"ВЕЛИКА ЈЕ ТАЈНА ПОБОЖНОСТИ" Старац Порфирије Кавсокаливит

 "Црква је беспочетна, бескрајна, вечна, као што је и њен Оснивач, Тројични Бог, беспочетан, бескрајан, вечан. Црква је несаздана, као што је и Бог нестворен. Она је постојала пре свих векова, пре анђела, пре стварања света, пре "постања света"(Еф.1,4), како вели апостол Павле. Она је божанска установа и у њој "обитава сва пунота Божанства"(Кол.2,9). Она је Тајна над тајнама. Та Тајна је била неоткривена, а открива се "у последња времена" (1.Петр.1,20). Црква остаје непоколебива јер је укорењена у љубави Божјој и у Његовом великом Промислу.   Вечну Цркву сачињавају три Лица Свете Тројице. У мисли и у љубави Тројичнога Бога, од искони су постојали и анђели и људи. Ми, људи, нисмо се родили сада: у свезнању Божјем постојимо пре свих векова.     Љубав Божја саздала нас је по лику и по обличју Божјем. Уврстила нас је у Цркву иако је знала за наше богоодступништво које је имало уследити. Дала нам је све, како би и нас начинила боговима по благодати и по дару. Ми, међутим, злоупотребивши своју слободу, изгубисмо првобитну лепоту и праведност, те отпадосмо од Цркве. Ван Цркве, далеко од Свете Тројице, изгубисмо рај, изгубисмо све. Но, изван Цркве нема спасења, нема живота. Зато нас милосрдно срце Бога Оца није оставило ван љубави Своје. Бог нам је поново отворио врата раја у последњим временима и јавио се у телу.     Оваплоћењем Јединороднога Сина Божјег опет је људима откривен предвечни план Божји о спасењу човека. О томе Апостол пише: "И заиста, велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави" (1.Тим. 3,16). Речи апостола Павла јесу речи препуне смисла, божанствене, небеске речи. У бескрајној љубави Својој Бог нас је поново сјединио са Црквом Својом у Личности Христовој. Улазећи у несаздану Цркву, прилазимо Христу, улазимо у простор нестворене светлости. Другим речима, и ми, верни хришћани, призвани смо да постанемо несаздани по благодати, да постанемо заједничари бижанских енергија, да уђемо у Тајну Божанства, да превазиђемо наш светски начин умовања, да умремо као стари човек (Кол.3,9 , Римљ.6.6 , Еф.4.22 ) и да постанемо обожени или убожени. Када живимо у Цркви, живимо Христом. Ово су веома истанчани духовни и богословски појмови. Само Дух Свети може да нас научи свему овоме." ХРИСТОС ЈЕ ЉУБАВ НАША Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост. Радост је сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна "лудост", али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе кажесвети цар и пророк Давид: "Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих" (Пс.22,5 ). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено "пијанство" јесте реч Божја која се даје чистима срцем (Мат.5,8) Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4) То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: "Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар" (Пс.126,1) Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим  Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо! Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији; нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда. Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави - то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе. Један треба да буде наш циљ - љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо и Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе. Једно хоћу, једно желим, једно иштем, Христе мој - да сам са Тобом Љубимо Христа! Нека нам је Он једина нада и старање! Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће. Нека нам да оно што Он хоће да нам да. Немојмо да Га љубимо ради дарова Његових. Себично је рећи: Христос ће ме настанити у један леп стан Царства Небеског, који је за мене начинио. Христос га је припремио. То пише у Јеванђељу: "У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви" (Јов.14,2-3). правилно је када кажемо: Христе мој, нека буде оно што хоће љубав Твоја; мени је довољно да живим у љубави Твојој. Ја убоги - шта да вам кажем? - Веома сам слаб човек. Није ми пошло за руком да до те мере заволим Христа да душа моја чезне за Њим. Осећам да сам на томе путу далеко, далеко заостао. Ја тако осећам. Нисам стигао онамо куда желим, не живим овом љубављу. Али не губим храброст. Имам поверења у љубав Божју. Кажем Господу Христу: "Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда хоће љубав Твоја. То желим, то хоћу. У своме животу свагда сам Тебе обожавао и Теби служио." Када сам једном био тешко болестан, тако да је постојала могућност и да одем Богу на истину, нисам хтео да размишљам о својим гресима. Хтео сам да размишљам о љубави Господа свог Исуса Христа и о вечном животу. Нисам хтео да се плашим. Желео сам да одем ка Господу, те сам размишљао о Његовој доброти и љубави. Па и сада, када се ближи крај мога живота, нисам неспокојан, нема у мени никакве агоније, него размишљам овако: када се о Другом доласку Господњем појавим пред Њим и када ми Христос каже: "Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?" (Мат.22,12), сагнућу главу и одговорићу Му: "Нека буде оно што Ти хоћеш, Господе мој! Нека буде оно што хоће љубав Твоја! Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда одреди љубав Твоја! Достојан сам пакла. И у пакао да ме бациш, довољно је да сам с Тобом. Једно хоћу, једно желим, једно иштем - да будем с Тобом. Где год и како год Ти хоћеш..." Улажем напор да се предам љубави Божјој и служењу Њему. Свестан сам своје грешности, али живим у нади. Рђаво је када губиш наду. Јер, онај ко је безнадежан, осећа горчину, губи вољу и снагу. За то време, онај ко се нада, иде напред. Баш зато што осећа да је сиромашан, труди се да се обогати. Погледајмо шта ради сиромашан човек: ако је паметан, труди се да нађе начина да се обогати. Иако се осећам тако немоћним и знам да нисам постигао оно за чим чезнем, ја ипак не губим наду. Тешим се, као што рекох, тиме што не престајем да се стално трудим. Па ипак, не чиним оно што желим. Молите се и за мене! Ствар је у томе да не могу на апсолутан начин да заволим Христа без благодати Његове. Христос не оставља простора да се испољи љубав Његова ако моја душа нема нешто што ће Га привући. Можда то нешто и јесте оно што мени недостаје. Стога се молим Богу на овај начин: "Веома сам слаб, Христе мој. Само Ти можеш постићи, благодаћу Твојом, да и мене удостојиш да - попут апостола Павла, који се радовао Теби - кажем: А живим - не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2,20) Овим темама сам заокупљен. Трудим се да изнађем начина како да заволим Христа. Ова љубав је незасита. Што више љубиш Христа, то више мислиш да Га не љубиш, па још више чезнеш да Га заволиш. Иако то ни сам не схваташ, ипак идеш све више у висину, у висину! САМ ГОСПОД НАУЧИЋЕ НАС МОЛИТВИ 
Човек тражи радост и срећу на небу. Тражи оно што је вечно, далеко од свих исвега; тражи да нађе радост у Богу. Бог је тајна. Он је ћутање. Он је бесконачан. Он је све. Тежњу душе ка небу има читаво човечанство. Сви траже нешто небеско. На Бога су упућена сва бића, макар и несвесно. Ка Њему стално упућујте свој ум! Заволите молитву, тај разговор са Господом! Све је љубав - љубав према Господу, према Женику. Будите достојни љубави Христове! Како не бисте живели у мраку, покрените прекидач молитве, па ће божанска светлост доћи у вашу душу. У дубини вашег бића јавиће се Христос. Онде, у дубини, налази се Царство Божје. "Царство је Божје унутра у вама" (Лук.17,21) Молитва се остварује само Духом Светим. Он душу учи како се моли. "Јер не знамо шта ћемо молити као што треба него сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим" (Римљ.8,26). Ми не треба да улажемо никакав напор. Довољно је да се обраћамо Богу са расположењем смернога слуге, молбеним и преклињујућим гласом. Тада ће наша молитва бити угодна Богу. Стојмо са побожношћу пред Распетим и говоримо: "Господе Исусе Христе, помилуј ме". Тиме је све речено. Када се човеков ум покрене на молитву, онда у делићу секунде долази божанска благодат. Онда се човек облагодаћује и све посматра другим очима. Сва суштина је у томе да заволимо Христа, молитву, изучавање светих списа. Узмимо, например, број милион, па га уситнимо на јединице. Човеков удео кроз подвиг представља милионити део свега. Пре молитве душа треба да се припрема кроз молитву. То значи: потребна је молитва за молитву. Чујте како се свештеник тихо моли на светој Литургији пред читање светог Јеванђеља: "Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, непролазну светлост богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели Твоје еванђелске проповеди. Усади у нас и страх Твојих блажених заповести да бисмо, победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си ти просветљење душа и тела наших, Христе Боже, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин." У молитву улазимо а да то нисмо ни приметили. Притом треба да имамо одговарајућу духовну климу. Дружење са Христом, духовни разговор, проучавање духовних књига, појање, упаљено кандило, тамјан - све то сачињава одговарајућу климу, тако да се све одвија једноставно, у простоти срца (Прем.Сол.1,1). Читајући псалме и вршећи света богослужења са љубављу, постајемо свети иако тога нисмо свесни. Радујемо се захваљујући божанственим речима. Та радост и усхићење представљају наш труд да бисмо лако ушли у молитвену атмосферу. То је, како се каже, наше "загревање" за молитву. Притом можемо да имамо на уму и лепе призоре предела које смо видели. Ово је благ и безболан покушај. Али не заборавимо ни реч Господњу: "Без Мене ништа не можете чинити" (Јов.15,5). Сам Господ научиће нас молитви. Нећемо се научити сами нити ће нас неко други научити. Немојмо говорити: Начинио сам толико и толико метанија - према томе, сада сам себи обезбедио благодат, него молитвено иштимо да у нама засија непролазна светлост богопознања и да се отворе наше духовне очи како би смо разумели божанске речи. На овај начин љубимо Бога без самоприморавања, без труда и напора, а да то и не запажамо. Оно што је људима тешко, за Бога је веома лако. Бога ћемо заволети изненада - кад нас осени благодат. Ако веома заволимо Христа, молитва ће се одвијати сама од себе. Христос ће трајно бити у нашем уму и срцу. Да бисмо, међутим, остали у оваквом духовном стању и да га не бисмо изгубили, неопходна је божанствена, пламена љубав према Христу. Наша љубав је усмерена на једно више Биће. Бог свецело љуби човека, а човек са своје стране жели да дође до Љубљенога. Бог љуби човека божанском и савршеном љубављу. Љубећи човека, Бог је несебичан. Љубав према Богу још је виша када се изражава као благодарност. Неопходно је да љубимо Бога, али не зато што је то наша дужност, него онако како нам је неопходно да једемо да би живели. Често се, наиме, обраћамо Богу услед наше потребе да нађемо ослонац, будући да ни у чему око нас не налазимо мира и спокојства и да осећамо усамљеност.  
 ШТАП СВЕТОГ ГЕРАСИМА   
 Крај у коме смо становали - Турковунија -био је све сама узбрдица и низбрдица. Ја сам изјутра устајао веома рано и одлазио у своју цркву Светога Герасима, а враћао се тек увече. Улица у којој је била наша кућа била је врло незгодна и врло стрма. Тако сам ја једног јутра пао и сломио ногу. То се догодило у недељно јутро; још се није било честито ни разданило и свуда унаоколо владао је потпуни мир. Захваљујући томе, неки људи су чули моје јауке, изишли су одмах и позвали хитну помоћ. Стигла је хитна помоћ и пренели су ме у болницу. Била ми је сломљена лева потколеница. Све су ми кости на том делу ноге биле смрвљене. Осећан сам неподносиве болове. Када су ме донели у Поликлинику, спусте ме из болничког возила и положе у постељу. Лекари одлуче да ми ставе ногу у гипс. Народ је чекао да служим Литургију, али су били приморани да сви оду.     Петнаест дана сам остао у болничкој постељи. Читаво то време молио сам се Господу. И тако, у молитви, најзад спонтано бацим поглед на своју ногу. И шта имам да видим! Благодаћу Божјом видим да су ми ногу погрешно ставили у гипс. Затражим од лекара да отворе гипс. Сазнавши за то, професор рече смејући се:     - Овај поп, уместо да гледа своју цркву за коју је надлежан, хоће, изгледа, овде нас да контролише! Ми смо свој посао исправно урадили, а ногу смо му прегледали преко ренгена. Шта сад хоће? Шта нас мучи?     Нико од лекара није показао никакво интересовање. Ја сам остао упоран тражећи да погледају моју ногу. Они ни да чују! У подне ми донесоше јело, али ја одбих да једем понављајући како тражим да ме поново погледају на рендгену. Инсистирам да то ураде, јер ће, иначе, кост криво да зарасте и таква ће остати заувек. На све то професор ми је поручио:     - Нека он гледа своју свештеничку службу! Нога му је у реду.     Дође вече. Опет ми донесоше јело; ја опет одбих да једем, упорно тражећи да погледају моју ногу. Сутрадан изјутра дође професор, па ће ми рећи љутито:     Шта, бре, хоћеш ти, оче? Шта све ово значи? Ваљда хоћеш да нас мучиш?     На моје упорно наваљивање, одведу ме ипак поново на рендгенски преглед. Стварно, виде да су ми ногу погрешно наместили и да је у таквом стању већ прилично зарасла. Професор поче да се смеје.     - Бре, оче, - каже ми -мора да си врло грешан! Сада је то и мени јасно, сада ћеш тек да видиш шта ћеш претрпети! Морамо ти поново сломити ногу да је поставимо како треба.     Почеше свом снагом да ударају гипс да би га разбили. Ја нисам говорио ништа. Само сам у себи вршио своју смирену молитву.     - А, сада не говориш! - коментарисао је професор. - Али сада ћу ти ја опростити све твоје грехове!     У једном тренутку повукоше и свукоше гипс. Ја сам осећао страховит бол. Два лекара су ме вукла за ногу, а професор је песницом ударао по нози испод колена свом снагом да би је сломио.     - Е, бре, оче, опростићу те од свих твојих грехова, али, захваљујући теби, и мени ће бити опроштени моји греси!     ломили су ми кост. Већ је била мало зарасла, те сам трпео неиздрживе болове. Стегао сам усне. Најзад, сломише ми ногу. Положише ме под рендгенски апарат, учврстише ногу и вратише је правилно у њен природни положај. Потом поново пажљиво поставише гипс и вратише ме у кревет.     Два - три месеца - већ се и не сећам колико је то трајало - остао сам да лежим у кревету. После тог дугог времена поставили су ме да седим на кревету, а онда су ми дали да се придржавам помоћу две штаке и да полако почнем да ходам. Ја, међутим, нисам хтео штаке. Професор ми каже:     - Узми их да би могао да устанеш, пошто те је лежање исцрпело.     Ово са штакама није дуго трајало, јер сам и сам почео да стичем равнотежу. Зазирао сам од штака пошто сам се плашио да ћу се на њих навићи, па нећу после моћи да их оставим. Професор ми рече:     - Постарај се да купиш себи штап.     - Нећу - одговорим ја. - Не желим штап.     - Па зар ти као поп смеш да будеш непослушан? Слушај ме, иначе ћеш пасти, па ћеш сломити све своје кости.     Тада сам био приморан да кажем својој сестри:     - Купите ми један штап. Ми јесмо сиромашни, али треба да ми купите штап. Хоћу да бацим ове штаке, јер ми тешко пада да их носим.     Било је једанаест сати пре подне. Ја сам на штакама сишао у болничку цркву.     Моја сестра се одмах спремила да оде у Еолову улицу да ми купи штап. Док је полазила, ето ти неке госпође са штапом у руци; улази у цркву.     - Је ли ово црква Светог Герасима? - упита.     Да, чедо моје, ово је та црква - одговори црквењак.     - А где је ту икона Светога Герасима?     - Ето је ту - одговори црквењак и показа јој икону.     Тада ова непозната госпођа паде ничице пред иконом Светога и са сузама поче да говори наглас док смо ми сви слушали њене речи:     - Свети угодниче Божји, ја нисам знала за тебе, никада нисам чула за тебе, чак ни твоје име нисам никада чула, па ипак си ме почаствовао да ме посетиш и да ми затражиш овај штап који сам у своје време купила у Јерусалиму. Тражио си да га донесем у твој дом; и ево, донела сам ти га, свети угодниче Божји. Рекао си: "желим да ми тај штап донесеш сутра ујутру!" Ја нисам знала где се налазиш, па сам се распитивала, сазнала сам, и ево, нашла сам тебе и твој дом.     Ја, моја сестра и старица - црквењак, седели смо за црквеним столовима поред туторског стола. Непозната госпођа нам приђе, па ће нас упитати:     - Шта је то било? Зашто је Свети Герасим тражио од мене штап? Шта ће му тако нешто?     А старица црквењак одговори:     - Слушај да ти објасним зашто је светитељ хтео штап: њему не треба, али свети Герасим има и свога слугу. Његов слуга је овај свештеник кога видиш. Он је сломио ногу и већ месецима трпи силне болове. Данас је устао после дужег лежања, а лекари су му рекли да се мора ослањати на штап. И ето, његова сестра је таман била спремна да пође у Еолову улицу да му купи штап. Ходи, дакле, узми штап од Светога, и донеси га овамо, па га предај његовом служитељу.     Узбуђена госпођа ми принесе штап и целива ми руку.     - Узми га, оче, и опрости ми грехе моје. То је штап који је био на Гробу Господњем. Ја станујем у четврти Провоне, на крају улице Патисион. Тамо станујем и тамо сам видела Светога у сну.     Ја јој захвалих. Узех штап и почех одмах да га користим, одбацивши штаке. Тај штап сам затим назвао штапом Светог Герасима и веома сам га заволео. Много пазим да га не изгубим. Али то је и диван, врло чудесан штап. Јер, кад неко има тешке телесне болове, ја га мало дотакнем штапом и човек оздрави. Заиста је то чудесан штап. Како је све било дивно! Потпуно жив појавио се пред госпођом, која никада није била чула ни за њега ни за мене. Ваистину предивна и чудесна дела творе свети Божји људи! Стога треба да их поштујемо. И ја се клањам светоме Герасиму, који и јесте палица немоћнима, захваљујући својој светости и благодати. 

О МАНАСТИРУ Старац Емилијан Симонопетритски

Манастир је слика целокупне Цркве – слика Сабора Цркве. Игуман (старац) је слика Бога – он је на месту Христовом. Други чланови манастира изображавају сабор светих. Манастир је велика тајна. Старац је видљиво изображење Тајне, Онога невидљивога – Бога и свега онога што се не види, али се духовним очима осећа. Старац треба да обликује и узводи братство (сестринство) у духовном животу и узрастању у Христу. Старац нема само обавезу да се брине о типику, о дневним потребама, храни братства (манастира). Он првенствено треба да узводи поверене му душе до савршеног, мистичног јединства са Богом. Манастир је једна заједница, истинска кинонија, рајска заједница, заједница Царства небескога, заједница свих светих.

У тој заједници сваки члан – монах има своје значајно место у животу у Христу. Али и Христос има место у свакој души и полако, полако Он дарује свакој души духовну радост – благодат Духа Светога. Монах је дужан да научи да стекне љубав какву су имали апостоли према Христу. Живот у манастиру треба да осликава живот Свете Тројице, да се у њему осећа присуство Божије; да ту и Бог шета, «одмара» са монасима; да то буде једна пуна заједница Бога и човека.

Старац је онај који даје руку да би привео послушника Богу, Самоме Христу. То је истинска, првенствена служба Старца и то монаси треба да знају.

Из тога разлога у манастиру постоји послушање, врлинско живљење, међусобна љубав, како би његове житеље узводила до савршеног степена живота у Христу.

Место старца у манастиру није нешто земаљско и људско, већ происходи из пребогатог извора православног Предања. Служба Старца је благодатни дар Светога Духа: он иако ходи по земљи као реалан човек, његов ум је на небу, јер он живи на небесима и достиже небеса, приводећи небесима и оне које руководи и оне који живе са њим у манастиру.



са грчког превео
Епископ далматински Фотије

Анђели Господњи

АКАТИСТ Пресветој Богородици у част Њене иконе СВИХ ЖАЛОСНИХ РАДОСТ

празнује се 24. октобра (06. новембра)
(чита се за избављање од стања жалости, али и за проналажење несталих лица)
Кондак 1.

Теби, изабраној Војвоткињи која се бори за нас, узносимо песме победне, а избавивши се благодаћу Сина Твога и Твојим материнским заступништвом од вечне смрти, песме Ти захвалне појемо – ми, слуге Твоје Богородице. Но пошто имаш моћ непобедиву, од сваке нас опасности избави, да Ти кличемо:

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Икос 1.

Анђео првак послан би с неба да каже Богородици: Радуј се! Објављујући Божанским оваплоћењем Христовим читавом свету, који у тузи пропадаше, Радост која се од Ње има родити. С тога и ми, обремењени гресима, умилно кличемо:

Радуј се, Божија наклоности према грешнима!

Радуј се, покајника пред Господом крепка заступнице!

Радуј се, палог Адама уздизање!

Радуј се, Еве од суза избављење!

Радуј се, јер прљавштину греха уклањаш!

Радуј се, бањо која пере савест!

Радуј се, јер си родила Избавитеља Који наша безакоња очишћује!

Радуј се, јер нас чудесно све са Богом измирујеш!

Радуј се, мосте, који нас ваистину из смрти у живот преводиш!

Радуј се, лествице небеска којом сиђе Бог!

Радуј се, јер си узрок обожења свих!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 2.

Видећи реке чудеса како се од свете иконе Твоје изливају, блага Богородитељко, молитвеника узданице, увређених заступнице, надо очајника, утехо жалосних, гладних хранитељко, нагих одећо, девственика целомудрије, странствујућих наставнице, помоћнице трудбеника, слепих прозрење, глувих добро слушање, болних исцељење, захвално појемо Богу, Који нам Тебе подари: Алилуја!

Икос 2.

Разум виши, људском умовању недоступан, у љутим невољама које нас сналазе тражећи, Теби прибегавамо, о Мати и Дјево, утеху молећи. Ти пак, као блага, научи нас у њима препознати Сина Твога и Бога доброг милосрдно промишљање на спасење душа наших и очишћење сагрешења многих, да Ти радосно кличемо:

Радуј се, ношених буром тихо пристаниште!

Радуј се, јер они који сумњају у вери утврђујеш!

Радуј се, једина Мати милосрђа!

Радуј се, у невољама и напастима брза помоћнице!

Радуј се, јер жалоснима наше грехе очишћујеш!

Радуј се, јер немоћи наше душевне од туге исцељујеш!

Радуј се, јер нас учиш да таште радости овога света презиремо!

Радуј се, јер ум наш од овога света, ка вишем свету управљаш!

Радуј се, јер нас од љубави земне небесној љубави Божијој привлачиш!

Радуј се, јер нам кроз страдања утеху и благодатни живот дарујеш!

Радуј се, виших блага обећање!

Радуј се. Вечне радости заступнице!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 3.

Силом с висине укрепи ме, блага Владичице, јер болујем телом и душом, и посете ме Твоје и старања удостоји, мрак унинија и туге, који ми душу притиска одгонећи, да, Тобом спасен, непрестано вапијем Богу: Алилуја!

Икос 3.

Имајући богатство милосрђа неизрециво, свима жалоснима руку помоћи пружаш, болесне лечиш, страсти исцељујеш. Не презри ни мене, блага Владичице, који на постељи немоћи моје лежим и вапијем Ти:

Радуј се, милости ризнице многоцена!

Радуј се, једина надо очајника!

Радуј се, тела мога излечење!

Радуј се, душе моје спасење!

Радуј се, тврђо и снаго немоћних!

Радуј се, изнемоглих заступнице и укрепљење!

Радуј се, јер гнев Божији Својим мољењем брзо ублажаваш!

Радуј се, јер снагом Твојих молитава наше страсти укроћујеш!

Радуј се, слепих гледање, глувих слушање!

Радуј се, хромих хођење, немих говорење!

Радуј се, болних поуздана посето!

Радуј се, јер се Тобом по мери вере исцељење свима слабима и немоћнима дарује!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 4.

Бура многих беда и напасти обузе ме, и трпим узнемирења многа: ти пак, као милостива Мајка спаса мога и Бога, уздигни руке Сину твоме молећи Га да погледа на љуту бол срца мога и да из бездана очајања подигне мене, који Му вапијем: Алилуја!

Икос 4.

Зачувши, Симеона праведног прорицање: ”А и Теби Самој мач ће пробости срце”, чувала си, Пресвата Дјево и Мајко, у срцу своме речи ове, разумевајући да радост материнског срца за чеда са жалостима многим у овом свету бива помешана. Стога Те, као Ону која свакојака искушења претрпе и која са сваком муком материнском саосећа, призивамо овако:

Радуј се, јер си на радост свету Христа Спаситеља родила!

Радуј се, јер свет од туге избављаш!

Радуј се јер хуле и клевете на Сина Твога трпиш!

Радуј се, јер си у страдању Његовом страдалница била!

Радуј се, тужних мајки утехо!

Радуј се, чеда њихових покрове благодатни!

Радуј се, у невољама и опасностима брза заступнице!

Радуј се, јер заблуделе исправљаш!

Радуј се, хранитељко деце!

Радуј се, јер младе поучаваш вери светој!

Радуј се, Мајко сиромаха и убогих!

Радуј се, удовица заступнице!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 5.

Гледајући боготочиву Крв Сина Твога како се на крсту за спасење наше пролива, као Слушкиња Господња, послушна вољи Оца Небеског, показала си нам пример страдања и трпљења, да и ми, у огњу искушења и опасности будући, смирено вапијемо Богу: Алилуја!

Икос 5.

Видећи Те како крај крста Његовог стојиш са омиљеним учеником и срцем Му се сараспињеш, Син Твој и Бог рече ти: «Жено, ето Ти сина», а ученику: ”ето ти Мајке”, предајући Ти на старање све који Ти верују. Ми пак, као саучесници у боли и страдањима Сина Твога, имајући у Теби благу Мајку, сву наду у патњи на Тебе полажемо и вапијемо Ти:

Радуј се, Мати рода Хришћанскога!

Радуј се, јер си нас посинила када Син Твој на крсту страдаше!

Радуј се, јер си Бога с људима сјединила!

Радуј се, јер си верне Господу предала!

Радуј се, Агнице, јер си родила Јагње Божије, које узе на себе грехе света!

Радуј се, чашо, која точи радост са извора бесмртности!

Радуј се, јер се усрдно за спасење грешника заузимаш!

Радуј се, јер душе оних који гину проналазиш!

Радуј се, неочекивана радости грешника!

Радуј се, палих подизање!

Радуј се, свих немоћн исцелитељко!

Радуј се, јер сваку тугу ублажаваш!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 6.

Сви крајеви земаљски проповедају о милостима Твојим, Богомајко, јер часним покровом заклањаш сав род Хришћански, молећи се за њега непрестано Христу Спаситељу нашем и избављајући од свих опасности благочестиве и богобојажљиве слуге Твоје, које верно вапију Богу: Алилуја!

Икос 6.
Засија благодат светозарна од чудесне иконе Твоје, Богомајко којој са сузама припадамо, молећи Те: одагнај облак искушења који се над нама надвио, да бисмо Ти радосно клицали:

Радуј се, јер Сину Твоме и Богу мољења верних приносиш!

Радуј се, јер си и сама крај престола Сина Твога непрестано за нас молиш!

Радуј се, предстатељнице наша пред Богом, која свет од невоља спасаваш!

Радуј се, заступнице рода Хришћанског од Бога нам дарована!

Радуј се, дрво доброг хлада, под које се склањају многи!

Радуј се, покрове свету, шири од облака!

Радуј се, земљо обећана из које тече мед и млеко!

Радуј се, облаче ведри, који верне непрестано осветљаваш!

Радуј се, стубе огњени, који изабране небеском наслеђу управљаш!

Радуј се, њиво, која обиље милосрђа роди!

Радуј се, дароватељко сваке доброте!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 7.

Хотећи да излијеш реке чудеса од Своје иконе Свих жалосних радост, наредила си, Владичице, болесној Јефимији да пред њом молебне поје, и да, добивши исцељење, свима проповеда о милости. Коју јој Ти иконе ради учини, да не буде скривен од људи источник исцељења благодатних. Стога и ми не тајимо Твоја доброчинства, него захвално прослављамо Бога у песми: Алилуја!

Икос 7.

Као нова купјељ Силоамска појави се, Пресвета Владичице, храм Твој, у коме се клањамо чудотворној икони Твојој, јер не само у лето и не само тело, него увек и сваку болест и рану душевну и телесну исцељујеш онима који Ти с вером и љубављу прибегавају. Стога Ти вапијемо:

Радуј се, купјељи, у коју се боли наше погружавају!

Радуј се, чашо, из које радост и спасење испијамо!

Радуј се, стено, која жедне живота напоји!

Радуј се, дрво, које слане воде житејског мора услађује!

Радуј се, изворе непресушни воде жртвоване!

Радуј се, бањо, која пере прљавштину греха!

Радуј се, јер жалости наше стишаваш!

Радуј се, јер нам тугу блажиш!

Радуј се, јер болести наше исцељујеш!

Радуј се, јер нас из невоља и опасности избављаш!

Радуј се, многооплакивани поразе демона!

Радуј се, Ти, која као гром непријатеље страшиш!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 8.

Сви смо путници и гости на земљи овој, по речи Апостола: невоље од непријатеља, невоље од лажне браће трпимо у лишавањима и жалостима многим. Ти пак, Владичице, као блага Одигитрија, упути нас тихом пристаништу, и моли Сина Твога да нам пре краја опроштај прегрешења дарује да бисмо непрестано певали Богу: Алилуја!

Икос 8.

Сав живот наш на земљи препун бола и туге од клевета, увреда, озлојеђености и других беда и напасти многих: јер немоћно је тело и клоне дух наш. Зато Теби прибегавамо, Богомајко, припадајући пречистој икони Твојој, и молимо Те, испуни радошћу и весељем тужна срца наша, да Ти кличемо:

Радуј се, Царице неба и земље, која нам рајска врата отвараш!

Радуј се, трпезо, мноштвом милости пребогата!

Радуј се, домоуправитељко, која животом нашим добро управљаш!

Радуј се, руно орошено, које Гедеон предвиде!

Радуј се, блажена утробо, сместилиште несместивог Бога!

Радуј се, купино несагорива!

Радуј се, источниче живоносни!

Радуј се, цвете неувениви!

Радуј се, јер зла срца умекшаваш!

Радуј се, јер благима умиљење дарујеш!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 9.
Свака сладост у овом животу са тугом је и горчином помешана: слава се угаси, богатство прође лепота и здравље вену, искрене пријатеље смрт односи. Ублажи стога тугу нашу, узрочнице благости, дајући Твоју радост непропадиву нама, који Бога славимо у песми: Алилуја!

Икос 9.

Речити говорници стоје неми, јер не знају каквом би нас речју утешили; зато Ти, Владичице, подај срцима нашим речи утехе, зрацима Твоје благодати, облак наше жалости и мрак унинија разгонећи, да Ти кличемо:

Радуј се, Ти, која добром надом све хришћане радујеш!

Радуј се, радости и смирење света!

Радуј се, вечних блага надање!

Радуј се, лађо жељним спасења!

Радуј се, пристаниште бродара кроз живот!

Радуј се, верна чуварко оних који се у Тебе уздају!

Радуј се, непостидна одећо нагима!

Радуј се, јер све чуваш и у вери утврђујеш!

Радуј се, свих верних законе и светло прибежиште!

Радуј се, помоћи оних који Ти се верно моле!

Радуј се, светла ознако благодати!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 10.

Хотећи да спасе род људски од вечне муке и жалости непрестане, Човекољубац Господ се усели у девствену утробу Твоју и Тебе, Матер Своју, дарова као помоћ, покров и заштиту онима који у гресима гину – да тужнима будеш утеха, жалоснима радовање, очајнима нада, избављајући их вечних мука Својим заступништвом и небесном весељу приводећи све који верно певају Сину Твоме и Богу нашем: Алилуја!

Икос 10.

Тврђава си девојкама, Богородице Дјево, и свима који покрову Твоме прибегавају. Стога Те молимо: заступи, покриј и сачувај све убоге и беспомоћне од искушења, гоњења и опасности, јер Те са љубављу призивамо:

Радуј се, стубе девојаштва!

Радуј се, чистоте и целомудрија сасуде изабрани!

Радуј се, дивни венче целомудрености онима који се са телом боре!

Радуј се, дароватељко вечне радости иноцима који за добротом Божијом тугују!

Радуј се, јер од пламена страсти ослобађаш!

Радуј се, јер таму искушења одгониш!

Радуј се, оградо чистоте!

Радуј се, дивна одгајатељко девојака!

Радуј се, поправљање грешника!

Радуј се, јер Тобом из пада греховног устадосмо!

Радуј се, јака тврђаво вере!

Радуј се, пријатни тамјане молитве!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 11.

Појање свеумилно приносимо Ти као слуге Твоје, Богородице, јер си свемоћна заступница рода нашег: ублажи жалости многобрижне душе моје, укроти гнев Божји, који се на нас праведно диже ради грехова наших, избави од сваке тешке болести и туге нас, који Ти вапијемо и Бога прослављамо у песми: Алилуја!

Икос 11.

Као свећа светлоносна, уљем благодати Божје ужежена, јави се пречасна икона Твоја, Владичице, на освећење наше и утеху. Ми пак штујући је с љубављу и с вером јој припадајући, вапијемо Ти:

Радуј се, јер нас моћним Твојим заступништвом од свих невоља спасаваш!

Радуј се, јер нас од земљотреса и поплава браниш!

Радуј се, јер нам храну душевну и телесну дарујеш!

Радуј се, јер огањ росом Твојих молитава гасиш!

Радуј се, јер нас из смртне опасности избављаш!

Радуј се, у духовном војевању крепка помоћнице!

Радуј се, јер нас од најезда иноплеменика штитиш!

Радуј се, јер нас од међусобица и раздора ограђујеш!

Радуј се, мирна луко оних који плове!

Радуј се, добра путеводитељко!

Радуј се, ослободитељко заточених!

Радуј се, јер претњу Божију брзо уклањаш!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 12.

Хотећи да јамство благодати дарујеш роду нашем, целебну икону Твоју показала си нам, Богомајко, која реке чудеса точи, болести наше исцељује и тугу ублажава. Стога Богу који нам Тебе подари, радосно појемо: Алилуја!

Икос 12.

Прослављајући у песмама Твоје милости и чудеса, Богородитељко, хвалимо Те сви, као молитвеницу велику, и са умилењем Ти се клањамо, заступници нашој, молећи Те: уздигни руке Сину Твоме, да никада, ни у овом животу, ни по смрти нашој, милосрђе Његово не одступи од нас, који Те призивамо:

Радуј се, непостодна надо наша у животу и по престављењу нашем!

Радуј се, јер онима који се у Тебе уздају мирну кончину дарујеш!

Радуј се, надо наша и заштито у дан судњи!

Радуј се, умилостивљење праведнога Судије!

Радуј се, јер нас из пакла огњеног избављаш!

Радуј се, надо у вечно спасење!

Радуј се, кључу Царства Христова!

Радуј се, јер се Тобом рај отвори!

Радуј се, мосте који на небо преводиш!

Радуј се, свих покајника прибежиште и блага заступнице!

Радуј се, свих праведних славо и утехо!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 13.

О, Свехвална Мајко, која си нам радост небу и земљи Цара Христа и Бога нашег родила, услиши глас жалосних слугу Твојих, и примивши ово мало мољење наше, избави нас од сваке опасности, туге и напасти: болести наше исцели, клевете срамне истреби, сваку злобу и непријатељство одагнај од нас, и ослободи нас будућих мука, јер Бога, Који нам Тебе подари непрестано славимо појући: Алилуја!

(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)

МОЛИТВА Пресветој Богородици у част Њене иконе СВИХ ЖАЛОСНИХ РАДОСТ

О, Пресвета Владичице Богородице, часнија од Херувима и славнија од Серафима, Богом изабрана Невесто, свих жалосних радости, подај нам утеху, јер другог прибежишта и помоћи до Тебе немамо. Ти си једина заступница радости наше, и као Мати Божија и Мати милосрђа стојећи пред престолом Пресвете Тројице, можеш нам помоћи, јер нико од оних који Теби притичу никада посрамљен не оде. Услиши зато и нас који сада, у дан туге, икони Твојој припадамо и са сузама те молимо: одагнај од нас све туге и жалости овога привременог живота и не лиши нас Твога свемоћног заступништва и вечне бескрајне радости у Царству Сина Твога и Бога нашег. Амин.

Тропар икони, глас 2.

Свих жалосних радости, заступнице презрених, хранитељнице гладних, утехо путника, пристаниште узнемирених, посето болних, покрове и заступнице немоћних, жезло старих, ти си мати Бога вишњег, пречиста: Похитај, молимо те, да спасеш слуге твоје.

”АКАТИСТИ ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ” (књига I ), Библиотека ”Образ светачки”,
издаје Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског –Београд, л.Г.2001.

БЕСЕДА НА ДАН ППРАЗНИКА ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "СВИХ ЖАЛОСНИХ РАДОСТ"

Пријатељи наши, данас ћемо наставити тему, које смо се дотакли на дан празновања Покрова Пресвете Богородице. Наиме, сада прослављамо и празнујемо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом које добијамо услед велике љубави и милосрђа Пресвете Богородице према нама. На данашњи дан се празнује помен чудотворне иконе Пресвете Богородице, "Свих жалосних радост".

Помен овог празника дошао нам је из 1668. године. Сестра патријарха Јоакима, Јефимија, страдала је од ране на боку и готово да се уопште више није надала оздрављењу. Међутим, једном приликом се пробудила веома рано и почела да изговара молитву: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме." Након тога је приморала себе да се придигне. Почела је да призива Пресвету Богородицу, молећи се за своју неподношљиву болест и јадикујући због жалости и безнађа који су је обузели. Патња ове страдалнице била је тако велика, да је Пресвета Богородица похитала свом унесрећеном чеду. Јефимија је зачула Њен глас: "Јефимија, ти тако дуго страдаш! Зашто не притекнеш ка заједничкој Исцелитељки свих? У Преображењској цркви, која се налази у Москви, на Ординки, постоји Моја икона Свих жалосних радост. Позови свештеника из те цркве и нека он одслужи молебан. Тада ћеш се исцелити од своје болести." Заповест је била извршена, и болест се истог часа повукла.

Сећање на ово прекрасно исцелење брижљиво је чувано и преношено из поколења у поколење. Од тога доба, страдалници, болесници и осакаћени похитали су ка чудотворној икони, у којој је Пресвета Богородица пројавила Своју благодатну силу и милост. Све до дана данашњег није пресушио извор благодати, која истиче са иконе Свих жалосних радост. Само се моли, преклињи и уздиши из дубине срца. Принеси свој бол Богомајци, и нико те неће боље од Ње разумети, нити ће ти брже од Ње помоћи.

Драги моји, пажљиво погледајте икону Царице Небеске Свих жалосних радост. Ко је то поред Ње, ко је пао пред Њене ноге и какве је патње принео, ко је према Њој испружио руке, изнемогле од туге и немоћи? Зар то нисмо ви и ја?

Ми смо данас дошли да изразимо поштовање Царици Небеској, ми смо данас похитали под покров Радости свих ожалошћених. Сваки од нас је дошао са својим патњама, које су данас безбројне. Овде су и наше болести, и патња због болести наших ближњих. Овде је и неизмерна туга нашег срца, која нас оптерећује због наших грехова, овде су и наше заједничке патње. Сви ми, који смо овде дошли, налазимо се под јармом житејских страдања. Поред тога, сада се опет, као некад, бурни таласи подижу и на сам темељ нашег живота - на нашу свету Цркву.

Често се дешава да многи изгубе наду у Бога и у Пресвету Богородицу. Када доћу до потпуне изнемоглости, постављају питање: "Зашто је и због чега тај бесконачно жалосни живот - страдање?" Човек се рађа са вапајем, у страдањима, страда читавог живота и умире у страдањима.

То питање нипошто није излишно, јер га постављају сви људи. Одговор на њега, међутим, добијају од самог живота и животом. Тај одговор зависи од једног суштинског момента, односно, зависи од тога, како човек верује.

Људи који су непросветљени светлошћу еванђелског учења и који су искусили живот с његовим преокретима и привидно бесмисленим смењивањем радости и патње, почињу да сматрају да је највећа срећа на земљи уопште се и не родити и не видети сунчеву светлост, јер је за њих живот "случајан и узалудан дар". Тада почињу да живе од данас до сутра, да једу, пију и да се веселе, јер ће сутра ионако умрети. У обезбоженом свету, нису ретки ни случајеви самовољног и дрског прекраћивања сопственог живота.

Међутим, блажен је онај којем светлост Христовог учења озарује згуснуту таму живота, кога снажна десница Божија води по непознатом путу и кога покров Царице Небеске заклања сигурније од сваке друге заштите. Наиме, Господ управо њима открива велики смисао животних патњи које, слично лествици, воде човека ка духовном узрастању, а заједно са њим и ка блаженству у Богу.

Нећу се уморити понављајући вам речи Светих Отаца, који су прошли сурову школу патњи и познали спокојство и радост у Богу. То су оне речи, у којима се налази стожер наше снаге, да се не бисмо поколебали: "На земљи не постоји ништа обезглављено, јер је почетак свему - Бог."

Ето у чему је наша нада и снага - у непоколебивом уверењу да се у свету ништа не дешава без Бога, него да се све дешава или по

Његовој вољи, или по Његовом допуштењу. Све што је добро, савршава се по Његовој вољи и по Његовом дејствовању; када нас покровитељство Божије напусти због нечистоте и окорелости срца, тада се допушта да нас тиранише ђаво или срамне телесне страсти.

Управо се у томе крије узрок несрећа које нас сустижу. Постали смо слепи и глуви. Будући окорелог срца, спремни смо свакога да оптужимо, заборављајући да само лични грех може да унакази наш сопствени живот. Бог увек жели да тријумфује истина. Он је Цркви заповедио да је обзнањује свету. На нама је да слушамо глас Цркве, тј. глас истине.

Међутим, и у Цркви постоје патње, и у Цркви постоје несугласице, и у њој се стварају такве околности, због којих смо спремни да посумњамо у истине које обзнањује Црква, па чак да посумњамо и у Самог Бога. Међутим, управо смо у тим тешким тренуцима дужни да имамо на уму да је Бог љубав и добро, и да Он све шаље ради наше користи. Сам начин, на који то Господ чини, не би требало да истражујемо, као што не би требало ни да очајавамо или да негодујемо када не можемо да разумемо шта се догађа. Човек управо у таквим околностима показује подвиг вере и бива овенчан спасењем.

У тешким тренуцима, жалост, тескоба и недоумица обузимају срце, иако би управо у то време требало да се повучемо у своје срце: зар није баш оно узрок туге - оно, моје срце, које се буни против промисла Божијег и захтева од Бога одговор зашто се нешто догађа овако, а не другачије? Требало би да у своје срце урежемо једно једино знање: ма шта да чини Господ, Он то чини ради наше користи, а ми смо дужни да све прихватамо с благодарношћу, као од Доброчинитеља и од Доброг Владике, макар то за нас било и болно. Тако су поступали људи Божији у свим временима, тиме су пролазили кроз тескобу животног пута.

Колико се пута у историји Цркве против ње подизала силна олуја! Колико пута су то верујући осећали и на "сопственој кожи"! Непријатељи Христови су се наоружавали против ње (Цркве) почев од њеног младалачког узраста. Тако се у првим вековима хришћанства чинило да млада Црква Христова неминовно мора да пропадне. Хришћане су убијали, храмове рушили а свештене књиге спаљивали. Међутим, Црква је преживела: иако је још увек била малобројна, била је силна духом.

И колико су се пута у другим, познијим временима, таласи лажних учења подизали на Цркву, на извор живота! И не тако давно, пре седамдесет година, смишљани су лукави планови за уништење Цркве: "Ми морамо ступити у одлучну и беспоштедну битку са свештенством.

Његово противљење морамо угушити са таквом суровошћу, какву неће заборавити нн за следећих неколико деценија." Чак и након што је овакав план спроведен у живот, Црква је прежнвела, иако, заиста, неће заборавити оне, што су дали своје животе за нас, за нашу Цркву и за истину. Када су страшни прогони Цркве тек започели, пророчки су одјекнуле речи једног од јерарха наше свете Цркве, митрополита Сергија (Старогородског, касније свјатјејшег патријарха): "Да, догађаји који прете могу збрисати руско царство, али Црква не може пропасти."

Пророштво се и остварило. Зашто, међутим, и због чега, Бог допушта да пропадне Његово дело? Зашто Господ, будући Владика природе, није спречио буру и смирио ју на самом почетку?

У извесној мери, Свето Писмо то објашњава тиме, што се у суровој школи одгајају душе.

Где је вера ваша, пита Христос Своје ученике (Лк. 8; 25). Где је вера ваша, пита Он и нас.

Спољашњи порази су наши тријумфи и страдања Цркве представљају услов њеног препорођења и спасења. Господ нас учи да тријумф Еванђеља не очекујемо од спољашњих узрока и да је Он ризницу Еванђеља у "глинене сасуде" сместио због тога, да би сви јасно видели да се сила Божија у немоћи показује. Све земаљске власти могу да се уједине против хришћанства, "глинени сасуди" могу да буду разбијени, али оно што се у њима садржи никако не може да буде коначно и без трага уништено: истина ће и поред тога блистати на земљи. Бог ће у датом тренутку притећи у помоћ и неће допустити да до краја пропадне.

Сетите се: кад се боримо са таласима на узбурканом житејском мору, Господ нас покрива, а Пресвета Богородица посредује за нас, јер су они с нама у све дане до свршетка века (Мт. 28; 20). Истина, понекад се догађа да Божија помоћ не дође одмах, да Спаситељ оклева. У томе се и састоји више искушавање вере.

У светској историји се више пута догађало да је Бог наводио Своје најпреданије и најверније слуге да до краја испију чашу искушавања - земаљских недаћа, да би их затим, након страшног мучеништва, опозвао из света. То су најсавршенији људи, и они су бивали очишћени као злато у ватри.

Имаћемо на уму, пријатељи моји, да нам искушења бивају послата ради наше користи и да Господ не допушта да било ко буде искушаван преко своје мере.

Ако Бог оклева да помогне, онда ћемо стрпљиво сачекати на ту помоћ! Ако се ветар појачава а ноћ постаје све мрачнија, онда ћемо им супротставити своју чврсту веру; садашњим делима - супротставићемо дела будућа, вечери које је окончано у сузама - зору утехе; неправди која нас мучи супротставићемо васпостављање истине, које ће бити неминовно и вечно; царству безакоња, које има крај, супротставићемо Царство Божије које неће имати краја и у којем ће Бог обрисати сваку сузу у нашим очима.

Пресвета Богородица ће увек бити са оним, ко је веран Њеном божанственом Сину, и ко на Његов призив иде путем вечног спасења. Према речима светог Јована Златоустог, Она је прва Наследница божанствених дарова и прва Дароватељка тих дарова и благослова људима, који траже помоћ Господњу и Њену милост.

Тако ће бити увек, до последњег часа и до последњег тренутка живота света.

Нека наше верујуће срце, које познаје силу посредовања Пресвете Богородице, свагда обитава покрај ногу Мајке Божије са својим уздасима, потребама и жалостима, са дубоким покајањем у свим искушењима и у тренуцима оплакивања грехова.

Нека Она, Свих жалосних радост и наша Небеска Мати, рашири Свој моћни покров и нека заступи, спасе и помилује све нас. Амин.

24. октобра (6. новембра) 1990.

 АРХИМАНДРИТ ЈОВАН (КРЕСТЈАНКИН)

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека