ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВАСКРС - ПЕСМЕ МОЛИТВЕНЕ

Земља се стресе, Христос воскресе из тамног гроба.
Стражари па'ше, анђели ста'ше жене с' радоваше.
Злотвори чуше, црне им душе, страхом уздрхташе,
Стражу платише, лажи скројише против Васкрса.
Марија хитра на Сион хита, апостолма јавља,
Црвено јаје свакоме даје - радост победе.
Перо и Јово на чудо ово гробу хитају,
Видеше јасно, јавише гласно: Христос воскресе!
По овом гласу у позном часу Христос се јави
Уђе кроз двери, врати их вери, и мир им даде.
Ја смрт победи, ко мене следи нека верује.
Још им говори: Ја Ад разори, свет ослободи.
Грехе искупи, скупо вас купи, крвљу вас плати,
Гле, прође жалост, донех вам радост радост без краја.
Слава ти, Боже, све ти се може - Христос воскресе!



ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ


У пркос свега Христос воскресе
Земљу потресе, тугу однесе.
Тугу однесе, радост донесе!


У пркос вике лажних сведока,
Издаја срамне и понижења,
Чупања косе, тешких шамара,
Пљувачки, псовки и срамоћења.


У пркос свега Христос воскресе
Земљу потресе, тугу однесе,
Тугу однесе, радост донесе!


У пркос ћушки и подсмевања,
Јудејске злобе и римског страха,
Осуде криве, венца трнова,
Што Исус прими све без уздаха.


У пркос свега Христос воскресе
Земљу потресе, тугу однесе,
Тугу однесе, радост донесе!


У пркос греха и људских страсти,
Збуњене земље и мрачног Ада
И бедних сплетки Синедриона
И безименог људскога гада.


У пркос свега Христос воскресе
Земљу потресе, тугу однесе,
Тугу однесе, радост донесе!


У пркос Јуде и Фарисеја,
Грозног Кајафе, крвавог Ане,
Ирода лисца, Пилат - страшивца
И њиног цара црног Сатане.


У пркос свега Христос воскресе
Земљу потресе, тугу однесе,
Тугу однесе, радост донесе!


У пркос крста и крсних мука
И смрти горке без осветара,
Погреба мртвог под камен тешки
Тврдих печата, будних стражара.


- У пркос свега Христос воскресе
Земљу потресе, тугу однесе,
Тугу однесе, радост донесе!

 ЉУДИ ЛИКУЈТЕ


Људи ликујте, народи чујте:
Христос воскресе Радост донесе!


Звезде играјте, горе певајте
Христос воскресе Радост донесе.


Шуме шумите, ветри брујите:
Христос воскресе Радост донесе!


Мора гудите, звери ричите:
Христос воскресе Радост донесе!


Пчеле се ројте, а птице појте:
Христос воскресе Радост донесе!


Анђели стојте, песму утројте:
Христос воскресе Радост донесе!


Небо се снизи, земљу узвиси
- Христос воскресе Радост донесе!

 ХВАЛИТЕ БОГА


Хвалите Бога, млади и стари,
Кнежеви земни и господари,
Хвалите Сина и Оца вечног
И духа Светог Оцу савечног,
Тросунчан извор добра свакога
Хвалите децо вишњега Бога.


Сунце га хвали топлим сијањем,
Хвалте га и ви добрим владањем.
Месец и звезде висином лете;
Ко да их збуни, и с пута смете?
Светила моћна и звезде мале
Слушају Бога, и Бога хвале.


И земља слуша Господа славе:
Доји дрвеће, цвеће и траве,
Сва жива тела храни и поји,
Послушна Богу с трепетом стоји
- Колико више, брате, ја и ти
Послушни Творцу морамо бити!


Гле, Бог човека царем саздаде
И власт над земљом човеку даде,
Христос му рајска врата отвори,
Дух свети богом малим сотвори.
Певајмо људи, Бога хвалимо,
Захвални Богу, Бога славимо.


ТЕШКО И ТЕЖЕ


Тешко је с тобом, Исусе мили,
Тешко je ходит стазом узаном,
Тешка je круна венац трнови
Тешко је носит крст на Голготу
- Тешко је с тобом, теже без тебе,
Ко није с тобом, тај губи себе.


Тешко је бити без суда суђен,
Тешко од људи бити попљуван,
Тешко за косу и браду чупан,
Тешко је невин трпет шамаре
- Тешко је с тобом, теже без тебе,
Ко није с тобом, тај губи себе.


Тешко је бити бичем бичеван
И од пагана срамно исмеван.
Тешко је носит капу лудачку
И трску место царскога скиптра
- Тешко је с тобом теже без тебе,
Ко није с тобом, тај губи себе.


Тешко је бити на крсту распет,
Грчеве трпет, боле сносити,
И још у смрти с најгорим бити:
Са убицама и злотворима
- Тешко је с тобом, теже без тебе,
Ко није с тобом, тај губи себе.


Ал кад чујемо да си васкрсо
И смрт и пако смрћу скрушио,
Тад бреме наше нема тежине
Нити крст тешки има горчине
- Тад с тобом лако, лако без бола,
Лако носити крст апостола.


ЉУДИ ТРАЖЕ


Шта то људи траже? а сви нешто траже:
Да се развеселе, ил да се оснаже;
Једни хоће свећу на тамноме путу,
Други желе срећу у домаћем куту,
Једни траже знање а други имање,
Ови хоће славу, они благостање.
Сан је једним правда, другим љубав слатка
Ал сви траже једно - живот без престанка.


О, синови Божји, шта сте уплашени?
Гле, сви снови ваши већ су остварени:
У Христу је радост, светлост и весеље,
Поставите Христа софри у зачеље
У Христу је срећа, знање и имање,
У Христу је слава, право благостање.
У Христу је правда, и љубав преслатка,
У Христу богатство, живот без престанка.


Сва тражења ваша у једно се своде
И све жеље ваше само Христу воде.
Мимо Христа браћо свуд је странпутица,
Мимо Христа свака жеља - дангубица.
Све што помислите, срцем пожелите,
Сто пута у Њему толко находите.
Он не зна за Нема, Он не зна за Нећу,
У Њему једином свак налази срећу.




С ТВОЈОМ ПОМОЋИ


С твојом помоћи Христе свемоћни,
С твојом помоћи Свуда се стиже
Све се постиже С твојом помоћи.


С твојом љубави Христе љубавни,
С твојом љубави Стиче се слава
И радост права С твојом љубави.


С твојом красотом Христе прекрасни,
С твојом красотом Сва твар нам блиста
Красна и чиста С твојом красотом.




НЕМА СМРТИ




Кад ја умрем, децо, запалите свећу,
Ал ја ни у смрти мртав бити нећу.
Не плашим се смрти нити гробне таме
Ја умрет не могу, - Христос умре за ме.
Од вашега вида смрт ће ме сакрити
Ал смрт нема моћи мене умртвити.


Дуг се једном плаћа, Христос плати за ме,
Не плашим се смрти нити гробне таме.
Бесмртни ме Христос бесмртним учини
И вечноме Оцу крај себе усини.
Ја умрет не могу и када би хтео,
Од смрти ме Христос за навек отео.


Верујте у живот, то нек ми је даћа,
Смрт и живот никад нису били браћа
И љубите Христа - то je Нови завет,
То Његов аманет, и од мене савет.
Вера коров коси, љубав руже сије,
Двојни кључ од Раја у њима се крије.


Христос ће ме благи од греха разреши
Опростите и ви што вама сагреши'.
Желим да будете сви од мене бољи
Живећи у свему по Божијој вољи.
- Кад ја умрем децо, запалите свећу,
Ал ја ни у смрти мртав бити нећу. 




СРПСКИМ СВЕТИТЕЉИМА


Светитељи српски, небесни весници,
И вечнога Слова, јасни словесници,
У дух одевени, духом обожени,
Духом оснажени, Духом научени
- Учитељи бисте народу својему
Послушан да буде закону Божјему,
Да зна и упамти да са лаког пута
Лако се и пада, лако и залута.
Стазом а не друмом к небу се узлази,
На узаној стази Бог човека пази.
Ко се крсним знаком крсти по прсима
Крст носити мора на својим леђима.
У души се бори вечност са временом
Ал нада ју снажи под тешким бременом.
Када муке тешке за мукама следе
Испит се полаже; сва небеса гледе.
Постој и потрпи са Божјом помоћи,
Само душу чувај, све друго ће проћи,
У одбрани душе, правде и истине,
А у име Христа све жртвуј, Србине.
Тако нас учисте, оци богоносци,
Примером и словом, славни крстоносци.
Трудовима вашим народ просветисте,
Вером и љубављу братство утврдисте.
Од ваших je суза земља процветала,
Од ваше је крви слава заблистала.
Потекло je миро из ваших гробова
На лек и утеху Божијих синова.
Од ваших се мошти страшна сила јавља,
Тако и у праху Бог свеце прославља.
Ко за кратка века Бога задужује,
Томе Бог се вечно, вечно одужује:
Прославља му име у вечној младости,
Прославља му душу, па и мртве кости,
Из костију гробних жива сила гори
Једне да излечи, друге да укори.
Живи мртвом ходе да им он поможе,
Цареви и књази, себри и велможе.
О, ви бесмртници, бесмртни сте стали
И душом и телом ка богови мали.
О, бисери драги са небеских грана
Просути по земљи светога Балкана.
Ни простор ни време нас више не тесне,
Нит вас већим чине похвале и песме.
Ал нас љубав гони да вас прослављамо
И службе чинимо и песме певамо.
Велике војводе Србије Небесне
О, безбројне српске, војске бестелесне,
Ви сте српског стабла најплоднија грана,
Ви сте наша снага и наша одбрана:
Помозте нам живет по Божијој вољи
Да из дана у дан сви бивамо бољи,
Из духовног света и духовним мачем
Помозите, светци, бољем а не јачем.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ПЕСМЕ МОЛИТВЕНЕ

КАНОН УЗ ЧАСНИ ПОСТ

Чтец: И створи Бог човјека по образу својему, по обличју Божијему створи га.
Народ: По образу Твоме, о, Исусе, красни,
Адам саздан беше диван ка' у басни
Ал изгуби образ, и Едем опусти,
Ти остави небо и за њим се спусти.

Чтец: Кроз једног човјека дође на свијет гријех, а кроз гријех смрт.
Народ: Смрт кроз уста Еви и Адаму уђе,
Све што њино беше постаде им туђе.
Да им живот вратиш, Ти свој живот стави
И крвавим крстом поврати их слави.

Чтец: Једини безгрјешни Бог може спасити од гријеха.
Народ: Како може дужник за дужника платит?
Недужан а богат само може спасит.
О, недужни, благи и богати Спасе,
Ти дугове наше све преписа на се.

Чтец: Девојка ће родит сина Емануила.
Народ: Исаија рече, Данило срачуна,
А Давид возгласи поврх танких струна.
И Дева се пови те Месију роди
Да одроде грешне опет с Богом сроди.

Чтец: Тешко онима који дубоко скривају од Господа намјеру, који раде у мраку и говоре: ко нас види?
Народ: Исаија умре, преструган тестером,
Данило у ропству оконча се вером.
Столећа крвава, сузна поколења,
Чекаху те Христе, Владико спасења.

Чтец: И рече анђел пастирима: не бојте се, јављам вам велику радост, јер вам се данас роди Спас - Христос Господ.
Народ: Пророци ликујте, ево вам весеља,
Прореченог од вас - земљи Спаситеља,
По образу Божјем Исуса човека
Живот источника и меда и млека.

Чтец: Блажени су ништи духом, јер је њихово царство небесно.
Народ: Снизите се горе, дигните долине,
Нек царује смерност, гордост нек угине.
Христос Цар и Господ снизи се до слуге
И због нас претрпе муке и поруге.

Чтец: Благо онима који плачу, јер ће се утјешити.
Народ: Заплака се Адам због греха проклета
И плачем отвори историју света.
Ти се Христе спусти у свет уплакани
И уздиже верне у свет распевани.

Чтец: Благо кроткима, јер ће наслиједити земљу.
Народ: Ка дивљи су вуци некротки паганци
А Христова деца кротки ка' јагањци.
Вуци вазда гладни а јагањци сити, -
Слушамо те Христе, кротки ћемо бити.

Чтец: Благо гладнима и жеднима правде, јер ће се наситити.
Народ: За правдом гладује сва земна планета
Од Адамских дана од кад је проклета.
Ти си хлеб с небеса, ти си жива вода,
Гледамо у тебе, Спаса и Господа.

Чтец: Благо милостивим, јер ће помиловани бити.
Народ: Клањамо се теби, Богу свевидећем,
Клањамо се теби, Богу свечујућем.
Помози нам Христе бити милостиви,
Бити слични теби, о Свемилостиви.

Чтец: Благо онима који су чиста срца, јер ће Бога видјети.
Народ: Старо људско срце пуно црног блата,
Пуно греха, злобе брата против брата.
Ново срце ти си дарово нам Боже,
Чисто око које тебе видет може.

Чтец: Благо миротворцима јер ће се синови Божији назвати.
Народ: Нема правог мира без Божијег мира,
Нити правог братства без Божијег очинства.
Син се Божји јави да синове збира,
Синове светлости, браћу доброчинства.

Чтец: Благо изгнаним правде ради, јер је таковијех царство небесно.
Народ: Гонитеље правде вечна правда гони,
Спремила је за њих вечно мучилиште.
Гоњени за правду имају склониште,
У дворима царским - небесно жилиште.

Чтец: Благо вама ако вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас свакојаке рђаве ријечи лажући мене ради.
Народ: Ми науку твоју добро разумемо,
Да се не бојимо срама срамотника
Ни језика лажног црних клеветника
Но за твоје име весело гинемо.

Чтец: Радујте се и веселите се, јер је велика ваша плата на небесима.
Народ: Муке и страдања твојима вернима
Једина су Христе твоја обећања,
Радост и весеље и вечита плата
Сретнуће их тамо иза гробних врата.

Чтец: Ви сте со земљи, ви сте видјело свијету.
Народ: Паганска гатања, луде маштарије,
Свет обљутавише, у црно завише.
О, Сине Девички, ти сав свет осоли
И журби к светлости људе осоколи.

Чтец: Да не зна љевица твоја што чини десница твоја.
Народ: Ма не знали људи, Бог је свезнајући,
Ко с молитвом пости и дарове даје.
Што оцене људи може бити лажно,
Како Бог оцени, то је душо, важно.

Чтец: Не сабирајте себи блага на земљи где мољац и рђа кваре, него сабирајте себи благо на небу.
Народ: У прастаро време, тако Књига пише,
У смрад претвори се што беше одвише.
Старај се човече за вечну обитељ
Слушај шта те учи Христос твој Спаситељ.

Чтец: А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом већ је учинио прељубу у срцу својему.
Народ: И мушко и женско за животом жуди,
Бог не гледа оно што гледају људи.
Господ чека душе из свакога тела,
Душе свете, и без шареног одела.

Чтец: Да будете синови оца вашега који је на небесима.
Народ: О, Исусе сјајни, гле тама нас стеже,
Вражија нас сила ка земљи притеже.
Дуни Духом твојим и врага одагнај,
Небеским виделом душе нам обасјај.

Чтец: Све што хоћете да вама чине људи, чините и ви њима.
Народ: Ти опрости с крста црним нељудима
Да и ми простимо својим дужницима.
Твој пример је јасан како да ходимо:
Што себи желимо другим да чинимо.

Чтец: Уђите на уска врата и тјесан пут што воде у живот.
Народ: Домаћине света, у свом винограду
Ти се ка роб стесни да никог не стесниш,
Ал широкољупци тебе одбацише,
На тебе пуцаше, себе умртвише.

Чтец: Чувајте се од лажнијех пророка који долазе к вама у овчијем одијелу, а унутра су вуци грабљиви.
Народ: Ти се јави Јагње, о, Исусе свети,
Заклаше те вуци у овчијој кожи.
Васкрсењем твојим ти им кожу здера
- Зацари се светом твоја света вера.

Чтец: И дуси нечисти кад га видјеше припадаху к њему и викаху: Ти си Син Божији.
Народ: И Нечисти дуси познаше те Творца,
А нечисти људи, слепи слеповође,
Не познаше тебе страшног Чудотворца;
Спаситеља свога на крст приковаше.

Чтец: И 6и свадба у Кани Галилејској, и ондје бјеше мати Исусова.
Народ: Кано сенка мати свога Сина прати,
Препуно јој срце љубави и страха
На свадби, у слави, свуда без предаха,
И под крстом чуће глас његов: жедан сам!

Чтец: Нико се не попе на небо осим који сиђе с неба, - Син човјечији.
Народ: Пењаше се к небу мудраци у маси
Својим танким умом као танком свећом,
Ал' залуд, - док дође Син вечнога Бога,
Исус Сунце јарко - свеће им погаси.

Чтец: Ко вјерује Сина има живот вјечни, а ко не вјерује Сина неће видјети живота.
Народ: О, Исусе живи, жељо над жељама,
Теби вјерујемо, и никоме више,
Смрт царује свуда где ти не царујеш,
Твојим светим Духом цело небо дише.

Чтец: А ја вам кажем, да ће за сваку празну ријеч коју кажу људи дати одговор у дан Страшнога Суда.
Народ: Мелем рањенима а храброст вернима,
Твоје речи Христе сав свет осветлише.
О, медена уста, о, насладо вечна,
Речи Божја - Оцу и Духу савечна.

Чтец: Не бој се мало стадо, јер је воља Оца вашега да вам даде царство.
Народ: Што је на број мало с тобом је велико,
На Суду ћеш питат: Какво, не Колико.
Гле, песка је много, до гуше и врата,
И кад песак сија, сија се због злата.

Чтец: Иштите најприје царства Божијега, и све друго ће вам се додати.
Народ: Од земље нас створи а небу намени,
О, Божији сине, Адам паде ниско,
Па бригама скотским род му се унизи,
Ти нас диже царству што је сасвим блиско.

Чтец: Чувајте се да срца ваша не отежају ждерањем и пијанством и бригама овога свијета.
Народ: Сву си бригу за нас преузео на се
И гладан и жедан, све за љубав нашу,
И не тражиш ништа до срце трезвено,
Од љубави твоје, Христе, опојено.

Чтец: Сваки који зло чини мрзи на видјело.
Народ: Зло с' одева мраком, мрак злу јатакује,
Из страха од правде злотвор мрзи Бога.
Адам тек сагреши сакри се у сенку
Уплашен од Божјег сјаја небеснога.

Чтец: Бог посла Сина својега да се свијет спасе кроза њ.
Народ: У блато од греха, у таму злочина,
Бог упути с неба свог јединца Сина.
Свет опасан беше и за самог Бога,
Но љубав те спусти с престола вечнога.

Чтец: Без мене не можете чинити ништа.
Народ: Без чокота здрава, лоза се сасуши,
Без љубави твоје празно је у души.
С тобом, с тобом, Христе, јачи смо од пакла,
Кула свију зала, кула је од стакла.

Чтец: И ријеч постаде тијело и усели се у нас - пуно благодати и истине.
Народ: У пећини мрачној од Твог светлог лица
Сијаше се мати, пречиста Девица,
Па викну: О, Сине, што колена многа
Чекаху, ја гледам - у тијелу Бога.

Чтец: А Сатана уђе у Јуду да изда Исуса.
Народ: Сребро влада Јудом а не Јуда сребром,
Би издајник себе па Исуса потом,
Насмеја се ђаво због победе лаке
Лик и образ Божји кад учини скотом.

Чтец: Оче, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова.
Народ: О, мој мили Оче, склони чашу ову,
Препуна је једа, препуна горчине.
- Испиј, испиј чашу, мој премили Сине,
То је лек једини човечијем роду.

Чтец: Оче, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова.
Народ: Пуна чаша греха, отрова и смрти,
Дубока до пакла, уклони је, Оче!
- Теби Сине отров а људима живот,
Сврши, срце, славно како славно поче.

Чтец: Оче, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова.
Народ: Испи Сине чашу, ко би други пио,
Ко би љубав нашу свету објавио?
Сву до дна је испи, о, радости моја!
- Хоћу, Оче, хоћу, буди воља твоја.

Чтец: Ухватише Исуса и свезаше га.
Народ: Сатаном свезани везују те Христе,
По мраку те воде пред синове мрака
Да ти правду деле робови неправде,
Плашљивци да пљују у лице јунака.

Чтец: И слуге удараху Исуса по образу, и лажно сведочаху и пљуваху.
Народ: О, мој мили Сине, зашто тебе бију
А не нечестиве што се за њих крију,
Мати вапијаше.
То j'e само гутљај,
О, мајко, ми драга,
Из чаше горчине.
Авај, златни Сине!
Још ће, мајко, пити толико гутљаја
Колко људских греха од постања света,
Све их, нано, морам испити до краја
- Сву чашу горчине!
Авај, мили Сине!
Мој пребели крине!

Чтец: А Пилат рече, ја не налазим никакве кривице на овом човјеку. А они из гласа викаху: распни га, распни!
Народ: Ни Пилат ни Ирод, оба незнабошца,
Кривице на теби наћи не могоше,
Твој избрани народ стидом поклопише
Што Сатану на те верно помогоше.

Чтец: Рече им Пилат: кога хоћете да вам пустим: Вараву или Исуса? А они рекоше. Вараву.
Народ: Слични сличног хоће, злотвори злотвора,
Неће Бога него - убицу за цара.
О Исусе Јагње, крај ће добар бити,
Сву ће дивљу зверад јагње победити.

Чтец: А стајаше код крста Исусова мати Његова.
Народ: Плаче под крстом царица Дева:
- О чедо моје, кам да и мене
Распеше на крст, бол да делимо!
Од твојих мука прскају стене
Камо л' не срце У нежне жене!

Чтец: Исус видјевши матер и ученика кога љубљаше рече матери: ето ти сина.
Народ: Свијен од бола Исус се брине,
Син добри брине о мајци својој:
- Ето ти мајко Јове вернога,
Узми га себи за сина свога.
Не може нико мој крст носити
Нити муку моју са мном делити.
Ја нисам распет на једном крсту
Већ на крстове свију грешника,
Свију злотвора, свију крвника,
Све од Адама и од Каина.
Муке су моје, о мајко мила,
Не за човека ни за анћела
- Само за Бога - Божијег Сина.

Чтец: Повика Исус иза гласа: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?
Народ: Последњи гутљај из горке чаше,
Убиство свеца, Исус искапи,
Најгорчи гутљај. Сунце потамни!
Елои Елои, лама савахтани!

Чтец: А од шестог сахата би тама по свој земљи до сахата деветога.
Народ: Сунце и мајка покрише с' мраком,
Звезде збунише, мраморје прште,
Анћели плачу, демони реже,
У страху људи с Голготе беже.

Чтец: А Исус рече: сврши се, и преклонив главу предаде дух свој.
Народ: Прими мој дух, Оче, и чашу празну,
Чашу свих греха сву сам испио.
Разби ј' о главу мрског сатане,
Нову сам крвљу својом налио
Да верни пију и живи буду.
Нови сам завет њом утврдио,
Твоју сам Оче вољу свршио.

Чтец: Али ће трећега дана васкрснути ...
Народ: Радуј се земљо, звезде певајте,
У коло људи сви се хватајте,
Христос воскресе, тугу однесе,
Тугу однесе, радост донесе,
Христос воскресе,
Христос воскресе,
Христос во-скре-се!

Православље - Српске славске песме

http://www.spc-linz.org/mmedia/slavske/slavske.htm

http://www.spc-linz.org/mmedia/slavske/slavske.htm

http://www.spc-linz.org/mmedia/duhovne/duhovne.html

http://www.spc-linz.org/mmedia/narodna/narodna.html

Отац Јустин (Поповић): Беседа на Благовести

Ево два празника, Благовести и Цвети, који нам објашњавају ко смо и шта смо и који објашњавају шта смо, шта је човек, ко је човек, ради чега је човек на овоме свету. Господ је дошао у овај свет, ради чега? Не ради ситница, него је дошао ради тога да смрт претвори у сан, да смрт претвори у сан. Схватите то добро. И данашњи празник Цвети каже нам да је Господ заиста претворио смрт у сан, у сан из кога Он буди свакога човека као иза сна.
Шта је то? Каква је то сила дошла у овај свет? Дошао је сам Бог. То је једини одговор. Јер чусте данас из Светог Јеванђеља где се вели да је и Лазар, кога Он васкрсе из мртвих, беше за трпезом и народ се скупио да види њега, кога је Господ васкрсо из мртвих као иза сна. И јавили да је Лазар болестан, и да је већ умро. Спаситељ вели ученицима Својим: „Пријатељ наш Лазар заспа“. А оцима рече: „Не бојите ли се да га пробудим“. А оци се питаху у чуду: „Ако је засп`о, пробудиће се. Сваки човек кад заспи у сан, разбуди из сна“. Тада им Господ рече: „Не, Лазар, пријатељ наш, умре“. Шта од тога чекате? 
Људи, пред смрћу немоћни као комарци, као стенице. Чиме се хвалите, ви људи?! Имањем, науком, филозофијом, културом? Све је то ђубре!!! Ти и ја, робови смрти. Сваки човек, роб, страшан роб смрти. Може ли се са радошћу бити човек у овоме свету? Не. Човек који озбиљно схвати себе, када озбиљно погледа у смрт као последњу станицу свога живота, њему нема радости у овоме свету. Нема њему уживања у овеме свету! Сва су уживања лаж!, ако је смрт последња станица и твоја и моја у овоме свету.
И гле, Спаситељ је заиста дошао и сестре Лазареве предупредио, које веле: „Већ смрди Господе. Немој да идеш на његов гроб“. А Спаситељ рече: “Не рекох ли вам, ако верујете, све је могуће ономе који верује. Ја сам васкрсење и живот. Који верује у Мене ако и умре, живеће“. И дођоше на гроб. Сестра тужна понавља: „Господе, већ смрди. Зашто тражиш да се отвори гробница?“ Ипак, наређење би извршено, гроб се отвори и Спаситељ узвикну: „Лазаре, изађи напоље!“ И изађе мртвац обавијен платном по телу. И тај Лазар који је четирири дана био у гробу, четири дана био на ономе свету, враћа се поново у своје тело. Ради чега? Да покаже, заиста, по сили и моћи Господа Христа да је смрт сан за Господа. И Он је дошао да муку смрти, ужас смрти уклони од нас људи и спасе нас од смрти. То, ту победу, нико није могао дати нама људима. Нико не би могао дати ни данас. О, колико је данас спаситеља света! Широм свих континената (?)! Ко све не проглашава себе за спасиоца света! Ко све не обећава рај на земљи, а створили су пакао. То пише у Светом Јеванђељу како непријатељи Господа Христа хоће, не само Њега да убију, него и Лазара, који је сведок васкрсења. Народ виде, чуди се и говори: „Гле, ми смо сведоци. Јуче он изађе из гроба и васкрсе човек!“
Шта је то? Хоће и Лазара да убију. Сведоке да убију! А то се не би дешавало у Цркви Христовој! Ево 2000 година непријатељи крста, непријатељи Христа Господа, труде се да све Његове сведоке уклоне из света. Све Лазаре, да не сведоче! Али, где ће(?) уклонити сведочанство Светог Василија Острошког, Светог Прохора Пчињског, Светог Стефана Дечанског, Наума Охридског?! Гле, непрекидно, тамо се дешавају Јеванђељска чуда, сведочанства о сили васкрслога Господа Христа, о сили која смрт претвара у сан, која болест претвара у здравље.
Да, Господ је васкрсењем својим отворио пут свима нама људима у васкрсење из смрти, у победу над смрћу. Зато данас и певамо славни и преславни Тропар „Опште васкрсење“, то јест да је Господ пре Свога страдања показао да ће сви људи васкрснути из мртвих, а онда када Он буде васкрсао и осигурао васкрсење сваком људском бићу. Да, то и јесте једна сила која привлачи Господу Христу. По Христу људи, никоме од нас није имање, ни науку, ни филозофију, ни културу! Све је то пролазно! Шта Он нуди теби и мени? Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав. То што нико не може нудити. То нуди Црква кроз векове. И зато је она неуништива! Не што је некад патриотски брани или толики свештеници, него зато што је Црква Христова сам Господ Христос, што Њега, Бесмртног истинитог Бога нико не може убити, нико не може ранити, а нас, сведоке Његове, нека шаљу стотине смрти! Све је то за нас сан, сан, сан из кога Господ буди кад хоће. Зато ми у смрт идемо као у победу. Свети Григорије Ниски вели: „Ти наши непријатељи, чиме нам прете? Смрћу? Но знајте, наша је победа смрт Господа Христа. Када умиремо, ми побеђујемо. Умиремо за Њега, ми побеђујемо све вас и не бојимо се! Пред нама је отворено Царство Небеско, пред нама је отворен Вечни Живот, Вечна Истина, Вечна Правда. Шта ће ми учинити људи?“
Да, данашња Благовест се заиста остварује. Бог је постао човек да човека испуни Богом и свим оним што је Божанско, тако се вели у једној дивној црквеној песми. Бог постаде човек да би човек постао Бог. То јест, Господ је дошао у овај свет као истинити Бог и живео на овоме свету 33 и по године да нам покаже какав треба да је живот човека у овоме свету. Јер Он је, не заборавимо, једини савршени и безгрешни човек. Какав је Његов живот, ето такав треба да буде живот свакога Хришћанина, сваког следбеника Његовог, то јест да се трудимо и научимо да идемо Његовим стопама и да живимо Његовим животом.
Да, данашња Благовест, и речење Светог Архангела Гаврила Пресветој Богомајци да ће родити сина, од Духа Светога зачети Га и да ће Он спасти људе од греха. Људе од греха. То значи, од смрти. Јер, ко је увео смрт у овај свет? Грех? Грех? Човек, нажалост има ту срамну улогу у овоме животу да је увео у овај свет и грех и смрт и ђавола. Нису то ни тигрови, ни лисице урадили. То је човек урадио.
И зато је човек стидно створење пред свима животињама и птицама, и пред свима птицама. Да се стиди човек и да моли опроштај од сваке птице што је он увео смрт у овај свет, смрт увео и у птице и у животиње и у биље!
Свет овај умире! Докле? До васкрсења мртвих. Када Господ буде судио свету и место старе земље дао нову земљу, где ће све бити бесмртно на њој. То ми не можемо нити умемо да замислимо, али то је Благовест Господа Христа.
Ми Хришћани, ми сматрамо не само смрт за сан, него и грех сматрамо за сан. Нема греха, ни најстрашнијег, ни најужаснијег који Хришћанин вером у Господа Христа не може да исели из себе, да ослободи себе од њега. Исто тако, Господ свемоћни дао нам је Собом и у Цркви Својој још то да је и ђаво постао сан, тако пробојна, ништавна личност! Постао је сан! Тако да ми силом Господа Христа побеђујемо ђавола на свима положајима. И ми се Господом Христом наоружавамо, како рече Свети Апостол Павле, „У свеоружје Божије“, свеоружје Божије, и побеђујемо ђавола на свима бојиштима.
А то наше оружје, шта је? Вера у Господа Христа који се оваплотио и Бог постао човек, живео на земљи, Својим васкрсењем, својим страдањем, Својим преображењем, Својим вазнесењем спасао људе од греха, смрти и ђавола. То јест, предложио спасење. Никоме Спаситељ не намеће спасење, никога не приморава да иде за Њим. „Ако ко хоће да иде за мном, нека иде“, вели Спаситељ. Тако, ми Хришћани имамо у себи, око себе, у Цркви Божијој безброј сведока који јасно и непрекидно и неућутно сведоче да је Господ Христос основавши Цркву, дао нам Свете Тајне, Свете Врлине, преобразио грех у сан, смрт у сан, ђавола у сан, и да ми Њиме побеђујемо себе до сада и да некада страшне силе које су побеђивале сав свет.
Како данашње две Благовести, Благовести, Свети празник Благовести и Благовест Свети, казују нам сву тајну нашег људског живота, и сав циљ нашег живота. Ради чега смо, ради чега треба да живимо? Ради Вечнога Живота, ради победе над смрћу, да осигурамо себи Вечни Живот. Чиме? Живећи по Вечној Истини Христовој Јеванђеља. Чиме још? Љубављу Јеванђелском. Чиме још? Милосрђем, смиреношћу, кроткошћу, свима Светим врлинама. Свака Света врлина је оружје Божије које се даје и теби и мени да победимо оно што је најстрашније, оно што нам одузима Живот Вечни, што нам одузима Истину вечну и Правду Вечну.
Зато се ми Хришћани до последњег даха свог боримо за душе своје. Ми Хришћани сматрамо и верујемо речима Спаситеља који је рекао: „Каква је корист човеку ако сав свет придобије а души својој науди?“ Каква је корист што Европа, Америка и сви континенти јуре да освоје свет, васиону, месец, Марс? А знате браћо, оно што ми називамо небески свет, како бар ти научници тврде, тамо има око 200 милијарди свакаквих система сунчаних. Каква је корист човеку ако сав свет придобије а души својој науди, души својој нашкоди? Да, ми можемо да освојимо, од кога освајате месец? Од кога освајате звезде? Од Господа, који их је расејао као цвеће по небеским пространствима. Како је бедан европски човек када јуриша на небо као на непријатеља.
Али, ми Хришћани целим животом својим носимо Благовест Христову кроз овај свет. Благовест да је Бог постао човек! И остао у нашем свету, остао у Цркви својој и даје нам сва средства да победимо све што је против човека, све што је против нас, а то је грех, смрт и ђаво. Силу победе над тим даје нам васкрсли Господ Христос. Сви ка васкрсењу хитамо и њиме се хвалимо. Зато ми, када и хиљаде смрти јуришају на нас, понављамо за Апостолом Павлом, његов савет, његову поруку Хришћанима: „Браните се у Господу, и опет велим, браните се“. Ко је више прихватио Цркву од Апостола Павла? А гле, стална радост, носила га кроз овај свет. То је вера у Господа Христа. То је сила те вере, то сведочанство свих Светитеља, а на првом месту Пресвете Богомајке, која нам је Господа родила.
Гле, родивши Господа Христа, Она је осигурала спасење свима нама. Дакле, дан, празник Благовести је њен празник, јер, да није било Ње, не би ни Господ дошао у овај свет. Једина Пречиста, Једина Свебезгрешна, Једина Свесавршена у роду људском, Пречиста Богомајка, Она нас води, Она нас уводи, Она је све и свја за нас Хришћане, на челу свих Светитеља, коју, ето, у Цркви Христовој, кроз Цркву Христову сваки дан, сваку ноћ помаже свима нама на трновитом путу кроз овај свет, на крстоносном путу ка Царству Небеском, тамо где Она са свима Светитељима слави чудесног Сина свог кога је родила по бескрајној милости својој и Свечистоти својој.
Нека би она као овог данашњег празника примила све наше молитве, све наше уздахе, све наше видљиве и невидљиве сузе, да помаже сваком људском бићу, да помаже сваком, и невернику и безбожнику, е да да нађе свој пут кроз овај свет и да се освести, да дође к себи од лудила, да је он, једино онда човек  када верује у Господа Христа и живи Његовом Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубављу. Нека би нас Он молитвама Пресвете Богомајке и свих Светих водио из немоћи у моћ, из смрти у бесмртност, из страховремена у Вечни Живот. Амин.
Благовести 1974.

Свети Григорије Палама: Беседа изговорена на Благовести

1. Набрајајући различита дела стварања и созерцавајући Премудрост Божију у њима, Псалмопојац Пророк је, будући свецело обузет усхићењем, усред писања ускликнуо: Како су велика дела твоја, Господе! Све си премудро створио! Како ћу пак ја, покушавајући да по својим моћима а у циљу прослављења обзнаним јављање у телу Речи Која све сатвори, учинити да моја беседа буде саобразна предмету? Уколико је све испуњено чудом, и уколико је привођење из небића у биће дело божанствено и преславно, колико ли је тек чудесније и божанственије, и колико достојније да буде опевано оно што, будући међу творевином, постаде Бог, и не просто Бог, већ управо оно што истински представља Бога, и то у моменту када наша природа није ни могла, нити пожелела да очува оно достојанство у којем је била саздана, те је стога с правом изагнана у најнижи елемент земље? Чињеница да је наша природа постала једно са Богом, и да нам је тиме подарен повратак у оно боље стање, толико је величанствена и божанствена, неизрецива и недокучива, да је остајала у истинској несазнајности, као од века скривена Тајна, и за свете ангеле, и за људе, па чак и за саме Пророке, премда су они задобијали прозрења благодарећи дејству Духа. Али шта говорим: докле се није збила? – И када се збцла, она ипак остаје тајна: не у смислу да ли се збила или није, већ у другом смислу – на који се начин збила; ми, дакле, верујемо, али не знамо; клањамо се, али не истражујемо; и клањамо се, и верујемо једино посредством Духа. Шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега (1. Кор. 2; 11), и управо Његовим посредством ми се клањамо и у Њему молимо, – казује апостол.


2. Да је ова тајна несазнајна (досл. непојмљива) не само људима, већ и ангелима и самим архангелима, јасно показује и данашњи празник. Архангел је заиста благовестио Дјеви да ће зачети, али када је Она пожелела да сазна на који ће се начин ово збити, казавши му: Како ће ми то бити кад ја не знам за мужа, Архангел, не будући никако у стању да објасни овај начин зачећа, и сам прибегава Богу: Дух Свети доћи ће на Тебе, и сила Свевишњега осениће те. Исто би се догодило и да је неко запитао Мојсеја: на који је начин од земље постао човек? Како су из праха саздане кости, и жиле и крв? Како су се у неосетљивом појавила осетила? И како је из Адамовог ребра опет настао човек? Како се та његова кост исправила и разделила и наместила и спојила? На који су начин из те кости настали унутрашњи органи, различити сокови (телесне течности) и све остало? Дакле, уколико би когод оваква питања поставио Мојсеју, он не би казао ништа више осим да је ово учинио Бог, Који је узео прах земаљски и сатворио Адама, а затим узео једно од његових ребара и сатворио Еву; према томе, он одговара Ко је био Саздатељ, али не одговара на који начин се ово догодило. Исто важи и за Гаврила: он казује да ће Дух Свети и сила Свевишњега учинити бесемено Рођење, али не говори на који начин. Ако је потом и поменуо Јелисавету, казавши да је она зачела у старости и будући неплодна, тиме он ипак није изрекао ништа више од чињенице да је у Бога све могуће што каже; шта би он онда могао открити у вези са дејством чијом је силом Дјева требало да зачне и роди?


3. Све што је Архангел казао Дјеви садржало је у себи нешто више, али је истовремено чинило тајну још дубљом, јер он казује: Дух Свети доћи ће на Тебе, и сила Свевишњеш осениће Те”. А у ком циљу? – Зато што Онај који долази на свет није Пророк, нити је просто човек, као Адам што је, већ ће се назвати Сином Свевишњега и Спасом и Избавитељем рода људскога и Царем Вечним. Као што камење, одваљено са врха планине, стропоштавајући се све до њеног подножја, постаје плен бројних стрмени (или “провалија”), тако су и нас, који смо отпали од заповести дате у рају и блаженог живота у њему и стропоштали се до самога ада, сустигле многе невоље. Последица проклетства изреченог Праоцу, наиме, није само то што је земља произвела чкаљ и трње, у којима не пребива душа, него и то што смо (ми људи) познали далеко горе, многолико трње злих страсти и мрски чкаљ греха. Роду људскоме није, међутим, пао у део само овај јад, који је постао својина наше Прамајке, осуђене да у мукама рађа као последица изреченог проклетства, већ, може се рећи, и читав наш живот постао је сушти јад и мука.


4. Међутим, откако је човекољубиви Бог, Саздатељ наш, по милосрђу Своме приклонио небеса и сишао (к нама), Он је обновио нашу природу, претходно је примивши од Свете Дјеве, и повратио је или, још више од тога, узвео је на божанску и небеску висину. Желећи да оствари, или боље рећи – да у садашње време испуни Своју превечну замисао, Он шаље Архангела Гаврила, како говори еванђелист Лука, у Назарет, девојци зарученој за мужа, по имену Јосифа, из дома Давидова; и дјевојци бјеше име Марија.


5. Дакле, Бог шаље Архангела Дјеви Коју, уз очување Њене девствености, чини Матером Својом искључиво силом благовештења; јер, да је зачела од семена, Онај Који се родио не би постао нови човек, нити би био безгрешан, нити Спаситељ грешнима. Наиме, покретање тела на рађање деце, стихијски се мешајући у замисао што ју је Бог установио о нама, на тај начин овладава нашим способностима, показујући да оне нису сасвим слободне од греха. Због овога и Давид казује: У безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја (Пс. 50,7). Следствено овоме, да је зачеће Божије било од семена, Он не би био нови човек и Зачетник новога живота који никако не стари. Да је Он имао удела са људима старога кова, да је био наследник још оног прародитељског греха, Он не би могао да у Себи носи пуноћу чистога Божанства, и да Своје тело начини непресушним врелом освећења, исто као што не би могао да оскврњење Прародитеља спере обиљем снаге, нити да доцније успостави Своју владавину ради освећења свега постојећег. Стога није ни ангео, нити човек, већ Сам Господ, оваплотивши се у утроби Дјеве и оставши неизменљивим Богом, дошао и спасао нас.


6. Било је потребно (Богу) да и Дјева буде сведок Његовог бесеменог зачећа и помоћница у ономе што се догађало у домостроју (нашега спасења). О чему је реч? О одласку у Витлејем, где су и ангели небески објављивали и славили Рођење Његово. О уласку у храм, где су Симеон и Ана сведочили за Њега, још младенца, да је Господ живота и смрти; о бекству од Ирода у Египат, сагласно свештеним пророштвима; и о другоме, што нема потребе да сада набрајамо. Ради овога је био узет Заручник Јосиф, и ангел је послат Дјеви, обрученој за мужа по имену Јосиф. Израз из дома и рода Давидова односи се на њих обоје: наиме, и Дјева и Јосиф воде порекло од Давида.


7. И дјевојци бјеше име Марија, казује се у Еванђељу; ова реч у преводу значи “Госпођа”, што представља и врлину Дјеве, и потврду девствености, и особеност Њеног начина живота, и марљивост у свему, а што би се једном речју дало исказати као свенепорочност. Носећи господствено (односно са истинском величином) то тако значајно име Дјеве, Марија је у потпуности поседовала чистоту, будући Дјева и телом и душом и душевним силама својим, и богатећи се свим телесним чувствима која немају на себи ничега ни најмање саблажњивог; и све је ово тако у потпуности потврђено, и, онако како то Госпођи приличи, за сва времена ни у чему ненарушено – да је Она попут затворених двери ризнице и књиге запечаћене што свештене списе чува скривене од људских погледа. Стога је за Њу и били писано: Ово је Књига запечаћена и Биће ово двери затворене, и нико кроз њих неће проћи.


8. Постоји још један разлог због кога Пресвета Богородица представља Госпођу по врлини и части, а то је чињеница да Она, Која у девствености заче и на божански начин роди по природи Владику свега света, над свим влада. Осим тога, Она је Госпођа не само зато што је слободна од ропства и што има удела у божанском господству, већ и зато што представља извор и корен ослобођења рода људскога, особито силом Свога неизрецивог и радосног Порођаја; јер жена која је обручена мужу пре је потчињена господару неголи госпођа, нарочито због тога што рађа у великим боловима и мукама, према проклетству изреченом још Еви: С мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар. Ослобађајући људски род од овога проклетства, Дјева-Мати је уместо оваквога (удела) примила преко Ангела поздрав и благослов јер Еванђеље казује да, ушавши к Њој ангео, рече: Радуј се, благодатна! Господ је с Тобом, благословена си Ти међу женама! Говорећи речи Господ је с Тобом, он Јој не објављује оно што ће тек доћи, већ оно што је – будући (за Њу) невидљиво – сам видео као нешто што се већ савршава. И поимајући Њу, украшену сваком благодаћу Духа Светога, као стециште божанских и људских дарова, он Њу уистину проглашава Благодатном. Видевши да је готово већ зачела Онога у Коме је Ризница свега, и прозревши да Њена трудноћа неће бити праћена тегобама, као што ће и рођење (младенца) протећи без бола, он Је зове да се радује, оглашавајући Њу као уистину једину Благословену и Славну међу женама, јер није било друге жене, макар и прослављене, која би преизобиљем славе била толико славна да би се могла поредити са Богородицом Дјевом.


9. Видевши га и уплашивши се да то не буде којим случајем какав ангео што долази да преласти, уводећи у заблуду неразумне, слично ономе који негда обману Еву, Дјева прихвата поздрав, али не без намере да га не испита, још увек не разумевајући у потпуности чему је толика Њена близина Богу коју јој је овај благовестио, и смути се, као што је написано, од речи његових, које прими, да тако кажемо, тешка срца, намерна да се чврсто држи девствености. И мишљаше: какав би ово био поздрав? Стога и Архангел, љубљени Божији, истога трена одгони страх Благодатне Дјеве, казујући Јој: Не бој се, Марија! Јер си нашла благодат у Бош! А каква је то благодат? – (Благодат) могућа једино Ономе Који је у стању да учини немогуће, и само за Тебе сачувана пре свих векова. Ево зачећеш\ Зачувши вест о зачећу, говори Архангел, нипошто не помишљај да је девственост Твоја укинута, и стога не брини и не смућуј се; јер, како указује благовесник, када се речи “ево зачећеш” казују Дјеви, то значи да ће зачеће протицати упоредо са девственошћу.


10. Дакле, ево зачећеш, говори, и родићеш сина; јер, располажући оним чиме Ти располажеш и чувајући девственост ненарушивом, зачећеш и родити Сина Свевишњега. Исаија је, прозревши ово много година унапред, предсказао: Ево, Дјева ће зачети, и родиће Сина, и: Приступих Пророчици. А како је Пророк приступио Пророчици? – Исто онако како Јој сада Архангел приступа; јер оно што сада он види, и Пророк је унапред видео и предсказао. Што се пак тиче израза “Пророчица”, он се односи на Дјеву, пошто је Она имала дар пророковања, у шта се свако може уверити на основу песме коју је узнела Богу, а чије су речи наведене у Еванђељу (Лк. 1, 46-55).


11. Дакле, приступи, како се казује, Исаија Пророчици – разуме се, у пророчком духу – и (Она) заче у утроби Својој, избегавши болне трудове још пре но што су наступили, и роди Сина. Архангел Јој сада, међутим, казује: Родићеш сина и наденућеш му име Исус (што у преводу значи “Спаситељ”) и Он ће бити велики. А Исаија би, опет, рекао овако: “Дивни Саветник, Бог силни, Отац вјечни, Кнез мирни. Са овим је сагласан и Архангел, који говори: Он ће бити велики, и зваће се Син Свевишњега. Зашто, пак, Архангел не каже: “Он је велики и Син је Свевишњега”, већ “биће” и “назваће се?” “Зато што говори само о људској природи Христовој, обзнањујући истовремено да ће Га сви познати и прогласити за Таквог; као што је и Павле доцније имао да каже: Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се ангелима, проповеди се незнабошцима, верова се у свету” (1. Тим. 3,16). Ангео тада додаје: И даће Му Господ Бог престо Давида оца Његова; и цароваће над домом Јаковљевим вавек, и царству Његову неће бити краја; а Онај Чије је царство што постоји у векове, царство којему нема краја, јесте Бог. Њему је отац и Давид, што значи да је Он такође и Човек. На тај начин, Онај Који има да се роди јесте Бог и истовремено Човек, Син Човечији и Син Божији, Који, као Човек прима од Бога и Оца царство беспрејемнствено, као што је то видео и унапред објавио Данило, говорећи: Гледах докле се поставише пријестоли, и Старац сједе… и гле, као Син Човјечији иђаше с облацима небеским, и дође до Старца и стаде пред Њим: и даде Му се власт и слава и царство; власт је Његова власт вјечна, која неће проћи и царство се Његово неће расути (Дан. 7, 9; 13-14).


12. Сешће на престо Давидов и цароваће над домом Јаковљевим: јер Јаков је уистину патријарх свију благочестивих, док је Давид, први међу свима царевима, благочестиво и богоугодно царовао изображавајући Христа, Који ће патријарашку и царску службу спојити у једно небесно начело. А Благодатна Дјева, зачувши ове необичне и божанствене речи што Јој их упути Архангел: Господ је с Тобом и: Ево зачећеш и родићеш Сина Који ће царовати у векове, Сина Свевишњега, изусти: Како ће ми то бити, кад ја не знам за мужа? Иако Ми доносиш Благу вест која је сва од Духа и која стоји изнад сваке телесне страсти, ипак Ми јављаш о зачећу, трудноћи и порођају, што све проистиче из зачећа; али како ће Ми то бити, када не знам за мужа?


13. Дјева ове речи никако не изговара због неверовања речима Архангеловим, већ из жеље да сазна, уколико је то могуће, како ће се то догодити. Због тога јој и Архангел јавља: Дух Свети доћи ће на Тебе, и сила Свевишњега осениће Те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији, јер Ти си ваистину света и благодатна, Дјево, казује Ангео; Дух Свети, са Своје стране, доћи ће на Тебе, и дометањем вишњег освећења, устројиће и припремити у Теби дејство Божије; сила Свевишњега осениће Те, оснажујући Те и уједно сама саздајући људску природу у Теби осењењем и дотицајем, тако да Оно што се роди буде свето, Син Божији, сила Свевишњега која узима облик човека; ето, и Јелисавета, рођака Твоја, која читавог живота беше неплодна, сада, у старости, по вољи Божијој, на чудесан начин носи плод у утроби својој, јер је у Бога све могуће што рече.


14. А како је, као одговор на све ово, поступила благодатна Дјева и Њен божанствени и неупоредиви дух? – Са Своје стране, Она прибегава к Богу и Њему се пружа у молитви, казујући Архангелу: ако ће Дух Свети, по речима твојим, доћи на мене, још већма очишћујући и снажећи Моју природу како бих могла примити у Себе Спасоносни Плод; ако ће Ме сила Свевишњега осенити, обликујући у Мени као човека Бога Који јесте, и устројавајући бесемено рођење; ако је Оно што ће се родити Свето и Син Божији, и Бог и Цар вечни, јер је у Бога све могуће што рече, онда Ево слушкиње Господње; нека Ми буде по речи твојој. И отиде Ангео од Ње, оставивши у утроби Њеној Творца свега Који се спојио са телом, подаривши спасење свету, Коме је Она послужила оваквим спајањем (са телом). Исаија је такође, преко онога што је видео и што је био блажено удостојен да испита, јасно ово изобразио: он је, наиме, угледао да није непосредно (голим рукама) Серафим узео живи угљен са небесног, мисленог жртвеника, већ клештима, којима се дотакао усана његових, дарујући му очишћење. Исто што (је садржано) у овом значајном виђењу клешта присутно је и у виђењу Мојсејевом – имамо у виду купину огњем опаљивану, али несагориву.


15. Ко сада не схвата да Ова Дјева-Мати представља и Купину и Клешта јер је зачећем неопаљиво, уз служење Архангела, примила у Себе Божански Огањ, који је кроз Њу спојио Одстранитеља греха света са родом људским, очистивши нас у потпуности преко овог неизрецивог састава? Следствено томе, Дјева-Мати представља једину границу између тварне и нестворене (Божанске) природе; и сви који знају Бога познају и Њу као Сместилиште Несместивог; и сви који хвале Бога опевају и Њу после Бога. Она је Узрок и оних (благослова и дарова роду људскоме) што пре Ње беху, и Посредница садашњих, и Заступница вечних. Она је Основ Пророка, Почетак Апостола, Тврђава Мученика, Темељ Учитеља. Она је Слава земних и Радост небесних, Украс свега саздања. Она је на небесима нама уготовљени Почетак и Извор и Корен наде.


16. Нека се сви ми удостојимо да ту наду задобијемо Њеним молитвама за нас, у славу Рођенога предвечно од Оца и у последња времена Оваплоћенога од Ње Исуса Христа Господа нашег, Коме приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин.


Преузето из књиге „Господе, просвети таму моју“, Београд 2005.

Свештеномученик Онуфрије Гагаљук

Наш дуг је да се трудимо да будемо истински ученици Христове армије и приводимо светлости Православља све који су ван Православне Цркве… – 

Овај кротки и благословени пастир је био истински светилник Божији у страшним годинама бољшевистичких прогона Цркве. Не скренувши ни десно, ни лево са пута спасења, Свети Онуфрије је претрпео многе беде, хапшења, затварања, а 1938. године је био стреља, заволевши Христа до смрти и стекавши нетрулежни мученички венац.
Подражавајмо у нашем животу веру Мученика да би и ми ушли у светле обитељи Господа нашега.
Предлажемо Вашој пажњи изводе из неких писама светог Онуфрија (Гагаљука) у којима својим пријатељима говори о мисији и о ревносном односу према Светој вери Православној.

* * * * *

Новогодишња размишљања (писмо другу, 1925.)

О људима који не знају за Бога:

Шта собом представља човек природни, некрштени у Христовој Цркви и не хранње Тајнама Цркве? Он је – поље неочишћено, непосејано, покривено коровом.

Благодат Светог Духа постоји само у Цркви:

Благодат Пресветог Духа је само у Православној Цркви Божијој, јер је Црква само једна. Нова твар дакле нису ни нихилисти, ни јеретици, ни расколници, наши обновљенци ни сви, слични њима, одступници о Цркве наше.

Туга због сиромаштва у мисионарима:

Тугујем, драги друже што су код нас скоро пресушили (у крајњој мери их ја не видим) огњени апостоли, који би са надахнутим речима истине и обличења на места неверних, да би им објавили речи Еванђеља и указали им правилни пут, истину и живот – Христа Богочовека.

О мисији као призвању хришћанина:

Сваки дан, сваки час који се налази у нашој власти треба да усмеримо на уздизање дела Христовог и Његовог учења.
Не треба да се осврћемо ни тамо ни овамо, већ свако треба да врши своје велико дело – приводити све Христу Богочовеку…


Ревност за хришћанску веру (писмо другу, написано у затвору 1927. Кудимкар)

О мисији као средству против чамотиње:

Како често имам прилике да чујем жаљење на тешкоћу живота о многих верних, па чак и од пастира Цркве! Међутим, око нас има много Божијег, великог, светог! Имам у иду најглавније дело сваког Спаситељевог следбеника; ширење и јављање Православне Вере у свом животу и животу људи око тебе.

О мисионарском сиромаштву:

А када би код нас, епископа и пастира који смо призвани на апостолско служење снажно горео огањ ревности за спасење заблуделе браће наше, а код свих верних – огањ врлинског хришћанског живота! Господ Спаситељ, Који је за нас пролио Своју бесцену Крв и отворио нам врата вечног живота, чека да почнемо са хришћанским подвизима. Он тугује због наше лењости и учмалости.

Мисија је задатак свих хришћана, измешу осталог и обичних хришћана (мирјана):

Да, сваки убеђени хришћанин има велики значај у делу ширења Свете вере, само се и захтева да он буде православан, заиста смирен, кротак, послушан Цркви Божијој.

Апостолска мисија свете Црква никада се неће угасити:

На земљи никада неће нестати ревносни апостоли Светог Православља. Међутим, што више буде весника истине, тим више и усрдније ће почети да се труде, тим ће снажније и шире проћи светли зраци хришћанске вере кроз мрачни живот и заблуде неверја и лажног мишљења. Тим ће радоснији и срећнији бити живот многих хиљада и милиона бедних људи, јер само хришћанска истинита вера, то јест православна, даје људима дубоки и потпуни мир душе још овде на земљи, а у оном животу – вечно блаженство.

О односу према јересима:

Борба са Црквом Божијом се води врло префињено, тако да неискусни пастир лако може отићи у раскол, сам то не примећујући још будући у срцу верни слуга Цркве Божије.
Ето зашто су православни тако строги у вези са овим светом у смислу принципа – никаквих компромиса са неверјем или јересима, расколом, сектама, никаквог контакта не може бити у смисли религиозног јединства, јер код ради ногу уз ногу са неверјем и јересима, постаје "непријатељ Божији".

Мисионарски напори јеретичких заједница су узалудни:

Ако је светилник затамњен, ако је испрљан извор, све остало нема значај. Например чему сви мисионарски напори наших обновљенаца…; сви њихови напори, најенергичнији су узалудни и неће довести до спасења, јер раде ван Цркве Божије, штавише на Њену штету… Сви ти делатници заборављају да они само мисле да служе Богу, а у стварности се показују као Његови противници, као што је то предсказао Спаситељ у Својој опроштајној беседи са ученицима.
Ревносне апостоле Православља прекоревају за некакву суровост у односу са људима који другачије мисле. Овде није у питању непријатељство, злоба, већ брига о чистоти Вере. И у вези са тим не треба да постоји никакво снисхођење, као што говори апостол о својој борби са лажним апостолима: "Овима се ни за час не дадосмо у покорност, да истина јеванђеља остане код вас" (Гал. 2:5).

Мисионари су дужни да директно говоре истину:

Какав је коначни циљ те строгости православних проповедника у вези са људима који другачије мисле? Указати директно, без увијања на заблуде расколника, јеретика, неверника.
Не желимо да одгурнемо од истине све заблуделе, већ да их привучемо. А без директног указивања на заблуду је то немогуће урадити. Док обновљенци, римокатолици, протестанти свих струја не буду свесни својих заблуда – зар могу прићи Цркви Божијој?
Гледајући са стране, чини се да је лако постати свестан своје заблуде. Међутим, у стварности то представља подвиг – подвиг смирења, покајања за своју гордост, која пре свега влада свим противницима Цркве Божије.
Међутим, тим више је већа радост за земаљску и небеску Цркву Божију када се заблудели обраћају Истини.

Неопходно је чувати непомућену веру:

Чувај драги друже, чистоту Светог Православља, као зеницу ока… у чувању светиње наше од свих могућих савремених префињених извртања истине је мислим, и наше најглавније дело.

Из размишљања "Где је истинита религија?"

Задатак православни хришћана:

Ми, православни чувамо највећу ризницу – истиниту религију. Наш дуг је да се трудимо да будемо истински ученици Христове армије и приводимо светлости Православља све који су ван Православне Цркве…

http://eugen-ivanov.livejournal.com/10767.html

Manastir Radovašnica Trajno kao sam narod

U našoj prelepoj zemlji, po rečima Mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, „iz svake kapi Božje blagodati nikla je po jedna Svetinja. Tom blagodaću su ovdje vjekovima živjele duše gladne hljeba, gladne života, gladne živoga Boga i Božje istine“. Okruženi životnim burama i iskušenjima, potrebno je da svijemo gnezdo svoga srca oko nasleđa naših svetih predaka, u molitvenoj tišini manastira, pod kupolom sretanja sa Gospodom.
U Radovašnici se zbiva susret sa vekovima i prirodom koja u svom bogatom slavosloviju Gospodu odslikava tajnu obnovljenja života. Manastir je posvećen Sv. Arhangelima, nalazi se na severnim obroncima Cera, okružen hrastovom šumom, udaljen 23 kilometra od Šapca. Sagrađen je pre dolaska Turaka na ove prostore, a smatra se zadužbinom kralja Dragutina Nemanjića ili nekog od njegovih velmoža. Najstariji sačuvani podaci o manastiru potiču iz polovine XVI veka, gde se on pominje kao već stari manastir, a istoričari procenjuju da je podignut u XIV veku. Živopis je urađen 1799. godine.
Po rečima Sv. Vladike Nikolaja, kada strada jedan narod, stradaju i njegove svetinje. Tako je i ova srpska svetinja prolazila sva iskušenja svoga naroda, rušena i obnavljana kroz istoriju, dižući se uvek iznova u ime očuvanja vere Hristove, ostajući postojano okrilje svome narodu. Radovašnica je, kroz svoju istorijsku misiju, imala ulogu prosvetitelja, čuvara predanja i ovde pohranjenih svetinja, zbrinjavala izbeglice, ratnike i ranjenike, pomagala u podizanju i obnovi drugih manastira i crkava. 
U vreme turske najezde, porušene su i zapustele mnoge crkve i manastiri u Srbiji. Ipak, Radovašnicu Turci nisu rušili, budući da se nalazi u podnožju planine, daleko od većih naselja, kao i zato što su se njeni monasi bavili sokolarstvom, a Turci su sokolove koristili za lov. U to vreme manastir je imao svoju školu, sa izuzetno razvijenom prepisivačkom, bogoslužbenom i prosvetnom ulogom. Poznato nam je sedam knjiga prepisanih ovde: Jevanđelje, pet Mineja i Praks (tipik-ustav). Sredinom XIX veka crkva je imala 44 bogoslužbene knjige. Za vreme Prvog srpskog ustanka, u manastiru je bila bolnica u kojoj su lečeni srpski ranjenici. 
U austro-turskom ratu, ili odmah posle njega, manastir Radovašnica je zapaljen, izgoreo je krov od šindre, kelije i ostale zgrade. Crkva je bila bez krova sve do obnove 1779. godine. Za to vreme je na krovu crkve rasla trava, a zatim i drveće, toliko veliko da je razvilo svoje žile na svodu crkve, pa ih obnovitelji nisu mogli iščupati, a da ne oštete svod. Drveće je posečeno sekirom, a panjevi su ostali na svodu sve do 1929. godine, kada je iguman Lukijan Birčanin obnavljao crkvu. U Prvom svetskom ratu Austrijanci su odneli mnoga manastirska zvona, pa su parohijani darivali manastiru zvono od prikupljenih priloga 1925. godine, a kralj Aleksandar I Karađorđević podario veliko zvono manastiru 1933. godine.
Za vreme Drugog svetskog rata, u Radovašnici su bile stacionirane četničke snage. Upadom u manastir, nemačka kaznena ekspedicija zapalila je manastirski konak i druge zgrade do temelja, opljačkana je sva manastirska imovina, a miniranjem do temelja srušena i manastirska crkva. Nemci su ubijali i proterivali narod u logor. Po završetku rata, iguman Konstantin je, iznad izvora svete vode, sagradio novu kapelu i posvetio je Presvetoj Bogorodici, a podigao je i zvonaru, obnovio konake i imanja. Bratstvo se uvećalo. Na starom temelju je, 1969. godine, sagrađen novi manastirski konak. 
Poslednja obnova manastira započela je leta Gospodnjeg 1987, na inicijativu episkopa Jovana (Maksimovića), kada je na mestu kapele podignut veći hram, posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice, osveštan 1988. godine. U obnovi su učestvovali sveštenici šabačkog namesništva i verni narod. Novopostavljeni starešina manastira, o. Nikolaj, nastavio je obnovu manastira. Blagodareći prvoj kanonskoj poseti patrijarha Pavla, 1991. godine, asfaltiran je novi put do manastira.
Stara, srušena manastirska crkva bila je posvećena Sv. arhangelu Gavrilu. Građena je u duhu raške tradicije, od lomljenog, pritesanog kamena i krečnog maltera, pokrivena šindrom. Osnova crkve bila je jednobrodna, u obliku dva prekrštena pravougaonika, sa pripratom i polukružnom oltarskom apsidom. Zavod za zaštitu spomenika započeo je restauraciju na ostacima stare crkve, ali su je ratna zbivanja u naše vreme privremeno zaustavila. U drevnim ruševinama ove crkve, pod blagodatnim dejstvom svetog mesta, ovde se Gospodu često služi pod vedrim nebom. Ispod nove crkve se nalazi izvor čiju vodu nazivaju svetom, jer se njenim blagotvornim dejstvom mnogi vernici isceljuju od bolesti.


Manastir čuva pod svojim svodovima velike svetinje, mošti i ikone. Originalni rukopisi, prepisivani na ovom mestu tokom minulih vekova, kao i sačuvana dokumenta, nalaze se u muzeju u Beču (među njima i Minej iz 1550. godine). U posebnom kivotu čuva se rebro sv. Teodora Tirona, koje su monasi manastira Hopovo doneli na poklon Radovašnici 1965. godine, nastavljajući prijateljstvo iz turskih vremena. Na severnom zidu crkve nalazi se ikona sv. Nikolaja Mirlikijskog Čudotvorca, sa česticama njegovih moštiju. Naspram nje stoji čudesno lepa ikona Nevske Bogorodice Brzopomoćnice, koju je manastir dobio na dar od Ruske Pravoslavne Crkve. Radovašnica pohranjuje i mošti svetih prevlačkih velikomučenika, kao i Sv. velikomučenika Dimitrija i ruskih novomučenica, kneginje Jelisavete i monahinje Varvare. 
Velika dragocenost manastira Radovašnica je celivajući krst, u kome se, pored kamenčića sa Bogorodičinog Groba i čestica Časnog Krsta, nalaze i mošti Sv. Jovana Krstitelja, svetih apostola Andreja Prvozvanog, Petra i Pavla, sv. Nikolaja Mirlikijskog, svetih velikomučenika Đorđa i Dimitrija, Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova, Jovana Zlatoustog, sv. Save Osvećenog, Antonija Velikog, Serafima Sarovskog i sv. Pantelejmona. 
Manastirsku obitelj čine: starešina – arhimandrit Nikolaj (Mališić), jeromonah Filimon (Zeković), jerođakon Nifont (Pavlović), monasi Zaharije (Tomić) i Matrona (Pavlović), kao i mati Magdalina (Mrkšić), nekadašnja igumanija manastira Fenek. Po blagoslovu Sv. Sinoda, u svojstvu gosta u Radovašnici boravi i znameniti duhovnik, arhimandrit Avakum (Rosić), iz manastira Sv. Stefana u Slancima. 
Manastir drži potpuni svetogorski tipik. Sv. Liturgija se služi svakoga dana. Radovašnica ima malu parohiju i izdržava se od rada na sopstvenom poljoprivrednom dobru. Manastirska obitelj slavi Sabor sv. arhangela Gavrila i Pokrov Presvete Bogorodice, a o Sv. Iliji ovde se održava narodni sabor. Povezujući istorijsko i duhovno nasleđe Nemanjića sa današnjicom, pohranjujući u svojim zidinama i svetinjama susret vekovnog trajanja i večnosti, manastir Radovašnica potvrđuje zaveštanje sv. Simeona Mirotočivog: „Čedo moje, gradite za danas, gradite za sutra, ali gradite za vijekove. Kad se gradi za narod, onda to što se gradi mora biti trajno i jako kao sam narod“.