КАНОН БЕСТЕЛЕСНИМ СИЛАМА

глас 2.


Песма 1.

Ирмос: Људи, узносимо песму Дивном Богу нашем, Који је Израиљ ослободио од ропства, песму победничку певајући: Теби, Јединоме Владару.

Људи прославимо сви Несаздану Тројицу, Која руководи невештавствене зборове небеског Вођства, певајући: Свет си, Свет, Свет, Боже Сведржитељу.

Као почетак твари Ти си, Творче Анђела, ставио Бестелесна бића, која окружују Твој пресвети Престо, да Ти кличу: Свет си, Свет, Свет, Боже Сведржитељу.

Слава: Радуј се, Гавриле, гласниче Божјег оваплоћења, и Михаиле, вођо невештавствених Чинова, Који непрестано кличу: Свет си, Свет, Свет, Боже Сведржитељу.

И ниње: Дрхтим пред тајном Твога силаска, Христе, јер Ти, Који си по природи Бог, примио си да се од Дјеве родиш као човек, да би спасао свет од робовања ђаволу.

Песма 3.

Ирмос: Страх Твој, Господе, усади у срце слугу Твојих, и буди потпора нама који Те истински призивамо.

Снагом си, Бесмртни, опремио силне, који извршују Твоју свету вољу, и који свагда служе Теби на висинама.

Прими, Христе, молеће за нас анђелске Војводе, посрединике Твога очовечења, и славног Васкрсења.

Слава: Као милосрдни, Христе, Анђеле си поставио људима за чуваре, а Твојим угодницима показао си их као служитеље спасења.

И ниње: Ти си, Богоневесто, на неисказан начин родила Спаситеља и Господа, Који је избавио из трулежи нас који Те истински призивамо.

Сједален, глас 8.

Старешино небеских Сила и Првоанђеле, високопрестолних и страшних Чинова пред Престолом Божанске славе, Михаиле Архистратиже, Војводо Анђела, са свима бестелесним Силама моли се непрестано за сав свет Владару коме служиш, и измоли опроштај грехова, и да нађемо милост и благодат на дан Суда.

Слава: и ниње: Пшто упадох у страшну пучину чамотиње од мноштва рђавих и безаконих дела мојих, дођох у недоумицу, и сада очајање влада мноме – Владатељко Богородице, Ти ме спаси, Ти ми помози, јер си Ти грешних спасоносна чистота.

Песма 4.

Ирмос: Усео си на коње, Апостоле Твоје, Господе, и у руке Своје узео си њихове узде, и Твоје путовање постаде спасење онима што Ти са вером кличу: Слава моћи Твојој Господе.

Врлина Твоја покрива Анђеле, Бесмртни, и испуњује сву земљу Твојом Божанском славом, Беспочетни. С њима Теби кличемо: Слава моћи Твојој Господе.

Слава: Изашао си, Милосрдни, на спасење људима Твојим, Христе, и сазиваш пријатеље Своје Силе небеске, и весеље настаде у спасењу Твом за Бестелесне који кличу: Слава моћи Твојој Господе.

И ниње: Као Мати Дјева показала си се надприродно, Пречиста, јер си и Бога и човека Христа родила, Кога Анђели славе, жалост људи Твојих претвори у радост молитвама Твојим.

Песма 5.

Ирмос: Господе, Који си богопознањем просветио све крајеве од ноћи незнања, просвети ме јутром човекољубља Твог.

Незадржљивом жељом свагда ношени ка висини Христе, крајња жељо свих, анђелске Те Силе непрестано славе.

Ти си разумне по бићу, бесмртне благодаћу Твојом Христе, Анђеле своје одредио за славитеље Твога величанства, створивши их по лику Своме, Непостижни.

Слава: Приближеношћу к Теби, Христе, Ти си слуге Своје учинио непокретнима ка злу, јер си Ти извор доброте, добротворећи онима који Ти достојно служе.

И ниње: Душу моју, умртвљену одвратним трастима оживи, Свебеспрекорна, пошто си родила Чувара живота, и упути вечној стази и блаженом животу.

Песма 6.

Ирмос: Јону си, Господе, самога уселио у кита, а мене везана демонским мрежама, спаси од пропасти као и њега.

Богодолично си Господе, из небића речју извео бића небеских Војинстава, Бесмртни, стварајући их светоликима.

Служитељи чесни Божје славе постадосте Бестелесни грађани небески и истинска скинија Божанска, служећи достојно Творцу.

Слава: и ниње: Свехвална, пошто си родила Светлост Која свима даје светлост, Твојим материнским молитвама Њему, - одагнај таму мојих сагрешења, Чиста.

Кондак, глас 2.

Војсковође Божје, служитељи Божанске славе, старешине Анђела и наставници људи, иштите што је корисно за нас и велику милост, као војсковође бестелесних Сила.

Икос: Рекао си, Човекољубче, у Светом Писму Свом, да се многи Анђели радују када се један човек каје, Бесмртни. Стога се и ми, који смо у безакоњима, свагда усуђујемо да те као милосрдног молимо, Безгрешни Једини срцезналче, да се смилујеш на нас, и покажеш нам недостојнима умилење, Владару, и подаш нам опроштај грехова, јер Ти се за све нас моле војсковође бестелесних Сила.

Песма 7.

Ирмос: Јеврејски младићи у пећи смело згазише пламен, и огањ у росу претворише, кличући: Благословен си, Господе Боже за навек.

Као светлост показао си, Милостиви, невештаствено биће Твојих Анђела. Испуњаваних неисказаном Светлошћу, који непрестано кличу: Благословен си, Господе Боже за навек.

Пред Тобом стоје непрестано Ти служећи безбројни Анђели, а нису у стању да гледају лице Божанства, кличући: Благословен си, Боже за навек.

Слава: Речју Твојом Ипостасном, Господе, саздао си анђелску природу, а осветивши је божанским Духом, научио си је, Боже, да исповеда Творца за навек.

И ниње: Гледајући Три Лица, славимо Неописано Биће, Оца и Реч са Духом, кличући: Благословен си, Господе Боже за навек.

Песма 8.

Певајте Господа и величајте кроза све векове, Који се прославио на гори светој, и у купини огњем објавио Мојсију тајну Приснодјеве.

Подражавајмо анђелски живот, и окрилимо ум ка висини, и са њима невештаствено прославимо Господа и величајмо увек.

Хоровође небеског хора, који окружују Престо Славе, Анђели који се свагда налазе у Богу, певају и славе Те кроза све векове.

Слава: Клањамо се Тројици, Која ствара пламенове невештаственога огња Оних који на висини непрестано служе, и Која јавља Анђеле као духове, - Коју славимо кроза све векове.

И ниње: Певамо и славимо увек Господа Који се уселио у утробу Дјеве, и од Ње обновио древнога Адама на необичан и неизразив начин.

Песма 9.

Ирмос: Превазишла си природне законе, родивши Творца и Господа, и постала си свету Врата спасења, с тога Те, Богородице, непрестано величамо.

Непрестано величамо Тебе Христе, Који си на неисказан начин сјединио небеско са земаљским и начинио једну Цркву од Анђела и људи.

Анђели и Арханђели, Престоли, Власти и Господства, Начала и Силе, Херувими и Серафими, молите се са Богородицом за свет.

Слава: Тебе славимо, Тројице, Која си све створила из небића, и анђелске редове украсила, и Божанском Светлошћу обасјала творевину.

И ниње: Радуј се, света Богоневесто, радуј се Ти Која си вернима родила Светлост света. Радуј се заштито и окриље свих нас. Моли непрестано за нас Бога као Добротвора.

Сведоци вечности Архимандрит Рафаил Карелин

Троје сведочи о души о вечности: море – огромна колевка земље; планине, које устремљују своје очи навише, и небо, напојено светлошћу. Чија невидљива рука покреће и окреће ту колевку?

Шум таласа налик је на непрестану песму. Близу мора успокојава се немирна људска душа, попут детета на мајчиним рукама. Бол и брига, који гвозденим обручем стежу срце, ишчезавају, као да нестају, попут облака над хоризонтом.

Таласи, изникли у дубини мора, стреме ка обали, као да желе да обгрле гранитне стене, окружене водом, а затим одступају назад, остављајући на песку ракове и разнобојно камење, као што ронилац износи бисере са дна. На западу, море се слива са небом; тешко је увидети границу, која би их оделила једно од другог. Када за хоризонтом ишчезава брод, чини се да тоне и да се споро утапа у море. Када облак, попут јата лабудова, лети са запада на исток, чини се да су се они подигли са мора, као из свог гнезда.

Море дише, као жива природа: час тихо, попут детета које спава, час дубоко и бучно, као да су га вихори ветра пробудили из сна. Море влада некаквом исцељујућом силом, оно ставља балзам на ране душе и ожиљке сећања; његова монотона песма одгони бриге од нашег беспокојног, узрујаног ума, као да све што је прошло тоне у његову дубину, ишчезава у бесконачном простору. Море нам открива величину космоса, она захвата човека, плени, очарава га. Човек се предаје мору, као што се предаје музици.

Море – то је слика оног надахнућа, у коме се гаси свест, када човек осећа себе делом космоса, где он доживљава то јединство, али не може и не жели да мисли ни о чему. Море и философија су несместиви једно са другим.

О вечности говоре планине. Море – то је покрет надоле, према „срцу земље“, планине – то је пут навише; што више у планинама, то се мање слуша и осећа пулс земље. Море поје гласом таласа, планине поју својим ћутањем.

Планине – су предворје неба и вечности. У планинама нема нежних руку, које успављују душу, нема боја, којима би се наслађивао вид. Као што се змија провлачи у пролеће кроз камење, да би одбацила своју кожу, тако човек у планинама мора да остави своје пређашње слике и представе, маштања, и снове, да ослобађа своје сећање да би стао пред вечност. Немогуће је ићи нагоре, носити на плећима свој домаћи терет, треба се растати са свим, да би задобили оно, што је више од света. Ученици су рекли Господу: „ево ми смо оставили све и идемо за Тобом.“  У планинама постоји једна видљива лепота, лепота стена, и једна невидљива лепота – то је тражење Бога у ћутању планина.

Треће што сведочи о вечности – то је небо. Оно обухвата и море и планине. Животиње не гледају на небо, оно је за њих празно. Птице, летећи у ваздуху, устремљујући погледе ка земљи – тамо је њихова отаџбина.

Једино људска душа на небу види тајну свог постојања. Могуће је часовима гледати на небо, оно се никада не понавља, као што песник понавља исте представе и слике. Небо је увек ново, његова боја никада не бива истоветна. Облаци, пливајући по небу, налик су на летеће планине, које су се моћним замахом одвојиле од земље и пливају у светлосном бездану, као у дубоком океану.

И поред тога, величина неба се открива онда, када се гасе његове златне боје, и открива бесконачност његовог пространства.

Звезде – то су лампе, при чијој су светлости мудраци и философи писали своје књиге. Време својим зубима нагриза планине; време исушује мора; али звезде су неизмењиве, оне су биле такве при стварању првих људи, исте такве, када су градили пирамиде, када су древни патријарси лутали са својим стадима и у пустињама налазили пут по звездама, када су били грађени први Хришћански храмови. То су биле исте оне дијамантске очи вечности, усмерене ка земљи.

Звезде су посебно јарке у пустињи и над морем. У граду се звезде чине замраченим, мутним честицама, сличним једно другим, као да су се дим и прашина града населили на њима. А над обалом звезде блистају и сијају посебном преливајућом, светлуцајућом светлошћу, као да свака звезда има свој тајанствени лик.

Дању, небо над морем изгледа као дубока завеса, са ћудљивим везом облака, где се постојано мењају границе и облици фигура. Ноћ одваја ову завесу, и небо се открива у својој величини и лепоти. Понекада небо бива пресечено звездом падалицом, и у то време се сећамо како је пао светлоносни анђео. Још се сећамо смрти, која је пресекла нит живота и у својим рукама носи непознату страну душе човека.

Звездано небо је налик на књигу, чије откривене странице говоре о Богу.

Основна Истина Православља – Богочовек Свети Јустин Ћелијски

Све се истине Православља изводе из једне истине и своде на једну истину, безграничну и вечну. Та истина је Богочовек Христос. Ако до краја проживите ма коју истину Православља, мораћете пронаћи да је њено срце - Богочовек Христос. Уствари, све истине Православља нису ништа друго до разне варијанте једне Истине: Богочовека Христа. Православље је Православље Богочовеком. И ничим другим и никим другим. Отуда је друго име Православља - Богочовештво. У њему ништа не бива по човеку и од човека, већ све долази од Богочовека и бива по Богочовеку. А то значи: основну, вечну истину живота и света човек доживљује и сазнаје само помоћу Богочовека, у Богочовеку. Још нешто: потпуну истину о човеку, о циљу и смислу његовог постојања, човек дознаје једино кроз Богочовека. Без Њега и изван Њега нема правог човека, јер је човек прави човек само Богочовеком и у Богочовеку. Ван Њега човек се претвара у привиђење, у страшило, у бесмислицу. И место човека ви налазите отпатке човека, одломке човека, огризине човека. Отуда је и право човештво једино у богочовештву. И нема другог под небом.

Зашто је Богочовек основна истина Православља? Зато што је решио сва питања која муче и гризу дух људски: питање живота и смрти, питање добра и зла, питање земље и неба, питање истине и лажи, питање љубави и мржње, питање правде и неправде. Једном речју: питање човека и Бога. Зашто је Богочовек основна истина Православља? Зато што је својим земаљским животом најочигледније показао да је Он оваплоћена, очовечена, оличена вечна Истина, вечна Правда, вечна Љубав, вечна Радост, вечна Сила: Свеистина, Свеправда, Свељубав, Сверадост, Свесила. Сва божанска савршенства Он је снео с неба на земљу. И не само снео, него нас и научио, и дао нам благодатне силе да их претварамо у свој живот, у своје мисли, у своја осећања, у своја дела. Отуда је наш позив: оваплотити их у себи, и у свету око себе.

Погледајте најбоље међу најбољима у роду људском. У свима њима Богочовек је то што је најбоље, и најглавније, и највечније. Јер је Он — светост светитеља, мучеништвомученика, праведност праведника, апостолство апостола, доброта добрих, милосрђе милосрдних, љубав љубећих. Зашто је Богочовек све и сва у Православљу? Зато што је Он, као Један од Свете Тројице, оваплоћени Син Божији, незаменљив и као Бог, и као Утешитељ, и као Заштитник, и као Учитељ, и као Спаситељ. Измучен земаљском трагиком, човек једино у Њему, свемилостивом Господу Исусу, налази: Бога који може истински осмислити страдање, Утешитеља који може истински утешити у свакој невољи и тузи, Заштитника који може истински заштити од сваког зла, Спаситеља који може истински спасти од смрти и греха, Учитеља који може истински научити вечној Истини и Правди.

Богочовек је све и сва у Православљу, јер је безмерно увеличао човека: уздигао га до Бога, учинио га богом по благодати. И то остварио не потцењујући човека на рачунБога, већ испуњујући човека свим божанским савршенствима. Као нико, Богочовек је прославио човека: даровао му Живот вечни, Истину вечну, Л}убав вечну, Правду вечну, Радост вечну, Добро вечно, Блаженство вечно. И човек је Богочовеком постао божанско величанство.

Док је основна истина Православља Богочовек, дотле је основна истина сваког инославља човек, или разломци његовог бића: разум, воља, чула, душа, тело, вештаство. Нигде интегралног човека у инослављу; сав је разбијен у атоме, у делиће. И то све у славу величине човекове. Али, колико је бесмислица „уметност ради уметности", толико је бесмислица и „човек ради човека". Тај пут води у најкукавнији пандемонијум, где је врховни идол човек. А нигде кукавнијег идола од њега. Почетна је истина Православља: човек није ради човека, већ ради Бога. Или потпуније: ради Богочовека. Зато ми у име човека остајемо уз Богочовека. У Њему је једино могућа разумност човечијег бића, у Њему је једино могуће оправдање човечијег постојања. У ту истину се стичу све тајне неба и земље, све вредности свих светова о којима човек може мислити, све радости свих савршенстава која човек може постизати. Посредно и непосредно, у Православљу је Богочовек све, и у Њему онда и човек, а у инослављу је само голи човек. У самој ствари, Православље и није друго до чудесна Личност Богочовека Христа, продужена кроз све векове, продужена као Црква. Православље има свој печат и свој знак по коме се распознаје. То је светли Лик Богочовека Исуса. Све што тога Лика нема, није православно. Све што нема богочовечанске Правде, Истине, Љубави, Вечности, није православно. Све што хоће да Богочовеково Еванђеље оствари у овом свету методама овога света и методама царства овога света, није православно, већ значи робовање трећем ђавољем искушењу. Бити православан значи: имати стално Богочовека у души, живети Њиме, мислити Њиме, осећати Њиме, делати Њиме. Другим речима: бити православан значи бити христоносац и духоносац. То човек постиже када у телу Христовом - Цркви, васцело биће своје испуни Богочовеком Христом од врха до дна. Стога је православни човек стално разапет молитвама између земље и неба, као дуга која везује врх неба са понором земље. И док телом молитвено хода по тужном мравињаку земаљском, он душом борави горе где Христос седи с десне стране Бога, јер је живот његов сакривен с Христом у Богу (Кол. З,1-3).

Богочовек је осовина свих светова: од атомског до херувимског. Откине ли се од ње ма које биће, отискује се у ужас, у муке, у патње. Откинуо се Луцифер и — постао је Сатана; откинули се анђели и - постали су ђаволи; откинуо се у многоме човек и - постао нечовек. Откине ли се од ње ма која твар, неминовно се сурвава у хаос и тугу. А кад се народ, као целина, одрекне Богочовека, онда се његова историја претвара у путовање кроз пакао и његове страхоте.

Богочовек је не само основна истина Православља, него и сила и свемоћ Православља, јер једино Он спасава човека од смрти, греха и ђавола. То никада није могао, неможе, нити ће икада моћи учинити човек, ма који човек, нити човечанство као целина. Пораз је увек крај човекове борбе са смрћу, грехом и ђаволом, ако је не води Богочовеком. Само Богочовеком Христом човек савлађује и смрт, и грех, и ђавола. Отуда је смисао човека: испунити се Богочовеком, у телу Његовом — Цркви Православној,преобразити се Њиме кроз благодатне подвиге, освемоћити се Њиме силом Духа Светога, обесмртити се, обожити се, обогочовечити се. То је смисао, прави смисао и васцелог рода људског. То и радост, једина радост у овом свету безмерне туге и отровне горчине.

Православље је Православље Богочовеком. И ми православни, исповедајући Богочовека, посредно исповедамо христоликост човека, божанско порекло човека, божанску узвишеност човека, а тиме и божанску вредност и неприкосновеност човечије личности. Уствари, борба за Богочовека је борба за човека. Не хуманисти, већ људи православне богочовечанске вере и живота боре се за правог човека, човека боголиког и христоликог.

Пастирски глас,

год. I,  бр. 1, Крагујевац, 1937.

преузето из часописа „Двери Српске“, двоброја 3/2004

„Јустинов Завет“

стр. 9-10

Са Христом кроз живот, у Живот Свети Николај Охридски и Жички

Зависан сам од Њега

Он ми је даровао живот. Он ме непрекидно додирује Духом Својим Животворним. Од тог божанског додира живот мој гори, постоји и траје у мени.

Богоборни дух, отац сваке лажи, куша ме сладострастима земаљским. Он ми шапће, како је мој живот завистан једино од хлеба земаљскога и од других слаткиша од земље. Правећи се пријатељем мојим већим од Створитеља мога и узимајући ме у заштитиу од Њега – као некад прародитеље у Рају – он ми говори: кад би те Он волео, претворио би све камење у хлеб за тебе!

А ја знам, да кад би тело моје умрло од глади без хлеба, не би умро живот мој. јер је мој живот скривен у Њему и Он у животу моме. И кад би се све камење претворилоу хлеб, и ја појео сав тај хлеб, живот мој не би био ни дужи ни већи. Гле, животу моме мерило је вечност, а не множина дана у времену.

Речи су ми Створитеља мога слађе од хлеба и меда. Остављено дете у даљини радује се гласу родитељском, више него хлебу. Залутала овца у планини узнемирено гризе травку по травку, непрестано дижући главу и ослушкујући глас пастира свога. И чим чује глас пастиров, престаје гристи траву и трчи пастиру своме. Тако и сваки јав Оца Небесног весели и утврђује живот мој. Речи су ми Његове најмилија трпеза.

„Не живи човјек о самом хлебу него о свакој ријечи која излази из уста Божијих“ (Матеј 4:4).

Слава је моја у Њему

Где је злоба, ту је безумље.

Злобни дух предлаже ми славу од вета и пред светом. Сви предлози његови иду на то, да постиде Створитеља Бога, а мене да умртве занавек.

- Скочи са врха цркве! – шишти та змија преисподња. Или: дигни се у ваздух и полети! Или: загњури се до дна мора и изенси песка! Речју: учини нешто што други људи нису кадри учинити, да би те свет славио! Не бој се, подржаће те у томе Бог твој. Обичност је досадна; прогрес се састоји у необичном, новом.

То су она иста лажљива уста што су нашим прародитељима говорила: отпадите се од Бога и бићете Богови! Какво безумље! Ако усијана жишка отпадне од огњишта свога, зар ће остати жишком, а не хладним и црним угљеном, преко кога без страха гмиже сваки црв?

Слава је моја у Господу моме. Њу гледам као ноћни путник у светило румене зоре. Она им светли. Она ме весели. Она ме чека. Ако бих тражио другу неку славу, а не ону Господњу, тражио бих лаж уместо истине и кушао би Господа свога.

„И то стоји написано: немој кушати Господа Бога својега“ (Матеј 4:7).

Он ми је једина права имовина

Шта ће ми широка имања на земљи, кад ће гроб бити довољан моме телу?

Нашто би ми сва царства земаљска, кад се душа не може наситити ни задовољити њима?

Моме телу потебно је сасвим мало од онога што свет даје, а души мојој потребно је више него што јој сва васиона може понудити. Ако навалим на себе сав бисер и све злато овога света, бићу смешан и опет – смртан.

Зашто онда да мучим душу своју узалудним пословањем.

Он је са мном

Он ме је створио – Он зна зашто.

Он ме држи у животу – Он зна како.

Он ће ме упокојити по смрти – Он зна где.

Чега има да се бојим? Света, или смрти, или сатане, или људи?

Он је победио свет.

Он је устао из гроба.

Он је видео сатану како паде у пропаст.

Он је савладао људе.

Ако ме тренутно и обузме страх, ја се сетим Његових победа и мир улази у душу моју.

Ако понекад и уздрхтим, ја се сетим Његове близине и радост ојача срце моје.

„И ево Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“ (Матеј 28:20).

Он ме чека

Очајни безбожници!

Они говоре, како њих чекају црви. Они тврде, да је њихов пут на земљи од мајмуна до црва.

О колико сам ја срећнији од безбожника! Ја знам, да је мој животни пут од Бога ка Богу. Бог ме је послао, и Бог чека мој повратак.

Ја се трудим да се повратим као син, а не као најамник. Најамник је примио своју плату у овом веку. А сим има да уђеу богату очевину.

Желим да се повратим као син. Украшавам се као невеста за свадбу. Стављам на себе све оне украсе, које знам, Он воли. Јер је Отац мој велики Цар, окружен сјајним великашима. Тамо је Он и мени одредио место. Само ме чека д се обучем, па да ме узме. Ја стојим иза завесе и облачим се. срце ми трепери од радости. Осећам близину састанка.

Знам, Он ме чека пред вратима.

„Ево стојим на вратима!“ (Откр. 3:20)

Он је очистио мој дом

Путник неки свратио код мене на конак. Под пазухом је носио једну празну врећу. Вечерао је са мном, и ја сам заспао.

Сутрадан ме пробуди бука градских стражара. Викали су ми, како ме је онај путник покрао. Видели су га, веле, како је погрбљен до земље изнео препуну врећу ствари из моје куће. Трчали су за њим: нису га стигли. Он је корачао лагано, али су му кораци дивовски. Кад је изишао из града, запалио је врећу и све је изгорело. Остао је чист бео пепео, а њега је нестало.

Обазрео сам се по дому моме и видео сам све у реду. Све ствари на броју. Сва кућа почишћена, кадом окађена и намирисана. Све у бољем поретку него што је било јуче. А ја сам се осећао лакшим, светлијим, и радоснијим него раније. Осећао сам се као крилат. Срце ми је певало.

"Господо, ноћни стражари", рекох им ја. "Онај путник ништа ми није украо. Он је почистио мој дом, и однео само ђубре из дома. И хвала му што је ђубре огњем сагорео".

Дом – то је душа моја.

Ђубре – то су греси моји.

А путник – то је Он.

„Гле, Јагње Божје, које узе на Се гријехе свијета“ (Јован 1:29).

******

Помилуј нас, Исусе, Сине Божији, јер само нас милост Твоја може спасти. Не остави нас саме себи, јер без Тебе не можемо учинити ништа, не одступи од нас, да не постанемо плен адских сила. Но брзо нам притеци у помоћ и спаси нас.

И даруј нам благодатну сиу Духа Твога Светога, акао што си даровао Светим Апостолима и Угодницима Твојим. Да бисмо се Духом Твојим очистили и исцелили и просветили и препородили. И да бисмо као деца светлости могли слично Ангелима славити и хвалити Тебе, Спаситеља свога, са Оцем и Духом Твојим Светим.

И да бисмо могли приготовљеном и украшеном душом, као невеста са запаљеним свећама духа, радосно сачекати крај овог земног путовања и преселити се у дворе Твоје небеске, од почетка спремљене за оне који Тебе љубе. Милостиво чуј покајнички глас наш и услиши нас молитвама Пречисте Твоје Матере и свих Светих Твојих.

Амин.

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА "ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ"

На свечасно Успење Пречисте Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

1. Моју беседу данас чине љубав, жеља и дужност, али не само зато што услед љубави према вама и по дужности свештеничке службе желим да у ваш богољубиви слух унесем спасоносну реч и да њоме нахраним ваше душе, него и стога што ми и љубав и дужност налажу да, више него о било чему другом, уз похвале Цркве приповедам о величини Приснодјеве и Богомајке. Ова жеља, међутим није једнострука него, напротив, двострука, и она узноси, призива и подстиче, а неминовност дужности и приморава, иако реч не може да се приближи ономе што превазилази речи, као што ни око није у стању да нетремице гледа у сунце. Будући да се речима не може исказати оно што речи превазилази, по човекољубљу прослављених дозвољено нам је да им узносимо похвале, а како није допуштено додирнути недодирљиво, речима ћемо испунити дужност и љубав према Богомајци, колико је могуће, изразити похвалама.
2. Ако је пред Господом часна смрт преподобних Његових (в. Пс. 115; 6) и ако се праведника опомињемо похвалама, утолико нам још више доликује да Светој над светима, кроз Коју је наступило свако освећење светима, односно Приснодјеви и Богомајци, помен вршимо уз највеће похвале. Тако, уосталом, данас и поступамо празнујући свето Успење или Пресељење Оне Која је незнатно заостајала за ангелима, а све ангеле и архангеле, и све надземаљске силе што су над њима неупоредиво превазишла по својој блискости Богу сваке твари и по чудима, од века записаним и у Њој извршеним.
3. Због ње беху божанствена предсказања богонадахнутих пророка, чуда која су унапред указивала на будуће велико чудо васељене - на ову приснодевствену Богомајку: смене племена и догађаја који су припремали пут извршењу нове тајне везане за њу, заповести Духа што су на различите начине предизображавала будућу Истину, крај или, боље речено, почетак и корен потоњих чуда и дела, испуњење обећања Божијег Јоакиму и Ани, у то време најузвишенијим у врлини, да ће они, иако бездетни од младости, постати родитељи у дубокој старости и да ће родити Ону Која ће бесемено родити Сина, надвремено (безвремено) рођеног од Бога Оца пре свих векова, а такође и завет оних што су тако чудесно родили Ону Која ће још чудесније родити, да ће Даровану предати Дароватељу и, услед овог најузвишенијег завета, задивљујуће пресељење Богомајке, још од младенаштва, из родитељског дома у дом Божији, Њено чудесно пребивање у овој Светињи над светињама током вишегодишњег периода где јој је под надзором ангела била доношена неизрецива храна какву Адам није успео да окуси, јер тада не би отпао од живота као што није отпала ни Ова Пречиста, премда је била његовог рода и његова кћи, како би се показало да се Она, незнатно уступајући захтевима природе као и њен Син, сада са земље преселила на небо.
4. После оне неизрециве хране, уследио је најтајанственији домострој зарука ове Дјеве а затим и загрљај, чудесни и надразумни, које се збило посредством Архангела што је слетео с висина, и Божије објаве и поздрави који су преобратили осуду Еве и Адама, исцелили проклетство што је било на њима и претворили га у благослов. Пожелевши тајанствену красоту ове Приснодјеве, Свецарје, према пророштву Давидовом, савио небеса, сишао и осенио је или, боље речено, у Њој се настанила ипостазирана сила Свевишњега, али не посредством примрака и огња, као у случају боговидиоца Мојсеја или као у случају пророка Илије, када је Он кроз буру и облак објавио Своје присуство, него је непосредно и без било какве завесе сила Свевишњег осенила свепречисту и девствену утробу, и између њих није било ничега, ни ваздуха, ни етра, нити било чега од чувствених твари или од оних што се налазе изнад њих: то није било осењивање, него непосредно сједињење.
5. Будући да у природи увек бива тако да оно што осењује утискује свој облик и сопствено обележје у оно што бива осењено, у њеној утроби није дошло само до сједињења него и до уобличења, и оно што се уобличило од једног и другог, тј. од силе Свевишњег и од оне пречисте и девствене утробе, био је оваплоћени Логос Божији. На тај начин се у њој неизрециво настанио и од ње потекао отелотворени Логос Божији, "на земљи се појавио и међу људима живео", обожујући нашу природу и дарујући нам, према речима божанственог апостола, оно у што ангели желе завирити (1. Петр. 1; 12). Ово је натприродна похвала и преславна слава ове Приснодјеве пред Којом уступа сваки ум и свака реч, макар они били и ангелски. И која би, опет, реч могла да искаже оно, што се збило после неизрецивог рођења? Будући сатрудница и саучесница у преузвишеном снисхођењу (умањењу) Логоса Божијег које је кроз Њу извршено, праведно се са Њим сапрославила и саузвисила, свагда увећавајући Своје величанство натприродним делима. Након што се од Ње оваплоћени вазнео на небеса Она се, величанственим делима која је од Њега у себи савршено поседовала а која превазилазе ум и реч, саподвизавала са Њим најпостојанијим и најразличитијим подвигом, молитвама и бригама за читав свет, саветујући и подстичући проповеднике Речи Божије по свим крајевима земаљским. Једино је она свима била подршка и утеха, онима који су је слушали и онима што су је видели, и на сваки начин је садејствовала проповедању Еванђеља, показујући тако умом и речима најузвишенији начин живота и подвижништва.
6. Због тога је и њена смрт животоносна, пресељење у небески и бесмртни живот. Помен те смрти је радосни празник и васељенска светковина, која не само да обнавља сећања на чудесна дела Богомајке, него томе придружује и сећање на опште и ново сабрање светих апостола, доведених од свих народа због овог свесветог погреба, на богооткривена славословља богонадахнутих (апостола), на ангелску стражу, хорско појање и служење око ње, на апостоле који су претходили, следили, садејствовали, супротстављали се, одбијали, штитили, који су помагали и свим силама се усаглашавали са свима што су величали ово животоначално и богопријемно тело, спасоносни лек нашег рода којим се поноси читава твар, на оне што су војевали и скривеном руком се супротстављали Јудејима када су богоборачком руком и духом нападали и насртали на Самог Господа Саваота и Сина ове Приснодјеве Који је невидљиво присуствовао и одавао погребну почаст Мајци. Она је у Његове руке предала Свој богоносни дух, због којега је и Њено тело, сједињено с њим (духом), убрзо било пренето у вечноживо и небеско обитавалиште, као што је и праведно и што јој доликује од почетка па све до сада.
7. Од искона су многи задобили божанску благонаклоност, славу и силу, као што и Давид каже: А мени су веома цењени пријатељи Твоји, Боже, и веома се укрепише почеци њихови. Избројаћу их, и већма од песка умножиће се (Пс. 138; 17-18). Многе кћери, према Соломону, стекоше богатство и многе сатворише силу. Она их је пак све превазишла и узвисила се над свима (Прем. Сол. 31; 29; ова старозаветна књига није укључена у српски превод) и то тако, да се то ни исказати не може. Она је једина постала посредница између Бога и читавог људског рода, јер је Бога учинила Сином Човечијим, а људе синовима Божијим, земљу онебесила а род (људски) обожила, једина међу женама која је по природи и истовремено превазилазећи природу Мати Божија, која је својим неизрецивим рађањем постала Царица сваке земаљске и надземаљске твари. Тако је оне ниже од ње собом узвисила и на земљи показала послушање не толико земаљско колико небеско, поставши посвећењем Божанског Духа са небеса причасница превасходног достојанства и највеће силе, Царица узвишена над најузвишенијима и најблаженија у блаженом роду.
8. Имајући сада небеса за достојно обитавалиште као царски дворац какав јој и доликује, у њега се данас са земље преселила и стала са десне стране Свецара, одевена у одећу позлаћену и украшену, по речима које је о Њој изрекао Пророк Псалмопојац (в. Пс. 45; 13). Израз "позлаћена одежда" подразумева њено богоозарено тело, а израз "украшена" најразличитије врлине. Она је сада једина која са богопрослављеним телом обитава уз Сина на небесима. И заиста, ни земља, ни гроб, ни смрт нису могли до краја да задрже животоначално и богопријемно тело, обитавалиште које је (Богу) било угодније од неба и неба над небесима. Ако се душа, у којој је обитавала Божија благодат, ослободивши се овдашњег узноси на небо а што је очигледно из многих доказа и у шта верујемо, како онда да и тело, које не само да је примило у себе Самог превечног и јединородног Сина Божијег, неисцрпни источник благодати, него Га је и родило, не буде са земље вазнето на небо? Зар ће Она Која је, будући тек трогодишњакиња и не носећи још у себи Наднебеског и не родивши Оваплоћеног, обитавала у Светињи над светињама, Која је након таквих и толиких дарова уистину постала преузвишена и надземаљска и по телу, постати земља изложена пропадљивости? Ко ће од оних, који то разборито испитују (истражују), сматрати да би такво нешто било разумно?
9. Због тога се, сасвим природно, тело које је родило богодоличном славом сапрославља са (од њега) рођеним и, сагласно пророчкој песми, након тродневног Васкрсења Христовог саваскрсава и Кивот светиње Његове (Пс. 131; 8: Устани (васкрсни), Господе, у починак Твој, Ти и ковчег (кивот) светиње Твоје). О Њеном васкрсењу из мртвих ученицима је посведочила плаштаница и погребне одежде које су једине остале у гробу и које су једине и пронашли они што су дошли да траже (тело Владичице), слично као што се раније догодило са њеним Сином и Владиком. Није, међутим, било потребно да се Она још задржи на земљи, као што је то било потребно Њеном Сину и Богу, и стога је Она из гроба одмах вазнета у пренебеску област, одакле све до данас на земљу исијава најсјајнија и најбожанственија блистања и благодати, просветљујући са тог места васцелу земљу, због чега јој се сви верни клањају, диве јој се и прослављају је.
10. Како је Бог пожелео да установи образац свега доброг и да Свој лик отворено покаже и ангелима и људима, и Њу је уистину учинио свесавршеном. Сабравши у Њој све, што је разделио украшавајући све остале (појединачно), саздао је украс настао свеопштинсједињењем свих видљивих и невидљивих лепота или, боље речекр, показао је у Њој свеопште сједињење и најузвишенију лепоту свих божанских, ангелских и људских лепота, преузвишену лепоту што украшава оба света која је од земље потекла а сада се узнела на небо и Својим вазнесењем из гроба се чак и над њим (небом) узвисила, сједињујући доњи свет са горњим и све превазилазећи својим чудесним делима и, уколико је Она, као што је речено на почетку, нечим незнатним и заостајала за ангелима будући да је окусила смрт, овим је увеличано превасходство Богомајке над свима. Због тога се данас праведно сви сабирају и саучествују у овом слављу.
11. Доликовало је, дакле, да Она, што је у себи носила Онога Који све испуњава и Који је изнад свега, и сама све превазиђе, и да Својим врлинама и величином Свог достојанства буде изнад свега. Све што су од памтивека поседовали најплеменитији и што им је у довољној мери било раздељено да би били најплеменитији, све што су појединачно поседовали сви богоугодници, како ангели тако и људи Она је, међутим, сама поседовала у свеукупности, сама све усавршила и свим тим неизрециво преизобивала, па је требало да поседује и нешто више од свих осталих, односно да после смрти постане бесмртна и да само Она телесно, заједно са Сином и Богом, обитава на небу. Од тог времена Она отуда излива најобилнију благодат на оне што је поштују и дарује способност да усходе ка Њој Која је сунце (у оригиналном тексту: δίσκος, што вероватно подразумева сунчев диск) тако великих благодати. Будући осим тога обдарена највећом добротом, никада не престаје да нам помаже и да нас изобилно дарује. Они, дакле, који погледају на такво средиште и источник сваког добра, признаће да Дјева усавршава у врлинама оне што врлински живе као што то чувственом светлошћу чини сунце онима што живе испод њега. Ако, међутим, неко пренесе свој духовни поглед на оно Сунце које је људима на чудесан начин засијало од ове Дјеве, поседујући по природи и превазилазећи природу оно, што је Она умножила по благодати, одмах ће се показати да је ова Дјева небо, и да је у односу на све божански облагодаћене и под небом и над њим задобила утолико блиставије наслеђе сваког добра уколико је небо веће од сунца, а сунце лучезарније од неба.
12. Која ће реч, Богомајко Дјево, моћи да изобрази Твоју богоблиставу лепоту, јер се она не може ограничити ни мислима ни речима, будући да превазилази и ум и речи? То је, међутим, могуће опевати јер си нам то човекољубиво допустила, будући да си обитавалиште свих благодатних дарова и пуноћа сваке лепоте и доброте, одухотворена таблица и образ сваке племенитости и сваке благости, као једина Која се удостојила да прими све благодатне дарове Духа, боље речено, једина у Чијој је утроби чудесно обитавао Онај у Којем је ризница свих благодати и Која је била Његова чудесна скинија. Сада си одавде смрћу прешла у бесмртност и праведно се са земље преселила на небо, како би у наднебеским скинијама заувек пребивала са Њим, надзирући отуда Своје наслеђе према свима Га умилостивљујући недреманим молитвама које Му упућујеш.
13. Уколико је међу свима који су се приближили Богу Она најближа, утолико је Богородица удостојена и већих почасти него остали, при чему не мислим само на остале људе, него и на све ангелске чинове. О највишим међу тим чиновима Исаија пише: Серафими стајаху око Њега (Ис. 6; 2, по Септуагинти, код Даничића: више Њега), док Давид каже: Предста Царица с десне стране Теби (Пс. 45; 9). Увиђате ли разлику у положају? На основу тога можете увидети и разлику у достојанству, јер се серафими налазе око Бога, док је у Његовој близини само Свецарица, Којој се и Сам Бог диви и узноси јој похвале, а небеским силама које Га окружују као да говори сагласно речима Песме над песмама: Како си прекрасна, најближа моја (ст. 6; 2, по Септуагинти), блиставија од светлости и цветнија од божанских вртова, преукрашенија него васцели видљиви и невидљиви свет! Она није само у Његовој близини него је, сасвим праведно, и са Његове десне стране. Тамо где је Христос сео на небесима, односно са десне стране Величине, предстала је и Она, вазневши се данас са земље на небо, не само стога што она више од свега чезне за Њим као и Он за Њом, а што следи и по природним законима, него и зато што је Она уистину престо Његов, а тамо где седи Цар, тамо се и престо Његов налази.
14. Овај престо је и пророк Исаија видео усред оног херувимског збора и назвао га "високим и издигнутим", указујући на превасходство Мајке Божије над небеским силама. Због тога уводи и саме ангеле који због Ње прослављају Бога и говоре: Благословена слава Господња сместа Његова (Јез. 3; 12). Патријарх Јаков га је на тајанствен начин созерцавао: Како је страшно место ово, редио је, овде је доиста кућа Божија, и ово су врата небеска (1. Мојс. 28; 17). Давид, који у самоме себи сједињује пуноћу спасених у свим временима, користи као различите струне или звуке оне што су се (потекавши) из разних народа овом Приснодјевом усагласили у јединственој вери, приступа свескладној песми у њену похвалу и каже: Спомињаћу име Твоје у сваком нараштају и нараштају, тога ради народи ће Те исповедати и славити народи до века и у век века (Пс. 44; 18).
15. Видите ли да васцела твар слави Мајку-Дјеву, и то не само у древна времена него у векове, и у векове векова? Отуда се може закључити да ни Она неће престати да у векове векова буде доброчинитељка васцеле творевине, и то не говорим само у односу на нас, него и у односу на саме бестелесне и надземаљске чинове, јер и они, заједно са нама, захваљујући Њој постају причасници и дотичу се Божанства, те недодирљиве природе. То је јасно показао Исаија, видевши да серафим није непосредно узео жар са жртвеника, него га је прихватио клештима којима се дотакао пророкових усана и тако га очистио. Ово виђење клешта исто је што и оно велико виђење какво је имао Мојсеј, односно виђење купине која је горела а није сагоревала. Ко још не зна да су та купина и она клешта изображавали Девствену Мајку Која је неопалимо зачела Божански огањ, чијем је зачећу служио Архангео? Присајединивши се Њеним посредством људском роду, онај божански огањ је поништио грех света и очистио нас тим неизрецивим сједињењем. Она је, дакле, једина граница између створене и нестворене природе и нико не би приступио Богу уколико Њеним посредством не би био уистину озарен божанским блистањем као истинском светлошћу, јер се каже: Бог је усред њега, неће се поколебати (Пс. 45; 6).
16. Ако је узвраћање сагласно љубави према Богу, ако онога ко љуби Сина љубе и Син и Отац Његов, ако постане обитавалиште и Једног и Другог и ако Они, по обећању Господњем, тајанствено пребивају и налазе се у њему, ко Га је онда љубио више него Његова Мати, не само стога што је Он њен јединородни Син, него и стога што је једино Она безбрачно родила, тако да је та љубав била удвојена, јер није било супружника са којим би је поделила (љубав према Њему)? Са друге стране, ко би више волео Мајку него Јединорођени, од Ње једине неизрециво рођен у последња времена, као што је превечно рођен од јединог Оца? Како да Онај, Који је сишао да испуни Закон, осим Њеног доличног положаја, не преумножи и почаст каква Јој је по Закону припадала?
17. Како је посредством Ње једине дошао к нама, појавио се на земљи и видљиво живео међу људима Онај, Који је пре Ње био невидљив за све, тако ни и у будућем бесконачном веку никакво исхођење божанског просветљења, откривење божанских тајни нити било какав облик духовних дарова ни за кога неће бити могућ независно од Ње. Она пак, Која је прва примила најпотпунију пуноћу Онога Који испуњава васељену, свему одређује меру, раздељује свакоме по његовој могућности, сагласно и по мери његове чистоте, као ризничарка и управитељка богатства Божијег.
18. Како је вечни закон на небесима да мањи кроз веће бивају причасни Суштом Који се налази изван свих граница, а како је несравњиво од свих већа Дјева Мајка, кроз Њу ће постати причасници они што ће бити причасници Бога. Они, који познају Бога, препознаће је као место Несместивог, и они што буду прослављали Бога, непосредно ће, након Њега, прослављати Њу. Она је основа оних што су били пре Ње, заштитница оних што су дошли после Ње, и заступница вечних. Она је основа пророка, начало апостола, упориште мученика, потпора учитеља, слава земаљских и радост небеских, лепота васцеле творевине, почетак, извор и корен неизрецивих добара, врх и савршенство свега светога.
19. О, Дјево Божанствена и сада Небеска, како да опишем све Твоје особине? Како да прославим Тебе, Ризницу славе? И сам Твој помен осветио је оне што се Тебе опомињу, и самом приклоњеношћу Теби ум се очишћује и непосредно се уздиже ка божанској висини, Твојим посредством се просветљује душевно око, а дух се озарује настањивањем Божанског Духа. Ти си постала Управитељка и Свеукупност благодатних дарова, али не зато да би их задржала за Себе него да би сву васељену испунила благодаћу, јер се управитељ неисцрпних ризница одређује зато да би их расподелио. Из ког би разлога иначе чувао богатство које се не умањује?
20. Обилно подари свим људима Својим и васцелом наслеђу Свом милост и Своје благодатне дарове, Владичице, и раздреши окове који нас везују. Видиш каквим смо и коликим несрећама исцрпљени, и сопственим и туђим, и спољашњим и унутрашњим. Својом силом преобрати све то ка бољем: учини да они што су унутра (тј. унутар града) и саплеменици постану кротки једни према другима и одагнај оне што, слично дивљим зверима, нападају споља. Даруј нам своју помоћ и исцељење сразмерно нашим страдањима, расподељујући душама и телима обиље благодати довољно за све, и ако не будемо у стању да је обухватимо, учини нас способнима да је примимо и одмери тако да бисмо, Твојом благодаћу спасени и укрепљени, славили од Тебе оваплоћеног превечног Логоса, са безначалним Његовим Оцем и Живототворним Духом, сада и увек и у бесконачне векове. Амин.

Преподобни ЈУСТИН Ћелијски (Поповић) ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ

Глава девета

ХРИСТОС ИСЦЕЉУЈЕ СЛЕПОГА ОД РОЂЕЊА

"И пролазећи видје човјека слијепа од рођења. И запиташе Га ученици Његови говорећи: Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп? Исус одговори: Не сагријеши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему."
(9:1-3)

И смрт и болест ушли су у човека кроз грех. Других врата којим би оне ушле у род људски нема за њих. И смрт и болест су нешто наследно у људском роду, као и људска, адамовска природа. Наслећујући људску природу, људи са њом наслеђују греховност, смртност и болесност. Али то не значи да је свака болест непосредан резултат личног греха човековог. Узрок многим болестима није ни у једном од догледних предака, али је сигурно тамо, у дубинама људске природе. То нам сведочи сам Спаситељ својим одгооором ученицима: "Ни он сагреши ни родитељи његови". Какав смисао онда имају болести уопште, и посебно болест овог слепорођеног? - "Да се јаве дела Божја на њему". - "Дела Божја? - Исцелење од болести, избављење од смрти, ослобођење од греха. За слепорођеног, и за грехорођеног, - а сваки је човек грехорођен, рођен у греху - то су дела Божја; а све што га задржава у болести, у греху, у смрти, то нису дела Божја, већ или људска или демонска.

"Мени ваља чинити дјела Онога који Ме посла, док је дан.
Долази ноћ када нико не може радити."
(9:4)

У роду људском само су дела Христова очигледно по свему дела Божја, јер је Он - Бог, Богочовек. А у свима делима људским греховносг присуствује макар као сенка, ако не као тешка масивна суштина и неуклоњива стварност. Иначе греховност је ноћ у коју је зашло човечанство и којој нема краја. Само спасење Боточовеком од греха увело је зору и дан у ту мрклу ноћ. Боточовек и јесте "дан" рода људског, јер је сунце безгрешности и бесмртности. Он је и зора и подне; то јест: незалазни дан. Свако негирање Богочовека у човечанском свету, свако одбацивање претставља и јесге помрачење рода људског, свега људског, а најпре савести и душе. А то помрачење је исто и ослепљење: савесг људска обневиди, те не види у Хрмсту ни Бога ни Спаситеља, ни у делима Његовим дела Божја. То је ноћ "кад нико не може радити", - не може радити ништа божанско, бесмртно, вечно, већ грех кроза њ ради само своје, и рађа само оно што је грешно, смртно, пролазно. А дела Божја се јављају у човеку ("да се јаве дела Божја у човеку"), чим се у души његовој роди вера, љубав, молитша, пост, и остале еванђелске врлине. Све су оне саме по себи дела Божја, и у човеку су стваралачке силе божанске које га орасположују и оснажују да и сам може чинити дела Божја.
А дела су Божја - сва дела еванђелска. Сва она одводе Богу и долазе од Бога. Сва су од Христа, и сва воде Христу. Сва она осветљавају пут човеков од земље до у врх небеса, сав пут њихов од смрти у бесмртност, од небића у свебиће. Од њихове светлости и саливен је "дан" Христов, саливено је Сунце правде.

"Док сам у свијету, свјетлост сам свијету"
(9:5)

Док је тих дела у човеку, дотле је и дан Хрисгов у њему, и светлост Христова. Утоне ли човек у грехољубље, тоне у ноћ; нарочито утоне ли човек у христоборство, утоне у страшну помрчину: "Док сам у свету светлост сам свету". Ово важи и у индивидуалном и у колективном смислу: док је Богочовек у свету, сав је осветљен божанском светлошћу, сав је у дану, и живи као по дану, видећи све путеве који воде човека кроз Истниу и Правду у бесмртност и живот вечни; исто тако: док је Богочовек у свету људском - сав је свет у светлости, и иде божанским путевима, а не путевима греха, смрти и ђавола. А кад људи грехољубљем заволе више таму него светлост, онда устају на све што је Христово. Тако у души човековој: све док се држи Христа и Његовог светог Еванђеља, у души му влада светлост, безоблачни дан Христов; а појава греха то је појава облачка; сваки грех по облачак; заволи ли човак грехе и стане живети у њима, онда постепено настаје мрак, док се све не згусне у иоћ, и нестане из душе Христовог дана, Христове светлости. Тада човек не види, већ пипа као слепац. Уствари он рађа слепу душу у себи; он је - слепорођени. Тада му и очи душе не користе; као што не користе човеку ии телесне очи ако нема светлости.

"Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме. И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући."
(9:6-7)

И кал (блато) у рукама Христовим постаје лек, лек који лечи од слепила. Заиста Христос светли и кроз оно што обично увећава мрак: заиста је светлост света, и кроз кал - светлост! Кал - преноситељ божанкже светлости! Не потсећа ли то на човеково стварање: у кал тела људског Господ је унео сунчани и светли лик Свој. "И светлост се светли у тами, и тама је не обузе". Кал зрачи, светли логосном светлошћу: као при стварању човека, тако и сада при исцелењу слепорођеног. А и једно и друго за сведочанство њима: да Логос светли из кала и кроз кал, а камоли из боголике душе. Само послушност Логосу - лечи од слепила духовног, на првном месту. Онда човек и у калу види логосну оилу; и грумен кала зрачи божанском светлошћу. И осећа, и види, како из целкоупног космичког кала струји и зрачи логосни смисао твари. То је осетно слепорођеии, и послушношћу дрема Господу Христу исцелио се: "Отиде, и уми се, и дође гледајући". Он се није чудио, нити питао Спаса: шта то радиш? Зар калом мажеш очи моје? Куда ме шаљеш? Него послушно чини ове што му Он ,каже. Да, то је услов при оваком чуду, као при првом у Кани Галилејској: "што вам год рече учините".

"А сусједи и они који га бијаху видјели прије да бјеше слијеп говораху: Није ли ово онај што је сједио и просио? Једни говораху да је онм, а други да је налик на њега. Он говораше: Ја сам. Тада му говораху: Како ти се отворише очи? Он одговори и рече: Човјек који се зове Исус начини блато, и помаза очи моје, и рече ми: иди у бању Силоамску и умиј се. И кад отидох и умих се, прогледах. Тада му рекоше: Гдје је Он? Рече: Не знам. Онда њега, некадашњега слијепца, одведоше фарисејима. А бјеше субота кад Исус начини блато и отвори му очи. А фарисеји га тада опет питаху како прогледа. А он ми рече: Блато ми метну на очи, и умих се и видим. Тада говораху неки од фарисеја: Није овај човјек од Бога, јер не светкује сунботу. Други говораху: Како мопже човјек грјешан таква знамења чинити? И наста раздор међу њима. Опет ријекоше слијепцу: Шта ти велиш за Онога што отвори очи твоје? А он рече: Пророк је. Тада Јудејци не вјероваше за њега да је био слијеп и прогледао, док не дозваше родитеље тога што је прогледао. И запиташе их говорећи: Је ли ово син ваш за кога ви кажете да се роди слијеп? Како, дакле, сада види? А родитељи његови одговорише им и рекоше: Знамо да је ово син наш, и да се роди слијеп; а како сада види не знамо, или ко му отвори очи ми не знамо; сам је већ одрастао, питајте њега, нека каже сам за себе. Ово рекоше родитељи његови јер се бојаху Јудејаца; јер се Јудејци бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год Њега призна за Христа. Зато рекоше родитељи његови: Одрстао је, њега питајте."
(9:8-23)

Инквизиција прва: фарисеји никако не желе да признају дело Божје у исцелењу слепорођеног. И ипак га одричу, одричу му божанско порекло. Њих буни начин: "Како ти се отворише очи?" Не желе да признају чудо; а прогледање слепорођеног се не може другче објаснити. Они се хватају и за суботу. "Није овај човек од Бога, јер не светкује суботе". Само не признати дело Божје у свету; и још: присуство Бога у свету. Лако би признали дела Божја у свету, када би признали присуство Божје у свету; нарочито: присуство оваплоћеног Бога. Овако, једно без другог се не може објаснити ни признати. Онда - боље одрећи и само дело? Да, фарисеји "не вероваше за њега да беше слеп и прогледа, док не доведоше родитеље"...
Инквизиција над родитељима. Највештије организовано планско христоборсгво. Дијалектика зла на послу сва: "Како сад види?" - Да, види, али како прогледа - не знамо. Тајна је уопште како човек види. Поготову, кад је у питању слепорођени. Како окати виде, не знамо; како ћемо то знага за слепорођене?

"Тада по други пут дозваше човијека који је био слијеп, и рекоше му: Подај славу Богу, ми знамо да је онај човјек грјешан. А он одговори и рече: Је ли грјешан, не знам; једно знам - да ја бијах слијеп, и сада видим. Тада му опет рекоше: Шта ти учини? Како отвори очи твоје? Одговори им: Већ вам казах и не слушасте. Шта опет хоћете да чујете? Да нећете и ви да постанете ученици Његови? Они га изгрдише и рекоеш: Ти си ученик Његов, а ми смо ученици Мојсејеви. Ми знамо да је Мојсеју говорио Бог; а овога не знамо откуда је. Одговори човјек и рече им: У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је, а Он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грјешнике; него ако ко Бога поштује и вољу Његову твори, тога слуша. Откако је вијека није се чуло да ико отвори очи рођеноме слијепцу. Кад он не би био од Бога, не би могао ништа чинити. Одговорише и рекоше му: Ти си се сав родио у гресима, па ти нас да учиш? И истјераше га напоље."
(9:24-34)

У својој инквизицији фарисеји се служе лажју; лаж и јесте со христоборсже инквизиције: "ми знамо да је човек овај грешан". Доказе за то? Даје сам прогледали: Бог не слуша грешнике, ни у многим стварима; а камоли у овако једном огромном чуду, јер "откако је света није се чуло да ко отвори очи слепоме од рођења"; а кад је он то учинио, сигургно је велики праведник Божји, јер, "ако ко поштује Бога и вољу Његову твори онога слуша". Ово је дело његово несумњиво од Бога, значи: и Он је сам од Бога: "Кад Он не би био од Бога, не би могао ништа чинити". Шта на то инквизитори? "Истераше га напоље".

"Чу Исус да га истјераше напоље, па нашавши га рече му: Вјерујеш ли ти у Сина Божијега? Он одговори и рече: А ко је Он, Господе, да у Њега вјерујем? А Исус му рече: И видио си Га и Онај који говори с тобом, тај је. А он рече: Вјерујем Господе! И поклони Му се. И рече Исус: За суд ја дођох у овај свијет, да виде који не виде, и који виде да постану слијепи. И чуше ово неки од фарисеја који бијаху са њим, и рекоше му: Еда ли смо и ми слијепи? Рече им Исус: Кад бисте били слијепи не бисте имали гријеха; а сада кажете: видимо, тако ваш гријех остаје."
(9:35-39)

Ево коме Спас открива божанску тајну Своје личнсоти: прогледаломе. То и стварност и символика. Прогледа онај ко у Христу упозна Сина Божјег, који брани Његово божанско порекло, божански карактер Његових дела. За мало - даје се све; ко поверује у мало, Спас му открнва сву тајну Своју. "Ко је Син Божји? - Видео си га, и који говори с тобом, Он је". Говори с тобом кроз Еванђеље, кроз светлост, кроз лишће, кроз ваздух, кроз сваку твар, кроз сву творевину, кроз науку, окроз Своје боговаплоћење, кроз тело човечје, кроз боголику душу људску. Слепорођени је заиста двоструко прогледао: и телесно и духовно; телесно - када му је Спас отворио телесне очи, духовно - када је поверовао у Исуса као Сина Божјег: "верујем Господе! и поклони му се".
Још једну истину открио нам Спас: показао ко су у људском роду прогледали, а ко слепи. Прогледали су они који верују у Христа као Сина Божјег; а слепи су, који то не верују. За ту протледалост вером, Спас је донео људима безброј божанских, богочовечанских чињеница, дела, сведочанстава, доказа. Па кад људи поред свега тога неће да верују у Њега као у Сина Божјег, заиста - постају слепи, заиста ослепе духовно; и тиме сами себе осуђују на вечне муке. А за човечје биће шта су вечне муке, ако не живот без Бога и против Бога.
Ко признаје да својим људским моћима, по грешној немоћи, не види ни смисао света, ни људи, нити може спасти себе од греха и смрти, и исповеда да заиста не види, опада у "оне који не виде", којима Спас због те смерности дарује духовни вид, веру и љубав, и они онда прогледају и виде да им Он - Спас - све то у изобиљу нуди и даје. А који осионо тврде да виде и знају, и без Бога, и без Христа, смисао света и људи, и да се без Христа могу ослободити свих зала, грехова и смрти, и презиру и душу и свет без Њега, они постају духовни слепци, обневиде, и тако ништа не виде како треба да виде, нити виде оно што треба да виде. На там пучу осионе ослепљености и заслепљености налазе се сви хуманисти, сви хоминисти и у философији, и у науци, и у уметности, и у религији. А тај пут води у све смрти...
На том путу су сви фарисеји свих времена, који мисле да без Богочовека знају све и имају све што људима треба: хуманисти окорели и човекопоклоници, тј. идолопоклоници. То су идолопоклоници најгоре врсте: обожавају човека, или човечанство, насупрот Богу: човеком замењују Бога: или човековим разумом, или људским чулима, или људском културом, техником, цивилизацијом, уметношћу. То је најтрајније идолопоклонство у историји рода људског, и стога највећи грех људски. Јер кроз њега човек стално собом замењује Бога, потискује Бога, отстрањује Бога, убија Бога.
А то је најцрње и најпроклетије незнабоштво.