Велики петак

http://www.spc-altena.de/downloads/PLAC%20MAJKE%20BOZIJE.MP3

У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Христа су мучили и бичевали. Понтије Пилат је предао Исуса Јудејима, рекавши да не може да га осуди, јер није нашао никакве кривице, и да је тај човек невин. Јудеји су увидели да могу само да муче Исуса, али не могу да Га осуде, па су рекли Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а за такав грех Римљани морају да казне починиоца. Како је то било уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да се један затвореик пусти на слободу. Пилат је питао народ кога да ослободи: Исуса Христа или Вараву, разбојника, који је убио неколико римских војника. Светина, нахушкана од фарисеја, тражила је Вараву. Пилат је питао шта да уради с Исусом, а светина је урлала: Распни га! Распни га! Христу су ставили трнов венац на главу, а на плећа навалили тешки крст и повели путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица бола. Пљували су га и добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек, Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носли Крст Страдања. На брду Голгота су поставили три крста, на која су разапели Христа и двојицу разбојника. Христов крст је био у средини. И после свих претрпљених мука и понижења, Христос је молио свог Оца Небеског да опрости људима, јер не знају шта чине. Кад је, око три сата по подне (по нашем рачунању времена), Свој дух предао Оцу, сва природа, Божја творевина, побунила се против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали се гробови, затресла се земља. Завеса у храму се расцепила одозго до доле. Камење се, уз страшан прасак, распадало. Стене су пуцале. Тако су се обистиниле Христове речи да ће и мртво камење сведочити Живога Бога. Капетан који је стражарио код крста, рекао је да је тај Човек заиста био праведник, а окупљени народ обузео је неизрециви ужас. Поред Крста је остала Богородица са апостолом Јованом, Маријом Магдалином и још неким женама. Нема и скамењена од бола, гледала је Богородица беживотно тело свога Сина и Бога. Јосиф из Ариматеје је отишао Пилату и измолио да са крста скине Христово тело и сахрани га. Пилат је, зато што је сутра субота (када се ништа не ради), а да тело не би стајало на крсту три дана, дозволио да Га скину са крста. Христово тело су обавили платном и однели у нову гробницу, коју је Јосиф био припремио за себе. Гроб је био уклесан у стени. Кад су положили Христово тело, на улаз су навалили огроман камен. Римљани су поставили страже унаоколо, плашећи се да хришћани не узму тело.

ПРАЗНОВАЊЕ

У време када је Христос предао дух Свој Оцу, у свим православним храмовима се износи Плаштаница. То је платно на којем је приказано Христово полагање у гроб. Плаштаница се поставља испред олтара, на посебно украшен одар, који представља гроб Христов. Верници у највећем реду и са дубоким поштовањем, прилазе Плаштаници и целивају је. На Велики петак се стрго пости (храна се спрема на води), зато што све мисли и молитве треба да буду упућене Господу и подсећању да је Он Себе принео на жртву, из љубави према свима нама.

Тропар (глас 2):

Благообразниј Јосиф с древа сњем пречистоје тјело твоје, плашчаницеју чистоју обвив, и воњами во гробје новје покрив положи...

Поука у Свети и Велики Петак

Браћо и оци! Света страдања Господа нашега Исуса Христа у души благоговјерног човјека производе умиљење, рађају сузе и приводе душу у велико смирење. Нарочито дејство она показују на хришћанина у ове свете дане, у које се извршило спасење човјека. Јер шта се тада збило? Савјет, састављен ради убиства Његовог, везивање, кад Га узеше и повукоше на суд као преступника, стајање на суду пред Пилатом, мучење и испитивање, кад Га вођаху по другим судовима код Ирода, Ане и Кајафе, шамарања, пљување, срамоћења, узлазак на крст, прибадање руку и ногу, окушање жучи и оцта, пробадање ребра и остало, - све што је просијало и засјало, што сав свијет не може у себе да прими, о чему не могу испричати како би ваљало не само не људи, него ни ангели.


Проникнимо, браћо у величанственост ове неизрециве тајне. Против онога Који објављује савјете срца и од Којег се не сакрива ни једна помисао срца, сачињавају савјет да Га убију. Онај Који управља цијелим свијетом наређењем Својим и силом Својом Боженственом, предаје се у руке грешних људи. Онога Који заповиједа облацима да дају кишу на земљу, вуку свезаног на суд. Онај Који је педљем измјерио небеса и у мјеру смјестио прах земље, и измјерио на кантару планине и на тасовима кантара брда (Ис. 40:12), шамара слуга. Главу Онога Ко је украсио земљу цвијећем и биљем, дрвећем и травом, овјенчаше данас трновим вијенцем. Онога Ко је посадио у рају дрво живота обукоше у црвене хаљине и прикуцаше за дрво живота. Какав величанствен и натприродан призор! Угледало је ово сунце, и сакрило своје зраке, угледао је и мјесец и помрачио се, осјетила је земља и од страха затреперила и поколебала се, видјело је камење и распало се, сав свијет се смутио и сва је творевина пала у метеж од страдања Творца Својега.

А ми - шта је са нама, браћо? Ако су се бездушне и безосјећајне стихије, као обдарене душом и живе, ужаснуле и измјениле понашање своје у страху од виђења онога што се са Господом збива, нећемо ли ми, људи разумни, који смо од Бога добили толике дарове, људи за које је Христос умро, пасти у умиљење и нећемо ли заплакати у ове дане? Зар не бисмо били бесловеснији и неразумнији од бесловесних животиња и безосјећајнији од камења? Не, браћо, не. Са страхом и трепетом запјевајмо и прославимо Божанствене страсти Спаситеља Христа Бога нашега, измјенивши се добрим измјењењем и сараспињући се са нашим Владиком повиновањем и одсијецањем своје воље, уништавањем плотских наслада и лоших жеља.

Обратимо пажњу на то како много тога нас гура и побуђује ка љубави Божијој. Ко је од нас из љубави према своме другу био бачен у тамницу или је пожелио да умре за љубљеног свог? А благи наш Бог није једну или двије, него многе и безбројне страсти изволио претрпјети ради нас, осуђених. Размишљајући о томе, блажени Павле истинито је рекао: Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим. 8:38-39). Јер такву је љубав према нама показао, Јер Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни (Јн. 3:16). Због тога су и свети, преподобни и праведни жељели да принесу, колико-толико, уздарје Богу за велику љубав коју Он има према нама, а пошто ништа нису имали, једни су принијели крв своју, други су изнурили и исушили тијело своје постом и другим подвижничким трудовима, а трећи су раздијелили имање своје на милостињу, пјевајући са божанственим Давидом: шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао?(Пс. 115:3). И ми ћемо, браћо, увијек понављати ове ријечи, служећи Му са љубављу која не јењава, свом душом нашом, свакодневно прилажући старање и усрдност у дјелима нашег спасења, да бисмо са светима постали насљедници вјечних блага, у Христу Исусу, Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увијек, и у вијековима вијекова. Амин.

Преп. Теодор Студит

БЕСЕДА О РУЦИ ИЗДАЈНИКОВОЈ

Али ево рука издајника мојега
са мном је на трпези (Лука 22, 21)

Најтеже је једном војводи војевати кад има непријатеља и унутра, у логору; не само споља, него и унутра, међу својима. Јуда је био рачунат међу своје, међутим он је био унутрашњи непријатељ. Наоколо су се збијали и згушњавали редови непријатеља Христових а унутра он је спремао издају. Рука његова била је на трпези, коју је Христос благословио, а мисли су његове биле тамо међу непријатељима, где су најцрња злоба и мржња и пакост кључале против кротког Господа.
Но зар и данас није рука многих издајника Христа на трпези заједно са Њим ? Јер која трпеза није Христова ? На којој трпези нису Његови дарови ? Он је домаћин, и Он корми и поји Своје госте. Ништа гости немају свога, ништа ! Свако добро и свако обиље, које им се даје, даје им се руком Христовом. Није ли, дакле Христос присутан свакој трпези, као домаћин и као слуга? И нису ли, дакле, руке свију оних који и данас издају Христа, на трпези заједно са њим ? Једу Његов хлеб, а говоре против Њега. Греју се Његовим сунцем, а клеветају име Његово. Живе од милости Његове, а Њега изгоне из својих домова, из својих школа, из својих судова, из својих књига, из својих срца. Газе Његове заповести вољно и злобно; ругају се Његовом закону.
Зар то нису издајници Христови и следбеници Јудини ? Но не бој их се ! Бог није наредио да их се бојимо но да чекамо и видимо њихов крај.
И Господ Христос није се убојао Јуде, нити се Он боји свих издајничких хорди до краја времена. Јер Он зна крај њихов, и Он већ има победу Своју у рукама Својим. Не бој се, дакле, ни ти. Но држи се верно Христа Господа, и кад ти се учини да Његова ствар у свету напредује и кад ти се опет учини да Његова ствар пада и гине. Не бој се. Јер ако се убојиш, може се рука твоја наћи стегнута под руком Јудином на трпези Христовој.
О Господе Свепобедни, подржи нас силом и милошћу Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети владика Николај Велимировић

ВАСКРШЊИ ТРОПАРИ И КОНДАЦИ

Глас 1.

Тропар
Иако су Јудејци каменом запечатили гроб и војници чували Твоје пречисто тело, васкрсао си Тридневни Спаситељу, који дајеш свету живот. Због тога Ти небеске силе клицаху Животодавче: Слава Васкрсењу Твоме Христе, слава Царству Твоме, слава провиђењу Твоме, Једини Човекољупче!

Кондак
Васкрсао си као Бог из гроба у слави и свет си уједно васкрсао, а људска природа Те као Бога песмама слави, и смрт ишчезе. Адам се весели, Господе, а Ева сада ослобођена од окова, радује се кличући: Ти си Христе Онај који свима даје Васкрсење!

Глас 2.

Тропар
Када си умро Животе Бесмртни, тада си умртвио Ад блистањем Божанства, а када си умрле од праискона васкрсао, све Силе Небеске Ти клицаху: Животодавче, Христе Боже наш, слава Теби!

КондакВаскрсао си из гроба Свемогући Спаситељу и Ад видевши чудо уплаши се, и мртви усташе. А творевина, видећи, радује се заједно с Тобом и Адам се весели: И свет, Спаситељу мој, прославља Те непрестано.

Глас 3.

Тропар
Нек се веселе сви на Небу, нека се радује све на Земљи, јер учини силу мишицом Својом Господ. Сатре смрћу смрт, Првенац од мртвих би, из дубине Ада избави нас и подаде свету велику милост.

Кондак
Васкрсао си данас из гроба Милостиви и нас си узео од врата смрти. Данас се Адам весели и радује се Ева, и пророци заједно с патријарсима певају непрестано, божанску силу власти Твоје.

Глас 4.

Тропар
Господње ученице, жене мироносице, сазнавши од Анђела за радосну вест о Васкрсењу и одбацивши прадедовску осуду, хвалећи се, Апостолима говораху: Уништи се смрт, Васкрсе Христос Бог, који даје свету велику милост.

Кондак
Спаситељ и Избавитељ мој Васкрсе из гроба као Бог, ослободи од окова оне који су на Земљи рођени и врата Адова разби, и као Господ Васкрсе тридневно.

Глас 5.

Тропар
Прославимо песмама верни и поклонимо се Логосу који са Оцем и Духом нема почетка и који се родио од Дјеве ради нашег спасења, јер је добровољно телом успео на Крст, смрт претрпео и васкрсао умрле, Својим славним Васкрсењем.

Кондак
У Ад си сишао, Спаситељу мој, Ти који си уништио врата Пакла као Најсилнији. Умрле си као Творац са Собом васкрсао и Адам би избављен од проклетства, Човекољупче. Због тога Ти сви кличемо: Спаси нас Господе!

Глас 6.

Тропар
Анђелске силе и стражари обамреше на гробу Твоме, а Марија стајаше код гроба тражећи Твоје пречисто Тело. Заробио си Ад Ти који се ниси саблазнио од њега, срео си Дјеву, Ти, који дарујеш живот. Господе, који си Васкрсао из мртвих, слава Теби!

Кондак
Дланом (руком) у коме је почетак живота, Животодавац Христос Бог, васкрснувши све умрле из мрачних дубина Пакла, даде роду људском васкрсење, јер је Спаситељ свих, Васкрсење и Живот и Бог свих.

Глас 7.

Тропар
Уништио си Крстом Својим смрт, отворио си разбојнику рај, мироносицама си плач претворио у радост, а Апостолима си заповедио да проповедају, јер си Васкрсао Христе Боже, који дајеш свету велику милост.

Кондак
Не може више сила смрти држати људе, јер Христос сиђе уништавајући и рушећи силе њене. И Ад тада би свезан, а пророци сложно, радујући се, говораху: Дође Спаситељ верујућим. Изиђите, верни, на Васкрсење!

Глас 8.

Тропар
Са висине си сишао Милостиви и примио си тридневни погреб да би нас ослободио страдања. Животе и Васкрсење наше, Господе, славаТеби!

Кондак
Васкрснувши из гроба, подигао си умрле и Адама си васкрсао, а Ева се радује Твоме Васкрсењу, и сви крајеви света се веселе због Твога Васкрсења, Многомилостиви!

Veliki petak

Večernjim bogosluženjima na Veliki petak obeležava se vreme smrti i skidanja sa krsta tela Gospodnjeg, kada se na posebno ukrašen sto ispred oltara koji predstavlja Hristov grob iznosi plaštanica.

Sveštenici iznose crvenu plaštanicu i tri puta, uz zvuke klepala, obilaze oko crkve, što simbolično predstavlja hristovu sahranu.

Plaštanica se potom polaže ispred oltara, a vernici u tišini dolaze na celivanje sve do subote uveče, uoči Vaskrsa koji se slavi od ponoći i kada se u znak vaskršnje radosti oglašavaju i prva zvona.

Ovaj dan hrišćanske žalosti je i poslednji i najznačajnijih u nedelji Stradanja za sav hrišćanski svet, a njegova smrt je uvod u radost Vaskresenja koje sve hrišćanske crkve ove godine obeležavaju u nedelju, 4. aprila.

U pravoslavnim crkvama se na Veliki petak ne služe liturgije, već carski časovi sa čitanjem delova jevanđelja o događajima u dane Stradanja.

Prema predanju zapisanom u jevanđeljima, Isus Nazarećanin, car Judejski, umro je na krstu u "šesti čas dana" i zavese jerusalimskog hrama precepile su se na pola, sunce se pomračilo i sva zvona su popucala.

Zato u pravoslavnim hramovima na Veliki petak ne zvone zvona, već se bogosluženja najavljuju drvenim klepalima.

"Dođoh na svet da svedočim istinu. Svaki koji je od istine sluša moj glas", zapisano je u Jevandjelju po Jovanu u kome Isus pred Pilatom objašnjava svoju misiju i svesnu žrtvu za spasenje ljudskog roda.

Veliki petak je za sve hrišćane dan strogog posta a oni koji poštuju pravila, u znak žalosti, pripremaju hranu na vodi ili čak uopšte ne jedu i ne piju do zalaska sunca.

U Srbiji je običaj da se na Veliki petak zaustave svi poslovi i u kući i u polju.

U nekim krajevima je običaj da se na Veliki petak farbaju jaja i to u crvenu boju koja je simbol nevino prolivene krvi Hristove i novog života koji se rađa iz njegove svesne žrtve.

Veliki petak je za hrišćane izraz poštovanja prema žrtvi Hristovoj i vere da svako stradanje prethodi Vaskrsenju kao i da - bez stradanja i smrti nema vaskrsenja.

О ПОКАЈАЊУ

СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ

Сва тела природе теже ка центру земље, а све душе човечије јестествено (природно) стреме ка свом духовном Центру или Првообразу - Богу. Али грех је изопачио тај природни правац.

У срцу човека дешава се час његово приближавање Богу, час удаљавање од Бога, и истовремено са тим - час спокојство и радост, час смућеност, страх, тескоба, час живот, час смрт духовна.

Приближавање Богу не бива без жалости. Задатак нашег живота је сједињење са Богом, али грех то сасвим спречава. Зато избегавај грех и приноси Богу чистосрдачно кајање за учињено зло - покајање.

По учењу Православне Цркве, покајање је повратак крштења, друга благодат, очишћење савести, обећање Богу новога живота, помирење са Богом посредством добрих дела, супротних грехопадима.

Али ко не зна како је грешнику тешко да се обрати од њему омиљеног пута греха на пут врлине, без нарочите благодати Божије. Како дубоко грех пушта своје корење у срце грешника, и у сво биће његово, како он даје грешнику свој вид којим ствари види сасвим друкчије. Зато ми видимо да грешници и не помишљају на своје обраћење, и не сматрају себе великим грешницима, јер им самољубље и гордост ослепљују очи, а ако и оцене да су велики грешници, онда се предају очајању.

При искреном покајању, безакоња како долазе тако и одлазе. Маштање и јесте маштање. Схвати да је оно маштање, бесмислица, безумље. Постави за циљ да се од сада владаш исправно, и Бог ће те очистити преко Свога служитеља Тајинстава.

Најближе од свих за Христом следе апостоли, девственици и жена - грешница, која је стала да умива ноге Његове сузама, као што о томе говори свети Златоусти: "Пре је жена била блудница, а сада је она девица, сестра Христова, невеста Слова (Речи)". Нека се радују свети, јер и грешници се убрајају у њих. Нека се радују покајани грешници, јер и њима се нађе место међу светима.

Грешник који се каје свагда може да се спаси неисказаним милосрђем Божијим. Приморавај себе на добро, и биће ти добро.

Није добро када грешиш, а не журиш да се исправиш. Не дај Боже да огрезнеш у гресима толико да више не можеш да скинеш са себе терет грехова. Не одлажи покајање и исправљање свога живота за сутра, јер томе сутра неће бити краја.

Страшна је истина: непокајани грешници после смрти губе сваку могућност да се промене на боље, што значи да остају стално и неопозиво изложени вечним мукама.

О онима који неће да прибегну спасоносном тајинству покајања, чујмо страшну изреку Божију: " Ако се не покајете, сви ћете тако изгинути" (Лк. 13, 3). Али ни сви који прилазе тајинству не очишћују се, јер се не придржавају правила која су неопходна за истинско покајање.

Почетак покајања је увиђање грехова својих, скрушеност због њих: "Када, одвративши се од пута безакоња, уздахнеш, тада ћеш се спасти".

Неки, из незнања или не марећи за дело свога спасења, сматрају да је тајинство покајања једино у самој исповести. Они мисле да се усменим исповедањем грехова духовном оцу потпуно очишћују од њих. Али њихова нада је узалудна, јер такво покајање Господ не очекује од нас. Он хоће да ми, осетивши сву тежину својих грехова, због њих одболујемо (одстрадамо), умијемо их сузама срдачне скрушености и дамо у срцу своме чврсто обећање да ћемо исправити свој живот. Само тада је наше покајање право, делотворно и Богу угодно.

Као примери таквог покајања служе нам: блудни син, цариник, Марија Египћанка, апостол Павле, свештеномученик Кипријан и други. Са дубоким жаљењем треба рећи да већина садашњих хришћана не приноси потребно и одговарајуће покајање, а због тога се и не исправља живот њихов, грех господари њима, страсти су неукроћене у њима и они, неочишћени од тих унутрашњих рана, не остављају своје греховне навике, не доносе плодове достојне покајања.

Исповедање грехова треба да буде чистосрдачно, без и најмањег прећуткивања или оправдавања себе, а ко нешто прикрије па исповести, тај прима на своју душу изузетан двоструки грех.

Ако, имајући потребу за лекарем својих немоћи, прикриваш болест, онда се нећеш спасити од неизлечивог распадања.

Не треба да се стидимо да духовном оцу откривамо своје грехе, макар они били и веома велики. Ваља стално жалити због својих грехова, свагда их имати пред својим очима, no ономе што је Псалмопојац рекао: "Грех је мој стално преда мном" (Пс. 50,5).

Постоје две немоћи, или две врсте болести које су узроци непокајаности, и неостављања својих грехова. Прва болест је потпуно очајање за своје спасење, а друга је претерано уздање у милосрђе Божије.

Очајање је у томе што се човек, свестан мноштва својих грехова, више не нада да добије за њих опроштај од Бога, већ још дубље тоне у бездан грехова. А зли дуси то користе и доводе грешника до потпуне пропасти. Пре нашега пада демони нам представљају Бога човекољубивим, а после пада, неумољивим. Не веруј лажцу, не губи наду на милосрђе Божије, имај на уму пророчку реч: "Немој ми се радовати, непријатељице моја, ако падох, устаћу, ако седим у мраку, Господ ће ми бити видело" (Мих.7,8).

Нема неопростивог греха, осим непокајаног греха. Јуди издајнику било би опроштено да се покајао.

Ништа није равно Божијем милосрђу, ништа га не превазилази. Стога, ко очајава, тај је самоубица.

Бог не допушта да сасвим падне онај ко искрено Њему приступа, него видећи његову немоћ, садејствује и помаже видиво и скривено, пружајући му свише руку помоћи.

Али немојмо користити на зло, ради повлађивања својим гресима, бескрајно милосрђе Божије према грешнику. Бог је толико милосрдан, колико је и правосудан, и зато је свима и свакоме неопходно истинско покајање. Онима који се не кају Он не опрашта. Треба се кајати одмах по сагрешењу, јер се рана лако исцељује док је још свежа. Запуштене са великом се муком лече.

Ако желимо да добијемо опроштај, онда и сами треба да опраштамо: "ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески" (Мт. 6,14).

Греси који нису очишћени покајањем тамне су мрље на души и умивају се само сузама срдачног покајања. Знак остављања пређашњих грехова не само да је њихово избегавање на самом делу него и непрекидно супротстављање жељи за њима, повезано са страхом да се опет не падне под власт греха и сатане потпуна мржња према гресима. Ми треба непрестано да имамо на уму своје грехе, да бисмо се самим тим устручавали да их поновимо, али не треба се подсећати на њихове појединости, јер то није корисно, већ треба памтити само то - да смо ми велики грешници пред Богом. Да бисмо добили опроштај грехова треба да се молимо не два или три дана, треба да изазовемо промену целокупног живота, и, оставивши порок, да постојано чинимо добра дела.

Покајање је рат са грехом. Да би сачувао себе од грехова после покајања, старај се, нарочито у прво време, док још ниси ојачао наравствено (морално), да избегаваш сусрет са грехом, да се удаљаваш од оних лица и таквих места, која ти могу дати згодну прилику да сагрешиш.

Како можемо да се надамо да ће нам Бог опростити грехе, ако ми не окајемо зло које је произашло из наших грехова? Зашто да нама Бог опрости наше неправде, ако ћемо се ми и даље користити оним што смо стекли неправдом? Зашто да Бог заборави увреде које смо учинили ближњима, ако они које смо увредили и даље буду трпели од нас? Зашто да Бог буде милостив нама, ако од наше окрутности и даље буду страдали други?

Боље је добити од свештеника епитимију за тешки грех, него очекивати Божију поучну казну.

Телесни греси најбоље се очишћују постом и смирењем.

Немој се чудити што свакодневно грешиш. Тек што си се покајао, а одмах си опет сагрешио. Устај на молитву и говори: "Господе, пао сам, помози ми. Ако Ти не помогнеш, коначно ћу пропасти. Каквим год знаш судовима спаси ме, изгубљен сам!"

Ако сваки дан падаш у грех и сместа се кајеш, ако настојиш да савладаш греховне страсти, онда ће ти Господ, због твог срдачног произвољења (добре воље) помоћи и бићеш победник над ђаволом. Ако си данас украо један новчић, затим два новчића, потом три новчића, и дођеш до сребреника, ни тада не клони духом. Започни увек изнова дело покајања како би савладао грех, и сигурно ћеш се наћи као победник.

Не клоните духом, макар и безброј пута сагрешили, одмах се смирено кајте пред Господом и стремите ка Господу, са срцем скрушеним због грехова и плачите, и ридајте, умољавајте Господа како бисте одолели греховним страстима. И Господ ће, због вашег смирења, добре воље и ревности, победити греховне страсти и спасти вас.

Умивши сузама покајања душу своју, убеливши од Бога нам дану брачну одежду, са страхом Божијим, дубоким смирењем и љубављу приступимо Источнику Живота, Трпези Бесмртности да причасници Вечнога Живота будемо, нека нам не буде на суд или на осуду Причешћивање Светим Христовим Тајнама, већ на отпуштење грехова и на живот вечни.

Покајање, постигавши отпуштење свих грехова, низводи на душу човека Пресвети Дух Божији и у Њему даје верујућем залог вечног спасења у Христу Исусу.Амин

МОЛИТВА ХРИСТА У ГЕТСИМАНСКОМ ВРТУ

Свети Јован Шангајски
ЗАШТО СЕ ХРИСТОС МОЛИО
У ГЕТСИМАНСКОМ ВРТУ?

Господ, обавивши са Својим Ученицима Тајну Вечеру и давши им Своје поуке, пошао с њима на Маслинову Гору (Мт 26,30, Мк 14, 26, Лк 22,39). Путем је Он наставио да казује Своје последње поуке, након којих Се обратио Небеском Оцу с молитвом за Своје ученике и за оне који поверују речи њиховој (Јн 17).



Прешавши Кедронски поток, Господ је са ученицима ушао у Гетсимански врт, где Се и пре с њима састајао (Мт 26, 36, Мк 14, 32, Јн 18,1-2). Овде је Он оставио Своје ученике, осим Петра, Јакова и Јована, рекавши им да седну, док Он оде да Се помоли. А Сам је са Петром, Јаковом и Јованом отишао мало даље. Хтео је да Се што више усами, знајући све што се мора збити, Он је почео да Се жалости, ужасава и тугује (Мт 26, 37, Мк 24, 27) и рекао је онима који су били с Њим: "Жалосна је душа Моја до смрти, останите овдје и бдите са Мном". И отишавши мало даље, пао је лицем Својим на земљу и молио Се.

Двапут је Господ прекидао Своју молитву - долазио је Петру и синовима Заведејевим. Авај! Они су били ту, али нису бдили сан их је савладао. Залуд их Божанствени Учитељ убеђивао да бдију и моле се, да не падну у напаст. "Дух је срчан, али је тело слабо" (Мт 26,41; Мк 14,38). Ученици би опет заспaли, чим би Спаситељ одлазио од њих да би наставио Своју молитву, која се окончала тек онда кад се приближио час предавања Сина Човечијег у руке грешника. Молитвена напрегнутост Исусова достигла је највиши степен облио Га је крвави зној који је капао на земљу (Лк 22, 44).

За шта се тако пламено молио Исус? За шта је молио Оца, три пута падајући лицем Својим на земљу - "Ава Оче Мој, све је могуће Теби, пренеси чашу ову мимо Мене, али опет не како Ја хоћу него како Ти, не Моја воља да буде, него Твоја. - Оче Мој, а ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља Твоја".

Господ Исус Христос био је Богочовек. Божанска и људска природа, не сливши се и не изменивши се, "нераздељиво и неразлучно" (догмат Халкидонског сабора) сјединили су се у Њему у једној Личности. У складу с две природе, Господ је имао и две воље. Као Бог, Господ Исус Христос је био једносуштан Богу Оцу и имао је са Њим и са Светим Духом једну вољу. Али као савршени човек, који се састоји ао од душе и тела, Господ је имао и људска осећања и вољу. Људска воља Његова у потпуности се потчињавала Божанској. Господ је потчинио своју човечанску вољу Божанској - хтео је једино да испуни вољу свог Небеског Оца (Јн 5, 30), духовна Му је храна била - да твори вољу Онога који Га је послао и да изврши дело Његово (Јн 4, 34). А требало је обавити дело ни са чим неупоредиво, пред којим ће задрхтати чак и безосећајна, душе лишена, природа. Требало је човека искупити од греха и смрти, васпоставити јединство човека са Богом. Требало је да безгрешни Спаситељ узме сав људски грех, да би Он, не имајући личних грехова, осетио тежину греха целог човечанства и тако узјадиковао због њега како може само савршена светост, која јасно осећа чак и најмање одступање од заповести и воље Божије. Требало је да Онај, у Коме је ипостасно било сједињено Божанство и човечанство, Својим светим, безгрешним човечанством окуси сав ужас удаљавања човека од његовог Творца, раскида греховног рода људског са извором светости и светлости - Богом'. У том моменту морала се лично пројавити дубина пада човечанства, јер ће човек, који није хтео да се у рају покорава Богу и који је послушао онога који је Бога клеветао - ђавола, сада устати са Свога Божанственог Спаситеља, оклеветаће Га, и прогласивши Га недостојним да живи на земљи, обесиће Га гласивши Га недостојним да живи на земљи, обесиће Га на дрво између земље и неба, чиме ће Га подвести под проклетство. Богом дарованог закона (Зак пон 21,22-23). Требало је да безгрешни Праведник, одбачен од грешног света, за који је и од кога је страдао, опрости човечанству тај злочин и обрати се Небеском Оцу с молитвом да и божанствена Правда опрости човечанству које је заслепео ђаво то одбацивање сопственог Творца и Спаситеља. Таква света молитва није могла не бити услишена, таква сила љубави морала је сјединити извор љубави, Бога, с онима који макар сада осете ту љубав и, схвативши колико су се до сад људски путеви удаљили од путева Божијих, снажно и одлучно реше да се, кроз Спаситеља који је на Себе примио људску природу, врате Богу Оцу.



И дошао је, ево, час, кад све то треба да се збуде. Кроз неколико сати на крст пропети Син Човечији све ће привући Себи својим самопожртвовањем. Под притиском Његове љубави неће моћи да одоле огреховљена срца људска. Љубав Богочовекова разбиће камен људских срдаца. Они ће осетити своју нечистоту и таму, своју ништавност, и само упорни богомрсци неће пожелети да се просветле светлошћу Божјег величанства и милосрђа. Сви пак који се не одврате од Оног који их призива, озарени светлошћу љубави Богочовекове, осетиће своју удаљеност од Творца који их воли и пожелеће да се сједине с Њим. И десиће се, невидиво, највећа тајна - човечанство ће се обратити свом Створитељу, а милосрдни Господ ће с радошћу примити оне који ће се од клеветника ђавола враћати свом Прволику. Разрушила се преграда непријатељства. "Милост и истина сретоше се, правда и мир целиваше се", - правда се јавила с небеса, јер је од земље на крсту заблистала ваплоћена Истина - Наступио је час кад је све то морало да се испуни.

Свет још није ни слутио величанственост наступајућег дана. Пред погледом Богочовековим откривено је било све што треба да се збуде. Он је Себе добровољно жртвовао ради спасења људског рода. И сада је дошао да се последњи пут у самоћи помоли Свом Небеском Оцу. Овде ће Он принети ту жртву, која ће спасити род људски, - добровољно ће дати Себе на страдања, предаће Себе под власт таме.

Па ипак, та жртва неће бити спасоносна ако Он буде осећао само Своја лична страдања - Он мора бити рањен оним греховним ранама од којих страда човечанство. Сви греси, почев од Адамовог преступа до оних који ће се збивати онда кад загрми последња труба - сви велики и мали греси људски јавили су се пред његовим духовним погледом. Као Богу, Њему су они свагда били познати, - "све је пред њим откривено", - али сада сву тежину и мрскост њихову осећа и Његова људска природа. Он страда онако како сами грешници не страдају, пошто они својим огрубелим срцем ни не осећају колико грех погани човека и удаљава га од његовог Творца. Страдање Његово још је јаче с обзиром да Он види ту огрубелност и осуровелост срдаца, да су људи "ослепели срца своја, да не виде, и не желе да чују ушима својим и да се обрате, да би их Он исцелио". Он види да се сав свет одвраћа од Бога Који му је дошао у људском обличју. Иде час и већ је настао (Јн 16,31) када ће се разбежати чак и они који су Га до малопре уверавали у своју спремност да за Њега положе своје животе. Сам ће на крсту висити Богочовек, засут кишом поруга народа који ће доћи да гледа такав призор. Само неколико душа Му је остало верно, али и оне својом немом тугом и беспомоћношћу увећава]у страдања љубвеобилног срца Дјевиног Сина. Ниоткуда помоћи...

Истина, ни у тим тренуцима Он није сам, јер Отац је са Њим свагда (Јн 8,29,10,30). Али, даби осетио сву тежину последица греха, Син Божији ће добровољно допустити својој човечанској природи да осети и ужас раздвојености од Бога. Тај стравични трен биће неподносив за свето, безгрешно биће. Силни крик отеће се из уста Његових: "Боже Мој, Боже Мој, зашто Си ме оставио?" И предвиђајући тај трен света душа се пуни ужаснућем и узбуђеношћу.

Још пре, кад су Исусу дошли Јелини да би Га видели, Он је Својој Човечанској природи допустио да осети приближавање тог страхотног часа. Кад су му дошле "овце из другог тора", Богочовек је видео да је већ близу час кад ће Му, на крст подгинутом, прићи. Задрхтала је човечанска природа, смутила се душа Његова. Али Исус је знао да је без страдања немогуће спасење људи, да ће без страдања Његова земаљска делатност оставити исто тако мало трага као и зрно које је дуго лежало на површини тла, све док га сунце није осушило. Зато се Он тада одмах обратио Оцу, да Отац не дозволи да људске слабости не овладају свим мислима и жељама Његове човечанске природе: "Сада је жалосна душа Моја, и шта да кажем: Оче, спаси Ме од часа овога. Али због овог часа сам и дошао". И, ободривши Се сећањем на то због чега је Он дошао на земљу, Христос Се моли да се испуни воља Божја - спасење људског рода: "Оче, прослави име Твоје" -прослави га на земљи, међу људима, покажи Себе не само као Творца, него и као Спаситеља (Св. Василије Велики, "Против Евномија", књ. 4). "И прославио сам, и опет ћу прославити" - чуо се глас с неба, јавивши да наступа време испуњења од века скривене Божје Тајне (Кол. 1 ,26; Еф. 1, 9; 3, 9).

И ево, сада, то је већ наступило. Ако је и пре дрхтала и узбуђивала се људска природа Христова при мисли о оном шта долази, шта она сад осећа, кад Се Он у очекивању Својих непријатеља и издајника последњи пут насамо моли Богу? Господ је знао да ће свака Његова молитва бити услишена (Јн. 11, 42), знао је да ће, ако замоли оца да Га избави од мучења и смрти - Он послати више од дванаест легиона ангела (Мт. 26,53), да Га одбране. Али, зар је Он за то дошао? Зар за то да би се у последњем часу одрекао од испуњења онога што је Сам Он предјавио у Светом Писму?

Па ипак, дух је бодар, али је тело слабо. Духом гори (Рм. 12,11) и сада Исус, желећи само једно - да испуни вољу Божју. Али по самој природи својој човечанско јестество се гнуша страдања и смрти ("Тачно изложење православне вере", књига III, главе 18,20,23,24; Блажени Теофилакт; Јованова "Лествица", Беседа шеста, "0 памћењу смрти"). Добровољно је Син Божји примио ту немоћну природу. Он сам Себе предаје на смрт ради спасења света. И Он побеђује, мада осећа страх смртни како се приближава и гнушање према страдањима ("Лествица", тамо; Блажени Августин; "Тачно изложење православне вере", књига 3, 24). Сада ће та страдања бити нарочито ужасна, не толико сама по себи, колико због тога што је до дна потресена душа Богочовекова.

За Њега је неизрециво тешко да на Себе прими људски грех. Тај грех дави Исуса, чини престојећа страдања неподносивим.



Христос зна да ће, кад страдања буду на врхунцу, Он бити сасвим сам. Не само да међу људима нико не може да их олакша "чеках неког да се сажали и не нађох га, и погледах и не би помоћника, и помислих - и нико ме не заступи" (Пс. 68,21; Ис. 63, 5) - него ће Му чак, да би потпуно осети тежину грехова, бити допуштено да осети и тежину раздвојености од Небеског Оца. И у том тренутку његова људска воља може да пожели да избегне страдања Да не буде! Нека се ниједног грена Његова људска воља не размимоиђе са Божанском. За то и моли Богочовек Свог Небеског Оца Ако је могуће да човечанство васпостави своје јединство са Богом без новог страхотног преступа против Сина Божјег (Св Василије Велики, "Против Евномија", књ. 4) боље би било да не буде тог часа. Али, ако само тако човечанство може бити поново привучено свом Творцу, нека се и у том случају испуни благовољеније воље Божје. Нека буде воља Његова, и нека човечанска природа Исусова чак и у најужаснијим тренуцима не пожели ништа, осим једног - испуњења воље Божје, савршавања Божјег домостројитељства. Управо о томе Се и молио Христос у Гетсиманском врту, "са силним вапајем и са сузама у дане тела Свога приносио молитве и мољења Ономе који Га може спасити од смрти", по речи Светог Павла.

Oн је принео молитве и мољења Ономе Који Га може спасити од смрти, али се није молио за избављење од смрти. Као да је овако говорио Господ Исус Христос Свом Божанственом Оцу: "Ава, Оче Мој, Оче Онога Кога Си послао да у једно сабере народ Израиљски и расејану децу Божију - народе незнабожачке, да би из двоје саздао једног новог човека, и посредством Крста их помирио са тобом. Све је могуће Теби, могуће је све што одговара Твојим безграничним савршенствима. Ти знаш да је људској природи својствено да се гнуша страдања, да човек хоће свагда да "види дане добре" Али онај који Тебе љуби свим срцем, свом душом својом и свим разумом свијим, жели само оно што је угодно Твојој вољи, доброј и савршеној. Ја, Који сам на земљу дошао ради испуњења Твоје премудре воље и ради тога узео удео у телу и крви, примивши људску природу са свим њеним немоћима, осим греховних, такође бих желео да избегнем страдања, али само под једним условом - да то буде по Твојој светој вољи. Ако је могуће да дело домостроја буде обављено без новог страшног злочина од стране људи, ако је могуће да не осећам та душевна страдања којима ће се кроз неколико часова придружити ужасна страдања људског тела, ако је то могуће - избави Ме онда од испитања и искушења која су већ наступила и која тек предстоје. Избави Ме од неопходности да осетим последице Адамовог преступа. Али, ову молбу Ми намеће немоћ Моје људске природе, а нека буде тако како је угодно теби, нека се испуни воља не немоћне људске природе, него Наш заједнички, предвечни свет Оче Мој! Ако је по премудром домостроју нужно да Ја ту жртву принесем, Ја Се тога не одричем. Али молим само за једно: да буде воља Твоја. Да буде воља Твоја свагда и у свему. Како је на небу Моја, Твог Јединородног Сина, и Твоја воља -једно, нека Моја човечанска воља овде, на земљи, ни Једног трена не пожели нешто противно нашој заједничкој вољи. Нека се испуни оно што смо решили пре стварања света, нека се збуде спасење људскога рода. Нека се искупе од ђаволског ропства синови човечији, нека се искупе најскупљом ценом - страдањем и самопожртвовањем Богочовека. И нека сва тежина људских грехова, коју ја примам на Себе, ни са тим везане душевне и телесне муке не узмогну да поколебају моју људску вољу која жели то - да се испуни Тоја света воља. Да са радошћу испуним Твоју вољу, да буде воља твоја".

"0 чаши добровољних спасоносних страдања Господ се помолио, као о недобровољној" (недељна служба 5 гласа, 8 песма канона), показавши тиме два хтења двају природа, и молећи Бога Оца да људска воља Његова не буде поколебана покоравајући се вољи Божијој ("Тачно изложење православне вере', књига 3, 24). С небеса Му се јавио ангео и крепио (Лк. 22,43). Његову људску природу, а савршитељ подвига, самопожртвовани Исус, молио Се још приљежније, обливајући Се крвавим знојем. И због Своје побожности, због Своје свагдање покорности вољи Очевој услишен је био Син Човечиji.

Укрепљен и ободрен устао је Исус са молитве ('Тачно изложење православне вере", књига 3, 24). Он је знао да се Његова човечанска природа неће поколебати, да ће Се ускоро са Њега скинути бреме људских грехова, и да ће својим послушањем Богу Оцу Он Њему привести заблуделу природу људску. Он је дошао ученицима и рекао: "Још спавате и почивате. Ево се приближио час, и Син Човјечији предаје Се у руке грјешника. Устаните, хајдемо! Ево се приближио издајник Мој. Молите се, да не паднете у искушење"

Излазећи у сусрет онима који су Му дошли, Господ је Себе добровољно предао у руке њихове. А кад је Петар, желећи да заштити свог Учигеља, ударио ножем слугу првосвештеничког и одсекао му ухо, Господ је исцелио слугу, а Петра опоменуо да Он Самога Себе предаје: "Врати нож свој на мјесто његово, јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути. Или мислиш да не могу умолити Оца Свога да ми пошаље више од дванаест легиона ангела? Како би се, дакле, испунила Писма да овако треба да буде?" И добровољно испивши до дна сву чашу душевних и телесних страдања, Христос је прославио Бога на земљи - испунио дело по величини не мање од стварања света. Он је васпоставио палу људску природу, примирио Божанство и човечанство, и учинио људе заједничарима Божанске природе (2 Петр 1,4).

Учинивши дело "које Му је Отац дао да испуни', Христос Се и по човечанству Своме прославио оном славом коју је, као Бог, имао "пре постања света" (Јн 17, 5) и сео човечанством Својим с десне стране Бога оца, чекајући да непријатељи Његови буду положени под ноге Његове (Јевр 10,13).

Поставши за све оне који су Му послушни Узрочник вечног спаења (Јевр. 5.9), Христос и по узласку на небеса пребива "у две природе несливено познаван" (Богородичин догм, шести глас), "две воље у двема природама имајући во вјеки" (Васкршњи канон, глас пет, тропар осме песме), но прослављено тело сад не може да страда и нема потребу ни у чему, а у складу с тим његова људска воља ни у чему се не може разилазити са божанском. С тим телом Христос ће доћи у последњи дан да "суди живима и мртвима", када ће као Цар, не само ио Божанству, но и по човечанству Своме, са свим Својим вечним Царством покорити Богу Оцу, да "буде Бог све у свему" (1.Кор. 15,28).