“Свештеник Алексеј Јанг – Православни Брак”

Православно хришћанство је начин живота – не само оно што чинимо недељом ујутро, а потом брзо заборављамо када одемо из Цркве. Начин живота представља укупност наших навика и ставова, мишљења и делања: стил живота, пут у живот. За нас православне, хришћанство је хлеб насушни. И као рибе у води, ми тако морамо пливати у нашој вери. А као Христови следбеници, ми усвајамо наш пут од Христа и његове Цркве а не од мерила данашњег света. Ово постаје најочитије када посетимо неки манастир, где је уређење, дух, сврха живљења – све јасно прожето Православљем.

Већина нас православних хришћана не живи у манастирима; венчани смо; имамо своје куће, децу, посао. Али међу многим венчаним хришћанима такође постоје погрешне представе да њихов живот у Христу не потребује исту преданост коју захтева православно монаштво. Једно је сигурно, сви хришћани, били они у монаштву или не, једнако су позвани од Господа Исуса Христа на покајање и вечно спасење. Нема различитих “скупина“ православних хришћана – сви су подједнаки и од свих се очекује да буду Христови следбеници, без обзира на то какав је њихов положај у Цркви.

Ипак, за нас хришћане не-монахе веома је тешко да живимо православним начином живота из дана у дан и из године у годину, јер непрестано живимо у друштву које не само да није хришћанско, него је повремено, и све више, непријатељски настројено према нашим хришћанским веровањима. Међутим, то не сме да нас обесхрабри, јер је сам Господ имао ово у виду кад је рекао: Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови! (Мат.10, 16)

Јако упориште и снагу православним мирјанима пружају брак и породичан живот, заједница Богом благословена за спасење свакога члана обитељи. Да бисмо ово у потпуности разумели, морамо сагледати доктринарне основе брака, садржане у Светом Писму и Светом Предању, који јесу будна савест наше Цркве.

Старозаветни и новозаветни погледи на брак

Када погледамо на установу брака, породични живот, на умножење људског рода онако како је описано у Старом Завету, одмах постајемо свесни значаја који се ту придаје продужетку трајања јеврејског народа. Имамо скоро бескрајна породична стабла дата нам у Старом Завету. Али у то време брак није био једини начин за продужетак рода. Деца су се такође добијала кроз обичај конкубината или праксу да се човек ожени удовицом свога брата, иако је можда већ и сам ожењен. Читали смо да је Соломон, на пример, “имао седам стотина жена, принцеза, и три стотине наложница“; такође, Стари Завет бележи да је краљ Давид “узео много наложница и жена из Јерусалима након доласка из Хеброна; и много синова и кћери би му рођено.“ Многе од великих личности Старога Завета имале су по више жена и наложница. Истицање значаја умножавања народа нама се чини претераним, а методи његовог спровођења скоро настраним. Међутим, основни разлог оваквога чињења није био величање блуда, већ жеља за потомством. Промискуитет није ни у ком случају опраштан од Бога у време Старога Завета ништа више него ли данас. Али у старозаветна времена Бог је почео да открива човеку каква су Његова очекивања. Постепено видимо да Бог не жели полигамне бракове, наложништво и обичај венчавања братовљеве удовице. Он почиње да смисао брака са рађалачког помера на један виши, духовнији ниво. Коначно, Бог је своје намере учинио врло јасним кроз то како је поступао са људима који суделују у недоличном општењу. Нама, који се сматрамо толико “културним“, “ученим“ и “софистицираним“, Божије се делање може учинити веома окрутним. Али Он је желео да учини да једини извор живота јесте Он, а не плотско сједињавање мужа и жене. А где је Бог, ту може бити само светост и тајанство. Оно што ствара и продужава живот и није ништа друго до тајанство. Светост и тајанство морају бити заштићени и сачувани од светогрђа, нечистоте и непоштовања. Начин на који се Господ разрачунавао са телесним гресима и изопачењима у Старом Завету чини изричитим то да је брак чудесна и света тајна – толико света и тајновита, да било какав телесни грех јесте гнусоба пред Богом која се мора избећи по било коју цену. Али полни аспекти брака ће бити размотрени касније.

Са доласком Христа, брак више није имао за основни циљ продужетак људске врсте и породичне лозе, мада се рађање и даље сматрало битним елементом брака. Али Христос је дошао на свет и донео са собом доказ и васкрсења мртвих, дајући тако хришћанском браку нову сврху и смисао – задобијање вечнога живота мужа, жене и све деце.

Служба приликом венчавања у Православној Цркви почиње речима: “Благословено Царство, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.“ Овај возглас наглашава значај брака, а такође и његову циљ. Према црквеним канонима, они православни хришћани који се венчају изван Цркве бивају одлучени од светих Тајни Цркве. Неки људи су саблажњени овим; они сматрају да је Црква овде престрога. Али питање је: Шта даје пуноважност браку? Са духовног гледишта, шта даје смисао браку? За разлику од свадбених обреда у скоро свим не-православним црквама, брак у Православној Цркви није уговор – на закону заснован споразум којим се измењују завети и обећања између двоје људи. Заправо, браком двоје људи заснивају малу Цркву, породичну Црква, у којој могу славити истинитог Бог и трудити се око спасења својих душа. Та је породична Црква која је послушна Христовој Цркви. Као што Свети Василије Велики каже, природно је венчати се, али то мора бити више од природног, то мора бити свеза, рођена од двоје људи под окриљем Цркве.

Отуда и видимо да је у новозаветна времена намена брака промењена: са примарне сврхе рађања деце, у примарну сврху обезбеђивања начина људскоме роду да спасава своје душе. Сам обред венчања је испуњен богатом симболиком која јасно указује на овај аспект брака.

Мужевљева одговорност

Муж је глава жени…

Знамо да свака организација, свака институција – било црквена: парохија, манастир или световна: банка, предузеће, школа – мора имати главу, управитеља. Тако је и са успешним браком, породица је такође заједница, духовно и телесно устројена. Према Светом Писму и Светом Предању, вођа у браку је муж. Поново, речи светог Апостола Павла: Муж је глава жени… Он је онај који води. Он представља начело ауторитета унутар породице. Као што је свештеник духовни вођа пастве, одговоран пред Богом за своје парохијане, и зато духовни ауторитет у парохији, тако је и муж свештеник у својој породици, одговоран за давање основног тона породичном животу.

Ово не значи да је он изнад своје жене. У Христовим очима сви су једнаки; нема ни мушкога ни женскога. У ствари, брак је свеза једнаких. Нека не буде забуне: нема места никаквом ниподаштавању било какве врсте у православљу. То што је глава, не даје мужу било какву диктаторску, тиранску, самовољну или апсолутну власт над његовом женом и децом. Ипак, као сваки значајнан положај, и мужевљев прате одређене одговорности, које су веома тешке, али такође и веома изазовне и потенцијално креативне.Свето Писмо нам говори да муж мора волети жену као што је Христос заволео Цркву и дао Себе за њу (Ефес.5,25) Много хришћанских мужева има мало представе о томе шта оваква љубав значи. У свету, “љубав“ обично упућује на телесну љубав или сентименталну, романтичну љубав. Ово нема ничег заједничког са хришћанским поимањем љубави. Сетите се само Христових речи ученицима: Нема веће љубави од оне да човек положи живот свој за другога. Љубав, дакле, са хришћанског становишта, значи жртву, само-порицање. Муж мора да исказује толико бриге, старања, нежности, пажње, поштовања и обзирности према својој жени колико и Христос за своју Цркву. Мужевљево старање мора бити толико да се протегне и до саме смрти. Баш онако као што је Господ Исус Христос страдао из љубави за своју Цркву, тако исто и Православни супруг мора да принесе све – чак и свој живот ако је неопходно – за своју супругу. И поново, Свети Апостол Павле каже, Муж је глава жени као што је Христос глава Цркви… Ми знамо каква је врста главе Господ био: Он је прао ноге Својим ученицима. Према нашем Спаситељу, бити глава, бити први, значи служити – предњачити у пружању љубави, разумевања, стрпљења, у пружању заштите својој породици. Ово је пример вожда, главе, какав је муж призван да буде. И када је он такав вођа, он је прави човек, истинити човек, веран својој боголико устројеној природи.

Мудра жена ће охрабривати свога супруга да буде такав човек; она неће покушавати да преузме тај положај ауторитета за себе. Психолози тврде да је гнев који жена осећа према човеку који јој је дозволио да уместо њега она буде глава породице, јесте најдубљи могући гнев. Тако се данас открива да многи случајеви деликвенције, па чак и душевних болести, долазе из домова где отац није глава куће, извор саосећања, љубави и заштите.

Мужевљева дужност да пружа љубав својој жени и породици не дозвољава му да застрашује жену. Он не сме да третира своју супругу као унајмљеног слугу – што многи мушкарци чине. Ево шта Свети Јован Златоусти има да каже о овоме:

“Заиста, слугу ће можда човек и привезати страхом; али не, ни њега неће, јер ће и он тражити начин да избегне и оде. Али ти свога животног друга, мајку своје деце, извор свих својих радости, не би требало да везујеш страхом и претњама, него љубављу и благом нарави. Јер, какво је то јединство где се жена плаши мужа? И какво ће задовољство муж имати ако са својом женом општи као са робињом, а не као са супругом која га воли по својој слободној вољи? Чак ако у нечему због ње и пострадаш, не кажњавај је, јер ни Христос није тако учинио за Цркву.“

Мушкарци, мужеви, права љубав за нас почиње када дајемо од својег другима. Ми заиста почињемо да волимо – у хришћанском смислу – када ми први дајемо. Један супруг се једном пожалио Светом Јовану Златоустом да га његова жена не воли. Светитељ му је одговорио: “Иди кући и воли ти њу“. “Али не разумете ме, рекао је тај супружник, како ја да волим њу када она не воли мене?“ “Иди кући и воли ти њу“, Светитељ понови. И имао је право. Тамо где нема љубави, морамо дометнути мало своје, па ћемо је наћи.

Често се мужеви жале свештенику да их жена не воли. Тада свештеник открије да муж не ходи својим путем пружања љубави; он једноставно седи и тражи да буде вољен, отприлике као неки идол који чека да му служе и обожавају га. Такав муж мора да спозна да једини начин примања трајне љубави у браку јесте и њено давање. У животу обично примамо оно што дајемо: ако мрзимо – примамо мржњу; али ако пружамо љубав, заузврат и ми добијамо љубав.

Црквени Оци поручују да мужеви хришћани морају да воле своје жене више неголи своје световне послове, јер нема већег успеха од среће у дому; и ниједан успех који ми мушкарци у животу остваримо неће ништа значити ако оманемо у свом дому. Наше породице заслужују најбоље. Има нас исувише мушкараца данас који радимо најбоље што знамо изван, у свету, а најслабије код куће. Из тога разлога, Црквени Оци нам говоре да поставимо као највећу вредност труд који улажу наше жене и да будемо више жељни боравка код куће са њима неголи на неком свом послу. Мужеви, и ви будући мужеви, чујмо зато срцима ове речи једног човека из двадесетог века, Француза Анри Мориса:

“Обавезао сам себе зацео живот; изабрао сам; од сада моја тежња неће бити да тражим некога ко би ми удовољавао, већ да удовољим оној коју сам изабрао…“

Одговорност жене

Свети Апостол Павле говори: Жене, покоравајте се својим мужевима, као Господу… Но као што се Црква покорава Христу, тако и жене у свему својим мужевима (Ефес.5,22-24).

Данашње друштво, поготово овде у Америци и нарочито у јавном мњењу – филмовима, телевизији, новинама, књигама – презире врлину послушности. Ми смо место тога, побуђивани на сваком ћошку да “урадимо по своме“, да се старамо “под бројем један“ да удовољимо нашем сваком хиру и жељи. Али православни брак није, као што поменусмо, део овог световног или посветовљеног друштва. Његов циљ и циљеви друштва нису само различити; они су потпуно супротстављени. Сврха хришћанскога брака је вечни живот на Небесима са Господом Исусом Христом; сврха, пак, световног друштва јесте задовољство, уживање овде и сада и особито самоугађање и самовоља.

Нама је откривено Светим Писмом и Предањем да је послушност у ствари проводник ка хришћанском савршенству – и да послушност и покорност само потпомажу да се убрза борба за достизање врлинског живота. На другој страни, самовоља само појачава страст гордости и удаљава појединца од хришћанског пута мишљења и живљења. Митрополит Антоније Храповицки пише:

“Ако желите да будете добра, паметна особа а не глупава овца, само још једна у стаду, онда се не саглашавајте са својим савременицима који пропадају духовно и телесно; не идите путем самовоље, већ путем послушања. Само тада ћете бити личност. Тада ћете, вероватно… ви сами… сачувати своју веру и срце неповређеним, душу часном, неће вас ломити ветрови и олује као парче лима, онако како то бива са вашим савременицима.“

Сам Господ је најсавршенији пример послушања, јер је Својом послушношћу вољи Очевој Он отишао на страдања и смрт нас ради, и из греха нас извео у слободу и спасење.

Сви смо ми видели, неком приликом, примере породица где жена руководи, где “носи панталоне“. И шта подразумевамо под тим неспретним изразом? Мисли се на то да је супруга преузела положај руководећег у породици и да покушава да буде глава своме мужу. Ово се може десити јер је супруг слаба личност – или веома себичан и презаузет да преузме своје праве одговорности; или може бити да жена има неки духовни или емоционални проблем који је гони да жели власт и моћ. У таквим случајевима жена је често жустра и љутита особа, што се одражава и на њено понашање изван породице. Таквој жени недостају основне врлине женствености – нежност, кротост, доброта. Где год је тако, ту постоје само осећања очаја, незадовољства, разочарања па чак и беса међу укућанима. Једна од првих ствари које свештеник мора ту урадити јесте да покуша да убеди мужа да почне да преузима улогу главе породице а мора такође да наговори жену да препусти нешто од власти која јој по праву не припада.

Треба рећи да овакви ставови нису искључиви: постоје тренуци када је потребно да жена покаже своју јачину или да муж послуша своју жену. У многим зрелим, духовно развијеним браковима, повезаност мужа и жене прераста у узајамну послушност.

Показатељи успешног брака

Искуство нас учи да када се двоје људи венчају, одмах почињу да откривају колико се у ствари разликују. Чињеница је, ми почињемо да се упознајемо тек у браку. Живимо бринући исувише само о себи. Заиста нам је потребан неко други да нам помогне да упознамо себе саме. Једна од неочекиваних предности квалитетног брака јесте и та што она пружа сопственог психијатра: узорна супруга ће увек радо саслушати свога мужа без потребе да за те услуге буде и плаћена! Познато нам је да многи емоционални стресови настају када особа са нагомиланим сопственим проблемима то нема са киме да подели. У добром браку, муж и жена деле своје бреме међусобно, потпомажући се и то безрезервно, не оптерећујући себе помислима како ће то онај други можда схватити.

Брак није мисионарски подухват! Довољно је што има своје подразумеване потешкоће и искушења, да би га сад још и супружник додатно отежавао покушавајући да сасвим промени и преобликује оног другог. Једна од најчешћих и највећих илузија младих супружника јесте жеља и очекивање да промени оног другог.

Истинита љубав не присиљава никога, не захтева промену; она подразумева узрастање. Како? Прво, прихватањем свога супружника онаквим какав је. Када се венчавамо, ми се не заветујемо да ћемо мењати оног другог, већ да ћемо га волети онаквог какав је. Најбоља ствар коју муж може учинити да утиче на своју жену или обратно, јесте да мења себе самога, да исправља своје недостатке држећи се поука које је Господ упутио својим ученицима.

За неверност у браку сматрамо чин када једно од њих изврши прељубу. Али стварност је, ми нисмо верни и одани ни када посао, родитеље, свој хоби или било шта друго стављамо испред свога супружника. То је такође невера. И ко год није спреман да стави свога супружника испред каријере, испред родитеља, пријатеља и просте забаве, није спреман за брак – и такав брак ће пропасти. Брак је за одрасле, није за децу.

Ако уметнеш прво дугме у одговарајућу гајку свога одела и остала дугмад ће бити на своме месту. Али ако се оно прво дугме стави у другу рупу, ништа неће бити на свом месту. Ради се томе да прве, најважније ствари треба да буду на првом месту, да се поштују приоритети. Исто је тако и у браку. Мужеви, ако држите ваше жене на првом месту – и жене, ако то исто чините – све остало ће доћи на право место у брачноме животу.

Има много карактеристика успешног брака, али по мом мишљењу ове три су најбитније:

1. Похвала. Ниједан брак неће напредовати ако у њему нема похвале. Свако у животу потребује поштовање у нечему и од некога. И ништа не може убити љубав брже од непрестаног куђења. Када се мужеви и жене похваљују узајамно – у малим или у битним стварима – тиме заправо говоре једно другоме: волим те; ценим те. Похвала храни добар брак. И то је оно што највише недостаје данашњим браковима.

2. Праштање. Праштање је кључно за срећан брак. Када ме парови питају: “Да ли наш брак може опстати?“, мој је одговор увек: “Наравно, под условом да сте спремни да праштате једно другом.“ А то опраштање не треба да постоји само после већих потреса унутар породице. Оно треба да буде свакодневно. У успешном браку, муж и жена непрестано траже опроштај једно од другог. Када то не чинимо, ране не зацељују. Само се све више међусобно удаљавамо. Бивамо све хладнији једно према другом и не примамо благослов који Бог шаље на мужеве и жене који праштају једно другом.

3. Време. Успешан брак потребује време. То се не дешава преко ноћи. Он мора да узраста. Дугачак је и напоран то процес; као и све праве ствари у животу, то се остварује кроз сталан труд и одрицања. Они међу вама који још нисте венчани или намеравате да то учините, запамтите ово: живимо у свету који тражи моментално задовољење потреба – хоћемо оно што ми хоћемо и то када нам се прохте а то је одмах! То нестрпљење са наше стране је погубно по брак, чак и у Православној Цркви. Ако немамо стрпљења једно за друго и ако нисмо спремни да се много година проведемо радећи на њему, онда нам је брак унапред осуђен на пропаст.

Ниједан брак није довољно добар да не би могао бити бољи и ниједан није толико лош да се не може побољшати – под условом да су они од којих то зависи, спремни да Божјом благодаћу заједно узрастају ка пуноти Христовој, који је и дошао “не да му служе, него да служи.“

Основни и кључни предуслов за добар брак јесте способност напредовања. Незрелост је један од највећих проблема због којих пропада брак. Сигурно је, ми сви улазимо у брак са личним асортиманом незрелости и лоших навика. Али морамо научити да их превазилазимо. Када сам био дете, поучава Свети Апостол Павле, размишљао сам као дете. Говорио сам као дете, схватао као дете. Али када сам одрастао, одбацио сам детињарије. И колико је заиста зарад срећног брака потребно одбацити детињарије: неодговорност, тврдоглавост, саможивост, несаосећајност, ћудљивост, љубомору. Колико је важно молити се свакога дана: “О Боже, помози ми да узрастам… да се преиспитујем…да сагледавам потребе и осећања моје жене/мужа, и да прихватим одговорност коју је Бог наложио на мене.“

"VELIKA JE TAJNA POBOŽNOSTI" Starac Porfirije Kavsokalivit

 "Crkva je bespočetna, beskrajna, večna, kao što je i njen Osnivač, Trojični Bog, bespočetan, beskrajan, večan. Crkva je nesazdana, kao što je i Bog nestvoren. Ona je postojala pre svih vekova, pre anđela, pre stvaranja sveta, pre "postanja sveta"(Ef.1,4), kako veli apostol Pavle. Ona je božanska ustanova i u njoj "obitava sva punota Božanstva"(Kol.2,9). Ona je Tajna nad tajnama. Ta Tajna je bila neotkrivena, a otkriva se "u poslednja vremena" (1.Petr.1,20). Crkva ostaje nepokolebiva jer je ukorenjena u ljubavi Božjoj i u Njegovom velikom Promislu.
   Večnu Crkvu sačinjavaju tri Lica Svete Trojice. U misli i u ljubavi Trojičnoga Boga, od iskoni su postojali i anđeli i ljudi. Mi, ljudi, nismo se rodili sada: u sveznanju Božjem postojimo pre svih vekova.
 
    Ljubav Božja sazdala nas je po liku i po obličju Božjem. Uvrstila nas je u Crkvu iako je znala za naše bogoodstupništvo koje je imalo uslediti. Dala nam je sve, kako bi i nas načinila bogovima po blagodati i po daru. Mi, međutim, zloupotrebivši svoju slobodu, izgubismo prvobitnu lepotu i pravednost, te otpadosmo od Crkve. Van Crkve, daleko od Svete Trojice, izgubismo raj, izgubismo sve. No, izvan Crkve nema spasenja, nema života. Zato nas milosrdno srce Boga Oca nije ostavilo van ljubavi Svoje. Bog nam je ponovo otvorio vrata raja u poslednjim vremenima i javio se u telu.

    Ovaploćenjem Jedinorodnoga Sina Božjeg opet je ljudima otkriven predvečni plan Božji o spasenju čoveka. O tome Apostol piše: "I zaista, velika je tajna pobožnosti: Bog se javi u telu, opravda se u Duhu, pokaza se anđelima, propovedi se neznabošcima, verova se u svetu, vaznese se u slavi" (1.Tim. 3,16). Reči apostola Pavla jesu reči prepune smisla, božanstvene, nebeske reči.

U beskrajnoj ljubavi Svojoj Bog nas je ponovo sjedinio sa Crkvom Svojom u Ličnosti Hristovoj. Ulazeći u nesazdanu Crkvu, prilazimo Hristu, ulazimo u prostor nestvorene svetlosti. Drugim rečima, i mi, verni hrišćani, prizvani smo da postanemo nesazdani po blagodati, da postanemo zajedničari bižanskih energija, da uđemo u Tajnu Božanstva, da prevaziđemo naš svetski način umovanja, da umremo kao stari čovek (Kol.3,9 , Rimlj.6.6 , Ef.4.22 ) i da postanemo oboženi ili uboženi. Kada živimo u Crkvi, živimo Hristom. Ovo su veoma istančani duhovni i bogoslovski pojmovi. Samo Duh Sveti može da nas nauči svemu ovome."

ПОУКЕ СХИ-ИГУМАНА САВЕ Једна реч о монаштву

Међу старчевим духовним чедима било је много јавно или тајно пострижених монаха. Он као да је био игуман путујућег женског манастира. И сан му је очигледно говорио о томе: "настанио се у женском манастиру", где је осећао да је у својој средини. Старац је много волео монаштво и са побожношћу је говорио о њему.

- Монаштво је - украс и цвет хришћанства. Оно својом светошћу привлачи пажњу ревнитеља побожности, и многи од њих.надахњујући се монаштвом и пламтећи љубављу према њему, пожеле да постану учесници тог анђеоског чина на земљи. Али манастира који би могли да приме све оне који то желе, нарочито женских манастира, готово да нема. И шта онда да се ради? Они тада примају на себе подвиг тајног монаштва. Таква одлучност ревнитеља побожности је јасна: њима је монашки живот по својој духовној лепоти толико привлачан, да су се одлучили да такав подвиг, какав је монаштво у свету. Оснажени благодаћу која делује у њима, они све даље и даље усходе из силе у силу, идући ка своме циљу.

Старац је овако говорио уском кругу својих духовних чеда; многима од њих дао је благослов за пут тајног монаштва. Јер и он сам је до отварања манастира хтео да буде тајни монах. При томе, онима који су желе да приме тајни постриг говорио је:

- Ко у себи не осећа моћну силу за испуњавање монашких завета током читавог живота, тај ни не треба да даје монашке завете, да не би после био одлучен од Христа због немара.

А некима, мада су желели постриг, старац није давао благослов. Другима пак, који то нису ни очекивали, јер су били свесни своје недостојности, старац је сам предлагао монаштво и смело их благосиљао за монашки пут. При томе је наводио речи светитеља Василија Великог: "Код вас, монаха, треба да се сачува онај остатак побожности који ће Господ, када дође, наћи на земљи".

- А монашки завети - наставио је - то су непрестана молитва, смирење, послушање, девственост, уздржање, нестицање. Без тога, монах је - обичан лењивац, свесни лажов, кривоклетник. "Црна риза - каже светитељ Тихон Вороњешки - (сама по себи) не спасава; и онај ко је у белој, тј. у светском оделу, а има послушање и смирење и чистоту, тај је (и без монашких завета) непострижени монах". Сваки човек треба да тежи истинском монаштву (непорочности), а онај ко живи сам треба нарочито силно да љуби Господа. Старац је причао да је св. Јовану Сергејеву Кронштатском дошао млади богослов да тражи благослов за одлазак у манастир. И отац Јован му је рекао: "Ја не знам ништа боље за младића, него да себе у потпуности преда на служење Цркви, са свим својим великим и још нетакнутим силама. При томе се треба старати само о једном - да се живот проведе благочестиво. Ако ви осећате то, онда нека вас благослови Бог". Ето како је отац Јован гледао на монаштво - говорио је старац. - Он је са радошћу давао благослов за тај блажени пут, а и сам је био истински монах у свету. Но, немојте да помислите да ћете када одете у манастир или у тајно монаштво безбедно да поживите у том блаженом животу. Када би људи у свету знали како је тешко живети у манастиру, они не би одлазили у манастир ни да их штапом бију. А када би знали каква је награда монасима на небу, одбацили би све и пошли би у манастир.

Монаштво је установио Бог за добро Цркве и друштва, како би човек достигао више савршенство. Он Сам је показао силу и дух монаштва, а показали су их и Мајка Божија, и Претеча Господњи, и други светитељи. Суштина и дух монаштва је непрестано пребивање у Богу, умом и срцем, уз одстрањивање свега светског. А монашку одећу и употребу бројаница није одредио Спаситељ; то су као нека помоћна средства. Сама одећа не спасава монаха. Треба тежити ка томе да се у себи задобије Дух Свети, љубав према ближњима и молитва за њих. Дуг монаха је да се моли за читав свет. Свети Оци о монаштву пишу следеће:

"Монашки живот је похвала Цркве" - каже свети Исак Сирин (Беседа 63). "Светлост монасима су анђели, а светлост људима у свету су монаси" - каже свети Јован Лествичник (Слово 26). Блажени Јероним каже: "Монаштво је лепота, најдивнији цвет, драги камен и украс Цркве". Свети Димитрије Ростовски тврди да "молитвама монаха Господ држи овај свет". Свети Јован Златоуст каже: "Иди и учи од монаха. Они су светила која сијају по свој земљи. Они су зидови којима су ограђени и утврђени градови...".

Као благодатна светила, они су свуда по Русији запалили благодатни огањ вере и побожности; својом молитвом и личним примером привукли су људска срца Богу. Ако је јака наша православна Русија, ако стоји као стена усред таласа и бура, све то она дугује пре свега управо онима који су оставили свет великим у смирењу носиоцима Духа Христовог.

Ми се дивимо њиховим чудесним подвизима, а наша срца бивају тајно привучена на подражавање њихових спасоносних правила живота и да иду њиховим путем. Да, заиста: сви они којих свет није био достојан потуцали су се по пустињама и горама, по пештерама и јамама земаљским.

Све док на земљи има светих манастира, на њој неће нестати вере и побожности. У манастирима ће се сачувати остатак побожности до краја света! Монах (монос) значи - сам, без породице. Монашки живот је живот духа. Главно монашко правило је непрестана молитва умом и срцем и одлучно пребивање у Богу. А због таквог унутрашњег делања монах бива овенчан великом благодаћу Божијом. Молитва таквом монаху постаје као дисање - неопходна за живот. Али будите спремни за борбу, јер сатана не трпи молитву и због тога љутито напада. Уз то, и људи ће устати са свакојаким притисцима и прогонима, у уму ће се појавити немир, у телу ће прокључати страсти, али треба наставити своје дело у простоти и смирењу. Бојте се лењости и нерада, а поготово - високог мишљења о себи. Горда помисао може да убије душу. Зато у срцу увек треба бити свестан своје слабости, плакати због грехова и очекивати утеху Христову. И још треба знати, да истинску монашку мантију представља разборито подношење клевета и лажних оптужби.

Старац је своја чеда у монаштву подсећао на учење преподобног Серафима Саровског:

Учи се да молитву обављаш кроз дисање са затвореним устима. То искуство је бич против тела и телесних похота... Монаси који не сједињују спољашњу и унутрашњу молитву нису монаси, него тиквани.

Без сталног молитвеног јединства са Господом, без непрестане молитве Исусове, монах није у стању да поднесе монашки живот. Такав монах је прељубочинац и неминовно одлази "у земљу далеку".

Монашки завет обуздава нашу непокорну природу и тера нас да се одричемо своје воље. А без одрицања од сопствене воље човек не може ни темељ спасењу да положи, а камо ли да се спасе. Молите за себе од Господа самоодрицање, јер је оно неопходно за спасење. Одсецање сопствене воље и послушање Свети Оци пореде са мучеништвом: "Послушање је непокорност демону, то је крајеугаони камен на коме се зида спасење монаха".

Изаћи из послушања, то значи охрабрити мрачну силу, а Господа огорчити." Ко испуњава своју вољу, тај је син ђавола" (Јефрем Сирин). Непослушност је велики грех против монаштва. Дакле, монаштво представља непрестани крст, распињање себе и одсецање сопствене воље. Од првога дана душу треба припремити за борбу.

Кроз послушање се изграђује смирење и покорност вољи Божијој. Покорност је велика добродетељ, изнад послушања! Трпљење - то је чињење добра са принудом. А покорност је добровољно чињење онога што је воља Божија, са искреном жељом и хтењем да се угоди Богу и ближњем. Услед непокорности и неиспуњавања заповести Божијих појавио се првородни грех старог Адама који је уништио све. А свет је био спасен кроз новог Адама - Богочовека - Спаситеља и Господа нашег Исуса Христа, јер Он јебио послушан до смрти, и то смрти на крсту (Фил. 2,8). Бог је тако премудро одредио, да је првог човека у рају због греха који је починио, због непокорности и непокајаности - изгнао на земљу да би се поправио, да се смрад не би ширио по рају и да не би био вечан. Живети хришћански - значи остваривати узвишену вољу Божију.

Монахе је старац нарочито подстицао на мирно подношење прекора и неправедних оптужби.

Монах у свету треба да буде као мртвац; он не треба да обраћа пажњу на то да ли га хвале или осуђују, да ли га поштују као светога, или презиру као готована. Монах никада не треба да клоне духом, него увек треба да буде испуњен животном радошћу. Чамотиња, униније и незаинтересованост не треба да буду својствени монаху. Нека људи клевећу, нека праве сплетке, а ви увек будите свесни вредности патњи, тј. користи која долази од њих!

Монах треба да се боји беспосличења, код њега стално треба да се смењују молитва и рад. Не будите млаки - то је за монахе грех. Уз млакост никада нећете постати истинске монахиње. Због немара и незаинтересованости, због равнодушности према подвизима спасења, монаси ћe бити мучени мразом, страшном хладноћом. Грешници из света на муке ће поћи у огањ, а монах не, јер он и у вечности има свој посебан пут.

Устајати треба као у манастиру - у 5 сати, јер дуг сан раслабљује душу. Није обавезно да се сваки дан одлази у храм Божији, јер је речено: "Шест дана ради, а седми посвети Господу Богу твоме". Тако и ви. Али када идете у храм, идите са пажњом и гледајте да тамо никога не растужите.

Старац је све до краја живота свакодневно читао житија светих, као и поуке Светих Отаца и подвижника побожности последњег времена, а и другима је саветовао да што више читају светоотачке књиге. Такође, сам је људима давао многе поучне књижице.

- Читајте макар и страницу дневно - молио је. - Јер монаштво је наука над наукама. Па ако ни једна наука не може да се савлада без учења, онда тим пре не може тајна духовна наука. А монах треба најозбиљније да изучи ту науку и да се на делу труди да испуњава оно што је научио.

Ништа не скривајте, ништа не тајите, не остављајте никакав пролаз греху. Без откривања помисли веома је тешко ићи монашким путем. Треба знати да ћемо одговарати не само за дело, него и за реч, и за помисао; за нечисте мисли и ружна маштања следе вечне муке. Али ако се супротстављате нечистим и сујетним помислима које вас нападају, ако их терате од себе, ако тугујете у срцу, за то вам се од Господа припрема велика награда, због непоколебиве љубави према Њему. "Али, ако се монаси буду наслађивали нечистим помислима, или, што је још горе, ако буду имали страсне склоности, Господ ће их осудити теже од свих блудница које живе на земљи" - каже Јефрем Сиријски. Ни за кога се не треба претерано емотивно везивати, чак ни за децу. Све треба волети, али без сувишних страсних склоности.

Старац је као поборник целомудрености давао следеће поуке, чувајући од пада оне који су били искушавани. Говорио је:

- Није срце толико криво као поглед, уобразиља, мисао - то су оне степенице којима се грех спушта у срце и лишава људе мира и спокојства. Треба бежати од таквих људи, избегавати сусрет са њима, а при случајном сусрету скренути поглед и удаљити мисао о њима из ума, па се онда ни срце неће узнемиравати. Знај да сатана припрема напад, зато пази и не зевај! Сети се својих завета, сети се ко си. Приликом сусрета са тим човеком читај молитву: "Узалуд се трудиш око мене, пали архистратигу, јер ја сам слушкиња Господа Исуса Христа. Ти понижаваш себе, највиша гордости, када тако силно нападаш мене јадну". Ако си тако спремна да дочекаш напад, можда га неће ни бити. То је као у рату: ако противник зна да је одбрана добро припремљена, он неће ни кренути у напад. Најважније је - немати ништа нечисто у себи, чувати слух, чувати поглед, удаљити се од свега чега се гнуша Дух Свети, удаљити се од тога онако како пчела бежи од дима. Треба да тежимо ка томе да на земљи достигнемо целомудреност, правду и побожност, како бисмо се тамо, на небу, придружили збору анђела и заједно са њима славили Господа! А како ће нас само бити стид пред Богом и пред анђелима због наших тајних грехова.

Постоје монаси који нису достојни свога звања, као што и у сваком другом звању има недостојних. Али истинских монаха има и данас! Монаштво, које је Божанска установа, неће као такво нестати све до краја света, без обзира на злоупотребе појединих лица. Та лица су у монаштво ступила из грешног земаљског света, често не по призиву, са тешким пороцима и страстима, са болестима душе. Они, наравно, нису могли тако брзо да се избаве од својих греховних навика, од болести душе. Старац такве никада није осуђивао, него их је жалио, а особама које су му биле духовно блиске говорио је:

- Немојмо их осуђивати, сажалимо се на њих и молимо за њихово исцелење.

Уосталом, они су понекад и сами оплакивали своје падове, трудећи се да их изгладе покајањем и добродетељима. И често су од великих грешника постајали велики праведници.

- Манастир је место покајања, они су ту и дошли ради покајања. Не треба одбити покајање оних који траже и желе спасење, чак и када не могу да владају собом, попут бесомучника. Помозимо им својим молитвама и немојмо их осуђивати. Можда ће од њих испасти велики светитељи - говорио је старац Сава у заштиту "лоших" монаха.

У савременом монаштву постоје изабрани Божији сасуди, обасјани благодаћу Духа Светога. Они су и пре ступања у монаштво били девственици, нису узимали учешћа у светским забавама и навикли су на благочестив живот. Строга побожност у свету васпитала је од њих строге и по духу силне монахе. Стога, је ли оправдано вређати и осуђивати целокупно монаштво због неких његових искварених чланова? Не заслужује ли монаштво благодарност и похвале због тога што многи монаси проводе живот као анђели и моле се за грешни свет?!

Велику ће награду имати тајни истински монаси који се спасавају у свету! - при томе старац је причао о монахињи која је била професор доктор и која је успешно повезала своје унутарње духовно напредовање са радом у свету, у области вирусних болести. Она је уживала велико поштовање и имала велик ауторитет на послу, међу својим сарадницима и болесницима. Веома су се изненадили када су сазнали да је монахиња:

- Како можете и једно и друго? - питали су је.

- Бог ми помаже! - одговорила је љубопитљивима. Отац Сава је ово испричао о три нараштаја монаха:

Велики старац преподобни Антоније молио се за судбину монаха. Тада му се јави Господ и каже: "Твоје духовно потомство неће нестати до краја света, али монаси ће се разликовати по својим подвизима. Ево, види!" И старац погледа... Стоје три монаха: монах древног доба, монах средњег века и монах последњег времена, а покрај њих тече огњена река. Монах из старине који има силна, моћна (благодатна) крила, замахнуо је њима, подигао се на велику висину, слободно прелетео огњену реку и спустио се на другу обалу. Монах средњег века, са орловским крилима, удаљио се неколико корака да би ухватио залет и са напором је полетео знатно ниже од првог, но пламена река га ипак није дохватила. Монах последњег времена, који је имао кокошија крила, летео је са великом муком, ниско, ниско, тако да је његову мантију захватао огањ. Он је напрегнуо све своје снаге, једва некако успео да прелети реку и пао од изнемоглости. Даље Господ објашњава старцу Антонију Великом: "Првом монаху дата је велика благодат; уз њену помоћ он је слободно прелетео огњену реку, па ће добити награду као за послушање. Други монах је прелетео реку са великим трудом, он ће такође добити награду за послушање. Трећи монах, монах последњег времена, добиће награду као за подвиг и покајање, због веома тешког живота и трпљења без роптања".

Тада је великом старцу преподобном Антонију све постало јасно. Многи монаси последњег времена живеће у свету, али ће бити већи од монаха из старине! Они благодаре Богу, спасавају се кроз патњу и равни су великим светитељима. И сам живот за њих је подвиг!

Свети Јован Кронштатски о покајању и исповијести

Браћо и сестре који постите! Побојмо се окамењеног неосјећања гријехова наших. Побојмо се гордости своје срдачне која говори: мени није потребан опроштај гријехова, ја нисам крив, нисам грешан; или, моји су гријси лаки, људски (као да треба да буду демонски); или, није ми лоше да живим у гријеховима мојим. То је сатанска гордост, и сам сатана у нашем срцу упорно понавља те исте ријечи. Осјетимо дубоко, дубоко, свим срцем сва безакоња своја, уздишимо због њих из дубине душе, пролијмо због њих сузе скрушености и умилостивићемо разгњевљеног Владику. Немојмо себе нимало оправдавати, као фарисеји, лицемјери, јер се, речено је, неће оправдати пред Богом нико жив (Пс.142,2), већ само искреним покајањем због гријехова можемо умилостивити Бога. Оставимо равнодушност и хладноћу, пламтећим духом служимо Господу.

У свом садашњем стању, човјек је у потпуности прожет гордошћу, лукавством, маловјерјем, сумњом, безвјерјем, непослушношћу, лакомисленошћу, злобом, развратом, завишћу, користољубљем, тврдичлуком, лењошћу а понекад и малодушношћу, чамотињом, лоповлуком, лажима, хулом. Какав велики труд очекује сваког човјека – хришћанина – да се очисти од нечистоте и трулежи страсти!

Покајање мора бити искрено и потпуно слободно, а никако изнуђено временом, обичајем или од стране онога који исповиједа. Кајати се – значи осјећати у срцу лаж, безумље и кривицу својих гријехова, значи постати свјестан да смо њима ражалостили Створитеља, Господа, Оца и Доброчинитеља, бескрајно светог и Онога који се бескрајно гнуша гријеха – то значи свом душом пожељети њихово поправљање и искупљење.

Гријех одваја од Бога, који је наш вјечни живот. Кроз честу исповијест гријех губи своју моћ, заводљивост и пријатност. Кад би се људи често и искрено кајали, брзо би се истопиле њихове страсти, а њихови гријеси изгубили своју снагу. Треба бити строг према себи, нештедимице себе осуђивати, енергично се борити против својих похота и лоших навика, и свом снагом тежити ка своме преобраћењу кроз искрено покајање, уздржљивост, дјела љубави, а прије свега кроз молитву срца. Осјећати дубок бол због гријеха јесте Божији дар. То је пуно покајање, самоосуђивање са чврстом намјером да се остави дотадашњи огреховљени живот, да се постане нови човјек, да се измири са Богом и сопственом савјешћу. То је, такође, и чврсто повјерење у Божије свепраштајућу доброту. Само онај ко се свјесно и искрено каје добија опроштај. Непокајанима, пак, слиједи пропаст.

Посланица о покајању

Посланица о покајању неком брату, хришћанину, где се показује шта је потребно да чини онај, који се након што је пао у грехе и стекао зле навике покајао и поставио почетак исправљању

Научени смо божанским писмима, да никада не очајавамо, чак ни ако учинимо многе грехе, нити опет да много полажемо у силу епитимије, наложену нам од духовног оца за наше грехе. Тако да ни онај ко се подигао након пада, т.ј. престао да греши, не сме да буде сувише смео због тога, ни онај који је пао не треба да очајава, већ и ко је много сагрешио нека са смелошћу прибегне покајању, и ко је учинио само незнатне погрешке, да не мисли да је добио опроштај грехова само због својих добрих дела, него и он нека покаже покајање, и то не само оно покајање, које се врши речима или се показује постом, сухоједењем, лежањем на земљи и другим сличним телесним лишавањима, премда и ово све долази у обзир, већ оно покајање које бива у сакрушењу и болу душе и срца, какво је показао пророк Давид упркос томе што је живео у свету и био обремењен многим неопходним бригама.

Јер он опоменувши се колико је разгневио благог и милостивог Владику тиме што је постао преступник заповести и показао Му се неблагодаран, заборавивши Његове многе и неизрециве дарове и доброчинства, сав свој живот је боловао због тога у души и проливао горке сузе, како нас је сам уверио. Сам је себе бичевао бичем своје несреће, и бедног положаја, сам је себе на сваки начин сакрушавао и смиривао ричући од уздаха срца својега, како нас о томе свакодневно обавештавају његови псалми. Давид је сам себe oвакo мучио, не марећи за то да је био цар, и да је био дужан да се брине о толиком народу, о жени и деци, о дому и царству.

Шта је чинио Манасија и сви други који су се покајали после њега о којима и ти сам знаш, као на пример: Петар, врховни од Апостола, митар, разбојник, блудница? И зашто наводити многе, шта је урадио блудни син расточивши очево наслеђе са цариницима и блудницама? За каква дела су сви они добили опроштај грехова? Да ли за своје постове или бдења? Да ли за милостињу раздану беднима или за какав други тежак телесни труд? Не нису због тога добили опроштај, већ због искреног покајања, за скрушење и бол срца, за сузе излите из дубине душе, због осуђења своје сопствене савести. Познавши своје грехове, сваки од њих је осудио и окајавао себе и плакао из душе и за то добио опроштај својих грехова.

Исто то и сада бива са онима који прибегавају Христу топлим сузама и истинским покајањем. И ни пред ким од таквих човекољубиви и свеблаги Господ не закључава и никада неће закључати човекољубну бездну своје благости. Опроштај грехова ниједном грешнику не бива ни због каквих дела, да се не би неко због тога погордио, већ по Божијем човекољубљу и благодати.

Треба уосталом знати, није довољно само искрено покајање од све душе за грехе, већ и тврда намера да се више не пада у те исте грехе и да се не враћа натраг. А тај захтев да не падамо опет у те исте грехе, јако тешко можемо очувати уколико се са свом ревношћу и усрђем не окружимо благопотребном заштитом и не обучемо се у духовно оружје, да би уз помоћ њих могли да противстанемо демонима, нашим мисленим непријатељима. Јер како смо ми већ због грехова били поробљени непријатељима и подјармљени телесним сластима и страстима већ смо се подчинили и служили ђаволу, онда сласти и страсти свакако теже да се опет подигну у нама, да би нас опет као робове нечастивих, увукле с насиљем на служење непријатељу нашем, ђаволу и на бег од служења нашем Владики, Христу, кроз преступљење Његових заповести и преступљење обећања која смо му дали у покајању. Дакле да се и нама не би десило да овако пострадамо, требамо да у помоћ из Светог Писма позајмимо оружије против сваког непријатеља који нас напада, како нас својим примером учи божанствени Давид говорећи: -тога ради заповести Твоје држим да су верне, на сваки пут лажни мрзим- (Пс.118,128). Похоти, побуђеној вражијим помислима станимо на пут опомињући се смрти, страшног суда и неиздрживих мука ада; лењости станимо на пут усрђем и ревношћу, стомакоугађању - постом, сластољубљу - уздржањем, многоједењу - малоједењем или неједењем, распаљивању тела - представом вечног огња; упражњавајмо честу молитву Богу скупа са бдењем и постом. Ако овако будемо поступали против сваке страсти која устаје на нас (не могу их све набројати, да се реч не би одужила), и стекнемо врлину која је супротна тој страсти онда ћемо по свој прилици бити сачувани неповређени и нерањени врагом, јер ће нас тада врлине сачувати као неке силне војске. Ако би прекидање злог обичаја било могуће без зноја и труда, тада би једино уздржање било довољно за спасење онима који се кају. Али није тако.

Kао допуну ономе што сам ти до сада написао, пишем ти и напомену о томе шта си још дужан да чиниш и испуњаваш. Ево шта: када се савршава божанствена литургија и свештеник или ђакон каже: ви који сте оглашени изиђите, изађи из цркве и стани у припрату (у предворје храма), и за то време не говори ни са ким него се опомињи својих греха и плачи. Када се божанствена литургија заврши можеш опет ући у цркву. Када падне вече, након повечерја, пођи на неко усамљено место и испуни следеће молитвено правило: трисвето, 50. Псалам, т.ј. –Помилуј ме, Боже, по великој милости својој…-; Господи помилуј – 50 пута; Господе опрости мени грешноме – 50 пута; 6. Псалам, т.ј. –Господе, немој ме обличити у јарости Својој нити ме наказити у гневу Своме –; Господе, ако сагреших речју, делом или мишљу, опрости ми. Додај и 25 метанија (појасних поклона). У среду и петак уздржавај се од меса, сира, јаја, рибе, вина и уља, по правилу светих Апостола. У посту: Апостолски, Богородично-успењски и предрожденски (божићни) не једи месо, сира и јаја, а од осталога кушај са мером, са уздржањем. Молитве, т.ј. псалме, како је речено, и поклоне испуни у то време удвостручено. У велику четрдесетницу не разрешавај на масло и вино, осим у суботу и недељу, већ зној (мучи) своје тело по својој мери, како приличи хришћанима који желе да се спасу. Молитвено правило испуњавај удвојено и током свете Четрдесетнице, као и у другим постовима. Још се требаш уздржавати од божанствених и страшних тајни, т.ј. не причешћујући се пречистим телом и пречесном крвљу Господа нашега Исуса Христа; а ја ти још саветујем и да се уздржаваш од благословеног хлеба или антидора (нафоре). Све то чувај до онда када твоје помисли и расположење не одступе од злих греховних дела, док не стекнеш тврду намеру да никада више не остављаш добра дела и врлине и савршено не замрзиш грех. Када пак на крају увидиш у себи самом да си достигао тако добро стање, то јест да си потпуно омрзао грех, и утврдило ти се расположење да чиниш добро, и када се притом уз испитивање увериш да је твоја решеност да се уздржаваш од греха несумњива, тада, брате мој, приступи божанственим тајнама са несумњивом вером да то што пробаш није само прост хлеб и није само просто вино, но се уистину причешћујеш крвљу и телом Божијим.

Поступивши тако начинићеш се причасником славе Христа Господа, и посредством ових тајни ћеш добити савршено отпуштање грехова, примићеш у себе вечни живот и начинићеш се сином светлости и дана. Ако пак, пре него што испуниш све речено, т.ј. пре него што покажеш дужно покајање, осмелиш се да се причестиш телом и крвљу Христовом; онда ће се сви демони, видевши те како си презрео Бога и недостојно се причестио, устремити на тебе и ухвативши те немилосрдно и нечовечно, поново ће те низвргнути у ров пређашњег стања. Тада ћеш уместо хришћанина постати христоубица и бићеш осуђен заједно са онима који су распели Христа, како говори апостол Павле: -Тако који недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, крив је телу и крви Господњој- (1. Кор. 11,27), т.ј. потпашће под такву осуду, под какву су допали и они који су распели Господа.

Више од овога ти нећу писати. Бојим се да ће ти бити претешко. Ти пак, брате, ако и учиниш нешто више од овога себи ћеш стећи корист, и својој души уготовити вечна блага. То што сам ти написао да чиниш написао сам ти не у том смислу да ћеш (једино) овим трудом очистити душу и стећи опроштај грехова, већ да ће ти на тај начин бити лакше да у души држиш спомен својих грехова и сакрушаваш се тиме. Када бих знао да ћу те овим ражалостити не бих твојој љубави написао ни ово мало. Ја од тебе желим само једно, да би у сакрушењу и боловањем за прошлим одсекао своје зле греховне навике и пресекао своја безпредметна дела. То одсечење и прекраћење са скрушеношћу ће те неприметно сачувати. А ако ти можеш да ово постигнеш без поста и других трудова, ја ћу једино тиме бити задовољан. Пиши ми чешће о твом здрављу да бих видео твоју веру и љубав према мени, и топлије те се сећао када подижем своје недостојне руке ка Богу. Благодат Божија да буде са Духом Твојим. Амин.

СИМЕОН НОВИ БОГОСЛОВ

Pokajanje i sinovljevski gresi

Evo jos jedne Hristove price koja je zapisana u Jevandjelju po Luki. Ova prica se cita u crkvi u dane kada verni pocinju da se pripremaju za Veliki i Casni post, za vreme pokajanja. I nigde nam Jevandjelje ne otkriva sustinu pokajanja kao u ovoj prici.

Nema coveka bez greha. Bez greha je jedino Bog. Svi mi, bez razlike, gresimo svakodnevno, bilo u znanju ili neznanju, namerno ili nenamerno, javno ili tajno, pod raznim vidovima. I mada su nam gresi razliciti, svi mi, gresnici, imamo nesto zajednicko, svima nama svojstveno, a to je namera da svoj greh, koliko god je to moguce, prikrijemo. I da ga, ako se slucajno otkrije, na sve moguce nacine pravdamo, i da tako produzavamo grehovno stanje, jer nam se greh osladio.

Tek kada iz naseg srca progovori savest, ili kada, zbog tog greha svoga, pocnemo patiti i stradati - ne samo u duhovnom vec i u materijalnom i u fizickom pogledu - tek tada mi pocinjemo da se treznimo od grehovnog pijanstva i da sagledavamo bedu i jad koji su nas doveli u takvo stanje. Sam Spasitelj nam kaze da biva "veca radost na nebu za jednoga gresnika koji se kaje, negoli za devedeset i devet pravednika kojima ne treba pokajanje" (Lk. 15, 7).

Kako je bedan, zalostan, jeziv i besmislen zivot nepokajanih dusa! A kako je divan, prekrasan i pun cilja zivot onih dusa koje su uspele da se iscupaju iz grehovne mreze, da se vrate u Ocev zagrljaj i da tu ostanu vecito, u tom mirnom, blazenom i tihom pristanistu, gde nas nikada ne mogu stici iskusenja, varljive i lazne sladosti ovozemaljskog zivota. U to nas, na potresan i uzbudljiv nacin, uverava Gospod nas Isus Hristos kroz pricu danasnjeg svetog Jevandjelja o bludnom sinu (Lk. 15, 11-32). Pazljivo upoznajmo sadrzinu, da bismo izvukli pravilan i koristan zakljucak i, tako, pouku za nase spasenje.

Jedan covek imao je dva sina. Mladji sin zatrazi od oca svoj deo imetka i ovaj mu ga dade, a sin ode od kuce i ziveci u bancenju, pijancenju i uzivanju, ubrzo potrosi sve sto je imao. Nemajuci vise od cega da zivi, on se ponudi jednom coveku u dalekoj zemlji da mu cuva svinje. Kako je bila velika glad u toj zemlji, on se zadovoljavao d jede roscice od svinja, ali ni to mu nisu davali. U velikoj bedi, on dodje sebi, seti se bogatog ocevog doma, te odluci da se vrati, da zamoli oca za oprostaj i da ga primi makar za svog slugu. Iz daleka spazi otac svoga izgubljenog sina, izadje mu u susret, i videvsi bedno stanje njegovo, sazali se, zagrli sina i poljubi ga. A bludni sin rece ocu: "Oce! sagresih nebu i tebi, i vec nisam dostojan nazvati se sin tvoj" (Lk. 15, 18-19). Radosni otac naredi slugama da sina obuku u novo odelo, da mu stave prsten na ruku, da zakolju ugojeno tele i da se svi raduju i vesele, "jer ovaj moj sin bese mrtav i ozive; i izgubljen bese i nadje se" (Lk. 15, 24). Kad veselje i radost behu na vrhuncu, vrati se sa posla stariji sin. Kada je cuo od slugu sta se dogodilo, razljuti se i ne htede uci unutra. Dobri otac izadje da ga uvede, ali sin odbi poziv rekavsi da mu je zao i krivo sto se priredjuje ovakva gozba u cast njegovog brata, koji je sav svoj imetak potrosio ziveci bludno i besciljno, a njemu, koji vredno danonocno radi i sluzi, nije nikada dozvolio da zakolje ni jareta i da se proveseli sa svojim drugovima. A otac mu na to rece: "Cedo! ti si svagda sa mnom, i sve moje jeste tvoje. Trebalo je razveseliti se i obradovati, jer ovaj brat tvoj mrtav bese, i ozive; i izgubljen bese, i nadje se" (Lk. 15, 31-32).

Ova prica ima veliki znacaj i pouku za ljude koji grese i udaljuju se od Boga, ali se i kaju. Njeno simvolicko znacenje je sledece:

Covek, koji je imao dva sina, jeste Otac nas nebeski - Bog. Sin, koji je napustio dom svoga oca, oznacava ljude koji se udaljuju od Boga i zive u grehu i poroku. Sin koji je stalno sa svojim ocem i zivi u poslusnosti, oznacava ljude koji zive posteno, cestito ispunjavajuci zapovesti Bozje. Pa kao sto se nevaljali sin pokajao i vratio svom ocu, koji ga je primio sa radoscu i veseljem, tako i Bog po svojoj milosti prima one koji se iskreno i ponizno kaju za svoje grehe i obracaju Mu se.

Izgovorena pre mnogo i mnogo vekova, ova mudra prica Gospoda naseg Isusa Hrista, evo, i danas je sasvim nova i aktuelna, kao da je juce kazana. Zar danas nema sinova koji traze svoj deo od oca ili majke? Kao mozda nikada ranije, ocevi i majke naseg veka, a narocito u ovom delu sveta, suoceni su sa problemom kako da sprece svoju decu da pre vremena napuste roditeljski dom, da pre vremena misle o zivotu bez roditeljske kontrole, da, pre vremena, ziveci tako nekontrolisanim zivotom, trose imetak na kojekakve provode i zabave, ne misleci na ocev znoj. Samo je jedno resenje za ovo sudbonosno pitanje danasnjice: da neprestano se trudeci vaspitavamo nasu decu u duhu nasih i njihovih predaka, da zavole roditeljski dom i da se klone drustva, zabava i mesta, koja mogu njihove duse zatrovati. Samo tako imaju deca sansu da sutra budu vredna i postena i u svakom pogledu ipravna, te da budu ponos i uteha nase starosti. Vaspitavajuci ih u divnim i nikada i ni od koga dostiznim pravilima nase svete pravoslavne hriscanske nauke i morala, ne smemo nijedan dan da propustimo a da im ne ispricamo ili procitamo poneku pricu i pouku iz svetog Jevandjelja, cija spasonosna moc podize pale, hrabri malaksale, leci bolesne, vakrsava mrtve.

Ali i pored svega toga, moze se desiti da mi ili nasa deca upadnemo u mrezu mraka. Jer nas dusmanin je djavo, koji, kako kaze sveti apostol Petar, kao gladna zver juri gledajuci gde ce koga da ugrabi. I ako se slucajno nadjemo u tami, neka nam primer bludnog sina zasija pred ocima. Ma kako da smo pali, ma kako da smo se ogresili, ma kako da smo se uprljali, ne zaboravimo da nema greha koji prevazilazi milosrdje Bozje. Sta nam tada potrebuje najvise, bez cega nema i ne moze biti spasenja? Da, to je iskreno i duboko pokajanje. Jer nema greha neoprostivog osim greha neokajanog. Potrebno je sto pre "doci k sebi", sagledati grehovno stanje, setiti se blazenog stanja u kome se dusa nalazila pre pada u greh i vatreno zazeleti povratak u izgubljeni Ocev dom. Neka opet svane pred nasim ocima neopisiva radost i bezgranicno prastanje oca koji je ugledao svoga izgubljenog sina i cuo njegove divne reci pokajanja. Kao sto je ovaj otac zaboravio na sve rdjave postupke svog sina, rasirio ruke i sa velikom radoscu ga ponovo uveo u svoj dom, tako ce i dobri Otac nas nebeski rasirenih ruku uvek primiti i uvesti u svoj Dom svaku izgubljenu ovcu i prirediti veliku radost u svome Carstvu nebeskom. A kada se jednom vratimo Domu Oca nasega, ostanimo tu vecito, jer tu je pravi zivot, prava radost i prava sreca.

Naucimo se, na kraju, jos necemu iz price o bludnom sinu. Kada neki nas brat ode iz Ocevog zagrljaja i posle dugog vremena opet se pokajnicki vrati, a Otac ga doceka u veselju i velikoj radosti, nemojmo mu zavideti kao stariji brat bludnom sinu, vec duboko u srcu primimo Oceve reci: "Cedo! ti si svagda sa mnom...".

U grehu smo i mi izgubljeni i mrtvi. Pokajmo se za grehe nase i Bogu se obratimo, da bi se dusa nasa razveselila i s Bogom sjedinila u duhovnoj radosti.

Zato se obratimo Ocu nasem nebeskom: molitvama, srcem i razumom, da nam grehe oprosti, i recimo: Oce, sagresismo nebu i Tebi i nismo dostojni da se nazovemo decom Tvojom, jer svaki dan gresimo prestupajuci svete zapovesti Tvoje koje si nam dao da ih ispunjavamo radi naseg dobra i radi naseg spasenja. Milost je Tvoja velika i neizmerna, pa nam grehe nase oprosti i pokajanja nasa primi, kao sto je otac primio svoga sina koji se pokajao i njemu obratio. Pomozi nam i odrzi nas na Tvom pravom istinitom putu, kako se od Tebe ne bismo nikad udaljili, vec sa Tobom bili i tebe slavili u sve dane zivota naseg.

Amin.