Анђели Господњи

АКАТИСТ Пресветој Богородици у част Њене иконе СВИХ ЖАЛОСНИХ РАДОСТ

празнује се 24. октобра (06. новембра)
(чита се за избављање од стања жалости, али и за проналажење несталих лица)
Кондак 1.

Теби, изабраној Војвоткињи која се бори за нас, узносимо песме победне, а избавивши се благодаћу Сина Твога и Твојим материнским заступништвом од вечне смрти, песме Ти захвалне појемо – ми, слуге Твоје Богородице. Но пошто имаш моћ непобедиву, од сваке нас опасности избави, да Ти кличемо:

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Икос 1.

Анђео првак послан би с неба да каже Богородици: Радуј се! Објављујући Божанским оваплоћењем Христовим читавом свету, који у тузи пропадаше, Радост која се од Ње има родити. С тога и ми, обремењени гресима, умилно кличемо:

Радуј се, Божија наклоности према грешнима!

Радуј се, покајника пред Господом крепка заступнице!

Радуј се, палог Адама уздизање!

Радуј се, Еве од суза избављење!

Радуј се, јер прљавштину греха уклањаш!

Радуј се, бањо која пере савест!

Радуј се, јер си родила Избавитеља Који наша безакоња очишћује!

Радуј се, јер нас чудесно све са Богом измирујеш!

Радуј се, мосте, који нас ваистину из смрти у живот преводиш!

Радуј се, лествице небеска којом сиђе Бог!

Радуј се, јер си узрок обожења свих!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 2.

Видећи реке чудеса како се од свете иконе Твоје изливају, блага Богородитељко, молитвеника узданице, увређених заступнице, надо очајника, утехо жалосних, гладних хранитељко, нагих одећо, девственика целомудрије, странствујућих наставнице, помоћнице трудбеника, слепих прозрење, глувих добро слушање, болних исцељење, захвално појемо Богу, Који нам Тебе подари: Алилуја!

Икос 2.

Разум виши, људском умовању недоступан, у љутим невољама које нас сналазе тражећи, Теби прибегавамо, о Мати и Дјево, утеху молећи. Ти пак, као блага, научи нас у њима препознати Сина Твога и Бога доброг милосрдно промишљање на спасење душа наших и очишћење сагрешења многих, да Ти радосно кличемо:

Радуј се, ношених буром тихо пристаниште!

Радуј се, јер они који сумњају у вери утврђујеш!

Радуј се, једина Мати милосрђа!

Радуј се, у невољама и напастима брза помоћнице!

Радуј се, јер жалоснима наше грехе очишћујеш!

Радуј се, јер немоћи наше душевне од туге исцељујеш!

Радуј се, јер нас учиш да таште радости овога света презиремо!

Радуј се, јер ум наш од овога света, ка вишем свету управљаш!

Радуј се, јер нас од љубави земне небесној љубави Божијој привлачиш!

Радуј се, јер нам кроз страдања утеху и благодатни живот дарујеш!

Радуј се, виших блага обећање!

Радуј се. Вечне радости заступнице!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 3.

Силом с висине укрепи ме, блага Владичице, јер болујем телом и душом, и посете ме Твоје и старања удостоји, мрак унинија и туге, који ми душу притиска одгонећи, да, Тобом спасен, непрестано вапијем Богу: Алилуја!

Икос 3.

Имајући богатство милосрђа неизрециво, свима жалоснима руку помоћи пружаш, болесне лечиш, страсти исцељујеш. Не презри ни мене, блага Владичице, који на постељи немоћи моје лежим и вапијем Ти:

Радуј се, милости ризнице многоцена!

Радуј се, једина надо очајника!

Радуј се, тела мога излечење!

Радуј се, душе моје спасење!

Радуј се, тврђо и снаго немоћних!

Радуј се, изнемоглих заступнице и укрепљење!

Радуј се, јер гнев Божији Својим мољењем брзо ублажаваш!

Радуј се, јер снагом Твојих молитава наше страсти укроћујеш!

Радуј се, слепих гледање, глувих слушање!

Радуј се, хромих хођење, немих говорење!

Радуј се, болних поуздана посето!

Радуј се, јер се Тобом по мери вере исцељење свима слабима и немоћнима дарује!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 4.

Бура многих беда и напасти обузе ме, и трпим узнемирења многа: ти пак, као милостива Мајка спаса мога и Бога, уздигни руке Сину твоме молећи Га да погледа на љуту бол срца мога и да из бездана очајања подигне мене, који Му вапијем: Алилуја!

Икос 4.

Зачувши, Симеона праведног прорицање: ”А и Теби Самој мач ће пробости срце”, чувала си, Пресвата Дјево и Мајко, у срцу своме речи ове, разумевајући да радост материнског срца за чеда са жалостима многим у овом свету бива помешана. Стога Те, као Ону која свакојака искушења претрпе и која са сваком муком материнском саосећа, призивамо овако:

Радуј се, јер си на радост свету Христа Спаситеља родила!

Радуј се, јер свет од туге избављаш!

Радуј се јер хуле и клевете на Сина Твога трпиш!

Радуј се, јер си у страдању Његовом страдалница била!

Радуј се, тужних мајки утехо!

Радуј се, чеда њихових покрове благодатни!

Радуј се, у невољама и опасностима брза заступнице!

Радуј се, јер заблуделе исправљаш!

Радуј се, хранитељко деце!

Радуј се, јер младе поучаваш вери светој!

Радуј се, Мајко сиромаха и убогих!

Радуј се, удовица заступнице!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 5.

Гледајући боготочиву Крв Сина Твога како се на крсту за спасење наше пролива, као Слушкиња Господња, послушна вољи Оца Небеског, показала си нам пример страдања и трпљења, да и ми, у огњу искушења и опасности будући, смирено вапијемо Богу: Алилуја!

Икос 5.

Видећи Те како крај крста Његовог стојиш са омиљеним учеником и срцем Му се сараспињеш, Син Твој и Бог рече ти: «Жено, ето Ти сина», а ученику: ”ето ти Мајке”, предајући Ти на старање све који Ти верују. Ми пак, као саучесници у боли и страдањима Сина Твога, имајући у Теби благу Мајку, сву наду у патњи на Тебе полажемо и вапијемо Ти:

Радуј се, Мати рода Хришћанскога!

Радуј се, јер си нас посинила када Син Твој на крсту страдаше!

Радуј се, јер си Бога с људима сјединила!

Радуј се, јер си верне Господу предала!

Радуј се, Агнице, јер си родила Јагње Божије, које узе на себе грехе света!

Радуј се, чашо, која точи радост са извора бесмртности!

Радуј се, јер се усрдно за спасење грешника заузимаш!

Радуј се, јер душе оних који гину проналазиш!

Радуј се, неочекивана радости грешника!

Радуј се, палих подизање!

Радуј се, свих немоћн исцелитељко!

Радуј се, јер сваку тугу ублажаваш!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 6.

Сви крајеви земаљски проповедају о милостима Твојим, Богомајко, јер часним покровом заклањаш сав род Хришћански, молећи се за њега непрестано Христу Спаситељу нашем и избављајући од свих опасности благочестиве и богобојажљиве слуге Твоје, које верно вапију Богу: Алилуја!

Икос 6.
Засија благодат светозарна од чудесне иконе Твоје, Богомајко којој са сузама припадамо, молећи Те: одагнај облак искушења који се над нама надвио, да бисмо Ти радосно клицали:

Радуј се, јер Сину Твоме и Богу мољења верних приносиш!

Радуј се, јер си и сама крај престола Сина Твога непрестано за нас молиш!

Радуј се, предстатељнице наша пред Богом, која свет од невоља спасаваш!

Радуј се, заступнице рода Хришћанског од Бога нам дарована!

Радуј се, дрво доброг хлада, под које се склањају многи!

Радуј се, покрове свету, шири од облака!

Радуј се, земљо обећана из које тече мед и млеко!

Радуј се, облаче ведри, који верне непрестано осветљаваш!

Радуј се, стубе огњени, који изабране небеском наслеђу управљаш!

Радуј се, њиво, која обиље милосрђа роди!

Радуј се, дароватељко сваке доброте!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 7.

Хотећи да излијеш реке чудеса од Своје иконе Свих жалосних радост, наредила си, Владичице, болесној Јефимији да пред њом молебне поје, и да, добивши исцељење, свима проповеда о милости. Коју јој Ти иконе ради учини, да не буде скривен од људи источник исцељења благодатних. Стога и ми не тајимо Твоја доброчинства, него захвално прослављамо Бога у песми: Алилуја!

Икос 7.

Као нова купјељ Силоамска појави се, Пресвета Владичице, храм Твој, у коме се клањамо чудотворној икони Твојој, јер не само у лето и не само тело, него увек и сваку болест и рану душевну и телесну исцељујеш онима који Ти с вером и љубављу прибегавају. Стога Ти вапијемо:

Радуј се, купјељи, у коју се боли наше погружавају!

Радуј се, чашо, из које радост и спасење испијамо!

Радуј се, стено, која жедне живота напоји!

Радуј се, дрво, које слане воде житејског мора услађује!

Радуј се, изворе непресушни воде жртвоване!

Радуј се, бањо, која пере прљавштину греха!

Радуј се, јер жалости наше стишаваш!

Радуј се, јер нам тугу блажиш!

Радуј се, јер болести наше исцељујеш!

Радуј се, јер нас из невоља и опасности избављаш!

Радуј се, многооплакивани поразе демона!

Радуј се, Ти, која као гром непријатеље страшиш!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 8.

Сви смо путници и гости на земљи овој, по речи Апостола: невоље од непријатеља, невоље од лажне браће трпимо у лишавањима и жалостима многим. Ти пак, Владичице, као блага Одигитрија, упути нас тихом пристаништу, и моли Сина Твога да нам пре краја опроштај прегрешења дарује да бисмо непрестано певали Богу: Алилуја!

Икос 8.

Сав живот наш на земљи препун бола и туге од клевета, увреда, озлојеђености и других беда и напасти многих: јер немоћно је тело и клоне дух наш. Зато Теби прибегавамо, Богомајко, припадајући пречистој икони Твојој, и молимо Те, испуни радошћу и весељем тужна срца наша, да Ти кличемо:

Радуј се, Царице неба и земље, која нам рајска врата отвараш!

Радуј се, трпезо, мноштвом милости пребогата!

Радуј се, домоуправитељко, која животом нашим добро управљаш!

Радуј се, руно орошено, које Гедеон предвиде!

Радуј се, блажена утробо, сместилиште несместивог Бога!

Радуј се, купино несагорива!

Радуј се, источниче живоносни!

Радуј се, цвете неувениви!

Радуј се, јер зла срца умекшаваш!

Радуј се, јер благима умиљење дарујеш!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 9.
Свака сладост у овом животу са тугом је и горчином помешана: слава се угаси, богатство прође лепота и здравље вену, искрене пријатеље смрт односи. Ублажи стога тугу нашу, узрочнице благости, дајући Твоју радост непропадиву нама, који Бога славимо у песми: Алилуја!

Икос 9.

Речити говорници стоје неми, јер не знају каквом би нас речју утешили; зато Ти, Владичице, подај срцима нашим речи утехе, зрацима Твоје благодати, облак наше жалости и мрак унинија разгонећи, да Ти кличемо:

Радуј се, Ти, која добром надом све хришћане радујеш!

Радуј се, радости и смирење света!

Радуј се, вечних блага надање!

Радуј се, лађо жељним спасења!

Радуј се, пристаниште бродара кроз живот!

Радуј се, верна чуварко оних који се у Тебе уздају!

Радуј се, непостидна одећо нагима!

Радуј се, јер све чуваш и у вери утврђујеш!

Радуј се, свих верних законе и светло прибежиште!

Радуј се, помоћи оних који Ти се верно моле!

Радуј се, светла ознако благодати!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 10.

Хотећи да спасе род људски од вечне муке и жалости непрестане, Човекољубац Господ се усели у девствену утробу Твоју и Тебе, Матер Своју, дарова као помоћ, покров и заштиту онима који у гресима гину – да тужнима будеш утеха, жалоснима радовање, очајнима нада, избављајући их вечних мука Својим заступништвом и небесном весељу приводећи све који верно певају Сину Твоме и Богу нашем: Алилуја!

Икос 10.

Тврђава си девојкама, Богородице Дјево, и свима који покрову Твоме прибегавају. Стога Те молимо: заступи, покриј и сачувај све убоге и беспомоћне од искушења, гоњења и опасности, јер Те са љубављу призивамо:

Радуј се, стубе девојаштва!

Радуј се, чистоте и целомудрија сасуде изабрани!

Радуј се, дивни венче целомудрености онима који се са телом боре!

Радуј се, дароватељко вечне радости иноцима који за добротом Божијом тугују!

Радуј се, јер од пламена страсти ослобађаш!

Радуј се, јер таму искушења одгониш!

Радуј се, оградо чистоте!

Радуј се, дивна одгајатељко девојака!

Радуј се, поправљање грешника!

Радуј се, јер Тобом из пада греховног устадосмо!

Радуј се, јака тврђаво вере!

Радуј се, пријатни тамјане молитве!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 11.

Појање свеумилно приносимо Ти као слуге Твоје, Богородице, јер си свемоћна заступница рода нашег: ублажи жалости многобрижне душе моје, укроти гнев Божји, који се на нас праведно диже ради грехова наших, избави од сваке тешке болести и туге нас, који Ти вапијемо и Бога прослављамо у песми: Алилуја!

Икос 11.

Као свећа светлоносна, уљем благодати Божје ужежена, јави се пречасна икона Твоја, Владичице, на освећење наше и утеху. Ми пак штујући је с љубављу и с вером јој припадајући, вапијемо Ти:

Радуј се, јер нас моћним Твојим заступништвом од свих невоља спасаваш!

Радуј се, јер нас од земљотреса и поплава браниш!

Радуј се, јер нам храну душевну и телесну дарујеш!

Радуј се, јер огањ росом Твојих молитава гасиш!

Радуј се, јер нас из смртне опасности избављаш!

Радуј се, у духовном војевању крепка помоћнице!

Радуј се, јер нас од најезда иноплеменика штитиш!

Радуј се, јер нас од међусобица и раздора ограђујеш!

Радуј се, мирна луко оних који плове!

Радуј се, добра путеводитељко!

Радуј се, ослободитељко заточених!

Радуј се, јер претњу Божију брзо уклањаш!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 12.

Хотећи да јамство благодати дарујеш роду нашем, целебну икону Твоју показала си нам, Богомајко, која реке чудеса точи, болести наше исцељује и тугу ублажава. Стога Богу који нам Тебе подари, радосно појемо: Алилуја!

Икос 12.

Прослављајући у песмама Твоје милости и чудеса, Богородитељко, хвалимо Те сви, као молитвеницу велику, и са умилењем Ти се клањамо, заступници нашој, молећи Те: уздигни руке Сину Твоме, да никада, ни у овом животу, ни по смрти нашој, милосрђе Његово не одступи од нас, који Те призивамо:

Радуј се, непостодна надо наша у животу и по престављењу нашем!

Радуј се, јер онима који се у Тебе уздају мирну кончину дарујеш!

Радуј се, надо наша и заштито у дан судњи!

Радуј се, умилостивљење праведнога Судије!

Радуј се, јер нас из пакла огњеног избављаш!

Радуј се, надо у вечно спасење!

Радуј се, кључу Царства Христова!

Радуј се, јер се Тобом рај отвори!

Радуј се, мосте који на небо преводиш!

Радуј се, свих покајника прибежиште и блага заступнице!

Радуј се, свих праведних славо и утехо!

Радуј се, благодатна Богородице Дјево, свих жалосних Радости!

Кондак 13.

О, Свехвална Мајко, која си нам радост небу и земљи Цара Христа и Бога нашег родила, услиши глас жалосних слугу Твојих, и примивши ово мало мољење наше, избави нас од сваке опасности, туге и напасти: болести наше исцели, клевете срамне истреби, сваку злобу и непријатељство одагнај од нас, и ослободи нас будућих мука, јер Бога, Који нам Тебе подари непрестано славимо појући: Алилуја!

(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)

МОЛИТВА Пресветој Богородици у част Њене иконе СВИХ ЖАЛОСНИХ РАДОСТ

О, Пресвета Владичице Богородице, часнија од Херувима и славнија од Серафима, Богом изабрана Невесто, свих жалосних радости, подај нам утеху, јер другог прибежишта и помоћи до Тебе немамо. Ти си једина заступница радости наше, и као Мати Божија и Мати милосрђа стојећи пред престолом Пресвете Тројице, можеш нам помоћи, јер нико од оних који Теби притичу никада посрамљен не оде. Услиши зато и нас који сада, у дан туге, икони Твојој припадамо и са сузама те молимо: одагнај од нас све туге и жалости овога привременог живота и не лиши нас Твога свемоћног заступништва и вечне бескрајне радости у Царству Сина Твога и Бога нашег. Амин.

Тропар икони, глас 2.

Свих жалосних радости, заступнице презрених, хранитељнице гладних, утехо путника, пристаниште узнемирених, посето болних, покрове и заступнице немоћних, жезло старих, ти си мати Бога вишњег, пречиста: Похитај, молимо те, да спасеш слуге твоје.

”АКАТИСТИ ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ” (књига I ), Библиотека ”Образ светачки”,
издаје Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског –Београд, л.Г.2001.

БЕСЕДА НА ДАН ППРАЗНИКА ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "СВИХ ЖАЛОСНИХ РАДОСТ"

Пријатељи наши, данас ћемо наставити тему, које смо се дотакли на дан празновања Покрова Пресвете Богородице. Наиме, сада прослављамо и празнујемо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом које добијамо услед велике љубави и милосрђа Пресвете Богородице према нама. На данашњи дан се празнује помен чудотворне иконе Пресвете Богородице, "Свих жалосних радост".

Помен овог празника дошао нам је из 1668. године. Сестра патријарха Јоакима, Јефимија, страдала је од ране на боку и готово да се уопште више није надала оздрављењу. Међутим, једном приликом се пробудила веома рано и почела да изговара молитву: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме." Након тога је приморала себе да се придигне. Почела је да призива Пресвету Богородицу, молећи се за своју неподношљиву болест и јадикујући због жалости и безнађа који су је обузели. Патња ове страдалнице била је тако велика, да је Пресвета Богородица похитала свом унесрећеном чеду. Јефимија је зачула Њен глас: "Јефимија, ти тако дуго страдаш! Зашто не притекнеш ка заједничкој Исцелитељки свих? У Преображењској цркви, која се налази у Москви, на Ординки, постоји Моја икона Свих жалосних радост. Позови свештеника из те цркве и нека он одслужи молебан. Тада ћеш се исцелити од своје болести." Заповест је била извршена, и болест се истог часа повукла.

Сећање на ово прекрасно исцелење брижљиво је чувано и преношено из поколења у поколење. Од тога доба, страдалници, болесници и осакаћени похитали су ка чудотворној икони, у којој је Пресвета Богородица пројавила Своју благодатну силу и милост. Све до дана данашњег није пресушио извор благодати, која истиче са иконе Свих жалосних радост. Само се моли, преклињи и уздиши из дубине срца. Принеси свој бол Богомајци, и нико те неће боље од Ње разумети, нити ће ти брже од Ње помоћи.

Драги моји, пажљиво погледајте икону Царице Небеске Свих жалосних радост. Ко је то поред Ње, ко је пао пред Њене ноге и какве је патње принео, ко је према Њој испружио руке, изнемогле од туге и немоћи? Зар то нисмо ви и ја?

Ми смо данас дошли да изразимо поштовање Царици Небеској, ми смо данас похитали под покров Радости свих ожалошћених. Сваки од нас је дошао са својим патњама, које су данас безбројне. Овде су и наше болести, и патња због болести наших ближњих. Овде је и неизмерна туга нашег срца, која нас оптерећује због наших грехова, овде су и наше заједничке патње. Сви ми, који смо овде дошли, налазимо се под јармом житејских страдања. Поред тога, сада се опет, као некад, бурни таласи подижу и на сам темељ нашег живота - на нашу свету Цркву.

Често се дешава да многи изгубе наду у Бога и у Пресвету Богородицу. Када доћу до потпуне изнемоглости, постављају питање: "Зашто је и због чега тај бесконачно жалосни живот - страдање?" Човек се рађа са вапајем, у страдањима, страда читавог живота и умире у страдањима.

То питање нипошто није излишно, јер га постављају сви људи. Одговор на њега, међутим, добијају од самог живота и животом. Тај одговор зависи од једног суштинског момента, односно, зависи од тога, како човек верује.

Људи који су непросветљени светлошћу еванђелског учења и који су искусили живот с његовим преокретима и привидно бесмисленим смењивањем радости и патње, почињу да сматрају да је највећа срећа на земљи уопште се и не родити и не видети сунчеву светлост, јер је за њих живот "случајан и узалудан дар". Тада почињу да живе од данас до сутра, да једу, пију и да се веселе, јер ће сутра ионако умрети. У обезбоженом свету, нису ретки ни случајеви самовољног и дрског прекраћивања сопственог живота.

Међутим, блажен је онај којем светлост Христовог учења озарује згуснуту таму живота, кога снажна десница Божија води по непознатом путу и кога покров Царице Небеске заклања сигурније од сваке друге заштите. Наиме, Господ управо њима открива велики смисао животних патњи које, слично лествици, воде човека ка духовном узрастању, а заједно са њим и ка блаженству у Богу.

Нећу се уморити понављајући вам речи Светих Отаца, који су прошли сурову школу патњи и познали спокојство и радост у Богу. То су оне речи, у којима се налази стожер наше снаге, да се не бисмо поколебали: "На земљи не постоји ништа обезглављено, јер је почетак свему - Бог."

Ето у чему је наша нада и снага - у непоколебивом уверењу да се у свету ништа не дешава без Бога, него да се све дешава или по

Његовој вољи, или по Његовом допуштењу. Све што је добро, савршава се по Његовој вољи и по Његовом дејствовању; када нас покровитељство Божије напусти због нечистоте и окорелости срца, тада се допушта да нас тиранише ђаво или срамне телесне страсти.

Управо се у томе крије узрок несрећа које нас сустижу. Постали смо слепи и глуви. Будући окорелог срца, спремни смо свакога да оптужимо, заборављајући да само лични грех може да унакази наш сопствени живот. Бог увек жели да тријумфује истина. Он је Цркви заповедио да је обзнањује свету. На нама је да слушамо глас Цркве, тј. глас истине.

Међутим, и у Цркви постоје патње, и у Цркви постоје несугласице, и у њој се стварају такве околности, због којих смо спремни да посумњамо у истине које обзнањује Црква, па чак да посумњамо и у Самог Бога. Међутим, управо смо у тим тешким тренуцима дужни да имамо на уму да је Бог љубав и добро, и да Он све шаље ради наше користи. Сам начин, на који то Господ чини, не би требало да истражујемо, као што не би требало ни да очајавамо или да негодујемо када не можемо да разумемо шта се догађа. Човек управо у таквим околностима показује подвиг вере и бива овенчан спасењем.

У тешким тренуцима, жалост, тескоба и недоумица обузимају срце, иако би управо у то време требало да се повучемо у своје срце: зар није баш оно узрок туге - оно, моје срце, које се буни против промисла Божијег и захтева од Бога одговор зашто се нешто догађа овако, а не другачије? Требало би да у своје срце урежемо једно једино знање: ма шта да чини Господ, Он то чини ради наше користи, а ми смо дужни да све прихватамо с благодарношћу, као од Доброчинитеља и од Доброг Владике, макар то за нас било и болно. Тако су поступали људи Божији у свим временима, тиме су пролазили кроз тескобу животног пута.

Колико се пута у историји Цркве против ње подизала силна олуја! Колико пута су то верујући осећали и на "сопственој кожи"! Непријатељи Христови су се наоружавали против ње (Цркве) почев од њеног младалачког узраста. Тако се у првим вековима хришћанства чинило да млада Црква Христова неминовно мора да пропадне. Хришћане су убијали, храмове рушили а свештене књиге спаљивали. Међутим, Црква је преживела: иако је још увек била малобројна, била је силна духом.

И колико су се пута у другим, познијим временима, таласи лажних учења подизали на Цркву, на извор живота! И не тако давно, пре седамдесет година, смишљани су лукави планови за уништење Цркве: "Ми морамо ступити у одлучну и беспоштедну битку са свештенством.

Његово противљење морамо угушити са таквом суровошћу, какву неће заборавити нн за следећих неколико деценија." Чак и након што је овакав план спроведен у живот, Црква је прежнвела, иако, заиста, неће заборавити оне, што су дали своје животе за нас, за нашу Цркву и за истину. Када су страшни прогони Цркве тек започели, пророчки су одјекнуле речи једног од јерарха наше свете Цркве, митрополита Сергија (Старогородског, касније свјатјејшег патријарха): "Да, догађаји који прете могу збрисати руско царство, али Црква не може пропасти."

Пророштво се и остварило. Зашто, међутим, и због чега, Бог допушта да пропадне Његово дело? Зашто Господ, будући Владика природе, није спречио буру и смирио ју на самом почетку?

У извесној мери, Свето Писмо то објашњава тиме, што се у суровој школи одгајају душе.

Где је вера ваша, пита Христос Своје ученике (Лк. 8; 25). Где је вера ваша, пита Он и нас.

Спољашњи порази су наши тријумфи и страдања Цркве представљају услов њеног препорођења и спасења. Господ нас учи да тријумф Еванђеља не очекујемо од спољашњих узрока и да је Он ризницу Еванђеља у "глинене сасуде" сместио због тога, да би сви јасно видели да се сила Божија у немоћи показује. Све земаљске власти могу да се уједине против хришћанства, "глинени сасуди" могу да буду разбијени, али оно што се у њима садржи никако не може да буде коначно и без трага уништено: истина ће и поред тога блистати на земљи. Бог ће у датом тренутку притећи у помоћ и неће допустити да до краја пропадне.

Сетите се: кад се боримо са таласима на узбурканом житејском мору, Господ нас покрива, а Пресвета Богородица посредује за нас, јер су они с нама у све дане до свршетка века (Мт. 28; 20). Истина, понекад се догађа да Божија помоћ не дође одмах, да Спаситељ оклева. У томе се и састоји више искушавање вере.

У светској историји се више пута догађало да је Бог наводио Своје најпреданије и најверније слуге да до краја испију чашу искушавања - земаљских недаћа, да би их затим, након страшног мучеништва, опозвао из света. То су најсавршенији људи, и они су бивали очишћени као злато у ватри.

Имаћемо на уму, пријатељи моји, да нам искушења бивају послата ради наше користи и да Господ не допушта да било ко буде искушаван преко своје мере.

Ако Бог оклева да помогне, онда ћемо стрпљиво сачекати на ту помоћ! Ако се ветар појачава а ноћ постаје све мрачнија, онда ћемо им супротставити своју чврсту веру; садашњим делима - супротставићемо дела будућа, вечери које је окончано у сузама - зору утехе; неправди која нас мучи супротставићемо васпостављање истине, које ће бити неминовно и вечно; царству безакоња, које има крај, супротставићемо Царство Божије које неће имати краја и у којем ће Бог обрисати сваку сузу у нашим очима.

Пресвета Богородица ће увек бити са оним, ко је веран Њеном божанственом Сину, и ко на Његов призив иде путем вечног спасења. Према речима светог Јована Златоустог, Она је прва Наследница божанствених дарова и прва Дароватељка тих дарова и благослова људима, који траже помоћ Господњу и Њену милост.

Тако ће бити увек, до последњег часа и до последњег тренутка живота света.

Нека наше верујуће срце, које познаје силу посредовања Пресвете Богородице, свагда обитава покрај ногу Мајке Божије са својим уздасима, потребама и жалостима, са дубоким покајањем у свим искушењима и у тренуцима оплакивања грехова.

Нека Она, Свих жалосних радост и наша Небеска Мати, рашири Свој моћни покров и нека заступи, спасе и помилује све нас. Амин.

24. октобра (6. новембра) 1990.

 АРХИМАНДРИТ ЈОВАН (КРЕСТЈАНКИН)

ОЖИВИМО СРЦА ЗА БОГА!
Писма духовног руковођења за савременог човека

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ПАРАСКЕВЕ – ПЕТКЕ

ОВА славна, равноангелна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату,[2] између Силимврије и Цариграда. Родитељи свете Петке беху имућни и побожни људи: живљаху у свему по заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они васпитаваху у побожности: учаху их свакој врлини и животу по Богу. Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу речи Божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, a caма обуче његове дроњке. Када дође дома и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго јој запретише да то више не чини. Но она продужи и даље то чинити. На грдње због тога, она је родитељима одговарала да она другачије не може живети.

Брата Петкиног Јевтимија родитељи дадоше на школе. Жељан савршенијег живота духовног Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах он се прочу због свог подвижничког живота, и би изабран за епископа Мадитског.[3] Као епископ он се прослави врлинама и борбом са јеретицима. Упокоји се у дубокој старости, и би сахрањен у саборној цркви. За живота и после престављења он сатвори многа чудеса.

По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна подвижничког живота Христа ради, одаде се строгим подвизима: угледајући се на живот светитеља, она постом и бдењем умртвљиваше тело своје и потчињаваше га духу. Но сва горећи жељом да живи само Господу и ради Господа, она не могаде дуго остати у многометежном свету, него напусти родитељски дом, остави свет, и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Обилазећи те светиње, она срете многе ревносне подвижнике и доби многе драгоцене поуке од њих. И по њиховом савету она се настани у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.

Испуњавајући своју давнашњу жељу она отпутова у Палестину, и поклонивши се светим местима, освећенима Спаситељевим животом, она се настани у Јорданској пустињи. И ту провођаше равноангелни живот. Подражавајући Боговидца пророка Илију и Јована Крститеља, она се храњаше једино пустињском травом, у врло малој количини, и то по заласку сунца. Постепено се топећи и од жеге и од мраза, она упираше очи само к Јединоме Боту који смирене срцем може спасти од малодушности и од буре. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и муке, и искушења демонска, која претрпе света Параскева у току многих година? Ко би могао знати колико је она суза пролила, и колико уздаха к Богу послала? Ко би могао описати њене свакодневне борбе које је са телом, са помислима, и са ђаволима водила док их није потпуно победила? - Једино свевидећи Бог, јер је само Он могао видети и знати све њене подвиге. Тамо у ње не беше бриге о таштим стварима овога света: она се бринула једино о очишћењу своје душе о одговору на будућем суду, и о сусрету са Небеским Жеником. "Тебе, Жениче мој, тражим", - говораше преподобна Параскева, и стално имађаше на уму речи из Песме над песмама: Покажи ми се ти кога љуби душа моја (1, 6). Њена главна и непрекидна брига беше: како украсити жижак свој, и с мудрим девојкама изаћи у сусрет Женику Небеском, и чути слатки глас Његов, и насладити се гледањем красоте Његове. Да, само се око тога она пашташе, и говораше: Кад ћу доћи и показати се лицу Божјем? (Пс. 41, 3).

Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и привидима заплаши. Често пута узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева "изабра Вишњега себи за уточиште" (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем светога крста, одгоњаше враге и као паучину кидаше све ђаволове замке, и потпуно победи ђавола. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, света Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер света Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе црквом Бога живога.

Тако, живећи дуги низ година у пустињи, преподобна Параскева, када једне ноћи по обичају свом стајаше на молитви и са умилењем пружаше руке своје к небу, угледа ангела Божија у облику пресветлог младића који дошавши к њој рече: Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предеш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу. Удубивши се у смисао овога виђења, преподобна разумеде да је то наређење од Бога. И радоваше се она што ће се ускоро разрешити од тела, али и туговаше што ће се растати са пустињом: јер ништа тако не очишћава душу и не приводи је к Прволику као пустиња и усамљеничко молитвено тиховање. Но, покоравајући се небеској вољи, преподобна крену у своје отечество. Допутовавши у престони град Цариград она посети дивну цркву Свете Софије; исто тако посети и цркву Пресвете Богородице што је у Влахерни, и поклонивши се чудотворној икони Богоматере, отпутова у своју постојбину Епиват. Ту она проживе још две године, не мењајући начин свог пустињског живота, него проводећи сво време у труду, посту и молитви. А када дође време њеног одласка к Богу, преподобна се усрдно помоли Богу за себе и за сав" свет и тако у молитви предаде Богу блажену душу своју. Тело њено би од стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на општем гробљу, већ одвојено, као тело странкиње која никоме не беше казала одакле је. Бог, хотећи да прослави угодницу Своју, откри свете мошти њене после много година, и то на следећи начин. Близу места где преподобна мати Параскева беше сахрањена подвизаваше се на стубу у молитвеном тиховању неки столпник. Догоди се да тамо би таласима избачено тело некога морнара који се за време пловидбе тешко разболе и умро. Од тога леша стаде се ширити страховит смрад, да је просто било немогуће проћи тим путем. Смрад тај није могао трпети чак ни столпник, те због тога би принуђен да сиђе са стуба и да наложи неким људима, да ископају дубоку рупу и усмрдели леш закопају. Копајући рупу ти људи, по промислу Божјем, нађоше нетљено тело где лежи у земљи, и зачудише се томе. Али као прости и невјеже, они не обратише на то потребну пажњу и не схватише како треба. И говораху међу собом: Када би ово тело било свето, Бог би то открио преко каквих било чудеса. - Са таквим расуђивањем они поново затрпаше нетљено тело земљом, бацивши тамо и смрдљиви леш, па отидоше својим кућама. А кад паде ноћ, један од њих, неки Георгије, човек христољубив, мољаше се Богу у својој кући. И заспавши пред зору он виде у сну неку царицу где седи на пресветлом престолу, а около ње стоји велико мноштво светлих војника. Видевши то, Георгија обузе страх, и он паде на земљу, пошто не беше у стању гледати тај сјај и лепоту. А један од тих светлих војника узе Георгија за руку, подиже га и рече му: Георгије, зашто тако омаловажисте тело преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на земљи, - Тада и та светла царица рече Георгију: Похитај те извади моје мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога леша. Јер и ја сам човек, и постојбина је моја Епиват, где ви сада живите.

Те исте ноћи имађаше такво исто виђење и једна благочестива жена, по имену Јевтимија. Сутрадан они обоје испричаше свима о својим виђењима. Када то чу благочестиви народ, сви са свећама похиташе к моштима преподобне Параскеве и, извадивши их са великим страхопоштовањем из земље, радоваху им се као неком скупоценом благу. Свете мошти бише свечано положене у цркви светих и свехвалних апостола Петра и Павла, у Епивату. Молитвама преподобне Параскеве даваху се од светих моштију њених многа исцељења болесницима: слепи прогледаху, хроми прохођаху, разноврсни болесници и бесомучници добијаху здравље.

Два века после престављења преподобне матере наше Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа папских. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен[4] реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу Трново,[5] крсташи одмах пристадоше да му их даду, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворној цркви, где оне, почивајући нетљено, точаху разноврсна исцељења свима који им са вером притицаху.

После доста времена, када турски султан Бајазит[6] заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада чеоне мошти свете Параскеве бише пренете у Валахију.[7] А када Турци освојише и Валахију 1396 године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита ове свете мошти бише пренесене у Србију у Београд.[8] У Београду је затим подигнута црква Свете Петке која и до данас постоји (у Калемегданској тврђави), у којој се налази и извор Св. Петке са чудотворном водицом. Побожни Београђани и други верници одлазе често, а особито петком, у храм и на извор Св. Петке и добијају од ње благодатну помоћ по вери својој.

Године 1521. султан Сулејман II,[9] заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од богосилних светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијској цркви.

Године 1641 благочестиви Василије Лупул,[10] војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију[11] мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла чеоне мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш.[12] Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641 године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.[13]

Свети Јустин Ћелијски О ДУХУ ВРЕМЕНА

У нашој хаотичној садашњици једно божанство све више потискује остала божанства, све неодољивије намеће себе за јединог бога, све немилосрдније мучи своје поклонике. То божанство је: дух времена. Пред њим даноноћно метанишу измучени житељи Европе, и приносе му на жртву своју савест, своју душу, свој живот и срце своје. Оно има своје жреце, фанатичне жреце, који су несрећну Европу нашу учинили жртвеником на коме се непрестано жртвоприноси тело њено. Њихов страсни фанатизам проходи све остале континенте и покушава да и њих претвори у жртвенике бога свог. Но, пре но што буду успели да душе свих континената стопе у бурно Осана богу њиховоме, ми ћемо на пробу ставити бога њиховог, и проверити га.

Бог њихов: дух времена је и сувише сложен, изграђен од најразнороднијих елемената. Он садржи у себи све противречности модерног живота: културу и цивилизацију, философију и науку, католицизам и протестантизам. Садржи у себи сав трагизам и сав комизам живота оваквог какав је. И живећи по духу времена човек се ломи о гудуре свих тих непримиривих противречности. Но што је најстрашније у овоме, то је: систематски организован устанак против човечје личности. Дух времена спутава личност својом самодржавном тиранијом, механизује је: ти си шраф у хучној машинерији савремености - живи као шраф; ти си дирка на раштимованом клавиру садашњице, чије дирке потреса дух времена - живи као дирка. Детерминизам, који се извија у фатализам, јесте најглавније средство којим богује дух времена: од средине, од околине зависи све, не од личних подвига; све што чиниш, чиниш не ти већ средина чини кроз тебе; учиниш ли злочин, крив си не ти већ средина у којој си. - Но све то, преведено на језик словенске искрености, гласи: све је дозвољено: дозвољени су сви пороци, сви злочини, сви преступи, сви греси, јер све што бива - бива по неумитним законима неопходности.

Планета је наша немилосрдна; она је одвајкада била гробница и за богове и за људе. Многе је богове унела она у свој поменик; но није било тако бесмисленог бога као што је дух времена нашег, jер је Европа у њему обоготворила све болести своје, све грехе своје, све пороке и преступе своје. Да је тако, Европа је то доказала људождерским ратом јучерашњице, доказује и, не мање, људождерским миром садашњице. То може видети сваки инсект који није заражен духом времена нашег; то може видети сваки човек који оком Христовим загледа у хаос наше садашњице.

Време је исечак Вечности; откине ли се од ње, отискује се у неиздржљиво очајну бесмисленост. Дух човечји је исечак Духа Вечности; откине ли се од њега, губи свој вечни смисао и мир, и отискује се у крајњу муку, где је плач и шкргут зуба. Дух времена нашег откинуо се од Духа Вечности, зато се мучи, плаче и шкргуће зубима. Био је генијалан и неустрашив у проналажењу маказа којим ће одсећи себе од вечности; сада је упоран у очајној немоћи својој и мрачном боговању свом. Пронесите дух времена нашег кроз Дух Вечности: шта остаје што није поцрвенило од стида, шта остаје од наше културе и цивилизације, шта од науке и моде, шта од демократије и револуције? - Ја говорим не о вечности која је трансцендентна могућност, већ о живој, реалној Вечности, Вечности богочовечанској, Вечности коjа Личношћу Својом и животом Својим доказује Себе, показује Себе и оправдава тачност и истинитост речи Својих: Ја сам живот, живот вечни. - До Христа, Вечност је била сушичава претпоставка; од Христа, она постаје телесна стварност, чулна стварност, коју руке наше опипаше, очи наше размотрише, уши наше чуше. Дух Вечности постаје опипљив као и дух времена. У личности Богочовека Христа време је дошло до органског јединства са Вечношћу, и тиме: до свог вечног смисла. Зато је Христос постао и занавек остао: вечна провера свих времена, свих богова, свих људи и свих ствари. Зато је Христос једина правична и непогрешна провера и наше садашњице, и нашег духа времена. Проверен Њиме, процењен Њиме, дух времена нашег је човечји, сувише човечји. Човеком живи, човеком дише, човеком се хвали дух времена нашег - човеком, не Богочовеком. У томе је центар трагизма нашег, и само у томе. Дух времена нашег у обожавању човека иде до човекоманије, зато је Дух Вечности потцењен, попљуван и готово протеран са наше планете.

Хвале се човеком, европским човеком оваквим какав је; но проверите га, процените га Богочовеком, и хвала ваша претвориће се у стид ваш и жалост вашу. Хвале се нечим, и говоре: ово је достојно Вечности и пиље у очи човеку, хвалисаво и гордо. Но оставите човека, окрените се Богочовеку, из Чијих благих очију зрачи Вечна истина и Живот Вечни, и реците Му, без стида реците: ево, Господе, ово је моје, и достојно је Вечности! - Не хвали се човеком, не хвали се временом, јер се пепелом хвалиш, и гнојем, и смрадом, и злосмрадијем. Смисао човека је да се сједини с Богочовеком; смисао времена је да се претопи у Вечност. - Они ми непрестано предлажу свој дух времена у замену за Христа, своје ситне релативне истинице у замену за апсолутну Истину и Вечност. Но реците ми: чиме ћете заменити Христа? Собом ли? - Испоредите себе с Њим. Човеком ли? Докажите ми да је безгрешан, бесмртан и вечан. Тековином ли неком? - Докажите ми да је мољци неће изгристи и рђа покварити.

Трулежан је човек, наш европски човек: није ли безумље зидати на њему као на темељу здање среће човечанске? Вечан је Богочовек, вечан и незаменљив: није ли безумље хтети Га заменити ма ким и ма чим временим? Центар је човека: земља и ситне бриге и бригице; центар је Богочовека: небо и царство небеско: Иштите најпре царство Божије и правду Његову, и све ово ће вам се додати, све, све, све. - Два пута нам предлажу: пут духа времена, и пут Духа Вечности, Духа Христовог.

Дух времена нашег је суптилна саблазан наших дана; под том етикетом продаје се фалсификат прогреса, просвећења, цивилизације, културе. Зато је данас потребније него икад имати дар за разликовање духова, дар православни, дар подвижнички, да се човек несаблажњен може пробијати кроз језиви хаос наше садашњице. Духом Вечности треба проверавати дух нашег времена. - Јавно и тајно, дух нашег времена проповеда људождерство, културно људождерство, које има свога апологета у науци, у њеној аксиоми: борба за самоодржање. Човек је иловача, средство, храна за човека јаче физичке организације. Све је релативно; и човек је релативан. Но дух Вечности, Христове Вечности, учи: човек је вечан, и има вечну вредност; он не може бити ничије средство осим Божје; Богочовек једини има право да оцени човека последњом ценом; нико од људи нема права да и најгорег, најлошијег човека учини средством за своје самоодржање. -По духу је времена: гордост - буди горд; по духу је Вечности: смиреност - буди смирен. По првом: главна је врлина бити задовољан собом; по другом: главна је врлина бити незадовољан собом, а бити задовољан Христом . Човек који живи духом нашег времена, гледа само оно што се види, што је времено; човек који живи Христом, гледа само оно што се не види, тј. вечно. Зато је за првог садашња брига тешка, а за другог лака (ср. 2. Кор. 4,17-18). Кроз испуцалу кору времена, кроз пукотине простора Христов човек гледа и види оно што је вечно, богочовечно. Он рони у тело сваког људског бића, тражи и налази бисер вечности. Кроз трошни дом тела свог он иде ка дому вечном, нерукотвореном, ка дому богозданом на небесима. За једним он уздише: да се обуче у своје небеско тело, да живот прождере смртно (ср. 2. Кор. 5,1-4). Време је бесмислено -док се не крсти Вечношћу; човек - док се не крсти Богочовеком; земља - док се не венча с небом; моје срце - док се артеријом љубави не веже са срцем Господа Исуса. - Време је прелаз и пролаз ка Вечности. Вечност је садржина, станица, море у које се слива река времена.

Дух нашег времена има један категорички императив: carpe diem (граби дан!): дух Христове Вечности има свој императив: carpe aeternitatem (граби Вечност!). За Христовог човека сваки је дан улазница за Вечност. У сваком исечку времена он живи Вечношћу и ради Вечности; он још овде на земљи има живот вечни (Јн. 5,24). За њега је време поприште на коме се он бори за живот вечни; кроз смртност он се бори за бесмртност; кроз горчину -за блаженство; кроз време - за Вечност. Бори се за живот вечни, на који си и позван. Чиме? Вером, љубављу, правдом, побожношћу, трпљењем, кротошћу, жалостивошћу, милостивошћу (ср. 1. Тим. 6,10-12). - То је пут богочовечански насупрот путу човечанском. Крајње је време да се промени мерило: није човек мера свих ствари, већ Богочовек; не треба мерити Вечност временом, већ време Вечношћу; не Богочовека човеком, већ човека Богочовеком; не небо земљом, већ земљу небом: не ум Божји умом човечјим, већ умом Божјим ум човечји. Дух времена треба прилагођавати духу Вечности, не обратно; дух човек треба прилагођавати духу Богочовека, не обратно.

Христос се јавио као најреволуционарнији бунтовник против духа Свога времена; Он је центар живота пренео из времена у Вечност, из човека у Богочовека. Но и после двадесет векова Он се јавља као најречитији протест против духа нашег времена, против "кнеза овога света" (Јов. 14,30). Свет је толико одлутао од Бога да је њиме овладао кнез таме, кнез зла, дух гњева и противљења. Богоборачки, христоборачки је: живети по духу овога света, који ради у синовима противљења (ср. Еф. 2,2). Синови противљења противе се Вечности, противе се Богочовеку, ходе по духу овога света, по духу времена, које се побунило против Вечности. Но синови Божји, синови Христови живе по духу Христове Вечности, по духу онога света, горњега, небескога света; њихов је "живот сакривен с Христом у Богу" на небесима (ср. Кол. 3, 3). Њихово је срце горе, над овим светом, где ни мољац времена ни рђа зла не квари, и где зли духови не поткопавају и не краду.

Дух овога света откине ли се од Вечности, није ли органски део њен - постаје гробница, запечаћена са седам апокалиптичких печата, које нико сем Јагњета Божјег отпечатити не може. Живећи по духу овога света човек живи у загушљивој гробници из које га једино Христос може васкрснути и посадити на небесима с десне стране Оца (ср. Еф. 2, 5). Богочовек "даде себе за грехе наше, да нас избави од садашњега света злога" (ср. Гал. 1,4). Он даде Себе - даде нам пут спасења од духа овога света, од духа времена. Другог пута нема. Наше је призвање: борити се са духом овога света, борити се - не собом, већ Христом јер Он победи свет (ср. Јов. 16, 33), и ми побеђујемо Њиме и кроза Њ. Побеђујући дух овога света ми постајемо људи не од овога света, надрастамо свет и урастамо у Христову Вечност.

Свет је нешто што треба савладати. Чиме? -Горњим светом. Дух времена нашег је нешто што треба савладати. Чиме? - Духом Христовим. Човек је нешто што треба савладати. Чиме? - Богочовеком. Христови људи су од Бога, и побеђују свет, јер је већи онај који је у њима неголи који је у свету (ср. 1. Јн. 4,4). Савремени хришћани су се уплашили од духа времена нашег: од атеизма и анархизма, од ратова и револуција - и боје се да се боре с њим, не зато ли што су изгубили осећање да је већи Христос који је у њима од духа зла који је у свету? Но крајње је време да се православни обуку у свеоружје Божје, да би се могли одржати против лукавства овога света. Неопходно је да сву душу и све тело своје пробуде на вечно будну ревност и бдење, пробуде молитвом и постом. Пробуђени - нека узму свеоружје Божије: нека бедра своја опашу истином и обуку се у оклоп правде; нека обуку ноге у Еванђеље мира и узму штит вере; нека узму кацигу спасења и мач духовни - реч Божију; и нека се моле Богу духом непрестано, стражећи са сваким трпљењем и молећи се за све свете (ср. Еф. 6,11-18). - У самој ствари: такву је борбу водио Христос и апостоли, мученици и подвижници. Својим животом и радом Богочовек Христос је показао како се човек органски сједињује с Богом, како се време органски сједињује с Вечношћу, како се завршно решава страшни проблем времена и простора. Апостоли и мученици, страстотрпци и подвижници православни ишли су богочовечанским путем Христовим, и успели су да победе дух овога света: они су све времено учинили вечним, све човечје - богочовечним; они су и душу, и тело, и чула своја учинили бесмртним, нетљеним, вечним. Они су увек живели по духу Вечности, никада по духу времена, и оставили нам један аманет: живите увек Богочовеком, никада човеком; живите увек духом Вечности, никада духом времена.

Хришћански живот, Сремски Карловци, II/4 (1923), стр. 145 - 150