"Ако опраштате људима грехе њихове, опростиће и вама отац ваш небески."

Свето Писмо

Друга најчешће употребљавана реч у Новом Завету је праштање. (О. Србољуб Булић)

Само из и у име љубави је право праштање. Само ако је Христос међу нама, онда се може праштати. (Др Владета Јеротић)

Само се праштањем може зауставити зло, а то није исто што и повлачење, потискивање, то је победа, то је издизање изнад зла, то је окретање добру и светлости. (О. Љубивоје Стојановић)

Ако ти сагреши брат твој, укори га; па ако се покаје, опрости му. И ако ти седам пута на дан згреши, и седам пута на дан дође к теби и каже: кајем се, опрости му. (Свето Писмо)

Ако је дошло до праштања и покајања, десио се живот, Бог је дао живот, тако је једино могуће измирење, спасење. Љубав нам даје живот. (Епископ браничевски Игњатије)

Не треба да опраштамо само речима, то је само спољашњи израз. Господ тражи да ми свакој души опраштамо од срца, и онда та душа то осећа, не треба ни да кажемо реч, она осећа да смо јој заиста опростили. Зашто осећа, како осећа? Зато што смо ми људи мислена сила. Ми смо мислима везани једни са другима. Кад помислимо на неку особу, она одмах прима наше мисли, али ми смо расејани, умно разбијени, па не можемо да видимо, ко нам упућује мисли и шта нам упућује. Али, она душа која се умно прибрала, која се сјединила са Господом, и коју је Господ ослободио од расејаности, она зна које мисли од ње произлазе, које долазе од непријатеља, а које од пријатеља. (О. Тадеј)

*

О. Петар Лукић

Ко не умије да прашта, не умије ни да воли. Ако те је неко кога си вољео јако повриједио, а ти му не можеш опростити, значи да је твоја љубав била лажна, да ти није рањено срце, већ гордост. Ако си хришћанин, не само именом, већ животом – опростићеш. Смоћи ћеш снаге за ријечи Христове: "Опрости му, Боже, не зна шта чини". Опростићеш свога Спасења ради. То није правдање лоших дјела оног ко те је повриједио, већ прихватање воље Божије и пребивање у Христу. Ништа се на овоме свијету не дешава без Божијег допуштења. Ако је Бог допустио да се нешто деси – ко си ти да то осуђујеш? Јеси ли ти очишћен од својих гријехова да се смијеш бацати каменом на ближњег? И он је Божије дијете, икона Божија, има своје муке, свој крст. Ако не видиш у њему икону Божију, не видиш је ни у себи.

Можда је Бог допустио твоју рану да би пружио прилику твојој љубави, праштању, вјери? Не смогнеш ли снаге и храбрости за то, ђаво ће однијети побједу, а двије свијеће Божије ће згаснути. Праштањем отвараш пут ближњем за покајање. Моли се за њега! То је једини пут ка праштању и сламању сопствене гордости. Али, добро пази – ако се не молиш искрено, ако му, молећи се, ниси опростио, сијеш зло сјеме по њиви Господњој. Какви ће плодови нићи на њој?

Ако не можеш опростити, немој долазити на Литургију, немој постити ни причешћивати се јер си лицемјер и лажов. Тражиш да ти Господ опрости твоје гријехе, а сам не можеш опростити ближњем! Коју вјеру исповједаш и коме се Богу молиш? Са горчином и неопроштеним увредама у срцу, твоја вјера није она коју је проповједао Спаситељ, вјера покајања, праштања и љубави. Ако такав, горд и гњеван, стајеш пред Господа, онда тргујеш светињом, твоје учешће у животу Цркве је фарисејство и лаж. Чиме ћеш заблагодарити Господу? Истинска благодарност је подвиг праштања и повјерења у добру Божију намјеру, чак и када је за тебе то веома болно.

"Покајте се јер се приближи Царство Небеско."

Свето Писмо

Све почиње самоспознајом, то је повратак Богу. Нема паузе, кад макар и на кратко станемо у чињењу и путу добра, настаје пад. Кајање је одлука да хоћемо да живимо са Богом. (Епископ јегарски Порфирије)

Кад је отац Пајсиј био упитан о томе како треба да изгледа молитва, рекао је: "Не интересује ме да замрачиш собу у којој се молиш, сједнеш на свој троножац, узмеш бројаницу и причаш у недоглед, већ да сваку молитву започнеш искреним покајањем". При покајању нестају питања. Као отац кад грли блудног сина... Све остало престаје да буде важно. Кроз покајање учиш да прашташ себи и другима, као што ти и Бог опрашта твоје многобројне гријехе. Нема ту више питања: Што си то урадио, како си могао, шта те је навело... Смисао опраштања више не допушта и не тражи никаква питања. Покајање је радост сусрету и радост сусрета. Ријеч СРЕЋА и ријеч СУСРЕТ имају исти корјен. У основи ријечи срећа је сретање, сусрет. Нема среће без сусрета са човјеком, са Богом, са природом, са собом. Покајање је полазак у сусрет. Као што дијете иде мајци, тетура се, пада, невјешто хода, али има само једну мисао – да стигне мајци. Тако је и са нашим ходом до Исуса, до Цркве. Невјешто, падамо, тешко ходамо, али је важно да знамо куда идемо и који је смисао тог хода. (Епископ захумско-херцеговачки Григорије)

О појединим случајевима не расуђујемо по времену које треба утрошити, него по начину покајања. (Старац Порфирије Светогорац)

Покајање је почетак Спасења. (Др Владета Јеротић)

Кајање није само тренутак, то је доживотан процес. Покајање је Дар Божији. Све што ми сами можемо је да спознамо сопствену немоћ, остало је све уз Божију помоћ, па и Дар покајања. Свети Јероним, када је упитао: "Боже, шта да Ти принесем? Немам шта..." – добио је одговор: "Имаш. Своје грехе". То је једино што заиста и можемо учинити и принети – будност за сопствене грехе и свест о томе. Претпоставка покајања је вера у Бога. Говорио ми је један човек да је стално одлазио на исповест своме исповеднику и стално исповедао један исти грех у кога је увек изнова упадао, иако би се покајао. И свештеник би му сваки пут одговорио: "Ништа, чедо, устани". Никакав други одговор, никакво прекоревање, савети, само: УСТАНИ. Значи, немој да те Бог затекне у паду, већ устај. Треба увек бити пун оптимизма. Свети Никодим је говорио: "Не смете себе кињити због једног греха". Треба само спознати да си грешан, а не да анализираш, треба то да прихватиш и да се и даље бориш". (Епископ јегарски Порфирије)

Покајање није само да одемо код свештеника, већ је потребно да се душа ослободи тих мисли и депресије у коју је упала због кривудавих линија у свом животу. Покајање је измена живота. (О. Тадеј)

Покајање је аутентично кад непоколебљиво станемо на пут који води ка Христу, када Га безусловно волимо, а наша свакодневица ће можда бити испуњена привременим делимичним падовима и одступањима. Али, наше неодустајање да останемо на Христовом путу и чежња и жеља да се вратимо Христу кад смо се од Њега удаљили, у томе се крије тајна покајања. (Епископ јегарски Порфирије)

Због покајања је разбојник који је био распет десно од Христа био први становник раја. (О. Петар Лукић)

Повест о преносу чесних моштију светог Николаја чудотворца

Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таквим праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари¹. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таквог светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја.

То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Барију, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој.

После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. Они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви.

Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11. априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9. маја (по старом календару, 22. по новом). А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора.

И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду – двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. – О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег.

Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву²и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја (по старом календару, 22. по новом) празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца.

И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро³. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин.

Напомене:

1. Град Бари налази се на југу Италије, на западној обали Јадранског Мора, у покрајини Апулији. Становништво јужне Италије било је издавна грчко. Крајем деветога века ту се утврдила власт грчкога цара. Године 1070 град Бари заузеше Нормани, северно племе германско, али се и после тога у неким апулијским манастирима сачувала православна вера и богослужење, и они су дуго били потчињени цариградском патријарху.
2. Та црква постоји и данас и у њој почивају и данас мошти светог оца Николаја, мада сакривене од народа.
3. Преподобни Никодим Светогорац, који овај синаксар о преносу моштију Св. Николаја преведе са словенског језика на грчки, вели да је свето миро из моштију светитеља Николаја престало истицати у Барију од онда када је западна латинска Црква одступила од православне вере и догмата Светих Отаца.

Монаштво

- Монаси (сам, јединствен) или калуђери (од грчког - добри старац) су људи који се одричу свега пролазног ради Христа и царства небескога и труде се да буду верни Христу до смрти. Растући у љубави према Богу, они врше и посебну службу сведочења реалности царства небеског и његове привлачне моћи.
Почеци монаштва повезани су са са почецима цркве али посебан узлет монаштво је добило у време прихватања хришћанске цркве као званичне државне цркве Римског царства. После уласка у Цркву најширих слојева становништва, првобитни жар хришћанских заједница у неколико је био умањен, па је процват монаштва у четвртом веку дошао као реакција на повлачење идеала савршенства.
Још од раније поједини испосници повлачили су се у египатске и сиријске пустиње на усамљенички живот и потпуну посвећеност Богу. Један од најпознатијих примера оваквог начина живљења био је свети Антоније. Пустињаци или отшелници, међутим, обично нису остајали сами, већ се око њих окупљао велики број оних који су желели њихово духовно вођство.
Некадашњи римски војник, свети Пахомије Велики (292-346) подигао је први манастир у данашњем смислу и уместо у разбацане отшелничке колибице, монахе сместио под један кров. Тај тип монашког живљења познат је у Православљу под именом општежиће (киновитско монаштво, за разлику од идиоритмичког - самачког начина живота) и убрзо се проширио по свим крајевима до којих је допрло хришћанство. Касније се развио и мешовити облик манастира са општежићем и издвојеним испосницама.
За коначно обликовање заједничарског живота велику заслугу имају списи светог Василија Великог . Тек он је увео посебни монашки завет и посебни обред монашења.
Монаси су од тада давали и данас при ступању у монашки чин дају завет послушности, безбрачности и сиромаштва. Манастири никад не могу бити мешовити већ искључиво мушки или женски, руковођени су од старешине који се бира између самих монаха (игумана, то јест игуманије).
Монаштво на Западу кренуло је путем "специјализације" ради учествовања у мисионарским, педагошким, научно-теолошким и црквено-политичким задацима, и тамо су се развили многи "редови". У Православљу је постојао и постоји само један "ред", једна врста монашке одеће; дуга црна раса или риза, цилиндрична камилавка као покривач главе, само један јединствени облик молитве.
Временом утицај монаштва је у оквиру Источног римског царства, Византије, растао до те мере да је негде од шестог века почела да се устаљује пракса да се епископи бирају искључиво из редова монаха.
Монаштво је много учинило на очувању чистоте Православне вере, на одбрани светих икона, на развијању Православне мистике. У време сутона Византије, али и српске немањићке државе, и у српским крајевима осетио се велики утицај мистичког монашког исихастичког покрета потеклог са Свете горе, који је обновио темеље Православне духовности и умногоме помогао опстанку Цркве у периоду турског ропства, а утицај исихазма се у Православљу и данас осећа.
Аскетска литература настала у монашким заједницама на основу подвижничког искуства небројених монаха пружа велике примере онима који крећу на крстоносни хришћански пут, а монаштво још увек живи у свим помесним Православним црквама, јарко сведочећи истине Православне вере.

ЈЕРУСАЛИМ-ЦРВКА СВ. АРХАНГЕЛА Плач иконе св. Саве Освећеног

Икона св. Саве Освећеног је проплакала.

ХИЛАНДАР, КОЛИКО ЉУБАВИ У ЈЕДНОЈ РЕЧИ

Кроз његово име Божија милост се излива на православне и друге праведнике. А како га описати:



Хиландар је пре свега непресушни извор духовне мудрости, Божији храм на земљи благословеној, дом Светог Саве и Светог Симеона, заштитник верних српских владара и српског народа као и свих православних; део је врта Пресвете Богородице, кога је даровала српском народу на спасење и духовну радост. Он је извор најтоплијих спасоносних молитви, борац против неразума, немудрости и неморала данашњег времена; он је позив Господа Исуса Христа да се вратимо поштењу, мудрости и части наших предака, чувар је моштију више од сто светитеља. У Њему се налази један од највећих делова Часног Крста. Његови зидови вековима пркосе времену, чувајући Тајне Божије и за будућа покољења.

Хиландар је добио име по своме обновитељу, војводи Хиландариосу. Касније то име је потврђено као Богоугодно следећим догађајем:

Наиме, на месту где се налази данашњи Хиландар, међусобно су се поубијали војници једне те исте војске, која је послата да ороби манастир:

"Непријатељ беше кренуо са две стране на ову Свету обитељ и то у два супротна правца. У том паде густа магла. Нападачи, не видевши да пролазе манастир, наиђу једни на друге и не разазнајући се у тмини, поубијаше се тако да их је од хиљаде једва троје остало. Ово троје видевши у овоме прст Божији, оду у манастир, испричају калуђерима целу ствар и сами приме образ монашки." Реч хилиас значи хиљаду, а андара - магла.



Самим доласком на тло Свете Горе, посетилац може осетити светост ове земље. Велику радост је већ могао видети у раздраганом лету великог броја галебова на путу ка њој. Ова земља је удостојена Богородичиним доласком и благословом да буде врт тиховања и молитве свим оцима који су свој живот посветили Богу. Богородица је тада благословила, да је Света Гора земља мушкараца и да на њу не сме крочити женска нога. Тешка манастирска врата отворена су сваком добронамерном мушкарцу, који је дошао да се поклони великом броју светиња. Неизрецива је радост поклонити се икони Мајке Божије Богородице Тројеручице, за коју су везана многа чуда:



Икону Богородице насликао је Свети апостол Лука на табли, на којој су обедовали Господ Исус Христос, Пресвета Богородица и праведни Јосиф. Она је била породична својина Јована Дамаскина, када је у 8. веку кулминирала јерес иконоборства, чији је покретац био византијски самодржац Лав трећи Исавријанац. Јован Дамаскин, подстакнут Божијом ревношћу, дошао је у сукоб са јереси овога цара. Калиф града Дамаска, лажно обавестен од стране византијског цара да је Јован завереник против калифата, нареди да се Јовану одсече десна рука, што је одмах и извршено. Када је онај дан Јован приклањао вечеру, замоли да му се да Његова одсечена рука. Држеци левом руком своју одсечену десну руку и спајајући је са телом, он се целе ноћи молио пред иконом Богородице и после неког времена уморан заспа. У сну му се јави Богородица и рече му да му је рука исцељена, а да заузврат треба да настави своју праведну борбу против иконоборства. Пробудивши се он виде да му је рука потпуно здрава, једино је на месту где је била одсечена остала црвена нит, да га подсећа на ово чудо. У знак захвалности Свети Јован се постарао да на доњој левој страни иконе припоји у сребру изливену руку, сличну одсеченој. Због тога се ова икона Пресвете Богородице назива Тројеручицом.



Тројеручица је први пут својом топлином озарила манастир Хиландар када ју је донео Свети Сава, из манастира Светог Саве Освећеног из Палестине, где се замонашио Свети Јован Дамаскин. Свети Сава Освећени је пред своје блажено упокојење дао заповест да се по његовој смрти игумански штап причврсти за његов гроб. Тада је прорекао да ће у будућности у манастир као поклоник доћи један царски син његовог имена и да ће приликом његовог поклоњења гробу, игумански штап пасти. Освећени је заповедио да се том царском сину као благослов да игумански штап, заједно са иконом Богородице Млекопитатељнице. Знајући за ово пророство Светог Саве Освећеног, Свети Јован пре своје смрти остави завештање, да се и његова икона Богородице Тројеручице да том истом царском сину. После пет векова, хиландарски монах Сава долази да се поклони гробу Светог Саве Освећеног. Тада игумански штап паде, а монаси којима је завештање пренето, испунише жељу Светих и дадоше Светом Сави игумански штап и иконе Богородице Млекопитатељнице и Тројеручице. Тада је Свети Сава донео ову икону у Хиландар.

У 14. веку икона Богородице Тројеручице прелази у власништво манастира Студенице. Пред напад Турака, монаси овог манастира су се постарали да спасу највредније драгоцености , па су икону Тројеручице привезали на леђа једном магарету кога су пустили да иде вођено вољом Пресвете Богородице. Магаре је прешло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. Угледавши га манастирски оци похиташе да скину икону са леђа магарета, након чега је магаре пало мртво. На том месту, данас постоји капела, као знак сећања на тај чудесни повратак иконе Мајке Божије, којој певамо:

"Радуј се, јер си твојој светој вољи бесловесно магаре чудесно покорила,
Радуј се, јер си на магарету Икону Твоју благодатну из Србије на Атон чудесно пренела,
Радуј се, јер си пустињу светогорску миомирисом светиње испунила,
Радуј се, јер си хиландарску обитељ милошћу својом облагодатила". 

Због велике почасти, као знак благодарења Богу, монаси су ову икону поставили на горње место у олтару Саборне Цркве. Неколико десетина година касније, Игуман манастира Хиландара умире. Тадашње браство је било сачињено од монаха различитих националности, па је сваки предлагао свог сународника за новог Игумана. Пошто никако нису могли да се сагласе, Пресвета Богородица решава тај проблем. Неколико јутара икона Мајке Божије сачекала је монахе који су долазили на јутрење на игуманском месту. Они су је враћали у олтар, мислећи да је неко греском померио икону. На крају монаси одузеше кључеве еклисиарху за кога су сумњали да је починитељ овога дела и сами закључаше врата претходно проверивши да неко није остао унутра. Када су следеће јутро ушли у Цркву, видеше да икона поново стоји на игуманском престолу, схватише да она сама тако хоће и заблагодарише Богу. Док су разговарали о овом догађају у манастир дође један пустиЊак свима познат по својим врлинама и рече им да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да она постаје Игуманија и да они међусобно треба да се помире. Од тада, икона Пресвете Богородице Тројеручице није померана са свог игуманског престола. Сви монаси пре служеЊа у Цркви врше поклоне пред Њом, као пред Игуманијом.



"Радуј се, јер срца братије, која узима благослов од Иконе Твоје, испуњаваш страхом и побожношћу"

Брижне душе наших хиландарских отаца, послале су копију иконе Богородице Тројеручице у Србију да се пред Њом могу поклонити сви они који нису у могућности да оду на Хиландар. Наш град био је удостојен посетом ове Иконе у трајаЊу од 5 дана.

И данас се пред иконом Богородице Тројеручице догађају чуда. За то, најбољи доказ су предмети од злата и сребра најчешће у облику исцћељених делова тела, који представљају дарове излечених поклоника, а који су искачени пред иконом Мајке Божије.

"Радуј се, Помоћнице наша, Која нам помажеш Иконом Својом, Тројеручицом"

У манастиру Хиландару је, све благословено. Божија милост пројављује се и кроз лозу Светог Симеона.

После упокојења Светог Симеона, за време службе, из његовог гроба и са његовог лика на зиду потекло је миро, које је одмах чинило чуда. Свети Сава је Свете мошти свога оца пренео у Србију, у манастир Студеницу, где се и данас налазе. Иако је Свети Сава овим испунио жељу свога оца, хиландарски монаси су били јако тужни сто је Свети старац отишао од њих. Њима на утеху, из гроба Светог Симеона изникла је лоза, која бесплодним супружницима по њиховој вери даје потомство. Свети Симеон се по упокојењу јавио монасима и рекао им, да све док лоза рађа, дотле ће и његов благослов бити над Хиландаром. Лоза излази из његовог гроба, пролази кроз зид Цркве напоље и грана се уз специјално за њу направљену конструкцију. Монаси кажу да она већ 800 година сваке године, без изузетка, рађа плодове.

Најпознатије чудо везано за ову чудотворну лозу, десило се у 16. веку, када је солунски паша који није имао деце дошао у Хиландар и затразио грожђе. Ускоро, благодарећи овој лози добио је сина, кога је из захвалности донео у Хиландар да служи манастиру. Монаси су му рекли да је његов син показатељ Божије милости према њему и да он треба да га задржи. Ипак, желећи да се некако одужи манастиру и братији, паша је Хиландару поклонио велико имање ван граница Свете Горе које се зове Каково. Са тог имања манастиру данас стижу највећи приноси. Хиландарци свакоме ко затражи дају ово грожђе, са упуством за употребу. Наравно, грожђе помаже само онима који имају чврсту веру.



Не постоји довољан број речи да се опише Хиландар. Ваљда се таква светиња и не може описати речима. Његова главна Црква Ваведења Пресвете Богородице, два висока кипариса у порти, Његова трпезарија, високи пирг Светог Саве, нетакнута природа, плене сваког посетиоца и у души му изазивају осећај Богоугодног смирења. Хиландар још представљају и духовношћу плене Крст цара Душана, пирг краља Милутина, непресушни бунар Светог Саве. Његова костурница чува кости многих упокојених монаха. Његова башта под западним зидом привлачи пажњу својим изгледом јер “њој је равна само башта рајска и прекрасна авлија версајска." Малену Цркву Светог Трифуна, на рубу баште користе монаси који обрађују земљу, када има пуно посла, да не би морали у време молитве да иду у главну Цркву.

Хиландар је још драга браћо и сестре предивно појање оца Илије, ведрина плавих очију оца Никанора, смирење оца Саве, ревност оца Кирила, чврста реч оца Василија, послушност оца Никодима, мудрост старца Митрофана ... И кад звук клепала у раним јутарњим часовима означи нови дан и звона означе почетак молитве у Цркви Ваведења Пресвете Богородице, док ми јос спавамо, осећајмо се спокојним јер се наши хиландарски оци моле за нас.

Причати о Хиландару, а не говорити о Богу и спасењу које нам нуди, о светитељима, њиховом животу, врлинама, подвизима у вери и поукама празан је говор и наука која говори о сенци, уместо о духовној светлости пред којом ове сенке нестају. Сетимо се беседе владике Порфирија, који прича о начину прославе хиландарског јубилеја:



"Многи фактори, институције, структуре нашег народног бића улажу све своје снаге да би увеличали тај догађај, то сећање на велику светињу, манастир Хиландар. Организују се бројни скупови, симпозијуми. Једни расправљају о лепоти архитектуре, други о значају иконографије, трећи о књигама које су тамо написане, четврти о епископима који су стасали духовно и проистекли из Атонске Горе, пети - да и наша држава има своје темеље, своје извориште управо у манастиру Хиландару ... Наравно, добро је поводом 800 година Хиландара славити све ове димензије које сам навео. Али, да би смо истински, на прави начин прославили јубилеј, ми морамо славити православно, хришћански. Ста то значи? Славимо монахе који су зивели у Светој Гори и без којих не би постојале ни оне зидине, ни лепота фресака, ни кЊиге безбројне - да нису постојале сузе покајне, подвизи и грашке зноја које су натапале Гору Атонску. То је био тај подвиг и корен из којег је проистекло све оно што се зове манастир Хиландар. Зато, ако хоћемо истински да славимо те подвижнике и светитеље који су тамо живели, сам Хиландар као такав, ми морамо пре свега да се потрудимо да својим животом, свако по својој мери и на своме месту, да се на њих угледамо. Јер то је истинско славље, истински јубилеј."
Из ових речи оца Порфирија јасно нам је да Хиландар не треба представљати и славити модном ревијом или сличном назови културном манифестацијом. Њему се прво диви душом, па онда очима.
Хиландар смо и сви ми који га волимо, који са њим живимо, са којим се боримо за исту једину светлост, светлост јачу од свих светлости, за Исуса Христа. Хиландар је и Србија, јер осећа сваку њену патњу. У тешким временима он је наша незаменљива духовна снага, покретач свега доброг и мудрог кроз име Божије. Величајући име Свете Тројице, Пресвете Богородице, Светог Саве, Светог Симеона и Свих Светих, будимо свесни да док је Хиландара биће и Србије и најчистије вере Христове.

Икона Пресвете Богородице Тројеручице у Манастиру Каленићу