НАЈВЕЋИ СРПСКИ ГРЕХ

Највећи српски грех

Једном приликом сам седео са својим дугогодишњим пријатељем, изузетно образованим и духовно искусним човеком, владиком Српске православне цркве. Као и увек, читав наш разговор је имао тих и свечан карактер. Без много речи, са дугим периодима ћутања, у заједничком осећању тежине времена у коме живимо.

Пред зидовима испуњеним књигама и иконама, под пригушеним вечерњим светлом, читав овај несвакидашњи разговор свео се на заједнички покушај нашег одговора на једно подједнако компликовано колико и тајанствено питање. Рекли бисмо питање свих питања: који је то највећи, онај првородни српски грех?

Да, заиста, који је то највећи наш грех? Из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти.

И разговор се тако претворио у велико и страшно подсећање на све оно што нам се дешавало.

Пред мирним погледом мог ћутљивог саговорника, ја сам полако набрајао ужасне сцене нашег пада у историји. Једну по једну.

Као на исповести, ређао сам страшне сцене крвавих стратишта и народних збегова. Сећао сам се свега оног што мрзне срце и леди душу.

Сећам се кумовске секире; сећам се официрске сабље која сече дојке српске краљице; сећам се крвавог ножа како се у Топчидерској шуми немилосрдно забија и касапи лице најплеменитијег владара наше модерне историје; сећам се просјака и богаља са највишим војним одликовањима после сваког српског рата; сећам се будућег српског војводе Живојина Мишића како залаже код поверилаца све што има, чак и свој шињел (пошто је као обреновићевац избачен из војне службе); сећам се највеће јунакиње Солунског фронта, бесмртне Милунке Савић (носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, медаље Обилића и два ордена француске Легије части) како после Првог светског рата ради као чистачица и клечи поред кофе са прљавом водом само да би исхранила своју породицу - у истој оној краљевини у чијем је ослобођењу онако славно учествовала, прерушена у мушкарца, вишеструко рањавана...

Сећам се православних цркава подигнутих у ваздух српском руком; стрељања Христове иконе; угашених крсних слава; забрањене ћирилице; прећутаног Јасеновца...

Сећам се свега што иначе покушавамо да заборавимо, свега оног што нас прати као демонска сенка, удобно смештена између редова наше историје...

Требало је поднети сав овај одједном оживљени ужас.

Дуго ћутање. И једва савладан, тешки уздах покајања за све оно што су најгори међу нашим прецима радили својој рођеној браћи, својим кумовима, пријатељима, вођама, владарима...

Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне! Помилуј нас, Благи!

А после молитве, покушали смо да некако растумачимо овај језиви хаос безумних, нељудских грехова нашег народа.

И пробао сам.
Набрајајући редом: грех оцеубиства; издају; самовољу; себичност; похлепу; непоштовање свега великог и заиста вредног...

Мој ћутљиви, мудри саговорник подсетио ме је да су ово „само одблесци нечег старијег од свега набројаног". Да постоји праузрок читаве ове тужне хронике наше срамоте и бешчашћа. И да је „овај страшни грех вешто прерушен у један наизглед сасвим безазлени облик". У нешто што нам се и не чини као грех.

Открио ми је, у једној јединој речи, суштински разлог свих разлога нашег поновљеног страдања.
Изрекао је решење:
„Највећи српски грех, онај из кога касније произлази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице, јесте нестрпљење." 
Обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено нестрпљење. Оно је наш највећи, најтежи, онај оригинални грех. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити...

Као и увек, најкомпликованија питања захтевају оне најједноставније одговоре. Који су, показало се, често и једини прави.

Јер нестрпљење није супротност „стрпљењу", већ мудрости.

Нестрпљење је очито показани недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушје и маловерје. Нестрпљење је узрок сваком разочарању. Нестрпљење је побуна против онога „нека буде воља Твоја". Нестрпљење је почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско „бунтовништво без разлога". Нестрпљење је безбожни отпор свему ономе што не разумемо.

Није ми остало ништа друго него да се сложим са својим мудрим, стрпљивим пријатељем.

И да сада овде и вама, драги моји, пренесем сећање на овај давни разговор. Са надом да ћете ме разумети. И поверовати речима српског епископа, надахнутих хиљадугодишњом мудрошћу православне цивилизације.

Зато, молим вас, немојте бити нестрпљиви. Колико год да вас боли. Колико год да вам се чини неиздрживо.

Свети Владика Николај "

O скором доласку Господа

http://www.youtube.com/watch?v=lwPVSWzCqgI
Ево ћу доћи скоро (Откр. 22, 7)
Рећи ће неверни и душегубни: обећао је пре две хиљаде година да ће доћи, па још не долази! Тако се подсмевају они који ће кукати у вечној муци. А ми који се спремамо за радост у Његовом царству, знамо да ће Он доћи у сили и слави, као што је и обећао.
Ми знамо да је Он већ дошао небројено пута. и показао се Својим верним. Није ли Он дошао био Јовану Боговидцу, коме је и казао оне речи: ево ћу доћи скоро? Јован Га је гледао у сили и слави, и осетио је руку Његову на себи, кад је се био уплашио и пао пред Његовим ногама као мртав. И метне десницу Своју на ме. Није ли Он дошао Савлу, кад је овај најпре дисао мржњом на хришћане, и кад је на путу за Дамаск пао на земљу видећи Господа и чувши Његов глас: Савле, Савле, што ме гониш! И опет, није ли Он дошао у срце апостолу Павлу, када овај признаје: не живим ја него Христос живи у мени! И није ли Он дошао многобројним мученицима и мученицама за име Његово, да их охрабри, исцели, помилује? Није ли се Он јавио Антонију Великом, Теодору Стратилату, св. Харалампију, светој Марини, светом Силвестру, и толиким, толиким другим?
Но шта говоримо? Није ли се Он трећега дана вратио из царства смрти и дошао апостолима? И није ли толико и толико пута дошао Цркви у помоћ, и као из мртвих васкрсавао је, кад год су непријатељи Његови ликовали мислећи да су заувек Цркву Његову предали смрти? Није ли се Он показао силом Својом у Цркви и у време Нерона, као и у време Константина; у време Јулијана као и у време Јустинијана: у време арапског гњета као и у време турског и монголског гњета над хришћанима?
О браћо моја верна, не дајте се заварати. Он је дошао безброј пута, и дан данас долази. Свакој души. којој може да приступи од нечистоће, Он долази. Па ипак, ми Га сви чекамо да дође последњи пут у сили и слави. И знамо, да је и тај Његов долазак сигуран.

Витлејем - Свети Град

Цео Стари завет говори о рођењу Месије из Изабраног народа. Он ће се родити од Дјеве, Он кога пророк Исаија гледа над серафимима, пророк Данило посматра на облацима, а пророк Језекиљ Га види на престолу славе. У књизи Приче Соломонове чак стоји у које ће се време родити Месија: „ Јер, када кротка тишина зали све и ноћ у своме току достиже средину-поноћ, сиђе с неба од царских престола свемогућа Реч, Господе, као страшни ратник на средину пропале земље.“ Остајући у красоти свога божанства, Господ ће узети учешћа у природи људској и обућиће је на себе. Невидиво постаће видиво, сусрешће се Оригинал са ликом. Несагледиво небо обући ће се у вештаство и постаће Оно које ће човека спасити од греха, смрти и ђавола.

А један мали, Јудин град, постаће велики, као што рече пророк Михеј за град рођења Богомладенца Христа.

Витлејем - град хлебова, јеврејски Бет лехем, арапски Бет лахм, је на месту старог града, некада 16, а данас само 9 километара јужно од Јерусалима. Налази се на 726 метара надморске висине. Окружен је плодним њивама и брдским виноградима, због чега је првобитно зван Ефрата, што значи плодно. Рођење Христово раздели Стари и Нови завет, старо и ново време, стари и нови свет, па је и данас у Витлејему уочљива подела на цркву Христовог Рођења и преостали Витлејем.

 

Стршљенови бране светињу

Изнад пећине Христовог Рођења-Вертепа данас је огромна и величанствена црква коју подиже Света мајка цара Константина Јелена Равноапостолна, 324. године као своју прву задужбину у Светој замљи, док је део порушеног храма у 6. веку доградио цар Јустинијан. На унутрашњим стубовима цркве, којих има 48, осликани су Васељенски сабори заједно са представама светих. На једном од ових стубова постоји сведочанство у облику крста. Наиме, када су пљачкаши, Сарацени, упали у храм Рођења Христовог из стуба су излетели стршљенови који су пљачкаше нагнали у бекство, као што некада Господ поможе војсци Исуса Навина против два цара Аморејска који побегоше због стршљенова.

Само место рођења Христовог означено је, у Вертепу, звездом са 14 кракова која символично представља ону Витлејемску звезду. Поред су биле јасле, три степеника ниже (које се данас налазе у Риму), као и место где су мудраци стајали са даровима. Одмах поред је и прислужено кандило, где је просута прва вода окупаног Христа, као и ограђен, замрежен, простор где су јагње принели за Господа, први поклон Господу од људи-пастира.

У пећину се силази низ 16 степеника, док при излазу има 13. Све поклонике дочекује икона Витлејемске Мајке Божје, једина насликана са осмехом на лицу. Она је непосредно до улаза у Вертеп. Лево од Богородичине иконе, на стубу, налази се лик Христов из кога су потекле чудотворне сузе, миро на Божић 1997. године.

Како је дошло до избора овога места за рођење Месије?

Када римски цар Август нареди попис Источне римске империје, Сирије и Палестине, а како су обручник Јосиф и Дјева Марија били из рода Давидива, који се родио у Витлејему, дошли су из Назарета у Витлејем на попис. Јосиф и бременита Марија тада су повели вола и магарца (што се и изображава на иконама Рождества), вола да би платили данак цару, а магарца да носи Приснодјеву. Како је клицао пророк Исаија: „Во познаје господара свога, и магарац јасле господара свога.“ Пошто не нађоше нигде места за преноћиште, мада је Богородица у овом градићу имала врло блиске рођаке, они се склонише у ову пећину која једина остаде нетакнута зубом времена. Новорођеном Богомладенцу Христу, после анђела и пастира, вођени звездом, поклонила су се и три мудраца која цар Давид виде у Псалму 71. Иако незнабошци, знали су да пред Цара не треба изаћи празних руку, без дарова. Њихови дарови, злато, тамјан и смирна, објавише и две природе Христове, као Бога и човека, говорио је свети Лав.

 


Витлејемска звезда

Звезда којом су се руководили била је, у ствари, једна посебна појава (појавивши се, по светом Димитрију Ростовском, још на Благовести).

Свети Теофилакт Охридски вели: „Када иђаху мудраци, иђаше и звезда, када они одмараше, она стајаше.“ Ниједно небеско тело се не креће из правца север-југ (правац Јерусалим-Витлејем) већ само исток-запад, стога Витлејемску звезду и не треба објашњавати природним путем, астрономијом, а још мање астрологијом. Долазак мудраца од истока само је доказ да су Месију очекивали сви народи, а не само Јевреји, и да је Месија дошао да спасе све људе о чему говори псалмопојац Давид, пророци Исаија и Михеј, као и апостол Павле у посланици Римљанима.

Символика рођења Богомладенца Христа на попис становништва сазваног на захтев цара, јесте да ће и Христос, Цар славе, пописати у Књигу Живота, Књигу Јагњетову, све верне поданике своје. У порти Саборне цркве Христовог Рођења налази се пећина-параклис где се чувају мошти 14.000 витлејемских младенаца које крвожедни цар Ирод поби не би ли међу њима убио и Богомладенца Христа. У Старом завету за Бога гину праведници, а у Новом завету, видимо, прво деца, али и они који су чисти срцем као деца, каже Свети владика Николај Српски.

У Витлејему је данас и црква подигнута изнад Богородичиног бунара са кога је света породица чудесно захватила воду и после Сретења Господњег кренула пут Египта.

У близини Витлејема, где су пастири чули од анђела да се у граду Давидовом родио Спаситељ света, цркву је подигла царица Јелена, 326. године, посветивши је обручнику Јосифу. Преко пута је поље Воаз, на коме је цар Давид чувао своја стада као дечак, био помазан за цара од пророка Самуила, и на мегдану убио филистејског дива Голијата. На овом пољу је и старозаветни патријарх Јаков чувао своја стада. Недалеко је и манастир посвећен Светом Теодосију Великом у Јерусалимској, Јудејској пустињи, где су Мудраци са Истока преноћили три ноћи, вративши се другим путем, избегавши тако сусрет са церем Иродом у Јерусалиму.

Витлејем је данас град под палестинском управом ограђен од Јерусалима десетометарским бетонским зидом. Ипак поклоника никада више није било него сада. У Свету Земљу се не иде због географије и историје, мада и тога тамо има, већ се на света места иде због саборности Цркве православне и литургичког јединства.  

О свемогућству речи Божје

У Боги је све могуће што рече (Лк. 1, 37).
И рече Бог да буде светлост и би светлост: Док Бог не рече, светлости не би. Нити ма кога би ко би знао шта је то светлост, док Бог не рече и док светлост не поста. Исто тако. кад Бог рече, онда поста вода и суха земља, и свод звездани, и биље, и животиње, најзад и човек. Док Бог не рече, ништа од свега тога не би,нити ма кога би осим Бога, ко би знао да све то може постојати. Силом речи своје Бог створи све што се створи на земљи и на небу. Што год Бог захоће да буде,и рекне да то буде, то мора да буде, и не може а да не буде, јер је реч Божја неодољива и стваралачка. Створење света велико је чудо речи Божје.
Створивши све твари, Бог је опет речју Својом поставио ред и начин постојања свих твари и опхођења и одношаја твари према твари. И тај ред и начин што Бог постави велико је чудо речи Божје
Но постоји ред и начин међу тварима, видљиви и докучиви за нас људе, а постоји ред и начин невидљиви и недокучиви. По томе невидљивом и недокучивом реду и начину, који је тајна у Светој Тројици, десише се и дешавају се оне појаве, које људи називају нарочитим чудесима. Једна таква појава јесте безмужно зачеће Господа Исуса Христа у утроби Пресвете Деве Марије. То изгледа упадица у видљиви и докучљиви ред и начин, но то није никаква упадица за невидљиви и недокучљиви ред и начин. То рођење ваистину је велико чудо, ваљда највеће чудо које је нама смртним откривено. Но и сав створени свет је чудо, и сав видљиви и докучљиви ред и начин је чудо, и свуколико то чудо постало је речју Божјом, дакле онако исто као што се и Господ зачео у девичкој утроби. И ово и оно збило се силом речи Божје. Зато дивни Гаврил и одговара Пречистој на њено питање, које је питање свих поколења: како то може бити, одговара јој: у Бога све је могуће што рече.

O верности у страдању и венцу живота

Не бој се ни ода шта што ћеш пострадати...
Буди вјеран до саме смрти, и даћу ти вијенац живота (Откр. 2, 10)
Својим страдањем Господ је олакшао наша страдања. Он је претрпео највеће муке и изашао као победилац; зато Он може нас храбрити у нашем малом страдању. Он је страдао и трпео на правди, а ми страдамо и трпимо испаштајући своје грехе. Зато Он двоструко може нас опомињати, да истрајемо до краја, као што је Он, безгрешни, истрајао. Њему нико од нас није помогао нити олакшао муке и трпљења, а Он стоји уза свакога од нас кад страдамо, и олакшава нам наше муке и невоље. Зато Он има право да каже сваком страдалнику ради имена Његова: не бој се! Не бој се ни ода шта што ћеш пострадати, говори Он, јер Ја сам поднео сва страдања и познајем их; и ниједног се страдања нисам убојао, него сам их све примио на Себе и све их на крају - победио. Ја их нисам победио одбацивши их или побегавши од њих, него примивши их све на Себе драговољно и подневши их све до краја. Тако и ти прими на себе драговољно страдања, а Ја видим и знам, колико ти можеш поднети и докле.
Ако ли страдања буду трајала и до саме смрти, и ако ти она и смрт проузрокују, не бој се ипак: даћу ти вијенац живота. Крунисаћу те животом бесмртним, вечним. у коме Ја царујем са Оцем и Духом животворним. Бог те није ни послао на земљу, да угодно живиш него да се спремиш за бесмртни живот. Жалост би била велика, кад Створитељ твој не би ти могао дати бољи, и дужи и светлији живот него што је тај на земљи, који сав заудара на трулеж и смрт, и који је краћи него живот гавранова.
О браћо моја, послушајмо реч Господа, и сва ће нам страдања бити олакшана. Ако нам се ударци света сада чине као тврдо камење, кад послушамо Господа, они ће постати као пена морска.

O немоћи човека пред величанством Бога

И кад га видјех, падох к ногама његовијем као мртав (Откр. 1, 17).
То свети Јован паде као мртав кад виде Господа Исуса у слави. Свети Јован, љубљени ученик Исусов, јевенђелист, девственик, љубитељ Господа, ревнитељ светиње - он се не могаше одржати на ногама нити у присебности када виде Учитеља свога у небесној слави и сили Његовој! Него паде као мртав. Како ли ће тек издржати присуство Господа и поглед Његов, као пламен огњени, они који се огрешише о Њега, усташе против Њега, похулише име Његово, презреше љубав и жртву Његову, наругаше се крсту Његовом, погазише заповести Његове, гоњаху Цркву Његову, срамоћаху свештенике Његове, убијаху верне Његове? Шта ће се тек с њима десити пред лицем Господњим, кад свети Јован паде као мртав? Шта ће се десити с књижевницима који развраћају? са васпитачима који убијају веру у младим душама? са скептицима који сумњом својом трују људе? са разбојницима и лоповима? са развратницима и детеубицама? Шта ће се десити с непријатељима Христовим - кад пријатељ Христов паде као мртав пред неисказаним блеском славе Његове?
Толика је слава. и сила. и власт, и крастота, и господство, и светлост и величанство Господа Исуса, васкрслог и вазнесеног. да најближи другови Његовп. који су три године без страха гледали лице Његово на земљи. падају као мртви. кад Му сагледају лице на небесима, после страдања, смрти и победе!
Господе свеславни п свесилни, обасјај нас и оживи нас силом и славом Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

O величанству Христа Победиоца

А глава његова и коса бијаше бијела као бијела вуна,
као снијег; и очи његове као пламен огњени (Откр. 1, 14)
Таквога виде Исуса после васкрса и победе Јован Боговидац. Виде Га као сина човечјег, обучена у дугачку хаљину, опасана златним појасом, са седам звезда у десној руци, а лице Му бијаше као што сунце сија у сили својој. У таквој се сили и слави јавио Онај, који је на крсту био незрачан, и који се свима мимопролазницима чинио као најнемоћнији од синова људских.
Но зашто му коса бејаше бела као вуна и као снег? Не беше ли Господ, кад Га убише, једва 34 године стар? Огкуда Њему бела коса? Не означава ли бела коса старост? Ваистину, бела коса означава код смртна човека старост, но код Христа у слави она означава више него старост - она означава вечност. Вечно млада старост! Старост је прошлост. младост је будућност. Није ли Он и једно и друго у исто време? И више него сва времена прошлости и сва времена будућности - надвремена вечност.
И зашто му очи беху као пламен огњени, То је Свевидећи, зато. Од сунца се штошта може и сакрити, али од Његовог погледа не може се сакрити ништа од свега онога што је на небу и на земљи и под земљом. Он прозире сва влакна свих ткања у природи: Он прозире све атоме у камену, све капље водене у мору, све частице ваздуха, све помисли и све жеље свих створених душа.
То је Онај исти, и нико други, који је из састрадалне љубави према роду човечијем сишао на земљу, обукао се у смртно и страдално тело, поруган и попљуван био од грешних људи. То је Онај исти, који је незрачан висио на крсту међу разбојницима, и као мртвац сахрањен био од Јосифа и Никодима.
О браћо, како је страшно и помислити, како је великог и величанственог посетиоца имала земља! А још страшније - на кога су безумни људи дигли руку!
Господе величанствени, опрости нам грехе наше, и сети се и нас у сили и слави Својој. Теби слава и хвала вавек. Амин.