ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН КАСИЈАН БОРБА СА ДУХОМ ГНЕВА (VIII књига правила)

83. У четвртој борби предстоји нам да из дубине наше душе са кореном ишчупамо смртоносни отров гнева. Јер, све док се он гнезди у нашим срцима, и ослепљује око’ нашега ума погубним мраком, ми не можемо стећи ни правилно разликовање добра и зла, ни оштрину часног сагледавања, ни зрелост савета; нити можемо бити причесници живота, нити се непоколебиво држати правде; нити примати истинску духовну светлост, будући да је речено: Узнемири се од јарости око моје (Пс.6,8); нити постати причесници мудрости, чак и да нас сви сматрају премудрим, будући да гнев почива у недрима безумних (Књ.Про.7,10); нити постићи дуговечни живот, чак и ако нас други људи сматрају разумним, будући да гнев погубљује и разумне (Прич.15,1); нити узмоћи да увек добро држимо меру правде по указању срца, будући да гнев човеков не твори правду Божију (Јак.1,20); нити узмоћи да поседујемо важно уважавање, тако обично и међу људима овога века, макар и по преимућству рођења били сматрани знатнима и поштованима, будући да гневан човек није благообразан (Прич.11,25); нити узмоћи да поседујемо зрелост савета, макар изгледали као они који су стекли многа познања, будући да јаросни човек све чини без савета (Прич.14,17); нити бити спокојни од немира и смућења, ни слободни од грехова, макар нимало од других не били узнемиравани, будући да гневљив човек замеће свађу, и јаросни открива грехе (Прич.29,22).
84. Трудећи се да оправдају ову погубну болест душе, понеки покушавају да умање њену неприличност погрешно тумачећи Писмо, те говоре: „Није страшно ако се гневимо на братију која греше, будући да се и сам Господ гневио и јаростио на оне који или неће да га познају, или неће да га поштују као што треба, премда га и знају, као на пример: И плану гнев Господњи на народ Његов (Пс.105,40), или, као на другом месту, где се пророк моли, говорећи: Господе, немој ме покарати у јарости својој, нити у гневу своме казнити (Пс.6,2). Они не разумеју да тиме не само што људима дају слободу да дејствују по страсти на своју пропаст, већ и безграничноме Богу, извору сваке чистоте, нечастиво приписују нечисту плотску страст.
85. Уколико се ова и слична места у Светом Писму схвате буквално, у грубом телесном значењу, испашће да Бог спава и да се буди, да седи и хода, да је благонаклон према једнима и да се одвраћа од других, да се приближава и удаљује, да има телесне удове – главу, очи, руке, ноге и слично. Не може избећи крајњу погрешку онај ко све ово буквално разуме о Ономе који је, по сведочанству Светог Писма, невидљив, неописив, свудаприсутан. Исто тако се Њему без богохулства не може приписати смућење гневом и јарошћу. Под именом телесних удова и покрета означавају се Божанствена својства и промислитељска дејства о нама, која ми лакше можемо да схватимо кроз поређење: очи означавају да Бог све види и све зна; руке и ноге – Његово стваралаштво и промишљање, мишице – силу и сведржитељство и остало. Тако исто, када читамо о гневу или јарости Божијој, треба да се чувамо да не помишљамо на нешто што се сусреће код човека. Под тим треба богодолично да схватимо нешто што је туђе свакој љутини, заправо да је Он Судија и праведни узвратитељ за све што у овоме свету није исправно учињено. При читању изрека такве врсте ми треба да се плашимо праведне казне Божије, те да се на сваки начин чувамо од свега што је противно Његовој вољи.
86. Стога, монаху који стреми ка савршенству и који жели да се законито подвизава духовним подвигом треба да је туђ сваки покрет гнева и јарости. Он треба да слуша шта му заповеда изабрани сасуд: Свака горчина и гнев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас (Еф.4,31). Говорећи: Сваки гнев да је далеко од вас, он не изузима никакав покрет гнева, чак ни знај који изгледа као неопходан или користан. Монах који жури (ако се покаже као неопходно) да лечи брата који је сагрешио нека пази да се не разгневи како не би, старајући се да излечи онога ко страда лаком грозницом, упао у још гору болест слепила. Јер, онај ко хоће да залечи рану другога треба да је здрав и слободан од сваке болести, да му се не би рекла она јеванђелска реч: Лекару, излечи се сам (Лк.4,23), а такође и: А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме (Мт.7,3-4).
87. Ма из ког разлога се у нама разгорео, покрет гнева ослепљује очи срца. Налажући покров на оштрину умног вида он не даје да видимо Сунце правде. Све једно је да ли је на очи постављен златни или оловни лист, или од неког другог метала: вредност метала не утиче на разлику у ослепљености. Уосталом, гнев нам чини и веома корисну услугу уколико се срдимо на сладострасне покрете нашега срца и уколико негодујемо што се у скривницама наших груди јавља [наклоност] ка ономе што је стид чинити, па чак и говорити пред људима и због чега стрепимо од страха при мисли на присуство анђела и самога Бога, који је свуда и све испуњава, као и о свевидећем Оку Божијем, од кога се не могу сакрити никакве тајне наше савести. Корисно је и када се љутимо против самога гнева, тј. због тога што се он увукао [у нас], побуђујући нас против брата. Јер, тада са гневом одбацујемо његове погубне предлоге, не дајући му да се на зло наше скрива у скривницама наших груди. Да се тако гневимо учи нас и пророк који је одлучно од својих осећања одбацивао ову страст. Он чак ни својим јавним непријатељима (које је Бог предао у његове руке) није хтео да се освети. Када га је Семеј на глас псовао пред свима, бацајући камен на њега, и када је Ависај, син Сарујин, за казну због такве увреду цара хтео да му одруби главу, блажени цар Давид је благочастиво узнегодовао против такве намере, сачувавши непоколебиво своју кротост, и показавши образац смирења и тврдог трпљења, говорећи: Шта је вама до мене, синови Сарујини, нека псује; јер му је Господ рекао: псуј Давида. Па ко сме казати: зашто тако чиниш? Још рече Давид Ависају и свим слугама својим: ето, мој син који је изашао од бедара мојих, тражи душу моју, а како неће овај Венијаминов? Оставите га нека псује, јер му је Господ заповедио. Да ако Господ погледа на невољу моју, и врати ми Господ добро за псовку његову данашњу (2.Сам.16,10-12).
88. На тај начин, нама се допушта да се гневимо, али за спасење, тј. на саме себе, и на рђаве помисли које нам долазе. Можемо, дакле да се гневимо на њих, и да не грешимо, тј. да их не спроводимо у дело на сопствену погибао. Исти смисао још јасније изражава и следећи стих: Говорите у срцима својим и на постељама својим се растужите (Пс.4,5). Наиме, оно што помишљате у срцима својим када вас изненадно спопадну смућујуће помисли исправљајте и заглађујте спасоносном скрушеношћу, пошто претходно мирним расуђивањем успете да утишате сваки шум и немир гнева, што ће бити слично легању на удобну постељу. Искористивши поуку овога стиха и блажени Павле је рекао: Гневите се али не грешите, и затим додао: Сунце да не зађе у гневу вашем: нити дајте места ђаволу (Еф.4,26-27). Ако је погубно допуштати да Сунце правде зађе у гневу нашем, и ако ми, разгневивши се, одмах дајемо место ђаволу у срцу своме, због чега онда раније заповеда да се гневимо, говорећи: Гневите се али не грешите! Не каже ли он следеће: гневите се на своје страсти и на сам гнев ваш, да при вашој попустљивости у гневом помраченим умовима вашим не би почело да залази Сунце правде – Христос. Јер, Његовим одласком ви бисте у вашим срцима дали место ђаволу.
89. У пренесеном значењу под сунцем можемо да схватимо разум. Он се праведно назива сунцем због тога што просвећује све помисли и стремљења нашег срца. [С друге стране], под забраном гнева треба схватити заповест да страшћу гнева не гасимо то светило како, са његовим заласком, сво наше срце не би обузео мрак бурног немира заједно са његовим виновником – ђаволом. Јер, тада бисмо, обухваћени тамом гнева као у тамној ноћи, остали у незнању шта да радимо. Такво схватање овог места код апостола предано нам је у поукама стараца. Они не дозвољавају чак ни за тренутак да допустимо гневу да се увуче у наше срце. Они нас саветују да на све начине пазимо да не дођемо под осуду изречену у Јеванђељу: Сваки који се гневи на брата свога низашто биће крив суду (Мт.5,22). При томе, кад би било дозвољено да се гневимо до заласка сунца, страст гнева би се увек журила да се, наводно оправдано, задовољи својом осветом пре него што сунце позна запад свој.
90. А шта рећи за оне чија неумољивост не престаје ни по заласку сунца, и који много дана држе злобу на оне против којих су се расрдили? Они понекад говоре да се не гневе, премда њихова дела често отворено изобличавају силно негодовање (када се, на пример, према некоме не обраћају са пристојном речју или када не разговарају са уобичајеном љубазношћу). Њима се чини да они при том не греше, будући да не траже одмазду за своје раздражење. Међутим, они само не смеју, или не могу да га испоље, док им у срцу кипи. Ћутећи, они га преживљавају, чиме отров гнева обраћају на своју пропаст. Они горчину гнева не изгоне одмах силом душе, него је варе током многих дана, да би је тек током времена унеколико укротили.
91. Зар не задовољава своју освету и гнев онај ко од онога на шта га побуђује гнев испуњава само оно што може? Тако чине и они који задржавају покрете гнева не због жеље да су мирољубиви, него због немоћи да се освете, премда га и искаљују чиме могу. Немајући могућности да онима на које су се расрдили учине нешто више, они свој бес искаљују тиме што са њима не говоре са обичном љубазношћу. Није, дакле, довољно само да се обузда испољавање греха на делу. Гнев треба да се избаци из скривница срца, иначе ће се, услед помрачења тамом, изгубити здраво расуђивање и светлост познања, чиме [човек] престаје да буде храм Духа Светога. Јер, премда и не жалости људе из околине, притајени гнев у срцу изгони најсветлије сијање Духа Светога, исто као и испољени гнев.
92. Зар се може мислити да нам Бог допушта да макар једну минуту држимо гнев, уколико [се зна] да не дозвољава да приносимо жртве наших духовних молитава кад смо свесни не само да се гневимо на другога, него и кад други има нешто против нас: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш, да брат твој има нешто против тебе; остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт.5,23-24)? И како можемо мислити да нам се дозвољава да држимо огорченост на брата макар до заласка сунца (да не кажем много дана), уколико нам се не дозвољава да молитве своје приносимо Богу чак ни када он има нешто на нас, и када нам апостол заповеда: Непрестано се молите(1.Сол.5,П), и: Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком месту, подижући свете руке без гнева и двоумљења (1.Тим.2,8)? Према томе, уколико будемо задржавали такав отров у срцима својим преостаје нам или да се никада не молимо (те да смо криви пред апостолском и јеванђелском заповешћу, којом нам се заповеда да се непрестано и на сваком месту молимо), или да смо свесни да, изливајући своју молитву без обзира на забрану, у ствари пројављујемо своју горду непокорност у духу бунта, а не да приносимо молитву Господу.
93. Не морамо да се дуже задржавамо на јеванђелским и апостолским заповестима када и Стари Завет (који, чини се, унеколико повлађује нашим немоћима) упозорава на исто, говорећи: Немој мрзети брата свог у уму свом (Лев.19,17), и опет: Путеви злопамтљивих воде у смрт (Прич.12,28), и још: Не буди осветољубив, и не носи срдње на синове народа свога (Лев.19,18). Видиш ли да се и ту рђаво расположење према братији одсеца не само на делу, него и у тајним помислима, будући да се заповеда да се из корена из срца избаци мржња како не само не бисмо узвраћали за увреду, него како се је чак не бисмо ни опомињали.
94. Осетивши нарочиту унутрашњу побуду да исправимо своју несређену и немарну нарав, и побеђени гордошћу или нетрпљењем, ми се у себи жалимо да нам недостаје пустиња. Тиме као да подразумевамо да бисмо тамо, ни од кога не узнемиравани, одмах стекли врлину трпљења, очигледно правдајући свој нерад (око укроћења порива гнева), и разлог његовог настајања пребацујући на братију, а не на своје нетрпљење. Међутим, уколико ми, на тај начин, будемо узроке наше неисправности приписивали другима, никада нећемо доћи до неопходне мере трпљења и савршенства. Дело исправљања и умирења свога срца немој смештати у руке произвољења другога, које уопште не стоји у нашој власти, већ га држи у добром расположењу своје воље. Наше непадање у гнев не треба да зависи од савршенства другога, него од наше врлине, која се не стиче туђим трпљењем, него сопственом великодушношћу.
95. Према томе, искање пустиње приличи савршенима и очишћенима од сваке страсти, који су у заједници са братијом истребили све страсти. У њу не [треба] ступати због малодушног бекства, него из жеље да се достигне висина Божанственог сагледавања (будући да њу ни савршени не могу стећи без пустиње). Јер, неисцељење страсти које пренесемо у пустињу остаће скривене у нама, али не и истребљене. Онима који су чисти срцем пустиња обезбеђује најчистије сагледавање, те у највернијим виђењима открива познање духовних тајни, док онима који се још нису очистили обично не само да очувава страсти, него их још и појачава. У таквом случају [човек] себи може да изгледа трпељив и смирен све док се не види или не ступи у додир са неким човеком. Међутим, чим га неки случај изазове на покрет, он се одмах враћа својој ранијој нарави: тада одмах у њему ничу страсти које су се скривале и, као необуздани коњи који су угојени дугим одмором, са највећим стремљењем и беснилом излазе из својих затвора на пропаст свог јахача. Јер, уколико нису претходно очишћене, страсти са већим беснилом дејствују у нама после прекида случајева њиховог испољавања и обуздавања међу људима. И саму сенку трпљења, којом смо, како се уображавало, живећи заједно са братијом, наизглед овладали, и које смо пројављивали, у најмању руку, из уважавања према њима и из стида да се пред свима покажемо малодушним, ми губимо у пустињској безбрижности.
96. Слично је и са отровним змијама и зверима: док се сакривају у пустињи, у својим леглима и јазбинама, оне не уједају, премда не због тога што су безопасне или што су стекле добре особине, него стога што их на то присиљава пустиња. Међутим, чим уграбе могућност да уједу, оне одмах износе и испољавају отров и зверство које се у њима скрива. Исто тако и онима који желе савршенство није довољно да се не гневе на људе (када са њима нису у општењу и сукобу, будући да је гнев при томе жив: он се само притајио и готов је да се одмах обруши на било шта). Сећам се како сам се, живећи у пустињи, понекад раздраживао на перо за писање уколико ми се не би свидела његова дебљина или танкост, понекад на ножић уколико се при резању затупи те не сече брзо, а понекад и на кремен уколико из њега није брзо излетала искра огња када сам журио на читање. Покрет негодовања је понекад наваљивао са таквом силом да се из уста невољно чуло проклетство на бездушну ствар, или већ неизоставно на ђавола: тиме би и смућење нестајало и душа се успокојавала. Према томе, у делу усавршавања ће малу корист донети удаљавање од људи на које би се подизао гнев, уколико претходно не задобијемо трпљење. Јер, страст гнева се може испољавати и на немим стварима и на ситницама. Остајући у нашем срцу она нам неће дати да постигнемо мирно расположење, нити да се ослободимо од других страсти.
97. Стога, ако желимо да постигнемо највише Божанствено благо о коме се говори: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт.5,8), дужни смо да ову страст избацимо не само из наших дела, него и да је са кореном ишчупамо из дубине душе. Јер, неће нам сувише користити да обуздавамо беснило гнева у речи и да га не испољавамо на делу, уколико га Бог, од кога се не могу сакрити тајне срца, буде видео у скривницама срца. Јеванђелска реч нам заповеда да пре одсецамо корене страсти, неголи њихове плодове (који се по искорењивању корена више неће рађати). Тиме ће душа добити могућност да постојано пребива у сваком трпљењу и светости, будући да гнев неће бити одстрањен само са површине наших поступака и делања, него и из скривница помисли. Стога треба умртвљавати гнев и мржњу, како не бисмо упали у грех човекоубиства, који без њих не може да се деси. Јер, сваки који се гневи на брата свога ни за што, биће крив суду (Мт.5,22), и: Сваки који мрзи брата свога јесте човекоубица (1Јн.З,15). Такав, наиме, у срцу жели да погине онај на кога се гневи. И премда људи не сматрају да је пролио крв сопственом руком или мачем, Господ га због страсти гнева проглашава убицом. Он ће, наиме, сваком узвратити или наградом, или казном не само за остварена дела, него и за намере воље, како сам говори преко пророка: А ја знам дела њихова и мисли њихове, и доћи ће време, те ћу сабрати све народе… (Ис.66,18). И апостол [каже]: Пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају на дан када Бог узасуди тајне људске… (Рим.2,15-16).
98. Према томе, Христов подвижник, који се законито подвизава, треба са корењем да из себе избаци страст гнева. За савршено, пак, излечење од ове болести неопходно је следеће лечење: пре свега, треба веровати да не доликује гневити се ни под којим изговором, ни због оправданих, ни због неоправданих разлога, знајући да ћемо, по помрачењу гневом изворне светлости која је у нама, по помрачењу светлости нашег срца, одмах изгубити и светлост разликовања ствари, и чврстину благоразумности и пристојности, и мерило правде; затим, треба да се држимо убеђења да ће се, уколико се дух гнева задржи у нама, неизбежно помутити и чистота нашега духа, те он већ неће моћи постати храм Духа Светога; и најзад треба да помишљамо и на то да све док пребивамо у гневу ми никако не смемо да се молимо и да пред Господом изливамо своје прозбе. И изнад свега, имајући пред очима неизвесност границе човековог живота, ми постојано треба да смо свесни да се сваког дана можемо преселити из тела. Тамо нам нимало неће помоћи ни држање чистоте целомудрености, ни одрицање од целокупног имања, ни презирање богатства, ни труд поста и бдења, будући да већ због гнева и мржње Судија васељене прети вечним мукама.

Гостољубље мати Ане

http://www.svetigora.com/audio/by/title/gostoljublje_mati_ane

Игуманија манастира Чокешина мати Ана са пуно љубави прима оне који дођу у њену кућу, охрабри их, утјеши, поучи. Говори нам како њу храбри Господ и чудотворна Чокешинска Богородица, објашњава шта је благодат и како доћи до тога да нас не растуже ријечи критике и не погорде похвале.

Манастир Чокешина се налази на тридесетом километру од Лознице према Шапцу, на северној страни планине Цер. По предању, манастир је првобитно био задужбина војводе Милоша Обилића, који је започео градњу манастира уочи Косовске битке. Предање каже да је гласник јавио Милошевој мајци да јој је син погинуо у Косовској бици на Видовдан 1389. године, на шта је она зауставила изградњу манастира. Милошева мајка је рекла грађевинарима: „Чок више!

Престајте са радом!“ Предање поткрепљују и називи појединих делова манастирског имања, „Нечаја“ и „Пусто поље“, што се доводи у везу са речима које је гласник рекао Милошевој мајци: „Не чај (не чекај) више, Милошева мајко, пусти овце на то пусто поље, Милош ти је, мајко, погинуо.“ Манастир је довршен почетком 15. века по заповести војводе Чокеше, властелина из овог краја. Због свог положаја неколико пута био је рушен и спаљиван. Према записима на листовима Октоиха, штампаног у Москви 1777. године, Јеванђеља, штампаног у Москви 1782, Општег Минеја, штампаног у Кијево-печерској Лаври 1766. и другим сачуваним књигама, може се утврдити да је манастир Чокешина обновљен 1785. године при архијереју ваљевском кир Јоакиму и старешини манастира јеромонаху Пајсију Лукићу. Манастир је последњи пут запаљен 1804. године, када је био знаменити бој на Чокешини између Срба и Турака, где су на Лазареву суботу, 16. априла 1804. године, са 300 сабораца, јуначки погинула браћа Недићи (Глигорије и Димитрије). После боја на Чокешини, манастир је обновио 1823. године кнез Милош Обреновић при игуману Константину Вујанићу. Иконостас је прављен 1834. године, а мајстори су били Михаило Константиновић из Битоља и Никола Јанковић из Охрида за време старешине манастира јеромонаха Софронија Мијатовића. У току Другог светског рата манастир је оштећен, а манастирски конак служио је као партизанска болница.

Чудотворна Богородица

Манастирска црква је посвећена Рођењу Пресвете Богородице и од 1830. године у цркви се налази чувена икона Покров Пресвете Богородице Чокешинске. Манастир Чокешина је велика светиња лозничког краја, а чудотворна икона Богородице у манастирској цркви сматра се највећом светињом Чокешине. О исцељењима у овом манастиру сведочи и Милорад Поповић Шапчанин у својим приповеткама. За овај манастир везују се приповедања о чудотворним исцељењима душевних обољења, али и телесних болести. Игуманија Чокешине, мати Ана, каже да је најважније доћи у манастир и молити се Пресветој Богородици чистог срца, а да наше речи нису важне, већ чисто срце и душа.

Настојањем старешине манастира Чокешине, игумана Германа, 1890. године подигнут је са северне стране до саме манастирске цркве, споменик од камена, висок 5 метара, под којим су положене на вечни починак мученичке кости браће Недић и славних Чокешинских јунака са места њихове погибије. Манастир је до 2002. године био мушки, али је од 2002. по благослову владике Лаврентија женски манастир. Сестринство манастира Чокешине обновило је манастирски конак и изградило нови, а тренутно су у току радови на рестаурацији манастирске цркве.

ЕМАНУИЛ

Узалуд је говорити: случај!

Узалуд је викати: сујеверица!

Догађаји су догађаји. Факта су факта. Могли се објаснити или не, факта остају факти.

Узалуд је гордељиво скривати очи у песак науке. Васиона је сувише велика за уске рамове науке.

Узалуд је трпати све необјашњиво и чудесно под архивске нумере телепатије, халуцинације, сугестије и аутосугестије. Незнање се не објашњава незнањем. Факта се не могу сматрати објашњеним, ако им се само надене неко јелинско име; ако се ставе под рубрику неког фантастичног назвања. Па још утврдити број тих рубрика, и не дозволити отварање нових — има ли што недаровитије у роду људском?

Европску науку срамоте многобројни недаровити научници, који се плаше речи: не знам! Част даровитим, који са трепетом посматрају пучину свога незнања поред шкољке свога знања. Да ли је то само у Европи и Америци случај, да Незнање виче: Знам, а Знање: Не знам?

Ко има данас више знања из области позитивне науке од даровитог Николе Тесле? Па ево како тај чувени зналац отворено говори о несигурности онога што недаровити научници сматрају као догму сигурним знањем: „Најчуднија је ствар, каже Тесла, заблуда научног ума последњих двадесет и пет година. За то време теорија релативитета, електрона, радиоактивности и друге биле су разрађене и развијене до високог степена. Па ипак вероватно 90% онога што се данас сматра научном истином није ништа друго до неостварен сан. — Исто тако идеја атома ствар је маште и нема никакве везе с правом природом материје. Слично је и с теоријом о електрону, јер нико не зна шта је он у ствари".

У наше дане сами научници су довели у сумњу сва знања људска, не само научне теорије него баш и она позитивна знања, која су се предавала у школама као светиња у коју се није смело сумњати. Не само да угледни научници обарају теорију Дарвинову, теорију еволуције, теорију квантума материје, теорију Кант-Лапласову о небулама, него устају одсудно и против свих „позитивних" знања, сматрајући их релативним и непоузданим. Некад смо се ми као гимназисти придруживали нашим наставницима у исмевању „глупог" веровања прошлих поколења као да се земља не креће. Међутим данас први међу првим научницима јављају се са тврђењем, да се земља заиста не креће. Кад су питали чувеног јеврејског научника Ајнштајна о томе, он је одговорио:"Ја држим, да се земља и креће и не креће!" Зар је ово озбиљан одговор озбиљног научника?

При овако незавидном стању савремене науке, стању забуне, хаоса и противречности, духовни доживљаји, ма колико они били необични, истичу се са већом снагом, намећу се с неодољивошћу, тискају се у масама, и императивно захтевају озбиљну пажњу и озбиљну студију, нимало мање од чулних предмета и доживљаја.

Вилиам Џемс, знаменити американски философ, једини је од модерних философа који je озбиљно схватио разнолике необичне доживљаје људи од вере, и описао их у своме делу: Разноликост религиозног искуства (Variety of religious experiences). To своје дело завршује он овим речима:

„Ако се држим верно, уколико могу, ове нарочите вере, онда ми то ствара највеће душевно успокојење. Наравно и ја се могу ставити у позу такозваног научника па уображено речи: Постоји само један свет, свет чулних опажања и научних закона. Али кадгод бих ја то чинио, сваки пут чујем унутрашњи глас опомене: Лудост! Лудост — чак и кад носи име науке. Када посматрам објективно целокупно људско искуство, бивам неминовно уздигнут изнад уских граница науке. Из објективних као и из субјективних разлога дакле ја морам остати при својој вери".

Овако пише не нека сањалица него један практични Американац, који је стајао у врховима највећих савремених зналаца и који је своју философију назвао „Прагматизмом".

Примери изнети у овој нашој збирци само су један сноп на њиви људског живота, прекривеног таквим снопљем. Не износимо све примере, које смо чули и сазнали, него само оне који су карактеристични и достоверни. Неки од ових примера сасвим су слични библијским чудесима, док други опет представљају понављање оног духовног искуства које је у прошлим временима доживљено и у предању црквеном забележено. Библија и црквено Предање и јесу право мерило у оцени свега чудеснога што се догађа у свету и у животу људи. Ко се служи тим мерилом, неће пасти у заблуде спиритизма, ни окултизма, него ће знатиразликовати духове, то јест разликовати истину од обмане, и светлост од таме, и стварност од символа.

Какав је закључак од оваквих догађаја и доживљаја? Могућ је само један једини разуман закључак, а то је:

Бог управља светом и руководи животом човечјим. Бог дејствује непрекидно и непрестано на безбројне начине, да људе приведе истини и спасењу. Постоји једно пребогато духовно царство Божје, у које прелазе све праведне душе из овога света кад се одвоје од тела. Постоји само један закон, закон правде Божје или закон морални; све остало што се зове законом сенка је и символ овога великог и вечног закона Божјег.

Једном речју ми земаљски путници нисмо сами на путу своме. С нама је Бог и сва војска небесна.

Емануил!

С нама Бог!

ОМИЛИЈЕ 2

Јеванђеље о истрајности у вери и молитви

Матеј 15, 21-28. Зач. 62

Нико не може осетити сласт добра без истрајности у добру. Јер на путу ка добру прво се сретају горчине па онда сласти.

Сва је природа препуна поуке о истрајности. Зар би младе шибљике постале моћном шумом, кад би се уплашиле од ветрова и снегова? И зар би реке биле толико корисне, да не теку коритима истрајно удубљеним? Извршују ли мрави самоубиство, кад им точкови разоре кућу на друму, или поново и истрајно граде другу? Разори ли неки бездушник гнездо ласти у својој кући, ласта ће се без протеста удаљити у другу кућу и изнова градити себи гнездо. Ма што чиниле непогоде и људи против биљака и животиња, ове ће увек задивити људе несаломљивом истрајношћу у извршењу задатка даног им од Бога. Докле год посечена или покошена биљка има довољно снаге да поново расте, она ће расти. И докле год једна рањена и осамљена животиња има и мало снаге да живи, она ће живети и вршити своју дужност.

Сав свакодневни живот људски је препун поуке о истрајности. Само истрајан војник односи победу; и истрајан занатлија усавршава свој занат; и истрајан трговац богати се; и истрајан свештеник поправља људе у својој парохији; и истрајан молитвеник усавршава се до светитеља; и истрајан уметник открива унутрашњу красоту ствари; и истрајан научник проналази правила и законе у односима ствари. И најдаровитије дете неће никад знати да пише, ако се не буде истрајно вежбало у писању; нити ће човек са најлепшим гласом бити добар певач без вежбања у певању. Гле, ми смо навикли да сваки дан опомињемо друге на истрајност и да бивамо опомињани од других на истрајност у својим обичним домаћим пословима. Истрајност је ваљда једина добродетељ, у коју нико не сумња и коју свако препоручује. Но сва та пословна истрајност, о којој чујемо сваки дан, јесте само наша школа за унутрашњу истрајност у области духовној. Сва та спољашња истрајност у глачању и култивисању ствари, у сабирању богатства, знања и умења, јесте само слика оне дивовске истрајности коју ми треба да имамо у глачању и култивисању нашега срца, у исхрани и богаћењу наше душе, нашег унутрашњег непропадљивог и бесмртног бића.

Свето Писмо, најзад, учи нас сваком својом страницом истрајности у духовној области; учи нас како речима тако и највећим примерима истрајности и неистрајности људске. Два најужаснија примера неистрајности у добру показују се у Адаму, праоцу људског рода, и у Јуди, најпре апостолу а потом издајнику. Обојица су били стављени добротом Божјом у најнепосреднију близину Бога: Адам је био с Богом у Рају, Јуда с Христом на земљи. Обојица су почели послушношћу према Богу а завршили вероломством. Јудина је судба утолико страшнија од Адамове што је он већ имао пред собом пример Адамов. Неистрајан је био у борби и Саул, зато је и полудео; неистрајан и Соломон, зато му се царство разделило. Но какву дивну и готово надчовечанску истрајност показује Аврам у вери у Бога! И Јаков у кротости! И Јосиф у целомудрености! И Давид у покајању! И праведни Јов у трпљењу! Какав божанствен пример истрајности показује Пресвета Дева Марија у чистоти! И праведни Јосиф у богопослушности! И апостоли у богопреданости и у христољубљу! Заиста толико има очигледних и јасних примера у Светоме Писму о томе како истрајност у добру на крају побеђује и бива крунисана, да нико од нас који га читамо неће имати изговора, да није знао или није био поучен. Како су то могли знати стотине хиљада светитеља, девственика и мученика од Христа до данас, а ми да не знамо? Није да не знамо, него не смемо да истрајемо. А знати и не истрајати у добру повлачи за собом двогубу осуду. Ко не зна за пут добра па не пође њиме, биће шибан мало. Но ко зна за тај пут па не пође њиме, биће шибан много.

Пут ка добру иде уз брдо, а врло је тежак у почетку за онога ко је научио ићи по равници или низ брдо. Ко пође путем добра, па се врати, тај се не може задржати на месту одакле је најпре пошао уз брдо, него се сурвава далеко ниже у таму и пропаст. Зато Господ и говори, да није приправан за царство Божје ниједан ко метне руку на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62).

Данашње јеванђеље говори о прекрасном примеру истрајности у вери и молитви једне обичне жене, и то једне незнабошке. Да би тај пример као живи огањ пао на савест свих оних, који се зову вернима, но који су у вери и молитви као тврдо и хладно камење!

Отиде Исус у крајеве Тирске и Сидонске. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика к Њему говорећи: смилуј се на мене Господе сине Давидов! Моју кћер врло мучи ђаво. Одакле отиде Исус? Из Галилеје, из земље израиљског народа, који је происходио од благословенога Сима. Куда отиде? У крајеве где су живели Хананци, потомци проклетога Хама. Од благословених, дакле, изиђе Господ и дође међу проклете. Зашто? Зато што благословени заборавише Бога и посташе проклети, а неки од проклетих признаше Бога и назваше се благословеним. Пошто је укорео књижевнике и фарисеје због формалног држања спољашњих обичаја а преступања заповести Божје о милосрђу и о поштовању родитеља, Господ узе Своје ученике и пређе у земљу незнабожачку. Зашто Он оде међу незнабошце, кад је раније наредио ученицима да иду само људима дома Израиљева (Мат. 10, 10)? Прво зато што — како вели премудри Златоуст — свака заповест ученицима не веже Њега. Друго зато што је видео, да Га Јевреји одбацују, и провидео, да ће Га на крају потпуно одбацити. Бог је веран Своме обећању: Он је обећао преко пророка послати Спаситеља народу јеврејском. Бог је то и учинио. Но народ јеврејски преко својих главешина одбацио је Спаситеља. Али како је Бог богат у путевима за извођење Свога плана, дело спасења тим јеврејским одбацивањем Христа није се ни задржало а још мање пропало. Спаситељ прелази границу народа јеврејског и иде међу друге народе. Доследан и веран своме завету Господ и своје ученике шаље најпре народу јеврејском, но по Распећу васкрсли Господ упућује ученике свима народима. Најзад, и трећи разлог: Господ је хтео још једном да застиди изабрани и благословени народ вером незнабожаца, да би га тако привео покајању и повратио к Богу. Први пут је Он то учинио са примером римског капетана у Капернауму, који је као Римљанин припадао племену Јафетовом и који је показао узориту веру у Христа Господа. Јафетовце и Хамовце дакле, призваће Цар небесни за трпезу царску када Симовци, као изабрани и првозвани, одбију позив. То је требало да буде опомена и укор. Но наравно, Јевреји су остали упорни до краја, због чега су и били одбачени од Одбаченога.

Погледајте сад, колика је вера жене незнабошке! Она изађе у сусрет Господу; она Га ослови Господом и сином Давидовим. Нема сумње, она је чула за Христа Чудотворца, јер се глас о Њему разнео био и по околним народима. А сада је сазнала била, да је Он дошао у те крајеве. И она је са радошћу и великом вером појурила к Њему. Како јеванђелист Марко описује, Господ је био ушао у једну кућу јер шћадијаше да нико не чује за Њ.

Очигледно је, да је Господ тиме хтео да покаже још јаче колика је вера у незнабожаца. Он се неће наметати, но они ће Га тражити. Шта више: Он ће се крити од незнабожаца, но неће се моћи сакрити. И не може се сакрити. Силна вера жене Хананејке пронашла Га је. Народ кога је Он призивао није Му хтео прићи, док људи који живе у тами и сена смртној траже Га; и налазе Га чак и онда када се Он од њих скрива.

ОМИЛИЈЕ 1

БЛАГОВЕСТИ

Јеванђеље архангела Гаврила

Лука, 1, 24-28. Зач. 3.

Сунце се огледа у чистој води, и небо у чистом срцу.

Много домова има Бог Дух Свети у овој пространој васиони, али чисто срце човечје дом је Његове највеће радости. Ово је управо Његов дом, све остало су само Његове радионице.

Никад човечје срце не може бити празно; оно је вазда испуњено: или адом, или светом, или Богом. Садржина срца зависи од чистоте срца.

Некада је срце човечје било испуњено само Богом; огледало — само за красоту Божју, харфа — само за хвалу Бога. Некада је оно уистину било у руци Божјој, и стајало је ван опасности; но када га је човек по безумљу узео у своје руке, зверови многи напали су на срце човечје, и од тада је настало оно што посматрано изнутра назива се робовањем срца човечјег, и што посматрано споља назива се историјом света.

Немоћан да држи сам своје срце рукама својим, човек га је наслањао на бића и на ствари около себе. Но нашто је год човек наслонио срце своје, од тога се срце човечје упрљало и ранило.

О, јадно срце људско, својино многих незаконитих господара, бисере међу свињама! Како си отврдло од дуга робовања, и како си потамнело од тешке таме! Сам је Бог морао сићи, да те ослободи од ропства, да те спасе од таме, да те излечи од греховне приказе и да те поново узме у Своје руке.

Силазак Бога међу људе је најнеустрашивије дело Божје љубави, Божјег човекољубља, најрадоснија вест за чисте и најневероватнији догађај за нечисте срцем.

Као стуб од пламена у најгушћем мраку, такав је силазак Бога међу људе. А повест овога Божјег силаска међу људе почиње са ангелом и девојком, са разговором између небесне чистоте и земаљске чистоте.

Кад нечисто срце разговара с нечистим срцем, то је рат. Кад нечисто срце разговара с чистим срцем, и то је рат. Само кад чисто срце разговара с чистим срцем, онда је то радост мир и — чудо.

Архангел Гаврил први је благовесник спасења људског, или чуда Божјег; јер спасења људског не би било без чуда Божјег. Пречиста Дева Марија прва је чула ту благовест, и прва од људских бића устрептала од страха и радости. У њеном чистом срцу небо се огледало, као сунце у чистој води; под њено срце имао је да положи главу Своју и обуче се у тело Господ, Створитељ новог и Обновитељ старога света.

О томе говори данашње јеванђеље.

У оне дане заче Јелисавета жена Захаријина, и тајаше се пет месеци говорећи: тако ми учини Господ у дане ове у које смотри да скине срамоту моју међу људима. У које дане? У оне дане, који претходе великом дану Рођења Господа Исуса. Егда приде кончина љета, када се сустигоше сва велика пророчанства у испуњењу, када се наврши рок, проречен Данилом, када нестаде кнеза од колена Јудина, када немоћни род људски уздисаше заједно са немоћном природом око себе очекујући спасење не више од човека нити од природе него од Бога јединога, у то време заче Јелисавета жена Захаријина. Но шта има старица Јелисавета, жена Захаријина и нероткиња, заједничко са спасењем рода људскога? Има заједничко то, што ће она родити Претечу Спаситељева, који ће као војник напред ићи и објављивати долазак Војсковође. Старица нероткиња могла је родити само гласника спасења но не и Спаситеља. Она је верна слика старога света, који је био састарео и бесплодан, без рода и плода, гладан и жедан; слика сасушенога света, који је као престарело и сасушено дрво још могао неким чудом и озеленети, и објавити пролеће, но никако и плод дати.

У оно време, као и у сва времена, жена нероткиња осећала се под срамотом стидећи се и Бога и људи и себе. Нашто брак, ако супрузи немају деце? И Рај може за бездетне да постане местом искушења и пропасти а камо ли земља. Бездетне супруге највише једе стид једно од другога. Једно другоме они изгледају као зелене смокве без плода, и у дну своје душе бојажљиво и неизразиво осећају проклетство на себи. И што је најгорче — као и у наше дане — једно друго обично подозрева у похоти и нечистоћи, и обоје сматрају свој брак, хтели не хтели, озакоњеном похотљивошћу и нечистотом, нарочито још ако не знају за Бога и не осећају прст Божји на себи. За то су бездетни бракови кратка века и још краће среће. Јер ништа у свету не разочарава људе више од бесплодне жеље, већ задовољене и презадовољене. Првобитна заповест Божја: рађајте се и множите се (Пост. 1, 28), тежи као планина над бесплодним супрузима, ма је они чак и не знали. Ма је они и не знали разумом, кроз учење, морају је знати срцем, кроз осећање јер је утиснута као неизгладљиви печат на сваку душу људску, као и све основне заповести Божје. О туговању бесплодних супруга довољно се зна како из Светога Писма тако и из свакодневног искуства свију народа и свију времена.

Али чудом у те чудесне дане Јелисавета заче у своје старе дане. Како то може бити? питају се они, који лете чулима по површини ствари као по леду над језером, препуним силе и живота. Они који и сами душом осећају и језиком признају, да се овај свет не може другчија спасти него чудом Божјим, обично, када чудо Божје дође, врте главом и одричу чудо питајући се: како то може бити? Кад не би постојао живи и свемоћни Бог, онда ништа не би могло бити, ништа постојати, ништа се уопште десити. Нити би тада могла родити роткиња ни нероткиња. Али кад постоји живи и свемоћни Бог, онда је све могуће, тим пре што Бога не вежу закони природе, које Он није дао да веже Себе него друге, нити да ограничи Своју моћ него да учини неопходном Своју милост. Исто као једна справа, коју је човек направио својом руком, што не ограничава слободу човека, да ради овако или онако, кроз њу или мимо ње, исто тако ни Богом створени свет са својим законим устројством не ограничава слободу Бога да ради овако или онако, сходно Своме милосрђу и људским потребама. Ваљда они, који рађају, рађају својом силом а не Божјом! Бог је нарочито суревњив на живот, те га дели како Он хоће; зачиње се живот где Он хоће и не зачиње где Он неће. Отуда и бива, да понекад млади супрузи при свим испуњеним природним законима немају деце, а понекад опет стари супрузи мимо природних закона имају деце. Живи Бог је једини господар живота, те над оним, над чим Он једини господари, немају силе ни природа ни природни закони, а још мање гатари и врачари, којима се нероткиње често за помоћ обраћају не знајући да су гатари и врачари служитељи не светле божанске силе но тамне силе демонске.

Човек очекује чудо од Бога, а кад чудо дође он не верује у њега. Природа је постала дрветом искушења за човека. Сакривен због своје голотиње под сенку природе човек би и хтео да га Бог посети и боји се Божје посете. Кад га Бог не посети, он се жали, а кад га посети, он одриче. Као што је у Рају Адам био стављен између два дрвета: живота и познања, тако је потомство Адамово стављено опет између два дрвета: Бога, као Дрвета Живота, и природе, као дрвета познања. Да се и сад, као и онда, опроба слобода човекова, његова послушност и његово смирење. Да се окуша мудрост човекова. Да се окуша срце човеково. Да се окуша воља човекова. Јер да нема искушења, не би било слободе. А да нема слободе, не би било људи као људи, но било би у свету само две врсте стења: непокретног стења и покретног стења.

Све ове просте и јасне истине, које не знају душе са земаљским разумом и које оне не могу знати због помрачености духовног вида грехом, знала је једна проста но побожна старица, Јелисавета. Зато се она и не зачуди, кад затрудне у старим данима, него одмах изађе са готовим и јединим разумним објашњењем своје невремене трудноће: тако ми учини Господ у дане ове. А зашто? Она још и не зна, нити по смирености својој сме да помисли, како ће редак и велики бити плод утробе њене. Она не зна за лавовску улогу у историји људског спасења, коју ће имати да одигра њен син: Пророк, Претеча и Крститељ

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ

Ананда Вран Гавран

НА КРУЖНОМЕ ПУТУ

Утиша се дневна ларма, и сунце се на западу зацрвени, застиђено од своје јутарње страсти и разбијених нада. А Вран Гавран забоде штап на боровој висоравни, и упути се за залазећим сунцем, унаоколо земље, не дајући сунцу ни да зађе ни да изађе, јер жељаше Вран да види целу планету под истим нагибом сунца. Па када се кружним путем поново нађе на боровој висоравни, упиташе га зелени борови, и жуте лисице испод борова, и шарене тице на гранама, и окате рибе из сребрног jезера, - његови стари познаници, сви га упиташе:

- Шта си видео, причај нам, Вране, путујући са сунцем око земље?

Погледа Вран свемилосним погледом зелене борове, и жуте лисице, и шарене тице, и окате рибе у сребрном језеру, па прозбори:

- Видео сам самога себе, издробљеног, маскираног, отуђеног, самозаборављеног, окованог - самога себе.

Видео сам безброј будала са скиптром мудрости, и Бога распетог у њима.

Видео сам много опаких властодржаца са фирмом Божје милости, и Бога распетог у њима;

И много светитеља, обучених у лудачку кошуљу стида, и Бога распетог у њима;

И много зломислилаца у зачељу трпезе, и Бога распетог у њима;

И много злорекаца са вођством у руци, и Бога распетог у њима;

И много злодетеља под скерлетном тогом славе, и Бога распетог у њима;

Видео сам синове збунтоване против Оца, и Оца сервилног измећара синовима.

Но највеће што сам видео то није човек без греха но човек, који свесно и вољно искупљује свој грех.

Дизање пониженог Бога једина је ствар, која ми се учинила већа и од Бога, и несравњено већа од земље.

И видео сам, близанци моји, видео сам свуда нокте Луциферове, мада ретко без рукавица; и рогове његове, мада ретко без калпака; и безбојне очи његове, мада ретко без бојених наочара; и ледено лице његово, мада ретко без топле маске; и мач у руци његовој, мада ретко без крста; и маслинову грану мира на грудима његовим, мада ретко без отровне стреле; и нарцис љубави за солуфама његовим, мада ретко неоплетен змијама.

Великим страхом испунише се зелени борови, и жуте лисице, и шарене тице, и окате рибе у сребрном језеру, па опет упиташе Вран Гаврана:

- Па је ли те твоје путовање са сунцем учинило блаженијим и богатијим, Вране Близанче?

Одговори Вран:

Да се сав снег у шећер претвори, а сва киша у малвасију, горчина душе моје не би била заслађена. Јер душа мојa не жели сласти споља. Нити жели да пије сласт, но да поји слашћу.

Да се сва прашина под ногама мојим у смарагд претвори, и све лишће на дрвећу у дијамант, богатство моје не би се умножило. Јер душа моја не очекује богатство споља. Њена је жеља - њен крст - да себе обогати собом а не оделом. Да ми се све ласкаве речи кажу, све почасти укажу и сви престоли даду, ништа не би могло смањити жалост моју осим душа, које би се додале души мојој, које би се слиле с душом мојом, и душу моју удвостручиле, утростручиле, усвечеловечиле.

Опет упиташе зелeни борови, и жуте лисице, и шарене тице, и окате рибе у сребрном језеру:

- Какав је, Вране, пут, којим си ходио?

- Кружан, одговори Вран. Исти онакав каквим и ви ходите када се крећете, када се чак и не крећете.

Ја сам ходио кроз биљке и минерале, сагледао себе у њима, и кроз њих себи дошао.

Ходио сам кроз скимне и змије, кроз арслане гневне и голубе кровињаре, и кроз њих се враћао себи.

Ходио сам кроз гвожђе и живу, кроз биљур и драгуљ, кроз угаљ и радијум, и обазревши се - нашао сам се опет код себе.

Усељавао сам се у маховину поларну и у гљиве барске, и нисам нашао туђине.

Летео сам с ветром и дремао с корњачама, и круг се ипак састављао.

Зрикао сам са зрикавцима, бумбарао с бумбарима и кукао с кукавицама, и кад сам се обазрео око себе, видео сам прстен.

Јурио сам хоризонталом, заклевши се: "Hећу више кругом!" Но кад сам држао да сам на ивици васионе, ја сам видео опет прстен скопчан.

Поновно и поновно улазио сам у све коже људске, у све бунде зверске, у све кошуље цвећане, тражећи туђина, но кад сам држао да сам се удаљио у најдубљу даљину, ја сам се невидљивим кругом враћао у најближу близину.

Бежао сам од себе, да бих избегао неизбежно, но кад сам падао од умора, видео сам се у својој старој постељи.

Још једном се усудише с питањем зелени борови, и жуте лисице, и шарене тице, и окате рибе у сребрном језеру:

- Можемо ли ти ми помоћи, Вране, близанче свега постојећег?

- Не можете мени помоћи, ако не помогнете свему. А свему ћете помоћи мислећи о Свечовеку.

Гле, близанци моји, Свечовек је Распети Бог у свему. Све што постоји на земљи крстови су Распетога Бога.

Свечовек је оно што не лаже у лажову, и не краде у лопову, и не пали у паликући; што не руши у осваjачу, и не блуди у блуднику, и не плаши се у плашљивцу, и не тврдичи у тврдици, и не стрепи у самртнику. Оно је Свечовек.

Свечовек је, близанци, оно што се oceha крилато у змији, свеже у трулој јабуци, несебично у јазавцу, непролазно у бору, неусамљено у лисици, непобедно у тици, срећно у риби, креативно у сребрном језеру, и живо у гробљу. Оно је Свечовек.

Свечовек је Мајка Луциферова, која се дала од сина понизити, исецкати, смањити, стеснити, попљувати и распети, све из материнске љубави према сину.

Ја хоћу да успоставим Мајку, да је саберем, омоћам, освемоћам и васкрcнем.

Кунем вам се, Распетом Мајком, да ћу своју вољу остварити, с помоћи вашом.

Надчовек је зидао куле на неравним темељима спољашње разлике свега. Зато су му се куле сурвале.

А ми ћемо зидати кулу новог света, нове историје, на темељу унутрашње - најунутрашњије - једнакости свега, или распетости свега.

Зато вам и говорим, близанци моји:

- Не можете мени (ни себи) помоћи, ако не помогнете свему. А свему ћете помоћи мислећи о Свечовеку. Прво мислећи о Свечовеку.

ЗАХВАЛНИ АКАТИСТ - Слава Богу за све

Кондак 1.

Царе векова, Који држиш у Десници Својој све путеве живота човековог силом Свог спасоносног Промисла; захваљујем Ти за сва видљива и скривена добра Твоја: за земаљски живот и за небеске радости Твога будућег Царства. Изливај богато и у будуће милост Своју на нас који Ти певамо:

Слава Ти, Боже, у векове!

Икос 1.

Као слабо и беспомоћно дете родио сам се на земљи, али Анђео Твој, раширивши своја светла крила, заклањао је моју колевку. Од тога часа љубав Твоја сија на свим путевима мојим и чудесно ме води у светлост вечности. Зато Те хвали душа моја и кличе са свима који Те знају:

Слава Теби Који си нас позвао у живот!

Слава Теби Који нам откриваш лепоту васељене!

Слава Теби Који отвараш пред нама небо и земљу као вечну књигу мудрости!

Слава Твојој вечности у овом пролазном свету!

Слава Ти за тајне и јавне милости Твоје!

Слава Ти за сваки уздах мога срца!

Слава Ти за сваки корак живота, за сваки тренутак радости!

Слава Ти, Боже, у векове!

Кондак 2.

Господе, како нам је добро да будемо Твоји гости. Како нам је лепо у Твоме свету. Миришу поља, горе се дижу у небеса, златна светлост сунца и лаки облаци огледају се у води. Сва природа тајанствено говори о Теби, све је пуно Твоје милости и све носи печат Твоје љубави. Нека је благословена земља која својом пролазном лепотом буди чежњу за вечном домовином у Царству Твоме, где у непролазној лепоти одјекује песма: Алилуја!

Икос 2.

Увео си ме у овај живот као у прекрасни врт. Видим небо дубоко и плаво, птице како цвркућу у лету; слушам умирујући шум дрвећа и звучну песму вода; уста се моја наслађују мирисним и сочним плодовима. Како је лепо у Твоме свету и како је радосно бити у гостима код Тебе.

Слава Ти за празник живота!

Слава Ти за мирис ђурђевка и руже!

Слава Ти за обиље и разноврсност земаљских плодова!

Слава Ти за блистање јутарње росе!

Слава Ти за радостан осмејак зоре којом ме будиш!

Слава Ти за вечни живот и Царство Небеско!

Слава Ти, Боже, у векове!

Кондак 3.

Силом Духа Светог одише сваки цвет. Твој дах осећам у тихом лелујању мирисних поља. Теби се дивим гледајући склад боја. Куд год погледам, свуда видим лепоту Великога у малом. Слава и хвала животворноме Богу Који застире земљу цветним ливадама, венчава поља златним класјем и украшава их плавим различком, а душу моју - радошћу созерцања. Радујте се и певајте Му: Алилуја!

Икос 3.

Како си диван у лепоти пролећа кад се сва земља подмлађује и хиљаде звукова певају о Теби: Ти си извор живота, Ти си победитељ смрти. На бледој месечини и уз песму славуја почивају долине и шуме под снежно белим велом. Сва земља - невеста Твоја чека Тебе - Вечног Женика. Кад траву пољску тако одеваш, како ћеш украсити изабране Твоје кад васкрсну у будућем веку. Како ће тада просијати наша тела и заблистати наше душе.

Слава Теби Који из тамних дубина земље изводиш толико боја и мириса!

Слава Ти за лепоту природе!

Слава Теби Који си нас окружио хиљадама Твојих створења!

Слава Ти за дубину Твоје мудрости чији печат носи сва твар!

Слава Ти за умиљење с којим целивам траг Твоје невидљиве стопе!

Слава Теби Који си од искони ужегао јарку светлост вечног живота!

Слава Ти за наду у савршену и вечну лепоту!

Слава Ти, Боже, у векове!

Кондак 4.

Како наслађујеш срца оних који размишљају о Теби, Боже. Храниш душу њихову Речју Твојом светом. Разговор с Тобом бољи је од уља и слађи од меда. Молитва Богу крепи и оживљава; испуњава радошћу срце моје. Како величанствен изгледа тада овај свет и сав живот. Где Тебе нема - све је пусто. Где си Ти - тамо је богатство душе. Тамо се као жива вода излива песма: Алилуја!

Икос 4.

Кад се на земљу спусти ноћ, завлада тишина сна и замру звуци минулог дана, ја видим сјај Твојих небеских станова. Огањ и пурпур, злато и азур наговештавају неисказану красоту дома Твога и свечано позивају: Пођимо Оцу.

Слава Ти у тихим часовима вечери!

Слава Ти што изливаш дубоки мир на земљу!

Слава Ти за зраке залазећег сунца!

Слава Ти за одмор благодатног сна!

Слава Ти за утеху у мраку када ми изгледа далек сав свет!

Слава Ти за топлу молитву моје растрзане душе!

Слава Ти за обећање да ћемо се пробудити у радости Твог невечерњег дана!

Слава Ти, Боже, у векове!

Кондак 5.

Бура живота не плаши онога у чијем срцу сија светлост Твог Божанског Огња. Око мене витлају олује и завијају ветрови, страх и тама окружују ме; али у мојој души је мир и светлост. У њој је Христос. И моје срце пева: Алилуја!

Икос 5.

Гледам Твоје небо осуто звездама. О како си богат. Колико је светлости у Теби. Кроз светлост далеких звезда гледаш ме из вечности. Ја сам мали и убог, али Господ је са мном. Његова Рука увек је уза ме и Он ме с љубављу води по свим путевима мојим.

Слава Теби Који непрестано бдиш нада мном!

Слава Теби Који промишљаш о сваком мом сусрету с људима!

Слава Ти за љубав сродника и за верност пријатеља!

Слава Ти за кротост домаћих животиња које ми служе!

Слава Ти за светле тренутке живота!

Слава Ти за чисте радости срца!

Слава Ти за срећу што живим, осећам и видим!

Слава Ти, Боже, у векове!

Кондак 6.

Како си велики у вихору и бури. Како је величанствена Рука Твоја у блеску муње. Глас Господњи диже се над пољима. Он шуми кроз дрвеће, пролама се у грмљавини. Глас Господњи хучи над водама. Силу Твоју оглашује огањ вулкана. Ти потресаш земљу и до небеса подижеш таласе морске. Слава Теби Који смирујеш гордост срца човековог. Слава Теби Коме покајнички вапијемо: Алилуја!

Икос 6.

Кад блесак муње обасја ноћ, како нам јадне и бедне изгледају наше земаљске светиљке. Тако и варљиве земаљске радости постају безбојне и тамне кад Твоја светлост заблиста у души. Зато се душа отима Теби и за Тобом чезне срце моје.

Слава Теби Који си усадио у срце човеково неутољиву жеђ за Богом!

Слава Теби што нас ништа земаљско не може у потпуности задовољити!

Слава Теби Који нас одеваш у светлост!

Слава Теби, Победитељу духова зла и таме!

Слава Ти за откривења Твоја, за блаженство што осећамо Тебе и живимо Тобом!

Слава Ти, Боже, у векове!

Кондак 7.

У хармонији звукова ја чујем Твој зов. У узвишеној лепоти музике, у сјају уметничких дела дајеш нам да наслутимо рај. Све што је истински лепо уздиже к Теби и учи душу да Ти пева победну песму: Алилуја!

Икос 7.

Духом Твојим Светим надахњујеш мисао уметника, песника и научника. Силом Твоје мудрости они пророчки улазе у тајне закона Твојих и откривају нам дубину Твоје мудрости. Њихова дела и нехотице говоре о Теби. О, како сивелики у делима Својим. О, како си велики у човеку.

Слава Теби Који нам показујеш Своју моћ кроз законе васионе!

Слава Теби Који све испуњаваш!

Слава Ти за све што нам откриваш по милости Својој!

Слава Ти за све што скриваш од нас по мудрости Својој!

Слава Ти за дубину људскога ума!

Слава Ти за човекову стваралачку моћ!

Слава Ти за изливе Твоје благодати!

Слава Ти, Боже, у векове!

Кондак 8.

Како си близу нас у дане болести. Ти посећујеш болног, спушташ се на постељу страдалника и срце његово разговара с Тобом. Ти озарујеш миром душу у време жалости и страдања. Ти шаљеш неочекивану помоћ. Ти си Утешитељ, Ти си свезнајућа Љубав, Теби певам: Алилуја!

Икос 8.

Кад сам Ти се као дете први пут свесно обратио, Ти си испунио моју молитву и обасјао ми душу великим миром. Разумео сам тада да си Ти добар и да су блажени они који Ти прибегавају. И зато не престајем да Ти се молим и да Те призивам:

Слава Теби Који испуњаваш и на добро изводиш жеље моје!

Слава Теби Који бдиш нада мном дан и ноћ!

Слава Ти за време које пролази и односи нашу тугу и жалости!

Слава Теби у Коме се ништа не губи, јер свима дарујеш живот вечни!

Слава Теби Који си нам обећао жељени сусрет с нашим умрлима!

Слава Ти, Боже, у векове!

Кондак 9.

Зашто се сва природа тајанствено смеши у дане празника? Зашто је тада тако лако и радосно на души? Зашто ваздух у храму бива тако светао? То је све због струјања благодати Твоје, због одблеска таворске светлости. Небо и земља тада заједно певају похвалну песму: Алилуја!

Икос 9.

Када ме надахњујеш да служим ближњима и када обасјаваш моју душу смирењем, тада зраци Твоје светлости падају на моје срце те и оно почиње да зрачи и сија. Као сунце у води тако се у тим тренуцима огледа у мојој души Твој бескрајно кротки, пун љубави и неизрецивим миром озарени Лик.

Слава Теби Који кроз добра дела преображаваш наш живот!

Слава Теби Који си запечатио неисказаном сладошћу сваку своју заповест!

Слава Теби Који невидљиво присуствујеш у делима милости!

Слава Теби Који нам шаљеш невоље и жалости како би нас научио да саосећамо у туђим страдањима!

Слава Ти за љубав коју си уздигао изнад свега земаљског и небеског!

Слава Ти, Боже, у векове!

Кондак 10.

Што је уништено не може се повратити. Али Ти оживљујеш оне чија је савест замрла и враћаш првобитну лепоту душама које су је изгубиле. Твоме милосрђу све је могуће. Ти си Љубав, Ти си Творац и Обновитељ. Тебе хвалим песмом: Алилуја!

Икос 10.

Боже мој, Који знаш да је горди анђео Деница отпао од Тебе, не дај ми да посумњам и одступим од Тебе. Изоштри слух мој да бих свагда слушао Твој тајанствени глас и призивао Тебе, свуда присутног:

Слава Теби Који премудро управљаш мојим животом!

Слава Ти за надахнута предосећања!

Слава Тн за опомене тајанственог гласа!

Слава Ти за откривења у сну и на јави!

Слава Ти што ометаш моје некорисне намере!

Слава Ти што ме кроз страдања избављаш од страсти!

Слава Ти што смирујеш срце моје и спасаваш ме од гордости!

Слава Ти, Боже, у векове!

Кондак 11.

Кроз сав протекли ланац векова осећам топлоту Твог Светог Духа и струјање Божанског Живота. Ти си близу. Времена као да нема. Ја видим Твој Крст - он је ради мене. Дух се мој до праха смирује пред Твојом љубављу, бескрајном и несхватљивом. Зато ћу довека под Крстом величати Тебе свога Спаситеља песмом: Алилуја!

Икос 11.

Блажени су они који вечерају с Тобом у Царству Твоме. Али блажени су и они које си још овде на земљи примио за учеснике Твоје Тајне Вечере. Колико пута си Својом Божанском Руком давао мени грешном да у причешћу примим Твоје Тело и Крв. И ја сам примао Светињу и осећао Твоју љубав неисказану и чудесну.

Слава Ти за несхватљиву и животворну силу благодати!

Слава Теби Који си установио Цркву Твоју да нам буде тихо пристаниште!

Слава Теби Који нас наново рађаш кроз животворну воду крштења!

Слава Теби Који прашташ грешнику који се каје и обнављаш у њему непорочну чистоту љиљана!

Слава Ти, непресушни Изворе праштања!

Слава Ти за Хлеб небесни и Чашу живота!

Слава Теби Који нас уводиш у царство вечне радости!

Слава Ти, Боже, у векове!

Кондак 12.

Видео сам много пута одсјај славе Твоје на лицима умрлих. Каквом неземаљском лепотом и радошћу сијају њихова лица. Како прозрачне и нематеријалне постају њихове црте. Ћутањем својим они певају о Теби. Када наступи часи моје смрти, просвети, Боже, и моју душу да Ти пева: Алилуја!

Икос 12.

Шта је хвала моја пред Тобом. Уши моје нису чуле песму херувима, њу слушају само душе праведника. Ја знам само како Те хвали природа. Гледао сам зими како обасјана месечином и под белим огртачем од снега који светлуца сребрним сјајем, сва се земља тихо Теби моли. Видео сам како се радују Теби румени зраци излазећег сунца и како хорови птица брује хвалу Теби. Слушао сам како тајанствено говоре о Теби шуме, како певају ветрови и жуборе потоци Имену Твоме; како својим устаљеним кретањем кроз бескрајна пространства проповедају о Теби јата звезда. Шта је хвала моја пред Тобом, Господе. Природа је послушна, а ја не престајем да Те жалостим. Док живим и видим љубав Твоју хоћу да Те славим, Теби да се молим и Тебе да призивам:

Слава Теби Који си нам показао Светлост!

Слава Теби Који си нас заволео љубављу дубоком, неизмерном, божанском!

Слава Теби Који нас ограђујеш светлим војскама анђела и светих!

Слава Теби, Свесвети Оче, Који нам дајеш Царство Твоје!

Слава Теби, Душе Свети, животворно сунце будућега века!

Слава Ти за све, Тројице божанствена и свеблага!

Слава Ти, Боже, у векове!

Кондак 13.

О, Свеблага и Животворна Тројице, прими нашу благодарност за сва добра Твоја и покажи нас достојним Твојих вечних блага, како бисмо, умножили поверени нам талант, достигли Царство Твоје и ушли у вечну радост Господа свога, певајући Му победну песму: Алилуја!

(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)