РЕЧ НА ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Одувек је Црква прослављала Пресвету Богородицу као покровитељку и заштитницу рода хришћанскога, која својим посредничким молитвама умилостивљава Бога према нама грешнима. Безброј пута показала се очигледно помоћ Пресвете Богородице како појединцима тако и народима, како у миру тако и у рату, како у монашким пустињама тако и у многољудним градовима. Догађај који Црква данас спомиње и празнује доказује само то постојано покровитељство Пресвете Богородице над родом хришћанским. Првог октобра 911. године у време цара Лава Мудрога било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видећи то јављење показа руком Епифанију блаженом, и упита га: "Видиш ли, чедо, Госпођу и Царицу света, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим, свети оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.

РЕЧ НА ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

У последња тешка времена, када се са умножењем грехова наших умножише невоље наше, опасности наше, те се испуњују речи светог апостола Павла: опасности од разбојника, опасности од родбине, опасности од незнабожаца, опасности у градовима, опасности у пустињи, опасности на мору, опасности међу лажном браћом (2 Кор. 11, 26); када се испуњују речи самога Господа, те устаје народ на народ, и царство на царство, и бивају глади и помори, и земља се тресе по свету (Мт. 24, 7); када нас притискују најезде туђинаца, међусобни ратови и смртоносне болести, - Пречиста и Преблагословена Дјева Марија, Мати Господња даје нам у заштиту покров свој, да нас ослободи од разноврсних опасности, да нас заштити од глади, помора и земљотреса, да нас закрили од рата и болештина, и да нас својим покровом сачува неповређене. Потврда овога би дата у царском граду Цариграду у славној цркви Пресвете Богородице у Влахерни, за царовања Лава Мудрога. Тамо, за време свеноћног бдења уочи недеље, 1 октобра, у четврти сат ноћи, у присуству огромно много народа, свети Андреј, Христа ради јуродиви, подиже очи горе и угледа Царицу Небеску, покровитељку целога света, Пресвету Дјеву Богородицу, где стоји у ваздуху и моли се, и сија као сунце и покрива људе својим чесним омофором. Видећи то свети Андреј рече своме ученику, блаженом Епифанију: "Видиш ли, брате, Царицу и Госпођу свих како се моли за сав свет?" Епифаније одговори: "Видим, свети оче, и ужасавам се".

Као што некада свети Јован Богослов виде на небу велико знамење, жену обучену у сунце, тако и свети Андреј у Влахернској цркви, сличној небу, угледа Невесту Неневестну, одевену у сунчану порфиру. Знамење које виде свети Богослов прасликује Премилостиву Покровитељку нашу, пошто се то знамење показало у време када је светом тајновидцу била откривена погибао која прети свој твари: и бише, говори он, севања муња, и гласови, и громови, и тресење земље, и град велики: и знак велики показа се на небу: жена обучена у сунце (Откр. 11, 19-12, 1). Зашто се овај знак, који прасликује Пречисту Дјеву, не показа пре севања муња, громова, гласова, земљотреса и града, када све стихије још беху мирне, него за време страшне пометње на небу и на земљи? Зато, да се покаже да Преблага Заштитница наша притиче нам у помоћ у најтеже време, када нам прети погибао, и заштићује нас од блеска обманљиве, кратко блистајуће светске таштине, од гласова житејске гордости и сујете, од громова изненадног напада вражијег, од буре страсти, и од града одозго наилазеће на нас казне за грехе. Јер када нас све те невоље притискују, тада се, као велики знак, појављује Брза Помоћница роду хришћанскоме, штитећи нас и закриљујући нас невидљивим заступништвом. Овај знак даде Господ онима који Га се боје, да утекну од лука (Пс. 59, 6); јер у овоме свету ми смо постављени као мета за стрељање. Са свих страна лете стреле на нас: једне од лука видљивих непријатеља, који хитно затежу лук свој и у гордости својој ниподаштавају нас; друге из лука невидљивих непријатеља, да бисмо се жалили како не можемо да подносимо демонско стрељање; неке - од тела нашег које војује против духа; неке - од лука праведног гњева Божјег и претње, као што о томе говори пророк Давид: Ако се не обратите, Бог оштри мач свој, затеже лук свој и наперује га; и запиње смртне стреле, чини стреле своје да пале (Пс. 7, 13-14). Да нас све те стреле не би смртно раниле и да бисмо избегли опасност, нама се даде знак: покров Пречисте и Преблагословене Дјеве. Заштићавани њеним покровом као штитом, ми остајемо неповређени од стрела. Јер наша Заштитница има хиљаде штитова за нашу заштиту, као што јој о томе говори Дух Свети: Врат ти је као кула Давидова; хиљаде штитова висе на њој, све стреле јуначке (Песма над песм. 4, 4).

Некада Давид сазида прекрасну и превисоку кулу између Сиона што стоји на високој гoри ниже Јерусалима који се назива кћерју Сиона. И бејаше та кула између њих као врат између тела и главе, јер висином својом надвишаваше Јерусалим и досезаше до Сиона. На тој кули беху обешени штитови и сва оружја, потребна за рат и одбрану Јерусалима. Дух Свети упоређује Пречисту Дјеву са кулом Давидовом: јер Она, кћи Давидова, посредује између Христа, Главе Цркве, и верних који сачињавају тело Цркве, надвишујући Цркву пошто је ваистину виша од свих чланова њених, а досежући и до Христа као Она која My је дала тело. Она посредује и сада када стоји на ваздуху између неба и земље, између Бога и човека, између подвигоположника Христа и земаљске Цркве, као Давидова кула између Сиона и Јерусалима, начичкана јаким штитовима. Под штитовима пак разумем свемоћне молитве њене за нас Богу, које достојни чуше у време виђења чесног Покрова њеног: јер се Она мољаше са умилењем као Мати Сину своме и Творцу, изговарајући у молитви речи самилосне и свемилостиве, и говорећи: Царе Небесни, прими сваког човека који слави Тебе и призива пресвето име Твоје на сваком месту; - и где се спомиње име Твоје, то место освети; прослави оне који прослављају Тебе и с љубављу почитују мене, Матер Твоју, примајући сваку молитву њихову и завете, и избављајући их од свих невоља и зала.

Такве молитве Пресвете Богородице нису ли штитови који штите Цркву? Заиста су оне неразориви штитови. О њих можемо угасити све распаљене стреле.

Свети Амвросије каже за Давидову кулу да је била саграђена са два разлога: да се заштити град и да се украси. "Давид сагради кулу, вели свети Амвросије, да буде и заштита и украс граду: заштита, јер се са ње надалеко могао угледати непријатељи бити прогнат од града! а украс, јер висином својом надвишује све високе зграде Јерусалима". - Стога, није без разлога упоређена са овом кулом наша Покровитељка, која нам је кула тврђава пред лицем непријатеља, јер нас заиста штити и украшава: штити - када далеко одгони од нас видљиве и невидљиве непријатеље, када заробљенике ослобађа од уза, када мучене од нечистих духова избавља, када утешава жалосне, брани злостављане, храни гладне, посећује болне, када бива пристаниште витланих буром; а украшава нас - покривајући пред Богом срамну голотињу душе наше својим превисоким заслугама као најскупоценијом одећом, и обогаћујући нашу убогост превеликом благодаћу као непотрошивим богатством чини нас благопријатнима у очима Господњим. Украшава нас Пресвета Богомајка - када нас који немамо свадбено рухо покрива својом ризом, те тако за Свевидеће Око чини као невидљивом срамну голотињу душе наше, чега је одискони била праслика земља безоблична и неукрашена по, покривена водама (1 Мојс. 1, 1-2). Јер земља неукрашена и пуста бејаше праслика грешне душе која је погубила своју духовну красоту, лишила себе добрих дела и постала туђа благодати Божје. Воде пак које су покривале неукрашену земљу прасликоваху милосрђе Пресвете Богородице, неисцрпно као море, које се богато излива на све и покрива све. И када се Дух Божји носио над водама, носио се и над земљом, покривеном водама и неукрашенoм, као не видећи њену некрасоту. Ово је тајанствено праoбразовало то да душа, пoкривана премилостивим покровом Дјеве Богородице, ако и не буде украшена врлинама, неће бити лишена благодати Светога Духа, јер покров Пресвете Богородице покрива њену некрасоту, као што је вода покривала неукрашену земљу, и украсиће је благољепијем своје благодати и привући ће к њој Светога Духа. Пречиста Дјева украшава нас када грешне чини праведнима а нечисте чистима, као што о томе говори Анастасије Синаит: "Она волхе чини апостолима и царинике еванђелистима, а блуднице - вредноснијима од девојака. Тако Марију Египћанку, некадашњу блудницу, Она учини сада вредноснијом од многах девојака; и Марија, која раније беше тамна и нечиста, сада сија као сунце у Царству Христовом - молитвеним посредовањем Пречисте Дјеве Марије, која је покров и украшење свима који јој прибегавају. Украшава Она и сав духовни Јерусалим, тојест Цркву Христову, која јој на данашњи празник овако пева: О, Ти си чудесно украшење свима вернима, испуњеше пророштава, слава апостола и красота мученикa, похвала девства и предивни покров целоме свету.

На кули Давидовој са штитовима беху све стреле заштитника земље; тако и Пречиста Дјева, та одуховљена кула, има при себи стреле силних, тојест молитве светих који се моле са Њом. Јер се Она јави у храму стојећи у ваздуху не сама него са анђелским војскама и са мноштвом Светих, који је у белим хаљинама побожно окружаваху. Свих тих Светих молитве за нас к Богу јесу као стреле силних које су у стању прогнати све пукове демона. Зна Пречиста Госпођа Богородица да је живот наш на земљи рат: јер против нас ратује враг са свима својима силама; он је кренуо на нас све своје пукове и опколио нас свима својим легионима, по речи псалмопевца: Опколише нас пси многи, чете зликоваца круже око нас; развалише на нас уста своја, као лав који је гладан лова и риче (Пс. 21, 17. 14). Тога ради и Небеска Царица, желећи нам помоћи, крену против врага нашег све Небеске Силе, позва пророке и апостоле, сабра мученике и девственике, сакупи преподобне и праведне, и са њима дође да нам помогне, да нас окружи силном војском, и да нам дa победу над непријатељима: Јер се њоме односе победе, њоме обарају непријатељи". Она дође са анђелским војскама, јер је Она лествица коју Јаков унапред виде, коју окружује мноштво анђела. Спомињући овде Јаковљеву лествицу, неко се може са чуђењем питати: зашто анђели на њој не стајаху мирно, него непрестано узлажаху и силажаху по њој? Но дознавши да је та лествица била праслика Дјеве Марије, по речи црквене песме: "радуј се мосте који на небо преводиш, и лествице висока коју Јаков виде" - он ће схватити зашто анђели на њој не имађаху мира. Јер в молитвах неусипајушчаја Богородица = у молитвама неуспављива Богородица наређује анђелима да заједно с њом непрестано помажу људима: да узлазећи к Богу узносе молитве оних што се моле, а низлазећи - да доносе од Бога људима помоћ и дарове. Та Лествица и сада низведе са собом с неба мноштво анђела, доносећи нам одозго покровитељство и заштиту. Она дође са анђелима, да им заповеди да нас чувају на свима путевима нашим; Она доведе са собом и саборе свих светих да, сатворивши за нас саборно мољење, саборно узнесе и наше грешне молитве к Сину свом и Богу нашем. Међу свима светима који се јавише у храму са Пречистом Дјевом, беху два најодабранија изабраника: свети Јован Претеча, од кога ниједан између рођених од жена није изишао већи (Мат. 11, 11), и свети Јован Богослов, кога љубљаше Исус, који и леже на прси Исусове (Јн. 21, 20). Њих обојицу, као оне који имају велику слободу пред Богом, наша Молитвеница покрену са собом на молитву за нас, да би с њима што пре приволела Бога на милост: јер молитва праведнога много може помоћи (Јак. 5, 20). И стаде Пречиста Дјева између два девственика, као између два херувима, као престо Господа Саваота између серафима, као Мојсије са подигнутим рукама између Аарона и Ора; тада паде адски Амалик са свом тамном влашћу и силом својом.

Тако дакле ми празнујемо покров Пресвете Богародице Дјеве, сећајући се преславног јављања њеног у Влахернској цркви, које виде свети Андреј и Епифаније. Ми празнујемо, благодарећи Покровитељки нашој за такво превелико милосрђе њено, јављено роду хришћанском, и усрдно је молећи да и сада и свагда мислостиво закриљује нас који иштемо њено покровитељство. To чинимо, јер без њеног покрова и заступништва немогуће је живети нама који стално разгневљујемо Бога. Грешећи много, ми падамо под многе казне, по речи псалмопевца: Многе муке има грешник (Пс. 31, 10). И ми бисмо већ пропали због безакоња наших, да нас не закриљује Премилостива Владичица: јер када ова Заступница не би предстојала молећи, ко би нас избавио од толиких беда? ко би нас сачувао до сада слободне? Пророк Исаија саветује: Прикријте се за час, докле прође гњев Господњи (Ис. 26, 20). Но где се можемо прикрити од гњева Господњега? У време страдања ми нигде не обретосмо заклона осим једине Владичице света, која кроз уста Духа Светога говори о себи: Ја као магла покрих земљу (Сирах. 24, 3). Стварно, ми се скривамо под покривало Оне која као магла покрива земљу. Но зашто, о Свескупоцена Дјево Богородице, упоређујеш себе са тако ништавном ствари као што је магла? Нема ли Теби сунца, месеца, звезда за упоређење, утолико пре што је о Теби са дивљењем рекао Премудри: Ко је она што се види као зора, лепа као месец, чиста као сунце? (Песма над песм. 6, 9). А магла какву има лепоту, те се Ти не гадиш упоредити се са њом? Но ево у чему је тајна: магла када се згусне над земљом и покрије је, онда су све звери заштићене од ловаца, јер их нико не може ловити. Зато Пречиста Дјева и назива себе маглом, јер нас скрива од ловаца. А ми грешни, ми смо, по расуђивању светог Златоуста, због своје нечовечности - стока и зверови: угађамо стомаку као медведи, утовљујемо тело као мазге, злопамтљиви смо као камиле, отимамо као вуци, љутимо се као змије, уједамо као скорпије, лукави смо као лисица, отров злобе носимо у себи као аспида. Такве зверове какви смо ми сустижу разни ловци: сустиже нас праведни гњев Божји, кажњавајући нас за рђава дела наша, по речи Светога Писма: Бог је Господ освете (Пс. 93, 1). Постижу нас и безакоња наша, те сваки од нас може рећи: Сустигоше ме безакоња моја, и не могох гледати (Пс. 39, 13). Сустиже нас и невидљиви враг: Поста ми као медвед у заседи, као лав у потаји (Плач Јерем. 3, 10). Сустиже нас и видљиви враг. Он говори: Тераћу, стигнућу, убићу мачем својим, рука ће моја господарити (2 Мојс. 15, 9). - Али, не бојмо се: ми имамо мислену маглу која нас покрива - Пречисту Дјеву Марију. У њу се ми уздамо, к њој прибегавамо; под покривалом њеним ни длака с главе наше неће погинути, само с умиљењем завапимо к њој: покриј нас покровом твојим, Покровитељко наша, Пресвета Дјево: У зло доба закрили нас (Пс. 26, 5). Сви дани живота нашег јадни су, као што некада рече патријарх Јаков: Мало је дана живота мога и зли су били (1 Мојс. 47, 9). Нарочито су јадни они наши дани у које видимо зло, и они у које сами чинимо много зла, сабирајући себи гњев за дан гњева (Рм. 5, 2). Стога сви ови дани наши јадни, О Пресвета Дјево, потребују твој милостиви покров. Покривај нас, закриљуј нас у све дане живота нашег, а нарочито у љути дан када се душа буде разлучивала од тела. Дођи нам у помоћ и закрили нас од ваздушних духова зла поднебесног; а у дан Страшнога суда сакриј нас у тајном скровишту Покрова твога! Амин.

Покров Пресвете Богородице

Јесењи празник, празник Покрова Мајке Божије је, код Руса, постао посебно омиљени празник. Међутим, тај празник не само да није настао у Русији, но у Византији, већ је – ма како нам се то данас чинило чудним – настао као празник победе Византије над нашим, словенским прецима који су у Х веку опседали тадашњу византијску престоницу Константинопољ. По предању, у дане те опсаде неколицина оних који су се молили у храму видели су Мајку Божију како држи покров над градом и моли се за тај град. И, као што се то не једном догодило у хришћанској историји, један локални догађај, ограничен сасвим одређеним локалним околностима, прерастао је своје почетне оквире и раширио се до васељенских размера и добио универзално значење. Временом се заборавило на конктретни историјски контекст самог догађаја, али је у памћењу остао лик Богородице Која, са покровом на рукама, покрива, штити и теши Своју, у беду запалу, дечицу.

Празник Покрова Пресвете Богородице је временом постао само срце црквеног схватања Дјеве Марије као Мајке, Којој је под Крстом усиновљено читаво човечанство, Која као Мајка прима у своје срце све наше жалости, сва наша страдања, сав неподоносиви бол нашег земаљеког битовања.

„А и теби самој пробошће мач душу да се открију помисли многих“ (Лк. 2, 35). Ово су речи које је праведни старац Симеон упутио Дјеви Марији у дан када је Она донела Дете Христа у храм да би га посветила Богу и те су се речи урезале дубоко и заувек у душе свих хришћана. Мајка Исусова – Она Која је, стојећи под Крстом Сина свога, искусила сав страшан бол људског састрадања и жалости – постала је својеврснн Божији дар свим људима, дар материнске љубави, материнског сажаљења, материнског састрадања…

Вековима су верни људи осећали и духовним видом гледали тај светли Богородичин покров над светом, радовали му се и у њему налазили помоћ и утеху. „Данас благоверни људи светло празнујемо, осењени Твојим, Богомајко, доласком…“. Свети Андреј Јуродиви, човек који је у Богородичној цркви у Константинопољу имао виђење Богородице са покровом на рукама, говорио је, после тог виђења, да је видео Мајку Божију како плаче над светом. „Богомајка се“, говорио је он, „коленопреклоно молила. Госпођа и Царица света је плакала за спас света…“.

Много векова касније, о смислу тих Богородичних суза, говори – у својој проповеди на празник Покрова Пресвета Богородице – о. Сергије Булгаков, велики руски философ и богослов, који је и сам у својој младости од хришћанске вере отпао у марксизам, да би се после тога покајнички вратио у дом очев и постао – у она тешка и страшна времена, у годинама у којима су милиони људи одступали од хришћанске вере – истински сведок хришћанског призвања Руског народа. Он у својој проповеди каже:

„… Нису се људи само у она давна времена пре хиљаду година молили са сузама Богородици, већ Јој се тако моле и данас, овде и сада, свагда и свугде, и молиће Јој се тако до краја времена. Није се Њен Покров простирао само над онима који су живели у та давна времена, Њен Покров се простире и данас над читавим људским родом, над читавим светом, и над нама грешнима. И данас сија Њен спасоносни Покров којим нас Она закриљује, иако наше очи нису достојне да виде тај Покров, иако наше очи не ввде тај Покров. Мајка Божија и данас посредује између неба и земље. Она је посредница света који приноси своје молитве к Престолу Славе Божје. Она је љубав и милосрђе наше, милост и сажаљење наше, праштање и заступништво наше пред Богом. Она не суди, но је милостива свима. Она није правда суда и суд правде, већ материнско заузимање. И на Страшном суду Сина Свога Она ће молити праведнога Судија за опроштај. Грех и јад света рањавају срце Оне која воли читав свет, а Она на злобу и грех одговара љубављу и сузама. Њој и данас мач пробада душу. Мајка Божија плаче над светом. Каква је то тајна? Сам свет плаче над самим собом Њеним сузама. Страдање и јад света јесу и Њена туга, сузе света су и Њене сузе… Она је – наша Мајка! Она је – наше срце! О, када би људске очи само виделе светлост Мајке Божије у свету, људи би знали какво се тајанствено преображење одиграва у свету. Када би људи само видели Њене сузе, пренула би се и раскравила њихова окамењена срца. Јер нема срца које би било толико окамењено да се не би раскравило од Њене љубави и Њеног милосрђа. На злобу Она одговара љубављу, на грех – сузама, на хулу – опраштањем, на мржњу – благословом“.

Отац Сергеј даље наставља: „Свет није остављен у свом јаду, човек није остао усамљен у својој тузи. Рањавано бива и раздирано материнско срце Њено и заједно са нама над нама плаче и Мајка Божија. И увек треба да будемо свесни тога чије срце рањавамо својим гресима, чије сузе умивају наше падове. Заволела је Руска земља дан Покрова Мајке Божије који је био јављен у далеком Цариграду. Руски народ се од давнине радосно моли и слави Покров Мајке Божије којим је Она закрилила читав свет. Приклонио се свом душом својом наш Руски народ том дивном јављењу Покрова, подигао је мноштво храмова по свој земљи руској у славу Покрова Мајке Божије и преклонио колена срца свога заједно са Богородицом која се коленопреклоно моли за сав свет. И данас, у великом јаду своме Руски народ закриљује себе Њеним Покровом. И данас – у бедама и јаду – Она чује наше јецаје и уздахе, Она и данас пажљиво слуша наш плач и наше ридање.

Верујемо и знамо да се и данас Свемилосрдна моли и плаче над руским страдањем.  Чује ли наше срце Њен плач? 3на ли за Њену молитву и утеху? Да ли је свесно покрова Њеног над нашом земљом? Да, чује и зна и свесно је сваки пут када се молитвено приклања Пречистој. Није Пречиста оставила нашу руску земљу, иако су на нашу земљу попуштена сатанска искушења“.

Отац Сергеј Булгаков је ову проповед одржао на самом почетку безбожног и анти-хришћанског махнитања на нашој руској земљи. Но, те речи важе – у свој својој сили – и данас. Јер ма какве нове облике задобијала та махнита безбожничка борба против Хришћанства, она и даље остаје борба за срца људска, и то не само за срца појединачнах људи, већ за срце самог руског народа, за опредељење његовог избора, за његову верност.

„Радуј се, радостн наша! Заштити нас од свакота зла светим Својим Покровом!“. Тим изливом хвале и радости, том молбом за помоћ, заштату и утешење једном засвагда у прошлости је одлучена наша духовна судбина. И ма колико било грехова и падова, ма колико била страшна тама живота, тај светлозрачећи лик Мајке, Заступнице, Утехе, Покрова над светом бно је и остаје заувек са нама, над нама и у нама…

Празник Покрова Мајке Божије нас увек изнова позива да се вратнмо Њеном Покрову и, тиме, исцељењу и обнови нашег жнвота.

Протојереј Александар Шмеман

Монах Василије: Размишљања смиреног срца

Монах Василије пише следеће:

„Како рекох раније, блажене успомене Старец (духовник) ретко је напуштао своју келију и само из љубави према ученицима излазио је у предсобље, где нас је поучавао својим речима, испуњеним духовне сладости и мудрости.

После неколико годинама путовању, вративши се у Цариград, сазнао сам да је блажени Старец (духовник) болестан, зажелео сам да га видим, пре него га Господ позове из овог живота. Још неки из нашега братства такође су желели да га посете са мном, и на вратима његове келије ми смо замолили, преко келејника да нас Старец удостоји свога благослова и поучавања. Старец је благонаклоно изразио спремност да нас прими... Ускоро је и он изашао: био је потпуно сед, средњега раста, мало погурен, на уснама му је лебдео леп осмех и са добротом је гледао на сваког од нас. Често би очи његове биле осенчене тугом, зато што је дубоко сажаљевао цео свет који је огрезао у гресима и невољама, па говорећи о томе, Старац је сагибао главу и плакао. Ми смо сели у полукруг и слушали речи Старца. Он нам је говорио како Господ силно жели наше спасење и да је све то учинио за то, и да се његова Милост и благодатна помоћ простире и на праведника и на грешника и да је потребан само мали напор с наше стране за спасење душе. Трпеза вере је преизобилна, али људи не маре за спасење душе, док саме речи „спасење” и „спасти се” значе једино избећи овоземаљске опасности и невоље, као на пример „спасти се од пожара”, „спасти се од погибије у време рата” итд, јер људи мисле да је реалан само земаљски свет који се види на нашим очима; а не знају да је духовни свет управо суштина ствари. Сав земни, материјални свет, обухваћен појмовима висине, ширине, дубине и тежине, налази се у власти времена које опет све води уништењу, јер време је слуга смрти. Међутим, духовни свет стоји ван тих ограничења, изван тих ланаца и рамова меривости, јер је он бесконачно богат, вечан и неуништив. Зато је „природа ствари” (rerum natura) у духовности.

Блажени старац је говорио и о том да се приближава страшно време. Непријатељи Господа нашег Исуса Христа поробиће нашу земљу и Велика Црква (Света Софија) престаће да буде храм Божији. Велике невоље сручиће се на земљу Ромеја (Грка) и она ће престати да постоји по великом суду Божијем. Умиру поједини људи, умиру градови, умиру и цели народи: зато што нема ничега вечног под сунцем, сем вечне душе човекове, створене по лику и подобију вечнога Бога.

Не чекајте помоћи од западних хришћана, надајући се да ће они устати на оружје ради заштите опште хришћанског наслеђа. Не чекајте. Западни хришћани на жалост, нису хришћани. Они су многобошци. И код нас, православних, такође има много незнабожачког. Брате, немој бити огорчен овим мојим речима, него испитај своју душу. Погледај само колико је у њој кумира (идола): Ту је Меркурије – бог похлепе; ту је Афродита богиња телесне похоте; ту је Ареј – бог гнева и рата... – а у средини неки Зевс (Див) – то си ти сам, у своме самољубљу и самоугађању. Да, брате, има много незнабожачког у нама, јер смо ми православни, грешни и као појединци и као народ. Ипак, ми смо многобошци и не докрштени само на површини, а у дубини душе ми смо хришћани; зато што у смирењу нашем ми имамо у срцу Христа. И зато, без обзира на наше грехе, „у смирењу нашем помену нас Господ”.

А западни народи само су на површини хришћани; а у срцу, души они су многобошци (пагани). Ми, православни, тугујемо што у нашој души живе идоли, но у понизности својој падамо ничице пред Христом, свим срцем желимо да будемо Његови. Међутим, код западних, хришћанство постоји као танка позлата на бронзи, а и даље изнутра је потпуно многобоштво; зато је се они клањају својим кумирима у души, а ти идоли владају над њима јер су они горди и у њиховом срцу нема Христа. Дакле, ми, православни, смо многобошци на површини, а у дубини хришћани; док су западни, латини хришћани на површини, а у дубини многобошци. Зато не чекај од њих помоћи за нас. Ми, православни, њима смо туђи.

Но ово још неће бити крај света. Крај света ће наступити касније, и последње време налази се у рукама Божијим, а заједно с тим – и у рукама човечијим. Бог ће послати Свој срп за свемирну жетву тек тада, када човеково зло сазри до крајњих граница; јер докле год на земљи буду живели заједно са злима и праведници, и све докле год постоји Црква Христова у чистоти „не укаљавши своје хаљине” (Отк. 3; 4) дотле зло у свету неће моћи да сазри. Али када већ не буде било праведника и када океан зла потопи целу васељену, тада наступа крај света, који ће бити сажежен и нестаће у небитију ради поновног рођења као нови и свевремени свет, у коме правда живи (2. Петр. 3, 9–12).

Пред сам крај света наступиће такве невоље које се не могу упоредити са онима из прошлости, наступиће време туге на целу васељену, и човек ће омрзнути човека, свако ће се бојати свакога, и нико неће веровати никоме... Али људи се неће уразумити, нити ће се окренути Богу који може да их спасе, него та општа туга угасиће сваки духовни живот: човек ће бити тако озлојеђен, тако окамењен, и опседнут једном бригом само како да преживи, да за духовни живот неће бити у човеку ни воље ни места у срцу, а неће тада бити ни учитеља духовног живота, јер ће се и они повести за овим светом. А Божије цркве или ће опустети или ће бити срушене, или духовно окаљане својим недостојним архипастирима и пастирима. И усред тог лома и хаоса у свету јавиће се антихрист. Он ће наступити као тобожни миротворац и успокојитељ, као добар домаћин који може да заведе ред у свету, но у ствари он ће бити непријатељ свима и ненавидник (мрзитељ) свакога добра, а биће тиранин и злотвор каквога никада није било нити ће бити. Сваки ће човек бити надгледан; не само свако његово дело него и свака реч, чак и унутрашњи покрет душе, биће под непрестаним надзором и казном, тако да ће се човек одвикнути да мисли на бојазни, да случајно његово лице и нехотице не би изразило нешто што није у складу са влашћу светског владара, антихриста.

Сваки рад и свака пед земље биће у власти антихриста; наступиће ужасне природне непогоде, страшни вихори, вулканске експлозије, земљотреси, болести и само онај који носи на себи знак Звери, то јест сатане имаће право на живот, мада и у најгорим ропским условима крајњег сиромаштва и згажености човечијег достојанства. Све ће имати за циљ да име Христово буде потпуно исечено из срца човековог... Наступиће царство ада на земљи. Невоље неће обузети само земљу него и свемир, јер све мора да умре, да би све било обновљено васкрсењем, по речима апостола: „Трулежно треба да се обуче у нетрулеживост!“ (1. Кор. 15, 53)...

Овај свет је остарео и овештао због свога греха. А нови свет управљаће се по правди Божијој, и зато ће он бити вечан и прекрасан: „Ево све творим ново” (Откр. 21, 1–5). Но, док се то не јави Црква Христова биће гоњена по целом свету до истребљења. Јер док се буде служила божанска Литургија од стране благодатног свештенства православног, власт ђавола не може се остварити на земљи. Свака божанска Литургија – то је присуство Божије на земљи и прослава победе Христове над ђаволом и смрћу... Међу гоњенима биће велики број мученика, али биће много и отпадника, који ће примити на себе обележје Звери. Те отпаднике, те слабиће, те неваљалце већ одавно је припремала зла сила... Али знај, дан и најмоћније силе ада не могу савладати Цркву (Мат. 16, 18), с којом Господ Христос пребива до кончине века (Мат. 28, 20). Упркос гоњењу, Бог неће допустити да сатана уништи малобројне вернике последњих дана. Браћо, пазите на знаке наступајућег краја света, које нам је открио Господ наш Исус Христос и Његови пророци и апостоли, и не слабите у вашој нади на Бога.

           (Весник (Париз), број 144/1985.)

Свети мученици јасеновачки

Више од седам стотина хиљада људи страдало је од усташке руке за време Другог светског рата у логорима у Јасеновцу, Доњој Градини и Глини. Заједно с овим мученицима Српска Црква прославља и многе друге мученике пострадале у јамама у Пребиловцима, Јадовну, Ржанима и другим местима само Богу познатим.



Молитва новомученицима српским

- Господу помолимсја.
- Господи помилуј
– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј
– Господи помилуј.

Свети новомученици молите Бога за нас. Препловисте срећно Црвено море, избегосте Фараонско гоњење и уђосте у славу обећану. Одступници од истинитог Христа беху преступници ваши; Христови мучитељи и ваши мучитељи. Господ им допусти, да тела ваша обложе убојима и ранама, али им не даде дотаћи се душа ваших. Мукама су душе ваше очишћене као сребро у огњу; велика је тајна мудрости Божије. Изашли сте из цркве земаљске, и ушли сте у Цркву небесну; прву обогатисте славом а другу бројем. Па као што мученичком смрћу посведочисте љубав према Христу, тако покажите љубав према нама молитвом за спасење наше.

- Господу помолимсја.
- Господи помилуј
– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј
– Господи помилуј.

Праведне душе ваше сада се веселе, и сијају као сунце у царству небеском. И даде вам се право као верним слугама Христовим, да будете где и Христос, и слободан приступ к Њему дан и ноћ. И даде вам се власт да над духовима нечистим и свим болезањама и мукама људским. Приступите дакле ка Христу, и у радости вашој не остављајте нас у жалости. Приступите ка Господу са началником свих светих српских, светим Савом, и осталим безбројним српским свецима, и молите се за нас.
- да се у нама одржи за увек живо сећање на ваше мучеништво Христа ради;
- да се сећањем на вас утврђујемо у вери и поштењу, из колена у колено, до краја времена;
- да поштујемо свако место на земљи, или на води, или у гори, или у здањима, или у пећинама, где год је кап крви ваше пала, или суза канула, или се јаук ваш у мукама чуо, или вапај Богу са усана ваших одјекнуо, или тела ваша или делови тела разбацани, или кости ваше од зверова оглодане, или пепео ваш развејан свуда и посвуда – те да тако целу земљу српску сматрамо светом, и опрезно се чувамо, да ту свету земљу гресима и неправдама не упрљамо, па Божији и ваш гнев на се навучемо. Амин.

- Господу помолимсја.
- Господи помилуј
– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј
– Господи помилуј.

Господе Боже отаца наших, укрепи нас у вери апостолској, у љубави светитељској; отвори нам духовни вид, да свагда гледамо Тебе пред собом, у судбама својим и туђим, и да живимо по светим заповедима Твојим. Да би се тако удостојили ући у Твоје царство и бити у друштву апостола, мученика, светитеља и свих новомученика српских, по молитви њиховој и Пресвете Богоматере. Амин.

- Господу помолимсја.
- Господи помилуј
– помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј
– Господи помилуј.

Господе Боже, дуготрпљиви и многомилостиви, чуј и услиши глас нас грешних. Знамо да је мучеништво твој дар онима који најпре спасавши у дворе своје уводиш. Даровао си мучеништво српском народу у обилној мери, ради славе праведних, ради лека грешних, и ради спасења свих. Да разумемо и благодаримо, помози нам, Боже. Призри же, Господе, на немоћ нашу и не допусти да страдамо преко мере, и да дугим и тешким мучењима не ослаби наша вера и нада у Тебе. Људи Те прослављају или плачем или песмом. Заустави нам плач и отвори песму, о Христе победоносни. Дуга је ноћ нашег плача, заповеди зори да сване. Сабери нас из туђине одасвуда на свето огњиште наше, да би се, огрејани и обрадовани, распевали у славу Твоју. И ако још имамо грехова неопраних крвљу и сузама, очисти их Ти милошћу Твојом. Помилуј нас и спаси нас, не по заслугама нас грешних него по молитви Пречисте Матере Твоје и свих новомученика српских.
Амин, Амин и Амин.

Епископ Николај Велимировић НЕБЕСНА ЛИТУРГИЈА

Хај, шта се оно чује из даљине:
Дал су вјетри, дал су вихорови,
Ил шуморе горе јаворове,
Ил са земљм трава разговара,
Ил певају на небеси звезде?

Нит су вјетри, нит су вихорови,
Нит шуморе горе јаворове,
Нит са земљом трава разговара,
Нит пјевају на небеси звезде,
Но се служи света литургија
У небесном царству Христовоме.

Службу служи Јован Златоусте
И са њиме три стотин владика,
Све владика земних мученика
И три хиљад часних свештеника,
Свештеника Божјих угодника.
Ђаконује ђаконе Стеване
И са њиме свети Лаврентаје.
Свети Павле чита Посланије,
Свети Лука свето Јеванђеље,
Крсте држи царе Константине
А рипиде свети стратилати
Димитрије и с њим Прокопије,
Георгије и с њим Јевстатије
И остали многи стратилати.
Огањ носи Огњена Марија,
Тамјан пали Громовник Илија
А Крститељ водом покропљава.
Херувими поје Херувику
А цар славе седи на престолу
Лицем својим небо осветљава.
С десна му је света Богомајка
Огрнута звјезданом порфиром
Свети Сава жезал придржава,
А народа ни броја се не зна,
Више га је но на небу звјезда.
Измјешани свеци с анђелима
Па се не зна ко је од ког љепши.

Кад се света литургија сврши
Светитељи Христу прилазили
И пред wime поклон учинили,
Најпоследњи Светитељу Саво
И са Савом Срби светитељи.
Свети Саво метаније прави,
Ал се не хте светац да усправи
Већ остаде на земљи лежећи.
Тад прилази света Богомајка
Да подигне Светитеља Саву,
Јер јој Саво Хиландар посвјети,
Ал се Саво диже на кољена
И даље се дићи не хоћаше
Већ остаде пред Христом клечећи.

Благи Христос Саву миловаше
Од милоште вако му збораше:
“Чедо моје Немањићу Саво,
Што си ми се тако растужио,
Што си ми се тако расплакао,
Никад тако ти плакао ниси,
Ниси тако плако за Косовом
Кад је Српско потамњело царство
Потамњело царство и господство
Казуј мени, моје чедо драго,
Како стоји сада Србадија:
Како стоји вјера у Србаља,
Јесу л Срби кано што су били
Или су се Саво измјенили,
Поју ли ми многе литургије,
Дижу ли ми многе задужбине.
Кано некад у време Немање
И сина му Светитеља Саве,
И славнога Милутина краља
И Стевана милог ми Дечанца,
И Лазара мог мученика
И Милице славне Љубостињке,
Ангелине мајке Крушедолке,
И осталих цара и књегиња,
Да л се и сад тако Бог поштује,
Да л Србијом свете пјесме брује,
Јеванђeљe да л се моје шири,
Српска земља да л тамјаном мири,
Светли ли се образ у Србина
Пред људима и пред анђелима,
Великаши да л праведно суде,
Богаташи да ли милост дјеле,
Да л суседа сусед оправдава,
Да л нејаког јаки подржава,
Поштује ли млађи старијега,
Да л дјевојке држе дјевојаштво,
Да л попови по светињи живе,
Калуђери да л за народ клече,
И да л греју пештере сузама
И за народ топлим молитвама.
Да ли народ недјељу светкује,
Да л празником цркву испуњује?
Казуј мени, дични светитељу,
Српског рода други спаситељу
Каква ти је голема невоља
Те ти рониш сузе низ образе,
Пјесму неба плачем завршаваш?“

Тад говори Светитељу Саво:
„О Господе, велики и силни,
Пред киме се тресу херувими,
Има л ишта теби непознато?
Та ти видиш срце у човјеку
И познајеш најтајније мисли.
Видиш црва под кором грмовом.
Под каменом гују отровницу
На дну мора свако зрно пјеска.
Не могу се од тебе сакрити.
Тамних људи тамна безакоња,
Због којих си на крсту висио;
Али твоја љубав све покрива,
Из љубави незнаније јављаш,
Из љубави ти о знаном питаш,
Да ти кажем што ти боље знадеш.“

„Нису Срби кано што су били.
Лошији су него пред Косовом,
На зло су се свако измјенили.
Ти им даде земљу и слободу,
Ти им даде славу и побједу,
И државу већу Душанове,
Ал даром се твојим погордише,
Од тебе се лицем окренуше.
Господа се српска изметнула,
На три вјере оком намигују,
Ал ниједну право не вјерују,
Православље љуто потискују.
Одрекли се српскога имена,
Одрекли се својих крсних слава,
Свеце своје љуто увредили.
А ко диже цркву задужбину,
Не диже је Теби него себи.
Цркве дижу да их виде људи,
Цркве дижу, Богу се не моле,
Нит Божији закон испуњују.
Великаши правду погазили,
Богаташи милост оставили,
Не поштује млађи старијега,
Но се млађи паметнији гради,
Нит нејаког јаки подржава,
Већ га ломи док га не саломи,
Нит сусједа сусјед оправдава,
Већ се куне криво за неправду,
Због блатњаве земље од аршина.
Свештеници Вером ослабили,
Калуђери посте оставили,
Нит дјевојке држе дјевојаштво,
Свилу носе грехом се поносе,
Млади момци поштењу се смију,
А свој разврат ни од ког не крију,
Нити народ за недјељу мари,
Ни за празник ни обичај стари,
Нит празником цркве испуњује,
Празне цркве ка пећине пусте,
Празне душе, па празне и цркве;
Свуд се црни црно безакоње.
Стид ме једе и стид ме изједе.
Због гријеха народа мојега,
Што и мене држиш близу Себе.
Зато плачем мој Предраги Спасе,
Вјечност ми јс кратка за плакање,
Волио бих и у паклу бити,
Само Срби да се Богу врате“.

Мирно Господ саслушао Саву,
Па подиже своју свету главу;
И мислима небеса потресе.
Заблисташе муње и громови,
Надуше се гарави облаци,
Лед се просу о Петрову дану,
Сва побјеле земља Србинова,
Ка од губе губава грешница.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољени клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

Тада Господ устеже облаке,
Да не падне киша ни росица,
Благо сунце у жар се обрати,
Сва сагоре земља Србинова,
Пресушише рјеке и потоци,
Прекапише дубоки кладенци.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољени клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

Тада Господ ваши попустио,
По воћу се ваши ухватише,
Обрстише шљиве и јабуке,
Сасушише питоме воћњаке,
По питомој земљи Србиновој.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

Тада Господ помор попустио,
Да помори и старо и младо.
Ударише љуте болезање,
Тесна гробља и мало гробара,
Гробарима отежаше руке.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

Тада Господ кризу попустио,
Пуна земља сваког изобиља,
А сви вичу: нигде ништа нема.
Закукаше Срби у невољи,
Ал се живог Бога не сјетише,
Нити Бога нити својих гријеха.
А све Саво на кољена клечи,
Блиједо му лице од ужаса.

Тад Сатану Господ одријешио,
Из пакла га на Србе пустио,
Да до рока своју вољу врши,
И да чини што је њему драго,
Са државом и са српским тјелом,
Само да се не дотиче душе.
А Сатана војске подигао,
Од звериња свога и људскога,
Све од самих Божјих противника,
И својијех једномишљеника,
Којих би се марва застидјела,
И вепрови дивљи посрамили.
Пакленим их огњем наоружо,
Повео их на земљу Србију.

Бљуну огањ из адових жвала,
Па запали кућу Србинову,
Све разгради што је саграђено,
Све прождера што је умјешено,
Све однесе што је изаткано,
Све разграби што је уштеђено,
Све раскући што је закућено,
Све попљува што је освећено,
А господу у окове веза,
Старјешине врже на вјешала,
Ил умори глађу у тамници,
Поби момке, зацрни ђевојке,
Згрчи мајке над кољевке празне,
Над кољевке празне и крваве.
Још завеза језик у Србина,
Да не смије пјеват ни кукати,
Нити Божје име спомињати,
Нити брата братом ословити;
Још завеза ноге у Србина,
Да не смије слободно ходити,
Осим тамо куд га коноп води,
Коноп води или кундак гони;
Још завеза руке у Србина,
Да не смије радит ван кулука,
Нити сјести, нити хљеба јести,
Без сатанске горде заповјести,
Нити ђецу своју својом звати,
Нит слободно мислит ни дисати.

Тако ишло за дуго земана,
Док набуја Земља Србинова
Од мртвијех српскијех телеса,
И од крви српских мученика,
Ка тијесто од јакога квасца.
Тад анђели Божји заплакали,
А Срби се Богу обратили,
Јединоме свому пријатељу
Јединоме своме Спаситељу,
Вишњем Богу и светоме Сави.
Тад се Саво стресе од ужаса,
Скочи, викну иза-свега гласа:
„Доста, Боже, поштеди остатак!“
Тад је Господ послушао Саву,
На српско се робље ражалио,
Те Србима гријехе опростио.

Засија се лице Србиново,
Зазвонише звона на весеље,
Замириса земља од тамјана,
Заблиста се Христова истина,
Зацари се милост и поштење,
Анђели се са неба спустише,
Па Србију земљу загрлише.

Хај, шта се оно чује из даљине?
То се опет служи литургија,
У небесном царству Христовме.
Службу служи Светитељу Саво,
И са њиме три стотин владика,
И три хиљад српских свештеника.
Ђаконује ђакон Авакуме
Што на коцу за Христа пострада,
На Баиру усред Биограда.
А Цар Славе сједи на престолу,
Док са земље грми ко олуја,
То Србија кличе - АЛИЛУЈА!

Благо мајци која Саву роди
И Србима док их Саво води.

Архиепископ АВЕРКИЈЕ (Таушев) ЛИТУРГИКА

ПРАЗНИЦИ И СВЕТКОВИНЕ ЦРКВЕ ХРИСТОВЕ.

2. БОГОСЛУЖЕЊЕ НЕПОКРЕТНИХ ДАНА У ГОДИНИ

Непокретни дани богослужења почињу свој круг од 1. септембра, који представља црквену Нову годину (и у богослужењу тога дана носи назив "Индикт"). У црквеном Типику непокретни дани године деле се на дане који нису празнични, мале празнике две врсте, средње празнике две врсте и велике празнике који се деле на три врсте: Господње, Богородичине и великих светих. Сви ови празници су у Типику обележени својим нарочитим условним знацима, који показују каква служба треба да се служи: велики празници обележени су кретом у кругу црвене боје. Средњи празници прве врсте обележени су кретом у полукругу црвене боје. Средњи празници друге врсте обележени су само кретом црвене боје. Мали празници прве врсте обележени су са три тачке у полукруг црвене боје, а мали празници друге врсте са три тачке у полукругу црне боје. Шеста врста дана, који се не убрајају у празнике, уопште нема ознаку.

За дане богослужења који немају никаквог знака карактеристично је то што се на "Господи возвах" из Минеја певају само три стихире (остале три узимају се из Осмогласника), канон на јутрењу узима се из Минеја на 4, а са њиме се сједињују тропари канона из Осмогласника на 10.

Мали празници

Мали празници, који су обележени са три црне тачке у полукругу, на "Господи возвах" имају стихире на 6 из Минеја, а на јутрењу канон на 6 из Минеја. Зато се ови празници називају "шестиричним светима". Стихире на 6 називају се "шестирик". У ове дане на Литургији се пева "по чину Типика": то значи да се не певају више свакодневни антифони, него Блажена са тропарима трепе, а понекад трепе и шесте песме канона. Постоји нарочити прокимен, Апостол, Алилујар, Јеванђеље и Причастан светоме.

У ове празнике спадају:

6. септембар - спомен Светог пророка Захарије и свете праведне Јелисавете;

17. децембар - спомен Светог пророка Данила и светих младића Ананије, Азарије и Мисаила.

Мали празници, обележени трима црвеним тачкама у полукругу, на "Господи возвах" имају стихире на 6, на јутрењу канон на 6, пева се катавасија према Типику и Велико славословље на крају јутрења (Велико славословље се пева, а не чита, као на свакодневном јутрењу). При томе, пре Великог славословља пева се "Всјакоје диханије" и стихире на хвалите, чије је певање тесно повезано са певањем Великог славословља. Ови празници се називају "славословним". Број таквих празника је веома значајан: највише је празника у част руским светима, док осталих празника те врсте има четрнаест годишње Међу њих спадају и следећи:

13. септембар - спомен обнове светог храма Васкрсења Христовог у Јерусалиму на Голготи;

23. септембар - празник Зачећа часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована;

2. јул - празник Полагања часне ризе Пресвете Богородице у Влахерни;

1. август - Изношење Часног и Животворног Крста Господњег. Ова служба сједињена је са службом светим мученицима Макавејима. Тамо где је ово храмовни празник, одређено је да се служи нарочита служба "Свемилостивом Спаситељу и Пресветој Богородици Марији" са величанијем. Ово је спомен на изношење Живототворног Крста Господњег из царске палате у Константинопољу у цркву Свете Софије. При томе је савршавано водоосвећење. Служба Свемилостивом Спаситељу служи се у спомен на две победе: победу византијског цара Мануила над Сараценима, и победу Великог кнеза Андреја Богољубског над Бугарима са Волге, које су одиграле истога дана, 1. августа 1164. године. Оба владара видела су над својим војскама зраке светлости који су излазили из икона Спаситеља и Богомајке. Први август као да представља почетак празновања Животворног Крста: од тога дана па до оданија Воздвижења Крста на свим празничним јутрењима пева се катавасија: "Крст изобразивши Мојсије..." После Великог славословља износи крст се износи на средину храма и присутни му се клањају при чему се пева: "Кресту Твојему поклањајемсја, Владико", слично као и у Крстопоклону недељу и на празник Воздвижења Часног Крста. После Литургије се обично служи мало освећење воде. Крст остаје на средний храма до вечерња следећег дана, 2. августа: после отпуста вечернее он се свечано, уз певање тропара и кондака, поново уноси у олтар. Од 1. августа почиње Успенски пост, тако да су 31. јула покладе. Ако 31. јул пада у посни дан, среду или петак, покладе бивају 30. јула.

16. август - празник Преношења Нерукотвореног Образа Господа нашег Исуса Христа из Едеса у Константинопољ 944. године. Едески цар Авгар био је болестан, па је послао Ананију код Господа Исуса Христа са писмом у коме је молио Господа да дође код њега и да га исцели. Авгар је такође заповедио Ананији, који је био живописац, да наслика Христов лик. Али овом последњем то није пошло за руком. Тада је Господ положио убрус на Своје лице и на убрусу се чудесно одразио Његов Божанствени Лик. Помоливши се пред овим чудесним изображением, Авгар се исцелио. За владавине императора Константина Порфирогенета овај Нерукотворени Образ био је пренет у Константинопољ, и у спомен на то установљен је празник 16. августа.

31. август - Полагање појаса Пресвете Богородице. После Успења Мајке Божије њен појас је прелазио из руке у руку. У петом веку, за владавине цара Аркадија, пренет је из Јерусалима у Константинопољ. У десетом веку царица Зоја је од њега добила чудесно исцељење, након чега је појас био свечано положен у златни ковчег и установлен је празник.

Средњи празници

Ови празници су у Типику обележени знаком крста и за њих се бденије не служи, али се, осим Великог славословља, савршава још и полијелеј. У 47. глави Типика указује се на следеће њихове карактеристике: на вечерњу се пева "Блажен муж" (уместо обичне катизме), на "Господи возвах" стихире из Минеја на 6, а ко хоће на 8, и три читања, то јест паримеја на вечерњу, те стихире на стиховње из Минеја (а не из Осмогласника, као на свакодневној и славословној служби). На јутрењу полијелеј, величаније и читање Јеванђеља, канон на 8 и Велико славословље. Ови празници се зато и називају "полијелејним".

Међу полијелејне празнике спадају:

Служба свакога од Дванаесторице апостола;

14. новембар - Свети апостол Филип, овај празник је значајан по томе што су у овај дан покладе пред Божићни пост, који се зато понекад назива "Филиповим постом". Међутим, ако тај дан падне у среду или петак, онда покладе бивају дан раније, 13. новембра.

24. фебруар - Прво и друго обретење главе светог Јована Претече. Након одсецања Претечине главе Иродијада ју је сакрила на бесчасном месту. Сазнавши за то Тована, жена Хузе, Иродовог домоуправитеља, узе тајно главу Божијега човека, похрани је у један сасуд и погребе на Иродовом имању на Маслиновој гори код Јерусалима. Први пут су свету главу тамо пронашла два монаха која су за владавине цара Константина Великог дошла из Константинопоља у Јерусалим на поклоњење светим местима. Од њих она је прешла једном грађанину Емесе, а потом аријанцу монаху Евстатију који ју је сакрио у земљу. После неколико година, 452. поново ју је пронашао Маркел, настојатељ обитељи у којој је живео Евстатије, и пренета је из Емесе у Константинополе. У време иконобораца тајно је била однета у Комаре и сакривена у земљу. Тамо је у време цара Михаила и царице Теодоре, након обнове иконопоштовања, по трећи пут пронађена и поново донета у Константинопољ. Треће обретење празнује се 25. маја - такође полијелејни празник, као и 24. фебруар. Празник 24. фебруара пада између месопусне среде и уторка четврте седмице Великог поста. Устав службе је различит у зависности од тога да ли овај дан пада у месопусну седмицу, у сирну седмицу, или у недељне, суботње или радне дане Великог поста. Ако овај празник падне у радне дане Великог поста, онда се служи литургија Пређеосвећених Дарова, а ако падне током прве седмице поста, онда се његова служба преноси на Сиропусну недељу, или на суботу прве седмице поста.

9. март - Светих четрдесет мученика Севастијских. Ови мученици били су војници Мелитинске легије, бачени да се смрзну у залеђенојезеро за време Ликинија 320. године. Типик службе се готово у потпуности подудара са типиком службе обретења главе светог Јована Крститеља.

10. јул - Полагање ризе Господа нашег Исуса Христа, то јест хитона, у царском граду Москви. Персијски шах је 1625. година патријархуФиларету Никитичу послао на дар хитон Христов. Десетог јула обављено је његово свечано полагање у московску Успенску цркву.

20. јул - Свети славни пророк Илија. Свети Илија био је призван на пророштво за владавине Ахава, 905. године пре Христовог Рођења, а узет је на небо око 896. године. Разобличио је безбожност Јевреја на челу са царем Израиљског царства. А у Јудејском царству у то време је владао благочестиви цар Јоасафат. У Типику су за светог пророка Илију предвиђена двојака служба: шестирична и полијелејна, а ту је и примедба: "Ако је храм Светог Илије, или изволи настојатељ, служимо бденије".

5. октобра - Московски светитељи и сверуски чудотворци Петар, Алексеј, Јона, Филип, Гермоген и Тихон. Најпре је овај празник слављен само локално у Москви, и то само првој тројици светитеља. Одлуком Светог Синода из 1875. године прописано је да се славе заједно са четвртим, светим Филипом. Касније су придодати још и свети патријарси Гермоген и Тихон.

26. октобар - Свети Великомученик Димитрије Мироточиви. Заузимао је високи државни положај проконзула у Солуну и због ширења хришћанства по наредби императора Максимијана 306. године био је избоден копљима. Његов спомен се нарочито поштује на Балкану.

У суботу уочи 26. октобра помињу се сви војници погинули на бојном пољу, а заједно са њима и сви упокојени православии хришћани. Ово је такозвана Димитријевска субота, која је установљена након битке на Куликовом пољу.

8. новембар - Сабор светог Архистратига Михаила и других бестелесних сила. У овај дан црква прославља све бестелесне или анђелске силе - свих девет анђеоских чинова на челу са Архистратигом Михаилом, као њиховим вођом. Овде се под речју "сабор" подразумева сабор свих Анђела (али за Сабор Пресвете Богородице 26. децембра, Сабор светог Јована Крститеља 7. јануара и Сабор светог арханђела Гаврила 26. марта под "сабором" се подразумева "сабрање верујућих", који се састају како би заједно прославили Пресвету Богородицу, светог Претечу и светог арханђела Гаврила).

Међу средње полијелејске празнике спадају такође празници у спомен јављања и преношења неких чудотворних икона Пресвете Богородице. Такви су:

26. јун - Јављање Тихвинске иконе Пресвете Богородице. Она се јавила у блиставој светлости над Ладошким језером и кретала се ваздухом до града Тихвина 1383. године за време кнеза Димитрија Донског. По предању, она се раније налазила у Константинопољу, одакле се сама невидљиво скрила.

8. јул - Јављање иконе Мајке Божије у граду Казан 1579. године. Убрзо након што је цар Иван Грозни ослободио овај град од Татара, Мајка Божија се јавила једној девојчици и заповедила јој да се копа земља на месту где је пронађена икона.

22. октобар - Празник Казанске Иконе Пресвете Богородице, у спомен на избављење царског града Москве од Пољака 1612. године, у доба такозване "Смутње".

28. јул - Празник Пресвете Богородице, ради Њене Смоленске иконе Одигитрије. Ову икону је из Грчке добио Черњиговски кнез Всеволод Јарославич од цара Константина, који га је, удајући 1046. године за њега своју ћерку Ану, благословио овом иконом. Након његове смрти она је прешла Смоленском кнезу Владимиру Мономаху. "Одигитрија" значи "Путеводитељица".

27. новембар - Знамење Пресвете Богородице које се збило у великом Новгороду 1170. године. За време опсаде Новгорода од стране Суздаљаца једна стрела коју су одапели нападачи погодила је икону коју је изнео свети Јован, архиепископ Новгородски, и из Богоматериних очију су потекле сузе на архиепископов фелон. Тада је гнев Божији растерао нападаче.

Истога дана празнујемо и "Знамење" иконе Мајке Божије Курске-Корене, која се чудесно појавила у шуми, покрај корена дрвета 1295. године.

26. августа, 23. јуна и 21. маја три су празника Чудотворне иконе Владимирске Мајке Божије. Сва три празника установлена су у спомен на чудесно избављење Русије од непријатеља по молитвама пред највећом светињом руског народа - чудотворном иконом Владимирске Мајке Божије. Ову икону је по предању насликао сам Јеванђелист Лука. Из Константинопоља је стигла у Кијев 1144. године, а кнез Андреј Богољубски ју је из Кијева пренео у Владимир. Двадесет шестог августа празнује се спомен избављења Русије од напада страшног азијатског освајача Тамерлана 1395. године, а 23. јуна спомен избављења Москве од татарског кана Ахмата и коначног пада татарског јарма 1480. године. Двадесет првог маја слави се спомен обнове ове светиње 1514. године у дому митрополита Варлаама, и спомен избављења Москве од Кримског кана Махмет-Гиреја 1521. године. Пред овом великом светињом, која се налази у Успенској цркви у Москви, бирани су митрополити а затим и патријарси све Русије.

Средњи празници са знаком крста у полукругу

То су празници за које се служи свеноћно бденије. У Типику они се обележавају знаком крста у полукругу црвене боје, и за њих се каже: "имају бденије, а на јутрењу се додаје канон Богородици", то јест пре канона светоме који се празнује, чита се канон Пресветој Богородици, који се налази на одговарајућем месту, у Минеју, или онај који се штампа у Осмогласнику, на крају књиге, после 4. и 8. гласа, са ирмосом "Кољеснице гонитеља фараона погрузи" ("Кола прогонитеља фараона потопи"), или пак канон Богородици који се налази у Поретку Псалтира са ирмосом "Воду прошед, јако сушу" ("По води прошавши као по сувом").

У Типику је релативно мало празника обележено овим знаком (ако им се служи бденије, онда по Типику има и Мало вечерње). То су следећи празници:

26. септембар - Престављење светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова,

13. новембар - Свети Јован Златоуст, архиепископ Константинова града,

6. децембар - Свети Николај Чудотворац, архиепископ Мир Ликијски,

30. јануар - Света Три Јерарха: Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоуст,

23. април - Свети славни великомученик Георгије Победоносац,

8. мај - Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов,

11. мај - Свети равноапостолни Методије и Кирило, учитељи словенски,

15. јул - Свети равноапостолни Велики кнез Владимир.

Осим ових празника у Минеју се налазе и многа бденија разним светима. Она су дата за случај када се светоме служи бденије уколико је храм њему посвећен или његове свете мошти почивају у храму. Понекад је бденије дато и за празнике који су обележени само полијелејним знаком, крстом, за случај "ако настојатељ жели да служи бденије".

Средњи празници са знаком само крста и празници са знаком крста у полукругу толико су блиски међу собом, да ако ови или они од њих падну у Господњи или други празник, онда се њихова служба обавља само по Марковој глави. Тако на пример у Типику, у поретку за 21. мај, дан спомена светих Константина и Јелене, испред кога се налази само знак крста штампан црвеном бојом, речено је: "нека се зна, да ако спомен светог Цара Константина падне у четвртак Вазнесења или у недељу седму Светих Отаца, његову службу певати, као и Јовану Богослову, по истим главама". А празник Јована Богослова има знак крста са полукругом штампан црвеном бојом, дакле не само полијелеј него и бденије. Служба светоме са знаком крста у полукругу преноси се на други дан само у случају ако празник светоме падне у дане Страсне седмице или на сам Васкрс, као што се у том случају преноси и служба храму. Тако, уколико служба Светом Георгију падне у Велики Петак или Велику Суботу или на сам Васкрс, онда се она преноси на понедељак Светле седмице. Дан спомена Светог великомученика Георгија пада између Великог Петка и четвртка пете недеље после Васкрса. У свим случајевима поклапања празника са разним другим празничним данима, у Типику и у Цветном триоду постоје Маркове главе (такође и у Минеју под 23. априлом). Посебне Маркове главе постоје и за празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова 8. маја, који може да падне у дане од суботе друге недеље после Васкрса, до петка седме недеље после Васкрса.

Велики празници са знаком крста у кругу

За ове празнике у Типику је речено: "Њима се служи бденије и сва служба празника по уставу". Ови празници се деле на три трупе: 1. Господњи, 2. Богородичини и 3. великих Светих. Господњи и Богородичини се понекад обједињују заједничким називом "Дванаест празника", због тога што их укупно има дванаест. То су следећи празници:

1. Рођење Пресвете Богородице (Мала Господина) - 8. септембар,

2. Воздвижење часног Крста Господњег (Крстовдан) - 14. септембар,

3. Ваведење Пресвете Богородице у храм - 21. новембар,

4. Рождество Христово или Божић - 25. децембар,

5. Крштење Господње или Богојављење - 6. јануар,

6. Сретење Господње - 2. фебруар,

7. Благовести Пресветој Богородици - 25. март,

8. Преображење Господње - 6. август,

9. Успење Пресвете Богородице - 15. август. Сви ови празници сунепокретни. Осим њих постоје још три покретна празника:

10. Улазак Господњи у Јерусалим (Цвети), који се празнује у недељу пре Васкрса,

11. Вазнесење Господње - четрдесети дан после Васкрса (четвртакчесте седмице) и

12. Педесетница или Силазак Духа Светога (Духови, Тројице), педесети дан после Васкрса.

Службе за Дванаест празника налазе се: за непокретне празнике у Минејима, за Улазак Господњи у Јерусалим - у Поеном триоду, за Вазнесење и Педесетницу - у Цветном триоду. Празник Пасхе (Васкрс), као "празник над празницима и славље над слављима", највиши од свих, не убраја се међу Дванаест празника. Међу овим празницима 7 је Господњих, 4 Богородичина, а један - Сретење Господње, заузима нарочито место: он је истовремено и Господњи и Богородичин, мада по својим основним карактеристикама типика припада Богородичиним празницима.

Међу велике празнике са бденијем спадају још и празници у част светих. То су:

1. Рођење светог Јована Крститеља - 24. јун,

2. Усековање главе светог Јована Крститеља - 29. август,

3. Свети првоврховни апостоли Петар и Павле - 29. јун.Осим тога у Руској Цркви међу велике празнике спадају још и

4. Покров Пресвете Богородице - 1. октобар, који не спада међуДванаест празника.

У велике празнике са бденијем убраја се такође

5. Обрезање Господње и спомен Светог Василија Великог - 1. јануар.

Основну уставну карактеристику и обележје великих празника у односу на средње празнике који имају бденије представља то што се се, како каже 47. глава Типика, средњим празницима "додаје на јутрењу канон Богородици", док се за велике празнике на јутрењу певају само празнични канони, а посебног канона Богородици нема. Друга суштинска особеност Дванаест празника (али не и свих великих празника) јесте то што се на јутрењу уместо "Честњејшују" на девету песму певају нарочити припеви празника, а на Литургији се уместо "Достојно јест" пева задостојник - ирмос девете песме канона. Карактеристичну црту Господњих дванаест празника представљају нарочити празнични антифони на Литургији и входни стих, а такође и то што се на Господње празнике који падну у недељу уместо недељне службе пева само празнична. А за велике Богородичине празнике и празнике светих, као и на празник Сретења Господњег, ако падну у недељу, служба им се сједињује са недељном службом. За велике Господње празнике одређени су нарочити отпусти после службе, који се налазе у Служебнику. За први дан Господњег празника одређено је Велико вечерње са входом и Великим прокименом. Али ако празник падне у суботу, онда се Велики прокимен пева у навечерје, то јест у петак, јер се у суботу увек пева прокимен "Господ воцарисја".

Велики празници Господњи, Богородичини и Светих имају још и ту карактеристику, да су молитвословља која прослављају дати празник садржана не само у поретку богослужења на сам дан празника, него и у поретку неких дана који претходе празнику или следе за њим. Дани који претходе празнику и у које празник већ почиње да се опева називају се претпразништвом, док се дани који следе након празника, и у које се наставља са опевањем празника, називају попразништвом. Већина великих празника има по један дан претпразништва и по неколико дана попразништва, када се обично прослављају главни учесници догађаја који се празнује. Тако на пример другога дана после Рођења Пресвете Богородице (9. септембра) прослављају се њени родитељи, свети праведни Јоаким и Ана; после Рождества Христовог празнује се Сабор Пресвете Богородице (26. децембар); после Крштења Господњег празнује се Сабор светог Јована Претече (7. јануар); после Сретења Господњег прослављају се свети праведни Симеон Богопримац и пророчица Ана (3. фебруар); после Благовести празнује се Сабор светог Арханђела Гаврила (26. март). Службе овим светима присаједињују се службама које које прослављају празнични догађај. Број дана попразништва код различитих празника није једнак: он зависи од празника који за њим следе или од наступања поста и може бити један дан, четири, шест, седам или девет дана. Празновање Пасхе траје читавих четрдесет дана, до празника Вазнесења Господњег, при чему се оданије Пасхе сједињује са претпразништвом Вазнесења Господњег.

Карактеристичну црту оданија празника, у поређењу са осталим данима попразништва, представља то што се пева само служба празника. Са службом оданија може да се сједини само служба светоме за кога је одређено бденије, или полијелеј, или славословље. А служба дневног светог преноси се на дан раније, то јест уочи оданија. У дан оданија празника не служи се свеноћно бденије, на вечерњу нема входа и читања паримеја, а на јутрењу - полијелеја, величанија и Јеванђеља, док се на деветој песми уместо Лестњејшују" певају припеви празника, "као на сам празник", а јутрење се завршава Великим славословљем. На Литургији нема празничних антифона, али се певају прокимен, алилујар и причастан празника. Само на оданија Богородичиних празника чита се још празнични Апостол и Јеванђеље.

Размотримо особености празновања великих празника оним редом како следе у Типику, почев од септембра месеца, који представља први месец црквено-богослужбене године.