SA GOSPODOM U RADOSTI

Manastir Vavedenje nalazi se na jednom od najlepsih uzvisenja u Beogradu, Topciderskom brdu. Smesten u tihoj oazi duhovnog zivota, izmedju Topciderske sume i Senjacke padine, oivicen bogatom zelenom ogradom od simsira brizljivo negovanom uz mnostvo ruza i obilje neke cudesne ljubavi, koja oplemeni svakoga ko u ovu svetinju iole dobronamerno dodje.

Crkva je sagradjena 1936. godine. Ktitor je Persa Milenkovic, pobozna zena koja pozele da u slavu Gospoda, u cast Vavedenja Presvete Bogorodice, a za zdravlje svoje i svojih najmilijih, sagradi hram koji ce vekovima svedociti milost i cuda Bozija.

Posla sam u ovu svetinju sa velikom zeljom da obavim razgovor sa mati Mihailom, koja je u manastiru od 1948. godine, znaci, najstarijom monahinjom ovog manastira, riznicom duhovnih pouka, velikom molitvenicom; a ljubav koja izbija iz njenog blagog pogleda i jedva izmamljenog neznog osmeha nicim se ne moze opisati. Kada sam joj se predstavila, mislila je da mi je potrebna neka pomoc, pa poce pazljivo da me slusa, ali kad je shvatila da ovaj razgovor sa njom zelim sa snimim i posaljem ocu Gavrilu za casopis "Put Istina i Zivot", koji mati inace rado cita, blago se namrsti i rece: "Eh, to mogu i drugi da ti pricaju, a ja sam ovde da se molim..." Ja ne stigoh ni jednu rec vise da progovorim. Mati Mihaila se okrenu i laganim korakom udalji. Bas sam se rastuzila. Znala sam sta bi duhovne poruke i mudrosti ove divne monahinje znacile za nas, u ovolikoj meri ogrehovljene, sto zbog cistog nepoznavanja nase pravoslavne vere, sto zbog nezelje da je upoznamo.

Medjutim, Gospod je veliki, nije dozvolio da riznica duhovnih misli ove divne dusice, satkane od najtananijih niti ljubavi za svoj narod, ne dodju do nasih vernika, zeljnih ovakvih redova, mudrih poruka i pouka, jednom recju duhovnog blaga.

Poverovala je mati Mihaila ocu Gavrilu, koji kad god dodje u manastir Vavedenje podeli sa sestrinstvom neku cudesnu blagu radost, i uz blagoslov igumanije Anastasije, prihvati da se ponesto ovekoveci.

Kada sam drugi put dosla, mati me uvede u svoju keliju, pokaza mi gde da sednem i duboko, duboko se zagleda u mene. Soba je mirisala na tamjan, kandilo je radosno gorelo, ikone kao da su se smesile... Sve je odisalo nekim cudesnim mirom i molitvom. Osecam da moram da pazim na svaku rec, zelim da mati Mihaila poveruje u dobronamernost mog dolaska, a kako uspeti u tome kad sva ova duhovna lepota prosto okupira moju paznju?

- Mati Mihaila, ja imam blagoslov od Njegovog Visokopreosvestenstva Mitropolita Jovana i oca Gavrila, igumana manastira Lepavine... - rekoh sto sam brze mogla.

Mati je vec bila sela na svoj krevet i pocela da plete brojanice.

- Oh, oh, Njegovo Visokopreosvestenstvo Mitropolit Jovan, kazes? Uvek se rado setim, davno je to bilo, dosta davno... Jednom u manastir iznenada dodjose dva kaludjera. Ja, kako sam bila zaduzena za prijem gostiju, uvedem ih u gostoprimnicu. Naravno, odmah im ponude kafu, ali meni dodje u glavu misao da im prvo ponudim da nesto jedu. Sta znam odakle idu i koliko su putovali? Prihvatise oni bez reci, vidim ja slatko jedu, gladni su bas. U tom trenutku, sasvim iznenada neka zena, kojoj smo mnogo pomagali oko cuvanja dece, dodje i donese neke kolace. Bas kao poruceni dodjose nasim iznenadnim posetiocima. Ja sam se bas radovala kako smo ih okrepili. Ne prodje mnogo vremena od te posete, a ja dobih pismo sa silnim zahvaljivanjem sto sam ih nahranila. Bili su to tadasnji mladi kaludjeri a sadasnji mitropolit Jovan i vladika Jefrem. Pisu kako su jako bili gladni, kako nigde nisu mogli da jedu, u restoran kaludjerima nije prilicno da ulaze, i tako svrate u nas manastir, pa ako ih ko ponudi, dobro doslo. Dugo sam cuvala to pismo...

A otac Gavrilo? - nasmesi se mati radosno, - uvek se radujemo njegovom dolasku. Skoro 14 godina nije dolazio ni kod nas u manastir, niti u Srbiju. Bio je, kaze, mnogo zauzet obnovom manastira i uopste radom, kako u parohiji, tako i sa vernicima u rasejanju. Otac Gavrilo je sada arhimandrit i iguman manastira Lepavine, a kod nas je bio kao sasvim mlad monah. Ja ga poznajem jos iz vremena njegovih iskusenickih dana iz manastira Rajinovca. Jednom sam po poslusanju isla bas u manastir Rajinovac za ispomoc za manastirsku slavu. Tu ugledam oca Gavrila, kao mladog iskusenika, jos sasvim decaka, kako place, sav uprljan od blata. Pridjem mu i pitam ga: "Brate Boro, sta se tebi dogodilo?" On zaplaka jos jace: "Tukli su me Cigani..." - "Zasto su te tukli?" - "Krali su manastirsko povrce i voce. Vise njih je bilo. Ja sam hteo da isteram njihove koze da nam ne pojedu kupus, i oni su me zato istukli". Ja ga povedem u manastir. Bila je jesen i sve je bilo uzrelo. Eto, i od mestana manastiri nisu bili bezbedni. Takvo je to vreme tesko bilo... Tesko je bilo iskusenicima i monastvu uopste boriti se sa raznim nedacama toga vremena. Kako je vlast vec bila ulila dosta straha mnogima koji bi se priblizili crkvi, dogadjali su se i smesni nesporazumi. Jednom sam tako kao mlada monahinja posla u manastir Rajinovac sestrama na ispomoc. Kad sam usla u autobus, ucini mi se da me vozac ne gleda bas najljubaznije. Nisam ga vise ni gledala, ponavljala sam molitve u sebi i cutala. Odjednom autobus stade, vrata se otvorise i vozac povika: "Kaludjerica, kaludjerica!" Osetih nelagodnost i bi mi krivo. "Sta on ima protiv kaludjerice? Sad cu da mu kazem da to nema smisla!" - pomislih i samo sto ne poceh da vicem na njega... Hvala milom Gospodu kad me zaustavi da se ne obrukam. Samo sto je autobus krenuo, ja na putokazu procitam da se to mesto, gde smo stali, zove Kaludjerica. Zato, cuvajmo se brzopletosti. Da bi se ocuvao dusevni mir, treba na sve nacine izbegavati osudjivanje drugih. Moramo stalno da se staramo da srce i misli cuvamo u miru, jer "gde je mir pomisli, tamo pociva Sam Bog".

- Mati Mihaila, rodjeni ste u okolini Sarajeva od poboznih i blagocestivih roditelja koji izrodise sestoro dece. Da li mozete nesto vise da nam kazete o Vasem najranijem detinjstvu, koje je, kao i svima, usmerilo Vas dalji zivot?

Mati Mihaila sa setom poce da se seca svoga detinjstva: - Majka je bas sa Ilidze, a otac iz okoline Sarajeva. Imali su nas sestoro. Ja sam imala sestru bliznakinju, koja je zivela svega tri godine. Znate kako je to tada bilo, do lekara se tesko dolazilo, svaka ozbiljnija bolest zavrsavala se losim ishodom. Moji roditelji su bili jako pobozni. Zbog toga su mnogo trpeli i bili proganjani, jer u to su vreme pobozne porodice bile obelezene. Mozete da zamislite kako je nasem narodu bilo kada je od njega trazeno da se odjednom odrekne svoje vere, a u ono predratno i posleratno vreme nicega drugog vrednog i nije bilo. Trebalo je da se prihvati komunizam, bezboznistvo ustvari, jedino sto je vlast nudila. U takvoj konfuziji smo se 1945. godine preselili u Vojvodinu, u selo Lazarevo. Bila je to kolonizacija. Tada smo mislili da smo dobili kucu i imanje po zasluzi, jer je iz svake takve porodice bio po neko u partizanima. Mnoge porodice su krenule u neizvesnost. Putovali smo vozom do Zrenjanina, a onda autobusima do kuca koje su nam dodeljene. Secam se da moja majka dugo nije htela da udje u kucu koja nam je dodeljena, jer je shvatila da su iz te kuce isterani neki ljudi da bismo se mi tu uselili. Privikavanje je bilo veoma tesko. Bili su to sasvim drugi uslovi, drugaciji nacin zivota, drugaciji ljudi, obicaji... »esto sam majku zaticala zamisljenu i nekako briznu. Znala sam da se plasi za nasu buducnost i kao da je osecala pogubnost uticaja komunizma na dusu covekovu. Verujucem coveku bilo je jako, jako tesko u to vreme. Mene je neka nevidljiva sila vukla u osamu, u molitvu i valjda sam tako trazila spas od teske stvarnosti.

- Mati, kada se u Vama radja klica monastva kad znamo da je to vreme bilo tako tesko i skoro opasno po svakog ko se razlikovao od razmisljanja aktuelne vlasti? Da li je monastvo i uopste svestenstvo bilo u nemilosti kod vlasti?

- Sve nedace smo preziveli, bili obelezeni, ali veru moji roditelji nikada nisu izgubili. I u Lazarevu smo redovno isli u crkvu na sluzbu. Secam se da sam se od svih teskoca koje su nas pratile i pritiskale jedino prijatno osecala u crkvi na liturgiji. Nisam ni znala sta liturgija znaci, ali sam osecala da mi je toplo oko srca kad god bih bila na sluzbi Bozijoj. Nisam ja o tome nikom pricala, jer sam mislila da je to svima tako, ali sam jedva cekala da sto pre idem u crkvu da se pomolim Bogu. Jednoga dana kada sam sa ocem i komsinicom bila na liturgiji, saznadoh da u blizini naseg sela postoji manastir gde se svaki dan vrsi sluzba i gde se monastvo svaki dan moli za svoj narod. »ula sam da tu postoji i izvor svete vode. Pomislih da je mozda ta voda isto tako dobra kao sto je ona u Bosni, koju nikako nisam mogla da zaboravim. Pa, bila sam jos sasvim dete. "Tata, cula sam za neki manastir sa svetom vodicom. Molim te, tata, da odemo da vidimo gde je!" Nesto me neodoljivo vuklo ka manastiru. Vidi to moj tata i ne odupire se: "Ja sam umoran, idem kuci, a ti ako bas toliko zelis, idi sa komsinicom". Otisle smo do manastira, uzele svetu vodicu, pomolile se Bogu, kad cujemo glas staresine: "Pozurite, pomolite se Bogu, pa da idemo u grad na slavu, slavi hriscanska zajednica". Tada sam imala svega 12 godina. Otisli smo na slavu. Prvi put sam bila na manastirskoj slavi. Tu se citalo Sveto Pismo, pevale duhovne pesme. Ja sam osecala neopisivu toplinu i lepotu. Osecala sam da se u meni nesto prelomilo, opredelilo, nesto sto vise ne mogu da zaustavim. Pozelela sam odmah da ostanem u manastiru.

Mati igumanija je verovatno sve to videla. Pridje mi i poce da razgovara sa mnom. O mnogim detaljima me dugo, dugo ispitivala i odjednom mi rece: "Hoces li ti, cedo moje, da dodjes u manastir - da budes monahinja?" Kao da sam ceo zivot cekala ovo pitanje: "Hocu, mati", rekoh ne trepnuvsi. Kako je tata vec bio otisao kuci, mi smo toliko dugo ostale da smo jedva stigle na voz. Medjutim, od tog neizrecivog ushicenja nismo ni primetile da smo sele u potpuno pogresan voz, koji je isao cak u suprotnom pravcu. Sta smo mogle, izasle smo na prvoj stanici pa nazad kuci preko polja i njiva. Mama i tata su se bas bili zabrinuli, jer vise nije bilo prevoza do kuce. Onda ih je cekalo novo iznenadjenje. Ubrzo sam rekla majci da zelim da odem u manastir i da budem monahinja. Mama se, naravno, veoma zabrinula. Mislila je - dete hoce danas jedno, sutra drugo... Ali, posto se ja uopste nisam kolebala i tacno sam znala sta zelim, majka jednoga dana ode kod mati igumanije Petronije da porazgovara sa njom i da je upozna. Igumanija je bila jako dobra, velika podviznica, volela je svoje monahinje i plemenito se ophodila sa njima. Mama je sve to videla i moji su nekako prihvatili da odem u manastir. Braca su jako tesko podnela moj odlazak u manastir.

Na sam dan mog rodjenja, uoci Vavedenja Presvete Bogorodice, 1948. godine, majka mi pomogne da spakujem stvari i tata me odvede u manastir. Toga dana sam napunila tacno 13 godina. Ujutru smo poranili na liturgiju, pricestili se, secam se - bila je divna liturgija... Ali, kad je tata posao, pozdravi se sa igumanijom i sa svima, a onda i sa mnom i - ode. Ja poceh da placem. Igumaniji bi zao: "Ma necu vise decu da primam u manastir", rece ostro. Kako sam tada prestala da placem, vise nikada nisam zaplakala i, hvala Bogu, do kraja ce dati Gospod da mu sluzim u molitvi i revnosti.

- Mati, u kojem manastiru su poceli Vasi iskusenicki dani? Kako je u to smutno vreme monastvo prezivljavalo? Koliko je monastvo vazno za ocuvanje vere, nacije?

- Kao iskusenica sam dosla u manastir Svete Melanije, udaljen od Zrenjanina 12 kilometara. Sestrinstvo u manastiru Svete Melanije nije bilo veliko, a prema meni, kao mladoj iskusenici, ophodili su se bas roditeljski. Nije ni cudo, jer svi su ovde dosli iz ciste ljubavi prema Bogu i prema monaskom zivotu. Inace, drugacije se i ne moze opstati, jer iskusenja ima i u manastiru i van manstira, ali bez pomoci Bozije nista se ne moze uraditi.

Ziveli smo od zemljoradnje. Morali smo mnogo da radimo. Manastirima u to vreme niko nije pomagao, naprotiv, cak smo mi od svog prinosa morali da dajemo drzavi veliki deo, tako da je nama jedva nesto ostajalo. Medjutim, i to bismo izdrzali da nije bilo direktnog progona monastva. Vec sledeceg oktobra mog boravka u manastiru, kada smo otisli da beremo kukuruz, odjednom ugledah dva naoruzana policajca kako ulaze u njivu. Pomislih da su dosli zbog mene, i nisam se prevarila. Hteli su odmah da me povedu, ali se mati igumanija usprotivi, nasta oni uhvatise i nju i mene i povedose pravo u manastir. Kad tamo, pravo ratno stanje. Manastir opkoljen i teraju sve monahinje koje su dosle u manastir posle 1945. godine. Oterali su tada pet monahinja i duhovnika. Oni su otisli negde u druge manastire po Srbiji, a meni je mati rekla: "Idi ti, cedo moje, kuci dok ja ne vidim o cemu se zapravo radi". Narednih sest meseci sam spavala kod kuce i cesto dolazila u manastir da radim, sve dok patrijarh Vikentije nije uspeo da nas na neki volseban nacin vrati ponovo u manastir, - uzdahnu mati Mihaila i kao da se ceo njen zivot odslika u tom trenutku.

- Tezak je to bio zivot, ali, Bogu hvala, ja sam osecala neku neopisivu duhovnu radost i nista mi nije bilo tesko, ni poraniti, ni zadocniti, ni izvrsavati poslusanja. Za vreme tih sest meseci, secam se, morala sam krisom da se molim, i obicno sam se molila Bogu na stalskom tavanu. Niko nije smeo da me vidi da se molim Bogu. Kuca je vec bila zbog mene pod prismotrom. Mama bi me zvala da sidjem tek kada bi i poslednja komsinica, koja se, eto, slucajno tu zadesila, otisla.

Manastir je prema drzavi sve obaveze morao ispunjavati, predavati kukuruz i psenicu, placati porez... Bili smo siroti i pored dobrog roda na nasem imanju, ali, hvala Bogu, izdrzalo se sve. Medjutim, ni narodu poboznom nije bilo lako. Zato je poceo sve redje da dolazi u crkvu i da se moli krisom kod svojih kuca. Tek nekolicina njih je dolazila u manastir na sam Bozic. Mnogi su cak i posle nekoliko godina voleli da dodju uoci urdjevdana, da se prisete ranijih godina i praznovanja ovog radosnog praznika, da se pomole Bogu, da uzmu vodicu. Secam se kako su jednom, kada sam kao iskusenica delila vodicu, dosla dva oficira na konjima i poceli da teraju narod iz manastira. Neki su bezali, neki plakali, neki se cudili. Pa eto, i to smo preziveli, hvala Bogu. Dusu niko ne moze da ubije ako Gospod to ne dopusti.

A sto se monastva tice, mogu da kazem - monastvo je molitva, ocuvanje savesti... Stalno si u prisustvu Bozijem, stalno si sa Isusovom molitvom, molitvenim pravilom. Kada bi samo znali verujuci kolika je moc molitve. Nema te molitve koju Gospod nece da uslisi ako se covek od srca obrati Svevisnjem.

Zivot u manastiru je isto kao sto bi trebalo da je zivot u jednoj porodici. Manastirsko poslusanje se vrsi veoma marljivo, pravilno, svim srcem, kao da radite pred samim Gospodom. Treba biti detinje poslusan i mladima i starima. Zamislite kada bi se ovakva smirenost i trpljenje i poslusnost zacarile u nasim porodicama! Mnoge porodice dolaze nam u manastir po savet kako da odrze zdrave odnose, koji su se totalno poremetili. Izvor zla i porodicne nesrece je jedino u bezboznistvu. Nazalost, mnogi dodju kod nas kada su vec uveliko bili kod vracara, psihijatara, naslusali se raznih "saveta" od raznih ljudi... Verujte, svi koji su prisli veri od srca i nelicemerno ocuvali su porodicu. U veri je jedini spas. Verujuci covek ne zna za laz, prevaru, preljubu, lenjost. Zar to nije dovoljno za zdravu porodicu? Mi u manastiru stalno se molimo prvenstveno za nas narod, "za hristoljubivo vojinstvo", za sve ljude dobre volje, za svakoga ko nam se obrati. Verujte, ja i ne znam kako da se molim za sebe. Ja sve pominjem - i bolesnike, i bednike, i nevoljnike, i prijatelje, i neprijatelje. Hvala Bogu, poceo je nas narod da se polako obraca Gospodu, a i sam Isus je rekao u Jevandjelju po Mateju: "Jer kakva je korist covjeku ako sav svijet dobije a dusi svojoj naudi". Neprekidno se moramo obracati Bogu, citati Jevandjelje, Psalme Davidove... U molitvi je spas. Tako cemo sacuvati i svoju dusu i svoju porodicu, pa i svoju drzavu.

Neprekidno treba ponavljati Isusovu molitvu - "Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj me gresnu". Ali, jednom sam lezala u bolnici i tako, dok su druge bolesnice nesto raspravljale, ja pocnem tiho da izgovaram Isusovu molitvu, i odjednom shvatim da se ja, ponavljajuci neprekidno ovu molitvu, molim samo za sebe, i bi mi nekako zao. Pa ove bolesnice oko mene sto leze, vidim, niti znaju niti zele da se mole... Pa ko ce za njih da se moli? Samo kukaju... a Bogu se ne mole. Od tada pocnem da izgovaram: "Gospode Isuse Hriste, Sine Boziji, pomiluj nas gresne", i obuze me neka radost. I, drugacije ovu molitvu nisam vise mogla da izgovaram.

Neophodno je Isusovu molitvu vrsiti sa paznjom, veoma polako, umom, pazeci na svaku rec, zavapiti svim srcem moleci za milost Boziju. Naravno, sve molitve treba izgovarati umom i iz srca.

- Mati, kada ste dosli u manastir Vavedenje? Zasto bas u ovaj manastir? Da li je tu bilo Ruskinja monahinja i kakvog traga su one ostavile na nase monastvo?

- U manastiru Svete Melanije bila sam tacno deset godina, od 1948. do 1958. godine. Sa svojih 17,5 godina sam zamonasena. Mostima svetog Vasilija Ostroskog poklonila sam se 1957. godine, a kada mi se moja mati igumanija Petronija upokojila, ja sam presla u manastir Vavedenje. Moja mati igumanija je mnogo volela mati Angelinu, igumaniju manastira Vavedenje, pa sam je i ja mnogo volela. Mati Petronija je cesto, kad god je mogla, pomagala manastir Vavedenje, davala priloge od svoje male penzije, koju je zaradila radeci kao uciteljica. Svi su manastiri tada tesko ziveli, pa i ovaj. Ja sam jako tugovala za mojom duhovnom majkom i, naravno, tu vise nisam mogla da ostanem, odmah sam pozelela da odem u ovaj manastir i do dana danasnjeg sam, hvala Bogu milom, u ovoj svetinji. Medjutim, nije bilo jednostavno preci iz jednog manastira u drugi. Bila mi je potrebna saglasnost kako igumanije, tako i vladike, pa cak i patrijarha. Mati Angelina napise pismo patrijarhu sa molbom da predjem u manastir Vavedenje i posalje mene da ga odnesem. Secam se kako sam bila uzbudjena da li cu dobiti saglasnost. Medjutim, patrijarh vrati zapecaceno pismo mati Angelini u kome je trazio dodatne informacije o meni: da li sam zdrava, poslusna, vredna? Na to pismo je odgovorio otac Rafailo, nas duhovnik, koji je u nasem manstiru vodio knjige, pomagao mati Angelini, drzao liturgije. Napisao je patrijarhu da dobro poznaje monahinju Mihailu, da sam vredna, poslusna i zdrava... (da ne bih bila neskromna i gorda, ovo su reci arhimandrita Rafaila upucene patrijarhu), na sta je patrijarh odmah dao svoju saglasnost.

U manastiru Vavedenje u tom trenutku je bilo 25 monahinja, ja sam bila 26. Igumanija je bila mati Angelina (Graceva), Ruskinja. Blagoslov da prihvati da bude igumanija, mati Angelina je dobila licno od sv. Jovana Kronstatskog. Mati Angelina je bila velika molitvenica. U manastiru je bilo ukupno deset monahinja Ruskinja. Bile su vec starice. Neprekidno su se molile, imale su kelijno pravilo i nisu prestajale da citaju - ili Sveto Pismo, ili Psaltir, akatiste svetiteljima, zitija... Velika se blagodat u manastiru tada osecala od njihovih mnogobrojnih molitava. To je velika istina. Koliko su molitve mile Gospodu, ja sam se osvedocila kad se upokojila jedna stara monahinja Anisija. Ona je bila zajedno sa mnom u keliji i neprekidno je citala molitve. Bila je zaduzena za crkvu i stalno je pazila da se kandilo kod cudotvorne ikone Majke Bozije Zografske ne ugasi. Jednom je bila poledica, a ona je ipak otisla da dopuni kandilo. Pala je, sirota, i slomila ruku. Lezala je tri meseca nepokretna. Ja sam je negovala i hranila. Kad je samo malo prohodala, zamoli me da je odvedem kod mati igumanije da uzme blagoslov. Bila je toliko pokorna igumaniji i stalno je govorila: "Ako bi i samo stap igumanijin stajao tu, ima da mu se klanjas!" Sve su bile neverovatno disciplinovane.

Kad je mati Anisija umirala, tri puta se nasmejala. Ja vidim, oci joj sasvim zatvorene, a smeje se. Kakva lepa smrt! Koga je to mati videla svojim duhovnim ocima? Ostace za nas vecita tajna.

U to vreme u nas manastir je dosao i mitropolit Arsenije kao zatocenik, prilicno bolestan i iznemogao, pa ga je trebalo negovati, a i ocu Rafailu je vec bila potrebna nega, jer je nekako bas tih meseci bio prelezao jedan manji slog, tako da mu je centar za ravnotezu bio poremecen. Do tad je otac Rafailo svaki dan sluzio svetu liturgiju, bio je veoma revnostan i veliki molitvenik. On se zamonasio neposredno posle smrti svoje supruge. Tako sam ja odmah dobila poslusanje da negujem oca Rafaila, naseg deku, kako smo ga zvali iz miloste. Sa takvim bolesnikom bilo je dosta naporno, narocito poslednje dve godine, ali ja zaista nisam osecala tu tezinu, jer mi je bilo stalo da mu koliko god mogu vise olaksam te njegove poslednje dane. Hranila sam ga, negovala kao malo dete. Nikada necu zaboraviti trenutak njegovog upokojenja. Deka je, dokle god je mogao, dolazio u crkvu na sluzbu. Jedne noci zacuh tup udarac u dekinoj keliji. Kako sam vec i nocu dezurala, odmah sam skocila i utrcala kod deke. Deka je lezao na podu, bio je sasvim budan i pribran, i sasvim jasno mi rece: "Majko, (tako me nikad nije zvao), sad su me posetila tri coveka i rekli su mi da cu uskoro da se upokojim". - "Ma, deko, to je samo san", rekla sam tek da bih nesto rekla, a srce mi se sledi. Znala sam da je nasem deki dosao kraj. Tacno nakon pet nedelja nas deka se upokoji. Gospodu stalno zahvaljujem sto me i te noci posla da budem pored deke. Naime, kako smo se, zbog umora, jedna sestra i ja i dekina cerka smenjivale da sedimo pored njega, te veceri je dezurala dekina cerka. Ja sam posla da se malo odmorim, ali, nesto - sve podjem, pa se vratim, pa opet podjem, pa se vratim... Kad sam ipak otisla i malo kao prispala, svaki cas sam se budila, sve mi u mislima da je deki hladno. Onda sam odjednom skocila i usla kod deke. Deka je lezao mirno, ja ga pogledam i vidim da je pozuteo oko nosa. Upitam njegovu cerku zasto je deka ovako zut, a ona kaze: "Ma cini ti se, on je bas do ponoci bio veoma nemiran, a od ponoci se potpuno smirio i sad spava, nego, idi ti po drva". Ja opet pogledam u deku i vidim da je jos vise pozuteo, uzmem ga za ruku i vidim da su mu nokti pomodreli. Vidim, deka umire... Brzo donesem svecu koju sam deki donela 1962. godine iz Jerusalima, sa groba Gospodnjeg. Upalim je i stavim deki u ruku. A moj deka zevnu tri puta i... ispusti svoju plemenitu dusu, - ko zna po koji put zasuzise oci mati Mihaile. Bi mi je zao, jer je smrt svoga deke ponovo dozivela, cini se, kao i tog trenutka.

- I dan-danas se zahvaljujem Gospodu sto me posla da pomognem nasem deki u poslednjim trenucima njegovog zemnog zivota. Secam se kako me tada obuze i tuga i radost. Tuga - zbog odlaska velikog coveka i prijatelja i oca, i radost - sto sam bas tog trenutka bila pored njega. Dekina cerka se hiljadu puta zahvaljivala sto sam u tom trenutku dosla, sto sam svecu zapalila. "Pa moj tata umalo da umre bez svece!" - rekla je kroz plac. Sta ima da se zahvaljuje? Nije to do mene. To je mene sami Gospod poslao, a to je deka zasluzio. Bio je jako tezak bolesnik, ali zasluzio je da ga tako dogledamo cestito, jer dok je bio zdrav, toliko nam je pomagao, stitio nas, poducavao, duhovno opismenjavao... Uvek bi nas savetovao: "Pazite dobro, sestrice, ne treba svima sve verovati. Ljudi su skloni svasta da izmisle. »uvajte se dobro i strazite neprekidno!" Veliki, veliki molitvenik i duhovnik je bio otac Rafailo.

- Odakle u manastiru Vavedenju cudotvorna ikona Majke Bozije Zografske? Da li se i sada desavaju isceljenja po molitvama pred ovom ikonom?

- U Sarajevu je bio dom za sirotu decu. Tu decu su cuvale monahinje, njih pet ili sest. Sa njima je bila i mati Angelina Evo, na slici se vide deca i monahinje koje ih drze na rukama, - pokaza mati Mihila uramljenu sliku na zidu, koju cuva kao svetinju. - Kada se rasformiralo sirotiste, decu jeprihvatila nasa mati Melanija, koja je tada bila igumanija u manastiru Kuvezdinu, gde je bilo oko 50 sestara. Oni su jako lepo pazili i negovali tu sirotu decu. Tako su od crkvene opstine u Sarajevu i dobili na poklon za uspomenu i blagoslov cudotvornu ikonu Majke Bogorodice Zografske, pred kojom se i danas isceljuju ljudi koji veruju u Njenu cudotvornu moc.

Tacno devet godina je mati Malanija sa sestrama cuvala decu u manastiru Kuvezdinu, sve dok manastir nije do temelja spaljen od strane komunistickih vlasti, a sestre i deca proterani. Tako su i deca i monahinje dosli u manastir Vavedenje. Mati Angelina i mati Melanija su sa sobom donele ovu cudotvornu ikonu Majke Bozije Zografske i poklonile je manastiru.

Medjutim, treba svakako reci da je manastir Vavedenje sagradila ktitorka Persa Milenkovic i zelela da to bude metoh manastira Kuvezdina, kako bi ucestvovala u odgajanju te sirote dece. Zelela je da sagradi manastirske konake za sirote devojke, da tu borave i uce do svog punoletstva, a onda da se opredele - ili da se udaju, da stvaraju porodice, ili da postanu monahinje. Crkva da bude parohijska. Medjutim, kad je gospodja Persa jednom otisla na liturgiju, zapanji se kad je videla da te devojke nisu na liturgiji, vec skacu oko crkve i ni briga ih nije za sluzbu Boziju. Ona se silno razocara, ode u Patrijarsiju i pokloni i konak i crkvu Patrijarsiji Srpske pravoslavne crkve. Patrijarsiji je to bas dobro doslo u tom trenutku. Trebalo je negde smestiti monahinje iz Kuvezdina, koji je bio izgoreo do temelja. Deca su otpustena svako svojoj kuci. A gospodja Persa je i u Kumodrazu sagradila i manastir i crkvu, i ceo blok zgrada u Siminoj ulici u Beogradu, gde se danas nalazi zgrada Crvenog krsta. Sve je to poklonila Crkvi i drzavi, tako da gospodja Persa Milenkovic ima odlikovanje i od Srpske pravoslavne crkve i od drzave. Hvala Bogu da ima dobrotvora koji su bogati i materijalno, a i duhovno. Gospodja Persa i njen sin su sahranjeni u crkvi Vavedenjskoj, i mi ih stalno pominjemo u molitvama.

- Mati, mnogi prilaze svetoj pravoslavnoj Crkvi. Mnogima jos nije sasvim jasno koliko je spasonosno ziveti po Bozijim zakonima. Sta mozemo da im savetujemo? Sta je zapravo post, pokajanje, ispovest, Sveta Tajna Pricesca?

- Dusa je nasa strasno uprljana i obremenjena gresima. Mi svaki dan peremo telo da bi bilo cisto, a da li svaki dan peremo dusu? I dusu treba prati svaki dan. Kako? E, pa vidite, dusa se pere postom, ispovedanjem greha (sa suzama i pokajanjem), a sve to treba ciniti da bismo se pripremili za Sveto Pricesce. A da bismo primili Sveto Pricesce, koliko treba da budemo cisti! Ne sme se stati pred Svetu Casu neciste duse, necistog srca, znaci - moramo postiti, moramo se ispovedati i iskreno pokajati.

Post je utemeljio Gospod nas Isus Hristos da bi ukrepio svoje snage za svoje stradanje. "Drzite se cvrsta mosta i postite cetri posta!" - kazu Sveti Oci. Tako i mi treba da postimo da bismo umrtvili svoje telesne strasti, a kad covek pobedi strasti, onda telo postaje prijatelj i pomocnik duse. Ali i kod posta treba biti oprezan. Ne sme se postiti tako sto cemo iscrpljivati telo. Tako moze dusa da zanemoca. I ne posti se samo telesno, vec i duhovno. A to znaci pojacanje molitava, milosrdje, oprostiti svima i traziti oprostaj od svih, ne huliti, ne psovati...

Pokajanje pocinje od straha Bozijeg. Mi celog zivota gresima svojim zalostimo Gospoda, zato i moramo da trazimo oprostaj. A Gospod ce, ako se iskreno pokajemo, oprostiti sve, pa i najteze grehe, jer Ga raduje nase pokajanje. Pokajati se ne znaci samo ispovediti, vec je vazno grehe vise ne ponavljati.

Pre pricescivanja Svetim Tajnama neophodno je otici na ispovest kod svog duhovnika. Treba ispovediti svaki, i najveci i najmanji greh, i nista na zatajiti od duhovnika. Treba da znamo da se mi to ispovedamo samom Gospodu koji i bez toga zna sve o nasim gresima. Svaki namerno neispovedjen greh se udvostrucava. Ne treba da se stidis da ispovedis svoje grehe. Samo se za njih treba pokajati od srca.

Primiti Sveto Pricesce, Svete Hristove Tajne, najvise je sto covek moze da primi od Gospoda. Sveto Pricesce ozivotvorava. U toku liturgije hleb i vino se bukvalno pretvaraju u Isusovo telo i Isusovu krv. Ne daj, Boze, da neko u to ne veruje! Neka ne prilazi Svetoj »asi! Pricescivanje je vazno i neophodno za spasenje svakog hriscanina. Pricescivati se treba sto cesce. Spasice se samo onaj koji se pricescuje, dok onaj koji se ne pricescuje... nisam sigurna. Sveti Serafim Sarovski je rekao: "I kada bih na kolenima morao da se vucem do crkve, ja bih to cinio - samo da ne ostanem bez Svetog Pricesca". Mladima a i odraslima treba reci da znaju da nikada sami ne odlucuju da li ce se pricestiti ili ne. Neki se pripremaju za Sveto Pricesce i desi im se neko iskusenje u toku posta, i sta urade? Sami odluce da se ne priceste. To ne treba ciniti. To je vec gordost. Neka se povere svome duhovniku, pa neka ih duhovnik blagoslovi ili ne blagoslovi za pricest. Opet ponavljam - koliko god je vazan telesni, toliko je vazan i duhovni post. Naprimer, ako ides, ides, i zapnes za kamen, pa padnes. Neces sigurno ostati tu da lezis. Ustajes i ides dalje. Tako isto i kod posta. Vazna je iskrena zelja i iskrena priprema za Sveto Pricesce. Pa iskusenja mora biti, onaj nepomjanik nikada ne miruje.

- Mati, kako pomoci mladima? Izgleda da ce nas mladi spasiti. U svakoj crkvi je 70% mladih. Pa ipak ima i mladih dosta posrnulih. Mediji, droga, razvrat na sve strane...

- Mi se stalno molimo za nas narod. Mnogi mladi nam se obracaju za pomoc. Nevolja je u tome sto se njihovi roditelji ne mole za njih. Na koja vrata onda da zakuca mladi covek kad ima izazova na sve strane? Zlo je veliko zavladalo svetom. Jednom nam je u crkvu dosao mladic. Kaze da je hteo da se ubije. Razisao se sa devojkom jer su njeni roditelji branili da se uda za njega. I, naravno, potrazio "spas" u porocima. Kad je odlucio da se ubije, sve je dobro isplanirao, trebalo je da saceka da se svi u kuci smire; posle duzeg cekanja na pogodan trenutak, izmoren mislima i tako teskom odlukom on za kratko zaspi. I sta mislite, sta mu se dogodilo? U snu mu se javi Presveta Bogorodica. Kad se probudio, on skoci i tako uznemiren od sna krene u setnju, ali mu je san vise okupirao misli nego dotadasnja njegova odluka o samoubistvu. U jednom trenutku on cuje crkvena zvona i krene za zvukom. Tako po zvuku nadje kapiju naseg manastira. Kako je Gospod veliki! Kad je vec usao u crkvu, uzeo je svece da upali i kad je hteo da se pomoli pred ikonom, odjednom shvati da stoji pred ikonom Bogorodice koju je video u svom snu. Naravno da je tek tada shvatio da ga je samo Presveta Bogorodica spasila od najstrasnijeg greha, greha samoubistva. Treba da znamo da nista sto je prljavo i gresno nece uci u Carstvo Nebesko. Pokajanje Gospod prima samo u ovom, gresnom, zemnom zivotu. A svi smo gresni, samo je Gospod bezgresan. Posle smrti nema pokajanja. Ovaj mladic ne samo da je odustao od samoubistava, vec je redovno poceo da dolazi u crkvu i postao pravi vernik, ozenio se i decu dobio, Bogu hvala.

Eto sta mladima treba savetovati. Neka pridju svetoj pravoslavnoj Crkvi. Neka u Crkvi potraze spasenje. Tu ce sigurno nauciti kako da steknu cvrstu veru, ljubav i nadu u Gospoda. Kad nema vere, ljubavi i nade, srce nigde nema mira i spokoja. Samo istinska ljubav - prvo prema Bogu, pa onda prema bliznjem svom, umiruje srce i uliva u njega svetlost i radost. Tek ce tada da shvati taj mladi covek kako mu je, ustvari, sve sto je zemaljsko, a sto mu je potrebno u ovom prolaznom zivotu, samo darovano. Ali, Gospod je veliki. On sa velikim strpljenjem ceka da se pokajemo. Treba mladima reci da ne cekaju predugo, da bi im se dusa sto pre ispunila ljubavlju Bozijom. Srce moramo ocistiti od njegovih pomisli, sujetnih, nepravednih i necistih i zelja pohotnih. Sve je to, ustvari, od zlih duhova, koji caruju kad ljubavi Bozije nema. Moramo uvek da strazimo od napada demonskih. Zar mozemo da pomislimo da ce nas demon ostaviti na miru? Pa on je iskusavao i Gospoda Isusa Hrista! Zato moramo stalno da se molimo Gospodu: - "...i ne uvedi nas u iskusenje, no izbavi nas od lukavoga, jer je Tvoje carstvo i sila i slava, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek u vekove vekova. Amin".

- Mnogi zbog svoje slabe vere ne mogu da poveruju u cuda Bozija, koja se u poslednje vreme, po promislu Bozijem, dogadjaju dosta cesto. Evo, videli smo kako je ovog mladica spasila Presveta Bogorodica javivsi mu se u snu. Zar to nije cudo Bozije?

- Gospod je milostiv, jer upravo cudima Svojim ucvrscuje ljude u veri. On je rekao: "Bog hoce da se svi spasu i da dodju do poznanja istine". Jos kao iskusenica bila sam svedok cuda Bozijeg i isceljenja jednog deteta ispred ikone Presvete Bogorodice i ikone Svete Petke. Devojcica je bila bez dara govora. Potrazili su pomoc u nasem manastiru. Mati igumanija je citala molitve ispred ikona, dala je detetu svete vodice i pomazala svetim uljem. Dete je na nase oci progovorilo. Da li mozete da zamislite srecu tih roditelja? Ali, vazno je napomenuti da je dete ozdravilo zbog jake vere svojih roditelja. Znaci, roditelji su verovali da samo Gospod moze da isceli njihovo dete po molitvama Preciste Matere svoje, koja je najveca molitvenica pred Gospodom. Bez njihove vere nikakve i nicije molitve ne bi pomogle. To je najvaznije da se zna.

Danas mnoge ikone mirotoce, mnoge placu, a na mnogima se i krv pojavljuje - prava krv. To se Gospod nama javlja. Ikone koje mirotoce projavljuju blagodat Boziju, ikone koje placu i krvotoce pozivaju ljude na pokajanje i napominju neko stradanje zbog nasih greha.

U nasem manastiru postoje tri cudotvorne ikone. Ikona cudotvorna Presvete Bogorodice, zatim cudotvorna ikona Svetog Nikolaja »udotvorca. Ovu ikonu je otac Justin Popovic dao mati Angelini kao prilog za manastir. Ikona je bila

cela crna, jedva se lik Svetitelja nazirao. Majka Angelina je stavila ikonu kod pevnice da bi je sestre, kad idu da pevaju za pevnicom, celivale. Naravno, svaki put smo ikonu celivale pre liturgije, i, odjednom smo svi bili svedoci cuda Bozijeg. Ikona kao da se ocistila od nasih molitava. Lik Svetitelja je postao potpuno svetao, a cak se i na staklu ocrtao sasvim jasno, jer kad je jedna sestra skinula staklo da bi ikonu fotografisali, lik Svetog Nikolaja je bio ocrtan cak i na staklu. Ikona je odista cudotvorna.

Mi imamo i cudotvornu ikonu svetog oca Nektarija Eginskog. Dolazili su kod nas bolesnici i od najtezih bolesti, raka. Davali smo im ulja da stave u jelo i da namazu bolesna mesta. I ljudi su ozdravljali. Jednom advokatu iz Peci razbolela se supruga i bila je smestena na Onkoloski institut. Odsekli su joj obe dojke i prognoza je bila jako losa. Ja sam je nasla gde sedi u parku, zamisljenu i bez nade. Skoro da sam je ukrala iz bolnice. Rekla sam joj da podje sa mnom u manastir da joj se procitaju molitve i da cvrsto veruje da ce joj Gospod pomoci. Otac joj je procitao molitve i namazao sve te oziljke koje je ona, sirota, imala. Inace, svi smo je bili oplakali. Zaista smo mislili da joj nema spasa. Medjutim, hvala Bogu, ona je i dan-danas ziva i zdrava, izrodila je cetvoro dece i vec gaji unucice. Eto, to je istina. "Blago onom ko poveruje", kaze Gospod. Pa, eto, ovde se nalazi brat Radovan. On je ozdravio samo po veri svojoj. Njemu je palac leve noge bio potpuno smrskan. Krv je isticala u velikoj meri. Lekari su ga pripremali na operaciju i amputaciju prsta. On je odlucio da dodje u nas manastir, gde se poklonio i pomolio pred cudotvornom ikonom Presvete Bogorodice. U manastir je jedva dosao. Posle molitava i mazanja svetim uljem, prst ne samo da vise nije bio smrskan, vec je dobio potpuno prirodnu boju.

Brat Radovan je zaista dosao da odveze mati Mihailu jednom bolesniku i potvrdio je sve sto je mati rekla:

- Lekari su se cudom cudili, ali ja sam potpuno ozdravio. Zaista sam u manastir dosao sa velikom verom i nadom da me samo Gospod moze spasiti, a ako me Gospod ne spasi, znao sam, ne mogu ni lekari. Ja sam cvrsto verovao da je to samo volja Bozija, da li cu ozdraviti ili ne. Spasile su me molitve Majcice Bogorodice, NJenu ikonu nosim stalno sa sobom i u kolima. Spasilo me ulje iz kandila iznad mostiju svetog Jovana ©angajskog »udotvorca, slava Mu i milost!

Zamolih mati Mihailu da nesto vise kaze o cudu koje se dogodilo na grobu vladike Danila:

- Vladika Danilo je bio veliki molitvenik i podviznik. Mnogo se molio, postio i sirotinji pomagao. Jednoj sirotici, beskucnici, koja je zivela u nekom sklonistu na Kalemegdanu, svaki dan je nosio rucak. Naravno, svoj rucak. Bio je veoma obrazovan, ali i veoma skroman. Stalno se zahvaljivao, molio se i ugadjao Gospodu. I, eto, vidite, kada se jedna nasa iskusenica sa bratom fotografisala pored groba vladike Danila, na slici se pojavio stub svetlosti pored njegove glave, kod krsta. Naravno, mi to nismo videli. Stub se video samo na fotografiji. Dolaze mnogi na grob vladike Danila, i odrasli i deca, pale svece, mole se Bogu.

Vidite, isceljenja se dogadjaju samo po veri jakoj. Kako Jevandjelje kaze: "Verujem, Gospode, pomozi mom neverju". To znaci da se molimo da Gospod umnozi nasu veru, inace, bez vere nema ni isceljenja, ni ljubavi - nicega.

- Bili ste u Jerusalimu na Grobu Gospodnjem. Prisustvovali ste silasku Svetog Ognja. Ko je to dostojan takve blagodati Bozije?

- I mene gresnu Gospod je udostojio da posetim to sveto mesto, Isusov Grob. Bilo je to na Veliku Subotu pred Vaskrs 1962. godine. Imala sam veliku zelju da otputujem u Jerusalim, ali nisam znala ni kako novac da obezbedim, a ni odecu nisam imala za tako dalek put. ©ta sam drugo mogla? Molila sam se stalno Gospodu i Majcici Bogorodici. Iako sam bila bas sirota, nadu nisam gubila. Prevelika je bila moja zelja da posetim Grob Gospodnji. I jedne noci - u snu vidim moju pokojnu igumaniju Petroniju kako se pojavljuje iz oblaka, a u ruci drzi novac, namenjen meni za put u Jerusalim. I, stvarno, ne prodje dugo vremena, nadje se i novac, neko mi dade cipele, neko kaputic, neko tasnu... Nekako mi je i drago sto sam isla kao sirota. Nije tamo potrebna raskos. Potrebna je samo ljubav prema Gospodu. Treba stalno citati Jevandjelje. Tamo je Gospod sve rekao: "Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gdje moljac i rdja kvari, i gdje lupezi potkopavaju i kradu; nego sabirajte sebi blago na nebu, gdje ni moljac ni rdja ne kvari, i gdje lupezi ne potkopavaju i ne kradu". Sabirati blago na nebu znaci moliti se, siriti ljubav, davati milostinju, cistiti dusu... Nista sto je necisto nece uci u Carstvo Nebesko.

Pitas me za Vecni Oganj? Mnogi ne znaju da se na Grobu Gospodnjem tacno na Veliku Subotu pre pravoslavnog Vaskrsa, posle liturgije i vaskrsnjih molitava, pojavljuje Vecni Oganj. To je blagodatni Oganj koji silazi sa Nebesa i pali snop od 33 svece, koje kod Isusovog Groba u rukama drzi jerusalimski pravoslavni patrijarh. Treba napomenuti da patrijarh u tom trenutku nista sem sveca ne drzi u rukama, cak strogo bude prekontrolisan i po nekoliko puta. To se pretvara u pravu buktinju. Patrijarh daje svima da zapale svoje svece, pale se kandila, Oganj nas miluje po licu i nikoga nikada ne opece. Nastaje takva radost koja se recima ne moze iskazati, moze se samo dusom doziveti. Od te blagodati sve odjednom plamti, gori, peva se, raduje se. Ja sam zaista zelela odmah tu da umrem... da se nicim ne "ponisti" ta radost. Posle su mi u sali govorili: "Ma nemoj, sestro Mihaila, ti bi odmah kod Gospoda! Moras jos dosta da posluzis Gospodu i ljudima". Vidim, tako i jeste. Vec sam u 70. godini, i naravno, stalno se molim za nas narod, pomazem sto god mogu, i, Bogu sam dragom zahvalna.

Jedan hodza je sa dzamije posmatrao kako su posetioci nekih drugih vera jedne godine u Veliku Subotu pred pravoslavni Vaskrs prosto isterali pravoslavnog patrijarha sa Groba Gospodnjeg da bi oni usli u Grob i cekali Vecni Oganj. Patrijarh je stao pored Isusovog Groba i poceo da sluzi liturgiju. Po zavrsetku uobicajenih molitava hodza ugleda da se ponovo dogodi cudo. Upalise se svece samo pravoslavnom patrijarhu. Hodza od ushicenja neoprezno i nelicemerno uzviknu: "Prava je vera - vera pravoslavna!" I, sta se desi? Muslimani ga bacise sa dzamije, i nista mu se ne dogodi. »udo Bozije i njegova vera ga spasi. Odmah zatim i hodza i svi njegovi predjose u pravoslavnu veru. To su velike tajne Bozije, - zatreperi ponovo glas mati Mihaile.

- Mati, stalno molite nas narod da pridje svojoj pravoslavnoj veri. Sta to onda ocekuje ljude neverujuce, zar je to toliko strasno biti ateista?

- Sveti Oci su rekli: "Onaj ko istinski veruje, kamen je Hrama Bozijeg". Bog nagradjuje one koji Ga traze. On je krotak, blag, sazaljiv, milosrdan, dugotrpeljiv, i svaki put nam oprasta nase grehe, samo ako to zelimo i ako Mu se pomolimo. Ali, vera bez dela je mrtva. A sta su to dela? Pa, vidite - to su ljubav, smirenost, trpljenje, milosrdje, revnost, molitva... Prave vere nema bez ljubavi, dugotrpljenja..., kao sto je i delo bez vere mrtvo! Sta vredi molitva ako je srce hladno? Gospod takvu molitvu ne cuje. Ako se covek Bogu moli samo onda kada ga snalaze razne nedace i iskusenja, ta molitva je lazna i licemerna. Gospod o svemu brine, a mi treba samo da imamo veru i ljubavi prema Gospodu. Istinska ljubav unosi radost u nase srce. "Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i Ja cu vas odmoriti", kaze Gospod.

Sta da ocekuju neverujuci? »ovek bez vere je slican suvoj grani na vetru. On je bez zastite Bozije, bez nade, dovoljan je sam sebi, gordost ga unistava, camotinja vlada njegovom dusom, a demoni se nesmetano useljavaju u njegov um i cine ga beskorisnim i besplodnim. Kao sto Gospod brine o nasem spasenju, tako i demon sve cini da dovede coveka do ocajanja. U takvom srcu su samo ruzne pomisli, nepravedne, neciste Razvrat i pohota su njihove vrline, u sustini - oni su duhovni mrtvaci. Pogledajte samo da li bi ikada zena vernica ubila dete u utrobi svojoj? Nikada to ne bi ucinila, jer i sama zna koji je to greh. To je strasno, strasno... Sveti Oci kazu da je to mnogo veci greh nego ubiti odraslog coveka. Moja mama mi je jos kao maloj pricala kako ju je svestenik uvek kad bi se pricescivala pri ispovesti pitao da li je imala abortus? "Hvala Bogu, koliko god mi je Gospod dao, toliko sam dece rodila", govorila bi stalno, a ja sam znala da to ona samo zbog nas ponavlja. Medjutim, neverujucim zenama ili devojkama to je normalno, samo ako se zacedilo bez njihove volje, ubijaju ga bez milosti i bez imalo straha Bozijeg. Zatim supruznici, ako su neverujuci, niti osecaju Svetu Tajnu braka, niti im je vazno da je njihov brak blagosloven. A kad tako razmisljaju, zar je tesko napustiti muza ili zenu svoju, naci drugu, trcati iz greha u greh, a dusu prljati sve vise i vise. Verujte, ni jedan vernik nece ostaviti supruznika svoga i otici za telesnim strastima i pohotama demonskim. Zato treba da se pokajemo, pokajemo sto pre. Nece nas Gospod toliko dugo cekati. Dosta nas je i trpeo, - uzdahnu mati Mihaila i videlo se koliko zeli da zavapi Gospodu i da prizove sve nas gresne na pravo pokajanje.

- Mati, hvala Vam za Vasu dobru volju, za Vase vreme, za Vase neprocenjive pouke i savete! Sta reci na kraju?

- Molite se za Carstvo Bozije, a sve ostalo ce vam se dati. Gospod zna sta nama treba i pre nego sto pocnemo da Mu se molimo. Molimo se sa smirenjem, kazimo Gospodu sta nam treba, molimo se neprekidno - prvo za Carstvo Bozije i za spasenje duse, pa tek onda za sve ostalo. Moramo citati Jevandjelje, Poslanice, Psalme... Ako nesto ne razumemo, ne smemo prestati da citamo, pomolimo se Gospodu da nam da razum, da bismo shvatili sta citamo. »esto covek krene u veru, pa oslabi odjednom. Moramo se za njega moliti, ne smemo ga ostaviti da se sam bori. Jevandjelje kaze: "Molite se jedan za drugoga i snosite teskoce jedan za drugoga..." Zato se moramo moliti, ispovedati, cistiti dusu, ici na jeleosvecenje. Tada su jake molitve, cita se sedam Jevandjelja sa sedam Apostola.

Svestenici prizivaju u pomoc sve svetitelje. Nije lako, ali bez podviga, molitava, posta - nema nista. Nemojte nikuda da idete bez krsta na grudima! Onom nepomjaniku smeta casni krst: - "Samo ti skini krst sa grudi, pa cu ja lako s tobom!" - javio se nekom coveku. Krst je nasa odbrana. Ono sto je vojniku puska, to je nama krst casni. Kad nas neko nesto pita, treba uvek izgovoriti: "Gospode pomiluj", pa tek onda odgovoriti na njegovo pitanje, kako bi nam Gospod dao misao dobru da ne pogresimo. Onaj kusac napada svakoga. »eka na svakom koraku. To je neizbezno. Zato se moramo cuvati od losih misli. Sveti Vasilije Veliki kaze: "Misli su kao ptice. Lete i ne mozes im zabraniti, ali ne smes se sa njima saglasavati". Ako nas obuzmu lose misli, dobro je izgovarati neprestano Isusovu molitvu, kao i 150 puta "Bogorodice Djevo...". Te molitve odmah pomazu. Nema nista bez iskrene molitve! Nemojte pusiti! To je djavolji kad! O, Boze, sacuvaj! Setite se samo koliko je gladne dece, a koliko se novaca potrosi na cigarete. Kako da onda Gospod ne kaznjava? Vidite koliko ljudi danas umire od raka pluca, tuberkuloze. I da ne zaboravim, svi treba da imaju duhovnika, i, kao sto mi u manastiru imamo igumaniju od koje za sve trazimo blagoslov, tako i vi treba za sve da trazite blagoslov od vaseg duhovnog oca. Onda se ne plasite da cete pogresiti. Treba uzeti blagoslov i za molitvu, i za post, citanje akatista, pricesce, putovanje, krstenje, vencanje... Zamislite da nase vodje drzavne blagoslovi i krunise patrijarh, pa da oni tako, kao miropomazanici Boziji, vode narod? Gospod je rekao: "Ne dirajte mi u moje pomazanike!" Car David je bio miropomazanik. Sam Gospod stiti Svoje pomazanike.

Bog trazi srce ispunjeno ljubavlju prema Bogu i bliznjima i salje nam odozgo blagodat Duha Svetoga. Postarajmo se da nikada ne ostanemo bez te radosti! - zavrsi mati Mihaila ove divne redove i, verujte, bez trunke umora nastavi da plete brojanice.

Ja pokupih svoje "pinkle" i kao omamljena izadjoh iz kelije ove divne, tople starice. Obuze me neka neobjasnjiva radost, cini mi se - bas ona radost o kojoj je pricala mati Mihaila. Boze, koliko li ce ljudi procitati ove redove, koliko li ce ljudi srce zagrejati svoje? Amin, Boze, daj!

RAZGOVOR SA MATI MIHAILOM,

MONAHINJOM MANASTIRA VAVEDENJE U BEOGRADU

SA GOSPODOM U RADOSTI

Покајање почиње од језика Старац Сампсон Сиверс

Док језик није зауздан, нема ништа од покајања. Језик код куће, језик на послу, језик свуда. Објавити шкртост на језику. Не на џепу, него на језику. Нека свако зна одакле треба да почне.
Ви кажете (многи од вас): мисли вас узнемиравају. Не може се ратовати против мисли док језик није зауздан. И не покушавајте да ратујете против мисли док језик брбља и злослови. Клевета, осуђивање, оговарање, празнословље...
Често се правдамо тиме да ћемо увредити човека ако ништа не кажемо. Ми заборављамо на то да омаловажавамо Свудаприсутног и Свевидећег Бога, а плашимо се да не увредимо човека.
Боље да се увреди овде, него да пати у Вечности. Нека заплаче због тога што ћемо му рећи истину. Не треба да се бојимо да ћемо увредити човека ако он већ вређа сам себе (наравно, уз расуђивање). Ако се и увредио — Бог је Судија.
Само чувајте свој језик. Наравно, то важи за онога ко хоће да живи макар мало по Богу и да иде путем покајања. А онај ко живи онако како се обично и живи у свету, зашто би себе присиљавао на тако строг живот?
Ми и сами добро знамо како се тешко каје онај чији је језик разуздан.
Немогуће је да човек обухвати све своје грехе повезане са језиком. Ево, покушај да запишеш све лоше што си рекао током дана. Немогуће је чак и записати. Толико зла долази само од језика.
А увече више немамо ни молитву. Тако нам је тешко. И све због језика.
Искуство преподобних Отаца је показало да ако језик буде ћутао, онда ће ћутати и мисли - тога се не треба бојати - али молитве ће бити. Само због уздржавања језика ! А тада ће се већ појавити и обележја покајања.
Ми често гледамо велике и значајне људе - како задивљујуће воле да ћуте, како су шкрти на језику, зар не? Они дуго размишљају. Полако размишљају. И шкрто, шкрто говоре. Што су ученији ти велики људи, то више воле да ћуте. Нећеш од њих баш често извући подробан и опширан одговор. Јер то су људи који живе духовним животом, људи огромног искуства који желе да се спасу или схватају да је Бог Свудаприсутан.
Једном сам рекао Карпинском, председнику Академије наука: "Ви баш умете да ћутите. На моју срамоту, ја као монах не умем да ћутим тако као ви!"
А знате шта ми је он одговорио? "Ћутим зато што пред собом имам мисао о томе да ме Бог гледа и слуша. Она ме тера да ћутим."

С благословом: јеромонах Серафим

OTAC MITROFAN HILANDARAC

Otac Mitrofan Hilandarac – kršteno ime Milan Mišulić – rođen je 12. oktobra 1923. godine u selu Ratari, u Šumadiji, od oca Mladena i majke Marice, rođene Ikić. Osnovnu školu je završio u Ratarima, a četiri razreda gimnazije s malom maturom u Kragujevcu. Potom je u Smederevskoj Palanci pohađao više razrede gimnazije. U sedmom razredu ga je prekinuo Aprilski rat 1941. godine. Kada su Nemci okupirali Srbiju i kada su komunisti posle napada Nemačke na Sovjetski Savez podigli u Srbiji komunističku revoluciju, pojavio se na zamračenom obzorju Srbije general Milan Nedić da spasava srpski narod koji je u te dane bio biološki ugrožen. General Nedić je pod slavni srpski barjak pozvao naročito srpsku omladinu, da bi se oduprla komunističkom pustošenju Srbije i da bi sačuvali srpski narod od propasti. Mladi gimnazijalac Milan Mišulić se među prvima odaziva pozivu generala Nedića i 15. septembra 1941. godine stupa u prvi dobrovoljački odred, u Jurišno odeljenje četovođe Milenka Popovića.  Kada su u zimu 1941. i proleće 1942. komunističke bande bile satrvene i ostaci komunista proterani iz Srbije, đaci su bili povučeni iz borbenih jedinica i pozvani u Beograd da bi završili nedovršene razrede gimnazije i srednjih stručnih škola. Tako s jeseni 1942. godine Milan Mišulić završava u Beogradu sedmi i osmi razred gimnazije. U tom je bila preduzeta hitna terenska akcija Srpskih dobrovoljaca i Milan je nanova pozvan u Jurišni odred pred samo polaganje mature. Na nesreću, on u jednoj borbi biva ranjen (izgubio je oko), te biva izbačen iz stroja. Posle lečenja biva raspoređen za prosvetara 7. čete u prvom puku Srpskog dobrovoljačkog korpusa, kojoj je komandir bio potporučnik Nikola D. Ljotić. U oktobru 1944. godine Mišulić sa Srpskim dobrovoljcima napušta Srbiju i odlazi u Sloveniju, gde su bile grupisane sve nacionalne antikomunističke snage. Kada je u proleće 1945. godine Kraljevina Jugoslavija bila slomljena komunistima na čelu sa Josipom Brozom Titom, nacionalne snage 1. maja 1945. godine prelaze u Italiju. Sa njima je i Milan Mišulić. Najpre se nalazi u logoru Formija (Severna Italija), potom u Eboliju (Južna Italija). Iz Italije kraljevske nacionalne snage bile su u proleće 1947. godine prebačene u Britansku zonu u Zapadnu Nemačku. S njima je i Milan Mišulić, koji u Lingenu i Emsu u gimnaziji „KraljaPetra II“ završava veliku maturu. Dobija stipendiju, da bi naposletku u Parizu uspešno okončao bogoslovske studije na poznatom Sergijevskom pravoslavnom institutu. U to vreme na inicijativu episkopa Žičkog dr Nikolaja Velimirovića, prota Aleksa Todorović osniva u Minhenu biblioteku „Svečanik“. U Minhenu je Milan pohađao „Bavarsku akademiju za nemačke štampare“, koji je sa uspehom završio i postao mašinski slovoslagač. Kao stručnjak u ovom poslu, Mišulić je osnovao štampariju „Iskra“ i obučio ceo jedan tim stručnjaka, koji će trideset godina rukovoditi štamparijom „Iskre“ i štampati i istoimeni polumesečni list „Iskru“ i brojne knjige verskog, kulturnog, istorijskog i literarnog karaktera. Kada je štampariju ostavio u sigurnim rukama, Milan Mišulić se odazvao „unutrašnjem pozvanju“ i 1961. godine zajedno sa još dva svoja saborca Srpskim dobrovoljcima Branom Jovanovićem i Krstićem otišao u manastir Hilandar na Svetu Goru Atonsku. Tu su se sva trojica zamonašili i dobili monaška imena: Mišulić postade monah Mitrofan, Jovanović otac Arsenije i Krstić otac Simeon. U Hilandaru su zatekli sve same starce – ili kako o. Mitrofan kaže „sede brade“ – koji su bili pri skončanju života. Trojica mladih monaha, punih oduševljenja i fizičke i duhovne snage, primaju se raznih poslušanija (o. Mitrofan čak šest) i za kratko vreme čine čudo od Hilandara. U pravom smislu reči vrše renesansu – i to svestranu – manastira Hilandara. Otac Mitrofan sa svojom duhovnom sabraćom najpre obnavlja zamrli duhovni i verski život u Hilandaru, pa potom ekonomski obnavlja Hilandar dovodeći čak i traktor na manastirsku ekonomiju. A što je najvažnije: otvara Hilandar prema spoljnom svetu. Pomoću brojnih dijapozitiva i sinhronizovanih reportaža o Hilandaru i Atanskoj Svetoj Gori, o. Mitrofan je istrajno godinama približavao atonsko duhovno iskustvo i kulturno blago Hilandara u cele Svete Gore našim sunarodnicima po celom svetu, gde god je bilo srpskih naseobina, kao i u našoj porobljenoj otadžbini. A počeli su da dolaze u manastir Hilandar i na Svetu Goru stručnjaci i naučnici, koji su počeli svestrano proučavati duhovno i kulturno blago Hilandara. Zbog svog asketskog i podvižničkog života, otac Mitrofan biva u dva maha Protos Svete Gore (1973-1974) i (1993-1994), kao i predstavnik Hilandara u svetogorskoj upravi. Od 1976. godine otpočela su čuvena, skoro svakidašnja, putovanja oca Mitrofana po celom svetu gde god su postajale srpske izbegličke grupacije: po Evropi, Americi, dalekoj Australiji. Pozivan je od raznih ustanova da govori o Hilandaru, o Svetoj Gori i njenoj ulozi u životu pravoslavnih naroda. I otac Mitrofan je postao jedan od najpoznatijih Hilandaraca, a naročito posle pojave njegove čuvene knjige „Sveta Rusija u Sovjetskom Savezu“. Ona je, najpre, štampana na srpskom jeziku, a potom je prevedena i štampana na engleskom, nemačkom, španskom, grčkom, holandskom i ruskom jeziku. Od svih emigrantskih pisaca otac Mitrofan je jedini doživeo da mu se knjiga štampa na sedam jezika! I što je najvažnije, ova knjiga je ceo svet zainteresovala za manastir Hilandar i za Svetu Goru, pa počinju Hilandar posećivati brojni posetioci sa svih pet kontinenata. Otac Mitrofan je u svojoj knjizi zaista prodro u samu dušu ruskog naroda. I ta duša svesrdno vezana za Boga, za Hrista, za Presvetu Bogorodicu i za velike ruske svetitelje i podvižnike, koji čine čast celom Pravoslavlju. I ta duša itekako neminovno kida lance ropstva i koje su boljševici bili bacili Rusiju 1917. godine. I ti će lanci zanavek popucati i obistiniće se proročanstvo besmrtnog Dostojevskog: Rusiji će doći spasenje od nje same!“ Cela knjiga oca Mitrofana svedoči da će se to dogoditi. Za vreme rata u Bosni i Kninskoj Krajini otac Mitrofan je neizmerno pomogao svoj narod. Stalno je putovao u Srbiju, brinući o deci, sirotinji, invalidima. Organizovao je dovođenje izbegličke dece i invalida iz Republike Srpske u mestu Asprovalti, poznatom letovalištu na obali Egejskog mora. Deca u grupama od po 200 do 300 provodila su po čitav mesec dana odmora u Grčkoj. Isto tako dovedeno je i nekoliko grupa od po 40 – 45 ranjenih invalida. Ove grupe invalida su posetile i manastir Hilandar. Za sve učinjeno ponudili su mu, kao dobrotvoru, mesto senatora Republike Srpske, ali on je, kao monah, takvu počast odbio. Učestvovao je u obnovi Hilandara. U metohu Kakovu napravio je radionicu za preradu drvene građe, podigao veliki ribnjak, izgradio kućice za stanovanje. Trudio se oko bašte i sadio voće. Od države je dobio zgradu u Beogradu želeći da napravi misionarski centar. Nešto ranije, otvorio je, s namerom da postane duhovni i misionarski centar, knjižaru „Trojeručica“. Stalno je štampao i izdavao knjige, trudeći se da njima snadbe pre svega mlade, željne Božje utehe i spasenja. Uvek je bio spreman da popriča i posavetuje, da pouči i uputi. Bio je duboko duhovan, ali je njegova duhovnost bila nenametljiva. Tome ga je verovatno naučilo svetogorsko pravilo, o čemu nam je govorio, „da se monah ravna prema najboljem i najgorem, na najboljeg se ugleda a od najgoreg uči kakav ne treba da bude“. To mu je omogućilo da se slobodno kreće u poročnom svetu, saučesno razgovara sa đavolje inteligentnim i interesatnim ljudima, čak i sa bahatim bezbožnicima, a da sam ostane neokrnjen. Svi koji su dolazili u kontakt sa ocem Mitrofanom zapazili su njegovu smirenost, duhovnu veličinu i iskrenost. Njegova ljubav prema Gospodu Isusu Hristu, poput prepodobnog Simeona Mirotočivog i Svetog Save, dala mu je nadahnuće i duhovnu snagu da se uzdigne do te visine. S pravom se može reći da mu pripada priznanje: „Najzaslužniji radnik i preporoditelj manastira Hilanadara u 20. veku“. Upokojio se u Gospodu neposredno posle bombardovanja Srbije 5. jula 1999. godine, od srca, na metohu Kakovo. Bilo mu je teško da gleda rane svog naroda, srce nije moglo da izdrži nepravde nanete narodu Svetog Save i Svetog kneza Lazara. Sahranjen je 7. jula 1999, na hilandarskom groblju, kraj Crkve Svetog kralja Milutina. U jednom nepotpisanom tekstu objavljenom po njegovoj smrti, zapaženo je i ovo: „Istinito monaštvo u svetu je veliki ispit vere i mera ogromne duhovne snage. Izlagati se zamamljivim iskušenjima sveta, a ostati veran svom monaškom zavetu i čistoti; dolaziti u kontakt sa svakojakim ljudima i često smerno slušati rečite i ljudske umne mirjane, a čvrsto ostati na svom putu i misiji, veliki je duhovni podvig. A baš takav je bio je naš otac Mitrofan Hilandarac. Pouka oca Mitrofana Duhovni post je najbolji preduslov za pričest. Čovek koji živi u ovom haotičnom svetu često je u nedoumici kako da stigne da se bavi sobom, kako da se očisti i dovede u red. Kad postoji iskrena želja, dovoljno je učiniti onoliko koliko se, prema svojoj snazi i okolnostima, najviše može. Pričest osvežava i snaži. Ako bi ko, po svom sudu i meri, smatrao da se potpuno primremio i samo što ne kaže: da li je još neko kao ja, onda je to gotov gubitak blagodati koju Sveto pričešće donosi. Ali na tom ispitu čovek obično pada. Gordost ga se lakše dotiče, a ona je suprotna od onoga što čoveka spasava. Ono čime je Djeva Marija udostojena da postane Bogorodica, i ono kroza šta je sam Gospod mnogima pokazivao Svoju božansku prirodu – to je bilo smirenje. To je ono što svet ne može da razume. BORIVOJE KARAPANDžIĆ

STARAC JOAKIM IZ SVETE ANE

SAVREMENI SVETOGORSKI LIKOVI »Između neba i zemlje postoji jedan predeo koji se evo već hiljadu i tri stotine leta razlikuje od svakog drugog zemaljskog prostora. Njegovo zemljište natopljeno duhom njegovim, ima u sebi nešto osobito, a njegov život se izmiče iz opštih istorijskih okvira. Nastanjuju ga ljudi koji se ne zadovoljiše ničim od onoga što bi im svet mogao pružiti . Ti ljudi, gonjeni silnom mesafizičkom žeđu, stadoše tragati za nečim što je iza materija i iznad čula, za nečim čega na zemlji nije i nema. Oni dakle, pribegoše tamo gde se svršava zemlja, a počinje nebo: na Atos. I gle, tamo, pomoću teškog i istrajnog podviga, nađoše što su tražili...» Tako počinje svoj predgovor grčki arhimandrit Heruvim, koji je napisao životopis starca Joakima i nekolicine drugih savremenih velikih svetogorskih isposnika i duhovnika, a čijim podacima ćemo se i mi koristiti u redovima koji slede, nadovezavši na njih i neka svoja zapažanja i zaključke iz života savremenih nam velikana Svete gore Atonske. Uzgred nam valja napomenuti da kako naši grčki izvori tako i mi ovde opisujemo ukratko život i podvige samo već upokojenih Svetogoraca, i to iz dva razloga: stoga što živi podvižnici , što je i prirodno u duhovnom životu, iz smirenja kriju svoja dela i vrline, i stoga što sami Svetogorci i do danas ne veruju ni u čiju svetost ni veličinu dok ona ne bude pravednom smrću zapečaćena. Gore navedene reči o «zemlji između neba i zemlje», koja je Sveta Gora, i o tome kako u njoj hristočežnjive duše nalaze što su i tražile, - smisao i ostvarenje svoga života, - doslovice su našle svoj i  izraz i odraz u životu oca Joakima. U Kalamati , skromnoj grčkoj kasabi na jugu Peleponeza, nazvanog od negdašnjih južnoslovenskih osvajača njihovih «Morejskom zemljom» , rodio se l895. u čestitoj i pobožnoj porodici Jovan Nikolaidis. U svojm zavičaju je odrastao, završivši tu osnovnu školu i gimanaziju. Vaspitavan u bogopoštovanju, od najnežnije mladosti već tih, povučen, odan molitvi i razmišljanju, još većma i zauvek se zagledao u svetozarni Lik Gospoda Hrista, a srce mu je planulo neugasivom ljubavlju k Bogu, kada se nekako u vreme svoga gimanazijskoga školovanja, upoznao i duhovno srodio s isposnikom Ilijom iz svoga kraja, čovekom prostim i neukim ali obdarenim silnom verom i plamenim propovedništvom pokajnika. Taj skromni i nepoznati podvižnik iz naroda, Ilija, ostaće zauvek duhovni vođa i primer za ugled Jovanu Nikolaidisu, tada maladiću probuđene duše, a potonjem znamenitom duhovniku. Po svršenoj gimnaziji, Jovan odlazi u Ameriku na dalje školovanje. I tamo se ističe svojim sposobnostima, a još više svojom duhovnom snagom – njegova vera, naime ostala je u bogatoj, a nepravoslavnoj Americi, čista i netaknuta kao da nikada nije otišao iz svoga pravoslavnoga, patrijarhalnoga zavičaja na jugu Balkana. Zato je i postao jedan od glavnih saradnika grčkog episkopa u Americi, Pantelejmona, tadašnjeg egzarha Jerusalimske patrijaršije u Novom svetu. Jednoga dana vladika Pantelejmon će zapitati svog darovitog mladog saradnika: - Čedo moje, već opravdano htedoh da te upitam kakve su ti namere za budućnost. Da ostaneš doveka činovnik pri episkopiji i crkveni propovednik u civilu, čini mi se da to nije tvoje prizivanje i tvoj dar. Ne čini li se i tebi da te Gospod zove i prizivlje na još uzvišeniji posao u Vinogradu Njegovu, na potpuno predavanje sebe Njemu i Crkvi Njegovoj, na službu u svešteničkom činu? Vladiku je zadivio skromni, smerni i duhovni odgovor Jovanov: - Ja lično mnogo bih bio rad tome, sveti Vladiko, no moj duhovnik me je naučio da je grešno želiti sveštenički čin za svakoga ko oseća svoju nemoć i nedostojnost, a ja je itekako osećam i znam. Jedino ako bi me Bog pozvao izričito, i protiv moje volje, tada bih se, sa strahom i trepetom u duši pred veličinom zadatka, pokorio glasu Božijem. Čuvši ovaj odgovor, izrečen bez oklevanja, a tako duboko proniknuti Predanjem Crkvenim duhom Svetih Otaca kao da ga je sročio glavom sveti Jovan Zlatoust, pisac knjige »O sveštenstvu» kojom brani svoje neprimanje svešteničkog čina, vladika ustade uzbuđen i kaza Jovanu. - Čuj , čedo moje, evo preko mene Gospod te zove da mu se posvetiš i da Mu služiš kao sveštenik Njegov. Sada beše red na Jovana da se zbuni. Nije šala: kad njegov episkop, koji je, kao i svaki pravoslavni episkop na svetu, živa ikona živoga Gospoda Hrista, traži od njega da kroči na stazu sveštenosluženja u Domu Božijem, to znači da možda zaista i Sam Hristos, episkop duša naših i naš Večni Prvosveštenik, to isto želi i ište od njega. No nadvlada svest o sopstvenoj nedostojnosti i ništavnosti za poziv nad pozivima, sveštenstvo, te Jovan odvrati da će naići drugi put da o tome porazgovaraju. U međuvremenu će, reče, dobro promisliti. No prolažahu dani, proticahu nedelje, promicahu meseci, a Jovana nema, pa nema – kao da je zaboravio urečeni susret i razgovor, a usto prilikom službenih dodira s episkom Pantelejmonom nije pominjao ništa. Nije ipak posredi bila ni zaboravnost ni nehaj. Jovan je vršio za celo to vreme duhovnu smotru svoje duše, razmišljao i odmeravao razloge za i protiv, stavljajući na tas «za» zov Nebeskog Arhijereja kroz usta zemaljskog arhijereja, a na tas «protiv» svoje uverenje o vlastitoj nedostojnosti. A koliko god je premišljao, još kudikamo više se molio i od svakoga s kim se u to vreme susretao tražio da se moli za nju da ga Sam Gospod Hristos prosvetli i umudri šta mu valja činiti. Vladika ne hte već više čekati, nego ponovo pozva mladića k sebi i upita što toliko kasni s odgovorom. Jovan odgovori, ovoga puta odlučno bez oklevanja. - Samo ukoliko ste sigurni da me preko vas priziva Duh Sveti, prihvatiću, a inače sam ne smem da se odlučim. Jer, sveštenoslužitelj treba da je bogozvan ili narodozvan, a nikada samozvan. - Dobro, dobro, - na to će vladika zadovoljno. – Kroz tri dana te monašim, a u prvu nedelju rukopoložim za đakona. Tako i bi. Od Jovana posta otac Joakim. Kako njegova priprema za rukoopoloženje bejaše primer za ugled svima, tako i sada, primivši dar nebeskog zvanja, on utrostruči svoju revnost za dom Božiji i za neporočnu veru pravoslavnu. I stoga ga Bog postavi «na svećnjak» da svojim primerom i svojim anđeoskim životom u vrtlogu Amerike, toga savremenog Vavilona, svetli i zrači svima, i pravoslavnima i inoslavnima, i vernima i nevernima. Da sapomenemo samo jedan primer iz misionarske delatnosti oca Joakima. Prolazi od jedanput ulicom, običnom amaričkom ulicom, a prolaznici zastaju i okreću se – motre lik i fizionomiju njima novu i nepoznatu, motre lice produhovljeno molitvom i postom koje plamti unutrašnjim žarom duše toga čoveka, odevana u mantiju, odeću neviđenu na ulici u Americi. Neki, pod utiskom te pojave iz nekoga drugog sveta, zapodevaju s njime razgovor. Pljušti bujica pitanja, a iz usta oca Joakima teče živa i čista voda propovedi – o Bogu, o Istini, o Pravoslavnoj crkvi kao jedinoj riznici Istine i Života u kojoj je moguće upoznati i doživeti Boga… Krug slušalaca se proširuje. I automobilisti zastaju i slušaju kao omajđijani. Poizdalje počinju pištati sirene automobila koji ne mogu da prođu. Ali gomila ljudi na ulici se ne razmiče. Za kratko vreme saobraćaj je već zakrčen. Prilaze policajci i učtivo se obraćaju govorniku moleći ga da prekine i produži na drugome mestu. Ali mnoštvo protestujue i hoće da čuje do kraja. Toga dana otac Joakim se veoma dockan vratio u svoj jerusalimski metoh. Hotimice smo se malo više zadržali na ovome poglavlju života oca Joakima jer je poruka koju nam ono pruža danas još aktuelnija nego u vreme Joakimova bavljenja u Novom svetu. Danas, naime, i u Zapadnoj Evropi i u Americi postoji relativno veliko pravoslavno «rasejanje»- dijaspora – nastalo od iseljenika i izbeglica iz svih zemalja pravoslavnog Istoka. Prisustvo Pravoslavne crkve oseća se mnogo jače nego nekada. Zapadni svet sve više se upoznaje sa svetim Pravoslavljem iz prve ruke, a ne kao nekada kroz prizmu tendencioznih i duhovno plitkih knjiga o Pravoslavlju, poteklih iz pera jezuitsko-unijatskih bilo protestantskih «stručnjaka za grčko.islamsku crkvu». Zapaže se, međutim, iznenađujuća činjenica da gotovo svi neofiti prelaznici u Pravoslavlje iz zapadnih veroispovesti, prelaze u razne ruske jurisdikcije, osobito u Rusku zagraničnu crkvu, dok grčka, srpska i druge crkvene grupacije beleže male ili i nikakve misionarske uspehe. Otkuda to?  Rusi i na Zapadu ostaju uglavnom duhovno neokrnjeni, i čuvaju sva predanjska blaga i vrednosti, i neguju duhovni život, čuvajući se sablazni da «modernizuju» bilo šta u Pravoslavlju, a ponajmanje bogosluženje i osveštani poredak stvari u crkvi, radi, tobože, što lakšeg  pridobijanja i što veće pristupačnosti za inoslavne. Prilagođavati život Pravoslavne Crkve mesnim prilikama i uslovima i dozvoljeno je i neophodno je, no nikad na uštrb punoće života i istine u Crkvi. To je pouka i poruka oca Joakima, kao i današnjih revnitelja i širitelja vere pravoslavne po celom svetu, a nju, verujemo, ne treba da znaju i primenjuju samo svi naši sveštenici koji se nađoše u «dijaspori» po Zapadu, radi duhovnog očuvanja rasejane pastve i radi svedočenja vere pred svetom, no i svi naši verni koji se poslednjih godina nađoše na radu po stgranim zemljama, a time i u dodiru s nepravoslavnima. - No vratima se životopisu oca Joakima. On je i dalje neumorno radio i podvizivao se, no njegovo telo nije moglo da izdrži ukorak s duhom. I inače nežnoga zdravlja, stao je sve ozbiljnije poboljevati. U međuvremenu promenila se i crkvena situacija- umesto Jerusalimske patrijaršije, brigu o Grcima u Americi preuzela je Carigradska patrijaršija. Po savetu lekara radi promene klime, a po blagoslovu vladike Pantelejmona radi promene duhovne klime, vratio se u Grčku. Po kratkom boravku u atini odlazi na «Akropolj monaštva» - Svetu Goru Atonsku. NA SVETOJ GORI Tako se u životu njegovu otvara nova stranica novih podviga vere i ljubavi. Novi podvizi su doista novi u odnosu na njegov prethodni rad u Americi. Posle delatnosti u svetu dolazi na red viši stupanj duhovnoga života: bezmetežno molitvene tihovanje – «bezmolvije», «isihija» - u Gradini Bogomajke. Za svoje obitalište odabrao je o. Joakim, zajedno sa svoja dva učenika koji pođoše s njim iz Amerike, najjužniji i najsuroviji deo Atonskog poluostrva, na kojem žive, pojedinačno ili u malim zajednicama, najstroži pustinjaci svetogorski. Nastanio se u skitu Kapsokalivija, znamenitoj duhovnoj košnici iz koje se izrojiše čitavi rojevi pravednih ljudi, a koja iznedri iz sebe i Crkvom proslavljene svete podvižnike: prepodobne Maksima Kapsokalivita /»Palikolibu»), Nila Mirotočivoga, Nifonda i Akakija. Za duhovnika svoga i svoje male družine odabrao je oca Grigorija, isihasta, opitna monaha i znalca duhovnog puta, čoveka stroga života i čvrste volje, puna energije i disciplinovanosti, čiji karakter je napominjao njegovu oficirsku prošlost pre dolaska u Svetu Goru. Otac Joakim se sučelio s mnogo većim mukama i nevoljama na ta u skitu, beše i slabašna tela i nežna zdravlja, svrh toga još i priviknut na tehnizirani i laki život na Zapadu. Ali se ne uplaši otac Joakim – njega krepe povorke svetih i prepodobnih koje mu danonoćno lebde pred očima duše, povorke onih što «idoše u kožusima i kozijim kožama, u sirotinji i nevolji», onih što se «potucaše pustinjama i po gorama i po pećinama i po rupama zemaljskim, no kojih «ne beše dostojan svet» (sr. Jevr. 11,37-38). Uskoro se celo malo bratstvo, zbog oskudice životnog prostora u keliji oca Grigorija, preseljava u Skit Sv. Ane. Nastanjuju se u jednoj «kolibi» na samom vrhu strmenitog skita. Otac Joakim se sve više navikava na teški svetogorski život . Usto, iz želje da vodi život prostoga monaha i da bude poslušnik u pravom smislu, dobrovoljno se odriče časti i prvenstva koje mu pružaše njegov sveštenički čin, pa čak i redovnog sveštenosluženja u hramu. Govorio je: - Ima ovde svetih sveštenomonaha i ja ne smatram sebe dostojnim da stanem naporedo s njima pred žrtvenikom Božijim. Uostalom, da ne beše crkvene potrebe, nikad se ne bih ni privatio ovoga svetoga čina. Stoga je dakle svečano, pred ikonom sv. Ane , predao svoj skupoceni arhimandritski krst, svoja crkvena i svetovna odlikovanja, svoju novu odeću, i obukao grubu svetogorsku rasu. Za temelj svoga duhovnog života postavio je poslušnost, bezuslovnu poslušnost duhovniku i svoj braći. Usto se sveke večeri ispovedao pred duhovnim ocmem: Često bi govorio:»Monah bez svakodnevnog ispovedanja pomisli neće naučiti ratnu veštinu niti će izaći pobednikom u duhovnom vojevanju». Vremenom je otac Joakim postao uzor poslušnosti. Jedanput je oktobra 1939. godine cio dan brao masline sa braćom i  onako slab i bolešljiv  vrlo se umorio. No, uveče, umesto željenog odmora, sve ih je čekao igumanov blagoslov da moraju ići na rad u muljaonicu maslina jer je red stigao na njih i ne sme se propustiti. Teški posao ima je da započne – i to beše po igumanovu blagoslovu . Upravo otac Joakim, onako iscrpljen, imao je da se upregne u drveni jaram i da okreće teški kameni žrvanj koji gnječi masline dok ne dođe smena. I ode. Čuvši reči starca Grigorija, neopozive reči staroga vojnika, bratija se samo zagledaše u čudu, sumnjajući da otac Joakim ima snage i da dođe do «eleotriviona» a kamoli da obrće teški kamen. Neki se ponudiše da pođu zajedno s ocem Joakimom da ga zamene ako mu pozli ili ako ne mogadne od premora. A na to će starac Grigorije na svoj vojnički način. - «Šta ste se uzbunili? E da li ne treba da i naše doba dade kojega sveca? Ili možda zaboravljate da poslušnost tvori čudese, da ona čini da prozbori i mrtvi iz groba? Evo, kažem vam, videćete da će mu Bog za njegovu poslušnost i samoodricanje dati takvu snagu da će se i sam začuditi. I doista, kada je o. Heruvim, njegov potonji životopisac, došao da ga zameni, našao ga gde radi punom parom. Na pitanje: - Kako ide rabota, oče Joakime? – odgovori – dobro: - Po blagoslovu starčevu, nije mi teško. Samo sam ljuto ožedneo. Drugom prilikom beše došao svečera pred duhovnikovu ćeliju da bi porazgovarao o nekom duhovnom pitanju. Dobio je odgovor iznutra da pričeka. No duhovnik ne iziđe – biće da je bio zaboravio i smetnu s uma prisustvo svog učenika ili ga je, može biti, hotimice ostavio napolju da ga iskuša. U ponoć, kad je starac ustao za službu Božiju i otvorio vrata, pred vratima je, oslonjen o zid, strpljivo stajao otac Joakim i čekao. - Šta ćeš ti sad ovde? - Pa rekoste mi da čekam kad sam vas tražio… Treći put ga je starac slao da ide noću peške u Veliku Lavru, naoružan štapom, torbom i fenjerom. Potom je poslao drugog sabrata za njim da ga vrati. Takvih primera Joakimove poslušnosti beše prepun njegov život u skitu Svete Ane. Pokazao se dostojnim naslednikom i sledbenikom drugog jednog izdanka Skita sv. Ane iz minulih vremena – sv. Akakija, «čeda poslušnosti», na kojega su se odnosile reči starca Grigorija da poslušnost «čini da prozbore i mrtvi iz groba». Bejaše o. Joakim i veliki molitvenik. Veran mnogovekovnom svetogorskom duhovnom Predanju, neposredno i danonoćno, u hramu i van njega, pri radu i odmoru, molio se molitvom Isusovom, u čijih se ciglih nekoliko reči nalazi urizničena sva suština i vaskolika bogatstva saborno-pravoslavnoga hrišćanstva: «Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnoga»! Za o. Joakima ne beše milije i slađe reći od preslatkog Imena Isusova,»jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mi mogli spasti» (Dela ap. 4,12). Isto tako, pri pomenu Svete Trojice sav bi usplamteo duhom, a kad bi na bogosluženju kaluđeri zapojali «trojičan» tropar, smesta bi se postavljao u stav izuzetne pažnje. Kao god molitvu Isusovu, tako je isto izlivao i sabirao svecelo svoje biće u reči molitve: «Presveta Trojice, Bože naš, pomiluj i spasi nas»! A ne bi bio pravi i dosledan Svetogorac da odmah iza Boga nije postavljao ime i lik Presvete Bogorodice. «Umno delanje» uz ime Gospoda Hrista i molitvene uzdahe ka živonačalnoj Trojici ostavljao je samo - samo radi odmora, rekoste? – ne, nego radi čitanja akatista Svetoj Djevi, večnoj igumaniji Svete Gore i svih monaha i monahinja. Vazda željan podviga i molitvenog dvozbora sa Gospodom, izdejstvovao je sebi blagoslov i dozvolu da noćiva u crkvi. Tako je radio punu godinu dana – po svu noć se molio u crkvi, uspravan ili metanišući, uz isprekidani maločasovni san u crkvenom stolu, u sedećem stavu. Kad noge nisu više mogle da izdrže ukorak s neumornim njegovim duhom, poslušao je da se vrati u svoju ćeliju na konačenje. Ali opet nije naslonio svoje glave na jastuk i uzglavlje već na tvrdi kamen, a za postelju je proglasio nekakvu životinjsku kožu, razastrtu po podu. Postio je strogo po pravilima i većma od toga. Snagu i izdržljivost u podvigu nije očekovao od jela i pića već od Hrane Većnog Života, od Tela i Krvi Gospoda Hrista, kojom se vrlo često pričešćivao i on i sva braća «kolibe», sledeći primer svojih duhovnih predaka-svetogorskih «Koljivara». Bio je čovek od reda i poretka. Ne prezirući ni najmanju «jotu» ili «titulu» u Zakonu Božijemu, trudio se da ispuni sve i da tako nauči ljude oko sebe, shodno zapovesti Hristovoj (vidi Mat. 5, 18-l9). Svugde i u svemu ispunjavao je i reči apostola Pavla: «A sve neka biva blagoobrazno i uredno» (1 kor. 14.40). Kad je ugledao jedanput nož, upotrebljen, prljav i nemarno ostavljen, odmah je pozvao brata iz kuhinje i strogim tonom mu kazao : - Ti li ostavi nož ovako? Smesta ga operi i obriši, reci: «Hvala na usluzi»! i vrati ga tačno na njegovo mesto. Odlikovao se i retkim gostoljubljem i uopšte čovekoljubljem . No u pitanjima vere i savesti bio je nepopustljiv i «tvrd orah». Steg Pravoslavlja držao je uvek visoko uzdignut. Nezazorno i neumorno, propovedao je i ispovedao-čuj. Novi Izrailju!- da je pravoslavna saborna vera i crkva jedina istinita i savršeno istinita, potpuna i spasonosna. Stoga je odbacivao sve planove i nacrte «crkvenih reformi», priznavajući zakonitom i blagoslovenom jednu jedinu «crkvenu reformu» reformu nas pravoslavnih hrišćana po slici i prilici svetog Pravoslavlja, a ne reformu Crkve po slici i prilici grešnih ljudi i sveta; reformu starog ogrehovljenog čoveka u novog, u Hrista obučenog , kroz svete Tajne i svete vrline u Crkvi Božijoj, a ne srozavanje Crkve i vere na nivo raznih promjenljivih ideologija, ustanova i pokreta. Na velikom ispitu istorije, sve napravoslavne hrišćanske zajednice pale su na ovom pitanju. Otac Joakim se i molio i borio da Crkva Pravoslavna ni danas ne dođe ovim njihovim putem, jer je to put iz Svetoga Grada Jerusalima u nesveti grad Samariju, tu »grdnu mješavinu», već da nastavi svoj vekovni put, put istinskog spasavanja svega i čoveka Istinom, Putem i Životom – Hristom nepatvorenim. Zbog svega toga je bio veliki «zilot», veliki revnitelj otačkih predanja i čistote vere, što je tako obično u Svetogorca. S tugom je gledao prodor modernističkog duha i posvetovnjačenja u crkvene, šta više i svešteničke redove. Oči bi mu se ovlažile suzama kada bi smotrio kakvog «modernizovanog» sveštenika bez mantije ili brade. U molitvama je jednom zaiskao, pre svog rukopoloženja još, da dobije bradu obilnu, da bi bio «živi utuk» svim malobradim i čak golobradim sveštenoslužiteljima-modernistima. To se i zbilo, za divno čudo, tako da je pri kraju svoga života imao bradu tačno do zemlje, što svedoči njegova fotografija iz tih dana. Njegovu pravoslavnu savest i tanano saborno-crkveno osećanje stvari pozledio je i događaj jednostranog, nesabornog i vancrkvenim razlozima prouzrokavnog odstranjivanja staroga kalendara za ljubav novoga, grigorijanskoga, u nekojim pomesnim crkvama, poglavito grčkima. No njegova revnost za Dom Božijim buknula je osobito kad je doznao da tzv. «Slobodno zidarstvo» (masonerija), ta «siva eminencija» u pozadini mnogih važnih svetskih zbivanja novih vremena, inače čudnovat religiozno-filozofski sistem uperen protiv hrišćanske vere i Crkve, pokušavao preko popustljivih ili pak sablažnjenih ličnosti na odgovornim mestima crkvene uprave da menja tokove i pravce crkvenih ustanova i crkvenog života, sa daljim ciljem da jednoga dana iznutra zarobi svu «zvaničnu» Pravoslavnu Crkvu. Usmeni i pismeni istupi oca Joakima protiv antihrišćanskoga framasonstva i njegovi pozivi na pokajanje upućivani glavešinama tamnoga pokreta izazvaše ove potonje protiv njega, te bi izveden na sud u Solunu. Njegovi plameni govori na suđenju, duboka vera, isposnički svetogorski lik, čista revnost za crkvu bez primese ikakve mržnje ili neprijateljstva bilo prema kome, izazvali su divljenje svih prisutnih. Novine su nedeljama sa simpatijom izveštavale o tom suđenju. No jevanđelsku pravdu njegovih reči privremeno je pobedila nevidljiva moć i uticaj moćnika ovog sveta, te je bio osuđen na progonstvo iz Svete Gore i proteran na ostvro Skopelos. U Svetu Goru se vratio početkom drugoga svetskoga rata. 1950. godine, posle teške bolesti, oprostivši se sa svima, upokojio se mirno. Od tada njegovo namučeno telo počiva čelo oltara crkve u Skitu sv. Ane, gde je toliko godina živeo čistim i svetim životom, a hristočežnjiva duša se raduje u radosti Gospodara svoga. «Oci Svetogorci sučeljavaju se sa smrću kako su se s njome suočavali mučenici. Ona je za njih junački kraj bitke i početak večnoga trijumfa.  Podvižnici Hristovi ne umiru. Tako ni o. Joakim nije umro nego je prešao iz smrti u život. To beše izvesnost za sve prisutne oce i braću. O. Joakim Nikolidis beše stigao u one svetove za kojima je čeznuo, a ta čežnja je pretvorila njegovo srce u raj. Neka su molitve njegove s nama»! Ovom željom završava arhimandrit Heruvim svoj opis života i podviga starca Joakima iz Svete Ane.

Mонах Николај (Микић)

Mонах Николај (Микић), духовник манастира Свете Петке Изворске 

Оче Николају, свакодневно чујемо вести како се на све стране наше планете воде етнички сукоби, дешавају се масовна убиства и самоубиства, сексуално злостављање деце, природне катастрофе, климатске промене и још много тога што нас чини неспокојним. Шта је узрок оволикој људској патњи, где су корени пада наше цивилизације и шта можемо очекивати у будућности?

Наша новија људска цивилизација започела је свој убрзани грехопад још у 19. веку, прихватањем заблудне Дарвинове теорије о постанку човека и живота на земљи. Наиме, по тој мрачној и трагичној сатанској теорији безумници веле да је човек еволуирао од неке врсте човеликог мајмуна, те га није Господ Бог лично створио по Своме лику и подобију. Том лажном теоријом човечанство је у прошлом, 20. веку, стравично кулминирало у свом грехопаду и превазишло је грехопад свих минулих људских цивилизација у историји човенства, од Адаме и Еве.
Oву констатацију потврђују следеће трагичне историјске чињенице наше савремености: одобравање склапања брака хомосексуалцима, у многим земљама широм света; легализација абортуса; масовно силовање мале деце, као и малолетника свих узраста, од стране сатанизованих људи; потпуна слобода блудног и прељубног живота за све узрасте мушког и женског рода; из године у годину, све јача психолошка пропаганда преко свих савремених медија, да се човечанство што пре уведе у потпуно слободни колективни блудни живот, а да се законска институција брака потпуно укине; допушта се слободна продаја разних дрога у многим земљама и лажна пропаганда против ње; масовна издаја Христа Спаситеља због похлепе за новцем и стравственог телесног живота, код свих професија друштва; све јача антипропаганда подривање Светог Православља ради неког лажносрећног новог поретка; интезивна мобилизација од стране моћника, на глобализацијусвеукупног човечанства, под окриље неке заједничке и нове религије и под покровитељством једног заједничког владара антихриста.
Нека је знано свима, библијска Света пророчанства јасно нам говоре: Уколико се садашње човечанство што пре не уразуми, и не врати у послушност своме Створитељу Богу, може лако да се догоди да, и у блиској будућности, доживи трагичну судбину, попут Содома и Гомора. Савремена атомска техника спремно чека Божје допуштење, да обави Богом претсказани светски пожар и погибију човечанства. Услед тог масовног одступања од моралног Закона Божјег, наша је цивилизација у прошлом, 20. веку, дала превелику цену у непожељним људским жртвама (статистике броје око 220 милиона).

Стиче се општи утисак да човечанство веома олако упада у замке силе мрака, не употребљавајући најаче оружје против лукавога, а то је молитва и пост.

Господ Христос нам је у својој јеванђеоској науци речима потврдио: „Заиста вам говорим да се овај род сатански изгони само молитвом и постом“ (Мк. 9, 29). Ко то озбиљно не схвати и молитву и пост не прихвати као главно оружје против зле силе сатанске, тај битку сигурно губи и биће увек увек роб греха (разних страсти и порока). Не дозволимо да за такву јефтину цену продамо своју бесмртну душу проклетом сатани, да у вечним и грозним мукама проклињемо онај дан када нас је мајка на земљи родила; за само чашицу земаљске прашине, жудећи за комфорним, сујетним животом, слађујући се с душом кроз телесне страсти и разне греховне пороке.
Многи греше у својој лакомислености, те вишедневне постове не испосте како је Мајка Црква прописала. На пример, посте прву седмицу и причесте се, а затим прескачу наредне недеље Васкршњег поста, да би опет постили последњу седмицу. Како мудре слуге Божје говоре? Такав пост није пост! Јер ако смо првом недељом поста поставили усрдне молитве и уздржавања од сваког грешног телесног задовољства, поставили први потпорни темељ за мост преко те паклене огњене реке, и задњом седмицом други темељ са оне стране реке, прескачујући остале седмице поста, да би угодили телу, ми тим шегачењем са Христом Богом нисмо поставили мост преко реке паклене. И шта нас чека, каква судбина? Огњена река ће нашу јадну душу прогутати и у вечни огњени пакао однети.

Која је прва страст која човеку не дозвољава да добар рат војује на земљи?

Прва битка сваког живог бића је битка са стомаком и његовим жељама за гурманским и укусним јелима. Ту жељу подстиче зла сила демонска, да би кроз ту страст стомакоугађања, поробила нашу јадну душу, кроз блудне страсти и сваку другу греховну прљавштину. Кад нас зли дух психолошки кроз помисли наговара, како већина тако да и ја нарушим Свети пост, поступимо са тим злим духом онако како је поступио Господ Христос, и рецимо злом дусу сластољубља: Знаш лукави, да је Господ рекао. „Не живи човек о самом хлебу (земаљском) но о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт. 4, 4). И да свакодневно хранимо своју душу, читајућу усрдно са пажњом речи Христовог Јеванђела и других надахнутих Светих апостолских и Светитељских књига. Да то буде свакодневна главна храна нашој души. А телу дајмо увек ограничену количину хране, колико је само потребно, за његово послушно одржавање.

Недавно сам од једног човека чуо како говори: „Дошло је време нове сексуалне револуције. Где год да се окренеш, с ким год да попричаш, шта год да видиш на телевизији и прочиташ у новинама, све се одало блуду.“ Какав савет можете дати, пре свега брачним друговима, који су као родитељи одговорни за васпитање своје деце, да им она не буду оковани грехом блуда?

Не дозволимо да нас изненадна смрт покоси у греховним блудним страстима. Многи су се данас, као у древна библијска времена, одали тој греховној телесној похоти. Нека је на знање свима таквим непокајаним грешницима да Божанска Мудрост и Правда јасно говоре: „Блудници, прељубочинци, мужеложници и рукоблудници, неће наследити Царство Небеско, него их очекује огањ неугасиви паклени.“
И брачним друговима заповеда Господ, преко апостола Павла. „Брачна постеља да вам је увек чиста кад постите и Богу се молите. И да се чувате, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем.“ Значи, у све посне дане, увече празника и на дан празника, брачници су дужни да се уздржавају од телесне похоте, ради духовног јачања и узрастања у Светим јеванђелским животним врлинама. Из историје наше Свете вере Православне, било је некада много брачника који су у брачном животу своме, пројавили велико уздржање од брачне постеље. Као на пример Свети Јован Кронштатски и његова супруга.
Да би брачници могли лакше да практикују уздржавање од брачне постеље нека прихвате овај савет: после прве године брачног живота, да више не спавају у истој соби, него да се споразумно раздвоје. Нека жена остане и даље у истој соби и ако је Бог дао прво чедо, а муж који је глава жени у будућој целој породици нека се пресели у боравак где су кандило и Свете иконе и нека појача ноћне молитве, пред Христом Богом, пред Мајком Божјом и свима Светима. Јер мужу је је глава Христос. Тако је записано у Светом Писму. И од њега ће Христос прво тражити одговорност за правилно хришћанско владање целе његове породице.

Пуно родитеља је данас незадовољно својом децом. Родили су их, отхранили, школовали, извели на пут, пружили им сва материјaлна добра, и опет поред тога, деца су им огрезла у разним пороцима, пате кроз живот, немају среће…

Природно је и од Бога дано да сваки родитељ жели најлепшу животну срећу деци својој. Али се мора схватити и свесрдно прихватити, да једину праву животну срећу може дати само Бог Отац Небески, преко свог Јединородног Сина Господа Исуса Христа, Коме је дао сву власт и на небу и на земљи, и преко Духа Светога Животворнога. А да би од Бога добили благослов за идеалну животну срећу, дужни смо и обавезни да прихватимо и у животу свесно практикујемо, сва животна правила наше Свете Православне вере. Судбоносно и трагично греше сви они родитељи који супротно, без Бога и Закона Божјег, гледајући искључиво само из материјалне перспективе, да ће обезбедити срећан живот деци својој. Такав живот без Бога даје супротне резултате. И збива се на делу Божанска Премудрост: Родитељи једоше кисело грожђе: кроз грех егоизма, прељубе, чедоморства, тј. развратног телесног страственог живота, а деци таквих безбожних родитеља утрнуше зуби: болест, трагичне погибије у тучама, саобраћајним несрећама, у алкохолу, разним дрогама, неморалу и криминалу, недостатак среће за нормални брачни живот, све су то трагичне последице греха као опомена и казна Бога родитељима, који живе без вере у Бога, и који не поштују вечни морални закон Божји и уредбе Божје, дате од Христа Господа.
Родитељи, поготово млади, треба да настоје да свесрдно буду живи пример хришћанске свете побожности. Као активни православни хришћани, нека пруже својој децу шансу, да их они још из колевке и дубка, својим анђелским очима посматрају свакодневно, како се у доме своме, упаљеним кандилом и светим иконама, верно Богу моле. А сваког недељног и празничног дана, настојати да увек са децом на време пре почетка Свете литургије стигну у храм Божји. Нека деца у самом старту детињства свога, упијају довољно атмосферу Духа Светога, Који је увек присутан у светоме храму а нарочито пуноћом својом за време Свете литургије.

Какво је Ваше мишљење о биометријским документима? Чини ми се, да и међу свештеним лицима нема јединственог јасног става о томе, какву опасност по сваку људску душу доноси узимање биометрије?

Богом просвећени старци говоре да је антиристов жиг, садашњи међународни код којим се жигошу сви производи које производе фабрике широм света. И као што се јасно види да без тог жига не може да се обавља никаква међународна купопродаја, тако ће доћи закон да ни грађани у Новом светском поретку који немају жиг антихристов на руци или на челу, не могу ништа ни купити ни продати.
Ево, и код нас у Србији је сада у току замена старих пасоша и личних карата за нова биометријска документа. Богом просвећени духовни старци кажу: Ко прими ова електронске картице, већ се преко тог демонског знамења верио, тј. заручио проклетом сатани и лажном богу антихристу. Зато није добро и веома је погубно за хришћанске душе примати те демонске картице. После ових картица ускоро наступају чипови који се утискују испод коже човекове на челу или десној руци, а то је по Јованом Откровењу жиг звери 666. Ко тај жиг добровољно прими, добровољно је ступио у животни брак са проклетим сатаном и лажним богом антихристом. Значи, свесна издаја Бога Оца и Господа Христа и Духа Светога. И сви ће такви издајници примити плату на дан Христовог Страшног Суда попут Јуде Искариотског, и пиће из чаше Божијег гнева у паклу огњеном заједно са проклетим сатаном и палим анђелима његовим. Значи, жиг антихристов, по цени живота не сме се примити!

Приметно је, да сви они који сада живе у смртним гресима својим, блудним страстима, прождрљивости, похлепи за новцем, једном речју, уљуљкани и успавани греховним сном урбанизоване садашње трагичне цивилизације – а на вечну погибију душе своје, не примећују антихристово време и његово лукаво и паклено деловање.

Пазимо на ток нашег времена. Када по Божијем допуштању чујемо да ступа на снагу Нови светски устав за остварење Новог светског поретка, са једним врховним светским владаром, са заједничком светском религијом и заједничком антицрквом, тада да се дуго не размишља шта ћемо и како ћемо. Него, што пре организовано по групама, са најскромнијим и најосновнијим кућним стварима и са мало резерви хране: пшенице, хлебног кукуруза у зрну, пасуља, грашка и соли понети са собом, поћи у горе у планине. И код првог планинског извора воде стати и улогорити се, а на удаљеност од дотичних градова и села бар једно десетак километара. Ако се ту нађе нека мања згодна, лако приступачна пећиница, у њу сместити и збринути мајке са малом децом, старе и изнемогле, а млађи и јачи нека одмах са понетим ручним алатом: секирама, тестерама, ексерима, започну градњу дрвених колиба, тј. склоништа. Нека логор заједнице буде раздаљен у два посебна дела: мушки и женски, на раздаљини један од другог најмање 100 до 200 м. Живот у тој заједници да се строго води по правилу монашке заједнице, са престанком брачног породичног живота. Потребно је одмах изабрати Саветни одбор заједнице са једним заједничким старешином. За старешину изабрати од мушког рода, у духовном погледу најискуснијег, не млађег од 50 година, које ће верно са осталим члановима одбора заједнице, руководити са светом заједницом. Уколико буде било духовног пастира у тој заједници и он буде био довољно испуњен вером и страхом Божјим, онда њему дати да води старешинство заједнице.
Са собом обавезно понети богослужбене књиге, Свете сасуде, као и балон вина, за вршење Свете литургије. На средини логора, између мушке и женске колоније, саградити дрвену капелу – црквицу. Успоставити редослед свакодневног богослужења по манастирском устројству. Такође, не заборавити понети са собом Свете крстове, Свете иконе, књиге и житија Светих. Дечаке већ од седме године треба прикивати да ноћују и више бораве у мушком делу логора, а у дванаестој години потпуно их издвојити од женског дела логора. Старији треба строго да врше духовну контролу над млађима. Храна за целу заједницу треба да буде заједничка. Трпезе одвојене: мушка од женске. Да се строго води рачуна, да се не појави никаква крађа, отимачина и тајно једење, јер ће од таквих Дух Свети одступити.
Напоменићу да би женски род у избегличким логорима требао понети само традиционалну и најскромнију женску гардеробу, и не носити панталоне што припада мушкој гардероби. И свако женско биће да има мараму на глави и да је са главе не скида. Никаква шминка и парфеми да се у Светој заједници не практикују, никакав златни накит и прстење, скупоцену одећу и ствари не носити са собом, јер су то дани строго јеванђелског појакничког живота у ишчекивању Христа Спаситеља и коначног Страшног Суда Његовог.