Манастир Острог

Манастир Острог је манастир Српске православне цркве смјештен уз скоро вертикалну литицу, високо на планини Острошка греда у Црној Гори. Посвећен је Светом Василију Острошком.


Налази се надомак Никшића и смјештен је у окомитој стијени, са које се пружа поглед на равницу Бјелопавлића. Основао га је херцеговачки митрополит Василије у 17. вијеку. Он је ту и сахрањен и проглашен свецем чудотворцем. Тијело му почива у ћивоту у пећинској цркви. Сам манастир је обновљен 1923-1926. године, послије пожара, којег су биле поштеђене пећинске црквице. Оне представљају главну споменичку вриједност.


Црква Св. Ваведења (у доњем манастирском нивоу) је осликана фрескама крајем 17. вијека. Црква Св. Крста се налази у горњем манастирском нивоу и њу је живописао мајстор Радул прилагођавајући фреске природном облику стијена. Око цркве су конаци и заједно чине објекат складно сједињеним са природним амбијентом. Mанастир Острог спада међу најпосјећеније на Балкану. У њега долазе вјерници свих религија из свих крајева свијета.

 

 

 

 

 

Манастир Студеница

„ Наш свети манастир овај, као што знате, било је ово место као пусто ловиште зверова. Када је дошао у лов господин наш и самодржац, Стефан Немања који је царевао свом српском земљом, и када је он ловио овде, изволи му се да овде, у овом пустом месту сагради манастир овај на покој и умножеље монашког чина.“

Манастир Студеница по многима је један од најлепших српских и светских манастира не само због префињене архитектуре византијско-рашке школе већ и због дивног предела на коме је саграђен. Студеницу је Стефан Немања градио од 1183. до 1196. када се исте године на државном сабору најпре одрекао престола у корист свог средњег сина Стефана, а затим и замонашио добивши име Симеон. Две године по монашењу одлази у Свету Гору где се и упокојио у манастиру Хиландар 1199.год.

Св. Сава на захтев своје браће Стефана и Вукана 1207. године у Србију доноси мошти њиховог оца монаха Симеона. Тело је положено у Богородичину цркву у већ припремљену гробницу. Од 1207. године па до половине друге деценије 13. века Свети Сава борави у Студеници .Под Савиним старатељством манастир Студеница је постала културни, духовни и медицински центар средњовековне Србије.Свети Сава је написао Студенички типик, у ком је описао живот свог оца Стефана Немање, оставивши изворе о духовном и монашком животу у његовом времену. Иначе, уједно ово је прво књижевно дело код Срба. Бригу о Студеници наставили су Немањини потомци и остали српски владари. Краљ Радослав унук Стефана Немање, подигао је 1235. године монуменалну припрату испред Богородичиног храма. Српски краљ Милутин саградио је 1314. године малу цркву посвећену светом Јоакиму и Ани.

Некада се у самом комплексу манастира налазило 14 цркава од којих су данас сачуване само 3 које су и богослужбено активне. Време завршетка радова на Богородичиној цркви је 1209. године о чему нам сведочи и ктиторски натпис у ободу куполе:

“Овај Пресвети храм Пречисте Владичице наше Богородице саздан би велеславним великим Жупаном и сватом (пријатељем) цара грчког Алексија Стефаном Немањом који је примио анђеоски образ као Симеон монах… великога кнеза Вукана године 1208/9, идникта 9. И мене, који је овде служио, помените Саву грешнаго.”

Дакле, Богородичина црква је живописана у време кнеза Вукана и вероватно уз помоћ коју му је пружио брат Стефан Првовенчани.

Као што је био веома тежак за народ, период турске владавине био је веома тежак и за манастир Студеницу. Турци су најпре на почетку владавине претопили оловну кровну конструкцију у муницију. Опљачканa је након великог аустријско-турског рата (1683-1699) после повлачења аустријске војске. Највећа страдања претрпела је за време првог српског устанка. Студенички монаси пружали су велику подршку устаницима због чега су Турци спалили манастир. Један део монаха склонио се у манастир Враћевшницу са моштима монаха Симона (Стефан Првовенчани), одакле су пренете у манастир Каленић и коначно враћене у Студеницу 1839. године. Само Јоаким Вујић пише о два спаљивања манастира.

Поред паљења манастирска црква претрпела је и нестручну обнову 1846. године, када су сликари преко старих фресака нанели нови слој малтера и насликали нове фреске. Сто година касније 1951. године приликом рестаураторских радова скинут је овај слој.

Манастирска црква грађена је као породична гробница, односно крипта. Са десне стране у наосу налази се гробница са моштима ктитора и родоначелника Немањића, Св.Симеона. Испред олтарске преграде са десне стране је кивот са моштима Св.Симона (Стефана Првовенчаног), а са леве почивају мошти Св.Анастасије.

Манастир ГРАДАЦ

Манастир Градац је подигнут 1268. године. Задужбина је краљице Јелене Анжујске, принцезе француског порекла, а жене краља Уроша.

У средњовековном простору манастира сачуване су две цркве и остаци монашких зграда распоређених уз оградни зид.

Главна
манастирска црква, посвећена Богородичином празнику Благовести, је
најранија грађевина у Србији у којој је готика изражена у већој мери.
Спој византијских и романичких утицаја који одликује архитектуру рашке
групе цркава присутан је и овде, али обогаћен многим новим решењима
облика, конструкције и украса, блиских градитељству Запада, где је
готика у то време већ увелико била владајући стил. Основа плана као и
романоготичке и готичке појединости украшавања фасадеБогородичине цркве
имају сличности са Студеничком црквом


Назив
места био је познат и пре оснивања истоименог манастира у 13. веку,
највероватније зато што је ту постојала тврђава или њени остаци.
Архиепископ Данило II у животопису краљице Јелене напомиње да је она
изградила цркву “ на месту званом Градац ”. На узвишењу изнад
манастира, које мештани зову Петров крш, одакле се стеновит терен
окомито спушта до западног дела средњовековне монашке насеобине, налазе
се остатци грађевине са два одељеља. Могуће да се ради о византијском
утврђењу из VI века, у чијем је подножију, на месту каснијег
средњовековног манастира, постојала црква.


Богородичина
црква у Градцу је једнобродна грађевина са куполом. Лађу цркве чине три
одељка: припрата, наос и олтарски простор. Уз припрату су озидане две
капеле, а управно на централни простор храма, краци трансепта образују
простор певница.

Припрата је шира од главног дела цркве, а над припратом конструкцију
чини крстасти свод са ребрима, која имају конструктивну улогу и блиска
су раноготичком стилу.


Када сте у цркви, наос одаје утисак много веће
пространости но што очекујете гледајући цркву споља. Снимак је са сајта
манастира.


Наос цркве има два дела: западни и средњи травеј над којим је
конструисана купола. Ова два дела су у основи јединствен простор,
раздвојен двостепеним пиластрима, на чије се најистакнутије делове
наставља попречан полукружни лук.Оваква отвореност према средишњем
простору, позната у једнобродним старијим храмовима, обележила је епоху
рашке монументалне архитектуре.

Уз подужне зидове травеја, испод пода, смештене су две гробнице, а над
њима мермерни саркофази, са јужне стране је ктиторска гробница, а гроб
и саркофаг на северној страни је припадао највероватније неком од
блиских рођака краљевске породице.

Над средишњим травејем издиже се сасвим особена кришкаста купола на
осмоугаоном тамбуру, иначе веома заступљени у архитектури Запада. Наос
цркве са певницама најбоље је осветљен простор у српској сакралној
средњовековној архитектури, тамбур има осам прозора а на бочним
зидовима налазе се бифоре.

Олтарски простор се састоји од троделног источног травеја и три апсиде
на истоку. Одвојен је од наоса са два пиластра и два ступца , између
којих је смештена мермерна олтарска преграда.


Фасаде
су биле омалтерисане белим малтером, фине стуртуре и добро углачане.
Портал и сви прозори, осим оних на тамбуру имају беле мермерне
оквире.Особеност фасада су четири контрафора. Подстрешја кровова су
украшена слепим аркадама ослоњеним на конзолице, а на угловима на
лезене. Градачке аркаде имају обележја протоготике, какве постоје на
јерусалимским светилиштима.

Црква има четири портала. Западни портал је најбогатије обрађен у стилу
готике. У Италији су у XIII. веку посредством монашких редова највише
грађени портали са луковима преломљеним у темену.



Изнад улазног портала је најбоље очувана фреска Благовести, коме је храм и посвећен.

Сви прозори на главном делу цркве су двојни. Најсложенији и најлепши прозори су на западној фасади цркве и на олтарској апсиди.

Упечатљивом архитектонском украсу градачке цркве не може се поуздано
утврдити ни јединствен узор ни следбеник. Њене готичке особености нису
имале утицаја на развој архитектуре у Србији.


Стабилна
ситуација у земљи краља Уроша, економски напредак, релативно добри
односи са суседима и централизација власти погодовали су развоју
културе и уметности. Политичке прилике у православним земљама
Средоземља допринеле су да Србија XIII века буде једини прави наследник
сликарства Византије. Сликари су долазили из најпознатијих уметничких
радионица Цариграда и Солуна, ретко су били из домаће средине, и радећи
за српске владаре и црквене великодостојнике остварили су дела
врхунског уметничког домета.


(Фотос са сајта манастира.)


Фреске у градачкој цркви, довршене око 1275. године, само су делимично
очуване: у наосу неколико сцена из еванђелског циклуса, у припрати
фрагменти циклуса Богородичиног живота: на западном зиду молитва Свете
Ане у врту, Сусрет Јоакима и Ане, Рођење Пресвете Богородице и Миловање
Богородице, и на северном зиду Ваведење Пресвете Богородице. а испод
преломљених лукова на западном зиду, изнад улаза у наос биле су велике
фигуре Пресвете Богородице и Светог Архангела Гаврила.


(Фотос са сајта манастира.)

Сликарство наоса, на златној позадини са имитацијом мозаика, рађено је
по угледу на сопоћанско, док је распоред сцена скоро исти као у
Студеници; Успење Пресвете Богородице је на северном зиду. На јужном
зиду је фреска Рођења Христовог, с детаљима догађаја од Рођења до
Бекства у Египат. На луку јужне певнице делимично је очуван лик
старозаветног пророка Гедеона. Живопис је монументалног стила, осим
ових сцена на јужном зиду, које су наративног карактера. Сликарство
Градца представља последњи одблесак велике сопоћанске уметности,
наговештавајући продирање новог стила епохе Палеолога.


Темељи манастирских грађевина западно од цркве,


Западно од ове цркве откопани су темељи кружне поросторије, која би
могла бити темељ крстионице, мада нису пронађени никакви елементи-
водонепропустљив малтер, уређаји за довод и одвод воде и друго- који би
ову предпоставку потврђивали.


Градац
смо посетили половином септембра по тмурном дану са облацима који су
били над околним брдима. Стицајем околности поново смо били у том крају
почетком октобра и дошли да направимо снимке и по лепшем времену. У том
другом обиласку, поред западног уаза у цркву затекли смо археолошке
радове. Види се плава цирада која штити откопано.


Испред
Богородичине цркве пронађени су темељи старијег храма. Зид његове
апсиде лежи испод прага главног портала богородичине цркве. Храм је био
једнобродан, са апсидом на истоку, полукружном споља и изнутра.


Једна од надгробних плоча око цркве.

О времену настанка најстарије цркве у Градцу може се размишљати само на
основу њеног плана. Изградња протезиса у западном делу цркве упућује на
време пре средине VI века, осим тога у V и VI столећу подигнут је и
највећи број крстионица, нарочито у Јустинијаново време је сакрално
градитељство имало замаха.

Чињеница
да је краљица Јелена, образована жена, на српском двору провела животни
век, имала је широког утицаја на образовање и културу. При манастиру је
основала прву девојачки школу у којој су се образовале српске племкиње.

Црква Св. Николе сликана са источне стране.


Црква Светог Николе је једнобродна цркава са правоугаоном апсидом, што
је део градитељске школе Приморја. Ђ Бошковић је истакао да је ово тип
католичке монашке цркве, који су донели на наше подручје вероватно
фрањевци, а у Градцу је јединствен случј његове примене у српским
православним манастирима.


Унутрашњост цркве Св. Николе.


(Горњи текст је су изводи са сајта манастира Градац)


Manastir je za vreme turske vladavine uglavnom bio bez monaha a zatim i
bez krovnog pokrivača na crkvi koji je odnet. Godine 1910. je
postavljen zaštitni krov na manastirsku crkvu, tokom 1963—1975.
izvršena je potpuna rekonstrukcija glavne crkve, unutrašnjost hrama je
bila u velikoj meri sačuvana.


Последњи поглед на манастир пре но што пут зађе за окуку.


Манастир је на уздигнутој заравни изнад Градачке реке, поред села
Градац, око 12. км од Брвеника који је на Ибарској магистрали, око 60
км од Краљева и 10 од Рашке. Постоји и пут кроз Голију ка Ивањици али у
време наше посете, по речима мештана, није био у најбољем стању на
једном делу.

МОЛИТВЕ КРАЉИЦЕ ЈЕЛЕНЕ Данило Пећки (око 1270-1337)

Молитва „ ЗА ДЕЦУ УТРОБЕ МОЈЕ МОЛИМ ТЕ “

Добри даваоче светлости Христе, просветитељу оних који су помрачени грехом и обратитељу преварених, бесконачно слово, просвети и очисти мене грешну и страстима омрачену и сву поцрнелу - да ме осудио не би у дан страшнога Ти доласка у најнижим крајевима земље.

Ево мртва сам пре моје смрти, и пре бесконачне муке сама себи мучим очајањем својим. Која ће ме реч избавити у дан страшнога Твога доласка, не имајући да Ти принесем добра дела? Зато пошаљи светлост Твоју и истину Твоју и просвети ми очи срца, да љубављу срца гледам красоте Твоје.

И ка овоме додајем и молим Ти се: колико је деце утробе моје, који су моји синови и слуге Твоје, и синови робиње Твоје, и за њих молим Те, Владико Господе, утврди их у страху од Тебе, да се боје Твога светога имена, и да у свему чине вољу Твоју. (1317.)

Молитва „ УГАСИХ СВЕТИЛНИК ДУШЕ СВОЈЕ “

Јаој мени грешној како погубих време кајања и не знам ста да чиним. Тешко мени јер, задремавши тешким сном, угасих светилник душе своје, јер не знам кад це доћи глас Господњи који каже: Ево женик, ево се дворана свадбена отвара, и женик Христос зове говорећи: Продјите благословени Оца мога.

Овај слатки глас слушајући, они који су Богу послужили у овом сујетном животу са радошћу ће се пожурити у живот вечни. А шта ћу ја јадна учинити? Где ли ћу сакрити множину својих грехова?

Стазу спасења не налазим нигде. Стога Ти, Царе векова, бесмртни Господе, који хоћеш да се сви спасу, даруј и мени недостојној начин да се пре смрти Теби покајем. Мени је довољно ако и два дана будем робиња Теби, Владици моме Христу, и дух свој ти предам не постав робиња бесовима и греху. Јер ево сунце излази на тврди своје, хотећи осветлити васељену, а ја грешна не чекам да Те видим где залазиш, јер боље би ми било да се нисам ни родила.

Свако дисање и свако створење слави Те, Господе, а ја једина заборавих да славим име Твоје. Ста да циним? Зато обраћам се и молим Те: НЕ одврати лица Твога од мене, и не затвори ми срце човекољубља Твојега, да се и до последњег даха свога клањам и прослављам свето и великолепно име Твоје. (1317.)

Молитва „ ТЕСНО МИ ЈЕ ОДАСВУД “

Ох, осуда савести моје и очајање грехова мојих веома смућују душу моју, и немам никакве наде на спасење. Јер гресима упропастих душу своју и у нечистоти безакоња удавих свој ум, и у дубини глиба огрезе тело моје, и нема ми уздизања. Али слушам списе светих књига како нас обраћају на покајање и говоре: Сваки који пада у очајање, веома бива роб сотони. Јер јаце је Твоје човекољубље, Господе, од множине безакоња људских. Божанствени Павле каже: Где се умножи грех, преизобилује благодат.

И шта да чиним ја грешна, пуна стида? Јер покри срамота лице моје и тесно ми је одасвуд. Јаој мени, одакле ћу почети оплакивати своја љута безакоња, која се не могу лако исповедити? Због чега прво да заплачем? Због чега да застењем и због цега да заридам? Због множине грехова или због одлућења од Бога?

Помисли душо, шта ће те срести после изласка твога од тела! Ево ти се спремају разне муке, андјели љути и немилостиви хоће да те ухвате. Пожури сада и узазови ка Господу Богу говорећи: Ја сам земља и пепео. И реци, црв сам, а не човек.

Молим Те доброга, не презри мене, но пази на моју помоћ. Господе Боже спасења мога, који дајеш милост ономе који Те моли, даруј ми време обраћења. (1317.)

Молитва Краљице Јелене Пред Упокојење „ О ДУШО ОКАЈАНА “

Ево време покајања и дан спасења! Пази, душо, да ти ђаво не ослаби ум- јер мало времена боривши се са њим, победићеш, побећи ће од тебе. Не устраши се његове забуне ни замке, јер немоћан је он да стоји пре лицем оних који се боје Господе и имена Господња.

И ево мало ћемо поживети у сујети овога света, пошто долази глас у уши моје, који чујем да овако зове говорећи:

О, душо окајана, о душо грехољубива, ево се сврши живот твој у овом веку и поћи ћеш међу друге људе. Ево остављаш маловремену красту, где си чекала да се на векове нахраниш, јер приступише и рекоше: Зову те, устај и не касни.

Прени се, о душо, бринући се, и у један час повичи у покајању:

Сведржитељу, слово Очево, самосавршени Исусе Христе, који си Своје пречисто трело упалио као и свећу на живоносном Твоме крсту, хотећи да нађеш изгубљену драхму и не трпећи да гледаш род наш поробљен љутом владару света - због многога милосрђа не презри мене, рабе Твоје.

Примио си вољну смрт, слободан будући међу мртвима, и био си положен у гроб као човек - да нас грехом умрле оживиш и узведеш на старо блаженство. Никако не одлучујући се од нас, слугу Својих, добри пастиру умних оваца својих, молим Те, недостојна да се наречем раба Твоја, не предај мене замци лукавога нити ме остави живу сотони. Јер видећи да се свршава мој живот, крепко стојећи чини ми он насиље, у намери да измени ум мој од љубави Твоје. Стога даруј ми крепост силе Твоје, да нападе онога који се са мном бори победим хвалећи пресвето име Твоје чак и до исхода душе моје. Амин! (1317.)

Манастири у Србији

Манастири у Србији

Хиландар	Високи Дечани	Градац	Грачаница
Ђурђеви Ступови	Жича	Каленић	Копорин
Куманица	Крушедол	Манасија	Милешева
Острог	Пећка Патријаршија	Покајница	Раваница
Студеница	Храм Светог Саве	Сопоћани	Соко