ЛИК ЖЕНЕ – СПАСЕЊЕ СВЕТА

Жене-мироносице - оне које спасавају човештво човека

Када у Страсну седмицу слушамо јеванђелско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су - како каже Јеванђеље - напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.

За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други - чудо, трећи - исцељење, четврти - ослобођење од мрског римског јарма, пети - уређење својих земаљских послова.

Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу - проповед саможр-твене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека -ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.

Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он Самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски "успех" јарко пројавили еа дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се - по речима Јеванђеља - "узбудио сав град". Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи уствари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?

И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући се за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар - који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом - у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га... " И тада Га - пише јеванђелиста Матеј – сви ученици оставише и побегоше...". Међутим, нису сви побегли.

Под Крстом се догађа чудо земаљске верности земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске "славе" били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима - како видимо из Јеванђеља - Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај - управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: "А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалша"(Јн. 19,25).

А потом, пошто је Исус већ умро:

"Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И долусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу и донесе ломешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платлом с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше лоложен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положлше Исуса"(Јн. 20, 38-42).

Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би - по обичају тог времена - помазале мртво тело миром, тј. мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав "Радујте се!" који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.

Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних Апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.

Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту - када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се "жалости и тугује" - одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. "А Марија стајаше крај гроба плачући".

Тако кроз све векове плаче љубав.

Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.

И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је "победа прогутала смрт" и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка Ето то је смисао изласка жена-мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама-мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.

Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.

Вековима већ у свету - истина слабо, али непрестано - светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена-мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.

Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном истори-јом светли лик тих верних жена-мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би - без обзира на све његове успехе и достигнућа - био само један страшан свет.

Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што без обзира на све зло које господари светом - у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.

"Немају вина...". Али, док је она ту - мајка, жена, невеста - биће довољно вина, довољно љубави, довољно светлости за све...

 

Лик Жене - спасење света

У свету је страшно и пусто. У свету царује самоћа. У свету је бескрајно тешко живети. Ето због чега толико много људи грозничаво покушава да се избави од лажи тог безрадосног живота. Једни то покушавају кроз алкохолизам, други - кроз заваравање себе и других трунчицама најниже животне среће, трећи кроз јалова маштарења. Но, све се то - пре или касније -показује као ћорсокак чији безизлаз свако отрежњење и брутални повратак у мрске окове стварности чини само још страшнијим. И није нимало случајно што је свака област живота - коју год да погледамо - постала за човека "проблем". Проблем друштва. Проблем рада. Проблем полности. Проблем жене. Проблем среће... Све је постало проблем управо због тога што су сви ти "коначни" одговори и правила - које је "једном засвагда" да-ла званична безбожничка пропаганда - одавно већ престали да буду одговори, јер их је стварност разоблнчила и дискредитовала у свој њиховој лажности и испразности. Са друге стране, све је постало проблем зато што у јавности других одговора - нема, и људи не знају где и како да их траже. Тако се у људским животима зацарује празнина и цинизам. Управо та празнина и тај цинизам јесте оно што људи безуспешно покушавају да потисну у себи, оно од чега желе да побегну како знају и умеју.

Многи у наше дане почињу - истина не баш сасвим разговетно - да схватају да су истински одговори немогући уколико се човек изнова не пробије до оног узвишеног и вечног, уколико се не врати вери у Бога. Но, и у Бога је могуће веровати на разне начине. И вера, такође, може бити нека врста повлачења и бекства од стварности, нека врста психолошког самоопијања, то јест псевдо-вера или лажна вера. Али, авај, и у име вере, па чак и у име Божије могуће је мрзети и чинити зло, рушити а не градити. Зар није и Сам Христос говорио да ће "многи доћи у име Његово и превариће многе"? Зар није Сам Христос говорио да "неће сваки који буде говорио «Господе, Господе» ући у Царство Божије? Зато, Црква - још од самих својих почетака - никада није постављала питање "верујеш ли?", јер је знала да су и они који су осудили и разапели Христа, такође, у нешто и на неки начин веровали. Црква је увек постављала питање: како и у шта верујеш?

И управо ту, при покушају да дамо одговор на то - за истинску веру - заиста основно питање, пред нашим унутарњим очима појављује се готово несвесно и без наше воље лик Дјеве-Мајке. Наравно да то ни у ком случају не значи да Њен лик на било који начин заклања собом лик Христов, нити да Њен лик -за хришћанску веру - представља неку врсту другог објекта вере који нема везе са ликом Христовим. Нипошто, јер нам лик Дјеве-Мајке долази од Христа и само од Њега, и то као својеврсни дар и откривење свега онога о чему говори Његово учење и на шта нас Он позива. Зато поставимо себи следеће питање: у чему је сила и помоћ лика Дјеве-Мајке?

Мој први одговор ће, највероватније, зачудити многе. Ево тог одговора: то је лик жене. Први Христов дар и прво и најдубље откриће Његовог учења и призива даровано је људима у лику жене.

Зашто је тај лик тако важан, тако утешан и тако спасоносан? Зато што је наш свет постао до краја и безнадежно мушки сввт. У нашем мушком свету царују гордост, агресивност, у њему се све своди на власт и владање, на производњу и на оруђа производње, на супарништво и насиље. То је свет у коме више нико не жели никоме ни у чему да попусти, да се смири, да заћути и да се погрузи у тиху дубину живота. А управо свему томе стоји као супротност и све то разобличава самим својим присуством лик Дјеве Марије, Пречисте Мајке. Лик бескрајног спасења, али и лнк силе и лепоте смирења. Лик чистоте и њене силе и лепоте. Лик љубави и победе те љубави.

Дјеви Марији, Пречистој Мајци Божијој није ништа потребно, а све добија. Ни за шта се не отима, а све има. У лику Дјеве Марије проналазимо све оно чега готово да више и нема у нашем мушком, гордом и агресивном свету: састрадање, сажаљење, бригу, поверење. Дјева Марија за себе говори: "Ево слушкиње Господње", а ми је називамо Царицом неба и земље, Владичицом и Госпођом. Дјева Марија ничему не учи и ништа не доказује, али само Њено присуство, сама светлост, сама радост Њенога присуства решава и укида све наше измишљене и вештачки створене проблеме. И ми се у Њеном присуству осећамо као да смо се после дугог, мучног и тегобног потуцања поново вратили у свој дом и да је све изнова постало јасно и препуно среће која се не може исказати никаквим речима. И осећамо да је то једина истинска срећа.

Христос је говорио: " Иштите најпре Царства Божијега". И ми управо кроз ту Жену - Дјеву, Мајку и Заступницу - осећамо и схватамо не умом, већ срцем шта значи искати и налазити Царство Божије, шта значи живети Царством Божијим.

са руског: Матеј Арсенијевић

Савремени човек и подвиг тиховања

У почетку бјеше Логос (Јн. 1,1)

          У већини уџбеника и радова који се баве проблемом историје човечанства наилази се на констатацију како је људски род на прелазима векова увек доживљавао кризу, која је подразумевала како позитивне тако и негативне исходе у даљем развоју цивилизације. Тако смо и ми данас на почетку 21. века заиста сведоци тешко замисливих научних, технолошких и медицинских достигнућа, али смо истовремено и сведоци, па и жртве, опскурне глобализације, промовисања морално-социјалних анти-вредности или боље речено наметања и представљања греха као нечег сасвим природног, па чак и неопходног. Колико је владајућа култура агресивна у таквој својој мисији, јасно говори чињеница, да међу припадницима јавног живота никоме и не пада на памет да о греху говори као оном који нас једини отуђује од Бога и Љубави Божије.

Докле је све то довело просечног припадника тек зачетог електронског доба? Довело га је до потпуног безнађа, до тешких психопатолошких поремећаја, и то до те мере да је сасвим неизвесно шта за оне преостале припаднике савремене цивилизације значи бити човек; које је његово назначење; зашто постоји; одакле долази и куда иде.

          Колико год је човек на свим пољима науке и уметности показао и доказао да је овладао, али на жалост, понекад и злоупотребљавао све оно што му је Бог даровао; толико је, пак, очигледно да није овладао собом, да није ни упознао себе. Међутим, тај вечни немир у овој долини плача из које не може да побегне, ипак га подсећа да овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи (Јев. 13, 14), и приморава га да се загледа у недокучива пространства свог унутрашњег бића.

          Нисмо ли последње две деценије прошлог века и сами сведоци огромног интересовања за мистику и све врсте тајанствених учења и појава. Многе су та трагања одвела пагубним странпутицама источњачких секти и квази-мистике, али велик је број и оних који се као блудни синови вратише у Дом Оца Небеског (Лк. 15, 11-32) и у окриље мајке Цркве, јер у православној литургијско-исихастичкој традицији препознаше Извор воде живе (Јн. 4,14).

МОЛИТВЕНО ТИХОВАЊЕ

У ПРАВОСЛАВНОЈ ТРАДИЦИЈИ

Ходите к мени сви који сте уморни

и натоварени (Мт. 11,28)

          Божанствени апостол Павле каже: Ко позна ум Господњи (Рим. 11,34). А ја кажем: Ко упозна ум човека, који је постао безмолвник и телом и духом, каже свети Јован Лествичник у својој поуци о молитви тј. о њеном најузвишенијем облику које се назива тиховањем, безмолвијем или исихијом.

          Исихија је реч грчког порекла, а значи ћутање, тиховање, унутрашњу усредсређеност. У православној традицији ова реч има много комплексније значење, јер је стара 16. векова. То је историја тајне човековог срца и проналажења оног мира који превазилази сваки ум (Филип.4,7). Отуда је исихазам аскетска традиција монашког порекла (4-5. век), која се као покрет духовног и богословског препорода организовала увођењем Исусове молитве као начина постизања стања унутарњег усредсређивања и мира у којем ум тј. срце слушају и отварају се Богу. Многи сматрају да је најбољи превод ове речи на српски језик молитвено тиховање.

Наиме, сваки верујући православни хришћанин који се у извесној мери посветио проучавању и пажљивом ишчитавању светоотачке литературе зна да велики подвиг тиховања подразумева хођење уским путем вере (Вера је крило молитве. Вера је стање душе у коме нема двоумљења, коју никаква тешкоћа не може збунити. (Св. Јован Лествичник)) и трпљења (Трпљење је несломљив бол душе, коју никакве незгоде, ма колико тешке биле, не могу уздрмати… Трпљење је свакодневно очекивање мука. Трпљење је одсецање изговора и мотрење на себе. (Св. Јован Лествичник)), који једини истински може помоћи човеку да позна самог себе (Човек је онај који је познао самог себе. (ава Пимен); Самопознање се добија кроз христопознање, коме претходи христољубље. (св. Јустин Ћелијски).)

          Свакако треба напоменути да исихазам тј. молитвено тиховање ни у ком случају није одвојено од литургијске тј. светотајинске духовности Цркве. Напротив, оно је освећена стаза богопознања коју нам оставише Свети Оци, а кроз коју се остварује најприснији однос човека са Богом - и оно у потпуности увире и извире из литургијског живота Цркве.

          Иако су исихастички текстови углавном писани за монахујуће, св. Петар Дамаскин сасвим јасно каже: То је подвиг који је потребан свим људима. Без њега је немогуће задобити духовно знање и смиреноумље…

          За оце исихасте и оне подвижнике који их подражавају молитвено тиховање тј. упражњавање Исусове молитве није само себи циљ. Оно је пре свега учитељ и помагач у стицању врлина од којих се посебно издвајају покајање тј. преумљење (Ђаво је у нама самима. У нама се води унутрашњи рат. Ако је унутрашње зло побеђено, онда ће се и спољашње покорити као слабије. (св. Јован Касијан)) и трезвоумље, које подвижника доводе до богопознања тј. обожења.

У православној духовности срце није само физички орган већ средиште човековог бића, његово најаутентичније ја. Истовремено оно је и унутрашњи дом (1. Цар. 8,6) у који се улази у стању самоиспражњења (кенозе) и жртве, јер се у њему збива сједињење са Христом (Када неко види Бога, више није у стању ништа да каже. Само плаче од радости. (старац Јосиф Исихаста)). Према томе, срце даје јединство људској личности, а умна молитва тј. молитва срца омогућује да човек досегне суштинско стање јединства и целовитости сопствене личности, јер тек тада у најскривенијим деловима свога бића може немо да узвикује: Ава оче, (Мк. 14, 36) добро нам је овде бити (Мт. 17, 4). Зато је добро приметио један православни писац када је рекао: Оно што је најтеже и одлучујуће у уметности молитве јесте тиховање. (Калистос Вер, Сила Имена)

ЗАКЉУЧАК

Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју (Мк. 9,24)

          Ко ступа у манастир и све даје Христу, тај улази у Цркву. Можда ће неко упитати: зар они који живе сами у некаквој пећини ичим помажу Цркви? Да, пећински монаси помажу Цркви на тајанствен или мистичан начин. Онај ко живи у пећини не сади, истина, дрвеће и вртове, нити пише књиге, нити ствара друге тековине које потпомажу живот или напредак, али он ту у својој пећини ствара, развија се и обожује.

          Подвижници бораве у пећини да их нико не би одвајао од духовног живота. Својом љубављу, надахнутим и чистим животом, а првенствено својим животом они помажу Цркви. Рећи ћу вам нешто што ће вам се учинити и као претерано, али децо моја хоћу да ми верујете. Реч је о доприносу монашке молитве. Слушајте ме пажљиво!

          Претпоставимо да имамо седам свештенослужитеља који су теолози и проповденици речи Божије, а при томе су и свети по свом животу. Имају и ненадмашни говорнички дар. Сваки од њих опслужује по једну парохију, а свака од тих парохија састоји се од неких десет хиљада парохијана. Дакле сваког дана њихову реч чује седамдесет хиљада људи. Хиљаде људи слушајући их, преображавају се, кају се, враћају се Христу; спасавају се читаве породице.

          Један мохах, кога нико не види док седи у некој пећини, својом смиреном молитвом утиче много више. Он један, наспрам оних седам, постићи ће веће резултате. Ја то тако видим, сигуран сам у то. Ето колико је значајна монашка молитва. Монах је сам у келији, али таласи његове молитве допиру до свих људи, ма колико они били удаљени. Молитвом монах учествује у свим људским проблемима и чини чудеса.

          Овако је беседио блажени старац Порфирије Кавсокаливит (1906-1991), који је и у наше време засијао као живи сведок Живог Бога, проповедајући да је Бог Љубав (1. Јн. 4,16) и да жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине (Еф. 4,13).

          Да ли се може појмити радост, али и одговорност сваког православног хришћанина који је у овом номинално прогресивном, али суштински апсолутно декадентном друштву пронашао Извор воде живе, и може заједно са апостолом Томом да узвикује: Господ мој и Бог мој! (Јн. 20, 28), свим својим бићем схвативши ко је, зашто је и куда иде!

О ПОБЕДИ И ПОРАЗУ – СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТ

    Понекад победа доноси штету, а пораз корист. Тако међу људима раздраженим обично сматрају победиоцем онога ко више нанесе увреда. Но баш тај је побеђен и нагрђен најљућом страшћу; а ко је равнодушно поднео увреду, победио је и остао је на висини. Онај није могао да се излечи од свог сопственог недуга, а овај је отрпео туђи; онај је побеђен од себе, а овај је ликовао над другим; и не само што се сам није разгорео, него је погасио задимљени пламен другога...
Зато не тражимо увек победу. Наравно, нападач обично доноси победу над нападнутим; но то је жалосна победа, пошто она доноси пропаст победиоцу. Међутим, увређени и привидно побеђени, када подноси увреду великодушно, без сумње задобија свој венац. У многим случајевима боље је претрпети пораз, и ово је чак најбољи начин победе. Ако неко некога опљачка, или му нанесе ударце, или му позавиди, то онај ко не би показао противљење, остао би победилац. Но што говорити о отмици и зависти? Победилац је и онај кога вуку на мучење, који сноси окове, бијење, сечење и грозну смрт. У обичној борби пад се сматра поразом, у нас хришћана победом. Ми никад не бивамо победиоци када чинимо зло. Тако исто и сјајна победа бива онда када ми трпљењем побеђујемо оне који нас вређају. Јасно је да је оваква победа од Бога, зато што она има својство супротно обичној победи, а то служи доказом моћи. Тако и морске стене расецају таласе што о њих ударају. Тако су се и сви свети прославили и увенчали и уздигли себи сјајне трофеје онда када су одржали такву победу, страну противљењу. Не узнемируј се, не узбуђуј се, Бог ти је дао моћ да побеђујеш без борбе, само и једино кроз трпљење. Не војуј, не излази у бој – и одржаћеш победу. Не ратуј –и добићеш венац, Ти си јачи од најјачег твог противника.Што се застиђујеш себе? Не дај му да рече да си ти победио ратујући, него пусти га нека се диви твојој непобедивој сили и свима говори како си га ти победио без рата. Тако се и блажени Јосиф прославља због тога што је трпљењем победио своје злотворе. И браћа и Египћанка смишљали су зло за њега, но он их је све победио. Не говори ми ни о тамници где је он био затворен, ни о царској палати где је живела она жена, но ми реци: ко је био поражен, а ко је остао победилац, ко у жалости, а ко у радости? Египћанка не само да није могла победити овога праведника, него ни своју сопствену страст, а он је победио и њу и ову. Ако хоћеш, чуј баш њене речи, па ћеш увидети победу: «луга Јеврејин, којега си нам довео, дође к мени да ме осрамоти» Не срамоти те слуга, несрећна и ништавна жено, него ђаво који ти је нашаптао, као да ти можеш скршити дијамнт. А шта ради Јосиф? Он ћути, и тако бива осуђен као и Христос. Јер све што се случило с њим, служи праобразом онога што се случило с Христом. Јосиф је био у веригама, а она жена у царској палати. Но шта је с тим? Он је био славнији од сваког круненосца, мада је чамио у веригама, а она је била несрећнија од сваког сужља, мада је живела у царским одајама. У сталом, не треба тражити победу и пораз само овде, него и у самом свршетку дела. У ствари, ко је достигао оно што је желео? Сужањ, а не царица. Он се трудио сачувати целомудреност, а она га хтела лишити тога. Ко је, дакле, задобио оно што је желео: он ли, којие отрпео зло, или она, која је учинила зло? Очигледно он, који је отрпео зло. На тај начин он је остао победилац. Па кад ово знамо, онда иштимо ону победу која се задобија кроз трпљење зла, а избегавајмо ону која се достиже кроз наношење зла. Тако ћемо провести садашњи живот безметежно и сасвим спокојно, и достићи будућа блага – благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, коме нека је слава и сила на век века. Амин.

ПИСМА ВЕЧНОГ СПАСЕЊА – СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

(одломци)

Сада ћу ти указати укратко све што је неопходно ради спасења сваког човека. Ово се може изразити овако: веруј и примај благодатне силе преко светих тајни, живи по заповестима Божијим и под руководством Богом постављених пастира, одржавајући живу везу са Светом Црквом. Да би ти било још јасније како је ово неопходно, упореди идење путем спасења са обичним путовањем. Да би путник негде удобно и безбедно путовао, потребно је да буде добра видљивост, тј. да има светлости, затим да је изграђен пут и да сам буде здрав и крепак, а да у случајевима нужде, на пример на раскршћима буде неко ко ће му указати којим путем да настави. Слично овоме и на путу спасења неопходна је светлост-то је вера, неопходан је изграђен пут-то су заповести, неопходни су здравље и снага-то су благодатне силе, које се дају преко светих тајни; неопходни су путеводитељи и руководитељи-то су пастири Цркве. Све ово ти видиш делујућим у Светој Божијој Цркви са којом зато одржава живу везу сваки који на правилан начин гради своје спасење. Сви који су се спасавали, ишли су овим путем и сви који се спашавају њиме иду...другог пута спасења нема.

+++++++++++

    „Наша породица од старине, још од дедова и прадедова, одржава обичај да се исповеди и причешћује у сва четири поста. У нашој парохији и неке друге породице чине то исто, и нико се већ не чуди томе. Но, мени долази жеља да продужим пост и чешће се причешћујем: тако на пример два пута у Великом и два пута бих у Божићном посту, али и још понекад ван прописаних постова. Но, ако бих тако чинила у нашој парохији, сви би то приметили и одмах би почела говоркања, а мени би то сметало. Могу ли се ја причешћивати и у другој парохији? Знам једног свештеника који много воли кад се неко често причешћује, и свима то препоручује. Код њега бих ја и отишла.“

    Може. Ваша жеља је добра и спасоносна. Дај Боже да је остварите. Но, пазите, да не трубите пред собом. Чувајте се и тако себе држите да за ову трубу немате  ваздуха.
Само ово дело је од велике помоћи за оне који траже живо општење са Господом. Јер је Господ рекао: „Који једе Моје тијело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему“(Јн.6,56). Тако је Он обећао, и како је Сам Он испунитељ овога, тако и свакако бива онима који се достојно причешћују. О томе се само и брините да се достојно причешћујете. А као то постићи? Мислим да вам је то познато: савест очистите, веру и љубав према Господу опет оживите, обећање свестране исправности опет оживите, -и приступајте са страхопоштовањем, али и са смелошћу, и уздањем да себе предајете у руке Господа Који вам жели спасење. Созерцајте при томе Самога Господа Који вас Сам причешћује преко руку свештеника, које само служе као оруђе.
Не смућујте се тиме што вам долази помисао да имате и другог духовника. Чврсто верујте да Господ исповест прима и разрешава исповеђене грехе, кроз уши и уста духовног оца. Господ је један. Из тога следи да два духовника никакве штете не могу причинити св. Тајни исповести. Само се портудите да све што душу оптерећује више или мање као бреме, откривате не одступајући од овога због стида, јер откривате душу Ономе Ко већ одавно све зна.
Добро чини зај свештеник што призива на често причешћивање. Често пошћење са исповешћу и светим причешћем јесте најјаче васпитно средство у духовном животу.  Нека вас благослови Бог и помогне вам!

 +++++++++++++++++++++++

„Код нас је био добар свештеник, но премештен је у другу парохију. На његово место дошао је други, од кога су невоље у души. Службе обавља немарно и брзо, а у разговорима-када до њих дође-распреда само о ситницама; а о делу Божијем, ако и проговори, то све нешто са некаквим ограничењима и скраћивањима строге истине. Како се избавити од оваке саблазни?“

Сами сте криви. Рђаво сте се користили добрим свештеником и Господ га је узео. Реците, јесте ли постали бољим од пређашњег доброг свештеника? Ето, снебивате се да кажете да. А ја ћу и из даљине рећи да нисте постали бољи- судим по томе што осуђујете новог свештеника, не умејући да држите своја осећања према њему како треба. Па и пре недавно отишлог доброг свештеника, код вас је био добар свештеник, а пре њега који је био, био је добар. Видите, колико вам је добрих свештеника послао Господ, а ви сте и поред тога неисправни. Зато је Он и одредио: зашто на ове трошити добре свештенике, послаћу им мање исправног. И послао је.Видећи ово, требало је обратити пажњу и на себе, покајати се и исправити се, а ви само судите и оговарате. Постаните исправни и тада ће се свештеник одмах променити. Помислиће-са овима се не може којекако служити и немарно водити поучни разговори. Свештеници, ако бивају немарни и брзи у служењу, а у беседама празноречиви, то се већим делом може применити на саме парохијане.
Говорећи овако, ја не оправдавам свештеника. Њему нема извињења, ако он не само противкаконским деловањем, већ и неразумним служењем по канонима саблажњава душе које су му поверене. Ја говорим само оно што вам је пригодније у овом случају чинити. И прво сам рекао већ: не судите, већ и на себе обратите пажњу и постаните исправнијим, и у молитви, и у разговорима, и у читавом понашању. Затим се молите Господу да исправи свештеника . И Он ће га исправити. Само се молите како треба.  Господ је рекао, ако се двоје саветују о некој ствари и почну се молити, то ће им бити по молитви њиховој. Тако дакле саберите се сви добронамерни парохијани и молите се за свештеника; молитви додајте пост и појачајте милостињу, а тако чините не дан-два, већ недељама, месецима, целу годину. Трудите се и изнуравајте себе свескрушено, док се не измени свештеник. И измениће се; будите уверени да ће се изменити. Недавно сам чуо о сличном подвигу и његовом плоду. Једна старица, проста сељанка, велика богомољка, приметила је да је неко кога је поштовала, почео унеколико да одступа од својих животних принципа, и то ју је толико погодило, да се дошавши у кућу затворила у своју собу и стала на молитву рекавши Господу: са места се нећу померити, кап воде нећу попити и очима мојим сна нећу дати, док ме не услишиш Господе и не вратиш на пређашње тог човека.Како је одлучила, тако је и учинила, подвизавајући се у молитви и скрушеним сузама, досађивала је Господу да је услиши. И већ је снага почела напуштати, али је она остајала при своме: макар и умрла, не одступам док ме не услиши Господ. И Он ју је услишио. Дошло је до ње уверавање да се онај за кога се молила, врати на старо. Пошто се у ово и сама уверила, сузама благодарности није било краја. Ето такву молитву и ви треба да устројите-макар не такву по форми, већ такву по усрдности, самопожртвовању и неодступности. И несумњиво ћете добити жељено. А ако ви само узгред будете, понекад кући или у цркви, или у разговору произносили: дај му Господе да буде добар, каквог онда плода очекивати од такве молитве? Па, то и није молитва, већ проста слова.
Рекао сам вам главно. Додао бих још једно, но његово испуњавање је врло тешко. Овде мислим да можете ви добронамерни и поштовани, прићи свештенику и замолити га да измени у начину свог служења, оно што вас смућује и саблажњава. Врло је просто ово учинити, али је крајње тешко  исто учинити да уроди плодом. Потребно је да и ваш поглед, и израз лица, и тон речи, а не само садржај-одишу најискренијом и најтоплијом љубављу. Тада би се могла надати да ћете доћи до жељеног циља. Без овога је боље не предузимати ни један корак, јер ће још горе произићи-најжалоснији неспоразум. Можда ће бити још боље написати му све, али и при овоме је неопходан дух свепобеђујуће љубави. Дакле за успех у овоме делу потребно је нешто више од пуке учтивости, која је без љубави-отровни жалац.
Више од овога немам шта да вам кажем, сем да трпитеПостоје још и законски начини, али они нису у мом домену и ја ћу прећутати о њима. 

                  ++++++++++++++++++++++++++

Не разабравши из твог првог писма шта ти је потребно, замолио сам те да о томе напишеш јасније. Али ти опет скоро ништа ниси рекао. Казао си реч-две, али оне су тако неодређене, да се не могу досетити на шта мислиш.
Пишеш: “Видљиво спољашњим очома и обреде и законе ја сам окренуо назадци разумем у обратном смислу.”
То је и твој одговор на моје питање. Али ту није све јасно. Шта значи:”окренуо назад” и “разумем у обратном смислу”?
Ако си под “окренуо назад” хтео да кажеш да не стављаш спољашње црквене чинове и обреде у делу спасења на прво место, не напред, већ на друго место-позади, то је правилно. Тако и сама Света Црква разуме да је сав спољашњи поредак само израз унутрашње хришћанске настројености душе и води ка буђењу и укрепљивању тог унутрашњег. Суштина нашег дела је унутрашњи живот, -живети духом у Богу.
А ако си ти све ово окренуо назад у том смислу да си све одбацио као непотребно, то си неправилно расудио и учинио. Без спољашњег нам је немогуће остати у делу обраћања Богу и остваривања спасења. Тако смо ми устојени, да наша унутрашњост тражи спољашње ради свог пробуђења и укрепљења. И видимо у историји, да су неки ма колико хтели да буду духовним, нису могли сасвим да се одреше од спољашњег и одбацивши општехришћанско, заводили су своје. То је вероватно и код тебе, или ће бити, ако си пошао или ћеш поћи тим путем. А ово је крајње неразумно и богопротивно.
Спољашњи чинови Свете Цркве у главном и суштинском су установљени светим Апостолима, а допуњени и у данашњи вид доведени Светом Црквом преко светих отаца, дејством Духа Светог и руковођени Господом Спаситељем, Који је Глава Цркве. На тај начин, ако си ти све ово одбацио или будеш одбацио, то си ти постао или ћеш постати богоборцем, и расуђујеш или ћеш расуђивати не по Божијем, и поступаш или ћеш поступати против воље Божије.
Ђаво је већ многе скренуо са пута, намећући им да Богу треба служити духовно и да спољашње треба одбацити. Тачно је да БОгу треба служити духовно, но да би дошли до духовног служења, треба се претходно вежбати у спољашњем, а затим достигавши духовно, ако коме Бог да – подржавати, оживљавати и укрепљивати ово духовно, неопходно је опет тим спољашњим. Како се деца могу одмах подухватити духовног? Нека се прво науче да служе Богу споља, а када поодрасту-научиће се да Му служе и духовно. Но, научивши се да и духовно Богу служе, они не одбацују спољашње, зато што оно слично подлагању дрва у пећ, разгорева и распаљује унутрашње духовно. Тако ми видимо поредак и у Цркви Божијој. Сви угодници Божији су тако дејствовали, као што видимо из њихових житија. Ако хоћеш да подобно њима добијеш спасење, то им подражавај у овоме. Одржавај и испуњавај све што садржи Црква, но на томе се једино не заустављај, већ усходи навише, ка духовном, и сву пажњу обраћај на сазидавање духа, или на унутрашњи живот-да би у срцу увек био са Богом. Ако тако будеш поступао, то ћеш доћи до истинског дела.
Шта значе такође твоје речи:”Схватам у обратном смислу”? Све видљиво у Цркви има духовни смисао; но, он није обратни, већ стварни, као што и Црква учи да се разумева све своје. Тако, ако ти све спољашње црквено покушаваш да схватиш и по његовом унутрашњем духовном смислу, то је добро. Ако си ти тиме хтео да кажеш нешто друго, то пази да се то не покаже неодобавајућим. Онда напиши јасније шта ти и како разумеш. Духовни смисао свега спољашњег у Цркви је већ одавно предложен пажњи верујућих, речима наших богомудрих учитеља. А сам се подухватати тог дела није сасвим безопасно, јер се зачас може заплести и набасати у богопротивне мисли.
Ти си уопштено рекао да све црквене обреде и законе, -и вероватно све битно у Цркви Светој стављаш споља у један ред. Ако је то тако, онда грешиш. Потребно је из свега спољашњег у цркви издвојити и ставити у нарочити, највиши разред седам Божанских Тајни, Господом Спаситељем установљених ради предавања  верујућим Божанске благодати, без које нема спасења. У Цркви Божијој-реч Божија која садржи Богооткривену истину и Божанске Тајне- јављајуће благодат, исто су што и зенице очију. И цени их, као зенице очију својих. Сви други чинови Цркве, иако такође свештени и достојни страхопоштовања, не могу се поредити са седам Светих Тајни. Ове Тајне, иако видљиве-садржавају и предају Божанску благодат,-и мимо њих је исту немогуће добити, а следствено томе ни спасење. Сви други чинови Цркве само припомажу подгревању благодати, предјављујући је, али је не предајући. –Овога треба бити јасно свестан.
Тако је благоволео да устроји Сам Господ Спаситељ, Који нас свакако не би обремењивао непотребним, да нам Св. Тајне заиста нису неопходне. Запиши у свом срцу: ко се туђи од Св. Тајни, тај је безблагодатан, то јест нема у себи Духа Светог. А ко Духа Светог нема, није Христов. А ко није Христов, није Очев. –Видиш ли?- Ко се клони Св.Тајни, тај је туђ Пресветој Тројици. Пази, брате. Коме је свој онај, који је за Свету Тријицу туђ?!
Црквене чинове и обреде ти си назвао спољашњим, за очи видљиве. То није сасвим правилна реч. Видљиве су само радње и положај оних који се моле и свештенослужитеља, место и време. Но, ово не чини суштину обреда Цркве. Њихову суштину чини свеукупност молитвословља, који образује неки црквени чин. Молитвословља представљају начин узношења ума и срца-Богу, који приличи неком свештенодејству. Ако тако поимаш црквене чинове и обреде, то их никако не можеш назвати само спољашњим-за очи видљиве-када је њихова суштина у унутрашњем молитвеном узношењу ка Богу. Истина је да са стране посматрано, ти видиш само спољашња дејства и положаје савршујућих обреде и учествујућих у њима, но, нетачно је ограничавати све своје схватање обреда само овим спољашњим. И када човека посматраш, ти видиш само тело, главу, руке, ноге и друго, но, не можеш рећи да је сав човек само оно што видиш очима. Јер главна је у њему душа, која га и чини човеком. Тако и у обредима, није спољашње видљиво, већ унутрашње-оно што чини суштину дела. Изволи тако разумети, и-оно своје “спољашњим очима видљиви обреди”-одбаци, па уместо тога говори: црквене молитве.
Ко се од одреда туђи, тај се туђи и од молитви црквених; а ко молитве црквене избегава, тај лишава себе великог обећања Господњег: “Гдје су два или три сабрана у Моје име, ондје сам и Ја међу њима”(Мат.18,20).
Завршавам моју реч Ја сам ти рекао све што се чинило нужним, судећи по твојим речима. Ако ово не одговара жељама твог срца, то није моја кривица. Зашто си писао тако загонетно? –Ако ти је потребно још нешто, пиши, али пиши просто и јасно, да би ми било јасно шта те интересује.

+++++++++++++++++++

    Пишете: „Покушавам да живим у манастиру“. – Добро!- Нека вам дарује Господ да увидите монашки живот у манастиру. Изволите знати да у сваком манастиру теку два живота: један обичан, житејски, -иду, говоре, једу, пију, спавају, и други-управо монашки-у молитви, посту, богомислију и борби са страстима. Видљив је само онај први- а овај други се намерно скрива, чак и од својих, а камоли од посетилаца попут вас. Не видевши ово, ви можете закључити: па, шта је то монаштво? –ту је исто као и у свету, -нарочито ако се деси да чујете крупне разговоре или видите нешто рђаво. Због чега нападају монахе и монахиње? Због тога што виде само једну, да тако кажем житејску страну њиховог живота, а праву монашку не виде-јер бивају у манастирима само као посетиоци. Пазите, да и ви не паднете у такву грешку.
Ето, ви сте већ приметили нешто што није по вашем укусу: „Код монахиња ђаво не силази са језика; мало-мало, па све ђаво па ђаво. Признајем, то је за мене непријатно изненађење. И како то може бити? –ја имам разум, сама мислим и сама говорим, сама делам“. –Овим ви дајете до знања да не верујете у уплитање нечистих сила у наша дела. Учена! Како веровати у такве бесмислице! Сви су учени такви, и сами не виде како их ђаво саплиће још више од неуких-и то не само у животу, него и у науци. Нема ни једног научника коме ђаво не би напунио главу мехурима од сапунице, које они сматрају најблиставијим идејама или теоријама. А у животу, у осећањима и односима, он их непрестано саплиће да би им се наругао. Но, они ово не могу разумети. –Ето, и ви сте таква. Причекајте. Враг вам неће дозволити да много чекате, већ ће вам нашаптати таквих бесмислица, само да би вас оборио.
Но, овог пута ја вам ништа даље о томе нећу рећи, сем тога да треба да размислите и обновите у себи ону истину, да „не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“ и да њихов главнокомандујући „као лав ричући ходи и тражи кога да прождере“. Тако говори Дух Свети устима светих Апостола. Треба веровати у то. Само верујте, а опит живота који сте започели, ускоро ће вас опитно уверити у ово.
Ви сте решили да се помолите да би вам Господ дао да јасно увидите ко сте ви. Предобро решење! Нико вас до Господа не може научити истинском познању самих себе. Овоме учи и искуство, но тачно разумевање искуства у овом случају даје Господ. И анђео чувар, покренут Господом, сугерише како шта запажати. Трудите се! Нека вам да Господ да јасно увидите како сте слепа, раслабљена, прокажена. Ово је наше стварно стање. Такво је оно заиста и не причињава се дакле само таквим; само што ово не виде сви, чак и међу онима који желе да виде. Ђаво сакрива да смо ми такви- то му је посао. Он покрива маглом наше очи, држећи нас уопште у мишљењу да смо ми врло добар народ. А нама то и годи. Када вам буде дао Бог да развејете ту маглу, увидећете колико сте добри. Почните да долазите пред Господа у молитви, као осуђена и пропала. Чак и ако би ово био крај вашег самопознања(ако успете у њему); добро је ово и унапред говорити о себи да би давали правац самопознању.

ISPOVEST – NIJE ROMAN, VEĆ BORBA

Kako svešteniku reći svoje greh? Da li je neophodan osećaj pokajanja na ispovesti? Da li posle ispovesti treba očekivati duševno olakšanje? Ova početnička pitanja često ostaju “bolna” i za iskusne vernike

Mnogi od nas se ustežu da uznemiravaju sveštenika sa svojim previše “jednostavnim pitanjima”. Da bi se ta šupljina popunila, dopisnik “NS” Dmitrij Rebrov postavio je “jednostavna pitanja” o ispovesti starijem duhovniku Moskovske eparhije, nastojatelju Pokrovske crkve u podmoskovskom selu Akulovo, protojereju Valerijanu Krečetovu.

Beleška

Protojerej Valerijan Krečetov, rodjen je 1937. godine u porodici represovanog blagajnika a potom sveštenika Mihaila Krečetova. Završio je školu 1959. godine i tada je bio na Moskovskom šumarskom fakultetu, da bi posle tri godine po njegovom završetku, upisao moskovsku seminariju. Rukopoložen je 12. januara 1969. godine, a 1973. godine je završio Moskovsku Duhovnu akademiju. U toku svog dugogodišnjeg služenja imao je mogućnost da razgovara sa mnogim istaknutim pastirima, pa tako i sa ocem Nikolajem Golubcovim, ocem Jovanom (Krestjankinim), ocem Nikolajem Gurjanovim. Trenutno je duhovnik Moskovske eparhije i nastojatelj Pokrovske crkve sela Akulovo Odincovskog regiona.

Da li je moguće pokajanje “bez posrednika”?

- Oče Valerijane, kako biste objasnili maloocrkvoljenom čoveku šta je to ispovest i zbog čega je ona potrebna?

- Jednom je mom ocu, takodje svešteniku, profesor na ispitu u duhovnoj akademiji postavio pitanje: recite mi mladi oče (a moj otac je tada imao pedeset i nešto godina, jer je sa 49 pošao u seminariju), šta Gospod radi kada želi da prizove čoveka k Sebi? Moj otac je odgovarao i ovako i onako, stari professor se slagao i na kraju je odlučio da precizira: a šta je najvažnije? I sam odgovara: On šalje čoveku duševnu tugu, nevolje, kako bi čovek tražio Boga, kako bi čovek osetio da ne može ovozemaljskim sredstvima da se izbavi iz tog stanja. I ja mislim da je to veoma tačan odgovor! Čovek se u svom životu neizbežno susreće sa posledicama greha. Postoji izreka: živi danju tako, da bi noću mirno spavao. To je izreka narodne mudrosti jer utisci tokom dana zaista uznemiravaju san. Čini se kao da je sve prošlo, ali ipak čovek počinje da razmišlja o ovom ili onom dogadjaju i čuje neki glas koji mu o nečemu govori…To je glas savesti. Ponekad čovek videći nepovratnost učinjenog čini strašne korake: pokušava da se liši života, naprimer ili počinje da pije. Ljudi upadaju u još pogubnija stanja od onih od kojih beže. Sve je to anestezija: čovek ne može da izleči bolest, ali uklanja njene simptome. Traženje izlaza i predstavlja osnovu potrebe pokajanja, jednog od osnovnih razloga koji primoravaju čoveka da ide u Crkvu i na ispovest.

- Često pitaju: šta će čoveku crkvena ispovest, zbog čega da ide u crkvu, zar ne može da se kaje sam, naprimer, kod kuće, bez “posrednika”?

- Ako je ispovest u crkvi iz nekih razloga nemoguća, može se ispovedati i tako “bez posrednika”. Ali može li početnik da čuje kada Gospod odgovori: “Dobro, Ja sam ti oprostio”. Sveti Jovan Kronštatski je kada bi nešto zgrešio molio se Bogu dok od Njega ne bi dobio oproštaj. Ali zar početnik ima takav stepen opštenja sa Bogom?

Čovek ima prirodnu potrebu za opštenjem. Ali i u opštenju sa čovekom i u opštenju sa Bogom veoma je važno ne samo da nas neko razume, već da se dobije i vidljivi znak tog razumevanja. Gospod je tako ustanovio da čovek dobija Njegov oproštaj preko drugog čoveka – sveštenika. “Kojima oprostite grijehe, oprostiće se; i kojima zadržite, zadržaće se” (Jn. 20, 23).

- Kada čovek dolazi na ispovest ponekad mu se javlja pitanje: za šta konkretno da se ispoveda? Savest kao da “ne boli”, ni u čemu ne razobličava, nikoga nije ubio, nije krao.

- Da, savest u prvom redu razobličava čoveka za teške grehe. Ali ako savest ni o čemu ne govori, to često znači samo to da ona otvara usta ali joj ih zatvaraju. Sveti Oci kažu: kada čovek ulazi sa svetla u mračnu sobu, on u početku ništa ne vidi, potom kada se njegove oči naviknu na mrak, on počinje da vidi krupne objekte, potom sitne, a ako upali svetlo počinje da vidi sve. Tako i čovek koji počinje da sledi svoj unutrašnji život u početku vidi samo krupne grehe, potom sitnije. A potom mu blagodat daje svetlost radi toga da bi mogao da “vidi svoja pregrešenja” – za to molimo Boga u Velikom Postu u molitvi svetog Jefrema Sirina.

Za koje grehe da se kaje – to je pitanje vremena. U početku čovek mnogo ne razume, ne primećuje, ali u samoj Tajni blagodat, Duh Božiji počinje čoveku da otkriva vidjenje sopstvenih grehova. I čovek možda i ne spoznajući u čemu je grešan, ipak oseća svoju grehovnost. Ispovedanje grehova je – razboritost, ali postoji i stanje osećanja, čovek postaje svestan da je grešan u poredjenju sa svetošću – to i jeste delovanje blagodati.

Moj otac je rodjen 1900. godine, to jest njegova mladost je bila u godinama posle revolucije: svi ti novi talasi, sloboda … I on se udaljio od Crkve. Njegova majka, moja baka, zamolila ga je nekako da podje u crkvu u vreme Velikog Posta i da se pričesti, rekavši da ukoliko to uradi ona će mu se pokloniti do nogu. “Šta ti je mama, ja ću i tako otići”, - odgovorio je i pošao na Arbat u crkvu kod oca Vladimira Vorobjeva (dede današnjeg rektora PSTGU prot. Vladimira Vorobjeva). Došao je na ispovest ali nije imao nikakve misli o pokajanju: stajao je i posmatrao mlade devojke u crkvi. Došao je njegov red, kleknuo je i na pitanje sveštenika: “Šta mladiću imate da kažete?” – otac je odgovorio: “Nemam ništa”, - A zašto ste došli?, - Mama me je zamolila. Tada je sveštenik malo ćutao i odgovorio: “To je veoma dobro što ste poslušali mamu”, - pokrio je epitrahiljem mog oca i počeo da čita razrešnu molitvu. “Šta se sa mnom desilo ja ni danas ne razumem”, pričao mi je potom otac. – Zaplakao sam kao što voda teče iz slavine, i kada sam se vraćao nikoga nisam video. Svet je za mene postao sasvim drugačiji”. Od tog vremena otac je počeo da ide u Crkvu, potom je Božijim Promislom dospeo u zatvor, sedeo je u istim ćelijama sa ispovednicima i posle zatvora postao sveštenik.

Gresi koje primećujemo kod drugih, postoje i u nama

Ali ipak postoje neki načini pripreme za ispovest?

- Može se posavetovati i nešto pročitati o tome, postoji dobra knjiga oca Jovana (Krestjankina) “Opit pripreme ispovesti”, ali to je veoma složen trenutak: pojavilo se mnogo takvih nabrajanja, u kojima nalazimo neko “nasladjivanje”. I treba biti veoma oprezan sa takvim spiskovima, zbog toga što oni ponekad postaju svojevrsni udzbenici, jer su u njima nabrojani neki gresi o kojima čovek nije ranije ni razmišljao. Plotske (telesne) grehe ne treba detaljnije opisivati jer takvi opisi prljaju dušu. A što se tiče ostalog, najbolje je osluškivati svoje unutrašnje stanje. Kada vidimo neki nedostatak u čoveku, ta činjenica što ga primećujemo znači da taj greh postoji i u nama. Sećate se priče o trunu u tudjem oku i brvnu u svojem? Šta je to trun? Trun raste na brvnu, a brvno je – strast. Trun je greh, to jest konkretna projava strasti. Ali ako i ne znate da je to zbog drveta, I zbog brvna, onda se nikada nećete ni dosetiti da je to zbog truna! Kako je danas prihvaćeno reći: svako razume na osnovu svoje izopačenosti. Tako i mi kada primećujemo neki greh u drugom čoveku, shvatamo da ta strast postoji i u nama samima.

- Neke ljude smućuje to što do oproštaja dolazi lako: pogrešio sam, potom sam se pokajao, potom sam opet pogrešio, opet sam se pokajao – i može opet? Nema nikakve kazne?

- Ko vam je to rekao?! Greh je oprošten na ispovesti, ali čovek ipak nešto trpi: klasičan primer je blagorazuman razbojnik, koji je bio raspet pored Spasitelja. On se pokajao, i Gospod mu je rekao: danas ćeš sa Mnom biti u raju. U raj neće ući ništa nečisto, to jest Gospod ga je već očistio, ali je bez obzira na to razbojnik ostao da visi na krst! I još su mu prema Jevandjelju prebili goleni (Jn. 19, 32). Čovek ipak nešto trpi, iako je to nesrazmerno s onim što treba da ponese za svoje grehe.

- Mnogi hrišćani, iako se ispovedaju svake nedelje i dalje ostaju grešnici, naizgled se ničim posebno ne razlikuju od ostalih ljudi, često se kaju za jedne te iste grehe i zaključuje se da im ispovest ne pomaže?

- Ništa slično tome, ko neprekidno radi na sebi, taj se razlikuje. Što se tiče jednih te istih grehova, to je i apostolu Pavlu bio dat “žalac u telo”, iskušenje, kako se ne bi preuznosio. Kako kažu: do poslednjeg izdisaja, čak do rajskih vrata traje čovekova borba sa grehom. Marija Egipatska se pokajala ali se posle toga borila još 17 godina!

- Da li je na ispovesti neophodno osećanje pokajanja? Neki prosto nabrajaju svoje grehe bez vidljivih osećanja, da li je to normalno?

- Smisao borbe sa grehom nije u tome da ga čovek samo navede, već da mu greh postane protivan i mrzak. Kada smo bili na Svetoj Gori jedan sveštenik je pitao jednog duhovnika: zbog čega se to dešava da se pričešćujemo, kajemo i opet činimo iste grehe? A ovaj mu je odgovorio: prosto bol srca nije nadjačala greh!

Ako ti samo prosto nabrojiš grehe, to znači da u tebi nema unutrašnje borbe sa grehom. Pokajanje i jeste zadobijanje u sebi tog pokajnog osećanja. A to osećanje je od Boga jer se srcu ne može narediti. Ali ponekad je veliki trud i napor i samo navesti svoj greh na ispovesti!

Pokajanje tek počinje sa ispovešću – ono je stožer celokupnog duhovnog života. Molitva na ispovesti koju čita sveštenik, - njen početak sveštenik obično čita svima, a kraj svakome lično: “opraštam i razrešavam”, - i ona počinje ovim rečima: “…podaj mu (onome koji se kaje i kome se molitvom opraštaju gresi) pokajanje”! A šta je bilo pre toga, pitaćete? On se već pokajao a mi čitamo odjednom: “…podaj mu pokajanje”. To je radi toga da bi se pokazalo da sa ispovešću počinje novi stepen pokajanja. Sećate se kako je apostol Petar u Jevandjelju pripao k Spasiteljevim nogama i rekao: “Idi od mene, jer sam ja grešan čovek”? To i jeste to pokajno stanje koje je iskusio i moj otac kada je osetio blagodat Božiju!

- Neki ljudi prišavši k Crkvi, odmah posle prve ispovesti značajno menjaju svoj život, a neki nasuprot tome ništa ne menjaju već žive kao i ranije sa svojim gresima. Od čega to zavisi?

- Od rešenosti. A za nju treba moliti Božiju pomoć i još trpljenje. Negde pre četrdeset godina razgovarao sam sa ocem Jovanom (Krestjankinim), on je još bio mlad, i pitao me je da li sam čitao sledeće kod apostola Jakova: “Nemaš mudrosti – moli za mudrost”. “Tako eto, - pita, - šta mislite šta je to mudrost? Solomonova? Ne, to je trpljenje!”. Trpljenje je duhovno iskustvo. Uz njegovu pomoć čovek može istinski da se izbavi od greha.

- Ponekad posle ispovesti nastupa osećaj duševnog olakšanja, a ponekad ne. Šta to znači, da li treba očekivati takvo osećanje od svake ispovesti?

- Ako ono postoji, onda slava Bogu ne treba ga očekivati. Ono ne treba obavezno da se pojavi, i ako se ne pojavi to pokazuje šta treba raditi, i da se ne sme raslabljavati u borbi sa grehom. I uopšteno duhovna stanja ne treba očekivati. Ako se ona daju – dobro, ali ih ne treba ni očekivati niti kategorički nastojati da se zadobiju. Ako ne osećate duševno olakšanje posle ispovesti to ne znači da vaša ispovest nije primljena. Postoji sledeća priča kod svetih Otaca: jedan čovek se sve vreme kajao, kajao, ali ga nije napuštao osećaj težine, i oci u manastiru su počeli da se mole za njega: Gospode, on se toliko kaje zbog čega mu dosada nisi oprostio? I dobili su sledeći odgovor: Ja sam mu odavno oprostio ali mu je stradanje potrebno radi spasenja.

- Koliko detaljno treba opisivati svoje grehe na ispovesti? Da li se može ograničiti na navodjenje ili treba obavezno reći detalje?

- Nažalost, ako bi svako opisivao sve do detalja onda ispovest može da traje do uveče. Telesni gresi ne treba uopšte da se opisuju u detalje. Pored toga kada se opisuju okolnosti – po mom iskustvu, u tome često postoji element nekog samoopravdanja. Ponekad ljudi počinju da prepričavaju ceo svoj radni dan: meni su donosili čitave sveske, jer ako počneš da pišeš šta si radio tokom jedne nedelje ili meseca, onda se započinju pravi romani!

Detalji nisu najvažniji već borba: ako si naveo neki greh onda treba da se boriš sa njim. A ako nema istinske borbe sa grehom, onda tu nikakvi detalji neće pomoći.

ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА

Свете књиге

Свете књиге читај целим својим срцем јер ћеш из њих научити задобијање врлина и твоја душа ће бити испуњена радошћу и весељем. (Св. Ефрем Синајски)

Границе

Границе између православља и јереси су исписане крвљу. (Старац Јероним Светогорац)

Непријатељи

Живи у миру не само са својим пријатељима, већ и са својим непријатељима; али само са својим личним непријатељима, не и са непријатељима Божијим. (Св. Теодосије Кијевских пећина)

Вера – темељ

Вера је једини благословени темељ живота личног и живота друштвеног и уређења државног. (Св. Николај Жички)

Слобода

Слобода која искључује сваку могућност да погазимо добро – јесте савршена и Божанска. (Св. Филарет Московски)

Слобода Златна

Као чисто платно даје се слобода људима; када је људи упрљају, морају је прати сузама и крвљу. Јер слобода или је чиста или никаква. Или Златна Слобода, нераздвојна од Часног Крста, или никаква. (Св. Николај Жички)

Слобода и зло

На питање како је постало зло? – Василије Велики одговара овако: оно је настало онако како настаје мрак када затвориш очи. Онај ко је створио око није крив што си ти зажмурио и што је за тебе наступила тама. Чему служи слобода? – Она служи томе да можеш да изабереш добро и да уживаш у блаженству, као Анђео и као човек, а не да само луташ по земљи као животиња, или да вегетираш као трава. (Св. Филарет Московски)

Слобода у Богу

Слобода у Богу а не од Бога – то је права слобода, непролазна, животворна, радосна, златна.“ (Св. Николај Жички)

Твој избор

Ко не верује Апостолима тај верује Јуди, Кајафи, Ироду и Нерону – гонитељима Апостола и издајницима истине. Ко не поверује праведницима, томе не остаје друго него поверовати неправедницима. Ко не верује чистима тај мора поверовати нечистима. Ко не верује страдалницима за истину, тај мора поверовати мучитељима и развратницима.

Дан сваки не свиће низашта друго него да се људи определе за једне или за друге. (Св. Николај Жички)

Злато

Ни један пријатељ злата никад није постао пријатељ Христа или људи. (Св. Јован Златоусти)

Жена

Жена својим врлинским животом морално чува целу нацију, али она је и уништава својим неморалом. (Св. Василије Велики)

Задовољства

Као што се разбојници крију по скровитим местима да би оробили пролазника, тако се и ђаво крије у задовољствима да би савладао нашу душу. (Св. Василије Велики)

Време лудила

Време долази када ће људи полудети, и када виде некога ко није полудео напашће га говорећи: “Ти си луд, ти ниси као ми“. (Ава Антоније Египатски)

Вера и искварен живот

Исправна вера не користи ништа ако је живот искварен. (Св. Јован Златоусти)

Труд

Када је труд на нашој страни одсутан тада и Божија помоћ престаје. (Св. Јован Златоусти)

Ношење Крста

Само кроз драговољно ношење Крста познаје се важност Крста. Ко понесе Крст, тај и сазнаје, да је Крст – Пут, Истина и Живот. (Св. Николај Жички)

Претци наши

Ако ћемо да се хвалимо претцима својим, не смемо бити мањи од њих у молитви и љубави – у молитви, да би нам Бог био савезник, помоћник и заштитник; у љубави, да би нам живот био радост и снага и светлост. (Св. Николај Жички)

Воља Божија

Не напуштај вољу Божију да би испунио вољу људи. (Преп. Антоније Велики)

Не дешава се случајно да Божије Провиђење допушта догађаје који нас погађају. То се дешава или као казна, или као поука. (Св. Филарет Московски)

Тајне света

Нису паметни људи својом памећу открили многе тајне него су само својом жељом и трудом куцали на врата тајни, и Бог им је отворио. (Св. Николај Жички)

Безосећајност

Када душа бива рањена и пада она не лежи без свести као тело, него се овде мучи грижом зле савести, а када оде одавде баца се у вечно мучење. Ако неко не осећа бол од рана које наноси ђаво, тај својом безосећајношћу самом себи припрема још већу невољу. Јер ко није осетио прву рану тај ће ускоро задобити и другу а после друге трећу. Нечастиви видећи да је људска душа безбрижна и да не обраћа пажњу на задобијене ране, не престаје да је рањава све до последњег издисаја. (Св. Јован Златоусти)

Дарови

Без божанске љубави ми немамо користи ни од чега, чак и ако поседујемо све остале дарове Духа Светога. (Св. Василије Велики)

Подвиг

Велики је подвиг принети Богу на жртву све оно што нас, људе, у овоземаљском животу забавља и увесељава. (Св. Филарет Московски)

Дубона смирења

Истина је да се у току дана могу видети звездем али из дубине. Дубина мора бити уска и окомита, недоступна за сунчеву светлост. Што је човек дубљи у свом смирењу, то боље види Небо. (Св. Филарет Московски)

Братија

Ако ми заборавимо нашу братију онда немојмо очекивати ни да се Господ сети нас. (Св. Јован Златоусти)

Знања

Мала знања добијају се учењем, велика знања добијају се вером и поштењем. (Св. Николај Жички)

Будућност

Када би било корисно знати будућност, онда то Бог не би сакрио од нас. (Св. Јован Златоусти)

Демонски напади

Због пет разлога, говоре, Бог допушта да будемо нападани од демона. Први разлог је, кажу, да будући нападани и бранећи се, дођемо у расуђивање врлине и зла; други – да би стекавши врлину борбом и трудом имали је чврстом и неизменљивом; трећи – да, напредујући у врлини, не мислимо високо о себи, него да се научимо смиреноумљу; четврти – да би, упознавши из искуства какво је зло, омрзли га савршеном мржњом (Пс 139,22); и пети поврх свих – да не би, поставши бестрасни, заборавили своје слабости, нити силу Онога који нам је помогао.“ (Свети Максим Исповедник)

Принципи добра

Ако непријатељу душе бива дозвољено да се поиграва људским животом, зар то није зато што раније у том човеку нису били чврсти принципи добра, без којег нема благодати која нас штити? (Св. Филарет Московски)

Христови људи

Свет је нешто што треба савладати. Чиме? – Горњим светом. Дух времена нашег је нешто што треба савладати. Чиме? – Духом Христовим. Човек је нешто што треба савладати. Чиме? – Богочовеком. Христови људи су од Бога, и побеђују свет, јер је већи онај који је у њима неголи који је у свету (ср. 1. Јн. 4,4). (Св. Јустин Ћелијски)

Док је душа жива…

Док је год у једном народу, као и у једном човеку, душа жива и јака, дотле ништа није изгубљено и ништа није мртво, што је прашином посуто. (Св. Николај Жички)

Власт

Дужни смо да се повинујемо признатој земаљској власти све дотле док она не захтева од нас оно што Бог забрањује, и до не забрањује оно што Бог заповеда. /Дела Ап. 5, 29/ (Св. Филарет Московски)

Дом

Направи твој дом Црквом, јер ти ћеш одговарати за душе твоје деце и свих оних који обитавају у њему. (Св. Јован Златоусти)

Доследност

Никада не ради ништа нечасно, макар се то многима допада, и не напуштај добро дело, макар да је оно мрско блуднима. (Св. Григорије Богослов)

Дуготрпљење

Храна за огањ су дрва; а храна за раздражљивост је високоумље (високо мишљење о себи). Буди дуготрпљив… Дуготрпељивост је прекрасан дар; она изгони раздражљивост, гнев и презир, приводећи душу смиреноумљу. … Не можеш да подносиш увреде? Ћути и смирићеш се. (Св. Јефрем Сирин)

Искушења и увреде

Ако је у немогућности да те изнутра заведе, ђаво почиње да те мучи споља – преко људи који су му се предали. Стога буди спреман за ово страдање и очекуј непријатности као госте.

Час ти се приближују похвале, час укори, клевете и тешкоће сваке врсте. Врло је важно прозријети ко изазива буру, и све мирно подносити: непријатељство против одређених људи обраћа се у непријатељство против злога који иза њих стоји и на непријатељство подстиче. Наиђу ли ствари које те жалосте и љуте, обрати се Богу и не дозволи зломе да ти приђе. Не успијеш ли у томе, онда бар ћути док се не савладаш. Тада говори мирно и љубазно са другима.

Не чини им никакве замјерке и не подсјећај их на учињену ти неправду. Моли се само Богу да се рђави утисци у срцу изгладе што је могуће прије. Тако ћеш бити чист пред Богом, који човјека води, корак по корак, преко невоља које очишћавају. Тешко је да без невоља побиједимо своје фарисејско самооправдање.

Снага којом подносиш искушења јесте мјера твоје унутрашње зрелости. Преко ње лако можеш да познаш на којој степеници зрелости стојиш. Ако ономе који те је увриједио не опрасташ цијелог свог живота, буди сигуран да унутрашњи пут уопште ниси ни почео. Ако си био увријеђен, па си увреду тек послије годину дана успио да заборавиш, значи да стојиш на најнижој степеници унутрашњег труда. Уколико даље будеш напредовао у духовном труду, утолико ћеш брзе моћи да опрашташ нанесене ти увреде: послије једног мјесеца, једне недеље или једног дана.

А како се у таквим случајевима понаша онај ко је Богом просвећен? Он гледа стријелу увреде која лети према њему и покрива се именом Божијиим као оклопом. Увреда се одбија од

њега и не оставља не најмању огреботину. Ако си дотле стигао, можеш сматрати да си узнапредовао у духовном животу.

Међутим, никад не губи најважније из вида: Бог допушта искушење или да би те пробао, или да би сазреле твоје духовне снаге. Стога, прими искушење мирно и поднеси га спокојно, без мржње према твојим увредиоцима. Сјећај се да метал долази у топионицу да би се одвојио од шљаке. Тако се и ти претапаш да би доспио до више чистоте. Поднеси све чувајући унутрашњи мир и љубав Божију, призивајући Господа у помоћ како би кушача удаљио од себе.

(Преподобни Нил Сорски)

Сваког дана

Свакога дана ваља мислено исповедати грехе своје Господу, и уопште, сваку молитву поимати као молитву покајничку. Узмите, примера ради, прозбену јектенију. У њој се молимо за опроштај и остављење грехова и прегрешења својих, и као одговор на ту прозбу ваља нам се опоменути греха што их носимо на души, и са тим сећањем завапити: „Подај, Господи!“

Може се, чак, и свакодневно пити Богојављенска вода. У обитељи Светога Саве Освећеног, у близини Јерусалима, имао сам прилике да видим како братија после сваке литургије примају антидор и потом пију од свете воде, која увек стоји у једној посебоној посуди у храму, на своме месту. (Св. Теофан Затворник)

Сиромаштво

Није за осуду бити сиромах, већ немати храбрости у подношењу беде. (Св. Василије Велики)

Корист

Корисно ћемо ми за себе наћи тада, када будемо тражили корист за ближњег. (Св. Јован Златоусти)

Жртва усрећује

Није богат онај који поседује иметак и чува га, него онај који га дели. Жртва, а не поседовање нас усрећује. (Св. Климент Александријски)

Убоги и богати

Није убог онај који нема ништа, него онај који много жели; исто није тако богат онај који много има, него онај који ништа не треба. (Св. Јован Златоусти)

Људско срце

По природи људско срце је чисто, меко, топло; али када страсти (грешне навике) продру унутра, оно постаје хладније, тврђе и тамније. Као млеко када се укисели те постаје, гушће, мање течно, лажи (преваре) отврндњавају срце, његов нормални проток смирења је оштећен поквареношћу и злобом.

Са грехом унутар себе и лажама (преварама) око себе, верник је још више убеђен у држање Божијих заповести, јер у њима он налази подршку против његових сопствених грехова и одмор од напада злих људи. (Св. Теофан Затворник)

Божури и трње

Ни на Косову нису расли само божури него и трње. Али се у Грачаницу уносе само божури. (Св. Николај Жички)

Мала сагрешенија

Ђаво нам приказује мале грехове као неважне, јер нас иначе он не би могао наводити у већа сагрешења. (Св. Марко Подвижник)

Непријатности

Мала ватра омекшава велико парче воска, тако и мале непријатности често омекшају, засладе и очисте све наше оштрине, неосећајност и тврдоћу срца. (Св. Игнатије Бријанчанинов)

Огањ

Ми сви једнако примамо благослов од Бога. Међутим, неки од нас примивши од Бога Огањ (то јест Његову реч) постају меки као пчелињи восак, док неки попут глине постају тврди као камен. (Св. Петар Дамаскин)

Опроштај

Чак и ако ти сви духовни оци, патријарси, архијереји и сви људи опросте, још увек ти није опроштено док се не покајеш на делу. (Св. Козма Етолски)

Паре

Што више волиш паре то чвршће затвараш Царство Небеско. (Св. Василије Велики)

Побожни Православани Хришћанин

Буди радостан да ти је допуштено да будеш побожни православни хришћанин. Али исто тако плачи и тугуј за непобожнима и неверујућима који ходе у тами, у рукама ђавола.

…ДУША И ХРИСТ СУ ТИ НЕПХОДНИ…ТО ДВОЈЕ ЧУВАЈ – НЕМОЈ ДА ИХ ИЗГУБИШ… (Св. Козма Атолски)

Вера и знање

Ко знањем подржава своју веру, вером допуњује своје знање, тај је решио проблем вере и знања. (Св. Николај Жички)

Смрт

Као што је смрт за тело одвајање душе од тела, тако и смрт за душу је када се она одвоји од Бога. (Св. Симеон Нови Богослов)

Осуђивање Бога

Када престанемо да осуђујемо Бога, престаћемо да осуђујемо и створења, човека. (Преп. Силуан)

Тежина грехова

Ко осећа тежину својих грехова, тај не обраћа пажњу на грехе ближњега. (Ава Мојсеј)

Зле мисли

Као што облаци закљањуају сунце, тако и зле мисли закљањају разум. (Преп. Јован Синаит)

Духовни разговори

Нико не би требао разговарати о духовним стварима са људима који су незаинтересовани за њих. (Св. Серафаим Саровски)

Стомак

Завладај над стомаком, док он није над тобом завладао. (Преп. Јован Лествичник)

Љубав

Љубав не гледа на неприлике и не види их. (Св. Теофан Затворник)

Рад

Љуби РАД. Телесни рад пружа срцу чистоту. (Преп. Антоније Велики)

Бог и човек

Ма где да је човек, тамо постоји и Бог. (Преп. Антоније Велики)

Историја

Читајте своју историју како ваље, и видећете сав је закон Божији урезан у њој. (Св. Николај Жички)

Навика

Ма како били гнусни и незнатни греси, навика их чини незнатним. (Бл. Августин)

Стрпљење

Ма шта радио, ради то са стрпљењем и Бог ће ти помоћи свим делима твојим и у свему ма шта се догодило са тобом. (Преп. Антоније Велики)

Малодушност

Малодушност и осуда ближњег помућују свест и не дозвољавају да се види Светлост. (Ава Исаија)

Лењост

Матером порока сматрај лењост, зато што блага која имаш поткрада, а која немаш не дозвољава да чиниш. (Преп. Нил Синајски)

Лењост и гордост

Ако се жалимо на лењост и охладнелост душе, требало би да погледамо да није ушла у душу једна од оних помисли које вуку човека на доле, а не уздижу га увис. Такве мисли су оне у којима нешто присвајамо или приприсујемо себи: успех у неком послу, похвала, примећивање недостатака ближњих и наша надмоћ над њима. Искушај ме, Господе, и испробај ме, погледај да ли је у мени пут безакоња и упути ме на пут вечни. (Св. Филарет Московски)

Скромност

Ми смо дужни да се пред другима не уздижемо, већ да се смирујемо. (Св. Јован Кронштантски)

Ропство

Ми смо у ропству, искупи нас, Господе! (Св. Теофан Затворник)

Против греха

Мисли увек и говори у себи: нећу остати на овом свету дуже од овога дана и нећеш грешити пред Богом. (Преп. Антоније Велики)

Мир Божији

Мир је мера свих добара и претпоставка сваке радости. (Св. Јован Златоусти)

Кад се уздамо у Бога, можемо да поднесемо недаће и да сачувамо свој мир, па макар и не сретали мир код људи који нас окружују. Јер је речено: бејах миран са онима који мрзе мир. Нека би дао Бог да и они заволе мир. (Св. Филарет Московски)

Молитва

Не налази времена за молитву само онај који неће да се моли. (Св. Инокентије Московски)

Молитва као златни кључ, отвара нам сва богатства милосрђа и дарова Божијих. (Димитрије еп. Херсонски)

Требало би да се трудимо да у молитви будемо чврсти и да не дамо случајностима да нас поколебају, али исто тако, у молитви треба да будемо тихи и смирени и да не допуштамо уобразиљи да се размахне. (Св. Филарет Московски)

НЕКА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА ГОСПОДЕ, И КАКО ЗНАШ И УМЕШ – СПАСИ МЕ! (Св. Теофан

Затворник)

Молитва и непажња

Молитва која се чини са непажњом и леношћу јесте брбљивост и бесмислица. (Преп. Антоније Велики)

Блажен је ум који за време молитве чува беспрекорну суздржаност или усресређеност. (Св. Нил Синајски)

Препирке са непријатељем

Никада не треба улазити у препирке, а посебно онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да, у случају нужде, ако већ не може да докаже да је у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом. (Св. Филарет Московски)

Два пута и два царства

Два се царства задобити не могу. Два супротна царства. Или Небо или земља. Или тело или душа. Два се господара не могу служити. Или Христос или Христов супостат (противник). Не може се путовати на два супротна пута. Или низ воду или уз воду. Или тесним путем у Небеско Царство или широким у пропаст. (Св. Николај Жички)

Гледање у будућност

Када би било корисно знати будућност, онда то Бог не би сакрио од нас. (Св. Јован Хризостом)

Скривене страсти

Многе страсти су скривене у нашим душама, и показују се онда, када се појаве предмети који их изазивају. (Св. Максим Исповедник)

Брига и рад

Многобрижност је болест палог човека који покушава да искључиво сам одреди и оформи своју судбину па зато непрестано планира и жури, лево-десно, да то оствари… Избегавај БРИГУ. Ради свој посао ревносно, посвети Богу цео свој труд и предај се Његовом руководству. Неумерен РАД замагљује ум, хлади срце, а то удаљује од Бога, извора сваког добра. (Св. Теофан Затворник)

Осуђивање

Макар ти и својим очима видео грешећега, и тада не осуђују јер се често и очи обмањују. (Св. Јован Лествичник)

Нема мањег греха од осуде, али нема ни опаснијег. (Св. Теофан Затворник)

Туђи греси

Не гледај на туђе грехе, него посматрај своје зло. (Св. Димитрије Ростовски)

Реч

Људска реч може бити оштра као мач и тада она рањава и убија, а може бити блага као јелеј и тада је она попут мелема који лечи. (Св. Филарет Московски)

Истински пост

Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела. (Св. Василије Велики)

Крај живота

Крај живота има исту такву снагу за позваног у будући живот као и крај света. (Св. Хризостом)

Деловање Божије

Колико су недокучиве снага и моћ Божија, толико је недокучиво и деловање Његово. (Св. Антоније Велики)

Самољубље

Корен свих грехова је САМОЉУБЉЕ. (Св. Теофан Затворник)

Лукавство

Нема лукавства на земљи ни у оаклу које може надмудрити вечну Небеску Мудрост. На многим мегданима Она изгледа тучена, у очима оних који мисли да је битка окончана. Али, Она надалеко гледа, и види у даљини дан Своје Победе. (Св. Николај Жички)

Ум

Држи ум свој у аду и не очајавај! (Преп. старац Силуан)

Смирење

Смирење је скраћено спасење. (Ава Варсонуфије)

Љубав и молитва

Љубав је од молитве. (Преп. Исак Сирин)

Труд и спасење

Без муке нема спасења. (Св. Серафим Саровски)

Пад

Људски је пасти, сатански је остати у греху (то јест не покајати се). (Св. Симеон нови Богослов)

Гнев

Не допуштај гневу да се подигне до твога гркљана. (Ава Исидор)

Помоћ Божија

Не ослањај се на своје моћи, и помоћ Божија биће свугда уза те. (Ава Исаија)

Најгоре користољубље

Најгора врста користољубља је не давати онима који живе у беди оно што може да пропадне. (Св. Василије Велики)

Гордост и самообмана

Најлакше је обмањивати самог себе и гордити се пустом славом, сматрати себе за неког, а притом не бити ништа. (Св. Григорије Богослов)

Обавеза

Наша обавеза је сваког упућивати на спасење душе и из свега за себе душевну корист извлачити, у томе је сва наша мудрост. (Св. Теофан Затворник)

Време

Не буди наклоњен срећи, која се разара временом, јер шта време гради, време пак и разара. (Св. Григорије Богослов)

Увреда

Како рече стари философ, не треба се узбуђивати ако вас је ударио магарац. (Св. Филарет Московски)

Молитва за непријатеље

Не доноси нама толико корист молитва за пријатеље, колико за непријатеље. (Св. Хризостом)

Ћутање је злато

Један добар разговор је сребро, но ћутање је чисто злато. (Св. Јефрем Сирин)

О многословљу

Већ и само многословље са онима који живе животом другачијим од нашег довољно је да растроји нутрину пажљива (духовно сабрана) човека.

Најжалосније од свега је што тиме може да се угаси онај огањ који је Господ наш, Исус Христос, дошао да баци у земљу (нашег) срца: јер, ништа тако лако не тули огањ, који Дух Свети удахњује у срце монахово ради освећења душе, као саобраћање и многословље и разговор, изузев оног који нам је узрастање разума и приближавање Богу (Исак Сирин, слово 8). Због тога је ради сачувања унутарњег човека потребно настојати да уздржавамо језик свој од многословља, јер мудар човек држи се ћутања (Приче 11,12) и који пази на уста своја, чува душу своју (Приче 13,3).

Пре него сто саслушамо речи некога о неком предмету, не смемо одговарати, јер „одговарати на реч пре него сто је чујемо, безумље је и срамота“ (Приче 11,12). (Св. Серафим Саровски)

Увек истину

Увек треба показивати истину, па макар она била и жалосна, и од такве истине се учити, да не бисмо дочекали горку истину, која не само да васпитава, него и кажњава због нашег немарног односа према њој. (Св. Филарет Московски)

Мир са собом

Помири се са собом и мириће се са тобом и Небо и земља. (Св. Исак Сирин)

Сваки удисај

Високо цени сваки удисај, јер се он неће вратити. (Атонски старац Антоније)

Самољубље

Не буди самољубив и бићеш богољубив; не буди самоугодљив и бићеш братољубив. (Св. Максим Исповедник)

Борба за правду и нада у Бога

Онај ко се бори за праведну ствар и ко се у Бога узда може да победи и мимо очекивања, у околностима које ни најмање не пружају нада у успех. (Св. Филарет Московски)

Ране

Не лечи се свака рана једним те истим мелемом. (Св. Игнатије Богоносац)

Свевидећи Бог

Не називај себе ПРАВЕДНИМ и НЕПОРОЧНИМ пред Господом, јер што је сакривено

од тебе, откривено је пред Богом. (Св. Јефрем Сирин)

Ђаволска наука

Наука или знање БЕЗ ДОБРОТЕ, јесте МУДРОСТ ЂАВОЛСКА. (Св. Филарет Московски)

Не наликуј свињама

Не наликуј свињама које, без обзира што их често терају од повртног растиња и туку, то заборављају и томе се изнова враћају. (Св. Димитрије Ростовски)

Дружење

Не тражи познанства са човеком лукавим. Дружење са лукавим јесте дружење са ђаволом. (Преп. Антоније Велики)

Одмеравање

Не одмеравај себе према најслабијима од људи, него боље обогаћуј себе према мери заповести о љубави. (Св. Максим Исповедник)

Недостојно живећи

Не надај се да ћеш олако и бадава отићи на Небо, не живећи достојно Неба. (Св. Димитрије Ростовски)

Мир

Не постоји ништа боље од мира, јер се њиме уништава свака клетва небеских и земаљских духова. (Св. Игњатије Бранчанинов)

Отровне ствари

Не прихватај са медом отровне ствари. (Св. Василије Велики)

Поруга

Не радуј не незнању браће своје, јер нећеш имати радости у порузи. (Св. Јефрем Сирин)

Саучешће

Не радуј се паду ближњега, већ напротив плачи и ридај, и његов пад својим сматрај, јер нам је заповедио да волимо ближњег као и себе (Св. Димитрије Ростовски)

Жалост

Жалост може бити оправдана, али никада не сме бити претерана. Искусни мудрац каже: Жалост је многе убила и нема користи од ње.

Жалост никада не сме бити јача од вере у Бога и од наде у Његову помоћ. Ма шта се десило, треба да верујемо у Његово милосрђе и да се надамо да ће нас Он помиловати. …Принесите Богу жељу да се молите, а Он ће вас услишити и дати вам молитву. (Св. Филарет Московски)

Жалост и радост

Искусна мудрост каже: у радости не заборави да се припремаш за жалост, а у жалости не заборави да се надаш бољем. (Св. Филарет Московски)

Анализирање Творца

Не разумевајући не себе саме, како се усуђујемо да Творца анализирамо? (Св. Симеон Нови Богослов)

Дух и дела спасења

Не спасавају дела сама, већ и Дух који сва дела покреће. (Св. Теофан Затворник)

Душа и добит

Не тражи упорно добит у којој је штета за душу, јер шта је скупље од душе? (Св. Јефрем Сирин)

Радозналост

Не треба бити радознао у ономе што се нас не тиче. (Св. Василије Велики)

Непријатељ у нама

Не треба се бојати спољашњег непријатеља; непријатељ наш је садржан у нама самима. (Св. Јован Касијан)

Нема већег непријатеља човеку, него што је он сам себи. (Св. Марко Подвижник)

Незгоде као исцељења

Незгоде је неопходно прихватати као драгоцена исцељења против наше таштине и мудровања. (Св. Игњатије Брјанчанинов)

Беседе

Нека твоје беседе буду одмерене на кантару да би биле корисне онима који ће их чути. (Преп. Антоније Велики)

Нечасност

Нема нечастности која би била већа од те нечастности када човек наноси јад ближњему и горди се над њим. (Св. Антоније Велики)

Нехотичне жеље

Нехотична наша жеља за много чим испуњава нас пометеношћу, и ми блудимо у тами грешног живота, не схватајући себе саме. (Св. Антоније Велики)

Велики и мали

Ни велики без малих, ни мали без великих не могу постојати. Сви они као да су повезани међу собом, и то им доноси корист. (Св. Климент Римски)

Не вређај

Ни сам се не вређај нити вређај другога, а знај чувати своје срце увек у савезу са другима. (Св. Теофан Затворник)

Подвиг

Ниједан подвиг не може бити велик, ако не доноси корист другима. (Св. Јован Хризостом)

Искушења

Нико без искушења не може ући у Царство Небеско; да нема искушења нико се неби спасао. (Преп. Антоније Велики)

Пустињак

Није сваки пустињак смирен, али је сваки смирен пустињак. (Св. Исак Сирин)

Дрскост

Ништа тако од душе не одгони страх Божији као дрскост. (Ава Доротеј)

Самоћа и ћутање

Ништа не чини срце тако скрушеним и душу смиреном као разборита самоћа и потпуно ћутање. (Св. Григорије Синаит)

Спознаја своје немоћи

Ништа није боље, него спознати своју немоћ и незнање; и ништа није горе, него не разумети то. (Св. Петар Дамаскин)

Управљање

Нужно је пре свега научити управљати собом па тек онда другима. (Св. Тихон Задонски)

Сањарење

Не сањај непостојеће ствари, него добро устрој постојеће на општу корист. (Св. Василије Велики)

Грдња и клевете

Корисно је знати речи критике. Оне су лек против гордости и савет да будемо опрезни.

На грдњу је боље одговарати кротошћу него грдњом. Прљавштина се скида чистом водом. Прљавштина не може да опере прљавштину.

Не треба се бојати клевета, само треба бити на опрезу од њих. Клевете нас уче опрезности, а опрезност чини да клевете постану немоћне. (Св. Филарет Московски)

Осуђивање

Требало би да нам је теже да осуђујемо људе, него да их гледамо мирно, као што гледамо како ветар љуља дрвеће, или како тече река; међутим, очигледно је да је човеку тешко да гледа без осуде. Шта да се ради? Треба се постепено учити томе да најприје осудимо себе због тога што осуђујемо ближње, затим да се уздржавамо од осуде речима онда када се мисао покрене на то, а затим да заустављамо и саму мисао.

Онај ко довољно познаје и осуђује себе, тај нема времена да осуђује друге.

Онај који гледа са подозрењем тај лако може доћи до мржње према човеку; онај који жели да има љубав према ближњем, требало би да гледа чисто и једноставно.

Не судите, да вам се не суди, па макар вам се и чинило да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак своме Господу може да стоји, или да пада. Још је горе ако судите као злонамерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они говоре о ономе што је души на корист и о томе како да се чини добро.

Када осуђујемо своје ближње ми сами себи наносимо велику штету. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили.

Трудите се да срце и намере ближњих тумачите позитивно, а не негативно; у том случају ћете ређе бити у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи.

(Св. Филарет Московски)

Самопознаја

Најбоље познаје себе онај ко за себе мисли да је ништа. (Св. Јован Златоусти)

Прави Пут

Ако желиш да нађеш пут који води у живот, тражи на том путу Који рече “ЈА САМ ПУТ, ИСТИНА И ЖИВОТ; ЈА САМ ВРАТА“ (Јн.14:6, 10:9), и тамо ћеш наћи, али тражи јако пажљиво јер је “мало оних који нађоше“ (Мт 7:14), да не би иначе био остављен од оних неколико и нашао себе међу многима. (Св. Максим Исповедник)

Света ревност

Без свете ревности хришћани су хришћани само по имену; они имају само име да су живи али у стварности они су мртви. (владика Аверки)

Самооправдање

Као што ватра и вода не могу бити заједно, тако самооправдање и смирење искључују једно друго. (Св. Марко Подвижник)

Самоудовољавање

Престани да удовољаваш себи и нећес мрзети брата свога. (Св. Максим Исповедник)

Слога

Ако хоћеш да не отпаднеш од љубави Божије, ти не допусти нити да брат твој заспи огорчен на тебе, нити ти да заспиш огорчен на њега; него иди помири се са братом својим, и дошавши приноси Христу са чистом свешћу дар љубави кроз усрдну молитву. (Св. Максим Исповедник)

Пасивност

Сваки слуга који чувајући свој мир није урадио ништа да би зауставио лопове од провале у кућу свог господара, биће осуђен од његовог господара као лукави лопов иако није ништа урадио да му помогне. (Св. Симеон нови Богослов)

Срце

Ко год има Бога у срцу има свако добро, и не може да трпи да чини грех! А ко год нема Бога у срцу, има ђавола и чини свако зло и све грехе. (Св. Козма Етолски)

Сродство

На земљи је духовно сродство нешто сасвим друго од природног и уколико последње није у сагласју са првим оно се хлади и сасвим ишчезава, крвни сродници постају страни један другоме. На то нас је упутио Господ када је рекао “Ко је брат Мој и мати Моја?“ и одговорио “Онај који твори вољу Оца Мојега“.

Ако је на земљи тако, на небу ће се то испољити крајњом силином посебно након Последњег Суда. (Св. Теофан Затворник)

Страсти као идоли

Онај који одбија да се потчини страстима чини исто као и онај који одбија да се поклони и обожава идоле. (Св.Теофан Затворник)

Страх Божији

Шта може бити болније од Пакла? Ништа није вредније него страх од пакла, јер ће нам страх од пакла донети круну спасенија… Где страх постоји, тамо је ревност у давању милостиње, и снага молитве, и сузе топле и честе, и тешки уздисаји испуњени скрушеношћу. Јер ништа тако не изједа грех и чини врлине да се умножавају и цветају као стално стање страховања. Тако да је немогуће ономе ко не живи у страху да чини правилно, а са друге стране немогуће је да човек који живи у страху може отићи у погрешно. (Св. Јован Златоусти)

Блажен је човек који има у себи страх Божији. (Св. Јефрем Сирин)

Бој се Бога не као мучитеља, већ га се Бој из љубави. (Св. Атанасије Велики)

Љубав Божија

Блажен је човек у коме постоји љубав Божија, зато што носи у себи Бога. (Св. Јефрем Сирин)

Непријатељи

Љуби непријатеље своје, непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље Отачаства сатири. (Св. Филарет Московски)

Борба

Борећи се (данас) за Крст Часни ти се бориш за једини прави пут живота, за једну живу истину, и за једини истинити живот (…) А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако и погине победиће. (Св. Николај Жички)

Време

Разуми време. Не очекуј благоустројство у општем стању Цркве, него буди задовољан тиме што је онима који желе спасење остављена могућност да га остваре. (Старац Исаија)

Храбро исповедање вере

Бој се Господа, сине мој! да не изгубиш припремљени ти венац, да не будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну. Храбро стој у вери и, ако је неопходно, с радошћу трпи прогоне и друге невоље, јер ће са тобом бити Господ… и Свети Мученици и Исповедници са радошћу ће гледати на твој подвиг. (Св. Антоније Оптински)

Поуке и савети

Необразовани и глупи мисле да су ПОУКЕ И САВЕТИ – смешни, и не желе да им се покоравају, зато што су оне огледало њихове глупости. (Преп. Антоније Велики)