске тврђаве. Иначе, сматра се чудотворним и тече вековима. Једном је пресахнуо, приликом повлачења војске из отаџбине 1915. године, међутим, поново је потекао 1918. године на Светог Онисима од када се овај празник  у храму служи Лутургија и врши освећење воде.

Та првобитна капела је била земуница у коју се улазило низ степенице, а један мали ходник водио је до извора. Због лошег стања у коме се налазила, на иницијативу Патријарха Варнаве изграђена је и освећена данашња капела на дан Св. Петке 1937. године. Приликом копања темеља пронађени су остаци неког ранијег храма и ископане су бројне кости војника погинулих у одбрани Београда 1914-1915. године. Пренете су у посебно изграђену костурницу у бедему испод Јакшићеве куле.

Живопис капеле

Капела је двапут живописана. Први живопис који је радио академски сликар Владимир Предајевић је пропао због слабог квалитета материјала због чега је други пут одабран мозаик као трајнија варијанта. Урадио га је београдски сликар Ђуро Радловић у периоду од 1975. до 1982. године, а осветио га је патријарх Герман 27. фебруара 1983. године.  На западном зиду капеле приказано је опредељење Светог кнеза Лазара за Царство Небеско. Ту се налазе Царица Милица, Свети Стефан, као и  Београд са небесним покровитељима Светим Симеоном и Светим Савом. Налазимо и конпозиције Свете Тројице, Благовести, Рођење, Преображење, Васкрсење Христово. Тематика живописа јужног зида капеле  повезује  извор Свете Петке и бању Витезди. Даље налазимо и Свету Петку у чијој позадини се види и ова капела, тврђава и црква Ружица, као и монументални лик Пресвете Богородице и Христов „нерукотворени образ“ отиснут на убрусу. Важно је истаћи и то да живопис капеле изражава стремљење од земље ка небу - доња зона представља земљу, средња појаву Бога у свету и историју нашег спасења, а трећа дочарава славу Царства Небеског.

 У комплексу капеле Свете Петке налази се и крстионица Свете Петке изграђена 2004. године, новоизграђени парохијски дом са трпезаријом и библиотеком, капела за паљење свећа и црквена продавница.

С обзиром на то да је култ Свете Петке посебно развијен у нашем народу, мноштво света свакодневно посећује ову светињу, посебно петком када се у Ружици служи Литургија са читањем канона Св. Петки и целивањем светих моштију, а поподне се у капели служи вечерње са читањем канона када се поново износе мошти.

MANASTIR LJUBOSTINJA

Monahinja Evgenija Dugo, sa voštanicom u  ruci, stoji monahinja Evgenija pred ikonom Majke Bogorodice i moli se. Moli Gospoda da pomene usnulog slugu svog Lazara, da mu oprosti svako zemaljsko sagrešenje koje učini rečju, delom ili pomišlju. A baš ovde, na mestu gde manastir sada beše, njih dvoje se i upoznali. Bilo je to na dan svetog Stefana. Venčali se, decu izrodili, a onda dodje do boja. Onog krvavog Kosovskog. Njen muž, srpski knez Lazar, izgubi glavu za čast svoga naroda. I šta preosta neutešnoj kneginji, kosovskoj udovici, no da priđe Gospodu, da se moli za narod i dušu svoga Lazara. Ali ne pođe sama. Povede sa sobom i Jelenu, suprugu Uglješe Mrnjavčevića, i još sedam nesrećnih udovica. I okončaše svetovni život Milica i Jelena, i nastaviše da žive kao Evgenija, Jefimija, Irina, Hristina... Sve do sudnjeg dana i kraja ovozemaljskog života.

Zadužbina knjeginje Milice

.Kada se prođe veliki most na Moravi u Trsteniku, asfaltni put vas vodi uz ljubostinjsku reku. Posle svega četiri kilometra stižete pravo pred manastir Ljubostinju. I kao da je sam Gospod mesto za hram izabrao. Između dva brda, gde tišini prija jedino zvuk crkvenih zvona. Velika manastirska kapija i prolazak kroz nju nikog ne ostavlja ravnodušnim, bez obzira na to da li dolazite kao vernik ili turista. Letopisi kažu da je  manastir Ljubostinja zadužbina  kneginje Milice. Izgradnja svetinje je počela pred sam Kosovski boj, a predanje kaže da je Milica, sluteći nesreću, želela da napravi manastir daleko od „očiju sveta“. Crkva je posvećena Uspenju presvete Bogorodice, a sam pogled na ovo remek delo srednjovekovne arhitekture, visoko kube, bogate rozete i ornamente oko vrata i prozora, doprineće utisku da se nalazite na mestu uzvišene lepote. Crkva je delimično oslikana i pre Kosovske bitke, a u letopisu je zapisano da je na poziv knjeginje Milice, tada već monahinje Evgenije, 1403. godine, u manastir došao i zograf Makarije iz Zrza. Svoje ime je ispisao na luku iznad vrata koja vode iz priprate u hram, a zapadnom delu priprate je oslikao porodicu kneza Lazara. Nažalosost, od nekadašnjeg živopisa je malo šta ostalo. Imala je Ljubostinja u svojoj istoriji i lepih i ru žnih dana. Krajem 17. veka manastir je opusteo, da bi već u 18. veku ponovo zaživeo. Turci ga uporno pale, ali se iz pepela još upornije diže. U manastiru danas živi i Gospodu se moli veći broj monahinja. Osim bogosluženja, svakodnevno se mogu videti i na imanju, u vinogradu, za ručnim radom... Poznate su njihove rukotvorine kao što su, na primer, pletene korpe ili razni vezovi, a pažnju posetilaca će privući i ikonostasi pleteni od pruća.

Negovale lepu reč Kada je Lazar Hrebljanović stradao na Kosovu polju, Srbijom je jedno vreme upravljala kneginja Milica. Upravljala i narod od Turaka štitila. A onda je upravu zemlje predala sinu Stefanu Lazareviću, a sama se uputila u Ljubostinju da primi monaški postrig. Krenula je sa njom i Jelena, kćerka gospodara Drame i žena  despote Uglješe. Njihov monaški život ostaće  upamćen po skromnosti, tišini i mudrim rečima. Monahinje Evgenija i Jefimija su dane provodile u molitvi, sa tugom u srcu. Ljubostinja im je vidala neprebolne rane ovozemaljskog života. Kneginja i despotica su negovale lepu reč. Još iz njihovog vremena ovaj manastir je poznat po prepisivačkoj školi. U zlatu, na svili, Jefimija je izvezla ćivot za pokrov kneza Lazaru. Sada je ovo umetničko delo neprocenjive vrednosti izloženo u muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. Poznata je i njena zavesa kojom je darovala manastir Hilandar. Monahinju Jefimiju, veliku spisateljicu toga doba, opevale su i pesme savremenika. Obe monahinje su ovde i umrle. Milica, odnosno Evgenija, sahranjena je na levoj strani ulaza u crkvu, a Jefimija na desnoj. Što bi se reklo: i u radosti, kao žene vladara, i u žalosti, kao udovice,  i u životu i u smrti – vazda zajedno. Legenda kaže da je Milica u trenutku smrti svoje najbolje drugarice, pesnikinje Jefimije, dala sarkofag  koji je sebi namenila. Na sarkofagu je  uklesan cvet ljiljana, koji simbolizuje devičanstvo, nevinost i koji se često pripisuje Bogorodici. I danas se u molitvama ljubostinjskih monahinja pominju Evgenija i Jefimija, žena od kojih život ove svetinje i započe.

Crkva za pokoj duše

Na istočnoj strani manastirske porte je podignuta i lepa crkvica svetog velikomučenika Georgija, koju podiže Dara Toholj za pokoj duše rano preminulog sina Borka. Ikonostas crkvice je od pletenog pruća, rad ljubostinjskih monahinja. Rušen pa obnavljan Manastirski letopis pominje i 1732. godinu i duhovnika Arsenija, koji je vodio jednu vrstu mona ške škole. Za vreme austrijsko-turskog rata ljubostinjski monasi su imali zapaženu ulogu, posebno iguman Vićentije Jovanović. Krajem 18. veka, tačnije 1788. godine, u Ljubostinju dolazi i Koča Anđelković (kapetan Koča) koji tada pozva narod na ustanak. To je dalo povod Turcima da pohvataju kaluđere, a manastir zapale...Posle par godina manastir je obnovljen.

ЉУБАВ ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉИМА

Недеља 19. по Духовима

"И како хоћете да чине вама људи чините и ви њима онако. И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама добро чине, каква вам је хвала? Јер и грешници чине тако. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете узети, каква вам је хвала? Јер и грешници грешницима дају у зајам да узму опет онолико. Али, љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајте у зајам не надајући се ничему; и биће вам велика плата, и бићете синови Највишега, јер је Он благ и неблагодарнима и злима. Будите дакле милостиви као и Отац ваш што је милостив." (Лк.6,31-36).

"Јер Богу тако омиље свет, да је сина свога јединороднога дао, да нико који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни" (Јн.3,16). Он је љубав и то извор љубави; дарежљив је, дуготрпељив, многомилостив. Ако се искрено кајемо, увек је спреман да нам милосрдно опрости грехе. Он је по речима псалмопевца Давида: "спор на гнев и веома благ. Не гневи се једнако, нити се довека срди. Не поступа с нама по гресима нашим, нити нам враћа по неправдама нашим. Него колико је небо високо од земље, толика је милост Његова к онима који Га се боје." (Пс.102,8-11).

Највећи пример милосрђа према људима показао је, Господ Исус Христос, који је себе принео на жртву, ради спасења рода људског. Сишао је са неба на земљу, да би нас уздигао са земље на небо. Дајући људима духовна блага по своме милосрђу Господ Исус Христос бринуо је о људској потреби за њихов живот; хранио је хлебом гладне, лечио болесне, тешио жалосне, бодрио малаксале, подизао пале и посрнуле, васкрсавао умрле, опраштао грехе људима који су се искрено кајали. Неисцрпно је милосрђе Божије. Безгранична љубав и свемоћ његова, који обнавља лик човечији и препорађа.

Писци светих јеванђеља његових, сведоче нам, да немоћи људске и болести нестају на реч Христову. Њему се и природа покорава на његову заповест и смрт пушта из својих ланаца узете људске животе. Сетимо се оног догађаја из светог јеванђеља од јеванђелисте Луке, у коме се говори о васкрсењу сина јединца жене удовице из града Наина. "И потом иђаше у град који се зови Наин, и с Њим иђаху многи ученици Његови и мноштво народа. Кад се приближише к вратима градским, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она беше удовица и народа из града много иђаше с њом. " (Лк.7,11-12).

Можемо замислити бол, тугу и жалост мајке која сахрањује свога сина јединца – наду и утеху своју – храниоца свога, јер је била удова. Њену бол делили су са њом и многи суграђани. "И видевши је Господ сажали Му се за њом, и рече јој: Не плачи. И приступивши прихвати за сандук; а носиоци стадоше, и рече: Момче! Теби говорим, устани. И седе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој." (Лк.7,13-15).

Слушајући овај јеванђелски текст, свакоме је јасно да није била жеља Христова, да покаже своју свемоћ, већ су велика љубав и милосрђе побудили Христа да васкрсне тог младића. И како да се овде не помену речи Светог Атанасија Великог, који је писао, да је Господ пришао, не да покаже себе, но да излечи и научи сараднике своје, да и они деле своју љубав и помоћ људима који су у нужди. Целокупно јеванђеље Христово је проповед љубави и милосрђа, које су се проповедале људима, не речима колико делима – непосредним примером. Крст, страдање и васкрсење доказ су његове љубави и милосрђа према људима.

Јавивши се апостолима својим после васкрсења, три пута је узастопце упитао апостола Петра: "Симоне Јинин, љубиш ли ме већма него ови?" На Петров одговор: "Господе, Ти све знаш, ти знаш да те волим. Рече му Исус; паси овце моје: (Јн.21,16-17). То трикратно питање Христово Петру о љубави према Христу и заповест: да чува овце његове, означава такву љубав, која је једновремено и љубав према онима за које је он дошао с неба, принео себе на жртву за све људе свих времена.

У тој и таквој љубави је суштина светог јеванђеља и хришћанства, које захтева да се човек одрекне себе, да би нашао себе у Богу и ближњему своме; у служењу Богу и ближњима. Та и таква љубав испуњавала је и срце апостола Петра; када је три пута одговорио Христу: "Ти све знаш, ти знаш да те волим".

По примеру Спаситеља света и апостоли су били милосрдни према људима. Трудили су се да помогну онима који су у беди или болести. Саветовали су своје следбенике да буду пажљиви према страдалницима. Тако апостол Павле говори о љубави: "Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича не надима се" (1. Кор.1,13,4).

Животно искуство показује да је милосрђе резултат љубави и без ње оно не може постојати. Само искрена љубав покреће хришћанина на добра дела, дела милосрђа. Први хришћани све што су имали, из љубави делили су свима који су били у нужди. Свети оци позивали су чланове цркве на дела милосрђа. По речима Кипријана Картагенског, милосрђе је уподобљење Оцу небеском,"оно без мучеништва доноси венац славе". Свети Јован Златоусти каже:"Милосрђе је најбоља добродетељ, изнад девствености и испосништва. Спаситељ ће на дан страшног суда да помиње само дела милосрђа".

Постарајмо се да свом земаљском животу, међу људима немилосрдно делимо своју љубав и милосђе браћи угроженој, које ће њима помоћи и избавити их из телесних недаћа, болести, а нама на страшном суду биће приписано као добро дело.

Протојереј-ставрофор

Хаџи-Радосав Ст. Митић

ЛЕПОТА ХРИСТОВА

Мој учитељ у основној школи у Лелићу пок. Михаило Ступаровић био је веома добродушан човек. Дозвољавао је ђацима да га питају свашта и о свачему. Неко од мојих другова упита га једном:

- Господине, какав је био Исус Христос? Учитељ се замисли па рече:

- Како га видиш на икони, онаки. И не питај више.

Али љубопитљиви дух људски не може да не пита. Од памтивека свет се интересовао спољним ликом и изгледом Христовим. Какав ли је био?

Нико од Његових ученика није описао лик и изглед свога Учитеља. Један пагански Римљанин, Плиније, забележио је кратко о Њему, да је био млад и стасит човек, лица овална, косе дуге и на темену раздељене, браде боје кестењасте. Други опис сачуван је у предању о цару Авгару Едеском. Овај цар Авгар, чувши о чудесним делима Исуса Христа, посла свог сликара Ананија у Палестину, да изреди портрет Христов. Кад Ананије дође, виде он Исуса у гомили народа и поче издалека да црта Његов лик на платну. Али без успеха. Јер таман је он почињао изнова слику, лице Исусово се променило. Он је почињао изнова, али опет је лице Исусово мењало изглед. И тако изнова и опет изнова, но без успеха. "Како да ти кажем, царе, причао је он после Авгару, "Христос нема један изглед, Он личи на сваког човека". Није, дакле, као човек него као Свечовек. Видевши труд Ананијев, Христос га призва к себи, узе од њега чисто платно, положи на своје лице и поврати му. На платну је остао јасан лик, који је обрадовани сликар однео своме господару. Тај лик је и сада познат. Он показује изразиту мушку лепоту и снагу.

Други сачувани лик Христов, нешто нежнији и женственији, јесте онај што га је света Вероника добила, кад је својом марамом убрисала знојаво лице Спаситеља када је Он под Крстом ходио на Голготу улицом Виа Долороса. И овај лик се може видети у цркви на икони. Познат је под именом: Убрус свете Веронике.

Интересантно је, да је Стари Завет много изразитији у опису лика Спаситеља од Новог завета. Пророк Исаија описује визију будућег Месије овако: "Јер нам се роди дијете, којему је власт на рамену, и уме ће му бити Дивни, Бог Силни, Отац Вјечни, Кнез Мира" (Иса. 9,6). Дакле, Исус Христос треба да буде диван. Још јаче истиче лепоту Христову цар Давид говорећи: "Ти си најљепши од синова човечји" (Пс. 45,2).

Но, ови исти видовити пророци описују Христа и у сасвим супротној боји. Тако Исаија: "И не би обличја и љепоте у Њега; видјесмо га и не бјеше ништа на очима ради чега бисмо га пожељели" (Иса. 53,2). А Давид од стране самог Христа говори: "Ја сам подсмијех људима и руг народу" (Пс. 22,6). Без сумње, овај негативни опис односи се на Христов изглед при страдању и мучењу. Али тако ружан Он је увек морао изгледати онима који су га мрзели и гонили. Зар и нама не изгледа ружно и најлепше лице које мрзимо?

У сваком случају Христос није привлачио својом спољашњом лепотом колико унутрашњом, моралном. Једне је привлачио, друге одбијао. Привлачио је оне који су били свесни греховног блата у коме су се налазили и желели себи узвишену моралну чистоту и лепоту коју су гледали у Сину Божјем. А одбијао је оне који су се осећали угодно у свом прљавом блату и мрзели су свакога ко би покушао да их из тог блата извуче и опере.

Морална лепота, лепота душе, срца и карактера светли и кроз најружније лице човечије. Сократ, Аврам Линколн. Чак и Квазимодо, човек са најругобнијим ликом под небом показао се леполик у свом племенитом делу, према опису Виктора Игоа. Никад унуче не види своју бабу ружном. Кроз смежурано и потамнело лице старице сија љубав и због те љубави унук види лепоту своје баке. То је лепота која се повећава сразмерно ругоби телесној. Што ружнија кеса, то драгоценије злато у таквој кеси. Телесна лепота Алкибијада, Александра Маћедонског и бесних жена у Версају, могла је бити привлачна само привремено и за неке. Јер сама телесна лепота, рецимо, једног идиота или неваљалих жена јесу позлаћена врата на свињцу. Међутим, морална лепота сасушене и погрбљење Мајке Југовић до данас живи и очарава. Тако и лепота Јевросиме, нане Маркове. Тако и лепота војводе Марка Миљанова. Није до телесног омота, него до оног што је у омоту. У овом кратком хаџилуку на земљи ми смо као хришћани позвани да хитно пунимо свако свој телесни омот - без обзира на спољашњост - "духовним златом којим се небо купује", како је то рекао својом књигом под тим насловом пок. владика Мелентије, епископ тимочки, мој духовни наставник.

Хиљадама хришћанских уметника, сликара, вајара, романсијера, музичара и везиља, кроз 19 векова трудили су се да нам представе лик Христов. Нико од њих није га представио као неког лепојка, као "молованог", како народ каже. Нити га је ко могао дати као фотографију или портрет. Него на основу Његове моралне лепоте уметници су стварали маштом и Његов спољашњи лик.

А кад је реч, не о спољашњој но унутрашњој моралној лепоти Христовој, ту се мрзне и језик људски и кичица уметника. Јер морална лепота Христова је потпуно натприродна и натчовечанска и не подаје се ни сравњењу ни опису. Американски филозоф Торо назвао је Христа "једним истинским џентлменом у историји света". Добро речено, но сасвим мало. Немачки теолог Шаф написао је књигу "Исус Христос, чудо светске историје". Латински песници (Данте), германски (Клопшток) и англосаксонски (Милтон) дали су генијална поетска дела о Исусу Христу са описом лика Спаситеља. Словени, нажалост, ништа. Бар ништа песнички речено; не говоримо о прози и сликарству. Најбоље што је речено о Исусу кроз уста једног словенског песника то су стихови Његошеви у Лучи Микрокозма:

О преблаги, тихи учитељу!

Слатка лије свет бистра вода

С источника Твога бесмртнога!

Од Твога су свжјатлога погледа

Уплашене мраке ишчезнуле;

Од Твога су хода свештенога

Богохулни срушени олтари;

Васкрсењем смрт си поразио,

Небо Твојим хвалом одјекује,

Земља слави свога спаситеља!

Пред Христовом иконом у Старој сарајевској цркви клечи болесник и вапије: О прелепи Христе, помози ми! То из народне душе.

У правословном Акатисту Христос се ословљава са: "Красото пресветлаја". Но, и ту се, наравно мисли не на неку другу, него на моралну красоту. А о тој моралној красоти Христовој ми можемо рећи: "Никада од постања света није се на земљи јавио, нити се може јавити, тако чист, безгрешан и свети човек, у коме је Бог у пуноћи могао становати и из кога је могао дејствовати (као што и данас дејствује) на облагорођење и обожење појединаца, друштва и свега човечанства. Он даје лепоту сваком људском бићу.

Христос је и данас деоница између моралне лепоте и моралне ругобе, између живих и умрлих пре смрти. Једна српска удовица у Минхену позва ме, да јој режем славски колач. Довучена је на присилни рад са једним сином. Упитах је, да ли има још деце?

- Имам, рече, још два сина у Србији, али не знам да ли су живи или су комунисти.

Ај, златна кћери српска, доста је; не говори више. У твојој дивној простоти казала си више него многи скрибари у дебелим књигама. Изрекла си гесло двадесетог века: Или живи или комунисти!

Прелепи Христос је деоница.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

ДУХОВНЕ ПОУКЕ

ДУША ПРЕД ПРЕСТОЛОМ ТВОРЦА - Старац Клеопа

Браћо моја, да се подсетимо бесмртности душе. Да знате да смо на овој земљи странци и путници. Чујте шта каже Псалтир: "Ништа је човек на земљи и странац као његови родитељи!" Нисмо дошли да останемо овде, овде је све пролазно, нестално; изашли смо рођењем и осванућемо смрћу. Свети и Богобојажљиви Јов каже овако: "Из утробе моје мајке пао сам у јаму!" Чули сте? Толики му се учини живот на земљи, након 400 година. Јер, после битке, Бог му подари још 140 година живота, после кушања толиким мукама и болестима; и толико му се учини, да из утробе своје мајке скочи у раку. Као један скок учини му се живот. Живот је сен и сан... Чујете ли чиме нас упоређује Дух Свети? "Човек је као трава, његови дани су као цвет пољски; тако ће цветати." И поново: "Његови дани као сен пролазе." И поново: "Дани моји као сен прођоше а ја сам као трава увенуо." И поново каже: "Угасили се као дим дани моји и кости моје осушише се". И опет "Дани наших година су као мрежа паукова". Са мрежом пауковом пореде се наши дани. То јест, као што је ништавна мрежа паукова, тако је ништаван и живот наш на земљи: ми смо само сен, сан и крхки цветак на земљи! Бог каже Исаији - слушај пророче, вичи и кажи пред народом: "Све тело човеково јесте трава и сва слава човека је као цвет траве. Осуши се трава и цвет јој паде, али реч Господа остаће у векове". Да се не ослањамо на овај живот, јер је сен и сан. Знате шта остаје у векове? Душа. Тело постане земља. Јер сахрањујемо а потом откопавамо мртве и за мало времена од њих остаје само прах - након неког времена ни кости не остају; све се претвара у ништа. То је прва заповест, јер "земља јеси и у земљу ћеш отићи". Али душа не умире никада. Душа остаје у векове векова, јер је дух и не може умрети. Тако је начинио Бог. Али да би сте знали шта се дешава са душом када човек умре, рећи ћу вам који је пут душе након смрти, по Предању Православне Цркве. Од смрти и до 40 дана након смрти, када се дешава појединачни суд душе и Бог разрешава где да останемо, на добром или лошем, до коначног суда, то је време пролазно, нестално време, за праведнике и за грешнике. Када човек умре и када преда душу своју, у том моменту испред њега се појављује онолико ђавола колико је греха чинио и онолико Анђела колико је добрих дела имао у животу. Тако каже Св. Јефрем Сирин. А овде је велика битка. Јер све снаге боре се са ђаволима, да придобију душу, пошто ђаволи говоре да је душа њихова јер је грешна, али анђели кажу да има више добрих дела. И велика је борба, и зато се душа плаши да напусти тело. "Завеже јој се језик" када све ово види. Она види пуно, али не може да искаже. Она би рекла: "Ево колико ђавола је дошло!" Видео је у Старој Агапији отац Јевтимије, недељу дана уочи смрти, како су се борили Анђели са ђаволима за душу, говорећи: "Погледај како се боре! Анђели Господњи са златним крунама на глави и ударају ђаволе. Гледај како беже!" Недељу дана уочи смрти прорекао је да ће умрети, јер би изабрани човек од Бога, како говораше сестринство. Али не виде сви ову тајну да би је изрекли; могу видети али не и исказати. Онда у смртном часу велики значај има и Анђео са крштења. Када он дође, сви се одстрањују. Анђео кога смо примили на Светом Крштењу, има велику снагу. Зато када се молите код куће, након завршетка молитава, да обавезно чините неколико метанија и Анђелу ккога сте примили на Крштењу и да говорите овако: "Свети Анђеле, чувару мога живота, моли се Христу Богу, за мене грешног (или грешну)!" Јер овај Анђео не само да нас сада чува, него нас он чува и после смрти. Он путује са нама кроз митарства, до 40 дана и имамо га као заштитника од Богом даног Крштења. Кад не би било њега, ђаво би чинио са нама све што жели. Чујете шта се каже у Псалтиру: "Неће задремати онај што те чува". И поново каже: "Стаће Анђео Господњи око оних што се плаше Њега и избавиће их". Јасно је да је Анђео онај што нас чува у садашњем животу и након смрти, до 40 дана. Долази онај Анђео и каже: "Уклоните се, ђаволи! Ја познајем живот ове душе, од њеног рођења до сада". И Анђео, долазећи, почиње да прича са душом овако: "Немој се плашити, сестро душо!" Свети Григорије Ниски каже нам зашто је назива сестром. Јер и Анђео и душа јесу разумна бића, самовласна, словесна и духовна, као што каже Свето Јеванђеље: "И биће сви као Анђели Божији". Ево твог тела! Припази душо, ово је твоје тело, то је твоја кућа у којој си становала. Са овим си живела 20, 60, 80 година, колико је желео Господ да ти подари на земљи; јер у Бога је живот а не у нас. Анђео ће нам показати све што учинисмо и где га учинисмо Припази, душо! Када на Страшноме суду буде затрубила труба, за трен има да васкрсне ово тело, као што га видиш, и бићеш са њим и отићи ћеш на суд, како каже апостол Павле: "Сви ће стајати пред збором суда Исуса Христа, да прими свако по ономе што је чинио, добро или зло". Анђео чувар има да је поново подсети: "Ево, сестро душо, када си био мало дете, послала те мајка да донесеш кофу воде или да донесеш зелениша из баште, или да дотераш гуске са паше, или да урадиш неки послић у дворишту. Ето тако си мислила онда; тако си онда разумела!" И почиње да је подсећа још из детињства какво је добро учинила у своме телу и какво зло. "Ево овако си чинила, када си била први разред основне школе, онако у другом, онако у трећем; ето тако си чинила!"Након изласка у свет, када си била девојка или момак, када си се оженио или удала, ево то си чинила!" И подсећа је из детињства и до смрти свакога дана и сваког часа шта учини. Јер душа, након изласка из тела, памти пуно. Она је као сунчани зраци. Не отежује је земља нити тело да би заборавила. Све ће видети као у огледалу. То се дешава првога дана након смрти. Другог дана након смрти дешавају се трепетније ствари. Другог дана након смрти душу Анђео Чувар води свуда где је човек ишао током целог живота. Онда ће се десити оно што пише у Псалтиру: "Зашто се плашим у злом дану? Јер безакоње моје овладаће мноме!" Цела слика живота човекова откриће се другог дана након смрти. Али ћеш рећи: "Оче, како може душа човекова да прође за један дан онуда куда је човек ишао целог живота?" Душа обилази свет за трен ока. Наша душа и Анђео Чувар иду брже него зрак муње, као што каже писмо: "Трчаће, Господе, у журби и брже од зрака муње, душе праведника вратиће се Теби", читамо код пророка Језекиља и још на неким местима. Душа је мисаоно биће и не стигнемо казати речи језиком а мислима смо обишли земљу пре изговора; ево, као кад бих рекао сада: Пекинг, Њујорк, Москва, Букурешт, Сихастриа. Таквом брзином путује душа када напустимо тело. И није никаква тешкоћа да обиђе другога дана са Анђелом сва места на која је ишла током целог живота. Она ће само помислити и стићи ће тамо где је помислила, јер путује брзином мисли. Показује јој тада Анђео где је учинила добро а где зло. И показује јој само истину. Ево овде си играла, овде си се опијала, овде си блудничила са толиким женама или мушкарцима, овде си псовала, овде си пушила, овде си побацила толико деце, овде си проклињала, овде си крала, овде си певала, овде си се улењила, овде си се осветила некоме. Понизила си и проклињала, била си се. Ниси се исповедила, ниси постила и недостојно си се причестила!" Показује јој и добра дела: "Ево, душо, овде си ишла у цркву: овде си слушала реч Божију, овде си читала свете књиге, овде си претрпела гнев са радошћу, овде си поучила некога, тамо си чинила милостињу, оденула си нагог, овде си напојила жедног, примила си странца." Показује јој све, све, и душа не може рећи ништа, јер јој показује само истину, јер Анђео не може слагати. Показује јој добра и зла дела. И чуди се душа и пита Анђела: - Свети Анђеле, како ти знаш све ово? - Како да не знам, када сам стално био уз тебе! Ти си јела, ја нисам, ти си спавала ја нисам, ти си пила, ја не могу пити, ти си се одмарала, ја не могу. Ја нисам дух који може јести, или пити или спавати. Ја сам бдио стално - као што каже у Псалтиру: "Неће задремати онај што те чува". Јер да нисам био уз тебе, ђаволи би те бацили у пропаст, заједно са твојим видљивим и невидљивим непријатељима. Ја сам те чувао и стално био уз тебе и стално сам записивао шта мислиш. Јер познајем твоје мисли и шта говориш и шта чиниш, добро или зло". А трећег дана након смрти, душа ће видети нас. Видеће да плаче мајка, плаче сестра или жена или муж. Тада она види да је оплакује родбина и бива јој жао. Али не носи нашу бригу, она мисли онда само о себи и говори: "Они остају на земљи и покајаће се, јер имају времена да чине добра дела. Али ја, камо одлазим? Ко ће мени тамо помоћи?" Трећег дана придодаће се нашој души Анђели пратиоци, шест светлосних Анђела и са оним од крштења, биће их седам, који са нама пролазе застрашујућа митарства. Чули сте за ваздушна митарства?! Тада се врше службе за оне који желе милост од Бога и да их сачува од мрачних духова из ваздуха. Значај Свете Тајне Исповести и Светог Причешћа за оне који умиру Најзначајније Свете Тајне за оне који умиру јесу исповест и Свето Причешће, као и помирење са свима. Али одмах након смрти служи се 40 дана Света Литургија и помени са разрешењем и милостињом, која помаже души када пролази митарства. Јер Црква, пошто нам је духовна мајка моли се за душу, која јој је ћерка по дару, кроз крштење, да би лако прошла митарства. Шта се дешава док душа пролази кроз ваздушне царине? Онда ту види колику је корист имала због исповедања грехова. Да Бог није између њега и нас ставио Тајну Свете Исповести, ни један човек не би се спасао. Јер каже апостол Јаков: "Много сви грешимо и нико није без греха". Али између нас и Бога стављена је Тајна Исповести, која је друго крштење, као што каже презвитер, чули сте шта каже на исповести: "Од времена када си се другим крштењем крстио, по поретку хришћанских Тајни". Тада се види колико је душа имала користи од исповести, онда када пролази митарства. Зато, молим вас да запамтите: Када видиш да ти се разболи мајка, сестра, брат, жена, синовац, дете, отац, ћерка, немој прво доводити лекара. Прво доведи свештеника да би болесника исповедио и да би се он очистио од свих грехова. Човек се мора исповедити обавезно барем четири пута годишње, читавог живота, за време четири поста, али поготово када видиш да се разболео. Онда позови брзо свештеника да га исповеди. А не онда када му се завеже језик и губи свест; него у времену када има чисту свест. И реци: "Оче, мајко, младићу, кажи шта си учинио!" Нека напише у неку свеску, ако зна нека се подсети свега, јер ако си успео да га наведеш на ваљану исповест, задобио си једну душу. Јер шта говоре Свети Оци? И ако је имао неко смртне грехе, врло тешке, ако је умро исповеђен, избавиће га Црква. Он остаје у аду само док се не очисти, јер каже Свето Јеванђеље: "Ништа нечисто неће ући у Небеско Царство!" Чуо си шта каже један Светитељ? Видео је огњено море и из тог мора излазили су бели голубови као снег и летели су ка небу. И тамо беше пакао и чуо је галаму и кукњаву. "Како, Господе, из огња да излазе голубови?", упита се он. Голубови су биле душе праведника, који су се очистили епитимијом обитавања у аду и платили су све што су морали исплатити. Јер Црква посредује са земље највише кроз Свете Литургије. Јер жртва и откуп наш чини се Крвљу Господа Исуса Христа. Као што каже Апостол: "Његова крв чисти нас од сваког греха". Хришћанин, ако је умро исповеђен, и ако, сачувај Господе, има тешке грехе и није поднео епитимију, он ће епитимију издржати у аду. Али из ада га може избавити Црква, кроз Свете Литургије, разрешењем и милостињом и тако ће отићи у Рај. Али ако је неко умро неисповеђен још из младости, а имао је смртне грехе, тешке, то је као кад би умро некрштен. Све службе које ће се на земљи служити за такву душу мало ће јој помоћи; јер ништа нечисто неће ући у Небеско Царство. Тако су ђаволи поставили митарства, како би спречили да ико прође ка небу. Знате ли зашто имају ову мржњу и завист против људи? Јер душе праведника допуњују број отпалих анђела. Овај свет онолико ће држати Бог као што показује Св. Симеон Нови Богослов док се не допуни број палих анђела душама праведника. Читате ли у Псалтиру? "Отпали анђели здробиће, главе и многих на земљи." Док се испуни број палих анђела из свих легеона; и од Херувима и од Серафима, и од осталих, који су имали исту мисао са сотоном, да би били исти као Бог. И зато мрзе толико ђаволи, јер знају да свака душа, ако прође на небо, као што каже Јеванђеље: "И биће сви као Анђели Господњи", биће на њиховом месту и одузеће им све. Зато чекају у ваздуху и говоре: "Ево нас је Бог збацио са неба, а ове душе желе да оду овуда Богу, и заузеће наше место!" И онда Господ допусти да ђаволи стоје на путу души, јер Бог је праведан, а не само милостив. Демони су поставили ове царине између неба и земље, да би бацили у ад оне што умру непокајани за тешке грехе. И ево како су поређани: Прва је царина због злоречја, друга због клеветања; трећа због љутости, потом похлепности итд., од најмањих греха, до највећих. И ко није споменуо зло? Ко се није љутио? Ко није попио чашу више у свом животу? Или ко није пао мислима, или у машти и делом у блуд, у опијање, колебање у вери и у остале телесне грехове, или душевне, као што читамо у животу Свете Теодоре? Чули сте шта је рекла Света Теодора када је стигла на митарство пијанства... "Чудила сам се врло јер ђаволи су ме подсетили на све чаше ракије и вина које сам попила у животу. И показали су ми колико сам пила, у ком тренутку и са киме сам била и колико пута се напијала и колико пута сама пила. И питала сам Свете Анђеле: "Како све ово знају ђаволи?" Рекоше ми: "И они су били анђели!" Да знате поред доброг Анђела датог му о Крштењу, који стоји са десне стране Хришћанина, имаш још једног анђела из легеона паклених господара, једног ђавола који стоји крај левог рамена. Он записује шта си зло учинио и које си зло говорио и све грехе учињене у животу, а добри анђео записује и добро и зло. Тако верује Христова Црква. Сада да видимо шта се догађа са душом исповеђенога: када дође ђаво са свитком на коме су забележени сви људски греси, не налази их више забележене! Онда ђаволи криче, вриште и љуте се јер овој души која је имала велике грехе, побачаје, блуд, крађе, псовке, пијанке и друге, не налазе ништа записано. Ако је хришћанин, преко искрене исповести, разрешен од стране свештеника на земљи, Дух Свети брише тамо све његове грехе. Реч Христова каже: "Све што свештеник разреши на земљи, биће разрешено и на Небу". Нисте ли чули? Шта он свеже на земљи, биће свезано и на Небу. Само ако је човек био паметан у животу, ако се чисто исповедао, лако ће прећи застрашујућа ваздушна митарства трећег дана. И мериће му се добра дела са лошим. Добра дела јесу као драгуљи, а лоша дела као обичан камен. Душа је врло мудра. Она види камо иде. Ако види да је на митарствима греси вуку наниже, почиње да плаче и бива тужна, поготову ако види хиљаде ђавола који је желе отети на свакој царини. И каже јој Анђео чувар: "Немој се плашити, душо, јер не познајеш суд Бога! Немој се плашити!" Душа се завуче под крила Анђела, када види онолико хиљаде демона. Ђаво је тако ружан да када би дошао овде где се ми налазимо, не би нико остао жив. Сви би смо умрли због страха од палог анђела. Али душа када види хиљаде демона завлачи се под крила Анђела. "Господо моја, Анђели, немојте ме оставити! Плашим се пуно ових!" И кажу јој Анђели: "Немој се плашити, душо, јер си са нама! Ми смо Божија гарда, која ће те пратити! Сачувај Боже, да после 40 дана не паднеш у њихове руке! Али сада немој да бринеш, јер те ми чувамо!" У трећи дан наша душа пролази ваздушна митарства и тачно у трећи дан када је напустила тело, у истом тренутку стиже по први пут пред Престо Пресвете и Животворне Тројице. И шта она види тамо? Јер Свето Писмо каже: Бога нико није никада видео. Али Бога, Господа Исуса Христа, Њега је видео цели свет. И није ли био Бог? Видео је Бога и Авраам, Видео Га Мојсије; међутим, они су Га видели како је Он желео да се покаже. Али природу Бога нико није видео, нити Херувими нити Серафими. Суштина Божија је недоступна свакој рационалној мисли са неба и земље. Шта, дакле, види наша душа трећега дана, када по први пут стигне пред престо Бога? Ево шта види, по сведочанству Светих Отаца. Гледа неописиву светлост, милијарде пута силнију од сунчеве и осећа миомир Духа Светога. Чује песме Херувима и Серафима и појављују се неки облаци златни и плаветни, и клизе ка истоку, и Анђели клече над њима, заједно са душом. И одједном зауставе се на месту окренутом истоку. Јер зато да запамтите, клањамо се ка истоку када се молимо што је престо Божији истоку. Ниси ли видео шта каже Свето Писмо: "И насадише рај у Едему на истоку"! Нисте ли чули шта каже Псалтир, који држите у својој кући? Господ се вазнео на небеса, на истоку. Значи на истоку је Престо Пресвете Тројице. И зауставе се ови облаци и Анђели су ту који клече заједно са душом која је иста као они. Трећег дана душа има да чује овај глас на Адамовом језику: "Носите ову душу шест дана у Рај". Јер у току шест дана пролази нам душа по Рају брзином мисли. Тада Анђели узимају душу брзином муње и воде је ка Рајским баштама. Када стигне душа тамо са Анђелима, нико не може исказати ону лепоту. И онда ће видети, као што каже Свети Андреј за један цвет из Раја, да је скупљи од свих народа света, од свих украса и богатства; јер онај цвет има живот вечни, никада неће више увенути или умрети. Тамо ће душа видети, као што рекох, "Рај сладости", "Палату новог Сиона", "Небески Јерусалим" и колико још имена помиње Свето Писмо. Али велика радост је када душа чује песме милиона Анђела, Херувима и Праведника који певају тамо. Потом види шаторе праведника, који се помињу на парастосу, као што каже Свети Козма, који је био по Рају. Колике лепоте има тамо! Долази се на неке ливаде, на нека поља без краја. Појављује се дрвеће са златним листовима, златним цветом и под сваким стаблом по један шатор и у шатору златан сто, на дрвећу певају птице чија крила нико не може описати како су лепа; а ове птице неће умрети у векове векова. И чуди се душа, јер код некога је сребрн шатор, код некога златни, код неког од оникса, од рубина, од сафира и од осталих драгих каменова који се помињу у Откривењу. Она ће видети да ни столови нису једнаки. И дрвеће доноси род на свакој грани по 70 врста воћа. Певају и лишће, и цветови, певају птице; теку реке меда и млека преко ових ливада. Миомир Духа Светога, којег човек не може исказати, велика је радост, али највећа радост душе када пролази по Рају је друга: Сусреће се са својим рођацима и пријатељима. Да знате, браћо да из нашег рода имамо и у Рају и у аду, јер Бог је праведан. Ко је чинио зло отишао је у ад; ко је чинио добро отишао је у рај. И тамо у рају познаћеш када стигнеш, деду или прадеду ( рођаке ). Ако би те сада питао: "Познајеш ли свог претка од пре триста година?", одговорио би: "Како познајем! Једва познајем онога уназад 50 - 60 година!".А тамо у Рају, познају се људи једни са другима. Свети Јован Златоусти каже: "Питаш ме како се душе познају у Рају? Сети се Јеванђеља и приче о богаташу и убогом Лазару. Како је умро богат а како Авраам? Хиљаде година између њих прође и познали су се и говораху узајамно". Тамо у Рају сусрећу те рођаци, јер они имају, уколико су добро чинили, највреднију ствар - спасење, и говоре: "Е мој нећаче, еј! Ти си онога из оне државе, и онога села. Ми смо твоји рођаци. Ми смо се упокојили прије тебе сто година, триста година. Ти си онога, ти нас не познајеш, али ми те познајемо. Ми знамо где одлазиш. Ти идеш на суд душе. На 40 дана има да се одлучи где ћеш отићи, у Рај или у ад. Ако нађеш милост пред Богом, и пошаљу те к добру, да дођеш поред наших станова, јер ево какву лепоту имамо овде; какве палате и каква чудеса, које човек не може да појми." И ево тако дочекују душе, и душа путује по Рају шест дана. Онда душа заборавља да је живела на овој планети, да је имала мајку, да је имала сестру, да је имала брата... Јер она тамо гледа другу радост, страну за овај пролазни свет. И онда Анђео са Крштења када види да се душа радује врло, приближи јој се и говори јој овако, ако зна да је душа праведна: "Душо, ево, након 40 дана доћи ћеш и заузећеш једно место овде!" Али ако зна да је грешна, казаће јој: "Сестро, душо, немој се радовати; нисам те довео да останеш овде. Довео сам те да видиш шта си изгубила у кратком времену колико си живела на земљи, ако ниси имала страх пред Богом и ниси се исповедала и ниси постила и ниси ишла у цркву и ниси чинила добра дела!" Када душа чује да не остаје у Рају, јер она мисли да ће тамо остати у векове - толика је радост у рају, смркне се и почиње да плаче горко. "Како не могу да останем?" пита Анђела чувара. Но одговара јој анђео: "Овуда ћеш проћи да видиш колико су неки људи зарадили за мало времена, страхом Божијим и шта су изгубили неверници, који се нису поклонили Богу!" Тако пролази душа по Рају, што са она три која је прошла претходно пред Престолом Пресвете Тројице, то чини укупно девет дана. А након девет дана долазе поново, као муње са неба, Анђели, и одводе је пред Пресвету Тројицу, и незамисливу светлост. Душа не види Бога, јер ни Херувими Га не могу видети; само светлост, неизрециву светлост, која се не да исказати. И заустављају се облаци и душа након девет дана чује ову реч, ако је праведна: "Ова душа нека има наслађење и радост без граница свих девет чинова Анђелских!" Али ако је грешна: "Ова душа да нема наслађење и радост без граница свих девет чинова Анђелских!" Ове речи ће чути након девет дана, а потом ће чути следеће: "Водите ову душу по аду 30 дана". Онда је узимају Анђели окрену је ка западу, ка пакленом месту, које нема краја. И онда ће душа, када је Анђели одведу у ад, угледати тамо шта пише Свето Писмо: "Пакао је најдоњи", "Бездан дубине", и "Језеро огњено" из Апокалипсе. Тамо ће угледати црва који не умире, о коме је говорио Христос, Бог наш; угледаће неугасиви огањ, црни огањ који гори милијарде пута врелији од земаљске ватре и који нема граница у својој дубини. Тамо ће видети најкрајњи и најцрњи мрак, шкргут зуба и тартар, о чему читате у Писму. И када види онолило мука и толико врста ђавола, угледаће и своје непобожне рођаке који се муче, као што је оне побожне видео у Рају. И рођаци знају куда ће проћи и излазе му у сусрет и вичу му: "Брате, нечаће, унуче, ти ћеш ићи на посебан суд. Молимо те из свег срца моли Бога и за нас, ако будеш завршио у добру. Ево ми се мучимо овде толико година, по двеста, по триста, по пет стотина година!" Као што се радоваше душа у Рају када је видела рођаке на месту добра, тако се сада жалости због свих ових рођака, који су, због грехова својих, били одређени за муке. И пролазе тридесет дана брзином мисли, као муња, и душа види небројене и неизречене муке адске. Значи, тридесет дана по паклу, и са девет која су прошла када се вратила из Раја јесу 39 дана. А у четрдесети дан носе Анђели душу пред престо Пресвете и Животворне Тројице, у близину сетлости неизрециве, да би се Богу поклонила. И тада, на 40 дана, чуће ова глас на арамејском језику, глас Авраама, ако је душа праведна: "Водите ову душу у Ган Едем!, тј. у наслађивање и радост без граница; али ако је, сачувај Боже, грешна, чује: "Водите ову душу у шеол или ад", тј. у пакао и муку. Анђели Божији, иако су добри и милостиви, ако им Бог нареди да је воде, са тешкоћом је воде, али је воде, у ад. Ако би неко видео како наша душа онда моли Анђеле, када види да је воде на муке, плакали би и темељи света. Завуче се испод крила анђелских и каже: "Анђели Божији, пресвети, предобри, немојте ме оставити! Куда ме водите? Чијим рукама ме водите? Ко ће ме извући оданде? Ко ће имати још милости према мени? Ко зна са лица земље каквим мукама одлазим? А Анђели плачу и говоре: "Сестро, душо, ми смо слуге Бога, ми имамо заповест. Не можемо ништа више учинити, осим како нареди Творац; да те водимо ка добру или злу!" И воде је, ако је, сачувај Боже, душа живела у злу, у греху и без покајања воде је у ад, а ка добру је воде ако је била добра и чувала закон Божји, воде је тада у Рај; према делима добрим или злим. То се дешава 40 дана након смрти. Зато Црква, духовна наша мајка, брине о нама и чини помене после одласка сваког смртника након 3 дана, на 9 дана и након 40 дана, јер се онда одлучује где ће стајати наша душа, у злу или у добру. Од 40. дана остају још једна вратанца отворена за нашу душу. Ако је душа била у правој Вери Православној и била је истинити син Цркве Христове, и ако није пала у неку секту или залутала другде, или ако је имала тешке грехе а исповедала се и причешћивала , Црква је може избавити из мука адских кроз Свете службе и кроз милостињу. Црква је наша духовна мајка, која нас је родила на Богом даном Крштењу водом и Духом. Црква је Стуб и Тврђава истине, Црква је тело Христово, Црква је невеста Јагњета, као што пише у Откривењу. Зато, она има велику смелост према својој Глави са небеса који јесте Христос. Чули сте шта каже Христос у Јеванђељу: "Ја сам чокот, а ви сте лоза; који остаје у мени, доноси пуно рода, а ко не остане у мени, у ватру се баца". Значи, запамтите! Ко не остаје у Цркви, не остаје у телу Христовом. Ко се одцепи од Цркве, сви секташи који су изашли и премрежили свет - јер има тренутно преко 800 секти само у Европи - то је кукољ из пшенице, то је сотонино семе; "Господе, каже Јеванђеље, - ниси ли посијао добро семе на њиви Твојој? Одакле, дакле кукољ? Зло биће, тј. ђаво, учини ово." Секташи јесу трава која расте у сенци Цркве, људи покварени у мислима и вери, преко којих сотона жели да обмане друге, Да их не слушате! Ко се отцепи од Цркве, отцепио се од Тела Христовог. Ево да вам илуструјем: Ако би ово стабло било препуно до врха бехаром или плодовима, и ако би се један ластар некако откинуо и пао због тежине доле, да ли ће то још родити? Шта се дешава? Осушиће се и заложићемо ватру. Таква је и душа која се отцепи од Цркве. Отцепила се од Тела Христовог. Јер Црква је као што каже велики апостол Павле, Тело Христово. И онај ластар, и она душа која се отцепила од Цркве, у векове векова неће више родити и неће имати спасења. Јер Дух Свети и снага Духа Светога, долази преко силе рукоположења, од Апостола до епископа, до свештеника и од свештеника се предаје верницима преко Тајне које одреди Бог да их врши свештеник, као иконом Божанских Тајни. Ни на један други начин не долази Дух Свети у Цркви. Чувајте се! Бежите колико можете, као од ђавола, од оних што вас уче да се не поклоните Светом Крсту, или Богородици, или пак да не идете у Цркву, или да не слушате свештеника. Они долазе са сотоном у свом срцу, и у мислима, да вас одвоје од Цркве, од наше догматске истине, од наше Православне Вере, која је неизмењена већ 2000 година, од Христа. Сада су секте поникле као печурке након кише, а све секте су дошле углавном са запада. Штампао сам књигу против секти, и показао сам тамо историју, одакле су дошле, и са којим циљем су дошле. Долазе са циљем, да нам кваре веру и народ, да нам погубе душе! Немојте излазити из лађе спасења. Немојте ићи из Христове Цркве. Црква је наша духовна мајка. Она нас је родила водом и Духом на Крштењу. Значи да поштујете Цркву и свештенике и архијереје и Свети Синод. Држите се наше Цркве као и увек. Да будемо добри Хришћани да испунимо заповест Светог апостола Павла: Дајте ономе коме треба част - част; дужнику дуг; коме страх - страх, и никоме немојте остати дужни. Шта пише у посланици Римљанима: "Свака душа нека се покори власти јер свака власт је од Бога". И поново каже: "Онај што се не покорава власти, законима Божијим се супротставља". Изашла је нека проклета секта, врло опасна за државу и Цркву, која се назива "Јеховини сведоци". Они су највештији против власти, државе и Цркве. Да бежите од њих као од ђавола, као од сотоне! Ови, не само што нису хришћани, него су рђавији од свих незнабожаца. Чувајте се од сваке секте, останите синови Цркве Христове, као што су били дедови ваши и прадедови кроз векове. Останите у Цркви, држите се ваше мајке, која је Црква. Јер, сачувај Боже, и ако човек оде у ад због његових неисповеђених и непокајаних грехова, Црква га може извући кроз Богом дане Литургије, преко помена, милостињом и жртвом. Без Цркве нема спасења! Ко је изашао из Цркве нема више Христа, јер Црква је Тело Христово, ко је изашао из Цркве, није син Бога по дару Крштења, него постаје сотонин син, јер се отцепио од духовне мајке и предаде се својим мњењима и изгуби се. Господ нек вам помогне. Овим завршавам и молим вас из свег срца да имате страх Господњи, немојте заборавити молитву, и да се молите и за нас грешне. Амин са румунског Влада Петрин Текст је објављен у СВЕТИГОРИ