Sretenjska crkva u Krušedolu
Ova crkva je prvobitno bila osnovana kao ženski manastir. Između 1512 . i 1516 . godine podigla ga je Angelina Branković i to nakon svog povratka iz Vlaške. Još 1509. godine ona je poslala svog duhovnika Evgenija ruskom velikom knezu Vasiliju Jovanoviću tražeći od njega pomoć. U svojoj molbi je navela da ima nameru da podigne crkvu posvećenu sv. Jovanu Zlatoustom gde bi smestila mošti svog supruga Stefana i sina Jovana. Mesto za crkvu već ima - kupila ga je za 100 dukata. Veliki ruski knez se ovoj molbi odazvao i poslao kože od samurovine i nešto novca. Osim crkvice sagrađene su i ćelije za monahinje.
Prepodobna mati Angelina, svetovno ime Angelina Branković, (umrla 30. jula 1520) je bila kći Đorđa Arijanita Komnina, albanskog gospodara Konjuha u oblasti Škumbe i supruga Stefana Brankovića, sina srpskog despota Đurađa Brankovića.
U roditeljskom domu stekla odlično obrazovanje i vaspitanje. Ljubav prema knjizi ispoljila je još u ranoj mladosti, o čemu svedoče i tragovi njene biblioteke u manastiru Krušedolu. Na poslednjim stranicama Lestvice, koju je napisao u Smederevu 1434. godine inok David, po narudžbini njenog svekra srpskog despota Đurđa Brankovića, sačuvan je zapis: „Sija knjiga despotice Angeline monahinje".
Za slepog Stefanaizgnanog srpskog despota, se udala novembra 1460. U Albaniji su ostali kratko vreme, dok im se nije rodio prvi sin Đorđe. Godinu dana docnije (1461) su napustili Albaniju i po preporuci Skenderbega, Angelininog zeta, otišli u Italiju i u Furlaniji kupuju stari zamak Beograd na reci Taljamentu. Tu je u siromaštvu Angelina provela šesnaest godina, sve do smrti despota Stefana 1476. godine. Tu je rodila još jednog sina, Jovana, i kćer Mariju, koju je udala za monferatskog markiza Bonifacija, dalekog potomka Paleologa.
Despotova smrt je pala u najnezgodnije vreme za Srbe u Sremu. Rat sa Turcima se postepeno okončavao bez neke veće šanse da se u doglednije vreme ponovo pokrene, barem što se tiče hrišćanske strane. Sva ona ofanzivna delatnost koju je započeo i provodio za svoje vladavine kralj Matija Korvin sada je postepeno popuštala. Dolazilo je vreme defanzive, a to je bilo ono poslednje čemu su se Srbi mogli radovati. Time su sve njihove nade u skori vaskrs srpske države padale u vodu, a i ono malo privilegija koje su imali u Ugarskoj dolazilo je u pitanje.
Na poziv mađarskog kralja Matije Korvina, Angelina je krenula sa dvojicom sinova preko Beča i Budima za Srem. Sa moštima svoga muža je u Srem stigla februara 1486. godine. Prvo stanište bilo joj je Kupinovo, gde je ubrzo podigla crkvu Svetog apostola Luke i položila u nju mošti svoga muža. Despot Đorđe, koji je od kralja Matije dobio na upravu deo zemlje kojom je upravljao Vuk Branković („Zmaj Ognjeni Vuk"), ubrzo se povukao sa despotskog položaja i oko 1497. godine primio monaški čin dobivši ime Makaš. Nasledio ga je 1493. godine drugi Angelinin sin Jovan, koji je umro 1502. godine.
Ne zna se pouzdano kada se Angelina zamonašila - možda još ranije, odmah po dolasku u Srem. Podigla je ženski manastir posvećen Sretenju Gospodnjem, nedaleko od budućeg manastira Krušedola, gde provodi ostatak života u molitvi, bdijući nad moštima supruga i sinova. Preminula je 30. jula 1520. godine i sahranjena je najpre u svom manastiru Sretenju (koji je udaljen svega nekoliko stotina metara od krusedolskog manastira), a potom su njene mošti prenete u manastir Krušedol i položene u kovčeg zajedno sa moštima njenog sina Jovana. Turci su 1716. zapalili manstir Krušedol zajedno sa moštima svih Brankovića.
Žitije prepodobne Angeline napisano je vrlo rano; jedno je sačuvano u Mineju za juli - rukopisu iz 16. veka. To Žitije preveo je na savremeni srpski jezik episkop Mitrofan Šević. Isto Žitije prepodobne Angeline nalazi se u Rimničkom i Moskovskom Srbljaku, dok je u Beogradskom njeno prološko Žitije nešto drugačije.
Služba prepodobnoj Angelini takođe je rano sastavljena i nalazi se u sva tri Srbljaka pod 30. julom, datumom njene smrti. Kroz celu Službu Angelina se oslovljava kao mati, prepodobna, preblažena, prisnoblažena, dostoblažena i blažena. Himograf joj nije sastavio poseban tropar, već je, s obzirom na njen težak i mučenički život, pozajmio tropar od Teodore, hrišćanske podvižnice iz 5. veka. U Službi se ističe da je muški, u smislu izdržljivosti, provela svoj život iako je bila žena. Naglašeno je da poklonici stoje oko njenih moštiju kao nekada oko kovčega Starog zaveta i da njene mošti isceljuju. Himnograf poziva: „Priđite u novi Izrailj, i sve okolne zemlje i gradovi zajedno zbor sastavivši na spomen prepodobne matere naše Angeline, radosnom dušom i srcem božanstvenu grobnicu njenu obgrlimo, blagodat isceljenja primajući.“ Kroz Službu prepodobne Angeline, iskazane su i njene hrišćanske vrline: čistota podvižničkog života, bezgranično milosrđe, strpljivost i mudrost, odanost supruge i požrtvovanost majke, jer „svu sebe predala jesi Bogu". Prepodobna Angelina pominje se i u Službi njenog sina - svetog Jovana - i u Zajedničkoj službi svim svetim Brankovićima od nepoznatog krušedolskog monaha iz 16. veka.
Kult prepodobne majke Angeline rano je izgrađen. Povod tome je njen težak život; nadživela je muža, oba sina i kćer Maru. Tri puta je prenosila mošti svoga muža - svetog Stefana Slepog - i dva puta sina, i to u velikoj oskudici. Za njihove kivote vezla je zlatnim i srebrnim nitima prekrivače.
U Kupinovu, blizu crkve Svetoga Luke, sve do 1930. godine postojala je crkva posvećena Prepodobnoj Angelini. Toma Vučić Perišić podigao je 1858. godine u selu Zakuti (Gruža) crkvu posvećenu Majci Angelini.
Lik prepodobne Angeline nalazi se na svim ikonama svetih Brankovića. Prikazana je u crnoj shimničkoj rizi kao monahinja, sa krstom u desnoj ruci. Na zidnim slikama mati Angelina prikazana je u Rivcu, na južnom zidu, zatim Neredinu, Bokovcu, Golubincima, Jasenovu, Uljmi, Rumenki, Kaću, Sabornoj crkvi u Beogradu, priprati Pećke patrijaršije, u glavnoj crkvi manastira Hilandara, priprati Saborne crkve u Šapcu. U manastiru Klisuri njen lik naslikan je u južnoj pevnici. Na ikonama prepodobna Angelina prikazana je u Maradiku, rad J. Orfelina 1776. godine; Srpskoj Crnji, rad Đure Jakšića 1853. godine; Sabornoj crkvi u Vršcu, rad P. Jovanovića; Ostojićevu, rad D. Aleksića 1871/72. godine. U Parti i Radojevu predstavljena je na pevnicama zajedno sa ostalim Srbima. Ikona Majke Angeline nalazi se još u Kulpinu, Čurugu, Starom Bečeju, crkvi Svetitelja Nikolaja na Novom Groblju u Beogradu, zatim u Malom Bečkereku (Rumunija) i Aradu. Grafička predstava sa njenim likom nalazi se u Rimničkom Srbljaku ispred njene Službe. Po ovom predlošku urađena je jedna ikona za manastir Pakru, koja se sada nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu.
Srpska pravoslavna crkva je proslavlja 12. avgusta/30. jula, i 23/10. decembra.
Sretenjska ckva nalazi se u selu Krušedol, nekih 600 metara stazom preko brdašca, ili putem oko 1,5 km od manastira Krušedol. Ako hoćete da je vidite morate je potražiti i naći sveštenika da vam ju otvori (ukoliko ne naidjete u veme kada se održava služba).
(Sveti) Maksim i (majka) Angelina
Despotova smrt je pala u najnezgodnije vreme za Srbe u Sremu. Rat sa Turcima se postepeno okončavao bez neke veće šanse da se u doglednije vreme ponovo pokrene, barem što se tiče hrišćanske strane. Sva ona ofanzivna delatnost koju je započeo i provodio za svoje vladavine kralj Matija Korvin sada je postepeno popuštala. Dolazilo je vreme defanzive, a to je bilo ono poslednje čemu su se Srbi mogli radovati. Time su sve njihove nade u skori vaskrs srpske države padale u vodu, a i ono malo privilegija koje su imali u Ugarskoj dolazilo je u pitanje.
Možda je najnepovoljnije bilo to što despot Jovan iza sebe nije ostavio muških naslednika. Nekako u vreme kada se despot Đorđe povlačio sa vlasti, on (despot Jovan) se oženio sa Jelenom, ćerkom Stefana Jakšića Mlađeg. Sa njom nije imao muške dece, a kako ni Maksim (despot Đorđe) nije imao muškog poroda to se postavilo pitanje ko će biti novi srpski despot u Ugarskoj. Kralj Vladislav II nije imao nameru da dozvoli da titula despota izađe izvan porodice Branković pa je jeromonahu Maksimu (despotu Đorđu) ponudio da on ponovo preuzme despotsko mesto. Praktično, tražio je od Maksima da se odrekne monaškog života i vrati u svetovni i to na mesto despota koje je pre nekoliko godina napustio. Kako je tu ponudu Maksim odbio to se kralj Vladislav odlučio da despotsko dostojanstvo dodeli hrvatskom plemiću Ivanišu Berislaviću. Time je titula despota i konačno izašla iz porodice Branković, a ova porodica je zauvek sišla sa političke scene. Međutim, ona se još uvek nije ugasila i još niz godina ona će postojati, ali nikada više neće igrati onu ulogu koju je nekada imala.
Nakon smrti despota Jovana Branković ponudio je kralj Vladislav da upražnjeno mesto despota ponovo preuzme jeromonah Maksim (bivši despot Đorđe), ali je on to odbio. U tom momentu Maksim nije razmišljao o tome koliko time gubi porodica Branković, ali i Srbi koji su boravili u Ugarskoj. On se rukovodio isključivo svojim ličnim interesom i verovatno zamoren svime onim što je doživeo u vreme svoga despotovanja radije se odlučio za monaški život. Kako on nije provodio baš takav strogi monaški život kako se to često prikazuje, to su i njegovi motivi za neprihvatanje despotstva pomalo nejasni.
Maksim se nije nakon svoga zamonašenja povukao u manastir, što bi svakako učinio svaki onaj koji je zamoren svetovnim životom, i nije se prepustio razmišljanjima u tišini manastirskih zidova već je i dalje ostao u vrevi svetovnog života. I dalje je boravio u Kupiniku, koji je bio nekada njegova, a sada prestonica despota Jovana, i provodio udoban život baveći se istovremeno i crkvenim, ali i diplomatskim poslovima. U okviru crkvenih poslova postavljao je sveštenike, podđakone i đakone po celom Sremu, ali i svim ostalim poslovima koji su vezani za rad pravoslavne crkve. U to vreme Srbi u Ugarskoj kao pravoslavci su bili u specifičnom položaju budući da su stalno vršeni pritisci da se oni prevedu u katoličku veru. Iako su imali nekih privilegija od smrti kralja Matije Korvina prisutni su pokušaji da se one umanje pa je u tom okviru Maksim imao dosta posla.
Osim crkvenih Maksim je u ime despota Jovana obavljao i diplomatske poslove na stranim dvorovima pa je u okviru toga poznato da je išao u Veneciju krajem 1502. godine. Sasvim je izvesno da to nije bio jedini posao takve prirode te da je on i ranije obavljao diplomatske zadatke. Odatle i zaključak da se Maksim i te kako bavio politikom. Dakle, crkveni poslovi nikako nisu bili njegova jedina, pa čak ni pretežna delatnost. To sa njega skida stvorenu mističnu sliku o verski zanesenom čoveku koji se zbog religije odrekao despotstva. On jeste bio iskreni pravoslavac, ali ne i verski mistik, a njegova celokupna delatnost to i potvrđuje.
To izaziva i neka poređenja. Situacija da jedan brat drži političku vlast u zemlji, a drugi stoji na čelu crkve nije nepoznata za Srbiju. Slično je bilo i kada je Stefan Prvovenčani bio kralj Srbije, a Sveti Sava arhiepiskop srpske pravoslavne crkve. To se ponovilo i onda kada je u Srbiji vladao kralj Uroš I "Veliki", a arhiepiskop bio njegov brat Sava II (obojica sinovi kralja Stefana Prvovenčanog). Oba arhiepiskopa, Sveti Sava i Sava II, su se aktivno bavili i političkim poslovima obavljajući tajne diplomatske misije za svoju braću vladare. Brankovići su tu situacija sada ponovili. Dok je despot Jovan bio na čelu svetovne vlasti, jeromonah Maksim je upravljao crkvom istovremeno se baveći diplomatijom i to po svemu sudeći tajnom. Možda bi se time moglo i objasniti iznenadno povlačenje i zamonašenje despota Đorđa (Maksim). Time je on prepustio despotsko mesto svome bratu Jovanu, a sebi obezbedio uticajan položaj u pravoslavnoj crkvi, ali i mnogo širi prostor za bavljenje diplomatijom.
To su i inače bila teška vremena, a braća su sigurno imala ambicije da obnove Despotovinu. Time što je Maksim sebi obezbedio odlučujući uticaj u crkvenim poslovima sigurno je ojačalo položaj kuće Brankovića i to ne samo među Srbima već još više prema stranim dvorovima. Braća su složno delovala za vreme celoga svoga života pa je mogućno da je i iznenadno povlačenje despota Đorđa (Maksima) bio u stvari njihov dogovor. Kasnije se to prikazalo kao iznenadno Maksimovo nadahnuće, što veoma podseća na ono zamonašenje koje je imao Rastko Nemanjić (Sveti Sava). Time se na nedvosmislen način upoređivala porodica Nemanjića sa porodicom Brankovića. Istovremeno se podsećalo na slavnu istoriju i na neki način stvarao kult vladarske porodice Brankovića. Međutim, uslovi su bili radikalno drugačiji. U vreme Nemanjića postojala je država i to veoma snažna dok to sada nije bio slučaj.
Oba Brankovića, Maksim i Jovan, su bili veoma inteligentni pa se sve to moglo protumačiti kao njihov pokušaj da porodica Branković dobije onaj "blagorodni" status koji su imali Nemanjići. Sve to nije bilo namenjeno Srbima koji su bili u Ugarskoj već isključivo onim Srbima koji su ostali u Srbiji pod Turcima. Time bi se kod njih probudilo sećanje na slavnu istoriju i raspalio patriotizam, što je trebalo da preraste u otvoreni ustanak protiv Turaka. Sve to je trebalo da bude samo uvod u konačno oslobođenje Srbije. Kako su braća očekivala veću hrišćansku koaliciju usmerenu na Turke to je i njihovo celokupno delovanje bilo usmereno u tome pravcu.
Koliko bi takve njihove ideje imale efekte videlo bi se tek onda kada bi hrišćanska vojska krenula u konačno oslobođenje Srbije. Međutim, to se nije desilo. Nakon svega je iznenada umro i despot Jovan i celokupna ideja je propala. Uvidevši da sada više nema nikakve mogućnosti da se ostvari ono o čemu je sa bratom maštao, Maksim nije imao volje da ponovo preuzme despotsku titulu. To sada više nije imalo onoga smisla kojeg je u početku bilo. Već umoran od svega, on se zahvalio kralju Vladislavu II i odlučio da svoj ostali život provede u duhovnom miru. Međutim, da to nije tako lako uverio se odmah.
Kralj Vladislav II, uvidevši da nema ni jednoga Brankovića kome bi mogao da poveri titulu despota, okrene se ka hrvatskom plemiću Ivanišu Berislaviću. Istovremeno sa titulom despota, on je Ivanišu prepustio i sva ona imanja koja je držao despot Jovan za života. U tom postupku nije bilo ničega ličnoga i Brankovići su to mogli očekivati jer su imanja išla uz zvanje despota. Konačno, na isti način je despot Đorđe (Maksim) i dobio ona imanja koja je držao despot Vuk Grgurević. Time se na nedvosmislen način pokazalo da je despot bio samo službenik ugarskog kralja i ništa više. I pored toga to je predstavljalo veliko razočarenje za Maksima i mati mu Angelinu jer sada su odjednom ostali bez ičega. Praktično gledajući, bili su u težoj situaciji nego što su bili 1486. godine kada su po pozivu kralja Matije Korvina dolazili u Ugarsku.
Poniženje koje su doživeli onoga momenta kada su im imanja oduzeta nije bilo jedino što su morali da pretrpe. Novog despota, Ivaniša Berislavića, oni sigurno nisu trpeli ne samo zbog toga što je on na neki način bio "uzurpator" despotske titule koja je već nekoliko generacija pripadala samo Brankovićima. Možda je bilo u pitanju i to što Ivaniš nije Srbin već "inoplemenik" što je dodatno ponižavalo, ali i opterećivalo. Osim što nije bio Srbin, Ivaniš je bio katolik što je verski zainteresovanog Maksima pogađalo još i više. Kao vrhunac svega bilo je to što Ivaniš nije bio zainteresovan za obnovu Despotovine, odnosno oslobođenje Srbije. On je bio samo činovnik ugarskog kralja i nije imao nikakvog interesa da se bori za oslobođenje Srbije i onda njeno obnavljanje kao države. Osim toga nije nemoguće ni to da Ivaniš nije rado gledao na Brankoviće i da im je činio sitne pakosti.
Zbog svega toga, a možda i zbog nekih stvari za koje mi danas ne znamo, Maksim i mati mu Angelina uskoro napuste Srbiju. Teško je verovati da su oni to činili iz nužde i da više nisu imali mogućnosti da ostanu u Sremu. Bio je to više u pitanju ponos i častoljublje jer Maksim, kao Branković i bivši despot, nije mogao pretrpeti da nad Srbima i nad njime gospodari neko ko nije ni Branković, ni Srbin, a ni pravoslavac. Sam Ivaniš Berislavić se pokazao kao izuzetno uviđavan despot koji se trudio da održi nekadašnji kontinuitet koji su ustanovili Brankovići. Zadržao je uglavnom sve službenike koje je držao i despot Jovan, a osim toga zauzimao se i za pravoslavnu crkvu. Čak se 1504. godine oženio i udovicom pokojnog despota Jovana, despoticom Jelenom. Izgleda da despotica Jelena nije voljno stupila u ovaj brak pa postoji priča da je neposredno pred svadbenu svečanost, dok su u svečanoj dvorani čekali kralj, kraljica i drugi velikaši, pala u nesvest. Svadbena svečanost se odložila za tri dana, a kada je venčanje opet zakazano ista scena se ponovila. Kako se to do kraja završilo ostaje nepoznato, ali brak je ipak sklopljen. Ivaniš se do svoje smrti (1514.) bavio graničnom službom istim onim načinom kao i Brankovići, odnosno branio je ugarske posede od turskih upada i upadao u Srbiju i Bosnu.
Maksim i Angelina su odmah pronašli sebi utočište u Vlaškoj kod vojvode Radula Velikog. Iz Srema su otišli odnoseći sa sobom mošti slepog Stefana Brankovića i mošti despota Jovana. Vojvoda Radul ih je srdačno primio, a po svemu sudeći on je još od ranije bio sasvim dobro upoznat sa diplomatskim mogućnostima koje je imao Maksim. Stoga nije čudno što je Maksima koristio za svoje diplomatske akcije, a ovaj mu je mnogo koristio. Poznato je tako da je Maksim 1507. godine uspeo da diplomatskim putem izmiri vojvodu Radula sa moldavskim vojvodom Bogdanom III. Već sledeće godine Maksim sa vojvodom Radulom putuje u Budim gde vojvoda pregovara sa kraljem Vladislavom. Za sve te zasluge Maksim je postavljen za vlaškog mitropolita, a taj položaj je umeo da iskoristi na više načina. Najpre je uspeo da dovede u Vlašku carigradskog patrijarha Nifona, a onda i prvog srpskog štampara Makarija koji je u Trgovištu štampao crkvene knjige. No, sve je to bilo suviše lepo da bi moglo duže potrajati.
Nakon smrti vojvode Radula (1508.) novi vojvoda Mihna "Pakosni" nerado gleda na Maksima. Osnovni razlog je bio u tome što je vojvoda naginjao katoličkoj veri, a Maksim je bio ubeđeni pravoslavac i na tom polju je dolazilo do međusobnih sukoba. Ipak, ni vojvoda Mihna nije mogao da ospori Maksimu njegove diplomatske kvalitete pa ga je i on, poput vojvode Radula, koristio za diplomatske misije. Ipak, razmišljao je o načinu na koji bi mogao da se otarasi Maksima pa mu je izgleda palo na pamet da bi bilo dobro da ga (Maksima) izruči turskom sultanu. Na neki način Maksim je ovo saznao i iskoristio je priliku kada ga je vojvoda Mihna kao poslanika uputio u Budim kod kralja Vladislava. Kada je stigao u Budim, Maksim je diplomatski posao savesno obavio, ali je odbio da se vrati u Vlašku. Odlučio je da se povuče iz svih svetovnih poslova i da se na pogodnom mestu u Sremu u potpunosti prepusti duhovnom životu.
To pogodno mesto u Fruškoj gori su mu obezbedili Stevan i Marko Jakšić. Maksim i Angelina, koja je u međuvremenu takođe doputovala iz Vlaške, su tako sagradili manastir Krušedol, posvećen Blagoveštenju. Tu su smeštene mošti slepoga Stefana Brankovića i despota Jovana, a Maksim i Angelina su pronašli svoje smirenje. Nije poznato čime se sve, osim crkvenih poslova, bavio Maksim u tim poslednjim godinama svoga života. Tokom 1513. godine postao je beogradski mitropolit, a njegova mitropolija je obuhvatala Srbe u Sremu i u delu Srbije oko Beograda, mada nije isključeno i u celoj Ugarskoj. Već tada je bio toliko cenjen da su svi u njemu gledali budućeg sveca. Umro je u Krušedolu 18. januara 1516. godine.
Maksimova majka Angelina se uglavnom nalazila uz Maksima pa se, verovatno pod njegovim uticajem, zamonašila oko 1509. godine. Između 1512. i 1516. godine sagradila je nedaleko od manastira Krušedola u selu Krušedol Sretenjsku crkvu. Ova crkva je prvobitno sagrađena kao ženski manastir i imala je ćelije u kojoj su se smestile monahinje. Tu je Angelina provela svoje poslednje godine života. Nadživela je sina Maksima nekoliko godina i umrla je 30. jula 1520. godine, a sahranjena je u priprati Sretenjske crkve. Kasnije su joj mošti prenete u manastir Krušedol gde su već bile smeštene mošti Slepog Stefana Brankovića, despota Jovana i Maksima. Tako je to bilo sve do 1716. godine kada su Turci spalili manastir i sa njime i mošti ovih Brankovića.
Ono što je posebno karakteristično za sremske Brankoviće jeste njihova graditeljska delatnost po Fruškoj Gori. Tako se despotu Vuku Grgureviću pripisuje izgradnja manastira Grgetek a moguće i manastira Privina Glava, despotu Đorđu Brankoviću (Maksim) izgradnja manastira Novo Hopovo, manastira Staro Hopovo, manastira Krušedol, despotu Jovanu Brankoviću izgradnja manastira Jazak i manastira Đipša, a Angelini Branković izgradnja Sretenjske crkve.
nicim se ne moze opisati. Kada sam joj se predstavila, mislila je da mi je potrebna neka pomoc, pa poce pazljivo da me slusa, ali kad je shvatila da ovaj razgovor sa njom zelim sa snimim i posaljem ocu Gavrilu za casopis "Put Istina i Zivot", koji mati inace rado cita, blago se namrsti i rece: "Eh, to mogu i drugi da ti pricaju, a ja sam ovde da se molim..." Ja ne stigoh ni jednu rec vise da progovorim. Mati Mihaila se okrenu i laganim korakom udalji. Bas sam se rastuzila. Znala sam sta bi duhovne poruke i mudrosti ove divne monahinje znacile za nas, u ovolikoj meri ogrehovljene, sto zbog cistog nepoznavanja nase pravoslavne vere, sto zbog nezelje da je upoznamo.
molbom da predjem u manastir Vavedenje i posalje mene da ga odnesem. Secam se kako sam bila uzbudjena da li cu dobiti saglasnost. Medjutim, patrijarh vrati zapecaceno pismo mati Angelini u kome je trazio dodatne informacije o meni: da li sam zdrava, poslusna, vredna? Na to pismo je odgovorio otac Rafailo, nas duhovnik, koji je u nasem manstiru vodio knjige, pomagao mati Angelini, drzao liturgije. Napisao je patrijarhu da dobro poznaje monahinju Mihailu, da sam vredna, poslusna i zdrava... (da ne bih bila neskromna i gorda, ovo su reci arhimandrita Rafaila upucene patrijarhu), na sta je patrijarh odmah dao svoju saglasnost.
prihvatila nasa mati Melanija, koja je tada bila igumanija u manastiru Kuvezdinu, gde je bilo oko 50 sestara. Oni su jako lepo pazili i negovali tu sirotu decu. Tako su od crkvene opstine u Sarajevu i dobili na poklon za uspomenu i blagoslov cudotvornu ikonu Majke Bogorodice Zografske, pred kojom se i danas isceljuju ljudi koji veruju u Njenu cudotvornu moc.
samo onaj koji se pricescuje, dok onaj koji se ne pricescuje... nisam sigurna. Sveti Serafim Sarovski je rekao: "I kada bih na kolenima morao da se vucem do crkve, ja bih to cinio - samo da ne ostanem bez Svetog Pricesca". Mladima a i odraslima treba reci da znaju da nikada sami ne odlucuju da li ce se pricestiti ili ne. Neki se pripremaju za Sveto Pricesce i desi im se neko iskusenje u toku posta, i sta urade? Sami odluce da se ne priceste. To ne treba ciniti. To je vec gordost. Neka se povere svome duhovniku, pa neka ih duhovnik blagoslovi ili ne blagoslovi za pricest. Opet ponavljam - koliko god je vazan telesni, toliko je vazan i duhovni post. Naprimer, ako ides, ides, i zapnes za kamen, pa padnes. Neces sigurno ostati tu da lezis. Ustajes i ides dalje. Tako isto i kod posta. Vazna je iskrena zelja i iskrena priprema za Sveto Pricesce. Pa iskusenja mora biti, onaj nepomjanik nikada ne miruje.
