КАНОН ПОБЕДИТЕЉУ СМРТИ

На Господи возвах , стихире, глас 6. :

Не плачите људи, не ридајте народи, устаните грешни, запевајте праведни: праотачка предања обистинише се, Божја обећања испунише се, Бог се људима јави као човек страдални и страдањем ад и смрт победи. На крст прикован, у гроб покопан, од ученика оплакан, од врагова поруган, Он разломи печат пораза и показа победу живота над смрћу, Бога над сатаном и човека над земљом, радујте се.

Не сумњајте, сумњивци; не јадујте јадници; не страшите се, страшљивци; не гордите се, зналци; земља се с небом састави, чудо се воље одигра, не мање од чуда стварања: тада Бог свет створи, сада Бог свет обнови; грехом Адама твар се помрачи, васкрсењем Христа твар се светли, братије моја, радујте се.

Не кукајте над мртвим, не смејте се невиним; не клоните страдални, не гордите се, срећни; Бог нас драги посети и дарове донесе: није злато ни ливан, него здравље и мудрост; није вино ни јелеј, него вера и љубав; не донесе ни мед, него светлост и живот. Уздигните срца и повите колена, Христа Спаса славите, братије, радујте се.

Слава: и ниње: глас 5. Девојко Света, Врата небеска, кроз Тебе Господ уђе у свет, Створитељ кроз Своје створење дође на дело спасења; Девојко Чиста, дивљење Анђела, кроз Тебе разумесмо узвишеност девичанства у Бога и светлост брака у Духу Светом; Девојко Преславна, укрепи нас у девичанству душе и тела, и моли васкрслога Сина Твога, Победитеља смрти, помиловати нас.

На стиховне стихире, глас 1. :

Небо и земља срећу се у Теби, време и вечност измирују се, Бог и човек постају једно; Господе, Ти си алфа и омега.

Анђели и људи братиме се кроз Тебе, прошлост и будућност распознају се; страдање и победа разумеју се; Господе, Ти си алфа и омега.

Живи и мртви гледају се кроз Тебе, нађено и изгубљено у Теби је нађено, мало и велико, славно и неславно Тобом се мери; Господе, Ти си алфа и омега.

Слава: и ниње: Ликујте, сви Свети, данас, славословите Победитеља Христа; понижење ваше опеваће Небеса и сузе ваше скупиће се у кандила небеска. Молитвама нашим и Богородичиним спасите нас од скверни, да се и ми сви охрабримо за ваш пут трнов и уздигнемо до ваше славе. Ликујте, сви Свети Божји, ликујте.

Тропар

Васкрсење Твоје, Христе, победа је наша, и слава Твоја радост наша: распећем Твојим победио си грех и васкрсењем смрт: Господе, слава Теби!

КАНОН

Песма 1., глас 1.

Ирмос: Воскресенија ден, просветимсја људије: Пасха, Господња Пасха: од смерти бо к жизни, и от земљи к небеси, Христос Бог нас преведе, побједнују појушче.

Припев: Исусе Победитељу, спаси нас!

Исусе Победитељу, прозри у гроб ума мојега и оживи створење Твоје; воздвигни ум мој на висину Твоју Божанску, да умује умом Твојим, а не безумљем греха и смрти; да би се и ја смирењем удостојио певати с Анђелима: Слава Теби, Господе!

Слава: Исусе Победитељу, прозри у сен смртну срца мојега, где сва злоба света таложи свој лед и јед; и исцели озлобљено срце моје љубављу, Твојим мелемом, нека се обрадује срце моје новоме животу, што га праотац наш проигра у рају и што га Ти дарова људима крстом и васкрсењем, зато Ти с радошћу кличемо: Слава Теби, Господе!

И ниње: Чистија од сунца и кроткија од голуба, Дјево изабрана, удостојила си се родити најжељенијег Избавитеља рода човечијега; молим Ти се с тога славом венчаном, Молитвеницо, чије су молитве најмириснији тамјан пред престолом Божјим, моли сина Својега и Господа Победитеља даровати ми чистоту и красоту душевну.

Песма 3.

Ирмос: Придите пиво пијем новоје, не от камене неоплодна чудодјејемоје, но нетљенија источник, из гроба одождивша Христа, в њем же утверждајемсја.

У огњеној геени страсти,Т си ми роса прохладна; у мутном потоку страха и смрти, Ти си ми брдо спасења, премили Исусе Победитељу, спаси ме.

У низини мојој, Ти си ми висина, у коју гледам; у тами мојој Ти си ми зора, за којом чезнем; нека заблиста осмех Твој у сузама мојим, Исусе Победитељу, спаси ме.

Слава: У великој вици света, Ти си ми тиха песма, коју с трудом ослушкујем; заглушен безбројним причама о поразима човека, ја уздижем срце своје и храбрим се причом победи Твојој, Исусе Победитељу, спаси ме.

И ниње: У чистој утроби Твојој носила си Војводу, коме су Анђели војска, Мати Божја; сети се, Мајко, нас грешних и моли Сина Твога Победитеља, Коме се даде власт на Небу и на Земљи, спасти душе наше.

Песма 4.

Ирмос: На божествењеј стражи богоглагољивиј Авакум да станет с нами, и покажет свјетоносна ангела, јасно глагољушча: днес спасеније миру, јако воскресе Христос, јако всесилен.

Никакво ме правдање спасти не може без Твоје милости, Господе; никакво ме богатство откупити не може без Твоје љубави; никаква ме храброст охрабрити не може без твоје победе, Победитељу Исусе слатки, оживи мене.

Никаква ме сладост усрећити не може без Твоје близине; никаква ме радост обрадовати не може без Твога Имена; никаква ме мудрост оживети не може без Твоје науке, Победитељу, Исусе слатки, оживи ме.

Слава: Никакве ме траве излечити не могу без Твоје помоћи; никакве ме воде очистити не могу без Твојих суза; никаква ме чуда васкрснути не могу без Твоје победе, Победитељу слатки мој, оживи ме.

И ниње: Зоро спасења људског што донесе свету Сунце истине; стидљива радости девичанска, из које се проломи песма победе живота; усамљена цветна висино, са које се разнесе лековит мирис по свој земљи и на небу, Маријо преславна, молитвама Твојим спаси нас.

Песма 5.

Ирмос: Утрењујем утрењују глубоку, и в мјесто мира пјесањ принесем Владицје, и Христа узрим правди солце, всјем жизан возсијајушча.

Удаљен од Тебе, удаљен сам од мира и покоја; удаљен од Тебе, удаљен сам од Снаге и Живота; удаљен од Тебе, удаљен сам од Ума и Радости; стога ти из даљине вапијем, Победни Спаситељу мој, услиши глас мој.

Удаљен од Тебе, удаљен сам од Домовине; удаљен, од Тебе удаљен сам од Пријатеља; удаљен од Тебе, удаљен сам од Здравља и Лекара, зато Ти вапијем из туђине, Победни Спаситељу мој; услиши глас мој.

Слава: Удаљен од Тебе, удаљен сам од свог Достојанства; удаљен од Тебе, удаљен сам од своје Слободе; удаљен од Тебе, удаљен сам од свог Раја; стога из дубине пропасти вапијем Ти: Победни Спаситељу мој, услиши глас мој.

И ниње: Поносе рода девојачког и Заштитнице рода људског, од које дрхте све силе адске; Пурпуре царски, којим се Цар Небески огрну, и Омофоре свих покајаних и светих, пречиста Дјево Маријо, подржи молитву моју молитвама Твојим да Победни Господ услиши глас мој.
Песма 6.

Ирмос: Снизшел јеси в преисподњаја земљи, и сокрушил јеси вереји вјечнија, содержашчја свјазанија Христе, и тридневен јако од кита Јона воскресал јеси од гроба.

Отверзи ми очи духовне, Мудрости Божја, да могу видети Тебе у бићу пре свега и после свега, да могу на Теби хранити изгладнелу душу моју, као на пространом пашњаку, Победитељу Христе, отверзи очи моје.

Отверзи ми ум мој гордошћу заслепљени, јутарње Сунце вечите Зоре; отверзи ми ум мој кључем спасења; отверзи ми ум мој да разумем славу Твоју и ничтожност своју, Победитељу Христе, отверзи ми ум мој.

Слава: Отверзи ми језик мој, да Ти певам јутром и вечером, и у подне да гласим победничка дела твоја; отверзи ми језик мој да исповедам немоћ моју пред Тобом и све надање моје у Теби; победитељу Христе, отверзи ми језик мој.

И ниње: Чистотом и Светошћу, Кротошћу и Послушношћу украсила си себе као невесту Духа Свесилног, Богомати; тело Твоје било је Храм благоухани у коме преноћи Сведржитељ; преблажена си Ти, Царице, јер и Бога си задужила благодарношћу за гостољубље, и у блаженству Твоме не заборави нас грешне, но молитвама ублажи горчину живота нашег и смрти, и зарадуј нас.

Песма 7.

Ирмос: Отроки от нишчи избавивиј, бив человјек, страждет јако смертен и страстију смертноје в нетљенија облачит благољепије, једини благословен отцев Бог и препрослављен.

Оци наши хвалише се Тобом, јер осетише руку Твоју путеводитељну, и јер си им био свећа у мрачним временима и утеха у страдањима, а ми удвојисмо сведоџбе њихове о Теби и умножисмо похвалу Теби, Победитељу, певајући: Боже отаца наших, благословен јеси.

Оци наши крстише се у Твоје име, рађаше се и умирише под Твојим знаком, празноваше Тебе као Господара живота и Победитеља смрти, грешише се о Тебе и кајаше се пред Тобом; све си им био у свему, и стена спотицања и стена спасења; па нам предаше у аманет да продужимо савез спасоносни с Тобом, Владико, и да продужимо песму њихову: Боже отаца наших, благословен јеси.

Слава: Оци наши примише Тебе као животворену храну, једоше Те и наситише се, пише Те и радошћу испунише се и предадоше Те нама, најбољу храну и најсвежије пиће, на утољење глади жеђи кроз ову туђинску пустињу живота, на сузном путу до Тебе ка Теби: с тога Те славимо и благосиљамо: Боже отаца нашим, благословен јеси.

И ниње: Почетак и саме природе је натприродан, а Ти си родила Онога што Себе назва Пoчетком, зато си Га и родила натприродно, Богородице. Кроз непорочно рођење постала си извором чистоте, светлости и милости што повећава и сјај Анђелима; молим Ти се Пресвета, омиј ме Твојом чистотом, освети ме Твојом светошћу и ублажи ме Твојом милошћу, да не пропаднем без наде, но да се спасем и гледам чуда у вечности.

Песма 8.

Ирмос: Сеј неречениј и свјатиј дењ, једин субот Цар и Господ, праздников праздник, и торжество јест торжестав; воњже благословим Христа во вјеки.

Крстом Твојим прободена је сва земља и Крвљу Твојом часном заливена; васкрсењем Твојим разорена су сва гробља у васиони и зајемчена крајња победа добру. Помози и мени окајаном распети се страстима на крст да бих окусио сласт васкрсења. Победитељу, клањам ти се.

Крстом Твојим прободена је сва историја људска, и крвљу Твојом часном омивена; болни и невољни купе се око Крста Твога и гледајући Га с вером оздрављају, а витези прави рањени љубављу Твојом пропињу се и сами на Крст да осете бол Човекољубца и победу Бога. Камо да се денем и ја грешни? Камо да гледам и ја прокажени, ако не у Тебе? Камо да се пењем из дубине зла, ако не уз Твој Крст? Победитељу, клањам Ти се!

Слава: Крстом Твојим прободено је срце моје и раздељено на лево и на десно. Земља ме вуче све јаче на лево, а љубав Твоја на десно. Победитељу смрти, победи и земљу у мени и од двојства у мени створи десно јединство, молитвама свих Светих Твојих помилуј ме.

И ниње: Бестрасна и Непорочна и Незлобива Дјево Богородице, слико моје душе негда рајске, помози души мојој оскверњеној очисти се и осветлити и удостојити Сина Твојега и Бога нашега.

Песма 9.

Ирмос: Светисја Светисја новиј Јерусалиме, слава бо Господња на Тебе возсија, ликуј ниње, и веселисја Сионе; Ти же Чистаја красујсја Богородице, о востанији Рождества Твојего.

Ближи се час смрти, Исусе мој, буди близу мене; ко ми може помоћи на самртној постељи, самоме са гресима мојим, осим Тебе једнога, Исусе? Куда може нага душа, када свуче лешину тела, Исусе милостиви мој? Ближи се час смрти, приближи се и Ти мени, ближе, и још ближе, Исусе храно моја.

Ближи се час смрти, Исусе мој, буди близу мене; опрости вековну удаљеност моју од Тебе и приближи се мени као што си се приближио губавоме. Пружи ми руку Твоју, да се рука моја дохвати спасења, и да се душа моја, доведена до ивице пропасти, тргне од бездне, Исусе мој, Ближи се час мој, Победо моја, приђи ми ближе од смрти, Радости моја.

Слава: Ближи се час смрти, Исусе мој, и сав свет ме оставља као излишну ствар и окреће лице своје од мене; на једној страни сва васиона окренута ми леђима, на другој ја и смрт лицем у лице. Господе Свесилни, како је страшно остати сам са смрћу, како неисказано страшно без Бога и пријатеља, без света, без друга, сам са јачим од себе врагом. Минут те самоће у ропцу, тога друговања са смрћу, покрива јадом цео век насладе као вулкански пепео градину цвећа. Исусе слатки мој, буди Ти трећи у друштву моме са смрћу, да би остали сами ја и Ти; Победитељу мој, победи ужаснога прождирача мога, једини Жељени, Исусе мој, Сило и Снаго моја.

И ниње: Као брижна Мати пратила си Сина Твога до крста и друговала с Њим у страдању на земљи, а сада другујеш с Њим у слави на Небеси; но ниси престала бити брижна Мати за тму страдалника на земљи. Удео желим у победи Сина Твојега над грехом и смрћу, удео у животу вечном; Славосветла Богородице, очисти ме нечистог и удостој ме недостојног славе покајаних.

Свјетилен

Име Твоје постало је песма Неба и спасење земље; именом Твојим испунио си свет и свако тело, испражњено од греха и демонске злобе; помози и мени, Душеспасни Господе да би име Твоје било песма моја и спасење моје.

Слава: и ниње: Богородичан: Суда се бојим и Судије страшим, јер не ходих путем праведним и у лености иждих сав живот свој; хитам стога под Твоју заштиту, буди ми Мајка по милости, Мати Сина Јединороднога.

На Хвалитне стихири, глас 4.

Када праотац наш згреши, усколеба се Небо и зарадова се демон, и љубав твоја би рањена безумном непослушношћу, и пламени Херувим вијаше тамо и амо на капији Раја, у коме нико не оста до Тебе, Царе светлости; но с непобеђеним човекољубљем сишао си на земљу по трагу изгубљена стада, добри Пастире; распознај и у мени изгубљену овцу Твоју као што си распознао и у покајаном разбојнику и вратио га у Рај; проведи и мене испод праведнога мача Херувимскога, Човекољубче, и спаси ме.

Када благогласни Давид згреши, виде опустошење дома својега, пријатељи му посташе врази и синовци крвници; минуле насладе покрише га стидом, а гној и поруга потамни сву славу његову; тада осети близину Твоју и грло његово зајеца плачем и песмом. Господе, стани уза ме и не одступи од мене; осамљен с давидским болом и покајањем, вичем Ти: жив Господ мој и жива душа моја.

Када ревносни Савле бранећи Те гоњаше Те мачем, Ти казни ревност његову слепилом и награди је апостолством. Господе, Господе, обрати ревност моју у злу на ревност у добру и труд мој даноноћни на пропаст обрати на спасење моје да труд мој не буде више сејање по песку но по плодној њиви душе, да бих и ја доживео радосну јесен и видео плодове труда својега и завапио: жив Господ мој и жива душа моја.

Слава: и ниње: Предала си Себе Богу од рођења, и постом, молитвом и службом одвезивала си се од свега, Пречиста Богомати, стога се и Бог предаде у ваплоћењу и веза Те славом и чашћу за Небеса. Теби којој Анђели служе клањам се и ја сужањ и молим се: помилуј ме!

Славословије великоје. Отпуст.

Конец и Слава Богу *

* овај канон свети владика Николај (Велимировић) посветио је преподобном оцу Јустину Поповићу.

Поуке Светих Отаца Мисаона Борба

1. Ђаво је ловац на птице – буди изнад његових замки (свети Јован Златоуст).
2. Зашто је Бог допустио ђаволу да нас искушава? Зато да бисмо, пазећи и очекујући његов напад, били непрестано будни и трезвени, и да бисмо, побеђујући, умножавали венце (Духови Маргарит).
3. Демони нас искушавају или сами, или против нас нахушкавају људе који се не боје Господа, као што је и наш Господ био искушаван преко фарисеја (свети Максим Исповедник).
4. Дакле, сви духови који насељавају земљу, деле се на две врсте: на оне који су од Бога, и на оне који су од ђавола (преподобни авва Јустин Поповић).
5. Нечисти духови познају наше мисли на основу спољашњих чулних обележја кроз која се оне показују, то јест на основу наших речи и дела (свети Јован Касијан).
6. Човек избегава гнев Господњи непрестано пазећи на срце у молитви и усрдно се трудећи да буде у својој неприступној унутрашњој одаји (свети Јован Карпатски).
7. По слободном избору воље демони су постали зли, исто као и већина људи (свети Антоније Велики).
8. Ђаво беше човекоубица од почетка (Јн. 8,44) – и то је Христос показао када је допустио демонима да уђу у стадо свиња, које су они читаво утопили у мору, како би ти знао да би они и људе тако погубили, ако би им Бог то допустио (свети Јован Златоуст).
9. Ђаво сеје лаж, он је преварио Еву, а она је обећала Адаму да ће бити блажен и бог, па је почео да копа земљу и постао несрећан и смртан (свети Јован Златоуст).
10. Демони нам из зависти (због плодова вере) доносе неверовање; и ако га примамо, ми постајемо њихове слуге и саучесници (свети Варсануфије Велики и Јован).
11. Ђаво је без напора истерао Адама из раја, но Јова није могао да истера са ђубришта (свети Јован Златоуст).
12. Ђаво непрестано прогони народ Божији и нема не земљи места где би било могуће избавити се од његових прогона. Само на небо нема приступа. Стреми ка небу, где је Христос (Кол. 3,1); наше живљење је на небесима (Фил. 3,20), где нема ђавола (свети Јован Златоуст).
13. Ми сами се не трудимо толико око свога спасења, колико се ђаво труди да нас погуби (свети Јован Златоуст).
14. Борба ума против греха представља тај највећи напор приликом кога подвижник пролива мноштво горких суза и испушта мноштво дубоких и тешких уздаха, молећи за помоћ и заступништво свише. Тек када окуси духовну сладост, срце може да се отргне од наслађивања телесном слашћу: без насладе оно не може. “Љубав се одбија љубављу и огањ се гаси огњем нематеријалним” – рекао је свети Јован Лествичник (свети Игњатије Брјанчанинов).
15. И као што квасац чини да читаво тесто ускисне, тако квасац греха прожима читав род Адамов. Квасац покварености је – грех. То је некаква умна и мисаона сила сатане (свети Макарије Велики).
16. Демон помрачује човека, а Бог га просвећује и даје му веру – мајку чудотворства (свети Јован Златоуст).
17. Ако се ђаво без допуштења Божијег не усуђује да уђе чак ни у стадо свиња, онда се тим пре неће усудити да уђе у људске душе. Ово се допушта ради кажњавања, или ради испитивања, или ради уразумљења. И у Јуду је сатана ушао тек онда када је он био одлучен од свештеног стада (свети Јован Златоуст).
18. Ми сами не пазимо толико на лопове, колико лопови на нас; тако и ђаво стално мотри, тражећи кога ће да прогута (свети Јован Златоуст).
19. Ђаво нас побеђује, иако то не чини насилно, него се ми добровољно покоравамо његовим наговорима (свети Јован Златоуст).
20. Ако смо са Богом, ђаво је у борби са нама слаб као дете (свети Јован Златоуст).
21. Нашим ратом, борбом против ђавола, прекидамо непријатељство и утврђујемо мир са Богом (свети Јован Златоуст).
22. Као кнез овога века, ђаво влада у њему, има више слугу него Бог и радије се њему повинују, него Богу (свети Јован Златоуст).
23, Ђавола треба побеђивати незлобивошћу и дуготрпљењем, и надом на истинског Бога, јер ђаво често греши против Бога, усуђујући се да се издаје за кнеза овога света (свети Јован Златоуст).
24. Постоји чулна борба – од ствари, од онога што се чује и види, и постоји мисаона борба – од духова злобе (свети Григорије Богослов).
25. Дух злобе неретко, нарочито у данашње време, наговара грешника на неверовање и у само постојање злих духова, како би га што јаче потчинио свом погубном утицају.
26. Можда је, пре стварања човека и ђаволу још био остављен простор за покајање, али када је услед гордости и зависти дошло до убиства узвишеног – до пада Адамовог – ђаволу је затворен простор за покајање (свети Василије Велики).
27. Када животињи завежу очи, она иде у круг и окреће млински точак; а ако јој не завежу очи, неће окретати точак; тако и ђаво, ако успе да затвори очи човеку, гура га у све видове греха. Кад су пак човеку очи отворене, он лако избегава ђавоље замке (Древни патерик).
28. Та борба је духовна, она се не води споља, ми не треба да се боримо против наше браће. Она је унутра у нама и нико од људи не може у њој да нам помогне. Имамо само једног помоћника: Христа, Који је крштењем тајанствено скривен у нама, Њега, непобедивог и неуништивог. Он ће нам давати снагу, ако према својим моћима будемо испуњавали Његове заповести (преподобни Марко Подвижник).
29. Ђаво неке људе убеђује да пакао не постоји управо зато, да би их гурнуо у њега (свети Јован Златоуст).
30. Ђаво, тај мисаони зли дух, невидљиво дејствује на оне, на којима нема благодати. Ђаво је богоборац и човекоубица. Демони не чине вољу Божију, али Христа исповедају као Бога, говорећи: знам те ко си, Светац Божији (Лк. 4,34) (свети Симеон Нови Богослов).
31. Пре него што паднемо у грех, демони нам говоре да је Бог човекољубив. А пошто паднемо, они га представљају престрогим (свети Јован Лествичник).
32. За примање заповести Божијих имај простоту, а за одбијање ђавољих замки – лукавство (свети Јефрем Сиријац).
33. Ми не можемо да видимо демоне као што видимо наше тело, али они виде нас. Када они у нашу душу усељавају богопротивне мисли (а ми их примамо), кроз то као да се они усељавају у нас и постају видљиви у нашем телу (свети Антоније Велики).
34. Ђаво често предлаже зло под видом добра, и обмањује многе, јер немају мудрости и нису навикнути да откривају обману (свети Антоније Велики).
35. Они (демони) показују како своју мржњу према нама, тако и непријатељска дејства против нас, убацујући нам богохулне мисли, подстичући сумње у истине вере како би нас навели на неверовање, помрачјују наш разум, рађају порочне жеље у нашем срцу, гурају нас у униније и очајање, подстичу у нама гнев, рађају и утврђују склоности ка осуђивању других, оправдавању себе, клеветама на ближње, производећи међу нама расправе и неслагања (свети Антоније Велики).
36. Демони увлаче у јереси, подстичу на предузимање дела и подвига који превазилазе наше снаге, а удаљавају нас од испуњавања онога што је за нас корисно и потребно (свети Антоније Велики).
37. Зли дуси знају да када им Бог допушта да искушавају Њему оданог човека, кроз то им се спрема велика казна (свети Антоније Велики).
38. Они знају да им је мучење неизбежно, зато што су се удаљили од добра, од Бога, и ратују против Творца (свети Антоније Велики).
39. Ако Дух Свети не допусти искушење, ђаво не може да искушава.
40. Пре греха ђаво Бога представља као милостивог, а након греха као правичног. То је његово лукавство. А ти чини супротно. Пре греха представљај себи правичност Божију, како не би сагрешио: а када сагрешиш, сећај се великог милосрђа Божијег, како не би пао у очајање Јудино (свети Тихон Задонски).
41. Увек чини нешто добро, како би те ђаво стално налазио заузетог (блажени Јероним).
42. Никоме ђаво не приступа тако лако, као ономе ко живи у доконости и лењости (свети Тихон Задонски).
43. Стално треба да се бавимо духовним делима, нарочито молитвом, како би ђаво увек када приђе или покуша да нам се приближи, налазио наше срце затворено за њега и спремно за борбу.
44. Када се лонац одоздо загрева ватром, ни мува нити било који други инсект не може да га дотакне; а чим се охлади, спуштају се на њега. Исто бива и са човеком: док год пребива у духовном делању, ђаво не може да га победи (авва Пимен).
45. Молитва верних је највеће мучење и ужас за зле духове (свети Нил Синајски).
46. Топлота срца у молитви је пламен који спаљује демоне.
47. Као што силан ветар развејава прашину, тако се противник наш, ђаво, прогони гласом славословља Богу, молитве и суза (свети Јефрем Сиријац).
48. Присетите се речи апостола: још се не супротстависте до крви борећи се против греха... ово је својеврстан укор и указивање на то да је борба до крви неизбежна (свети Теофан Затворник).
49. Име Исусово је јаче од гвожђа и тврђе од граните. Нема тврђег штита и силнијег оружја у духовној борби од молитве Исусове (авва Јов).
50. Као што пас када види штап којим су га некад ударили, брзо и далеко бежи од њега, тако се ђаво, видећи знамење крста Христовог којим је скршена његова сила, боји, дрхти и бежи од верних (Петар Могила).
51. Демони се веома боје шест добродетељи: 1) глади; 2) жеђи; 3) молитве Исусове; 4) изображења крста – ко на себи добро изображава крст; 5) честог причешћивања пречистим тајнама Христовим – ко се достојно причешћује, и 6) несумњиве наде на Бога. У борби против демона нема страшнијег оружја од овога (свети Пајсије Величковски).

Епископ рашко-призренски Павле УСКЛАЂИВАЊЕ ЦРКВЕНИХ ОДРЕДБИ О ПОСТУ, ПРЕМА ЗАХТЕВИМА САВРЕМЕНЕ ЕПОХЕ

Црква Православна, Црква је Христова по томе што ју је Он основао, дао јој науку и устројство по коме она верује и живи, а изнад свега што је она тело организма коме је глава Он, Христос. Она није власна да у науку Његову уноси нешто ново што Он није унео, нити да укида оно што је Он установио, него да неизменљивим чува оно што јој је као неизменљиво предато. Све друго значило би издају Христа и Православља. Радикалном изменом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од једне, Свете и Васељенске цркве, али никада Православље. Једна од таквих установа божанског порекла јесте и установа поста. Још у Старом завету Бог наређује пост као уредбу вечну (3. Мојс 16, 29) и народ га држи, особито старозаветни праведници. Посебно се пост наређује у општим народним невољама (Јл 1,14; Јест 4, 3). У Новом завету, Господ Исус Христос не само да није укинуо пост који је јеврејски народ држао него га је само очисшио од фарисејских измена и кварења и тако утврдио. Поред тога, Сам је постио и рекао да ће Његови ученици постити кад се Он одузме од њих (Мт 9, 15). По силаску Светог Духа, од самог почетка живота Цркве, видимо апостоле и прве хришћане да посте и тако испуњавају Његову реч о пошћењу кад Он више не буде с њима (Дап 13, 2, 3; 14, 23). А тако је, по сведочанству Светих Отаца било у Цркви и даље. „Једном речју", вели Свети Василије Велики, „пост је све Свете руководио у животу по Богу... тако да је ово наслеђе, путем прејемства, сачувано до данас" (Творенија Св. Василија Великог, С. Петербург 1915 Слово I о посту, V, стр. 77). Док је у погледу безусловног држања поста као божанске установе Црква свагда и свагде била једнодушна, у погледу његовог трајања и начина пошћења постојале су током времена, у разним деловима Цркве, знатне разлике. Ни најстарији пост, Васкршњи, није се свугде једнако држао ни у почетку III века. Свети Иринеј Лионски (+ 202) спомиње да , једни мисле да треба да посте само један дан, други - два, други још више, а други четрдесет часова дневних и ноћних рачунају у свој дан". (Јевс. Кесар. Цркв. историја Е, Т, 19, стр. 343, издање Апостолики Диаконие.) На Западу спомиње Тертулијан Праксу Африканске и Западне Цркве и вели да је тај пост почињао на Велики петак, у часу смрти Христове, а држан је и у суботу тј. два дана, као што сведочи и Свети Иринеј (Др Л. Мирковић, Хеортологија, стр. 259). Сирска Дидаскалија, из прве или друге половине III века, износи већ да Пасхални пост траје целу Страсну седмицу. Свети Дионисије Александријски (+ 264 - 265) такође помиње шест дана поста пред Пасху (Василиду Т, 17, стр. 222). Четрдесетодневни пост пред Пасху помињу тек касније у IV веку Свети Атанасије Александријски, Јевсевије Кесаријски, Амвросије Милански и други. Апостолско 69. правило говори о посту Свете Четрдесетнице као општеобавезном. Слично је било и са три друга поста. Нити су се они јавили одједанпут, нити у дужини у којој су данас. Тако је Петровски пост првобитно трајао седам дана, и по Апостолским установама био је у вези са Педесетницом (Е, XX, Т, 2, стр. 93). Тек у IX веку Свети Теодор Студит помиње „Свету Четрдесетницу Светих апостола" (Мирковић, тамо, стр. 269). Ни Божићни пост још у IX веку нису сви једнако држали. У спису „О три четрдесетнице" који се приписује Анастасију Синаиту, патријарху антиохијском из VI века, но који није старији од IX века, вели се: „Једни се уздржавају од меса, сира и јаја у току 18 дана, а други се уздржавају само од меса, а остали једу осим једног дана, а други се на исти начин уздржавају само 12 дана, други шест, други четири" (Мирковић, тамо, стр. 275). Разлике постоје и у другој половини XII века јер Цариградски сабор за време патријарха Луке Хрисоверга (1166) наводи да су једни постили седам, други више дана, те Сабор одређује да пост почне 15. новембра (Тамо, стр. 276). Иста је ствар и са постом Успенским, најмлађим од вишедневних постова. Њега први помиње Свети Теодор Студит у IX веку: „Исто тако треба држати и пост Богородице и само дан Преображења разрешавамо на рибу" (Тамо, стр. 270). Но још крајем XI века овај пост није утврђен ни међу атонским монасима, те се они обраћају цариградском патријарху Николи Граматику (1084 — 1111) ради решења питања треба ли чувати пост месеца августа (Тамо, стр. 271). О овом посту не налазимо помена ни почетком XIII века у типицима Светог Саве: Карејском, Студеничком и Хиландарском. У овом последњем изричито се помиње у Гл.  10: О Светим постовима Великом и о два мала, Светих апостола и Христова Рождества (В. Ћоровић; Списи Светог Саве, Бгд. 1928, стр. 63). Из најдубље старине имамо сведочанства о редовном седмичном посту средом и петком. У Учењу XII апостола наређује се: „Ваш пост да не буде с лицемерима јер посте понедељком и четвртком, него ви постите средом и петком" (Гл. VII). По Апостолским установама та се два дана посте зато: „Јер у среду се донесе одлука против Господа, кад је Јуда обећао да ће Га издати за новац. А у петак јер Господ претрпе тада крсно страдање" (Z, XXIII, стр. 124). Поменуто 69. апостолско правило, поред Четрдесетнице, наређује и пост средом и петком. Сем наведених општих постова, одређених за све, у Цркви се отпочетка зна и за постове приватне, које су по својој иницијативи на се налагали поједини хришћани, или их је појединцима налагала Црква. Тако Учење XII апостола наређује пост од једног или два дана пре Крштења: „Пре крштења нека пости и крштавани и крштавајући, и ако могу и други" (Гл. VII). О том посту помиње и Свети Јустин Мученик и Климент Римски. Познат је и пост који је Црква налагала као средство за исправку од греха (Ап. установе X VIII, стр. 47; Г, VIII, стр. 63). Поједини хришћани предузимали су пост самоиницијативно са одређеним духовним циљем (Јерма, Виђење II, стр. 40). Неки су опет постили да би уштеђевином од поста помогли сиромашним (Свети Игњатије Богоносац, Посл. Филипљанима XIII; Јерма, Пастир, Е, III; Аристид, Апологија, Т, 3, стр. 149). Не само у погледу дужине постова него и у погледу начина пошћења, односно врсте хране која је уз пост употребљавана, такође је било већ с почетка знатних разлика у појединим деловима Цркве. Једни су наиме држали пост као Јевреји, не једући ништа цео дан до увече, а онда су јели шта има. Но већ Јермин Пастир препоручује да у посту употребљава хлеб и воду (Е, III. Т, 3, стр. 73). Неки су уз пост употребљавали и другу храну сем хлеба и воде. Неки нису јели ништа што потиче од животиња, а неки су од такве хране употребљавали само рибе; неки поред риба и птице и јаја. Неки нису јели ни воће (Сократ Схоластик, Историја, V, 22). Током времена утврдило се гледиште у целој Цркви да је најстрожи пост потпуно неједење дан-два, као што је доцније одређено за почетак Великог поста. Иначе, за остале дане вишедневних постова, као пост у правом смислу, сматрало се узимање хране само једанпут дневно, у 9. час дана. Одредба да се уз пост може јести двапут (нпр. суботом и недељом) важила је већ као разрешење поста. Тако Свети Амвросије Милански каже: „У Светој Четрдесетници пости се у све дане осим суботе и недеље (Мирковић, Тамо, стр. 266). А и Свети Василије Велики говори о петодневном посту (V, стр. 87). И данашњи Типик вели да кад се у посни дан служи Литургија, те се једе двапут „пост не бива" (5. јан. под зри; 25 дец. други зри). Имајући у виду реч апостола Павла да нас јело неће поставити пред Бога (1. Кор 8, 8 ), те да не треба осуђивати оног који једе, нити презирати оног који не једе (Рим 14, 3) и не дирајући слободу својих чланова, Црква је свагда уносила ред и једнообразност, чувала од застрањивања и одређивала како општеобавезно време поста, тако и начин исхране уз пост, односно одређивала која је храна посна, а која није. Такође је одређивала дане кад је разрешен пост, као и време кад се не сме постити. Већ наведено 69. апостолско правило наређује свима клирицима, од епископа до појца, и свима световњацима пост у Свету Четрдесетницу, а такође средом и петком преко године. Исто правило разрешава пост болесницима. Но појам разрешења, као што је речено, значи само ублажење, олакшање поста утолико, уколико болесници нису обавезни да једу једанпут на дан, него то могу чинити више пута, према потреби, и то храну са уљем и рибом, чак кад је најстрожи пост, али не и мрсну храну. „А кад чујеш о разрешењу поста" - вели Валсамон - „немој држати да се допушта јести месо, јер јести месо уз Четрдесетницу не може бити допуштено никоме, ма се налазио при последњем издисају" (Милаш, Правила I, стр. 143). 19. правило Гангрског сабора прети најстроже онима који свесно не држе постове које Црква држи. 89. правило трулско наређује да се пост Свете Четрдесетнице заврши на Велику суботу у поноћ, а 29. истог Сабора да се Литургија Великог четвртка врши на таште. Правило 3. Николе Цариградског говори о Госпођином посту. О забрани поста у извесне дане говори 66. апостолско правило које то забрањује у суботу (сем Велике) и недељу (за недељу то исто вели 18. гангрско), а 55. трулско забрањује и Римској цркви држање поста суботом уз Свету Четрдесетницу. 70. правило Светих апостола забрањује пост са Јеврејима. У погледу врсте хране која важи као посна те се може јести уз пост, 56. правило трулско, поводом јерменског употребљавања сира и јаја суботом и недељом уз Часни пост, наређује за целу Цркву да се мора „постећи уздржавати како од свега закланог, тако исто од јаја и од сира". 5. правило Никифора Исповедника дозвољава у извесне дане уз пост употребу рибе и вина. О ублажењу поста за болеснике говори 69. апостолско правило, као и 19. правило гангрско. О начину исхране болесника уз пост подробније говори 9. правило Тимотеја Александријског које им дозвољава употребу уља. 8. правило истог Оца протеже ублажење поста и на породиље. 20. правило Никифора Исповедника дозвољава монасима који раде да двапут дневно једу Божићњег и Апостолског поста, а 48. правило истог Оца прописује то и за Велики пост. За нарушиоце прописа о посту канонске одредбе Цркве предвиђају одређене епитимије. Те су епитимије оне исте које се налажу за најтеже грехе: убиство, блуд, прељубу, крађу, кривоклетство итд., те се и према томе види колику је важност Црква придавала посту и како га је ценила. Апостолско 69. правило, за оне који не држе Велики пост, а тако исто пост средом и петком, предвиђа свргнуће за клирике, а одлучење за лаике. Исту казну предвиђа 56. правило трулско за оне који уз пост једу сир и јаја. То исто предвиђа 66. апостолско и 55. трулско правило за оне који посте у суботу и недељу, а 70. апостолско за пост заједно са Јеврејима. Одредбе Гангрског сабора још су строже, те налажу највећу црквену казну, анатему, како за оне који не држе Црквом одређене постове (правило 19), тако и за оне који посте у забрањено време, недељу (правило 18). 47. правило Никифора Исповедника наређује верним да се не причешћују од свештеника који не посте среду и петак. То се свакако односи на неуредне свештенике одмах чим се за њих ово дозна, и пре но што се против њих поведе поступак и примени пропис 69. апостолског правила. Толико се о питању поста налази у основним и допунским канонским прописима Православне Цркве. Што се тиче прописа о посту из доцнијег доба, које налазимо у разним Типицима издатим за поједине манастире, затим Триодима и другим богослужбеним књигама, они у ствари не износе ништа битно ново, али се разликују доста у појединостима. Те разлике показују да су ктитори манастира, или други појединци, писци и редактори црквених књига усвајали и у њима излагали строжа или блажа схватања, понекад супротна међу собом, или их сами прописивали. Интервенција и руководећа улога Цркве, која се јасно уочава у периоду васељенских сабора, доцније се мало осећа, свакако због тога што је Црква, у крајевима где је негда бујао црквени живот и књижевност, била веома онемоћала због ропства под Арапима и Турцима, а у областима које су још имале слободу била такође ослабила. Народи пак који су тек недавно примили хришћанство још се нису били уздигли на ону висину која је потребна да би се могло деловати ауторитативно у области канонског руковођења целом Црквом. У основним и допунским канонским прописима, видели смо, помињу се сва четири годишња поста (као и пост средом и петком), али се, сем о Великом посту, не наводи одређено њихова дужина. Зато се разлике у том погледу задуго примећују у Цркви. Половином XII века обраћа се Марко, патријарх александријски, чувеном канонисту Теодору Валсамону, патријарху антиохијском, с питањем: Да ли се постови пред празник Светих апостола, пред Рождество Христово и Успеније морају безусловно држати, или се ту може снисходити и не мора строго пазити? У свом одговору Власамон наводи одлуку Цариградског патријаршијског синода за време патријарха Николе Граматика по којој их треба држати и то по седам дана, јер је само један Четрдесетодневни пост - Пасхални. Који хоће да посте дуже пред тим празницима, или је то прописано каквим ктиторским Уставом, слободно му је (Милаш, Црквено казнено право, Мостар 1911, стр. 408). Ово показује да ови постови још нису били утврђени, а онде где су држани да су били краћи но данас; затим да су ктитори имали право да пост продуже, те је, вероватно, ово припомогло да се ова три поста продуже доцније до данашње дужине. Ни у погледу детаљнијих упутстава о врсти хране дозвољене за поједине дане поста, нису канонски прописи дали детаљна решења. Употребу рибе, нпр. они уопште не помињу, сем 5. правило Никифора Исповедника из IX века којим се риба дозвољава на Благовести ма оне пале и на Велики четвртак и Велики петак. Кад се ова у овако строге дане поста тада дозвољавала, пре ће бити да ћутање канона о томе значи њену употребу у осталим данима поста, него обратно. Исто тако, о употреби уља помиње само 10. правило Тимотеја Александријског (+385), и то да се оно дозвољава болесницима уз Велики пост. Али детаљније, но различите међу собом прописе шта се за јело може употребити кога дана поста, налазимо доцније у ктиторским Типицима, затим у Посном Триоду, најзад у Номоканону уз В. Требник. Тако се нпр. за први дан Великог поста одређује сухоједење после вечерње (*** Светог Теодора Студита, у А. Дмитргевскиј: О посту, Богословски Гласник, год. V, 1906, стр. 171). Други Типици прописују да се понедељак и уторак прве недеље не једе ништа (Орбељски Триод из XII - XIII века), а Светогорски типик вели да се ни вода не пије (Тамо, стр. 339). Вино се те седмице допуштало само болесним и престарелим, но по типику Пантократоровом из 1136. године, Мамантовом (од 1166. године) и Илије *** од 1162. године) давано је по пола красовуље и осталој братији. У петак се јела каша (Хиландарски типик) или кољиво, а по Типику царице Ирине (од 1118. године) два јела са уљем (Тамо, стр. 179). По садашњем Црквенословенском типику такође је било дозвољено јело с уљем и вино, што је, вели се, примљено из манастира Светог Саве Освећеног и Светог Јевтимија Великог, али се одмах додаје: „Но ово сад не чинимо из поштовања према дану." У суботу прописано је јело с уљем, а Устави царице Ирине, Мамантов и Илије *** допуштају рак-ве и октоподе. Октоподе допушта и Хиландарски типик. За остале седмице Црквенословенски типик у 32. глави прописује: „Пет дана постимо до вечерње и једемо суво јело, сем суботом и недељом". Но неки старији Типици дозвољавају уторком и четвртком јело с уљем (Мамантов, Илије ***, Пантократоров, Евергетидски, Хиландарски. Тамо; стр. 340). У четвртак V нед. поста, Триод прописује уље и вино, због труда који ће бити на предстојећем бденију. Студитски пак устав вели да у ту седмицу, пре него у друге, треба да буде сухоједење, јер су то дани плача. По Уставу јером. Нила од 1210. г. тад се чак не поставља вечера, док је у петак, због напора на Акатисту, појцима давано да се заложе (Тамо, стр. 180). У погледу употребе рибе, садашњи Црквенословенски типик прописује: „А рибе да се не усудимо јести целе Четрдесетнице, сем празника Благовести и Цвети. Ако монах прекрши ову наредбу и буде јео рибу, сем у наведена два празника, нека се не причести на Васкрс, него нека пости друге две седмице са по 300 поклона дневно". Никодим Агиорит је још строжи. У Пидалиону он вели да се у Св. Четрдесетницу само једанпут сме јести риба и то на Благовести (Тамо, стр. 125). Међутим, наведени старији Типици несравњиво су блажи у погледу употребе рибе уз Велики пост. Једни од њих нпр. дозвољавају рибу и уочи Благовести и на оданије ако не падне у среду и петак (Орбељски Триод, Тамо стр. 341). Неки ју прописују и на Лазареву суботу (Орбељски и јером. Нила, Тамо, стр. 340), затим на Обретење и Младенце (Ц. Ирине, Мамантов, Илије ***), а по Типику патријарха Алексија давана је братији риба и на дан Алексија Човека Божјег, а такође у уторак треће недеље поста да би братија „одморивши се мало, на даљи пост била јача" (Тамо, стр. 174). Осим свега овога, целог Великог поста (сем прве седмице и среда и петака ) могли су монаси јести рибу ако би који христољубац донео ју братији као понуду (Типик ц. Ирине, Евергетидски, Космосотиров, Мамантов, Илије ***,јером. Нила). Чак и врло строги у погледу употребе зејтина уз пост, Никон игуман из Црне Горе код Антиохије, из IX в., дозвољава да се риба, коју донесу у манастир као понуду једе за време Великог поста, ако је доносилац присутан, да се он не увреди; а ако није присутан да се остави за суботу и недељу (Тамо, 341). Рускословенски типик из 1553. г. дозвољава мирјанима рибу, поред Цвети и Благовести, још у недељу Православља и Крстопоклону,, јер у овом посту четири пута је њима одређено да једу рибу" (Тамо, 338). Но у Номоканону уз Велики Требник, у 225. прав., налаже се још строже но у Црквенословенском типику у погледу рибе: „А који једу рибу на дан Праведног Лазара, или у недељу Крстопоклону, или на Светог Теодора... примиће осуду, особито се неће причестити ни на Пасху, за казну њиховом сластољубљу. Како се усуђују на то у ове дане кад правило ни на Цвети не дозвољава разрешење на рибу мирским људима - ако неки Устави ово и дозвољавају?" Иако Номоканон при Великом Требнику, који се појавио у Св. Гори тек у ХV-XVI  в., није добио значај општеобавезног зборника Православне Цркве, као ни Тактикон Никона Црногорца, али су њихови прописи очигледно вршили утицај на састављаче 32. главе Црквенословенског типика, као и на одговарајуће прописе Посног Триода. У Црквенословенском типику и Минејима налазе се такође и прописи о трајању и начину пошћења за остала три вишедневна поста. За Госпођин пост одређује се, као и за Велики, три дана сухоједење, у уторак и четвртак јело без уља, суботом и недељом са уљем, а риба само на Преображење (Тип. гл. 33). Божићњи и Апостолски пост су блажи: понедељак, среда и петак без уља, уторак и четвртак с уљем, субота и недеља риба. Од 20. децембра пост је строжи и не разрешава се на рибу. После ових објашњења, у Типику се вели: „Неки Устави наређују да се пости од 9. дана децембра, што показује да је посг негда био краћи и почињао тога дана. (Тип. 15. нов.). На једнодневне постове: Крстовдан, навечерје Богојављења и Усековање разрешава се на уље и вино. Исто тако, налазе се овде и забране поста у извесне дане, као нпр. седмице Митара и Фарисеја, јер тада посте Јермени Арцивуријев пост, и Сиропусне, због тетрадита и јаковита. Не пости се ни Светла и Духовска седмица, а све среде и петци у Педесетници разрешавају се на уље. Поред канонских и доцнијих прописа о посту и казни предвиђених за њихово неиспуњавање, важност поста сагледа се још јасније из његовог смисла и циља, како су то поједини Свети Оци изнели и разјаснили. Зато да наведемо мишљење макар неколицине између њих.  По речима Спаситељевим да ученици Његови не посте зато што је младожења с њима, а да ће постити у оне дане кад се он узме од њих, види се да је пост израз жалости и туге, а непошћење - радости. Такав поглед на пост био је у Старом завету, а исто гледиште имају и Апостолске установе. Оне наиме објашњавају забрану поста суботом радошћу због стварања света, а пост на Велику суботу жалошћу због Спаситељеве смрти: „Кад се Творац налази под земљом треба да је већа жалост за њим него радост због стварања, јер је Творац по природи и достојанству узвишенији од створења" (2, XXIII, стр. 124). Свети Климент Александријски објашњава да је пост у спољашњем погледу уздржање од хране, у тајанственом погледу означава умирање свету, а живот Богу. Наиме, као што се храном одржава живот, тако је неједење символ смрти. Уздржавајући се од телесне хране (која означава ранији грешни живот), а затим примајући божанску храну (која је вера, нада, љубав, трпљење, знање, мир, разум) ми живимо Богу. На тај начин пост чисти душу од материје, те ју чисту и лаку са телом представља Божанском уму (Избор из пророка, Т, 8, стр. 341, Вивл. патерон). Свети Атанасије Велики сматра да је смисао поста у томе да би и телом угађали Богу, што је дужност свију (Тум пс. 62, Т, 32, стр. 149). Зато саветује: „Да вас не превари храна, нити да ко каже: Остарио сам и не могу постити, него нека се сети старог Елеазара кога није преварио цар да једе оно што погани" (Одломци, Т, 33, стр. 205). По Светом Василију Великом, пост је установљен још у рају заповешћу о неједењу плода с дрвета познавања добра и зла: „А ово: Не једите! - установа је поста и уздржања. Да је Ева постила и да није окусила од дрвета, ми не бисмо имали сада потребе у овом посту... Ми смо ослабили од греха, излечићемо се покајањем. А покајање без поста је недејствено (Творенија, стр. 77). Поред заповести о неједењу и остале околности живота у рају слика су поста „не само зато што је човек... слично анђелима напредовао задовољавајући се малим него и зато што живећи у рају није му падало на ум оно што је доцније пронађено људским измишљањем: ни употреба вина, ни клање животиња, ни све оно што ум човечији чини мутним" (Тамо, стр. 77). Из тога излази један закључак: „Зато што нисмо постили ми смо избачени из раја. Стога ћемо постити да бисмо опет ушли у рај", јер по речи Светог Јована Златоуста: Ако је пост био неопходан у рају, то је утолико више ван раја; ако је лек користан пре ране, то је утолико више користан после рањавања; ако нам је оружје било потребно пре почетка борбе с похотама, утолико је неопходнија помоћ поста пошто је отпочела таква борба с похотама и демонима (Беседа о покајању V, Т, 2, стр. 342). Зато пост треба да примамо с радошћу, јер је он наш пријатељ, а непријатељ демонима. „Чувши о посту, вели Свети Јован Златоуст, немојте се препасти од њега. Он је страшан не нама, него демонима. Ако је неко обузет злим духом, покажи му лице поста и он, окован страхом биће непокретнији од самог камења, особито кад угледа у заједници с постом сестру и пријатељицу поста - молитву. Јер и Христос вели: Овај се род не изгони сем молитвом и постом (Мт 17, 21). (Беседа о посту V, стр. 342.) Слично о посту као средству против демона говори и Свети Василије Велики и Ориген. Но није само једна корист од поста. Као свако добро што доноси многоструки плод, тако је по Оцима и с постом. Слабећи силу тела и чинећи га покорним души, како вели Свети Јован Златоусти (Т, 4, стр. 64), он укроћава беснило страсти, уводи нас у слободу и ствара велику тишину у нашим помислима. Он је и мати здравља телесног (Тамо, Т, 2, стр. 348). Највећа је вредност и прави циљ поста по Оцима у помоћи коју он пружа духовном узрастању, одсецању злих навика и стицању врлина. „Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела" (Свети Василије Велики, V, стр. 77). Слично говори и Свети Јован Златоуст: „Не говори ми: Ја сам толико и толико дана постио, то и то нисам јео, ни вина пио... него ми покажи јеси ли постао кротак од гневљивог, какав си био? И човекољубив од грубог, какав си дотле био? Јер ако си испуњен гневом, зашто онда угњетаваш своје тело? Ако је унутра завист и користољубље каква је корист што пијеш воду? (Реч о посту и милостињи, Т, 2, стр. 907). Готово истим речима говори о смислу поста Свети Атанасије Велики: „Није успео онај који пости само од јела, но онај који је одступио од сваке зле ствари; томе се рачуна пост. Јер ако неко пости, а не држи уста своја да не говоре зле речи, или гнев, или лаж, или заклетву, или говори против ближњег, никакве он нема користи, но сав свој труд губи" (О девствености, Т, 33, стр. 63). Још и Пастир саветује Јерму: „Овако, дакле, чувај овај пост који мислиш да држиш: Пре свега, чувај се од сваке зле речи и сваке зле жеље и очисти срце своје од свију таштина овог света. Ако то ушчуваш биће твој пост савршен" (Јерма, Пастир, Е, III, Т, 3, стр. 72). Очистивши тако своју душу од прљавштине греха и украсивши ју украсом врлина, ми постајемо достојни највећег дара Божјег у овом свету: примања самог Господа у Светој Тајни Причешћа. У овоме види Свети Јован Златоуст особити разлог за установу поста. „Раније су многи приступали Светим Тајнама без расуђивања, како било... Приметивши штету која долази од небрижљивог поступања, одреде четрдесет дана поста... да бисмо сви ми, очистивши се пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, исповешћу и свим другим средствима на тај начин приступили с чистом савешћу, колико је то могуће (Тамо, Т, 1, стр. 664). Ради илустрације колику су важност придавали Свети држању поста, Оци наводе примере из Старог и Новог завета, као и из историје Цркве. Тако указују на четрдесетодневни пост пророка Мојсеја, Илије, Данила и тројице младића, Ниневљана, Јована Крститеља, ап. Павла. Из доцнијег времена позната нам је чудесна помоћ Светог Теодора Тирона да се цариградски хришћани, који су свето чували особито прву недељу Великог поста, не оскврне и нехотице храном попрсканом водом и крвљу идолских жртава, у доба цара Јулијана Одступника. Такође је записан пример хришћана који ни у глади нису хтели да купују месо уз пост, кад је цар Јустинијан, друге седмице Великог поста, због оскудице хране, наредио да се оно на тргу продаје. (Мирковић, Хеортологија, стр. 266). Исто тако, у IX веку, Свети Теодор Студит износи с похвалом пример 14 хришћана заробљених од Бугара и побијених зато што нису хтели јести месо уз Велики пост (Мало оглашење L XXIV). „Но важније од свега реченог је то што је Господ наш, оснаживши постом ради нас примљено тело, примио у њему на Себе нападе ђавола учећи нас да се постом снажимо и да се привикнемо на подвиге у искушењима" (Свети Василије Велики, Тамо, V, стр. 82). Због свеколике важности поста за унутрашњи живот хришћана, Свети Јован Златоуст истиче да Бог кажњава преступање поста, а за уважење и држање избавља од смрти. „Када је велики и дивни град Нинива већ клечао пред пропашћу и био готов да прими упућени му озго удар, пост га је отргнуо од врата смрти и вратио животу" (Тамо, Т, 2, стр. 342). Па кад је пост толико важан и користан, Свети Јован са правом пита: „Не би ли било безумно бежати од њега и бојати га се?" (Беседа о покајању V, Т, 2, стр. 348 - 349). Према изнетим принципима канонског и отачког гледишта на пост, сматрам да би став Српске православне цркве по питању усклађивања црквених одредби о посту према захтевима савремене епохе требало да буде овакав: 1.   Пост је божанска установа и о њему као таквом и његовом постојању у Православљу нема и не може бити спора. 2.   Црква је увек била надлежна у погледу доношења општеобавезних одлука о дужини постова као и у погледу прописа о храни која се у посне дане може употребљавати. 3.   Пост средом и петком, посведочен најдубљом хришћанском старином и Оцима, наређен 69. ап.правилом и утврђен ауторитетом VI васељенског сабора (јер је 2. правилом тог утврђена опште обавезност Апостолских правила) остаје безусловно и даље. 4.   Света Четрдесетница, такође наређена 69. ап.правилом безусловно остаје у целини, Прва седмица без уља, а тако и Страсна (за монахе први дан без јела и воде - који могу и до среде - а тако и Велики петак). Осталих седмица: среда и петак без уља, други дани на уљу, а суботом и недељом, мислим да би могли, као крајњу границу, пристати да се дозволи риба за мирјане. За монахе би, сматрам, требало да остане у погледу употребе рибе као што је сада, евентуално да им се допусти још у недељу Крстопоклону, или који другу. 5.   С обзиром да су још у XII веку постови Божић ни и Апостолски били краћи, да Црквенословенски типик наводи како неки Устави прописују почетак Божићњег поста 10. децембра, а да никаква општеобавезна одлука Цркве о томе није донесена, уколико се то питање постави, мислим да би наша Црква могла да пристане, као на најнижу границу, да Божићни пост траје две недеље, а Петров једну. Госпођин да остане као што је, са разрешењем на уље, као што је речено за Велики. За монахе, пак, да остане као што је сада. 6.   Пошто је VI васељенски сабор изразио православно гледиште да се уз пост не могу употребљавати сир и јаја, то сматрам да се при овом мора безусловно остати, јер би у противном значило да је Васељенски сабор донео погрешну одлуку и да је Црква све до сада грешила држећи ју. А то би потпуно било и идејно и практично скретање са православног става, с чиме се клир, монаштво и народ неће никад сложити. 7.   Пошто је сада у многим земљама поново постало актуелно крштавање одраслих, требало би свакако за такве случајеве одредити обавезан пост од једног дана за оног који се крштава, свештеника који крштава и кума, а добровољни за рођаке крштаваног и друге чланове Цркве. Што се тиче тешких болесника, поготово од оних болести у којима се не може узимати друга храна сем млеко, сматрам да аналогија са децом која доје и не могу постити није неумесна, те да би наша Црква могла пристати да се такви болесници разреше од поста. Без жеље да будемо „строжи од закона, правилнији од правила и већи од заповести" (Свети Григорије Богослов), а исто тако ни милостивији од милостивих Светих Божијих, сматрам да би у овом питању требало донети одређену одлуку. Јер мишљење Валсамона, да се ни у часу смрти не може дозволити никоме да једе месо, ипак је закључак који нигде није потврђен од Цркве. Исто се односи и на поједине врсте тешких радника, нпр.у хемијској индустрији где је неопходна употреба свакодневно млека. 9.   Такође би требало размотрити положај православних војника и ратника и донети одређене одлуке о њиховим обавезама према посту. Јасно је да они у многим земљама не могу дуже постити ни у миру, а камоли у рату. Можда би им се пост од два дана могао допустити за Причешће, а као обавезан пост први дан Четрдесетнице, Велики петак и Велика субота. 10.   Мислим да би било потребно донети одлуку од које године су обавезна деца да посте и на који начин. Светом синоду одани, Епископ рашко-призренски  Павле

Sveta Vatra

Više od hiljadu godina postoji i dešava se najveće čudo pravoslavlja, silazak Svetog plamena na Hristov grob - Sveta vatra, na Veliku subotu u hramu Vaskrsenja Hristovog, u Jerusalimu. Kao jedinstven dogadjaj i fenomen, neobjašnjiva i snažna potvrda dejstva Svetog Duha pravoslavnim vernicima, Sveta vatra je karakteristična samo za pravoslavlje i ne dešava se ni u jednoj drugoj religiji.

Pojava Svete Vatre je objava prisustva Svetog Duha na planeti Zemlji i kroz pravoslavnu veru. Zato se prvobitni plamen primljen kroz ruke Jerusalimskog patrijarha širi dalje medju vernicima, kao što se blagodet Svetog Duha širi medju krštenima i verujućima. Prošle godine je Sveta Vatra pravoslavlja stigla i doSevernog pola do Ruske polarne istraživačke stanice.

U ime preminulog Patrijarha Srpskog Pavla, u čast njegovog života po jevandjelju, i u veri u Vaskrs pravednika,  posvećujemo mu ovaj post kroz prikaz pojave Svete Vatre u jednom starijemnovinskom članku koji prenosimo u većem delu.

Velika subota je u Jerusalimu poseban dan. Hodočasnici ulaze u prastari hram Groba Gosodnjeg i svetog Vaskrsenja još od zore. Obično su najbrojniji Grci i Kiprani, zadnjih godina je sve više i Rusa. Potom svi izađu a hram ostaje prazan. Oko deset časova pojavljuju se predstavnici Jerusalimske patrijaršije, izraelskih vlasti i muslimanske porodice koja vekovima drži ključeve ove svetinje.

Njihov je zadatak da ustanove da li se u crkvi nalazi neki izvor svetlosti, vidljiv ili prikriven, ili nešto čime se može proizvesti vatra. Provera se završi do jedanaest sati i tada se javno saopšti da li je sve u redu. Ako jeste, kao što je uvek bilo, ulazna masivna vrata hrama se zapečate voskom.

Čudesno paljenje sveća

Oko podne iz nedaleke zgrade Jerusalimske patrijaršije kreće litija ka hramu Vaskrsenja. Na njenom čelu je patrijarh, slede ga svi mitropoliti, episkopi, sveštenici, monasi i vernici. Mnogobrojno "Bratstvo svetoga groba", takozvani agiotafti, monasi pri hramu, kojih ima više desetina, posebno upečatljivo deluju. Obavi se i "pretres" patrijarha, pred mnogobrojnim očima. Veoma je važno javno ustanoviti da možda on nema skrivenu šibicu ili nešto drugo čime bi mogao kasnije da zapali sveću. U ovome su obično učestvovali i gradonačelnici Jerusalima, a oni gotovo nikada nisu bili hrišćani. Dodatno pravo nadgledanja svakog postupka i koraka imaju Jermeni.

Kad uđe u hram patrijarh se pomoli Bogu i ulazi u Kuvukliju, malenu kapelu u okviru hrama u kojoj je ploča Hristovog groba. Ona ima vrlo nizak ulaz tako da svako ko u nju ulazi mora duboko da se sagne. Tu patrijarh nastavlja da se moli za javljanje svete vatre. Kako su iz raznih vremena očevici zapisali, tada se iznenada javlja plavkasta svetlost i čudesno se zapali sveća i kandilo na ploči groba Hristovog. Poglavar uzima četiri svežnja sveća, a u svakom ih je po 33, koliko je Hristos godina na zemlji živeo. On izlazi iz kapele, uzdiže zapaljene sveće a ushićeni vernici glasno iskazuju svoju radost. Kroz otvor kapele prisutni su, već koji trenutak ranije, zapazili da se svetlost pojavila.

Patrijarh jedan svežanj zapaljenih sveća predaje jermenskom monahu, koji svetlost potom predaje svojim sveštenicima i vernicima. Za tili čas, od sveće do sveće, od vernika do vernika, svetlost se prenese do svakog prisutnog, a posle se iznosi i van hrama za one koji nisu mogli da uđu. Nekih godina ispred crkve je bilo i desetak hiljada vernika i turista. Zapaljene sveće prenose se u sve jerusalimske crkve i manastire, a takođe i nepravoslavne.

Svi žele da imaju upravo ovu svetu svetlost i da je sačuvaju za sutrašnji praznik Uskrsa. Vernici iz drugih zemalja ugase sveće kako bi ih poneli u svoju zemlju i zapalili je u nekim retkim prilikama posebne radosti ili tuge. Mnogi kupe nekoliko svežnja sveća, zapale ih za trenutak sa svetog plamena, ugase ih posle nekoliko minuta. Ponesu ih u svoj zavičaj da bi ih podelili najbližima kao jedan od najvrednijih "suvenira" sa hodočašća.

Delegacije iz Atine i Moskve, neretko i iz Carigrada, svečano direktno od patrijarha preuzimaju sveti plamen kako bi ga odnele na aerodrom.
Nije poznato od kada se ova neobična pojava javlja. Ima zapisa iz srednjeg veka, opisa hodočasničkog putovanja, gde se pominje sveti oganj ( grčki: agio fos). Ima svedočenja i nepravoslavaca. Postoji predanje da je neobičan plamen video i jedan islamski hodža sa obližnje džamije i potom poverovao u Hrista. Bio je mučen da se odrekne nove vere, ali, odustao nije. O pojavi svedoče i mnogobrojni rimokatolici i protestanti tokom poslednjih vekova.

Vrata pečate voskom

U jednom tekstu svetoga Grigorija iz Nise, s kraja 4. veka, govori se o "svetoj vatri" u Jerusalimu, bez mnogo detalja. Muslimanski pisac Al-Džahis 865. godine pominje ovo hrišćansko čudo. Francuski monah Bernard 865. godine je već precizniji. On beleži da se u subotu uveče, pred Uskrs, kada se pevalo u hramu Kirie eleison - Gospode pomiluj, pojavila neobična svetlost koja je zapalila sveće. Ruski iguman Danilo isto to pominje 1107. godine., kao i jerođakon Zosim iz okoline Moskve, koji je u Jerusalimu boravio 1420. godine. Iz kasnijih vekova ne mogu se brojni zapisi ni pomenuti, na desetine ih je. Oni upotrebljavaju različite nazive za pojavu: sveta vatra, blagodatni oganj, vatra vaskrsenja, vatra Pashe, jerusalimsko čudo.

U hramu Groba Gospodnjeg i Vaskrsenja, svoje delove imaju rimokatolici, Jermeni, Kopti, Sirijci i Etiopljani. Oni nisu pravoslavni. Pojava svete vatre samo kod pravoslavaca služi nekima u dokazivanju da je jedino pravoslavna vera prava, inače bi se i drugima pojavila vatra u ovom hramu.

U trenutku javljanja vatre i pokušaju prisutnih da što pre zapale sveću sa nje, neretko tokom istorije dolazilo je i do neprijatnosti. Događalo se da su hodočasnici u guranju bivali pregaženi i povređeni. Nekima se odeća zapalila, a drugi su doživeli srčani udar. Pogotovo, kada Uskrs padne krajem aprila ili početkom maja, tada u Jerusalimu ume da bude veoma toplo, a hodočasnici iz hladnih zemalja teško podnose vrućinu, posebno stariji.

Video clip sa silaska Svete Vatre u Jerusalemu 

МОЛИТВА - Владика Николај Велимировић -

Ви што познадосте љубав јачу од смрти, молите се Љубави за нас.
Што се срећно извукосте у овом животу из мреже пролазне љубави, која је као мало боје на стени, што киша спира.
Што проповедасте да је љубав тајанственија од тела и вечнија од звезда на небу.
Што кроз љубав разумедосте и дрво и камен, и звера у гори и рибу у води. Јер љубав ломи печате свију тајни, и све ствари се показују наге љубавнику своме.
Што љубављу испунисте све пророке, задовољисте све религије, и покристе све законе.
Највећи освајачи, ко је јачи од вас?
Највећи мудраци, ко је мудрији од вас?
Најређи драгуљи, ко је малобројнији од вас?
Богови, што видесте себе у Богу и Бога у себи.
Што имате већу част од ангела, јер ангели посташе ангелима без муке и мучеништва.
Вама се молимо и поклонимо, молите се Богу за нас.
Да се и ми очистимо од призрачне љубави, која се завршује мржњом.
Да и ми крунишемо нашу веру и наду круном, у којој сунца представљају малу вредност.
Да и ми погледамо, и познамо, и зарадујемо се радошћу, којом се само ангели могу радовати.
Да и наш живот постане тросунчано сијање, слично ономе, од кога долази све сијање непомешано с тамом.
Да и ми сагледамо у себи вечиту девојку и превечног сина девојачког, и духа голубињег.
Мученици велике љубави, само је страдање ваше мање од љубави ваше. Свака љубав земаљска доноси страдање, веће од те љубави. А ви сте заљубили оно што је дуже од времена и шире од простора.
Чујући за ваша страдања ваша смртна браћа држе их за невероватна и неподношљива. Само зато, што се они, истина, могу пренети у ваша страдања но не и у љубав вашу, у смисао ваших страдања. О кад би се могли пренети и у љубав вашу! Сва ваша страдања била би за њих играчка као што су била и за вас. Као што је хладна киша и дување ветра у ноћи играчка за мајку што хита детету своме на дому.
Ономе, ко има циљ већи од света, свет не може ништа.
Онога ко хита дому ширем од простора, простор не може задржати.
Онога ко има љубав скупљу од времених творевина, време не може ни спречити ни прегазити.
Кроз све кршине и олујине Љубав води своје љубимце и вуче их себи.


Мученици велике љубави, молите се Богу за нас !

Блаженства

Христова бесједа на гори или „Блаженства“, јесте основ хришћанске етике, Христовог моралног закона. Како је описано у 5. глави Матејевог Јеванђеља, Христос је окупљеном народу, са једног узвишења образложио укратко сав морални закон по којем људи треба да живе, како би задобили спасење и живот вјечни.

У ових девет тачака, девет Блаженстава, говори се о хришћанским врлинама које бисмо требали да развијамо у себи, врлинама којима треба да тежимо, како бисмо цијелом свијету показали шта за нас значи: бити православни хришћанин. Живећи по овим врлинама и развијајући их у себи, ми се у пракси декларишемо као православни хришћани, јер данас није довољно само рећи да припадамо Православној Цркви, већ смо дужни да то и покажемо.
До Христа је било неколико моралних закона кроз историју, као што су Хамурабијев и  Мојсијев закон.

Када је ријеч о 10 Божјих заповијести, морамо знати да Христос доноси један савршенији морални закон, али не укида стари. За хришћане и даље остаје на снази 10 Божјих заповијести, јер и сам Христос каже: Нисам дошао да укинем закон и пророке, мислећи на Стари Завјет, већ да их испуним. Новозавјетни морални закон доноси нешто потпуно „ново под сунцем“, а то су заповјести љубави, као нпр. „Љуби ближњега свога као самога себе“ или „што не желиш себи, не чини другоме“ и врхунац љубави кроз заповијест: „Љубите и непријатеље своје“.

Христос нам препоручује: Будите савршени као што је савршен Отац ваш на небесима! (Мт. 5, 15.), а на другом мјесту каже: Ја сам пут, истина и живот, нико не долази Оцу осим кроз мене! (Јов. 14, 6.) Узевши у обзир све заповијести и сав закон којег доноси Христос, видимо да једини начин да постанемо и останемо хришћани, јесте да будемо у заједници са Христом, Сином Божјим, кроз свету Тајну Причешћа и остале Св. Тајне и молитвословља која добијамо у
Цркви и кроз Цркву - као заједницу вјерних окупљених око Христа.

Ових девет Блаженстава гласи:

• Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско,
• Блажени су који плачу, јер ће се утјешити,
• Блажени су кротки, јер ће наслиједити земљу,
• Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити,
• Блажени су милостиви, јер ће бити помиловани,
• Блажени су чисти срцем, јер ће Бога видјети,
• Блажени су миротворци, јер ће се синовима Божјим назвати,
• Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско,
• Блажени сте кад вас осрамоте и узпрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве ријечи лажући мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима. (Мт. 5, 3-12.).

• БЛАЖЕНИ СУ СИРОМАШНИ ДУХОМ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО.

Под синтагмом сиромашни духом подразумјевамо прву хришћанску врлину: смјерност или смиреност. Сиромашни духом, односно смирени или смјерни људи су они који, прожети чврстом вјером у Христа као Бога и Спаситеља, схватају да све што имају у животу долази од Бога. Наравно, свако духовно, али и материјално добро долази нам од Бога Његовом благодаћу. Зато су смирени људи увјек упослени молитвом Васкрслом Господу, јер само Његовом благодаћу можемо заслужити највеће добро, а то је спасење душе наше. Ништа нас од материјалних ствари неће спасити и довести нас у Царство Небеско, као нашу праву отаџбину, ако нема смирења, ако нема сталне молитве Господу и уудања у Њега као јединог Спаситеља душа и тијела наших.

Смиреност, као хришћанска врлина, није нека хришћанска новост. Старозавјетни примјер Праведног Јова даје нам пуно објашњење циља и смисла образовања наше личности у овој врлини.
Господ Исус Христос је сав свој земаљски живот у тијелу провео дајући нам примјер смирености. Већ рођењем Својим Он нам то и најављује, јер је као Јагње Божје рођен у пећини, у јаслама, а не у велељепном двору са слугама и у раскошу. Од материјалних добара Он је имао само једну хаљину, а опет је то онај исти Бог Син, јер је Он наш Цар Небески, а не цар земаљски.

За Своје ученике бира неуке и просте рибаре, како би у њихове духовне мреже уловио сав свијет и свему свијету и свим народима се приказао као Спаситељ управо смиреном проповиједи Својих Апостола. На њиховом примјеру учена је сав Црква и сви свети који су смирено и са радошћу подносили све животне препреке на путу ка Царству Небеском.

Међутим, насупрот свакој хришћанској врлини стоји гријех. Тако и насупрот смирености, као извору свих других врлина, стоји гордост, која је извор сваког зла и пропасти. Горди или охоли људи су они који себе прецјењују и нереално постављају испред других и испред савког закона. Горд човјек нема смирености у себи и сматра да је сам себи довољан, да му нико не треба, а понајмање Бог. Такви људи сију зло око себе као што је и сатана, као извор сваког зла, себе сматрао битнијим од Бога и за собом повео многе анђеле, али и многе људе.

Нажалост, одувијек је било гордости и охолости. Читава историја људског рода је у сталној борби између врлине и гријеха, али они који себе стављају испред других морају да схвате да треба да служе другима, а не да они које они престављају служе њима. Само ако смирено служимо другима, добићемо награду од других и, на крају, од самог Господа. Али ако сами себе стављамо испред других, онда смо осуђени ва вјечну усамљеност и презир и на овом свијету и у вјечности.

• БЛАЖЕНИ СУ КОЈИ ПЛАЧУ, ЈЕР ЋЕ СЕ УТЈЕШИТИ!

О каквом се плачу, заправо, ради? Христос овдје подразумјева искрено покајање за учињене гријехове. Више пута смо кроз ове емисије наглашавали да је искреност у односу са Богом и својим ближњима хришћански императив, јер покајање ријечима није довољно. Као и у свему нашем односу према свијету који нас окружује, а самим тим првенствено према својој вјери, морамо бити искрени и чврсти. Млако исповиједање своје вјере и фарисејски однос према Божјим заповијестима је гријех и лицемјерство, те такво исповиједање вјере и покајања нема никаквог смисла.

"Они који плачу" у овом случају су они хришћани који су дубоко повријеђени због удаљавања од Бога, а сваки гријех нас одваја од Бога. Погрешна су она вјеровања да Бог некога одбацује и "окреће своје лице" од грешника.

Гријесима ми сами себе одвајамо од пута Господњег и усмјеравамо се странпутицама, а Господ стрпљиво чека наше покајање. Господ не воли гријех, али воли грешника, што је и на Крсту показао када је опростио покајаном разбојнику.

Свето Писмо је пуно и препуно прелијепих примјера покајања, од којих је, свакако, најљепши примјер Христа као Доброг Пастира који оставља 99 оваца и тражи ону једну изгубљену. Али и та изгубљена овца тражи свог Пастира и не чека да је Он нађе, већ у сузама дозива и тражи све док је Он не нађе. Ова радост поновног сусрета са Господом највећа је радост коју човјек може да осјети.

Псалмопјевац Давид испјевао је најљепше пјесме о болу због удаљености од Господа и радости због повратка на прави пут. Ево неких примјера: Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој, сузама натапам постељу своју. (Пс. 6,6.) Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже! Сузе су ми хљеб дан и ноћ, кад ми сваки дан говоре: гдје је Бог твој? (Пс. 42, 1-5.)

У Новом Завјету имамо записан примјер грјешнице која сузама својим пере ноге Спаситеља и косом својом их брише, тражећи покајање. Апостол Петар из страха од смрти три пута се одриче Господа, али сузама својим задобија спасење и повратак у апостолску службу.

• БЛАЖЕНИ СУ КРОТКИ, ЈЕР ЋЕ НАСЛИЈЕДИТИ ЗЕМЉУ!

Кротост је хришћанска врлина, а кротки људи су они који се одликују благошћу и љубављу према свим људима на свијету. Такви људи смирено и стрпљиво подносе све недаће које живот доноси и увреде које им други људи наносе, не светећи се никоме и не враћајући зло за зло. Кротки људи не осуђују, нити клевећу или обмањују друге без обзира на сво зло које им наносе.

Ова врлина је плод благодати Духа Светога и пројављује се у трпљењу и подношењу. Најљепши примјер и образац кротости је и сам Спаситељ који се не горди при уласку у Јерусалим, нити се буни када Га разапињу на Крст. Он се, напротив, моли за своје мучитеље ријечима: "Оче опрости им, јер не знају шта чине!"

Још у Старом завјету пророк Исаија пророкује за Христа да ће бити образац кротости: Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих; као јагње на заклање би вођен и као овца нијема пред оним који је стриже, не отвори уста своја. (Ис. 57,7.)

Већ први међу мученицима за Христа, свети мученик архиђакон Стефан, слиједећи примјер свога Спаситеља, моли се за оне који га каменују ријечима: "Боже, не узми им ово за гријех!" И многи мученици за вјеру су пострадали као јагањци кротки, од којих су нама најпознатији св. Георгије, св. Димитрије, св. Теодор и многи, многи други.

И Апостол Павле нам пише у својој Посланици римљанима о кротости и савјетује: Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани... Радујте се свагда са радоснима и плачите са онима који плачу. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима, не сматрајте сами себе мудрима...

Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте мјесто гњеву, јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ! Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га: јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло побједи, него побједи зло добрим! (Рим. 12, 12-21.)

Насупрот овој врлини стоји гријех гњева и злобе, али Христос нам поручује да ће само кротки наслиједити земљу, а за гњевне и злобне је припремљен вјечни бездан и тама.

• БЛАЖЕНИ СУ МИЛОСТИВИ, ЈЕР ЋЕ БИТИ ПОМИЛОВАНИ!

Милост или милосрђе је хришћанска врлина којом, по узору на Христа Спаситеља, треба да се одликује сваки хришћанин. Милосрђе је исто што и човјекољубивост, а испољава се кроз несебичну помоћ ближњима на два начина: материјално и духовно. Ми хришћани дужни смо да својим сиромашним ближњима материјално помажемо и да им својом помоћу олакшамо овај кратки овоземаљски живот. У духовном смислу, дужни смо да савјетујемо млађе и неискусне, да тјешимо болне и уцвељене, и да им дамо сваку подршку у животу.

Ових дана смо прославили празник светог Николаја, архиепископа мирликијског и чудотворца, светитеља који је у хришћанском свијету познат по дјелима милосрђа. Списак оних којима је свети Николај помогао на било који начин био би исувише дугачак. Он је у свом уму увијек имао Христове ријечи: Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.(Лк. 6,36.)
Господ од нас очекује милост и милосрђе према својим ближњима онако као и ми очекујемо да се Он односи према нама. И у Господњој молитви, ми се молимо: ...опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим...

Па када је Бог милостив према нама грешницима, како да онда ми не будемо милостиви према својим ближњима. Сјетимо се оних Христових ријечи: Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине (Мт. 12, 7.), као и: Не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим (Тит. 3,5.)

Стога, нама хришћанима остаје да се међу собом и према свим људима на свијету опходимо са милошћу и милосрђем, као што и Ап. Павле поручује свима нама кроз Посланицу Ефесцима: А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама. (Еф. 4,32.)

• БЛАЖЕНИ СУ ЧИСТИ СРЦЕМ, ЈЕР ЋЕ БОГА ВИДЈЕТИ!

"Чисто срце", о којем се говори у овом Блаженству, јесте хришћанска врлина која се задобија као плод свих претходних врлина: смирености, кротости и милосрђа. "Чисто срце" је, дакле, резултат чистог хришћанског живота по заповјестима Божјим.

У Светом писму и светоотачкој литератури (као Светом предању) срце се означава као центар и исходиште свега што у животу чинимо: и врлина и гријехова. Под "срцем" схватамо емотивни живот човјека који је искључиви разлог нашег интровертног или екстровертног односа према Богу, свијету и себи. Однос који градимо, као и ситуације у које нас живот доводи и поставља и које нас граде као Личности, искључиво зависе од наше вјере. С друге стране, сама вјера излази из срца, тј. она је ствар нашег емотивног живота. Вјера и знање се, углавном, односе као спрега емоција и знања.

Другим ријечима, Блажени су чисти срцем, означава да сав наш однос према Богу, ближњима и себи происходи из наших чистих емоција. Да би оне могле бити чисте и непорочне, сваки хришћанин треба да се "увјежбава" и уздиже кроз светотаински живот у Христу.

"Срце" је , како рекосмо, центар и исходиште наших емоција. Свако наше дјело, прије него се материјализује кроз тјелесне органе, бива зачето у срцу. И јеванђелске ријечи нас на то упућују: Добар човјек из добре ризнице срца свога износи добро, а зао човјек из зле ризнице срца свога износи зло, јер уста његова говоре из сувишка срца!" (Лк. 6,5.)

Стога Свети Оци стално наглашавају да треба да чувамо срце своје од злих помисли, злих жеља и злих размишљања. Уколико су мисли и жеље рђаве и дјела ће бити таква. Несавјесност према своме срцу несумњиво ће нас увести у робовање гријеху и страстима, а из таквог ропског живота произилази и ропско служење злу које из срца исходи. Одавно је позната изрека да више пута поновљена лаж постаје истина. И више пута поновљени гријех постаје животна навика. Стога запамтимо ријечи Апостола Павла који опомиње: Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи и не дајте се опет у јарам ропства ухватити!" (Гал. 5,1.)

Чисто срце је благодатни дар који сваки хришћанин добија на Св. Тајни Крштења. Очишћени од свих гријехова и сваког робовања сатани, ми своје тијело претварамо у храм Духа Светога, а своје срце у стан Бога Живога. Стога чисто срце види Бога у себи, али и у свим људима. Не заборавимо да испод свих блатних наслага гријеха стоји христолики човјек, ма како он био замазан силним гријесима, и не чудимо се овоме, него вјерујмо да је сваки човјек и сваки од нас Христос у малом. Само очишћеним срцем ово можемо  схватити и чистим срцем доживјети.

Веома чест моменат на свим богослужењима православне Цркве, а самим тим и неизоставни саставни дио свете Литургије, јесте "Мир Божји"! Често слушамо у православним храмовима свештенике и епископе који се обраћају вјернима спасоносним ријечима: Мир свима! Затим, у прозбама које произносе ђакони, често се молимо за вишњи мир и спасење душа наших, за мир свега свијета итд. Ево и разлога томе, утемељеног у Христовим ријечима, седмој Христовој моралној заповијести која гласи:

• БЛАЖЕНИ СУ МИРОТВОРЦИ,  ЈЕР ЋЕ СЕ СИНОВИМА БОЖЈИМ НАЗВАТИ!

О миру, бар на овим просторима, слушамо свакодневно, па се поставља питање: Ко су у овим Христовим ријечима миротворци и да ли је то исти онај мир који нам својим потписима на разним резолуцијама и документима доносе преставници разних народа? Да ли се о миру може говорити на неки другачији начин и да ли, уопште, мир може бити различит?

Чувајући вјековима истине Христовог учења записане у Светоме Писму, православна Црква је научила своје вјернике да нити једну ријеч, нити једну реченицу смијемо и можемо извући из контекста или одвојити је од свеукупног дјела. Тако и ове Христове ријечи можемо схватити тек када сагледамо сав Његов овоземаљски живот и све Његове заповијести заједно.

О миру можемо говорити на два начина: (1) као о престанку рата и и одсуству физичких немира, али и (2) о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Христос говори о овом другом миру. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вјером и молитвом. По ријечима преподобног оца Тадеја: Најважније је чување срца у миру ... У срцу треба да влада мир, тишина, ћутање, тиховање. Мислени хаос је стање падших духова. Наш ум, међутим, треба да је сабран, јединствен, пажљив. Само у јединствени ум може се уселити јединствени Бог.
 
Како изгледа мир у срцу и уму, тешко је објаснити некоме ко га никада није осјетио. Можда је најближе осјећају које дијете има у мајчином наручју, јер мир у срцу је Божји дар човјеку који се, као дјете мајци, препушта Његовој вољи. Ово потврђује и Апостол Павле у 2. Посланици Коринћанима када каже: А све је од Бога, који помири нас са Собом кроз Исуса Христа и који нам даде службу помирења. Јер Бог бјеше у Христу који помири свијет са собом не урачунавши им гријехе њихове и метнувши у нас ријечи помирења. (2. Кор. 5,18-19.)
Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу својим свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се не огледа у изјавама и резолуцијама, него у дјелима. Ко Бога има у срцу, тај и дјела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дјела нечасна буду.

Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела. Стога је небројена војска Божјих угодика и светитеља, у ствари, права мировна мисија у овом свијету, војска Христова која није ратовала оштрицом мача, већ исијавањем мира Божјег на све који су са њима долазили у контакт. Па и послије своје физичке смрти светитељи настављају јеш јаче да исијавају мир и спокојство из својих светих и цјелебних моштију расијани свуда по овом намученом свијету.
Ево о каквом се миру говори у Христовим заповјестима!

• БЛАЖЕНИ СУ ПРОГНАНИ ПРАВДЕ РАДИ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО!

У прошлој емисији, тумачећи седмо блаженство, говорили смо о миру и миротворцима. Тада смо говорили о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вјером и молитвом. Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу својим свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се огледа у нашим дјелима. Ко Бога има у срцу, тај и дјела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дјела нечасна буду. Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела.

Ови други, који изазивају нестеће, ратове и много људских страдања, најчешћу мету виде управо у праведницима, који им сметају и који их ометају у вршењу злих дјела.
У овој осмој Христовој заповјести се говори о правди Христовој, о праведним дјелима и, уопштено, о праведном животу по Христовим заповијестима.

Страдалника за ову правду има небројено, почевши од првих прогона хришћана од стране многобожаца, преко јеретика, до  сатанистички настројених невјерника и иновјераца, који нису презали ни од каквих метода за мучење и убијање Христових сљедбеника. Бар на овим просторима не мањка доказа за ове ријечи. Један од тих мученика за своју вјеру, који је пострадао као јагње невин и као стуб православља, био је и наш Епископ свети свештеномученик Платон.

Али вршење правде Божје и живот по заповјестима Христовим не треба да престане само зато што наилазе опасности. Напротив! Христове ријечи: Не бојте се оних који убијају тијело, а потом души вашој не могу наудити, или друге Христове ријечи: Не бојте се оних који убијају тијело, већ оних који и душу могу убити! јесу најбољи савјет и наше најјаче оружје у свијету. Јер они који и страдају за правду Христову имају отворен пут у Царство Небеско и живот будућег вијека.

• БЛАЖЕНИ СТЕ КАДА ВАС СТАНУ РУЖИТИ И ПРОГОНИТИ И РЕКНУ НА ВАС СВАКУ ЗЛУ РИЈЕЧ ЛАЖУЋИ МЕНЕ РАДИ!

Осмо и девето Блаженство чине једну цјелину, јер оба говоре о праведном животу по Христовим заповјестима и страдању за Христа, Који је Пут, Истина и Живот. Христос је својим ученицима претсказао страдање за Истину, а преко њих свим хришћанима који живе у Истини, јер сатана не мирује, он се бори против сваке Истине и сваког ко љуби Истину, зато се у Светом Писму и назива "отац лажи".

Христос је рекао: Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове: Будите, дакле, мудри као змије, а безазлени као голубови... јер ће вас људи предати судовима и по зборницама биће вас... Свијет мене мрзи, јер ја свједочим о њему да су дјела његова зла... а доћи ће вријеме када ће сваки који вас убије мислити да богу службу чини (Мт. 10,16 - 18,22. , Јн. 7,7 ; 15,18-23 ; 16,2.).

О мучеништву за вјеру православну говорили смо у претходној емисији, али и сада ћемо нагласити да је хришћанима својствено страдање. Пред Христово хапшење и страдање Он каже Апостолима: Ево иде кнез овога свијета, мислећи на сатану који је завладао срцима многих људи и преко њих спроводи своју злу вољу.

Стога треба знати да, када страдамо, не страдамо од руке ђавоље, јер он је нематеријална сила, већ од руку злих људи који у срцима својим носе зло. Сам ђаво нам не може наудити, нити убити, нити нанијети какво физичко зло. Али може и у наша срца да посије зло, које, ако израсте и ако се на вријеме не ишчупа из срца, може донијети своје плодове.

Зато мисија Христова на овом свијету, кроз Цркву Његову, а то значи кроз свакога од нас православних хришћана, треба да буде неуморно исправљање и савјетовање својих ближњих благом ријечју и личним примјером. Па и када страдамо, ми треба да будемо примјер својим мучитељима и њиховим насљедницима, јер давно је речено да крв мученика за вјеру постаје сјеме за нове хришћане.

Када страдамо за Христа, ми се сједињујемо са Њим и Он нам широм отвара врата Царства Небеског.

Свједоци смо много примјера кроз историју за ово што је речено. Сјетимо се и покајаног разбојника на крсту разапетог до Христа, који видећи праведно страдање Христово, исповједа своју вјеру у Њега као свог Спаситеља.
Ево још једног примјера: Светих четрдесет мученика, које славимо као празник Младенци, бачени су у залеђено језеро да умру од хладноће, а на обали је заложена ватра да се угрије онај који се одрекне Христа. Један од њих је изишао из воде и одрекао се Христа, али је један други војник, видећи њихову вјеру и видећи вјенце са неба да се спуштају на сваког од њих, тог момента исповједио вјеру у Христа и ушао у језеро те страдао за свог Спаситеља, иако прије није био хришћанин.