Ko u Ljubavi prebiva-sav u Bogu prebiva

 "Dok anđeli spavaju".

Kada se rodi malo, ali samo naizgled nejako stvorenje koje se zove čovek, ono se prvo namršti i zaplače. Nauka ima svoje objašnjenje za ovu pojavu, međutim, zanima me šta Vi mislite, Vaša Svetosti, o tome, da li ima simbolike u tom prvom kriku sa kojim se rađa novi život?
- Da odgovorim rečima jednog čoveka koje mislim da imaju značaj i danas i zasvagda. On kaže: „Kada si se rodio, svi su se radovali, a ti si plakao. Potrudi se da svoj život vodiš tako, kada dođe kraj, da se raduješ, a svi da plaču. Da plaču što takav čovek odlazi.“ E, to je program našeg života i svakog čoveka koji o svom životu misli ozbiljno. Provedimo ga tako da kada prođe ne pokajemo se što smo pogrešili i što smo ga upropastili.
Ovu emisiju smo nazvali „Dok anđeli spavaju“, misleći na decu, na ta stvorenja koja nas podsećaju na čednost, na bezazlenost, na dobrotu. Međutim, kako to da onda i od takvih bića, od takvih malih ljudi, čednih i dobrih, katkad izrastaju ljudi koji prave razna zlodela? Da li su to geni, da li spoljašnji uticaji, šta zapravo pothranjuje zlo u čoveku?
– Svakako da ima uticaja i značaja, i što rekoste nasleđa, gena; onda okolnosti života, u porodici najpre, zatim i u društvu. Ali, u krajnjoj liniji, ipak to zavisi od svakog čoveka pojedinca. Svakako da, zbog slobode koju imamo, možemo postupati onako kako Bog želi, zbog čega nas je On i stvorio, kao ljude dostojne toga imena. A možemo i suprotno. E, u tome je ono što kaže naš filozof Božidar Knežević, da je čovek biće kome može i Bog da se obraduje, a može i đavo da ga se zastidi. To je, u stvari, ona reč Hristova: šta vredi čoveku da sav svet dobije, a dušu svoju da izgubi? Ili, kakvu će cenu dobiti čovek ako da dušu svoju? Šta će moći da nadomesti dušu? O tome se radi. Da čovek bude svestan da jedanput živi, i da taj život upotrebi na najbolji način, misleći zbog čega nas je Bog i stvorio. A On nas je stvorio zbog toga da učestvujemo u blaženstvu neprolaznog života, u Carstvu Njegovom.

Ipak se čini, Vaša Svetosti, da je nekako put do greha lakši i jednostavniji, a put do vrline teži. Crkva nas uči da postoji uski i široki put! Kakvi su to putevi?
– Da, to je ono na šta nas Svevišnji opominje da je put tesan i uzak, a malo ih je koji njime idu. Pošto je širok put koji vodi u propast - mnogi ga nalaze. E, sad, da li ćemo jednim ili drugim ići, to zavisi od nas. A to što je lakše ići putem greha nama ovakvim kakvi smo, širokim putem radije nego onim uskim, jedan nam je čovek, pametan, sve to donekle objasnio. Ako neko ide uzbrdo, on ne može bez znoja i truda, jer mora protiv zemljine teže. A ako se nalazi na nekoj litici - pa se otisne, ili na krovu - pa se omakne, tada ne treba ništa da radi da bi pao, ali i propao.
Kakva je korist čoveku što mu je sve bilo lako, a na kraju doživljava propast. Ako smo imali teškoće, a učinili ono što je i trebalo - nećemo se pokajati nikada. O tome se radi. Dakle, put ka dobru je težak, i Hristos nas na to opominje. „Ko hoće da ide za mnom, neka uzme krst i neka ide za mnom“. To je spremnost da, idući za Hristom, budemo u teškoćama, ali – onim koje završavaju Carstvom Nebeskim, Blaženstvom toga Carstva.
Vaša Svetosti, nije jednostavno živeti realni život, po hrišćanskim načelima. Da li i Vi mislite da je to tako i za nas svetovne ljude?
– Znate, Sveti jevanđelista Jovan nam o tome govori, a zapovesti Božje nisu teške. Međutim, nama, ovakvim kakvi smo, one su i te kako teške. Zašto? Pa zato što smo već stekli rđave navike koje su nesumnjivo teže od činjenja dobra. Ako je čovek navikao, recimo, da puši jednu od najblažih droga, da tako kažem, on postaje rob toga i ne može da prestane. Razume se, to nije samo navika, to je droga koja ulazi u svaku ćeliju i sada je pušaču teško da diše čist vazduh. Mi smo stvoreni tako da se u plućima jedini krv sa kiseonikom i raznosi po telu. Osloboditi se navika rđavih, to je veoma teško. Hristos kaže: ako te oko tvoje sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe. Bolje je i bez jednog oka ući u Carstvo Božje, nego sa dva u propast. Oslobađati se od rđavih navika, poroka, to je isto kao vaditi oko, kao odseći ruku. Toliko je to mučno i teško, ali muku moramo da podnesemo jer smo učinili nasilje nad svojom prirodom. Zato što smo navikli na poroke. Mora biti nasilja nad nasiljem, da se izrazimo savremenim jezikom, da bismo se oslobodili toga nasilja. Dakle, hrišćanstvo je uvek moguće, ali ne može da se održava mehanički i na lak način, zato što moramo pre toga da se oslobađamo od rđavih navika, a onda, koliko još treba napora da steknemo dobre navike.
Stalno pominjemo reč dobar, Vaša Svetosti. Međutim, katkada se dobrota izjednačava sa naivnošću i glupošću. Dakle, nije samo cilj biti dobar, nego to spojiti sa možda nekim drugim osobinama.
– Gospod Isus nam objašnjava: evo vas šaljem kao ovce među vukove. Stvarnost je takva da se čovek-hrišćanin u ovom svetu kakav je, svetu koji sav u zlu leži, oseća kao ovca među vukovima. A ovca među vukovima je u opasnosti sa dve strane. Prva je: da je vuci onemoguće i raskinu. Ali Hristos je zbog toga ne šalje. Druga je opasnost: da ovca uvidi da među vukovima ne može opstati osim kao vuk. Preostaje joj jedino da svoje zube naoštri, a da papke pretvori u kandže. Znači da mora naučiti urlanje i da od ovce postane vuk. Hristos nas ne šalje ni zbog toga. On nam daje rešenje: Budite, dakle, mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi. Vidite, um i mudrost su kao unutrašnje oko, ono duhovno oko kojim gledamo, ne samo kao sa fizičkim kojim vidimo ovaj svet, zajedno sa muvama i pčelama i sa njihovih hiljadu očiju. Mi imamo unutrašnju moć kojom one ne mogu da gledaju, a ipak vidimo. Ali, um je hladan, razum je hladan, a ponekad seže posred srca. A dobrota je topla, ali slepa. Ono što naš narod kaže: dobar i lud su braća. Ako je čovek samo dobar, a kratke pameti - svako ga iskorišćava i podmeće mu nogu... E sad, iz reči Hristove koja kaže - budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi vidi se da treba slobodno razvijati svoje umne sposobnosti, što se god može više. Samo pod uslovom da paralelno razvijate u sebi dobrotu. Tako će se održati ravnoteža razuma. Dobrota i mudrost na taj način će da budu u ravnoteži.
Jedan primer iz Starog zaveta, iz doba cara Solomona, govori o vladaru koji je važio za najmudrijeg čoveka svoga vremena. Dovedu dve žene koje nisu bile dobrog vladanja, a zajedno su stanovale. Obe rode - svaka po dete, iste noći. Jedna je bila nemarna i okrećući se udavi dete. Kada se probudila i videla šta je uradila, uzme svoje mrtvo dete i podmetne pod drugu ženu, a ono živo stavi pored sebe. Ujutru, kaže: Moje je živo, moje je živo! Dođe to i do cara. Kada je car čuo da svaka govori kako je živo njeno dete, a mrtvo one druge, naredi da dovedu dželata, sa mačem u ruci. Kada je došao dželat, car naredi da uzme živo dete i raseče ga popola, zatim da pola da jednoj a pola drugoj ženi. Tada će žena, koja mu je stvarno bila majka, reći: Gospodaru, daj njoj živo dete. A car će na to: Ne. Dete je tvoje! Ili ono što kaže rimsko pravo: summus summa in iuria. Puna pravda prelazi u nepravdu, pogotovo ako se potera do kraja.
Vaša Svetosti, kada ste već govorili o polovini, čitav život svako od nas je nekako u traganju za tom drugom polovinom, odnosno za ljubavlju u svom životu. Crkva nas uči da je brak jedna od svetih tajni, a u Bibliji se kaže: i biće dvoje jedno telo! Šta to zapravo znači?
– To znači da su oni dopuna jedno drugom, u pogledu telesnog, a da su dve ličnosti, nezavisne dve ličnosti. Ono što treba da drži jedinstvo u braku, to je ljubav. Ne mislim samo fizička, već ljubav hrišćanska gde su dve ličnosti spojene, posle čega dolaze deca. Ona za koju Sveti apostol Pavle u Himni ljubavi kaže da ljubav nikada ne prestaje.
Proročanstva će prestati i nestati, pretvoriti se u ostvarenje. A ljubav ostaje zato što nema više u šta da pređe.
Vera će preći u stvarnost, u sagledanje; nada u ostvarenje. A ljubav nema u šta više da prelazi, zato što ostaje zauvek. Jer je Bog ljubav, i ko u ljubavi prebiva - on sav u Bogu prebiva.
To je, razume se, ljubav do koje treba doći. Bez savršenstva ne može se lako do nje stići.
Otkuda onda toliko razorenih brakova, toliko dece nesrećne i usamljene, otkud toliko neslaganja među supružnicima?
– Oni ne shvataju hrišćansku ljubav koja ne traži svoje, koja gleda uvek na drugog, ne samo na sebe. Ako se traži svoje, to je već trgovina. Razume se da to nije glupost, već žrtva i služenje. Veličina u Crkvi se meri veličinom služenja bližnjem. Od jedne žene, majke, čuo sam na Kosovu, da ima kćerku i sina. Kćerka udata, a sin koga su raspustili, oženjen. Za ženu je uzeo isto tako jednu razmaženu devojku. I sada majka kaže: Kada se sastanu - uvek je svađa, jedna nemoguća situacija. Na to snaja veli: Ako budem morala da odem iz ove kuće - ja ću se ubiti. I on isto kaže: Ako ona ode - ja ću se ubiti.
Meni je u početku to bilo malo smešno. A kada sam bolje razmislio, video sam da je to zaista teškoća i velika nevolja. Kako ja mislim: oni se zaista vole. Ali se vole na način: ako ti mene voliš - čini mi po volji.
Ne osećaju da su dužni da jedno drugom čine sve što mogu. Ili kako Hristos govori: Čašću jedno drugo većim činite.
Maločas ste rekli, Vaša Svetosti, da u hrišćanstvu nema muško-žensko.
– Kaže Sveti Apostol Pavle da u Hristu Isusu nema, veli: ni Grka, ni Jevrejina. Tako isto nema ni „muškog“, ni „ženskog“, nego smo svi jedno u Hristu. Vidite, ono što Hristos traži od muškarca, traži isto i od žene. Ne - jedno od žene, a drugo od muškarca. Isti je moral dat i jednom i drugom, zapovesti iste.
Ali, Sveti Grigorije Bogoslov navodi da su muškarci bili zakonodavci, pa su sebi u zakonu dopuštali što ženama nisu dopuštali. Mi takav zakon ne prihvatamo, niti priznajemo.
To je stav jevanđelski, i ako bude praktično primenjen u braku, doći će do jedinstva i do atmosfere u kojoj će deca da izrastaju onako kako i treba. Treba da uzrastemo do ljubavi, dakle i do gotovosti na služenje, makar po onoj reči Hristovoj: Što želite sebi, to činite drugome. Onda će doći do onoga što treba da bude i u našem i u svakom društvu.
U današnje vreme sve više je prisutna želja za emancipacijom žene.Ona želi da se izjednači sa muškarcem. Da li je, na neki način, samim tim, ona izgubila kao majka, kao žena?
– Svakako. Jer Mahatma Gandi, veliko ime indijskog naroda i veliko ime čovečanstva, kaže: Kad bi žena u sebi podizala ono što je majčinsko, ono što je ženstveno, što je zaista dato ženi - ne bi joj se mogao svet opirati. A ovako često, što kaže i Oto Vajninger, izgleda da je traženje emancipacije žene, u stvari, emancipacija ne ličnosti u ženi, nego bludnice. Toga ima.
Vajninger izvodi podelu na majku i bludnicu. Da li je to baš tako?
– On kaže da postoji tip majke i tip bludnice. Bludnica, veli, i kad je sama u sebi - koketuje. A majku sve oplemenjuje.
To, barem u mom kraju, ljudi prosti, na selu, gledaju ovako: ako je žena trudna, mora da se čuva i čuvaju je da ne bi gledala što rđavo, nešto što je negativno, u svakom pogledu. Imajući u vidu da majku sve obremenjuje, ona to prenosi na svoje dete. O tome se, dakle, radi. Oto Vajninger, mislim, još kaže da postoji „apsolutno muško“ i „apsolutno žensko“. Razume se, tu nije reč o fizičkom pogledu, o biološkom, nego o duhovnom, gde ne postoji ni „apsolutno muško“ ni „apsolutno žensko“. Nego on kaže, na primer: jedan čovek je četiri petine muško, a jedna petina žensko. Sad on traži ženu koja će biti četiri petine žensko, a jedna petina muško, da bi došli do punoće bića, do samog jedinstva. Iz toga on izvodi princip o apsolutnoj važnosti monogamije, jednoženstva, pa veli da u svetu postoji samo jedna žena koja bi jednog čoveka savršeno dopunila. Jasno je da muškarac nije uvek u mogućnosti da nađe baš tu ženu. Ali nešto približno tome on traži i kada nađe tada dolazi do jedinstva. Drugi čovek, kojem treba sasvim drukčija žena, pita se: šta je taj čovek našao u toj ženi? Pa našao je svoju dopunu koja njemu treba, jer je tako ispunjenje ostvareno.
Da, ali je, Vaša Svetosti, Oto Vajninger, koji je izvršio samoubistvo u dvadeset trećoj godini, takođe rekao: kada dođe do spoja, do ljubavi između najženstvenije žene i najmuževnijeg muškarca, da se iz takvih odnosa, iz takve ljubavi, rađaju i najbolja deca? Šta Vi mislite o tome?
– Svakako kada su oni jedinstveni, kada zaista jedno drugo psihički dopunjuju, pošto je to najbolji uslov da deca budu najnormalnija i da se najbolja rađaju. A inače, u drugim primerima, kao što često biva, i deca budu na muci. Ili već u začeću, kada majka ne želi da ga rodi, sve to prelazi na dete. I ono biva istim tim tokom života nesretno, u nevolji.
U ovom vremenu u kojem danas živimo ne možemo da kažemo da nam deca baš rastu u srećnim okolnostima. Naša omladina je prilično izgubljena, ona se zadovoljava nekim nebitnim, bezvrednim stvarima. Teži ka brzom zadovoljenju svojih potreba. Kako je uputiti i koliko Crkva može u tome da joj pomogne, s obzirom da je, ipak, u ovo današnje vreme, prisutan sve veći povratak religiji?
– Mladost, pred kojom je još budućnost i dug život, nema uvek vremena da razmišlja o smislu i cilju života. Zato često ide kuda je oči vode. I zaboravlja se. Učini mnogo štošta zbog čega se posle kaje. U Svetom pismu, u Starom zavetu, kaže se: Veseli se mladiću, za mladosti svoje idi kuda te oči tvoje vode - ali ne zaboravi da će te Bog pozvati na sud!
Mladi često to zaboravljaju i onda pređu meru, što je na nesreću njihovu. Imamo za to primer u Svetom Pismu, priču Hristovu o bludnom sinu, za koju kažu pojedini tumači da kada bi ceo Novi Zavet nestao, a samo se sačuvala ta priča Hristova, da bi nam ona mogla nadomestiti celokupan Novi Zavet.
Tu imamo objašnjenje šta je to greh, šta je pokajanje, šta ispravka života. Prema toj priči greh je okretanje leđa Bogu i idenje u suprotnom pravcu, kao što je bludni sin napustio dom očev, i svoga oca i brata, i otišao u suprotnom pravcu. Okrenuo se tako mlad, lakomislen. Uz pare se skupi društvo, tu je onda bančenje, pijenje, jedenje. Ali, nesta para - nesta i prijatelja.
I on tu dolazi do kraja, do siromaštva i propasti. I do pitanja: kako živeti sada, posle svega. Reče sebi: Pa, koliko je samo slugu u domu oca moga, i nijedan ne gladuje, a ja ovde umirem. I odluči: Znam šta mi je činiti. Vratiću se ocu svome! I što je rekao, to je i učinio. Otac ga vide još izdaleka. I primi ga. A on reče: Oče, nisam više dostojan da se zovem sinom, ali me primi makar kao jednog od slugu tvojih. I otac ga primi, i kaže: Zakoljite tele ugojeno da se radujemo i veselimo, jer ovaj moj sin izgubljen beše, i nađe se. Mrtav beše, i ožive!
Svaki greh nosi smrt.
Kakva je to samo radost što se bludni, izgubljen sin našao. 
Što je oživeo onaj koji je umro...
To je suština Jevanđelja Hristovog.
Objašnjenje šta je greh, šta pokajanje; šta je izmena života i zadobijanje Carstva Nebeskog.
Vaša Svetosti, čini se da postoji sve veće interesovanje za monaški život kod naše omladine. Da li je to bežanje od života, sklanjanje, razočarenje, ili, naprotiv, to treba da bude očaranost novim životom?
– Ukoliko bi to bila razočaranost ovim svetom, onda je to sve kratkog daha. Mora biti očaranost životom hrišćanskim ili, tačnije: intenzivnijim životom hrišćanskim. Sveti Jovan Zlatousti se pita: ako bi dva čoveka iste snage, istih godina, trčala tako da jedan na leđima nosi džak od trideset kilograma, a drugi trči bez toga - ko bi mogao duže da izdrži i da brže stigne? Odgovor je svakako: onaj koji na sebi nema teret. On zato kaže da onaj čovek koji nije opterećen porodicom i trudom oko porodice, može svoju snagu da upotrebi u duhovnom uzrastanju. I Sveti Vasilije Veliki veli da se u braku, u svetu, može doneti po trideset zrna, kao ono zrno što je bačeno u zemlju. Onaj ko je bez tih obaveza može da donese po šezdeset i po sto zrna. A to znači da sve svoje vreme, svu svoju snagu može da upotrebi u uzrastanje u jevanđelskim vrlinama. Razume se da će to postići ako se bude potrudio i bežao od drugih grešnika.
Svakako da su važne i ove prilike stalnog insistiranja na materijalnom. Kada se deca igraju na reci, pa od kamenja i granja naprave ustavu da bi mogli da se okupaju, voda naiđe i provali branu. Gurne je u drugu stranu. Tako i mladi ljudi, kako da kažem, zasićeni ovim materijalističkim učenjem, posle otvaranja druge strane zavese, gde se vidi ono duhovno, često krenu u pravcu odakle vide ovu stranu.
Pred svakim čovekom, pogotovu hrišćaninom, dve su mogućnosti: ili put u brak - časno i pošteno, ili u bezbračno monaštvo - časno i pošteno.
Malo se ko monaši u mladim godinama, kada je još dete, jer ne zna o čemu se radi. Da ne zna čega se odriče, a šta prima. Monaši se kada je već zreo i kada zna zašto prima zavet bezbračnosti i ostale zavete.
Poznata je ona Vaša rečenica: „Neka vam reči budu blage, a dokazi jaki“. Da li ste na takav način i podučavali Vaše đake? One koji su pored Vas, kao duhovnog oca, stasavali i koji se i danas nalaze tu negde oko Vas.
– Da, svakako. Kada je reč o onom najintimnijem, najdubljem i najživotnijem, tu nikada ne treba da se namećemo. Razni sektaši su veoma često agresivni i hoće na silu da nas „uguraju u raj“, kako to oni misle. Međutim, ona sloboda koju čovek ima, ona to ne dozvoljava, ni na kakav način. Naše je da, pred drugima, svojim životom, svojom verom, rečima i delom – pokazujemo i svedočimo Hrista i njegovo Jevanđelje. Ko ima oči da vidi, neka vidi; ko ima uši da čuje, neka čuje. Ako hoće. A ako neće, onda posle neće imati izgovor da „nije znao“. Biće odgovoran, jer sloboda ne ide bez odgovornosti. To bi bilo nedostojno čoveka. A odgovornost bez slobode bi bila nedostojna Boga. Mi ne verujemo u moć sudbine, nego verujemo u Promisao Božiju. Postoje zadaci koje je Bog pred nas i naše vreme stavio, ali ne prisilno, kaže se u Jevanđelju. Suprotno tome, književnici i fariseji u jevrejskom narodu odbaciše ono što je Bog hteo sa njima, dok je Sveti Jovan Krstitelj sasvim prihvatio ono što mu je Anđeo javio da Bog želi od njega. On je sve to potpuno prihvatio, i život svoj dao, i glavu svoju izgubio. Dobrovoljno je bilo i jedno i drugo. Samo ovo jedno je na propast, a drugo na spasenje.
Da li onda sloboda može da postoji bez Boga? I da li je ona opasna?
– Sloboda ne može postojati bez Boga. U svakom slučaju - Bog je slobodno biće. Ja sam, kaže, put, istina i živoš. Bog je sve pozitivno, ono dobro. Znači i sloboda. On je slobodno biće. Samo, On je viši tip slobode, a to znači: ne moći grešiti. A sve nas, i anđele, živa bića, stvorio je sa nižom slobodom, a to znači: moći ne grešiti. S tim da stalno uzrastamo, jačamo sve više i da pređemo u tu višu slobodu, koja znači: ne moći grešiti. Ako tako želimo.
Budemo li grešili sve više i više, sve više ćemo padati u neslobodu, dok jednog dana, ako pređemo prag, ne pređemo u potpunu neslobodu, a to znači: ne moći ne grešiti. E, taj raspon od „ne moći grešiti“ do „ne moći ne grešiti“ je ogroman. Pred svakim čovekom stoji takva mogućnost. Na koju će se stranu okrenuti, u krajnjoj liniji - zavisi od njega. Porodica, društvo, drugi ljudi svojim životom i primerom mogu da mu pomognu, ako on to bude hteo.
Veoma često i kada radimo ono što volimo, nekako se tome ne radujemo onoliko koliko bi trebalo. Pa ko nam to krade radost?
- Mora se prihvatiti reč Hristova da se veličina pred Bogom, pred Hristom, meri veličinom služenja, ničim drugim. Razume se, čovek može da služi u svakom zanimanju kojim se bude bavio. I naučnik može da onim što radi služi za dobro ljudi. Umetnik isto tako. U svim zanimanjima može da se radi u tome pravcu. Ako tako bude shvatio svoj rad, on će u njemu uvek imati blaženstvo, ne samo sreću. Niko mu to neće moći da oduzme, bez obzira koliko ga budete panjkali, koliko ga ne priznavali. On će u tome osećati blaženstvo da je dostigao cilj zbog koga je i postao. A sve dotle dok budemo očekivali slavu od ovog sveta, da nas ljudi hvale, biće nam teško. Ljudi to često nisu kadri da shvate iz zavisti i zlobe. Postoji priča kod Grka o Aristidu zvanom Pravedni. Ali niko ne može biti tako pravedan i čestit i pogotovu ne na takvom položaju da makar nekome (po njegovom mišljenju) ne učini krivo. Aristid je činio pravdu, a proteran je. Skupština se sastala, u pozorištu. Do Aristida je seo jedan prost čovek. Podelili su one parčiće ćeramide gde je trebalo da se zabeleži da li da ga proteraju ili ne proteraju iz Atine. Taj čovek, ne poznavajući Aristida, budući nepismen, zamoli ga da mu pomogne da napiše: Molim da se protera. A ovaj ga upita: Poznaješ li ti tog Aristida? On mu odgovori: Nikad ga nisam video. A Aristid ga na to upita: Da li ti je on nešto nažao učinio, neku nepravdu? A ovaj reče: Nije. Ali mi je dojadilo da stalno slušam ono „Aristid pravedni“, „Aristid pravedni“. I Aristid Pravedni mu, na to, bez dvoumljenja, na komadu pečene gline napiše, svojom rukom, za sebe samog: Da se protera. 
Često se to događa.
Vaša Svetosti, koliko je naša Crkva sposobna da odgovori na sve ove probleme o kojima pričamo? Koliko je ona u licu svog sveštenstva spremna da prihvati sve one koji kreću ka njoj?
- Vremena su veoma teška. I mi sveštenici se regrutujemo iz naroda. Ukoliko je duhovni nivo naroda visok, onda i nije teško ići dalje. Ali mi znamo koliko smo pali u tome pogledu. Treba vremena i velike snage dok čovek dođe do nivoa na kojem može da deluje na druge pozitivno. Važno je da pred nama uvek budu reči Savonarole, čoveka koji je u ono doba kada je pao život hrišćanski rekao: Prva Crkva je imala drvene putire, a zlatne sveštenike. A sada ima zlatne putire, a drvene sveštenike. Da nam bude stalno pred očima, da li ćemo biti drveni ili zlatni sveštenici, to zavisi od nas. Razume se da je smisao u tome da se potrudimo. A i Bog će pomoći da dorastemo svome vremenu. Pre svega rečima, ali životom najviše pokazujemo Jevanđelje Hristovo, koliko je ostvarivo u ovom svetu.
Kaže se da u ovo naše vreme živi ličnost koja je neurotična. Šta stvara neurozu kod ljudi?
- Zbog jednostranosti u vaspitanju, veoma često biva da deca, i ona obdarena, napreduju samo intelektualno. Treba steći imunitet pred tim zlom, da bi se ojačalo i fizički i duhovno, da bi se odolelo raznim iskušenjima. Često su ta deca suviše jednostrana, iako su odlični đaci, dobri studenti. Kada je došla ova naša nevolja, ona su bila nespremna za teškoće.
I onda dolazi do neuroze, do iskliznuća.
Da li smatrate, Vaša Svetosti, da je, ukoliko postoji harmonija u čoveku, ukoliko postoji ta duhovna ravnoteža, mnogo teže da se on psihički i fizički razboli?
- Naravno. Psihički pogotovo. To je ono što rekosmo u reči Hristovoj: Šaljem vas kao ovce među vukove. Vidite, ne samo da u čoveku radi intelekt, nego i dobrota, a to znači - snaženje prema svetu, pred zlom.
Kada se uspostavi harmonija, onda čovek može da se odupre. Kada bude stekao harmoniju u sebi, onda će moći da se odupre i da na pravdi Boga, ako već mora tako da bude, pretrpi sve, čak i život svoj izgubi. Čak i da ljubi neprijatelja svog. Ali da dušu svoju nikada ne izda, obraz svoj i svoga naroda da ne pogazi.
Ljubi neprijatelja svog! Zar to nije patološko praštanje?
- Ne, nije takva ljubav prema neprijatelju ona za koju Gospod veli: Ljubite neprijatelja svojeg, molite se Bogu za one koji vas gone, činite dobro onima koji mrze na vas da budete sinovi Oca vašeg Nebeskog, jer Njegovo sunce sija i zlima i dobrima, i kišu daje i pravednim i nepravednim...
Nije ljubav prema neprijatelju samo emocija koja bi značila da zločinac sa maljem ili nožem treba da me kolje, a ja njemu da uzvratim rečima: Gde si brate? Nije to to. Neprijatelj ne zna da srlja u propast večnu i ne zna šta radi. Njemu su, kao onom konju, na glavu stavili oglavinu da gleda samo u jednom pravcu, a ne vidi kuda ide. Ali, mi to vidimo. I to je žalost, jer će ta ličnost neponovljiva za večnost propasti u mukama. Samo pokajanje pred Bogom i molitva Bogu mogu da ga spasu i promene njegov život.
Kako su počele ove nesreće rata u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, naša je Crkva propisala svakodnevnu molitvu - da se molimo i za neprijatelje svoje, da ih Gospod uputi na put pravde i istine ne bi li se pokajali i spasili. Molimo se i za sve one koji čine grehe, i za druge.
Molimo se za svoj narod, ali i za neprijatelje svoje.
Neverovatna je, Vaša Svetosti, i predivna ljubav koju Vi imate prema svakom pojedincu. To je nešto što je veoma retko u ovom našem životu. Kako se naučiti da postoji vrednost svakog čoveka ponaosob?
- To se, dabome, najpre stiče u porodici. U njoj smo vezani najvećom vezom i krvlju, često jedinstvom. Pre svih, roditelji su obavezni da detetu pruže ljubav. Ono će tada da zrači kroz ceo život. Razume se, ta ljubav nije slabotinja, već snaga koju treba da stiče stalno, pa čak i prema neprijatelju.
Teško to izgleda, ali je moguće steći. Čovek će tako postati mio Bogu i koristan ljudima.
Postoji jedan veliki problem koji se postavlja pred današnje roditelje, između mnogih ostalih. A to je – da se mladi priklanjaju raznim sektama.
- Pred svakim je čovekom - ili put istine, pravde, ljubavi, put po Bogu; ili suprotno tome. Sektaši ili jeretici, oni uvek operišu sa poluistinama, tu je ta nesreća. Kad je Isus Hristos, po svome krštenju, otišao u pustinju i tamo postio, pa, budući čovek, ogladneo, pristupi mu kušač, kao Adamu i Evi, da i Njega iskuša. Prilazi Hristu sa pitanjem: Ako si Sin Božiji, reci da ovo kamenje hlebovi postanu. Isus odgovara: Pisano je, ne živi čovek samo o hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih. On tu ne kaže da čovek ne živi o hlebu, od telesne hrane. Tu je telo, ali je tu i duša. A i duši treba hrana, a to je Reč, Nauka Božija. Đavo Ga onda vodi na krilo jerusalimskog Hrama, pred drugo iskušenje. Kaže Mu: Ako si Sin Božiji skoči dole, jer je pisano (i on tu navodi Sveto Pismo): Anđeli će svojima zapovediti da te uzmu na ruke svoje, da gde ne zapneš nogom svojom. I zaista u Psalmima piše upravo to. A Hristos odgovara: Ali je pisano i ono - Ne iskušavaj Gospoda Boga svoga!
E, sad vi vidite. Da je đavo rekao: Skoči dole, i anđelima svojim zapovedi da te uzmu u ruke svoje, to bi bila puna istina. Ali, on nikada ne postupa tako. On postupa samo po poluistinama, a poluistina je ponekad gora i teža od laži. U laži su kratke noge, lakše će čovek sagledati laž. Ali, kad đavo preokrene istinu tako da mi ne vidimo njen kraj – onda je tu opasnost. Nije velika nesreća što mi često govorimo u poluistinama, ali ako mi poluistine proglasimo za punu istinu – to je onda nesreća. Ima kod nas jedna priča, o nekakvom seoskom knezu, kome su došli ljudi žaleći se na neke da su im učinili nepravdu. On ih sluša, sluša, pa kaže: Ljudi, izgleda mi da imate pravo. Odoše ovi, a dođoše oni drugi, koji počnu da iznose sve to, ali viđeno sa druge, njihove strane, sve bacajući na one prve drvlje i kamenje. On sluša, sluša, pa će: Ljudi, izgleda mi da imate pravo. Odoše i oni. A tu bila i njegova žena, koja je čula obadva razgovora, pa će reći: Ma, kakav si ti, veli, čovek i knez. Ovi ti govore jedno, ti im kažeš da imaju pravo. Oni govore suprotno, ti i njima kažeš da su u pravu. Kako to? A on će na to: Imaš i ti, ženo, pravo. Ako je ono onako – sigurno je da oni imaju pravo. A ako je ovo ovako – onda su ovi drugi u pravu. 
Dokle god se ne zna puna istina, ne može se znati ni ko je zaista u pravu. Tu je ta nesreća kod svih tih sektaša i jeretika koji operišu poluistinama. Jer se i oni pozivaju na Sveto Pismo, i sa poluistinama operišu, njima se vešto služe.
Na osnovu svega ovog što ste rekli, Vaša Svetosti, kakvu biste poruku uputili današnjim roditeljima, kakvu poruku deci? Kako da žive, kako da rade i uče?
- Ugledajmo se na sve ono što je sveto i čestito bilo kod naših predaka, koji su bili kadri da izdrže pet stotina godina ropstva kao bespravni rajetini, znajući ako izdaju svoju veru šta će dobiti, ali znajući i šta će izgubiti. Oni su bili kadri da na svojoj vagi izmere kada će više izgubiti nego dobiti. Bili su kadri da izdrže, bili su dorasli svome vremenu. Da li ćemo mi biti dorasli vremenu u kojem živimo, to zavisi od nas. Dabome, i od Božije pomoći, koja je uvek prisutna ako je mi ne odbacimo.
Vaša Svetosti, kada sam Vas srela, pred ovu emisiju, rekli ste da ima mnogo pitanja, ali da ne valja mnogo pričati. Zbog čega?
- Postoji princip i za nas sveštenike da u besedi razvijemo najviše tri ideje. Jer, ako budemo razvijali četiri, ljudi će zapamtiti dve. Ako budemo razvijali pet ideja, oni će zapamtiti jednu. Ako ih bude još više, neće zapamtiti nijednu. Kada se čovek zamori, pažnja opada i mora se sa tim računati. To vam je kao kada čovek pretera u jedenju, biće mu suprotno od onoga što mu treba...
Ja sam sigurna, Vaša Svetosti, da će svi oni koji Vas toliko vole i poštuju zapamtiti najviše ono što ih bude najjače dodirnulo iz ovog razgovora.
Hvala Vam na svemu! 
Razgovor vođen u Dvoru Patrijaršije, 24. aprila 1996 godine.

Јеванђеље о следовању Христу - Св. Николаj Жички

Матеј, 10, 32-38; 19, 27-30. зач. 38.


Шаље ли домаћин слугу за овцама ненахрањена?

Шаље ли отац сина на орање без плуга и волова?

Шаље ли војсковођ војника у бој без оружја?

Не шаље.

И Бог не шаље у овај свет Своје слуге, Своје синове, Своје војнике, ненахрањене, неснабдевене, ненаоружане. Нису људи ни мудрији ни милостивији од Бога - далеко од тога! па кад и они знају снабдевати своје посленике са оним што им треба, тим пре зна Бог снабдети Своје са оним што овима треба.

А да Бог снабдева обилато Својом благодаћу оне који делају Његово дело, најочигледније нам сведочи пример светих апостола. Да су дванаест људи, простога порекла и занимања, без војске и богатства, без земаљског сјаја и силе, могли оставити своје домове и своје родбине, и кренути по свету да проносе Христово Јеванђеље, то јест нешто сасвим ново и супротно свему ономе што је свет дотле сматрао за истину и за добро - то се не може објаснити ничим сем Божјом помоћу, Божјим садејством, Божјом благодаћу. Па још имати храбрости устати против лажне учености најученијих, и погубног богатства најбогатијих, и опаке власти најсилнијих овога света - одкуда би то смели и могли прости рибари, да их Бог није хранио Својом мудрошћу, бранио Својом силом, и оружао Својим оружјем? Па још уз то да су могли имати толику неустрашивост и издржљивост, да претрпе нечувене муке и неописана понижења: да их бију и људи и природне непогоде; да их окивају у вериге; да их гоне подсмехом и каменицама; да их држе гладне по тамницама; да их преносе везане по бурним морима с краја у крај света; да их бацају пред дивље зверове, да их секу и распињу; да гледају сав свет наоружан до зуба против себе, њих дванаест рибара - ваистину, о, ваистину, они су морали имати неку непобедиву тајанствену помоћ, неку храну, која се не узима у уста и храни, неко оружје, које се не носи у рукама а невидљиво силама војске непријатеља (в. II Кор. 10, 4). Узбунивши сав свет нечувеном проповеђу о Васкрслом Христу, о Богу, који се јавио људима у телу и поново се дигао у Своје небеско царство, и посејавши семе нове вере, новога живота, новога створења, они су отишли из овога света. Но тек тада почиње земља да гори од њих: од њихова семена, од њихових речи, од њихових стопа. Народи, који су их гонили, расули су се по свету; царевине, које су им се противиле, завалиле су се немоћно у прашину; домови, који их нису примили, сурвали су се у рушевине; великаши и мудраци, који су их мучили, доживели су срам и очај и скончали су преужасном смрћу. А семе њихово изниче и процвета; Црква се подиже из њихове крви а на рушевинама насилних и лажних творевина људских; они, који их примише, прославише се; они, који им повероваше и пођоше за њима, спасоше се. О, како обилато храни Господ Своје посленике! Како раскошно снабдева Своје верне синове! Како војводски оружа све Своје војнике!

Прво Господ снабдева и оружа Своје верне, па онда их шаље на посао и у борбу. А да је то тако, показао је Христос и за Свога земаљског живота, а показала је и историја Цркве после силаска Светога Духа. У Јеванђељу се каже, да Христос дозва све Своје ученике и даде им власт на духовима нечистим да их изгоне, и да исцељују (људе) од сваке болести и сваке немоћи. И рече им онда, да иду и проповедају приближење царства небесног, и још: болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, ђаволе изгоните; забадава сте добили, забадава и дајите. Прво им, дакле, даде власт, моћ и силу, па онда их посла на дело. За тако превелико дело апостоли су морали добити и превелику моћ. А да су заиста добили такву моћ, види се иза речи самога Спаситеља: забадава сте добили. А још да би показао апостолима, како је превелика и неодољива та божанска моћ, која ће вазда бити с њима, Господ им наређује, да безбрижно иду на своје дело, не носећи собом ни злата ни сребра, ни хране, ни две хаљине, ни торбе, нити обуће; да се не срде, ако их неко не прими; да не мисле унапред, шта ће одговарати на судовима. Па пошто му је дао потребну моћ, и пошто им је објаснио довољност те моћи за све потребе и све муке у животу, тек тада им је нескривено изређао све муке и сва страдања, која их чекају. Ето ја вас шаљем као овце међу вукове. Но опет их по том храбри: Не бојте се! Вама је и коса на глави сва избројана. Божја сила помаже и врапцима, а камо ли неће вама! И најзад, завршује Господ одлучним речима, које и чине данашње јеванђеље и које јасно изражавају, шта чека оне, који дату им Божју моћ на добро употребе, а шта оне, који дату им моћ или никако не употребе или покушају је на зло употребити:

А који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим, који је на небесима. А ко се одрече мене пред људима, одрећићу се и ја њега пред Оцем својим, који је на небесима. Прво је награда доброме и верноме војнику, који одржи и издржи; а друго је казна злом и неверном војнику, који се поколеба, посумња и преда непријатељу. Зар може бити веће награде за једнога човека него да га сам Господ Христос у царству небеском, пред Оцем небеским и пред безбројним војинством ангела, призна за Свога? Да га упише у вечну књигу живих; да га венча славом неисказаном, и да га стави Себи с десне стране на бесмртном збору небеском? И зар може бити веће казне за једног човека него да га се сам Господ Христос одрече, да му каже пред збором свих ангела и свих народа а у присуству Оца Небеског: "Ја те не познајем; ти ниси Мој; ти не постојиш у књизи живих; иди од Мене!" А да је неопходно потребно јавно признавати и исповедити име Господа Исуса исто онако као и срцем веровати у Њега, о томе говори апостол Павле: ако признаш устима својим, да је Исус Господ, и верујеш у срцу своме - бићеш спасен (Рим. 10, 9 - 10). То значи, да смо ми дужни и душом и телом исповедити Господа Исуса. Јер се човек састоји из душе и тела, те је потребно да цео човек исповеди Онога који је дошао да спасе целога човека.

Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. Овако чудне речи може ти рећи само Онај, који има више заслуге за твој живот, него ли твој земаљски отац и мајка. Овако се усуђује говорити једино Онај, који те више љуби него што те љубе отац и мајка; Онај који љуби и твога сина и твоју кћер више него што их ти можеш љубити. Отац и мајка родили су те само за овај тренутни живот, а Он те рађа за вечни живот; отац и мајка родили су те за муку и понижење, а Он те рађа за вечну радост и вечну славу. И још, отац и мајка узимају од Њега па дају теби. Отац и мајка спремају ти храну, а Он ти даје дисање. Шта је важније - храна или дисање? Отац и мајка кроје ти одело, а Он ти је скројио срце. Шта је неопходније одело или срце? Он те је довео у овај свет, отац и мајка су капија, кроз коју те је увео. Ко је заслужнији - онај који те води у неки град или капија, кроз коју улазиш у град?

Наравно Господ не искључује ону љубав према родитељима и породу, коју ми дугујемо свима својим ближњим, и која нам је наређена једном од две главне заповести Христове. И сам је Господ показао љубав према пресветој Мајци Својој чак и са Крста, указавши јој на Свога најмилијег апостола Јована, као на сина место Себе. Но Он оно говори у вези са гоњењима и страдањима, која предстоје Његовим апостолима. Уплашиће се отац и мајка; уплашиће се син и ћерка, па ће рећи апостолу Христовом: одреци се Христа, и живи мирно с нама, и не иди из свога дома. Живи као и остали људи; мани се нове вере! Она те може раставити од нас и довести до губилишта. Па шта да радимо ми онда? Могу и нас мучити глађу и шибањем; могу нас и погубити. Зар смо те ми зато родили, рећи ће отац и мајка, да због тебе трпимо горчину под старост своју? Зар си ти нас зато родио, рећи ће син и ћерка, да ми због тебе будемо поругани од наших вршњака и презрени и гоњени и, на крају можда, и убијени? Ако нас волиш, остави се Христа, па живи ту с нама мирно и спокојно. - Ето, у таквим одлучујућим тренуцима апостол ће имати да реши: ко му је пречи, и кога више воли - Христа или своје родитеље? Христа или децу своју рођену? Од тога решења зависи сва његова вечност, а и вечност његове родбине. Никад у животу човек не ће бити стављен на страшније раскршће; а не може једном ногом ићи једним путем а другом другим. Не може човек у таквом тренутку поделити срце, него га мора дати једној или другој страни. Поклони ли своје срце Христу, може поред себе спасти и родбину своју; поклони ли своје срце оцу и мајци и сину и кћери, погубиће сигурно и себе и њих. Јер се одрекао Христа пред светом, те ће се и Христос одрећи њега на Страшном Суду пред Оцем небеским и пред свим војинством ангелским и светитељским. - (Св. Исидор Пелусиот пише градоначелнику Филеју, који је био жалостан, што није постигао у друштву славу, какву је желео: "Слава у овоме животу безначајнија је од паучине и ништавнија од сновиђења; зато, уздигни ум свој к првобитном, па ћеш лако утишати жалост душе. Ко жели и једну и другу славу, томе је немогуће достићи обе. Могуће је достићи обе, када не заволимо обе, но једну, и то - небеску. Зато, ако желиш славу, заволи божанску (небеску), а за овом неретко и следује и земаљска слава". Писма, 5, 152). Да ће овај одлучни тренутак бити тежак, то је Господ предочио апостолима рекавши: и непријатељи човеку постаће његови домаћи, то јест његова родбина, која ће га задржавати више него ико у свету, да не пође за Христом, и који ће га највише осуђивати у случају, ако пође. Јер заиста не везују нас за овај свет непријатељи него пријатељи, не туђинци него сродници. Да би олакшао то раздвојење од своје фамилије и да би умирио савест оних, који би хтели ради Њега да све своје оставе, Господ им унапред рече, да не брину ништа као што ни врапци не брину. Нека се Његови следбеници не брину, ко ће им у њиховом одсуству хранити и одевати родбину. Храниће их и одеваће их Онај, који храни и одева и врапце. Без воље и знања Оца небеског не може пасти на земљу ни један врабац. Као да хоће Господ да каже: ни вашој родбини, као ни вама, не може се ништа догодити без воље и знања Оца небеског. И родбини вашој, као и вама, и коса на глави сва је избројана. Зато оставите их и пођите за Мном. Гле, и кад сте с њима, не бринете ви о њима но Бог. Исто ће тако бринути Бог о њима и без вас.

Но отац и мајка и синови и кћери имају овде и један унутрашњи смисао. Под оцем и мајком разумеју се и наши учитељи и духовни вођи, који у нама стварају својом лажном науком дух противан Христу и Јеванђељу. То су наши духовни родитељи. Они нас уче замаљској мудрости, која служи више телу него души, и која нас одваја од Христа а везује ропски за земљу. Док још не познамо Христа, ми гледамо на ове духовне родитеље наше као на идоле; и било да их лично слушамо било да њихове књиге читамо, ми им поклањамо срца своја, љубав своју, поштовање своје, славу и поклоњење. Ко њих љуби више него Христа, није Христа достојан. - Под синовима и кћерима треба разумети, по унутрашњем смислу, наша дела, наше послове, наша стварања, зидања, писања и све остало, чиме се ми поносимо као производом свога ума или својих руку. У тим производима нашим лежи и срце наше, љубав наша, понос наш. Но шта су сви ти наши производи и сва та дела наша према Христу? Као облаци дима према сунцу! Као прашина времена према мермеру вечности! Ко, дакле, њих љуби више него Христа, није Христа достојан.

Даље говори Господ: и који не узме крста свога и не пође за мном; није мене достојан. Под крстом треба прво разумети оно што се у вези с претходним речима само собом намеће, то јест: разлуку од оца и мајке и сина и кћери, од своје родбине, од својих пријатеља и учитеља, и од својих дела. Крст је бол, и растанак је бол.

Даље, под крстом треба разумети сва страдања, муке и патње, које ће један Христов следбеник срести на своме путу. Но све је то неопходно за праву љубав, да је још више распламти; све је то неминовно потребно као горак лек за болесника, који жели да оздрави. Сваки следбеник Христов срешће се на свом пут са различитим страдањима, мукама и патњама, по томе ће се и крстови разликовати. Зато Господ и вели, да свак узме крст свој.

Даље, под крстом треба разумети не само муку и бол, што споља наилази на човека, него и унутрашњу муку и бол при разлуци са самим собом, са својим старим човеком, са својим грешним навикама и страстима, са својим телом. То је један од најтежих крстова, и он се не може понети без помоћи Божје и превелике љубави човека према Христу. Но и тај се крст неизоставно мора узети на се. Јер говори Господ даље: који чува душу своју, изгубиће је, а који изгуби душу своју мене ради, наћи ће је. То јест: ко брижно чува своју стару душу, сву замрљану гресима и сву запрашену страстима, тај ће је несумњиво изгубити, пошто ништа прљаво и нечисто неће изаћи пред лице Божје. А ко изгуби своју стару душу, ко се ње одрекне, ко њу одбаци Христа ради, то јест, ради обновљења и препорођења, ради новог човека и нове душе, наћи ће је, то јест наћи ће ову нову душу, сјајнију и богатију, сто пута сјајнију и богатију; исто онако као што ће сто пута више добити онај ко се одрекне телесног оца или мајке, браће или сестара, жене или деце.

Даље, под крстом треба разумети часни Крст Христов, часни и животворни. Ми не остављамо један крст земаљски, нити остављамо једну муку да је заменимо другом сличном муком. Ми примамо на себе Крст Христов, то јест муку и бол и страдање ради очишћења од греха, ради обновљења душе и ради живота вечног. Ево шта апостол Павле каже о Крсту Господњем: а ја Боже сачувај да се чим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, ради којега разапе се мени свет и ја свету (Гал. 6, 14). Ко понесе Крст Христов томе постаје свет мртав и он мртав свету, - мртав свету али жив Богу. Да је овај Крст некима лудост а некима саблазан (I Кор. 1, 23) није никакво чудо. Јер људи са старом, грешном душом, заробљени овим светом и телесним жељама, не могу да разумеју никакве муке, које човек не подноси ради неке добити овде на земљи, било у здрављу, или богатству, или части и слави. Међутим Крст Христов означава муке и болове, који се подносе ради здравља и богатства душе, и ради части и славе Христове, који је Цар новога царства и једина љубав оних, који Га исповедају.

Тада одговори Петар и рече му: ето ми смо оставили све и за тобом идемо; шта ће дакле бити нама? Ово питање поставио је апостол Петар оном приликом, када је Господ саветовао богатога младића, који је тражио живот вечни, да иде и прода све своје имање и разда сиромасима па пође за Њим, и када се младић ожалости, јер беше врло богат. Тада Петар постави горње питање, које је Црква довела у везу са данашњим јеванђељем због тесне духовне везе једног и другог. Свети Петар пита у име свих апостола - шта ће бити с њима. Ето, они су оставили све: и домове своје, и родбину своју, и посао свој, и пошли су за Њим.

А Исус рече им: заиста вам кажем, да ћете ви који идете за мном, у другом рођењу, кад седне син човечји на престолу славе своје, сешћете и ви на дванаест престола и судити над дванаест колена Израиљевих. На питање Петрово Господ одговара свима апостолима - рече им. Но ту је и Јуда издајник међу њима. Зар ће и он сести на престо? У то време Јуда још није био издао Христа, и ако се можда издаја већ зачела била у срцу његовом. Знајући унапред да ће Га Јуда издати, Господ и говори условно и обазриво. Погледај, како Христос не каже: ви сви, него ви који идете за мном. Тим речима издајник Јуда је искључен, јер он је још донекле само ишао са Христом, али није ишао за Христом. Ускоро ће се он одвојити сасвим од Христа и апостола, и на његово место доћи ће други, и на његов престо сешће други.

Својим верним апостолима Господ обећава огромну награду. Они ће бити судије целом народу израиљском, не целом човечанству, - јер Он ће бити једини Судија целом човечанству, - него народу израиљском, из кога су они и поникли. Тај народ ће осудити апостоле у овоме животу, но апостоли ће му бити судије на Страшноме Суду, када се сви народи и сви људи буду делили на десно и на лево, и када се једни буду призивали у вечно блаженство а други у вечну муку. Тада, при том новом рођењу, дванаест апостола ће сести с десне стране Господа на дванаест престола славе, и судиће свом народу, својим судијама у овоме животу. Но њихов Суд неће бити суд освете но суд правде.

Ово што је Господ одговорио апостолима тиче се искључиво апостола. Но к овоме одговору Он додаје сада нешто што се тиче свију верних следбеника Његових у свима временима:

И сваки који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена Мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни. Нису ли апостоли и светитељи и у овом свету примили сто пута онолико колико су оставили ради имена Христовог? Не дижу ли се стотине и стотине храмова по кугли земаљској, који носе њихова имена? Не стотине, него зар стотине милиона људи и жена не називају њих својим духовним оцима и духовном браћом? Божје обећање, дато Авраму, испунило се дословце и на светитељима Божјим: духовни пород ових уистину је постао тако многобројан као звезде на небу и као песак на брегу морскоме (Пост. 22, 17). Зар светитељке, мученице и девице, нису постале духовним мајкама и духовним сестрама многим и многим верним, који су служећи се њиховим примером пошли за Христом? Зар апостоли и светитељи немају и сада на земљи, као и кроз сву историју Хришћанске Цркве, многобројну своју духовну децу и своје духовне невесте? Оставивши своју кућу и своју земљу, зар нису све куће верујућих постале њиховим кућама, и сва земља њихова њиховом земљом? Оставивши мало - чак и у самом почетку њихове апостолске мисије - сви су добијали много, и нису били сиромашни и нису оскудевали (Дела Ап. 4, 34). Духовни пород многобројнији је него телесни пород. Духовна добит већа је него телесна добит. Зато Господ и додаје, да ће сви они добити поврх свега и живот вечни.

По унутрашњем смислу кућа означава стару, грешну душу; браћа и сестре, отац, мајка и жена означавају земаљске привезаности наше душе; деца означавају наша грешна дела, а земља означава сав чулни свет, заједно са нашим телом. Ко све то остави ради Христа, добиће сто пута више и боље него што је имао. И поврх свега живот вечни.

Број сто употребљава Господ зато што се тим бројем изражава пуноћа свих бројева, те да тиме означи сву пуноћу дарова, које ће верни примити. Не стотине него стотине хиљада људи и жена оставили су све оно и добили су све ово. Тима и таквима посвећена је данашња недеља - Недеља Свих Светих. Неки светитељи имају своје засебне дане празновања у години. То су само најпознатији. Но сем њих има још огроман број светитеља, који су остали скривени за људске очи, но који су не мање познати живоме и свезнајућем Богу. Они чине победничку или прослављену Цркву Христову, и стоје у најтешњој вези с нама, који на земљи чинимо Цркву борбену, војинствену. Кроз њих Господ светли као сунце кроз звезде. Јер они су живи делови тела Христова (Еф. 5, 30). Они су живи и моћни и блиски Богу. Но они су исто тако блиски и нама. Непрестано гледају они живот Цркве Божје на земљи; нетремице прате они нас од рођења до смрти; чују наше молбе, знају наше невоље, помажу нас својом силом и својим молитвама, које се као кад од тамјана уздижу кроз високе горе од ангела ка престолу Божјем (Откров. 8, 3-4). То су велики мученици и мученице за Христа, светитељи и богоносни оци, пастири и учитељи Цркве, благочестиви цари и царице, који узеше Цркву Божју у заштиту од гонитеља, исповедници и пустињаци, испосници и отшелници, стратилати и јуродиви - речју, сви они, којима љубав Христова засени сваку другу љубав на земљи, и који ради имена Христова оставише све и претрпеше све до краја, због чега и спасени бише и спасоше и друге поред себе. Они и дан-данас помажу нама, да се спасемо; јер у њима нема себичности ни зависти: они се радују да што већи број људи и жена буду спасени и дођу у ону славу, у којој су они. Сви они вером победише. Сви они угасише силу огњену, која у виду страсти сагорева немоћна бића људска. Многи од њих поднесоше ругања и бој, и окове и тамнице, и најзад камењем побијени бише. А многи од њих, којих сав свет не беше достојан, потуцаше се од немила до недрага, по горама и пећинама и рупама земаљским (Јевр. 11, 33-38). Но овај је живот испит на делу, а награде се дају у ономе свету. Они положише испит изврсно, и сада помажу и нама, да се и ми не осрамотимо, него да положимо испит слично њима, да би у царству Божјем били слични њима. Заиста је диван и чудан Бог у светитељима Својим!

Ову је недељу Црква посветила Свим Светим намерно као прву недељу после празновања Силаска Светога Духа ради наше поуке. Да се тиме ми поучимо, да су и сви светитељи, као и апостоли, показали се највећим јунацима у историји људског рода не толико својом снагом, колико помоћу благодатне силе Светога Духа. Божјим хлебом они су храњени, Божјим Промислом снабдевани, Божјим оружјем оружани. Зато су могли истрајати у борби, све претрпети и све победити. (Св. Макарије Велики по опиту своме учи, да се човек мора сам дуго вежбати у добродетељи, с великим трудом и самопринуђавањем, и "најзад Господ долази, у њему пребива, и он пребива у Господу, и сам Господ у њему без труда твори Своје сопствене заповести, испуњавајући га духовним плодом", Бес. 19). Као и пример апостола тако и пример свих светитеља јасно нам открива велику и слатку истину, да Бог не шаље Своје слуге у поље без хране, нити Своје посленике на њиву без опреме, нити Своје војнике у бој без оружја. Слава и хвала нека је за то Свевишњем Господу, који победом прослави светитеље Своје и би прослављен кроз њих!

Али ће многи први бити последњи и последњи први. Овим пророчанским речима завршује Господ Свој говор апостолима. Ове речи су се и до данас испуниле, али ће се оне тек на Страшном Суду у свој пуноћи објавити. Апостоли су сматрани за последње људе у Израиљу, а фарисеји и лицемери, који су гонили апостоле, за прве: постасмо као сметлиште света, по којему сви газе до сад, пише један апостол (I Кор. 4, 13). Но апостоли су постали први, а њихови гонитељи последњи и на небу и на земљи. Јуда издајник био је међу првима, но својим богоиздајством постао је последњи. Многи светитељи сматрани су за последње, па су постали први, док су њихови мучитељи и презритељи пали са првих места части и славе овога света на последње место пред лицем Божјим. А на Страшноме Суду објавиће се и видеће се. како ће многи и многи, који се сада међу нама сматрају за прве, отићи на последња места а многи пак, који сада у животу себе сматрају, и од света се сматрају, за последње, уздићи се на прва места.

Ова изрека има и свој унутрашњи смисао. У свакоме од нас постоји борба између нижег и вишег човека. Кад оно што је ниско, гадно, грешно, страшно, царује у нама, онда је нижи човек у нама први а виши последњи. Исповеди ли човек своје грехе, покаје ли се, причести ли се Живим Христом, онда нижи човек у њему пада са првога на последње, а виши се уздиже са последњег на прво место. И обратно, када красота и благообразност Христова царује у нама у смирености и послушности према Господу, у вери и у добрим делима, онда је виши човек први а нижи последњи. Но бива, на жалост, да у таквом случају добар и побожан човек постане сувише самоуверен, а од те самоуверености рађа се гордост, а од гордости сва остала зла, као степенице, уз које се нижи човек успузава на прво место а виши отискује на последње. И тако први постаје последњи а последњи први.

Зато је нужно бдити непрестано над самим собом, и никад се не поуздати сувише у себе, него сву своју наду с молитвом полагати на Господа и на Његово победоносно оружје благодатне силе. Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Филиб. 4, 13), говори апостол Павле. Рецимо и ми тако: све можемо, Господе Свемоћни, кроз Тебе и кроз Твоју увек присутну моћ у нама. Ништа сами од себе не можемо, осим грех чинити. Гладни смо без Тебе, Домаћине наш. Голи смо без Тебе, Оче наш. Ненаоружани и безсилни смо без Тебе Војсковођо наш. А с Тобом имамо све и можемо све, победоносни Спаситељу наш. Благодарни за све, ми Ти се молимо: не одступи од нас и не ускрати нам помоћ Твоју до краја живота нашег. Слава нека је Теби, Господе Исусе, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Sve nesreće i nevolje se dešavaju po Božijoj volji

Sve u svetu, što čak izgleda i zlo (sem greha) se dešava po Božijoj volji. Bogoslovi to objašnjavaju na sledeći način. Začetak zla je greh. Svaki greh ima svoj 1) uzrok, i 2) njegovu neizbežnu posledicu – ispravljanje kaznom. Uzrok greha je lažljivost ili svojevoljnost goredljivog grešnika; kazne se kao gorke posledice svojih uzroka dešavaju po Božijoj volji, radi ispravljanja ili iskorenjivanja greha. Dakle ako iz pojma greha odbacimo njegov uzrok – lažljivost i svojevoljnost, onda neće biti nijedne od njegovih gorkih ili zlih posledica, koje se ne bi dešavale po Božijoj volji. Kako nevolje pojedinačnog čoveka tako i ovozemaljske takozvane prirodne nepogode, kao što su: glad, suše, epidemije i tome slično, često nemaju neposredan odnos prema grehu pojedinca, već se dešavaju po Božijoj volji. Zato se sve ljudske nevolje dešavaju po Božijoj volji radi dostizanja pravednih ciljeva Božijeg Promisla; samo je greh protivan Bogu (slično tome kako je zlo protivno dobru, ili laž istini), ali ga Bog dopušta radi nenarušavanja lične ljudske volje, ili njegove slobode. 
Zlo, koje nam ljudi čine, nije van Božije volje 

Mnogi se varaju iz svog potpunog neznanja misleći, da samo zlo koje nastaje zbog prirodnih uzroka (to jest: poplave, zemljotresi, nerodne godine, neprijatne atmosferske pojave, bolesti, iznenadna smrt itd.) nastaje po Božijoj volji; jer u najvećem broju takve nesreće nemaju direktan odnos ka gresima. Ali zla dela, koja su posledica protivzakonitih ljudskih namera (kao što su uvrede, ruganja, prevare, lukavstva, kradje, ubistva itd) se dešavaju nezavisno od Božije volje i Njegovog Promisla, ali zahvaljujući ljudskoj zlobi i razvraćenoj ljudskoj volji, koja sama pričinjava i nanosi bližnjima svakovrsno zlo. I zato se ne samo u davno prošlim vremena, već i danas često čuju žalbe: «Oskudica u hrani i neophodnim sredstvima za život ne potiče od Boga, već od zelenaša». Te žalbe su žalbe ljudi koji ne znaju za Boga: one nisu dostojne hrišćanina. 

Temu, o kojoj trenutno govorimo, čemo pojasniti primerom. Neko, ko je namerio da liši bližnjega sve njegove imovine i želeći da ispuni svoje namere u tajnosti, prikrada se tako da ga niko ne primeti u njegovu kuću, stavlja zapaljene stvari pod nju i neprimetno izlazi iz kuće. Uskoro nastaje požar; plamen se povećava, i prebacuje zbog vetra i na druge zgrade; ljudi sa svih strana trče da gase vatru i da zaštite od požara susedne kuće. Piroman takodje trči sa drugim ljudima kako bi gasio požar, ali on ima drugu nameru: on se koristi požarnom stihijom i iznosi iz zapaljene prostorije stvari kao da bi ih tobože spasao od požara; a u stvari ih pljačka i skriva. Iako sva ova dela koja je počinio piroman predstavljaju neposredan uzrok štete koju je podneo domaćin kuće i lišavanja njegove imovine, ukoliko se razmatraju isključivo same po sebi to jest nezavisno od zle namere piromana, one se ni po čemu neće razlikovati od takozvanih fizičkih nepogoda. One su od Boga: slično tome, kao što po Božijoj volji grom ubija čoveka, munja pali kući ili drvo, uragan raznosi pokošeno seno, tako i piroman: on ne može ni da udje u kuću, niti da izadje iz nje, niti da podmetne požar, bez Božijeg dopuštenja. Sama ta dela su bezrazlična – nisu ni zla, ni dobra, jer mogu da posluže kako na zlo, tako i na dobro. Ali, zla volja, lukava namera, kojima je rukovodjen piroman, i čiji uzrok više nije Bog, već slobodna volja piromana. To je njegov greh, iako mu je Bog dozvolio da na delu ostvari svoju zlu nameru; jer je Bog mogao i da spreči to delo, da Mu je to bilo ugodno. Ali Gospod nije sprečio ostvarivanje te zle namere, već je dopustio njeno ostvarenje po Svom pravednom Sudu. O uzrocima takvog dopuštenja će biti reči kasnije. 

Ako u Bogu nije začetak našeg moralnog pada (koji i jeste jedino istinsko zlo) onda to ne može ni biti: “Čisto oko Njegovo ne može videti zla” (Avvak. I, 13) i “zavole pravdu, i omrznu bezzakonje” (Ps. XLIV, ), onda je potpuno istinito da se sve nevolje, koje se dešavaju zbog sporednih uzroka, razumnih ili nerazumnih, bez obzira na koji način se dešavaju, dešavaju po Božijoj volji, koja se šalje Njegovom krepkom Desnicom, po Njegovom Promislu. Ljubljeni! Bog je usmerio ruku da te udari; Bog je pokrenuo jezik onoga koji vredja ili klevetnika da te uvredi ili okleveta; Bog je dopustio nečastivom da te savlada. Sam Bog potvrdjuje to ustima proroka Isaije, govoreći: “Ja sam Gospod, i nema drugog; nema Boga sem Mene; Ja sam te opasao, dok nisi znao za Mene…Ja dajem svetlost i tamu, stvaram mir i nevolje; Ja, Gospod, radim sve to” (Is. XLV, 5, 7). To još jasnije potvrdjuje prorok Amos: “Da li u gradu biva nevolja a da je Gospod ne dopušta” (Amosa III, 6)? Kao da govori: nema nijedne nevolje, koja se ne dešava po Božijem dopuštenju, koje dozvoljava zlu nameru, a pritom za njeno ostvarenje ukazuje na način i daje snagu. 

Tako Bog, želeći da kazni cara Davida za greh njegove preljube sa Urijinom ženom i za ubistvo samog Urije, grehom mešanja krvi njegovog sopstvenog sina sa njegovom ženom govori Davidu preko proroka Natana: “Evo, Ja ću podignuti na te zlo iz doma tvojega, i uzeću žene tvoje na tvoje oči, i daću ih bližnjemu tvojemu (Avesalomu), te će spavati sa ženama tvojim na vidiku svakomu. Jer ti si učinio tajno (to jest preljubu i ubistvo), ali ću Ja ovo učiniti (to jest Avesalomovo mešanje krvi) pred svijem Izrailjem i svakomu na vidiku” (2 Car. XII, 11, 12). Ovu misao je veoma dobro objasnio blaženi Avgustin, govoreći: “Na taj način Bog ispravlja dobre ljude preko zlih”. 

Nepošteni carevi, kao Božija orudja 

Božije pravosudje takodje često koristi nepoštene careve i zle knezove, kao Svoja orudja, radi učenja trpljenju pravednih i radi kažnjavanja nepoštenih za njihove prestupe i postupke. Evo primera: Bog, preko proroka Isaije, preti razvraćenom izrailjskom narodu, njegovim pogubljenjem i pustošenjem Palestine od strane Asiraca, govoreći: “Teško Asiru, šibi gnjeva Mojega, ako i jest palica u ruci njegovoj Moja jarost. Na narod licemjerni poslaću ga, i zapovijediću mu za narod na koji se gnjevim, da plijeni i otima, i da ga izgazi kao blato na ulicama. Ali on neće tako misliti i srce njegovo neće tako suditi, nego mu je u srcu da zatre i istrijebi mnoge narode” (Is. X, 5-7). Ovde Bog jasno pokazuje da to nije volja asirskog cara, već Njegova sveta volja koja se ostvaruje pomoću Asiraca. On ih naziva palicom gneva i šibom negodovanja Njegovog na bezzakonja Izrailja, i Sam Sebi ih pripisuje kao kaznu. “Ja sam ih poslao”, - kao da On govori, “da uzmu njihov plen i umire nepokorne Meni i veoma pogordjene umom svojim: oni su odbacili veru u Jednoga Boga, i poštovali mnogobožačke idole bezumnim i surovim obredima i žrtvama. Sam asirski car (izvršavajući Božiju volju) će misliti drugačije, smatrajući da to radi po svojoj sopstvenoj volji, i neće se urazumiti, već će se usredsrediti na ubijanje i konačno istrebljenje naroda; medjutim, on će poslužiti Mojoj volji. A kada kaznim ljude Moje ratom sa Asiricima, i ispravim ih, o! teško tada žezlu tome, teško Asircima, jer ću ih kao nepotrebno orudje baciti u oganj”. Na isti način treba gledati i na druge pravedne kazne, koje Bog popušta na nas radi naših nepravdi. 

Rimski imperator Tit, je pri opsadi Jerusalima, sam lično obilazio njegove zidine i videvši jame, pune telima mrtvih ljudi, iz kojih je isticala krv, teško je uzdahnuo i podigao je oči i ruke ka nebu, i rekao: “Bože milostivi, to nije moje delo!” 

Zbog čega je moguće “protiviti se” Bogu u nevoljama? 

Neko može da nas upita: ako je istina da nas sve nevolje snalaze po Božijem dopuštenju, onda je znači uzaludno da se protivimo Njegovoj svetoj volji? Uzaludno je upotrebljavati lekove u bolesti? Zbog čega voditi naoružane pukove protiv neprijateljskog napada? Zašto da mu dobrovoljno ne predamo ključeve naših utvrdjenja i ne pustimo ga u našu zemlju a na našu pogibelj? Zbog čega ne sledimo blaženog arhijereja Lupa, koji je pozdravio Atilu sledećim rečima: “Pozdravljam te Atila, biču Božiji!”. Odgovaram onima koji postavljaju ovo pitanje da se rušilački ratovi i slične nevolje ne dešavaju bez Božije volje, i to je jasna stvar (kao što smo pokazali ranije); ali odatle ne sledi da se ne treba ni naoružavati protiv neprijatelja, niti pribegavati lečenju naših bolesti, smatrajući te postupke suprotnim Božijoj volji. Medjutim bolesniku je nepoznata Božija namera o periodu trajanja njegove bolesti, i zato njemu nije zabranjeno da pribegava različitim sredstvima isceljenja. I kada već, posle upotrebe mnogih lekovitih sredstava ne ozdravi, onda može da bude uveren da je to Božija volja da trpi dugotrajnu i tešku bolest. Tako smireno rasudjuj svaki bolesni brate da je Bogu ugodno da još budeš bolestan. Ali pošto ne znaš da li Bog ima nameru da stradaš do smrti, onda nije greh da pribegavaš sredstvima za isceljenje radi ozdravljenja ili olakšanja bolesti. Bezgrešnost lečenja se dokazuje još i time da ukoliko Bogu nije ugodno da ti povrati zdravlje, On može da liši svako sredstvo njegove isceliteljske sile. Tako treba rasudjivati o neprijateljima i ratovima. Bog je više puta dopuštao neprijateljima da porobljavaju izrailjski narod, da taj narod ne bi činio loša dela i zaboravljao na Boga svoga; I Izrailjci su se ne znajući Božiju volju suprotstavljali svojim neprijateljima. Ali su zato drugačije postupili kada im je prorok Jeremija otkrio Božiju volju da se pokore caru Nabuhodonosoru. Na isti način, ukoliko požar uz svo staranje naroda i požarne brigade ne može da bude ugašen, onda je očigledno da je Božiji sud odlučio da ta kuća ne samo da treba da bude zapaljena već i da treba da izgori radi ispitivanja trpeljivosti Božijih prijatelja i kažnjavanja neprijatelja. Na sličan način treba rasudjivati i o svim drugim dogadjajima u našem životu. 

Pouke blaženog Avgustina 

“Pogledajte, ljubljena braćo, - poučava blaženi Avgustin, - nikada ne govorite: to mi je djavo uradio (tu nesreću mi je naneo pokvareni neprijatelj), već sve što ti se dešava, i dobro i zlo, pripisuj Bogu svojemu, znajući da djavo ne može ništa da ti uradi, ukoliko Svevišnji Bog, Koji ima vlast nad životom i smrću, ne dopusti mu da ti nešto uradi radi kazne ili tvoga ispravljanja. Kazne Bog dopušta za nečasne, koji svesno postupaju protiv svoje savesti, javno odbacujući istinu itd., a ispravljanje popušta na one sinove koji su u nečemu pogrešili: “Kara onoga, koga prima” (Jevr. XII, 6). I ne nadaj se da ćeš ostati bez kazne ukoliko ne misliš da budeš odvojen od nebeskog nasledstva: “Kara svakog sina, koga prima (priznaje za naslednika)”. Da li je to tako? Da li svakog? – Gde si hteo da se sakriješ od kazne? Kara svakoga i niko ne biva izuzet od kazne: neka ti bude jasno da Sam Jedinorodni Sin Božiji, ne učinivši nikakav greh, nije bio izuzet od kazne”. Ova pouka je zaista dostojna blaženog Avgustina. 

Priča o Josifu 

Setimo se Josifa Predivnog, prvog velmože posle cara u Egiptu. Kakve je on nevolje i zla dela trpeo pre nego što je dobio najveću čast i vlast! Najpre je imao problema sa bratskom mržnjom; ona je bila uzrok porodične netrpeljivosti prema njemu, i povećavala se i dostigla takav stepen da je bio prodan kao zarobljenik Ismailćanima i odveden u Egipat. Ni tamo nije naišao ni na šta bolje: naklonost njegove gazdarice prema njemu se pokazala štetnijom i pogubnijom za njega, nego bratska mržnja. Jer kada je taj predivni mladić zavoleo čistotu i celomudrenost, nije pristajao na sablažnjive predloge svoje gazdarice na preljubu, i tada ga je ona oklevetala pred njenim mužem i bez krivice je bačen u tamnicu, gde je proveo tri godine. I zaista, on nije tog trenutka posle svog dolaska u Egipat bio uz počasti postavljen na trijumfalni presto, već je išao ka njemu trnovitim stepenicama najvećih nevolja i nezgoda. Sve se to dešavalo po nepostižnom Božijem Promislu, u šta nas uverava i sam Josif, koji je naposletku rekao svojoj braći: “Niste me vi poslali ovde (u Egipat), već Bog” (Post. XLV, ). “Ne bojte se, zar sam ja mjesto Boga? Vi ste mislili zlo po me, ali je Bog mislio dobro, da učini što se danas zbiva, da se sačuva u životu mnogi narod” (Post. L, 20). Sveti Zlatoust o ovome rasudjuje na sledeći način: “O tome nije dovoljno samo slušati, već treba i mi sami da postupamo na taj način. Dakle, umirimo i utešimo one koji su nam učinili zlo, ne uzimajući im to za krivicu, već podnoseći sve trpeljivo i dobrodušno. Jer mudri Promislitelj Bog nevolje Svojih prijatelja obraća u radosne dogadjaje. Često nam nanesena uvreda donosi veliku sreću; mnogi su padali i kroz svoj pad dolazili do onoga što je za njih najbolje. Božiji Promisao, radi ostvarenja Svojih ciljeva, ne koristi samo dobre postupke, već i grehovne padove. Da li si spoznao Josifove puteve? – uništi zlobu njegove braće, udalji njihovu zavist, odbaci njihov predlog za Josifovo ubijanje – i iskorenićeš sve to što je doprinosilo očuvanju celog Egipta … Želiš li da pratiš nepostižnu tajnu Hristovog iskupljena celog ljudskog roda? – uništi srebroljublje u srcu Jude Iskariotskoga, kao i zavist Judeja prema Hristu Spasitelju: zajedno sa tim bi udaljio spasenje celog sveta, Hristovu prolivenu krv i smrt. Iskoreni djavole – tog trena će se umnogome smanjiti blagočestivi podvizi, pobede i nagrade dobijene za njih. Istrebi mučitelje – kako će nastati sveti mučenici? Takvi su zakoni Božijeg Promisla: dostizanje dobra ne samo kroz vrlinske, već i kroz zlobne ljude pa čak i preko samih djavola. Josifovu prodaju od strane njegove braće je zaista uredio Sam Bog, ali samo izvršenje iste, pokriveno zlobom braće, je bila delo njihove zlobne volje”. 

Davidov odnos prema svom uvrediocu Simeju 

Kada je car David pobegao od nepokornog sina Avesaloma koji je ustao protiv njega, neko od Simeja, iz roda doma Saulova, istrčao pred Davida i počeo da ga vredja najuvredljivijim rečima: “Odlazi, odlazi, krvopijo i zlikovče! Obrati Gospod na tebe sve krvi doma Saulova, na čije si se mjesto zacario, i predade Gospod carstvo u ruke Avesolomu sinu tvojemu; eto te sada u tvom zlu jer si krvopija” (2 Car. XVI, 5). Eto poražavajućeg obrasca ljudske zlobe! Avesa, brat Joava vojnog načelnika, je videvši takvo vredjanje Davida, rekao: “Zbog čega taj mrtvi pas zloslovi gospodina moga, cara? Otićiću, i skinuću mu glavu”. Ali car, uvidevši u tom odnosu Božiju volju, postaje zaštitnik svog gonitelja, govoreći svojim saputnicima: “Ostavite ga neka zloslovi, jer mu je Gospod naredio da zloslovi Davida: ko može da kaže – zašto ti to radiš?” – Simej je teško sagrešio, proklinjući Davida, jer iako ga je Bog upotrebio kao orudje za vredjanje cara, on nije bio uzrok njegove zlobne volje: On ju je samo mudro upotrebio radi kažnjavanja Davida. Slično Davidu, svako od nas treba da razmatra napade i zlobe zlih ljudi, čiju samovolju svemilostivi Bog koristi radi urazumljenja nevinih, ili kazne krivih. 

Starčeva krotost 

Sveti Dorotej priča da jedan starac bogougodnog života, tokom nekoliko dana nije mogao da uzima hranu zbog bolesti svog želuca. Pomoćnik je želeći da ukrepi starca hranom, smislio da pripremi za njega prijatniju i ukusniju hranu. On je iz dva suda, koji su ličili jedan na drugi, uzeo greškom za spremanje hrane taj, u kome se čuvalo staro pokvareno ulje. Tako je pri svoj svojoj dobroj želji da ugodi starcu, izobilno usuo u njegovu hranu ne med, već skoro bukvalno rečeno samu smrt, spremivši mu takvo jelo koje ne bi jeo ni gladan pas. Bolesnik je jedva probao hranu koja mu je donesena i tog časa je shvatio grešku svoga pomoćnika, ali je prećutao i jeo na silu. Potom, kada njegov želudac više nije mogao da prima tu hranu, odložio je kašiku, ne izgovarajući ni reči o neodgovarajućoj hrani. Ali pomoćnik je počeo da ga nudi da uzme još više tog predivnog jela, govoreći: “Spremao sam ga sa trudom i usrdnošću; ono će ukrepiti tvoje zdravlje”. Dobri starac ne samo da nije izgovorio gnevnu reč na pomoćnika, već se ni u mislima nije prognevio na njega i odbio je da uzme hranu samo zbog toga što je već sit i što ne može više da jede. Tada je pomoćnik sam probao to jelo i tog trenutka se bacio pred starčeve noge i s tugom mu rekao: “Ubio sam te časni oče, zbog čega si svojim ćutanjem sakrio moju nepopravljivu grešku?” – “Ne smućuj se sine moj; da je Bogu bilo ugodno da jedem slatko, ti bi mi doneo slatko”. Pritom sveti Dorotej primećuje: starac je rekao istinu, da da je Bogu bilo ugodno da bolesni starac jede ukusnu hranu, onda On ne bi dopustio da pomoćnik napravi grešku ili bi pokvareno ulje pretvorio u sveže. Tako, slično starcu, postupa onaj, ko u svemu priznaje Božiji Promisao: on ni u kome ne želi da vidi zlonamernost, nikoga ne podozreva, ali istinski priznaje da sve što se sa njim dešava biva po Božijem Promislu i volji. 

Zahvalna molitva carice Irine 

Grčka carica Irina se kada je u Carigradu bila svrgnuta sa carskog prestola od strane prezrenog sluge, obratila Bogu sledećim rečima: “Zahvaljujem Ti Gospode što si Ti mene sirotu nedostojnu postavio na carski presto; ali pošto si dopustio da budem lišena tog prestola, smatram to posledicom svojih grehova; neka bude sa mnom volja Tvoja! – U svemu lošem i dobrom neka bude blagosloveno Ime Gospodnje”. Istina je da niko ne može da nam naškodi u tome, u čemu sami škodimo sebi. Zbog toga je tačno rekao blaženi Avgustin:”Veruj Gospodu Bogu bez ikakve sumnje, i prepusti Mu se u potpunosti, koliko je to u tvojoj snazi: tada te neće odbaciti, i neće prestati da te privlači k Sebi, i neće popustiti nikakvo zlo na tebe, iako bi ti bio ubog i neznatan”. Ovu pouku svako od nas treba da zna u potpunosti i treba čvrsto da drži na umu sledeće: ništa protivno nama ne može da se desi bez Božije volje i dopuštenja; ni djavo i niko od ljudi ne mogu da nam naškode, ukoliko to Bog ne dopusti. Treba čvrsto verovati, da iako nas postižu najteže nevolje po Božijem dopuštenju, On ih kao vrhovni Car šalje na nas kao najmilostiviji Otac na našu korist, radi našeg urazumljenja i ispravljanja, i radi naših nepravdi i greha. Tako da shodno tome, niko drugi sem nas samih ne može da nam naškodi. 

СВЕТИ ОЦИ О ДЕПРЕСИЈИ 1

Зашто си жалосна, душо моја,
и зашто ме смућујеш?
Пс. 42, 5

1. ДУХ ТУГЕ

Наша главна борба се води против демона туге, који помрачује способност душе за духовно созерцање и удаљава је од сваке добродетељи. Када овај зли демон овлада душом и потпуно је помрачи, одвраћа нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, благости и саосећања са ближњим. Он улива сваку врсту мржње према обавезним делима послушања, чак и према самом монаштву. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализованом, свезаном и окованом очајничким мислима.

Уколико нам је циљ да водимо духовну борбу и да, уз Божију помоћ, поразимо демоне зла, требало би да на сваки начин чувамо срце од демона чамотиње. Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже да избегне сваки користан сусрет, да прихвати савет од истинских пријатеља и спречава човека да љубазно и мирно говори. Обузимајући васцелу душу, туга је испуњава горчином и немарношћу. Затим јој демон туге предлаже да би требало да се одвоји од осталих људи, јер су они узрок њене узнемирености. Он не допушта души да схвати да њена болест не долази споља, већ лежи унутра, скривена, и пројављује се само онда када искушења нападају душу због њених аскетских трудова.

Човека повређују само узроци страсти које леже у њему самом. Из тог разлога Бог, Творац и Лекар наших душа, Који једини познаје све наше душевне ране, не говори нам да напустимо друштво ближњих, већ нам казује да у себи искоренимо узроке зла и признамо да се душевно здравље не постиже одвајањем од ближњих, већ властитим аскетским подвигом у друштву светих људи. Напуштајући ближње из неког, наизглед корисног разлога, ми не искорењујемо мотиве чамотиње, већ их само замењујемо неким другим. То значи да ће се болест, која је скривена у нама, поново пројавити у неком другом облику и у другим приликама.

Дакле, јасно је да се васцела борба води против сопствених страсти. Када се уз помоћ и благодат Божију, оне искорене из срца, убрзо ћемо бити спремни да живимо не само са другим људима, већ и са дивљим зверима. Трпељиви Јов то потврђује речима: и звијерје ће пољско бити у миру с тобом (Јов. 5, 23). Међутим, најпре се морамо изборити са демоном туге који душу доводи до очајања. Просто га морамо ишчупати из свога срца. Управо демон туге није Каину допустио да се покаје после братоубиства, ни Јуди после издајства свога Учитеља. Туга за нас може бити корисна само уколико доноси покајање због сопствених грехова, праћено уздањем у Бога. Зато блажени апостол и каже: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). Ова "жалост која је по Богу" је помешана са радошћу, јер храни душу надом, проистеклом из покајања. То значи да нас она чини послушним, брзим на свако добро дело, приступачним, скрушеним, благим, уздржљивим и трпељивим у свакој муци или потресу који Бог допушта на нас. Поседовање оваквих квалитета показује да човек носи у себи плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, веру, уздржање (Гал. 5, 22). Насупрот томе, тугом, која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа: равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви. Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима.

свети Јован Касијан (+ 435)
Борба са осам главних страсти

2. ОЧАЈАЊЕ ЈЕ ПОСЛЕДИЦА НЕДОСТАТКА ВЕРЕ

Роптање, нетрпељивост, малодушност, а поготово очајање су греси пред Богом. То су изопачене последице богохулног неверја.

свети Игњатије Брјанчанинов (+ 1867)
Христова чаша

3. УМЕРЕНА ТУГА МОЖЕ ДОНЕТИ КОРИСТ

Сви демони одводе душу у сластољубље. Само демон туге доноси смутњу, тако што пресеца сваку душевну сладост и суши је тугом, будући да дух жалостан суши кости (Пр. 17, 22). Међутим, умерени напади туге отшелника чине искуснијим, јер га охрабрују да презре сва добра овога света и да искорени свако задовољство. Уколико, пак, напади трају дуже, онда га они терају да се више не брине о својој души или га присиљавају да бежи на неко друго место. Чак је и Јова мучио овај демон: Кад би било могуће, сам бих себе убио, или бих замолио другог да ми то учини (Јов 30, 24).

Символ овога демона јесте аспида, чији отров у малој количини уништава друге отрове, али у већој количини убија свакога ко га прими. Том демону је свети апостол Павле предао коринтског безаконика, али је одмах затим написао: Потврдите љубав према њему, како тај не би био савладан од превелике жалости (2. Кор. 2, 7-8). Апостол је знао да демон туге, упркос томе што измучи човека, може га привести истинском покајању. Зато је свети Јован Претеча назвао "породом аспидиним" оне које је обузео овај дух и који су прибегли Богу: Ко вам каза да бјежите од гњева који иде? Родите, дакле, род достојан покајања. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама (Мт. 3, 7-9). Уосталом, свако ко подражава Авраама и напусти земљу и свој род (Пост. 12, 1), постаје јачи од овог демона.

ава Евагрије (+ 399)
Поглавља о различитим рђавим помислима

4. ЖАЛОСТ ЈЕ САМО ОД ОВОГА СВЕТА

И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође.

свети Јован Богослов (+ 101)
(Отк. 21, 4)

5. ЖАЛОСТ ПО БОГУ И ЖАЛОСТ ОД ОВОГА СВЕТА

Јер ако вас и ожалостих посланицом, не кајем се, ако се и кајах; јер видим да она посланица, ако и за мало, ожалости вас. Сада се радујем, не што се ожалостисте, него што се ожалостисте на покајање; јер се ожалостисте по Богу, да ни у чему не будете оштећени од нас. Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога свијета доноси смрт. јер гле, баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој ствари.

свети Павле (+ 67)
(2. Кор. 7, 8-11)

6. СТРАХ РАЂА ЖАЛОСТ

У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави.

свети Јован Богослов (+ 101)
(1. Јн. 4, 18)

7. ЖАЛОСТ ЈЕ ДЕО ЧОВЕКОВЕ ПРИРОДЕ

Свети Григорије Ниски рече да се птице и остале животиње радују, јер нису словесне, док човеку, иако је обдарен разумом, туга никада не допушта да се радује. Јер, каже он, ми се не удостојисмо ни познања благослова који смо изгубили. Зато нас природа учи да тугујемо, јер је живот пун боли и патње, попут изгнанства у коме царује грех.

свети Петар Дамаскин (12. век)
Двадесет четири поглавља о духовном животу

8. ДУХОВНА СМРТ

Пасти у окамењену неосетљивост је исто што и умрети. Имати помрачен ум је исто што и изгубити вид телесних очију. Онај ко је пао у неосетљивост, лишен је животворне силе, док онај ко је помраченог ума, лишен је Божанске светлости којом човек може да види и у којој је виђен.

свети Григорије Синаита (+ 1346)
Главе о заповестима и догматима

9. ПОД БОЖИЈОМ СМО КАЗНОМ

Грех је препустити се туговању. Ми смо прогнани у овај свет, а изгнаници не размишљају о увреди и повреди. Ми смо под Божијом казном непрекидних лишавања и невоља. Ми смо болесног тела и душе, а горки лек оздрављује болесне.

свети Теофил Кијевопечерски (+ 1853)
Јеросхимонах Теофил

10. ГЛАВНИ ПРОТИВНИЦИ СПАСЕЊА

Старац Гаврило се увек трудио да сваког охрабри да би био духовно јак, постојан на путу спасења и да би одагнао сваку досаду и жалост, јер су то главни непријатељи спасења.

новомученик Симеон Холмогоров (+ 1937)
Житије старца Гаврила

11. БЕЗНАЂЕ

Безнађе! Ти представљаш одрицање од свега, одрицање од наде, одрицање од неба, одрицање од Творца света, ти си равна безбожности. Ти одричеш Божију промисао и свемоћ и одбацујеш постојање Спаситеља и Искупитеља оних који су у невољи. Куда ти уђеш, отуда изгониш наду на којој је свет утемељен. Твоје дело је пропаст, а послање ти је уништавање. Ти и смеле природом страшиш, и врле по природи у страх натерујеш, мужаственог чиниш плахим, неустрашивог чиниш бојажљивим, храбре борце лишаваш храбрости, одважне борце за отачаство и слободу понижаваш, оне који се подвизавају за врлину и истину сламаш, оне који страдају за правду, част, доброту и знање наводиш на посустајање и кукавичлук, предјући их у ропство непријатељима. (...)

Кукаван је човек који је напустио наду, котву спасења, и себе самога предао безнађу!

свети Нектарије Егински (+ 1920)
Господу на Небесима

12. ВЕЛИКА РАДОСТ ДЕМОНА

Демон се много радује очајању, често је писао свети Варсонуфије у својим делима. Неопходно је да схватиш да је очајање сатанска сила, ђавољи дах и отровна мисао која рањава оне који су обманути. Самоубица и човек који очајава себи наносе једнако зло, јер и очајање умртвљује ревност и живот душе и баца је у смртну жалост и немарност. Ова обмана лукавога поробљава само незналице, које не познају довољно Христову Личност и Његову бескрајну доброту. Господ каже: не желим смрти грешнику, него да се обрати и жив буде.

монах Јован Вранос
Илустроване поуке Светих Отаца

13. ДЕМОН УНИНИЈА

Демон унинија, који се још назива подневним демоном (Пс. 90, 6), мучнији је од свих других. Он монаха напада око четвртога часа (око десет изјутра) и окреће се око његове душе све до осмога часа (два по подне). Почиње тако што га наводи да са незадовољством примети да се сунце споро креће, или да се уопште не креће, и да дан траје педесет сати. Затим га подстиче да често гледа кроз прозор, или излази из келије да посматра сунце, или да види колико је још остало до девет часова и да истовремено погледа тамо-амо не би ли угледао некога од братије. Затим у монаху побуђује озлојеђеност према месту, начину живота и рукодељу, подстичући осећање да нема више љубави међу братијом и да нема никога ко би га утешио. Уколико га је неко у последњих неколико дана увредио, демон га подсећа на то, подстичући тако његово незадовољство. Затим у њему побуђује жељу за другим местима, где би лакше дошао до оног за чим потребује, или му напомиње рукодеље које су мање тешке и корисније. Поред тога, додаје да се Богу може угодити на сваком месту и да Му се може поклањати на свакоме месту. Потом, повезујући тако сећање на рођаке и некадашње изобиље, пророкује дуг живот испуњен аскетским подвизима, користећи сва лукавства како би натерао монаха да најзад напусти келију и дотадашњи живот. За тим демоном не долази одмах други. Међутим, ако се монах избори са њим и победи га, после таквог подвига наступа мирно стање и душа се испуњава неизрецивом радошћу.

ава Евагрије (+ 399)
Поглавља о делатном животу

14. ПАТЊА РАЂА СМИРЕЊЕ

Врлине су повезане са патњом, те онај ко избегава патњу несумњиво се одваја и од врлине. Зато, уколико желиш врлински живот, предај се сваком страдању, јер невоље рађају смирење. Све док не стекнемо истинско познање, смирењу се приближавамо кроз искушења. Ономе ко у врлини пребива без патње, отворена су широм врата гордости.

свети Исаак Сирин (+ 7. век)
Поглавља о делатном животу

15. БЛАГОДАТ СЕ ПОСТЕПЕНО ВРАЋА ДУШИ

Не смућујмо се кад се нађемо у тами. При томе мислим на ону посебну таму у којој душа понекад, као усред валова, изнемогне. Без обзира шта човек ради, било да чита Свето Писмо или испуњава правило, таму смењује тама.

Налазећи се у оваквом стању, човек напушта своје рукодеље, а веома често није у стању ни да му се приближи. Тај час је испуњен очајањем и страхом - наду и веру у Бога душа потпуно одбацује и сва се испуњава сумњом и страхом.

Међутим, Бог не оставља душу дуго у таквом стању, већ га брзо окончава (1. Кор. 10, 13).

Саветујем ти следеће: ако немаш снаге да владаш собом и паднеш ничице на молитву, покриј се мантијом преко главе и спавај, док те не прође тај час таме. Само не излази из келије.

Овом искушењу се највише подвргавају они који теже трезвеноумљу, и који на том путу траже утеху вере. Стога их у тај час највише мучи и тишти колебање ума. Оно је често праћено хулним помислима, те човек понекад почиње да сумња у Васкрсење и све остало о чему је боље и не говорити.

Они који се баве физичким радом, у потпуности су ослобођени ових искушења. Њих напада друга врста туге, позната сваком човеку, која се по начину делања разликује од ових и сличних искушења.

Блажен је онај ко то претрпи, не напуштајући келију. Уосталом, ова борба се не окончава за један час, и благодат се у душу не усељава одједном, већ постепено. Једно смењује друго - искушење и утеха.

свети Исаак Сирин (+ 7. век)
Поглавља о делатном животу

16. О НЕИЗМЕРНОЈ ТУЗИ

Дужи период прекомерне туге срца за чулним, помрачује и узнемирава ум. Таква туга истерује из душе чисту молитву и благост, а уноси болну патњу срца. Њој последује неизмерна окамењеност и неосетљивост, те демони стога често бацају у очајање оне који се одлуче да воде духован живот.

свети Симеон Нови Богослов (+ 1022)
Подвижничка и теолошка поглавља

17. КАКВА ПУСТОШ ВЛАДА БЕЗ БЛАГОДАТИ!

Видиш каква само пустош влада без благодати, како је душа немарна и равнодушна према свему духовном. То је стање добрих пагана, Јевреја преданих Закону и хришћана који воде бестидан живот, не мислећи на свој унутрашњи живот и однос са Богом. Они ни тада не осећају такав бол, јер они, за разлику од тебе, не знају за плодове благодати. Будући да им се с времена на време деси да искусе неку врсту духовне утехе - природне, не благодатне - они се примирују.

свети Теофан Затворник (+ 1894)
Уметност молитве

18. ТУГА

Када зли дух туге обузме душу, испуњава је немиром и непријатношћу, не допушта човеку да се моли са неопходном ревношћу, омета пажљиво читање Светога Писма, лишава га благости и поштовања ближњих и ствара одбојност према свакој врсти разговора. Душа испуњена тугом, постаје као безумна и помахнитала, те не може мирно да прихвати ни добар савет, нити да смирено одговара на питања. Туга поробљава човека и истовремено га спречава да схвати да је узрок патње у њему. Туга је црв срца који нагриза мајку која га је родила.

свети Серафим Саровски (+ 1833)
Мала руска филокалија

19. ВРСТЕ ТУГЕ

Постоје четири врсте туге: жалост, брига, завист и сажаљење. Жалост је, наиме, туга која нам одузима глас; брига је туга која нас оптерећује; завист је туга због туђег добра; а сажаљење је туга због туђе несреће.

свети Јован Дамаскин (+ 776)
Источник знања

20. ЖАЛОСТ ПО БОГУ

Адам плаче: Не мили ми се овај свет. Не миле ми се високе горе, ни лугови, ни шуме, ни песма птица; ништа ми више није мило. Душа је моја у великој жалости: ожалостио сам Бога. И када би ме Господ поново узео у рај и тамо бих плакао и жалио: зашто сам ожалостио Бога Кога волим?

свети Силуан Атонски (+ 1938)
Поуке

21. ОЧАЈАЊЕ

Очајање! Страшна реч, реч која означава пропаст и свакојаку несрећу. (...) Очајник живот осећа као терет и гледа да се тога бремена ослободи.

Очајник који је дигао руке, више не хита лекару, јер сматра своју болест неисцељивом. (...)

Очајник, премда живи, већ је умро, јер је изгубио везу са светом. Изгубио је душевно чуло кроз које је примио осећање лепоте света и уживао у радости коју он носи. Душа му не налази ништа више привлачно у овом свету који је препун милина, а који су их изобилно улиле Божанствена премудрост, доброта и свемоћ. (...)

Сва се природа весели, а једини је он посред те опште радости потиштен. Уши му више не чују умилну музику коју верни чују. Он нигде не налази весеље, нигде не налази утеху, ништа не може да му одагна потиштеност. Крајња утученост испуњава му срце, у њему се настанио хаос (...)

Драми долази крај, а несрећни очајник који није отишао лекару и открио болест, који је одбацио лекове благочшћа, оставио је живот и отишао из света како би нашао крај мукама својим, не знајући да прелази у други, вечни живот испуњен мукама, где ће бол бити вечан. Несрећнога ли човека!

свети Нектарије Егински (+ 1920)
Господу на Небесима