ПРОТОЈЕРЕЈ САВО Б. ЈОВИЋ УТАМНИЧЕНА ЦРКВА

Страдање свештенства Српске Православне Цркве
од 1945. до 1985. године

ХАПШЕЊА, ПРОГОН И РОБИЈАЊЕ У КОМУНИСТИЧКИМ КАЗАМАТИМА СРПСКИХ СВЕШТЕНИКА, МОНАХА И МОНАХИЊА

"Сви који хоће да живе побожно
у Христу Исусу биће гоњени.
А зли људи и опсенари
напредоваће од зла на горе,
варајући и варајући се."

(2. Тим. 3,12-13)

Чл. 133 КЗ СФРЈ

"Ко написом, летком, цртежом, говором
или на други начни позива или подстиче
на обарање власти радничке класе и радних људи,
на противуставну промену социјалистичког
самоуправног друштвеног уређења,
на разбијање братства и јединства
и равноправности народа и народности,
на свргавање органа друштвеног самоуправљања
и власти или њихових извршних органа,
на отпор према одлукама надлежних органа
власти и самоуправљања које су од значаја
за заштиту и развој
социјалистичких самоуправних односа,
безбедност или одбрану земље,
или злонамерно и неистинито приказује
друштвено-политичке прилике у земљи,
ко у намери растурања израђује или умножава
непријатељски пропагандни материјал
или ко овај материјал држи
иако зна да је намењен растурању,
казниће се затвором" итд...

(По овом члану суђено је многим свештеницима)

"Дижу на ме зло, и у гневу гоне ме.
Срце је уздрхтало у мени,
и страх смртни спопаде ме.
Страх и трепет дође на ме, и гроза ме обузе.
Ја Бога призивам, и Господ ћe ме спасти.
Ја се, Господе, у Тебе уздам!"

(Пс 55,35,23)

Аву Јустина (Поповића), су, заједно са синђелом Василијем (Костићем), потоњим владиком бањалучким и жичким, новембра 1946. године ухапсили и спровели у београдски затвор, где су остали до 18. децембра, када су их, уочи Светог оца Николаја, пустили. На жалост, обојицу су непрестано пратили и надгледали. Оцу Јустину су од 1948. године па све до упокојења 1979. године ограничили кретање. Забранили су му да иде мећу Србе, али су за то Срби, по цену да и сами буду ухапшени, ишли њему у манастир Ћелије, код Ваљева, где их је храбрио, поучавао и саветовао. Овај исповедник и сведок Господњи је најбоље окарактерисао Брозово време, рекавши да су "за православног Србина, под диктатуром комунистичког безбоштва, сви дани били претворени у Велики Петак." И заиста за њега, као и за многе свештенослужитеље Српске Православне Цркве, овај период безбожничког дивљања била је "Страсна четрдесетогодишњица".

Мећу првима, који је, после Другог светског рата, изашао пред "Пилата" и "Синедрион" био је прота Јован Гајић из Маглаја, Епархија зворничко-тузланска, изузетан свештеник, човек за кога се говорило да је ходајућа енциклопедија. Њега је, по издржаној казни затвора, благајница на жељезничкој станици у Зеници питала, не знајући одакле иде - 'хоће ли да купи повратну карту?'. Одговорио је, наравно, да неће, али су је, зато, другим свештенослужитељима, комунисти, уместо ове благајнице, немилосрдно нудили и поклањали за све правце и градове у којима су имали добро утврђене робијашнице. Тако су годинама трајала застрашивања, претње, пребијања, клеветања, хапшења, суђења и прогонн. Скоро да и нема зла, а да га комунисти већ нису применили према српским свештенослужитељима.

Одмах по преузимању власти, Народни одбор Горњољешански (Црна Гора) наредио свештенику Радоју Ђуришићу"да се не сме потписивати као протојереј, јер је тај чин добио за време окупације."

Проту Десимира Миколића и Веру Вељковић, која је била члан црквеног хора, казнили су да плате по 20.000 динара, или четрдесет дана принудног рада, "зато што су у црквеној канцеларији одржавали непријатељски скуп за оснивање црквеног хора."

Народни окружни суд у Сиску осудио је протојереја Стојана Савића из Дубице на три године изгона из парохије и протеривање у Београд.

Слично њему прошао је и свештеник из Српца који је протеран у Босански Кобаш, док је протојереј НиколаБогуновић, архијерејски намесник бихаћки, 1950. године, на свом имању у месту Врело, заједно са супругом, сином, две снаје и троје малолетне деце (унучади) интерниран у село Ситнеше, општина Свињар, (данашњи Србац). Ту су провели једну годину и шест месеци без икакве пресуде. Наводно је склоњен због тзв. устанка који је, по њима, ишао од Вргинмоста и Глине према Цазину. По повратку је отишао на ново место службовања, у Плавшинац код Копривице, и убрзо, 1957. године умро.

Његов син, парох сисачки, дакле, свештеник те исте 1950. године је ухапшен и одведен у карловачки затвор. Испитиван је о тобожњем устанку, али кад су видели да од тога нема ништа, после три месеца тортуре и мучења, пустили су га кући. Намерно не кажем на слободу, јер кога су они једном хапсили тај више никада није био слободан.

Ова протеривања нису била специфична само у једном делу државе, већ у свим местима где би властодржци тим чином заплашили, и онако, већ уплашснн народ. Тако су и свештенику Јовану Тонићу из Карађорђева, Епархија бачка, наредили да одмах напусти парохију.

У колонији Лазареву, Епархија бачка, забрањено је свештенику да служи Свету Литургију на Теодорову суботу и да причешћује верни народ.

Месни народни одбор у Каонику, Епархија нишка, отерао је законитог свештеника и поставио другог по својој вољи, док је у Великом Шиљеговцу, иста Епархија, месни одбор захтевао да се "за свештеника постави оно лице које срески збор изгласа".

На свештеника Симу Кондића, пароха из Босанског Новог, који је, и поред њихове забране, пошао да служи Свету Литургију, извршен је физички напад. Поломљен и сав обливен крвљу једва се, уз помоћ парохијана, спасао.

Свештеника Тодора Трипуновића - Тошу, Епархија зворничко-тузланска, су у Тузли осудили на смрт, а потом му казну преиначили на двадесет година робије и упутили у зеничку тамницу. У овом зверињаку сведочио је Христа, храбрио и помагао онима чије су ноге под теретом комунистичког зла клецале, а срце подрхтавало. У сваком робијашу трудио се да пронађе "скупоцени бисер", оно што је божанско у њему, што га чини човеком и разликује од звери и да му, потом, помогне да заискри и осветли, не само онога у чијем је срцу био запретан, већ и друге осуђенике. Издржао је десет година и по повратку у своју парохију био од народа изузетно лепо и топло дочекан. Овај неустрашиви пастир Христов својом поздравном речју их је охрабрио, што су доушници једва дочекали. Одмах су јавили удбашима који су га привели у СУП, поново саслушавали и претили новом робијом.

Архимандрита Леонтија, настојатеља манастира Острога осудили су на две године затвора. Овај духовник је, заслужан што су многи осуђеници у тамним и мемљивим ћелијама били обасјани топлим благословом Светог Василија Острошког. Само Бог зна колико је људи, захваљујући њему, враћено са странпутице на прави пут, пут Истине и вечног живота.

Проту Луку Вујаша, секретара црквеног суда Митрополије црногорско-приморске, осудили су на четири, а протуЛуку Почека, архијерејског намесника, на две године затвора.

Проту Марка Кусовца, секретара Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске осудили су на једну годину и шест месеци, а проту Михаила Газиводу, пароха баичког, на једну годину и три месеца затвора.

Свештеника Драгослава Вељковића, пароха лужничког, Епархија шумадијска, осудили су на три године робије, где је, попут других свештенослужитеља, сведочио Христа Васкрслога, учећи и саветујући осуђенике, који су му као "духовнику били поверени" да човекољубље увек више цене од немилости.

Протојереја Велимира Савковића, пароха железничког, Архиепископија београдско-карловачка, осудили су на четири године робије. И он је у затвору храбрио друге и поучавао "да безбожнике не треба мрзети, већ да им треба отварати очи како би видели своје безумно веровање и заблуду, потом прогледали и спасили, не само себе, већ и све оне на које су "бацили око" да га, као жртву, принесу Брозу.

Тако су занесењаци и слепи послушници комунистичке партије оптужили и осудили јеромонаха Михаила(Валендерића), из Епархије банатске, на две године робије, а свештеника Лазара Новаковића, пароха госпођиначког, из Епархије бачке, на једну годину и осам месеци затвора, зато што нису пошли за њима, већ "тврдоглаво" остали на Христовом путу.

Из бачке епархије су и свештеника Михаила Шорика, пароха кулског, осудили на шест година робије.

Попут других и он је много зла претрпео, али се пред црвеном кугом није повио ни поклекао.

Свештеника Велимира Лазаревића, пароха метовничког, Епархија тимочка, осудили су на шест година затвора, убеђени да ће за то време "омекшати" и преумити. На срећу, уместо његовог преумљења, Бог је помогао да, управо захваљујући њему многи робијаши прогледају и промене свој начин живота, рада и понашања.

Међу овим "затворским духовницима" је и свештеник Велимир Иванчевић, из Епархије бањалучке, који је осуђен на четири године затвора.

Исту казну затвора добио је и протосинђел Василије (Стрелчек), старешина манастира Гомионице, такође из Епархије бањалучке.

Јереја Радомира Поповића, пароха доњодраговског, Епархија нишка, осудили су на две године затвора.

Проту Бранка Поповића из Пипераца, код Брчког, Епархија зворничко-тузланска, осудили су, исто, на две године затвора.

Проту Славка Поповића из Рудог осудили су на осам, а онда му казну преиначили на четири године робије.

Свештеника Добрислава - Добру Поповића из Штрбаца, срез Вишеградски, осудили су прво на осам година робије, па након десет месеци пустили, да би га поново судили на осамнаест година од којих је одробијао три године и шест месеци. Дакле, укупно је провео иза решетака четири године и четири месеца.

Свештеника Душана Млађеновића из Зенице, Епархија дабробосанска, су осудили на шест година робије, рачунајући да ће се "овом казном постићи сврха кажњавања".

Јереја Велимира Лазаревића, пароха из Рготине, осудили су на пет година затвора, док је протојереј Живорад Марић, из Чачка провео у затвору УДБ-е годину дана.

Јереј Ратомир Миличевић - Лале, парох из Бањице је одробија десет година, по разним казаматима Југославије.

Свештеник Иван Петровић, парох из Рогљева, код Неготина, Епархија тимочка, одробијао је скоро десет година робије у нишком и другим затворима.

Јереј Милорад Поповић из Неготина, из исте Епархије, осуђен је на две године затвора.

Јереј Славко Поповић, парох из Марадика, одробијао је неколико година у Забели код Пожаревца.

Неколико година је одлежао и прота Јанко Станић, парох цркве Светог Марка у Београду.

Међу овима који су робијали „по неколико“ година, налазе се протојереји: Данило Бјелокосић из Подгорице,Милан Барнаћ из Великог Градишта, Драгослав Величковић, парох у Крагујевцу, Павле Дожић, парох при цркви Светог Вазнесења Господњег у Београду, Димитрије Коларов, парох у Бечеју, Жарко Поповић, парох у Сарајеву, Лазар Чавић, парох у Батајници и јереј Миливоје Рабриновић, парох у Чачку.

Протојереја Петра Цировића, пароха из Гњилана, осудили су 1957. године на две године и шест месеци затвора.

Свештеник Наум Спирић, одробијао је четири године и шест месеци у Пожаревцу.

Игуман Макарије (Поповић) из манастира Сопоћана осуђен је на казну затвора у трајању од четири године и шест месеци.

Проту Душана Веселиновића из Борика, Епархија дабробосанска, суд у Сарајеву је осудио на осам година затвора. Колико је од ове казне издржао није ми познато, као ни за многе друге што не знам, али знам да је остао онолико колико су они, који су господарили људским животима, мислили да је довољно.

Проту Влајка Шољевића је, такође сарајевски суд, осудио на шест година затвора од којих је издржао две.

Судови су обично изрицали високе казне које су имале за циљ да осуђенога сломе, а народ заплаше, док су били сасвим ретки они који су добијену казну издржавали до краја.

Један од таквих који је изречену казну одробијао до последњег дана је протојереј-ставрофор Сава Банковић, кога је Други светски рат затекао на дужности професора веронауке у алексиначкој гимназији, а крај рата као професора веронауке у гимназији у Врњачкој Бањи. Ту су га "ослободиоци", 6. децембра 1944. године, ухапсили и, управо на Велики четвртак, осудили на смрт.

За разлику од многих, - а знамо да су комунисти побили за време и после Другог светског рата преко три стотине (300) свештеника - проту нису стрељали. Пресуда му је преиначена на петнаест година затвора - бреме - које је до краја издржао.

Најпре су га затворили у затвор Озне у Врњачкој Бањи, а затим преместили у Ниш, па у пожаревачку Забелу и на крају у Сремску Митровицу.

Прота Сава је заиста достојно понео мученички венац, свестан Христових речи да ће се "страдање и жалост убрзо претворити у вечну радост" (ср. Јн 16,20) и све време храбро сведочио Христа Васкрслога, Своје тамновање дирљиво је описао у књизи "У предворју пакла" где је верно сликао звери у комунистичким казаматима, али и многе мученичке светле ликове и догађаје.

"Зима, глад, собни смрад, тешки физички послови, припремили су, не на стотине, већ на хиљаде људи за тешке болести које ће их пратити до гроба. Кад је дошло пролеће, посматрао сам људе, пише прота Сава у својој књизи, за светлог и сунчаног дана, јер се то у току зиме није могло јасно видети, како се у редовима у шетњи крећу и једва вуку ноге, бледи, испијени, као да су из гробница изашли. Стално ту и тамо неко пада у несвест, па га остали вуку. По десетак људи једва једног човека однесу у собу, јер и они што га носе гладни су и једва се држе на ногама.

Кроз затворску мртвачницу стално одвозе људе на Лаћарачко гробље. У почетку су мртве сахрањивали само у вешу, а доцније су прављени сандуци и крстови за хришћане, а за комунисте петокраке. Сви сандуци су били исте величине, и ако је неко био дужи од сандука, онда му одсеку ноге до колена па га ставе у сандук. Пред затворском болницом сандук се натовари у кола и када кола излазе из затворског круга онда милиционер на капији гвозденим ражњем прободе мртваца да се увери да је мртав..."

Ово сведочење проте Саве Банковића из сремско-митровачког затвора, је слика и свих других комунистичких казамата у којима се са политичким осуђеницима на сличан начин радило и поступало.

Међутим, није овде крај страдања овог свештеномученика. Њега су комунистички зверови, којима није било довољно што су га држали у тамници петнаест година, поново ухапсили 1973.године. Суд у Сремској Митровици осудио га је на шест година робије. Ову казну Врховни суд Војводине је смањио на четири године, и он ју је до последњег дана одробијао. Тако је овај истинити сведок Христа Васкрслога, шампион у дугогодишњем робијању, укупно издржао деветнаест година у комунистичким казаматима, од којих дванаест у самицама.

По изласку на "слободу" комунистичке власти му нису дозволиле да се врати на своју парохију у Бешку код Инђије.

Господ га је, после голготских страдања и јуначког ношења крста, управо на Крстовдан 1997. године, позвао у своје царство, "где нема бола, патње ни уздисаја, већ где је живот вечни."

Сахрањен је у порти манастира Вољавче код Краљева.

Свештеника Душана Митошевића, пароха у Смедереву, Епархија браничевска су 1945. године осудили на двадесет година робије, од које казне је у Пожаревцу издржао нешто више од осам. Њему су на душу ставили 72 говора (беседе) које је одржао. Чак су му узели за грех и то што је тврдио "да свако добро свету и човеку од Бога долази".

Овде не могу а да се не сетим песника и великог родољуба, Радована Бећировића Требјешког, који је у стени изнад моста написао да је исти, "у славу Божију и у част Мојковачке битке подигао и поклонио своме селу".

Комунистички прваци, иако задовољни што ће убудуће моћи безбедно да прелазе преко реке, грдно су му замерили што је у камену поменуо и Божије име.

Позвали су га на разговор где је најупорнијем богоборцу одговорио: "да, ако он сматра да је већи од Бога, нека каже, па ће он уместо Божијег уклесати његово име". После ових речи, одмах је био ухапшен. Тако је овај мудри старац, песник, храбри витез и добротвор, "од Јосифа (Фрање) и Јосипа (Броза), седам пута хапшен и затваран".

Протојереја-ставрофора Милију Лачковића из Пипера, Митрополија црногорско-приморска, су 1944. године осудили на четири године затвора. После две године проведене у злогласним тамницама "Јусовача" у Подгорици и Фрањевом затвору у Котору, амнестиран је и пуштен на слободу.

Свештеника Милана Богдановића из Београда су, 1945. године, осудили на десет година робије, од којих је издржао шест година.

Проту Душана Летића, сина ђакона Петра Летића из Београда су, наравно, без утемељених доказа, у мају 1945. године осудили на смрт стрељањем, а потом на двадесет година робије. Тако је у затворима: Илоку, Вуковару, Славонској Пожеги, Београду, Нишу, Пожаревцу и Сремској Митровици сведочио Христа Господа, укупно издржавши четрнаест година и шест месеци робије, од чега осам година у самици.

За њега прота Сава Банковић сведочи да му је у фургону, на дан Светога Симеона Столпника, (Крсна слава проте Саве) секао колач, а и касније у затвору својим "јединствено лепим баритоном, внсоко и снажно служио Свету Литургију. "Два Васкрса, каже прота Сава, провео сам у Светој Гори, у манастиру Хиландару, 1925. и 1927. године и један у соби са осуђеним људима на смрт, али ми је овај Васкрс у Сремско-митровачкој робијашници, захваљујући побожном и опојном појању проте Душана Летића, мистичној ноћи и дубоком верском осећању људи, највише приближио прослављању Васкрса код првих хришћана у римским катакомбама."

По изласку из затвора, проту Душана је Господ удостојио да поново својим звонким гласом служи Свету Литургију, али му власти никада нису дозволиле да пређе државну границу и посети гроб свога оца, који је, заједно са многим српским јунацима 1916. године сахрањен на острву Виду.

Проту Добривоја Јаковљевића из Јагодине, Епархија шумадијска, човека за кога се причало да није имао премца у вршењу своје свештеничке службе, осудили су на десет година робије. Управо ова висока оцена, како надлежних црквених власти, тако и његових парохијана, била је за Брозове послушнике, главни разлог за његово хапшење и казну. Наиме, сваког оног свештеника, кога је у народу био добар глас, они су сматрали својим непријатељем кога је требало, не бирајући средства, спречити у ширењу Истине.

Ако не би успели са застрашивањем, онда би приступали хапшењу, пребијању и слању на дугогодишњу робију.

Тако је јереј Десимир Никитовић, парох у Ритопеку, осуђен на петнаест година затвора.

Свештеника Јосифа Јосића, такође из Београда, осудили су на две године затвора.

Проту Трифуна Аранђеловића, пароха из Књажевца, осудили су на пет година робије.

Свештеника Илију Ранковића из Плочице, код Ковина, Епархија банатска, суд је 1948. године, осудио на шест, апроту Миодрага Миленовића, пароха из Крушчице, Архијерејско намесништво белоцрквинско, иста епархија, на три године затвора.

Свештеника Станислава Секулића из Банатске Паланке осудили су на пет година, а јереја Бориса Ливанова, пароха у Боки,такође Епархија банатска, осудили су на две године затвора.

На исту казну затвора, две године, осудили су и јеромонаха Фотија (Јосифовића) из Вишњићева, Епархија сремска.

Свештеника Кајицу Кострешевића, пароха у Скендер Вакуфу, Епархија бањалучка, осудили су на петнаест година робије.

Исту казну добио је и свештеник Стеван Марјанац из Крупе, док је прота Душан Млаћеновић, парох и архијерејски намесник Которварошки, добио пет, а јереј Драгутин Павић, парох у Дракеенићима, сви из Епархије бањалучке, четири године затвора.

Ове слуге Светог олтара Божијега сведочили су у комунистичким казаматима благо Име Христово и Њиме, као најлековитијим мелемом, лечили ране онима који су прошли тортуру сатанских сватова.

Јеромонах Никодим (Секулић), намесник манастира Рајиновца у Архиепископији београдско-карловачкој ухапшен је месеца јуна 1948. и суђен на две године робије због ношења литије у селу Рајиновцу.

У извештају Епископа сремског каже се "да су, ноћу измећу 28. и 29. јула 1948. године у 23 часа, упали непознати људи у стан пароха у Допсину, срез осјечки, епархија сремска и уз повике: "уби га, удри га", тукли га и злостављали и полумртва оставили. Власт је похватала те људе али их само саслушала, као и свештеника, и на томе се све свршило".

Протојереј Перко Ђиповић, парох у Кусцу, епархија рашко-призренска лишен је слободе када је хтео да обави парастос. Том приликом ударен је цевљу од пушке у леву слабину и спроведен у МНО у Милешево.

Епископ бањалучки извештава Свети архијерејски синод "да су омладинци села Штрбац у срезу прњаворском, Епархија бањалучка, 11. апрпла 1948. године, пред црквом напали свештеника који је хтео да служи Свету Литургију и уз разне претње присилили га да цркву напусти и оде не обавивши богослужење. Исто се поновило у истој цркви и 19. априла 1948. године".

Јереј Живан Срећковић из Обрежа, одмах по завршеном верском обреду на дан сеоске славе притворен је од стране МНО у један подрум, пун гадежи и прљавштине и држан и мучен.

Јереја Бранислава Павића, пароха из Рујевца, иста Епархија, осудпо је Срески народни суд у Санском Мосту на једну годину затвора.

Свештеника Предрага Радовановића из Ребровца суд у Бањалуци је осудио на две године робије.

Нешто, временски краћу казну, у трајању од једне године и шест месеци, изрекао је бањалучки Војни суд свештеникуЈовану Улетиловићу из Српца.

У Бањалуци су, на по једну годину затвора, осуђени и свештеници Војин Инђић из Рековца, Илија Ракић из Палачковаца и Никифор Кукавчић из Лепенице, код Прњавора.

Свештеници Михаил Шарић из Кузура и Владимир Радзјанко, оба из Епархије бачке, осуђени су на осмогодишњу казну затвора.

Јереј Миладин Бајазетов и ђакон Младен Ружић, из исте Епархије, осуђени су на по четири године затвора.

Свештеник Драгутин Радовановић, парох маиловачки, Епархија браничевска, осуђен је, од стране суда у Пожаревцу, на осам година робије.

Игумана Павла (Панића), старешину манастира Манасије, и свештеника Гљеба Квјатковског, пароха лучићког, Епархија браничевска, осудили су на по пет година затвора.

Протојереј Драгутин Маринковић, парох параћински, осуђен је "на трајан губитак српске националне части и шест година тешког принудног рада".

Док су свештеници Боро Симоновић из Тополовника, Миливоје Тирнанић из Свилајнца, Живојин Арковић из Трњана, Милан Барнић из Голупца, сви из Епархије браничевске, осуђени су на по две године затвора.

Јереј Иван Петровић, парох у Чубри, Епархија горњокарловачка, осуђен је на двадесет година робије.

Из исте Епархије осуђени су свештеници Томаш Томашевић из Грабовица на четири, и Владимир Иванчевић из Липовца на две године строгог затвора.

Епископ тимочки Емилијан, актом од 10. јула 1945. године, извештава Свети архијерејски синод "да су ухапшена два парохијска свештеника: јереј Божидар Стефановић, парох вратарнички и Стеван Стошић, парох први михаиловачки, оба из намесништва брзопаланачког.

Свештеника Божидара Стефановића, каже даље Епископ, ухапсили су 17. маја 1945. године под оптужбом да је био командант места, шеф пропагандне организације Драже Михаиловића, да се састајао са вођама ове организације и др. У затвору у Зајечару је издржао педесет дана, све до суђења, које је одржано 20. јула 1945. године, када је као невин пуштен на слободу.

А јереја Стевана Стошића, ухапсила је Озна у Јабуковцу, 13. јуна 1945. године, под оптужбом да је реакционар, јер је у канцеларији имао краљеву слику и забрањивао својој деци да певају партизанске песме, да је захтевао од школске деце да га не поздрављају пионирским поздравом већ са 'помози Бог и добар дан', као и то, што су, приликом претреса његовог стана нашли против комунистичку литературу. Јереј Стошић, каже се даље у акту, из затвора у Јабуковцу је спроведен у зајечарски затвор, одакле је, након четрдесет дана, 20. јула 1945. године, пуштен да се брани са слободе с тим да се не сме удаљавати ван свог места становања".

Свештеника Божидара Јовића из Равног, срез Бугојно, Епархија бањалучка, Војни суд у Сарајеву осудио је на осам година робије, које је издржао у зеничком казамату.

Јереја Николу Синкевића, пароха из Смилчића, Епархија далматинска, осудио је Војни суд за област Далмације на казну смрти стрељањем, а затим му исту преиначио на петнаест, па на десет година, које је издржао у Старој Градишки.

Од стране истог суда кажњен је, ни мање ни више, већ на двадесет година робије јеромонах Јона (Вејиновић). Тешко је и претпоставити шта је све овај мученик преживео од силника који су му палили бензин у носу, а клештима чупали браду и кидали делове тела.

Монахиња Леонида, настојатељица манастира Петке, у Загребу је осуђена на двадесет година робије, док је сестраТајсија од истог суда у Загребу добила шест година. Обје су казну издржавале у Славонској Пожеги.

За попадију Катарину, супругу свештеника Милана Пашића, пароха из Ужица, кога су убили комунисти, може се слободно рећи да је била не пола попа, већ поп и по. Снагу за оно "и по" давало јој је, управо, протино ппсмо писано непосредно пред стрељање.

"Драга Като!

Пишем ти ово писмо и молим те да га сачуваш деци као успомену. Истина, други својој деци остављају у наслеђе новац и палате, а ја, напротив, остављам им моје име и јуначку смрт која је већи капитал него новац и палате.

Мрети се мора. То је Божји закон и нешто што мора свакога постићи. Кажу људи: умро је природном смрћу кад неко умре после болести. Ја умирем насилном смрћу, па то није природно, али је свеједно. Смрт је смрт и она мора доћи. Како ће доћи, ми то не решавамо. То је ван наше моћи.

Ти, Като, буди јунак. Претрпи овај бол. Он је тежак, али се поднети мора. Ми имамо петоро деце. Њих нам је Бог дао и дужност нам је да се о њима бринемо. До сада смо се бринули заједно. Од сада та брига прелази на тебе саму. Ти ћеш се уплашити и рећи: шта да радим? Знам ја то. Отуда ти ово писмо и пишем. У њему је мој савет. И на њега се ослони, па ће поред свег зла бити добро бар толико док деца порасту. Дакле:

Замоли Остоју и нека дође Јован са колима и све ствари и намештај претерај у Љубање. Оно без чега можеш продај. Продај све душеке. За њих ћеш узети нешто пара, које су ти сада за исхрану деце најпотребније. Узми и онај душек од Јована Пишчевића, који сам му дао. Ствари дотерај Радовану или Остоји, ако би он хтео да те прими. Уосталом, и код Радована можеш бити.

Душан би требао да иде у Криву Реку код мојих. Ако Никола остане жив, нека ради са њим. Ако богословија проради ти га пошаљи да школу сврши. Ваљда ћe водити рачуна о њему као сину свештеничком. Ако не буде богословије Душан ћe остати на селу. Нека ради моју очевину.

Ацо нека продужи школу ако хтедне. Може остати у служби у којој је сада. Могао би вас помоћи. Уосталом, он је велики и паметан, па о њему немам много бриге.

Лепа нека напусти школу. Има она машина па нека се научи радити. Јула је са машином све вас спремила.

Мима ми чувај. Он је осетљив и тешко ће ме прежалити. Зато не пуштај гласа пред њим. Учини све да ме заборави. Док прирасту Ацо, Душан и Лепа, ваљда ће помоћи Мима и Наду. Ако ти се догна, ти овај део имања продај. Ако Радован и Јула буду живи, они ће ти помоћи саветима. Рачунам на пашеноге, Миливоја Тешовића, попа Рада и још ће се ваљда наћи људи да ти помогну.

Рачунам да ћеш добити пензију. Она ће бити мала, јер дугујем свештеничкој задрузи па ће месечно нешто обустављати. Трабало би да за моју сахрану добијеш 3000 динара. Али под оваквим приликама од тога неће бити ништа. Уосталом, она два дуката одмах продај. То нам је сва готовина. Уосталом, о томе се договори.

Ја сам дужан Благоју Савићу 1000 динара. Отиди код њега и реци му да ми опрости што немам сад вратити. Кажи му да остављам деци аманет да му то врате. Он је мој добар пријатељ.

Замоли га да ти да још мало пара за моју сахрану. Ако би примила моју плату за септембар, могла би му од тога нешто вратити, ако би ти за сахрану дао. Можда ћу добити и октобарску плату. Све зависи како ће се прилике одиграти.

Што се тиче моје сахране учини овако: Наручи прост сандук без икаквих украса и необојен. Тај ће те сандук коштати 400 динара. Покров узми обичан од хартије. Може човек да буде сахрањен у златном ковчегу, ништа му то не помаже. А ја сам био увек скроман и хоћу да се сахраним као просјак. Ти ћеш доцније видети да је ово мудро било. И овако уради, јер је то мој аманет који не би требала да погазиш."

На крају писма прота јој је наложио да га опоје његов школски друг свештеник Радосав. "Децу не води, каже он, јер ће имати кад да ми на гроб дођу ако буду живи. Не тугуј. Има Бога.

Све вас воли и љуби ваш Милан."

На жалост, комунистички безбожници се на мученичкој протиној смрти нису зауставили. Настављајући са сејањем зла, убили су му два сина: Душана, ученика богословије и Александра, ђака учитељске школе.

Књижевник Боривоје М. Карапанџић, у својој књизи "Грађански рат у Србији" сведочи да су Душана комунисти ухватили живог и свезали за колац. Затим му је крвник, уз речи "Ово ти је за Бога", испалио један метак у главу, затим други, рекавши; "Ово ти је за краља" у десну страну груди и трећи "За Отаџбину" у срце.

Мислећи да и то није доста, ухапсили су и протиницу Катарину 1945. године и осудили на једанаест година робије, које је издржавала у Забели код Пожаревца.

Слично њој прошла је и попадија Ружа, удова почившег јереја Милорада Николића, коју је Војнодивизиони суд у Нишу осудио на три године затвора.

Многе свештеничке супруге састрадавале су са својим ухапшеним мужевима и помагале им у ношењу претешког бремена. Слободно се може рећи да се скоро свака пресуда изречена свештенику односила и на попадију.

"Страха ради, који је многима образ укаљао" ретки су били они који су имали храбрости да им врата отворе, а још рећи они који су били спремни да им у тој невољи у помоћ притекну. Ако су им и пружали руку онда је то већина чинила да би их уцењивала и придобијала за себе и свој покрет, попут Светозара Вукмановића - Темпа, који се после погибије брата му, свештеника Луке, у својим мемоарима хвали чињеницом да су сви сирочићи, дакле Лукина деца, захваљујући, управо њему, (њих четворо) постали чланови СКОЈ-а, дакле, оне исте партије која им је убила оца. Мука је то којом би се изаткала обимнија књига од "Јадника" Виктора Игоа, и да се опет у њој ни приближно не опишу сва страдања која су попадије, окружене страхом и презиром околине, претрпеле бринући о деци и ухапшеним мужевима.

Властодршци нису имали милости како према свештеницима, тако ни према њиховим породицама, већ су се својски трудили да песмом и халакањем, кунући се "Љубичици", (једна од метафора за Јосипа Броза), њихов бол и лелек натерају на понирање у болне им груди.

На жалост, од силних аплауза и парола, многи нису ни чули жрвањ "добростојеће фабрике за производњу непријатеља", који је даноноћно млео непослушне,

Тако је мостарски суд осудио на три године затвора свештеника Антонија Цвитановића, а Ђорђа Грујицу, пароха чапљинског, оба из Епархије захумско-херцеговачке, на једну годину затвора.

Јеромонаха Владимира (Кубанског) из манастира Сукова, код Пирота, осудили су на четири месеца затвора.

А да од горег има још горе показују нам врле комунистичке судије, изрекавши свештенику Милутину Продановићуиз Годачице, код Краљева, Епархија жичка, казну затвора у трајању од петнаест година.

У Пожаревцу нас је - казивао је овај честити прота - у једном тренутку било тридесет шест (36) свештеника, где су нас на разне начине мучили и понижавали. Данима смо, чак, и на Васкрс сећао се он - морали да вучемо цистерну са фекалијама.

О оданости Христу овог служитеља Светога олтара Божијега сведочи у својој књизи "У предворју пакла", свештеномученик Сава Банковић, који је с њим једно време заједно био у Забели.

Наиме, у кругу затвора била је капела у којој се пре рата редовно служило и осуђеници причешћивали. "У почетку је" - каже прота Сава Управа дозвољавала да се у њој повремено служи Света Литургија, али не задуго. Једне недеље у време службе упала је затворска милиција у капелу и све осуђенике истерала напоље, Једини који их није послушао био је свештеник Милутин Продановић, рекавши "да га стрељају ту у цркви, али да он неће изаћи док се служба не заврши", Наравно, за ово је следила казна, тако да су га одмах после богослужења одвели у самицу.

Иначе, где год је било више свештеника у једном затвору, као што сведочи прота Милутин Продановић да их је у Забели било тридесет и шест, затворска Управа је, поред разних мучења, тешког физичког рада и других малтретирања, често организовала и специјалне видове "забаве", као што је, рецимо, била трка свештеника. Трудили су се да што више понизе сведоке Истине, који су и у најтежим тренуцима остали усправни свесни Христових речи "да ко претрпи до краја, тај ће се спасти." (ср. Мт 10, 22).

Ова трка се, обично, изводила недељом, или неким другим државним празником, пред многобројном затворском публиком и полицијом која је падала од смеха. Прво би свештенике постројили на црту, а затим их терали да по неколико стотина метара један другога, наизменично, трчећи носе на леђима. Онај који би одбио да јаха свог сабрата, убрзо би се покајао, јер би то, уместо њега, учинио неки од полицајаца, или, пак, робијаш који је тим чином желео да искаже свој патриотизам. Тако би онда обојици свештеника било много теже, јер би се ови "јахачи" понашали као да су на правим коњима, захтевајући од њих "кас" тј. да трче брже, успут их ударајући рукама по глави, а ногама по ребрима. Навијање и арлаукање "ватрених навијача" орило се изван затворских зидина, поготову када би "забава" достизала свој врхунац, тј. када би неки од свештеника, под теретом и ударцима јахача, падао на земљу. Тада би полицајац, бесан што губи трку, попут звери наваљивао на њега и тукао га до бесвести.

Међутим, мора се рећи да су мучитељи имали "меру" и да их никада нису, у једном дану, све тукли. Наиме, обично би се заустављали на једном свештеномученику, односно на ономе који би посустао и први пао. Задовољили би своје крвничке апетите и потом га, обично би то био најстарији прота, препустили "осталим тркачима" да га обливеног крвљу, носе у павиљон,

После овог "спуштања завесе" "приредба" би сс обично завршавала, а одвратни смех и кикот полицајаца прелазио би у псовке и бес који се, попут авети ширио затворским кругом.

Свештеника Михаила Урошевића не знам да ли су јахали, али знам да су га осудили на седам година робије.

Јереја Средоја Чутовића из Мачката, Епархија жичка, осудили су на једну годину затвора.

Јереја Јована Аврамовића из Мајдана, архијерејско намесништво таковско, Младена Николића и Богољуба Јосића, парохе из Врбице, сви из Епархије жичке, осудили су на по пет година затвора.

Свештеника Жарка Томовића, пароха мионичког, осудили су на осам година робије, док су ВукашинаРистивојевића, пароха ставског, оба из Епархије шабачко-ваљевске, осудили на осамнаест месеци затвора.

Отац Вукашин је, на жалост, био парох у свом родном месту и оптужили су га људи, ако се тако и могу назвати, који су добро познавали не само њега, већ целу му фамилију, као вредне и честите домаћине. Дакле, и поред тога, ти изроди били су спремни да част и образ баце под ноге, само да би се додворили сатани коме су верно служили.

Свештеника Синишу Јовановића, осудили су на три године, док су јереја Богосава Ковачевића из Осечине иВенијамина (Николића), игумана манастира Боговађе, сви из Епархије шабачко-ваљевске, осудили на по четири године затвора.

Протојереја Милорада Јовановића, пароха у Осладићу, такође Епархија шабачко-ваљевска су, 1946. године, ухапсили и осудили на једну годину и шест месеци затвора, које је издржао у Пожаревцу.

Међутим, када се он вратио са робије, онда су му ухапсили сина Томислава, ученика трећег разреда Богословије Светог Саве у Београду и, 1949. године, осудили на две године и шест месеци затвора.

Заједно са њим, 1949. године, ухапсили су још пет ученика Богословије: Владана Ковачевића, ДрагољубаДрагојловића, Милана Ђокића, Драгана Новаковића и Божидара Дрињаковића, сви из Епархије шабачко-ваљевске, под оптужбом "да су друштвено опасни".

Сви су добили исту казну затвора, (две године и шест месеци) и потом, по казивању проте Владана Ковачевића, упућени у логор који се налазио у селу Суботинцу, код Алексинца. Одавде су свакодневно одвођени у алексиначке руднике где су радили најтеже физичке послове.

Од поменутих ученика само су двојица, Томислав Јовановић и Владан Ковачевић, по изласку из затвора, наставили прекинуто школовање и примили свештенички чин. Цео радни век провели су на раду у "винограду Господњем" и данас, као пензионисани пароси, служе: прота Владан у Бранковини, а прота Томислав у Саборној цркви у Београду.

Свештеник Константин Константиновић из Доњег Видова, Епархија браничевска, осуђен је на пет година затвора. И он је, по сведочењу проте Саве Банковића, у Пожаревачкој Забели, заједно са другим свештеницима, вукао цистерну са фекалијама.

Свештеник Радмило Милићевић осуђен је на двадесет година робије. Нажалост, само овај податак сам нашао у архиви Светог архијерејског синода, а сигуран сам да би се о њему, као и о сваком, овде, поменутом свештенику, могла написати једна књига. Надам се да ћу успети, за неко следеће издање, да сазнам нешто више о њему, а ако ништа друго, оно бар, одакле је, где је и колико је од ове казне одробијао.

Јереј Никола Спасић вероучитељ из Лесковца осуђен је и послат на десетогодишњу робију у Сремску Митровицу, док су петогодишње казне добили Коста Јовановић из Врањске Бање, Михаило Цветковић из Сурдулице и монахиња Ксенијаиз манастира Свете Богородице у Мрзеници.

На по четири године затвора осуђени су свештеници Драгомир Никетић из Крушевца, Драгослав Вељковић из Макрештана и Владимир Димитријевић из села Сечаница, сви из Епархије нишке.

Из исте Епархије на три године затвора осуђен је и свештеник Душан Радовановић из Нишевца, између осталог и зато што је говорио "да народ треба да верује у Бога и да иде у цркву, да се деца крштавају и одрасли венчавају по прописима Православне цркве".

Свештеник Милутин Раденковић, парох стрмначки, Епархија жичка, осуђен је на две године робије.

На осамнаест месеци затвора осуђен је свештеник Живан Савић из Мачковца.

После изречене пресуде на десет година строгог затвора у Стару Градишку упућен је свештеник Саво Ружић, парох из Гређана, код Славонског Брода, Епархија пакрачка (славонска).

У овом казамату две године друштво му је правио и свештеник Марко Солар, парох из Дијелка, такође из Епархије пакрачке (славонске).

Јереја Бранка Јокића, из Призрена, Епархија рашко-призренска, осудили су на девет година робије.

За разлику од њега, свештеника Станислава Васиљевића, пароха средачког осудили су на пет, а ГлигоријаБаљошевића, пароха из Ораховца, оба из Епархије рашко-призренске, на три године затвора.

Јереја Стојицу Поповића из Трговишта, Епархија тимочка, осудили су на десет година робије.

Из Епархије тимочке осуђен је и свештеник Иван Петровић, парох зајечарски, на двадесет година робије.

На петнаест година осуђен је свештеник Драгољуб Младеновић из Минићева, такође Епархија тимочка али ми није познато, као ни за многе друге свештенослужитеље, где је и колико од ове казне издржао. У сваком случају знам да су ретки они који су остајали до краја. Овај податак нам говори, не да су властодржци били милостиви и осећајни, већ да је главни циљ њиховог дугогодишњег прогона српског свештенства био, управо у томе, да се заплаши и растера народ. И како је исти још до суђења, скоро у потпуности, постизан, (јер би се док траје истрага сва средства информисања утркивала да свештеиика што више оцрне, а народ заплаше) то им је свештеник, по изрицању пресуде, више бивао неважан. Наиме, кога је, сем, наравно уже породице, интересовала жртва коју су, после неравноправне борбе, склањали из арене.

Свештеник Блажо Мартиновић из Боке Которске, Митрополија црногорско-приморска, осуђен је на двадесет година робије, а да ми, такође, није познато колико је иза решетака остао.

Из исте Епархије осуђени су и свештеници Антоније Јакшић, парох никшићки, на петнаест година и НиколаМандић, парох из Херцег Новог, на три године робије.

Јеромонах Симеон (Ђачанин) из манастира Петковице осуђен је на четири године затвора, док је искушеник из овог манастира Дика Лазаревић добио пет година робије.

Свештеник Синиша Вранић из Вреоца, Епархија шабачко-ваљевска, осуђен је на пет година затвора.

Прота Синиша Јовановић, парох јеловички, осуђен је на три године, а Војислав Марковић, парох горњодобрићки, оба из Епархије шабачко-ваљевске, на две године и шест месеци затвора.

Окружни суд у Ваљеву, 1949. године, казнио је на годину дана затвора свештеника Милутина Стојановића, пароха баричког, што је на дан Светог Апостола и Јеванђелиста Марка (Марковдан) организовао литију.

Многи су свештеници у одеждама одвођени у затвор, попут Милана Жорића, пароха кладовског, који је на Васкрсни уторак 1948. године ухапшен, и на тај начин литија спречена.

Када је, овим поводом, патријарх Гаврило лично интервенисао код Слободана Пенезића Крцуна, потпредседника Извршног већа НР Србије, овај му је рекао: "Нема никаквих литија ни записа изван црквених порти."

Међутим, представницима безбожничке власти није било довољно што су хапсили и судили многим свештеницима због сеоских литија, већ су почели да плаше сам народ и прете онима, који су били запослени, а ишли у литију (и уопште у цркву) да то више не чине, јер ћe, иначе, бити истерани са посла.

Јереја Мила Навалу из Српских Моравица су позвали на војну вежбу, где је остао три месеца, наравно, није био једини. Многе свештенике су редовно, посебно о великим празницима, позивали на војне вежбе, како би народ духовно обезглавили и заплашили.

Свештенику Николи Ђурђевићу чак нису дозволили да изврши опело, већ су га отерали на партизански марш, тврдећи да му је то "много прече од мртве бабе".

Свештеника Луку Видаковића, пароха ариљског, Епархија жичка, ухапсили су 1948. године. Као и многи други, и он је невин, провео на робији у Нишу две године.

И другог пароха ариљског, Ратомира Милићевића, лишили су слободе 1952. године. Разлог, само њима знан. Иначе, остао је упамћен у својој парохији, као врло ревностан и непопустљив пред било чијом силом, па ни комунистичком. Овај вредни посланик на "њиви Господњој" одробијао је годину и шест месеци у нишком затвору.

Свештеника Ратомира Дугалића, пароха у Ражани, код Косјерића, такође Епархија жичка, осуђивали су неколико пута. Знајући да сваки долазак њима у руке подразумева и батине, (ретки су срећници који су прошли без ове "порције") онда је јасно зашто се овај мученик од последица зверског поступања у комунистичким затворима упокојио 1954. године.

Свештеник Милован Поповић, парох конатички, код Лазаревца, Епархија шумадијска, од стране Окружног народног суда у Београду, осуђен је на казну затвора у трајању од десет година.

Јереј Живојин Марковић, парох трњански, осуђен је на две године затвора што је на Петровдан држао литију.

Јереја Радована Нововића, пароха косаничког, осудили су 1947. године на две године и шест месеци затвора, док сујереја Владимира Кнежевића осудили на два месеца.

Затворске казне издржали су и свештеници Панто Булатовић, парох павинопољски и Драгољуб Јовановић, парох штаваљски, који је, заједно са Витомиром Пурићем, парохом нововарошким, сви из Епархије будимљанско-полимске, после изласка на слободу, протеран, и то не само из парохије, већ и из среза сјеничког.

Епископ тимочки Емилијан известио је Свети архијерејски синод "да су надлежне државне власти наредиле јерејуАнтонију Непомњашчем да у року од десет дана напусти Отаџбину."

Истим поводом је Светом архијерејском синоду писао и Митрополит дабробосански Нектарије жалећи се "да су власти позвале свештеника Драгомира Петровића, пароха боричког, архијерејско намесништво рогатичко, у Одсек унутрашњих послова где су му наредили да у року од четрдесет осам часова напусти, како, парохију тако и Босну и Херцеговину, наводно, зато што је рођен на територији Републике Србије. Такође је, извештава даље Митрополит, наређено и свештенику Владимиру Лазаревићу, пароху у Рудом, да у року од три дана напусти парохију, јер је непожељан."

Године 1948. Епископ рашко-призренски Владимир извештава Свети архијерејски синод "да је архиђакон Гаврило(Ковачина), сабрат манастира Високих Дечана, осуђен на десет година, док је протојереј Бранко Јакић, парох призренски, осуђен на девет, а јереј Станислав Васиљевић, парох средачки на пет година затвора."

Епископ бањалучки Василије извештава "да је свештеник Љубиша Динић, парох јошавички, архијерејско намесништво бањалучко, протеран из парохије и да му, и поред интервенција код надлежних органа, још увек није дозвољен повратак."

Епископ сремски Никанор пише Синоду "да је свештеника Михаила Котљаревског, пароха у Дечу, одвео председник Месне задруге у канцеларију, где му је у присуству десетак партијских функционера саопштио да више не сме вршити верске обреде у том месту и да би му најбоље било да се сели из Деча."

Епископ шабачко-ваљевски Симеон (Станковић) у свом извештају каже: "Са жаљењем морам напоменути да у току прошле године нисам могао чинити канонске посете Епархији, иако сам имао у програму да посетим неколико цркава (у Ваљеву, Лелићу, манастиру Пустињи, Причевићу, Докмиру и у Коцељеви). Све су ове посете морале изостати ради хајке, чак и прогона цркве, архијереја и свештеника. Свети архијерејски синод, нада се Владика Симеон, ће у извештају о свом овогодишњем раду свакако опширније известити Свети архијерејски сабор о предњој хајци и прогонима, који су за мене били препрека, да, са жаљењем, нисам могао чинити канонске посете".

Комунистичке власти су, по извештају Епископа будимљанско-полимског Макарија, "свештеницима:протојереју-ставрофору Александру Бојовићу, пароху беранском, протојереју Стевану Балшићу, пароху сјеничком, тејерејима: Душану Поповићу, пароху пећарском, Михаилу Дашићу, пароху поличком, Милошу Јоксимовићу, пароху павино-пољском и Панти Булатовићу, такође пароху павино-пољском, забраниле кретање по парохијама."

Исти Епископ, само после неколико месеци поново извештава Свети архијерејски синод, жалећи се на прогон свештеника и верника у подручној му Епархији.

"Дана 19. јуна 1948. године, каже Владика, ухапшен је свештеник Недељко Ракочевић, парох великожупски, због тога што је пред Духове носио Литију у својој парохији, поступивши према распису Светог архијерејског синода. Сеоска милиција је употребила силу и растерала литију, а именованог свештеника окривила као сазивача овог збора те га је ухапсила и до данас држи у затвору, мада је именовани свештеник претходно обавестио народне власти када ће носити литију".

"Уједно Вас извештавам - пише даље Епископ Макарије - да су дана 28. јуна 1948. године, "непозната лица" упала, ноћу, у кућу домаћина у селу Бабинама где је заноћио свештеник Богољуб Јовановић и том приликом извели су га из куће и испребијали.

Стога још једном молим, завршава Епископ Макарије, Свети архијерејски синод, да се лично заинтересујете код Председништва Владе да се престане са оваквим прогонима Цркве, или да народу отворено кажемо да је вера забрањена и да је Црква у прогонству."

Свети архијерејски синод је овим поводом интервенисао, као и за све друге случајеве, нарочито за ухапшене свештенослужитеље, али је од Владе ретко кад, да не кажем никад, стизао позитиван одговор. Чак би се могло рећи да су скоро увек била у оптицају два одговара: Први у коме су "молили" "да се Синод, заједно са патријархом постара, не да се свештеници ослободе робије, већ да не долазе у затвор," и други, "да су свештеници криви, јер се баве непријатељском пропагандом и сарађују са окупатором."

И поред оваквих одговора, Свети архијерејски синод је непрестано интервенисао и тражио од Председништва владе Србије објашњење "по случају затварања многих свештеника, вероучитеља rt школске деце."

Све поднесене жалбе, као и она против одлуке нових власти којом је 15. маја 1946. године забрањена Спасовданска литија у Београду, остале су без икаквог одговора.

И што је још горе, обавезно после поднете жалбе, насиље се настављало још већом жестином. Тако је у "фабрику за производњу непријатеља", убрзо, уведена и трећа смена, што сведочи акт Епископа тимочког Емилијана који извештава Свети архијерејски синод "да су органи Удбе лишили слободе пароха и архијерејског намесника борског, јереја МилорадаСтојановића, 4. јуна 1949. године око два часа, ноћу у његовом стану у Бору." Овај свештеник је од стране суда у Зајечару осуђен на пет година затвора.

У Зајечару је такође осуђен и свештеник Коста Јовановић, парох из Врањске Бање, на пет година и шест месеци затвора. Казну је, са многим свештеномученицима, одробијао у Сремској Митровици.

Слично њима прошао је и свештеник Андрија Раичевић, парох љешкопољски, који је ухапшен и ноћу одведен у Титоградски затвор, о чему Митрополит црногорско-приморски Арсеније извештава Свети архијерејски синод.

Тако су ухапсили и јереја Живу Болдорца, пароха источког, Епархија рашко-призренска, и осудили на једну годину затвора.

Свештеник Александар Јанчић, парох темнићки, Епархија шумадијска, осуђен је на две године и шест месеци затвора.

Свештеници Драгомир Никетић, парох крушевачки и Драгослав Вељковић, парох маркешански, Епархија нишка, осуђени су на по четири године робије.

Јеромонах Исакије (Коширин) осуђен је на годину дана затвора као и јереј Цветан Нецић, парох винарачки.

Свештеник Миодраг Михајловић, парох нишки осуђен је на две године затвора.

Јеромонах Пахомије (Краљ) из манастира Никоља и Михаило Урошевић, парох гружански, осуђени су на по седам година затвора.

Јереј Ђуро Грујица, парох чапљински, Епархија захумско-херцеговачка, осуђен на једну годину затвора, наводно што је "увредио шефа државе".

Јереј Милорад Николић, парох орешачки, срез тимочки, осуђен је на пет година и шест месеци затвора, а јерејТомаш Томовић, парох грабовички, на четири године, док је Војислав Алексић, парох трећи зајечарски, сви из Епархије тимочке, добио три месеца затвора.

Епископ моравички Хризостом, Викар Његове Светости патријарха српског пише Синоду "да је јереј ДрагољубМарковић, парох треће парохије при храму Светог Цара Константина и Царице Јелене у Београду, ноћу 3. октобра 1949. године лишен слободе".

У другом свом извештају он каже "да су свештеници Душан Кордић, духовник Цркве Ружице у Београду и јерејДушан Иванчевић, инспектор верске наставе, 1950. године лишени слободе.

Исте године је ухапшен и прота Душан Крсмановнћ, архијерејски намесник из Новог Пазара".

Без обзира шта је овим мученицима, поготову проти Душану Иванчевићу, који је био инспектор верске наставе, писало у пресудама, разлог овог утамничења је, свакако, било њихово чврсто одупирање жестоким гушитељима верске наставе, који су били спремни на све.

Наиме, до 1948. године комунисти су, како-тако, трпели веронауку у школи, што се види и из извештаја који је поднео Светом архијерејском синоду прота Душан Иванчевић.

Само у Београду, каже он, у школској 1946/47. години, веронаука је предавана у двадесет основних и четрнаест средњих школа. У банатској Епархији у двадесет школа (18 средњих и 2 основне). У бачкој у шездесет пет (43 основне и 22 средње). У Сремској у двадесет девет (24 основне и 5 средњих). У пакрачкој Епархији у шеснаест (14. основних и 2. средње). У загребачкој у двадесет седам места. У Дабро-босанској у шеснаест. У Зворничко-тузланској у скоро свим сеоским школама, али ни у једној градској. У шумадијској у дванаест школа."

На жалост, после 1948. године, дакле када је дошло до уједињења СКОЈ-а и народне омладине, односно после Петог конгреса Комунистичке партије Југославије, на верска предавања је стављена тачка. Одлучено је да се убудуће свим силама спречи одржавање верске наставе, јер она по њима "заглупљује омладину, спречава напредак и развијање друштва, слика човеку леп живот после смрти и одвраћа му пажњу од борбе за постизање стварне среће на земљи". Комунистима је стављено у задатак да се овоме морају одупрети речју u штапом (Лењин), јер прави комуниста мора бити доследан атеиста, безбожник, човек који тврдо стоји на темељима напредне науке."

После ове одлуке кренула је лавина којој се мало ко смео одупрети. Веронауци је, не само у школи, већ уопште изречена смртна пресуда, а сваком свештенику који би се дрзнуо да и даље окупља децу и омладину претио је "штап", односно, затворска казна. Донета је одлука да се за све оне који би тим поводом били ухапшени јавност обавести "да су лишени слободе, не зато што су били борци за верску наставу, већ што су државни непријатељи."

Због овога су страдали многи храбри и неустрашиви свештеници, наравно, под другим измишљеним оптужбама, тако да ни они сами нису зналн да је ово био разлог њиховог утамничења.

Ђакона Саборне цркве у Загребу, Симеона Сакуља, не знам да ли су због веронауке ухапсили, али знам да су га, 19. децембра (на Светог оца Николаја) 1949. године осудили на три године и шест месеци затвора.

У новембру исте године ухапшен је и осуђен на три године затвора јереј Милан Кевић, парох окучански.

Свештеника Петра Жоржа, пароха у Нарти, архијерејско намесништво бјеловарско, осудили су, 1948. године, на једну годину и шест месеци затвора. Казну је, заједно са многим мученицима, издржавао у Старој Градишки.

Јереј Војин Инђић, парох рековачки, од стране окружног суда у Бањалуци осуђен је на једну годину затвора.

Епископ шабачко-ваљевски Симеон, године 1950. извештава Свети архијерејски синод "да су ухапшени игуманманастира Боговађе Венијамин (Николић) и сабрат овог манастира јеромонах Макарије (Новаковић) и да су обојица осуђени на по четири године затвора".

Исте године ухапшен је и осуђен на девет месеци затвора и свештеник Манојло Говедарица, архијерејски намесник невесињски, Епархија захумско-херцеговачка.

На две године затвора осуђен је јереј Стојан Станковић, парох из Чечаве, архијерејско намесништво добојско, док је Душан Поповић, парох милошевачки, архијерејско намесништво грачаничко, оба из Епархије зворничко-тузланске, осуђен на девет месеци.

Фебруара 1950. године ухапшен је и свештеник Јован Кукић, парох ољашки, архијерејско намјесништво славонско-пожешко, Епархија славонска, али немам података колико је осуђен.

Протојереја Василија Довганића, пароха врчинског осудили су 1951. године на две године робије. Приликом транспорта он је тешко настрадао у железничкој несрећи код Винковаца.

Године 1952. лишени су слободе свештеници Божидар Милошевић, парох големоселски, из намесништва врањског, и Аранђел Стаменковић, парох сувојнички, из намесништва суричко-пољаничког, оба из Епархије врањске.

Епископ тимочки Емилијан извештава Свети архијерејски синод "да су власти 1951. године ухапсиле јерејаВладимира Лазаревића".

Митрополит црногорско-приморски пише "да је 1952. године осуђен на две године затвора протојереј-ставрофорНикола Марковић, архијерејски заменик и члан црквеног суда у пензији".

Епископ бањалучки Василије извештава да је "месеца децембра 1951. године ухапшен јереј Симо Кантар, парох омарски, а 21. фебруара 1952. године и протосинђел Василије (Стриљчек), настојатељ манастира Гомионице".

Исте године Епископ нишки Јован извештава "да је ухапшен свештеник Новица Поповић, парох темачки".

По ко зна који пут и Епископ будимљанско-полимски Макарије извештава Свети архијерејски синод, "да је ухапшенјеромонах Пахомије (Латинчић), старешина манастира Бање код Прибоја на Лиму".

Митрополит дабробосански Нектарије, администратор Епархије зворничко-тузланске, извештава да је "јеромонахСава (Дражилов), парох у Кожухама и Копривни, срез добојски, 8. марта 1952. године лишен слободе, из разлога што је без дозволе основао у Кожухама црквени хор и што је сакупљао, у храни, прилоге за издржавање ученика у богословијама." Овај мученик је осуђен на четири године затвора.

И у Епархији шабачко-ваљевској 1952. године осуђени су свештеници Павле Врбица, парох у Љубовији на три и Јован Обреновић, парох борински у намесништву лозничком на годину затвора.

Исте године ухапшен је и јереј Бранислав Шабић, парох вуконски, у намесништву тамнавском.

Свештеник Владимир Славковић, парох у Железнику, осуђен је 1953. године на четири године затвора.

Протојереј Алексеј Кришко, Рус по народности, клирик Епархије дабробосанске, осуђен је на једанаест година робије.

У Банату су 1953. године осуђени јеромонаси Иларион (Каназир), парох у Шурјану, намесништво вршачко, на две године и осам месеци и Теофан (Грујић), парох у Купинику, исто намесништво, на осам месеци затвора.

Иначе, у неким местима Баната, из којих су протерани Немци, комунисти су донели одлуку да све немачке, али вероватно ради равнотеже, и српске цркве поруше. Храбри свештеници су се овом злу одупирали и само захваљујући њима спасени су многи велелепни храмови.

Тако у Житишту, кад је руља порушила немачку цркву, хтела је и српску, али их је храбри свештеник БранкоЂаковачки зауставио и спасио храм од уништења који је посвећен Светом великомученику Георгију.

Исто је и свештеник Јован Келић поступио спречавајући безбожнике да поруше богомољу у Банатском Карађорђеву, и наравно обојица су због овога кажњени.

Оваквих примера, има много.

У сремској Епархији су 1952. године ухапсили и осудили јеромонаха Рафаила (Бабића), администратора парохије у Мохову.

У бачкој су 1953. године ухапсили и осудили на шест година робије свештеника Михаила Шарика, пароха у Куцури, архијерејско намесништво бечејско.

Нешто боље је прошао свештеник Лазар Новаковић, парох у Госпођинцима, који је осуђен на једну годину и осам месеци затвора.

Исте године лишен је слободе, по трећи пут, јеромонах Макарије (Поповић), сабрат манастира Свете Тројице код Пљеваља.

Године 1955. осуђен је свештеник Андреја Димитријевић, парох рибарски, срез хомољски на казну затвора у трајању од пет година.

Пошто су властодршци о свему водили рачуна, па и о томе да у сваком затвору у земљи борави најмање по један свештеник, а како у то време Голи Оток није имао свог "духовника", то су одлучили да, из пожаревачког казамата, тамо упуте оца Андреја. Тако је овај слуга Светога олтара Божијега три године и шест месеци издржао на голооточком острву смрти.

Те, 1955. године, осуђен је и садашњи парох београдски прота Андреја Арсић на казну затвора у трајању од две године и шест месеци.

Наиме, њега су, као свршеног ученика Богословије, позвали у армију, Одазвао се уредно и упућен је у Бар, где је остао све до пред крај војног рока, када су га преместили у Титоград, бившу и садашњу Подгорицу. Овде су га, након неколико дана, ухапсили и кренули са ислеђивањем. После деветомесечне истраге Војни суд у Сарајеву је донео пресуду и упутио га у зенички казамат. Одавде је, након извесног времена, премештен на Голи Оток где је остао не до краја робије, што обично бива, већ и деветнаест дана дуже.

Заједно са њима био је и свештеник Живојин Трајковић из села Шилова код Гњилана. Он је на овом острву, где је и сам ђаво завидео црвеним мучитељима, провео једну годину и шест месеци, а како се, са осталима, тамо "провео", само Бог зна.

Године, 1957. од стране Војног суда ратне морнарице у Сплиту, наводно због ширења "непријатељске пропаганде", осуђен је свештеник Србољуб Булић, Епархија жичка, на три године робије. После војних затвора у Пули, Сплиту и Загребу послат је на Голи Оток.

Свештеника Богољуба Јовановића, пароха у Граховљанима, Епархија славонска, намесништво пакрачко, осудили су, 1955. године, на пет година робије, које је издржавао у затворима Старе Градишке и Лепоглаве.

Године 1956, осуђен је, од стране суда у Панчеву, на две године затвора јеромонах Фотије (Јосифовић), администратор парохије у банатској Суботици.

Исте године и на исту казну затвора суд у Неготину је осудио јереја Милорада Поповића, пароха кобишничког, Епархија тимочка.

Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Симеон (Злоковић) актом од 13. фебруара 1961. године извештава Свети архијерејски синод о физичком премлаћивању свештеника Славољуба Пантића, пароха у Личком Петровом Селу и Драгољуба Дамјановића, пароха из Велике Попине.

Свети архијерејски синод је актом бр. 417/ зап.65 1961. године од Републичке и Савезне верске комисије тражио интервенцију, али одговор никада није стигао.

Његова Светост Патријарх Герман, као администратор Епархије жичке, доставио је Светом архијерејском синоду пресуду Судије за прекршаје у Краљеву, којом су свештеник Мирољуб Јосифовнћ са својих седам парохијана, због прославе Светог Саве, прекршајно кажњени.

Препис ове пресуде и жалбу уложио је Свети архијерејски синод Комисији за верске послове НР Србије, али, на жалост, пресуда им није преиначена.

Епископ, сремски Макарије (Ђорђевић), извештава Свети архијерејски синод да је јеромонах Максимилијан(Зељајић) као парох моклушевачки, због крштења деце у дому родитеља прекршајно кажњен од суда у Винковцима.

Опет је Свети архијерејски синод писао Комисији за верска питања СИВа, али их они нису удостојили одговора.

Исти Епископ извештава да је 1965. године прекршајно кажњен протосинђел Антоније (Стевановић), парох из Купинова, као и свештеници: Павле Врбица, парох из Добановаца, Божидар Марковић, парох из Бољевца и НиколаТасић.

Када се Свети архијерејски синод заложио за њихово ослобођење, од Савезне верске комисије је дошао одговор у коме се каже "да се не може интервенисати, јер су њихове кривице доказане."

Епископ сремски Макарије 1961. године извештава Свети архијерејски синод "да је милиционер Јосип Баричевић на Велики Петак ушао у цркву у Орловику, вређао присутни народ, псовао, говорио разне вулгарности и успут верницима поделио по неколико шамара".

На жалост, оваквих примера је било скоро у сваком месту, где су не само полицајци, већ и други комунистички силници, скрнавили цркве, вређали вернике, претили, тукли, или, пак, на велике празнике организовали војне вежбе у црквеним портама баш у време трајања Свете Литургије.

Свети архијерејски синод се 1961. године, поводом извештаја Епископа Макарија, актом бр. 1584/зап. 334, жалио Комисији за верска питања НР Хрватске, која је, за дивно чудо, актом бр. 08250/11961. године известила Свети архијерејски синод "да је милиционар Јосип Баричевић позван на одговорност." Да ли се шта даље по овом питању предузело, није познато, али је и ово био велики корак.

Епископ нишки Јован актом бр. 329 и 379. године 1960. извештава Свети архијерејски синод да су лишени слободе свештеници Љубивоје Милошевић, парох стајевачки, архијерејско намесништво врањско и свештеник Никола Сиасић, парох житорађски и архијерејски намесник топлички.

Свети архијерејски синод је опет интервенисао, али без успеха.

Јереј Борислав Димитријевић, парох базовички, осуђен је на три године, а Богољуб Јосић, парох врбнички на две године и два месеца затвора.

Међутим, комунистички злочинци нису водили рачуна, само, о попуњавању КПДомова "духовницима" већ су, у исто време, бринули о Окружним као и о општинским затворима у којима су казну издржавала (по неколико месеци) прекршајно кажњена лица. Тако су архимандрита Атинагору (Милановића) из манастира Папраће, Епархија зворничко-тузланска, послали да два месеца проведе иза решетака са овим осуђеницима.

Слично њему, и из исте Епархије, прошли су и прота Србислав Блажић из Братунца као и свештеник МиланТопаловић из Чађавице.

Проту Ђуру Марјановића, (44 године службе), пароха из Лушци Паланке и архијерејског намесника санског, ухапсили су по пријави Илије Дивјака и Мирка Станаревића, који су тврдили да је прота рекао "да су Срби највише страдали у Другом светском рату", и због ове истине осудили на шест месеци затвора.

Протосинђела Стефана (Чакића), професора Богословије у Призрену, осудили су на шест месеци затвора зато што није дозволио да ученици ове школе учествују на политичким демонстрацијама.

Протојереја Божидара Арсића, из Ужичке Пожеге су неколико пута хапсили и прекршајно кажњавали.

Вероватно рекордер у овоме, "по неколико пута" био је свештеник Светозар Стојановић из Љуберађе, код Ниша, од кога се, чак, и општински судија за прекршаје уморио.

Свети архијерејски синод је, актом бр.2520/ зап.441, 1962. године, преко Савезне верске комисије, за њега интервенисао тражећи "да се заштити и живи слободно као и сви други грађани", али без успеха. Суђења су и даље "пљуштала", те је Свети архијерејски синод, поново, 1963. године интервенисао, али је, као и први пут остао без одговора.

Чак би се могло рећи да су оца Светозара ове интервенције и коштале, јер су му, после њих, пpeсуђивали још равно двадесет пута.

Да би "попунили" општински затвор казнили су и свештенике: Здравка Живковића из Нових Карловаца, Епархија сремска, на шест месеци и Ђорђа Божиновића, пароха кривовирског, архијерејско намесништво бољевачко, на два месеца затвора.

Свештеника Здравка Живковића из Нових Карловаца, Епархија сремска, послали су на шестомесечну казну, док су за јереја Ђорђа Божиновића, пароха кривовирског, архијерејско намесништво бољевачко, мислили да су "доста" и два месеца затвора.

Јереј Милорад Цветковић, парох суботиначки, из Суботинца, срез Алексиначки, осуђен је на четири, а ЉубомирСтојановпћ, парох витковачки, Доњи Љубеш, на два месеца затвора,

Протојереја-ставрофора Станимира Апостоловића, садашњег пароха београдског, коме су 1945. године, без суда и пресуде, убили оца Николу, су 1952. године, као ученика другог разреда Богословије, осудили на два месеца затвора, наводно што је једним говором у манастиру Сланци "позивао верне против народних власти". Казну је издржао у самици београдског затвора, на месту где се данас налази општина Звездара.

Свештеник Драшко Милетић, парох баљковачки, је 1954. године осуђен на осам месеци затвора.

Свештеника Живка Тодоровића, пароха у Лелићу, Епархија шабачко-ваљевска, су осудили на два месеца затвора, само због тога што је пред сеоским активистима, који су се после избора, негде педесетих година, жалили на мали одзив грађана, рекао "па шта би ви хтели, да народ да свој глас једном милиону комуниста да би ујармио осталих двадесет милиона".

Свештеника Драгољуба Васића, пароха засавичког, у Мачви, иста епархија, због сакупљања прилога за обнову цркве прекршајно су казнили 1965. године.

Свештеника Добросава Петрушића из Новог Села, Врање, казнили су што је у задружном дому пререзао шездесет (60) славских колача. Таман колико је било колача, толико је добио и дана затвора.

На исту казну затвора осуђен је и свештеник Александар Митић из Козјег Дола, код Врања.

Свештеника Арсенија Лазаревића, је суд у Крагујевцу прекршајно казнио због прославе Св. Саве. И не само њега: многи свештеници су због тога кажњавани, а да и не помињем колико је деце, тих малих мученика, било застрашивано, па чак и тучено од стране "савесних" учитеља због учешћа на Светосавским рециталима.

Свештеник Душан Константиновић из Меленаца, Епархија банатска, је 1965. године сакупљао добровољни прилог ради увођења струје у храм. Међутим чим су активисти сазнали за ову акцију, одмах су га привели судији за прекршаје, који га је казнио са петнаест дана затвора.

Исте године је и свештеник Томислав Стојановић, парох градачки из Ивањице, кажњен са шездесет дана затвора.

Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Емилијан извештава да је прекршајно кажњен свештеник Станоје Жикић из Соко Бање са двадесет дана затвора.

Комунистичке коловође у сатанском колу су "процењивале" шта је за кога свештеника довољно и која ће му казна најбоље одговарати. Тако за свештеника Љубишу Динића из Лешака код Санског Моста, Епархија бањалучка, су мислили да су довољне само батине. Њега је, како Епископ бањалучки Г. Василије извештава Свети архијерејски синод, "милиција, без икаквог разлога, физички напала и претукла".

Овим поводом се Свети архијерејски синод, актом бр. 1877/зап. 480 из 1958. године жалио Савезној верској комисији, која, као и обично, није ни одговорила.

Неуморни Владика Макарије и док је био Епископ будимљанско-полимски, а и касније као сремски, непрестано је извештавао Свети архијерејски синод о свим насиљима која су од стране комунистичке власти вршена над његовим свештеницима и верним народом. Тако је 1965. године известио и о хапшењу проте Димитрија Јакшића, пароха из Инђије, који је, као и многи други, ни за шта, осуђен на казну затвора у трајању од четири године и шест месеци.

Његова Светост Патријарх српски Герман је лично интервенисао и на једвите јаде успео да га, као срчаног болесника, из затвора преместе у болницу ради лечења. Опорављао се, а затим поново робијао, па се опет лечио све док се, 11. децембра 1972. године није упокојио.

Болесни комунистички умови одлучили су и за свештеника Миленка Сердаревића, пароха буквичког, Епархија зворничко-тузланска, да су довољне само батине. Њега су, 1967. године, претукли што им није дозволио да у црквеној порти подигну споменик са петокраком. И док је он сав поломљен лежао на земљи, једна "савесна" афежејка му је мокраћом (опкорачивши га) залила ране.

Међутим, да се ови злотвори не би предомислили и послали га у неку од робијашница он је побегао из земље.

Свештеника Михаила Гачића, пароха у Појезини, код Дервенте, сада у Обудовцу, такође Епархија зворничко-тузланска, су 1976. године, осудили на два месеца затвора због тога што је деци за Светосавски рецитал давао "националистичке песме". Казну је, попут многих, издржао у добојском Окружном затвору.

У то време, у Сремској Митровици, суђено је свештенику Александру Средојевићу, Епархија шабачко-ваљевска (сада парох у Београду), кога нису послали на робију, али јесу, и то за највеће празнике, преко двадесет пута, позивали на војну вежбу.

Општински судија за прекршаје у Сврљигу казнио је свештеника Стојана Петрићевића, пароха лалиначког, Епархија нишка, због растурања "Православног Мисионара" и друге црквене штампе у својој парохији, на казну затвора у трајању од два месеца.

Свети архијерејски синод је фотокопију овог решења доставио Комисији ИВа Скупштине СР Србије, за односе са верским заједницама и умолио ју је за интервенцију, да се ово решење поништи и свештеник ослободи казне. На жалост, одговор није примљен нити је казна поништена.

Епископ жички Стефан извештава Свети архијерејски синод "да је милиционер Драгослав Секулић 27. јуна 1977. године премлатио свештеника Љубишу Бојића. И то му није доста, већ га и даље на сваком кораку прогони, понижава и удара."

Одговор Савезне верске комисије на жалбу Светог архијерејског синода никада није примљен.

Садашњег пароха београдског проту Љубодрага Петровића, тадашњег пароха у Доњем Крупцу код Алексинца, годинама су прогонили, малтретирали, застрашивали и приводили на информативни разговор како би убедили оне "горе" да су будни и да вредно раде. Кад им је ово постало монотоно, одлучили су да га 1962. године ипак ухапсе. На срећу је избегао дугогодишњу робију, али не и вредне доушнике који су га попут сенке пратили.

Због обичне писаће машине, коју је 1974. године, један добротвор поклонио манастиру Јовању, настрадала јеигуманија Екатерина, настојатељица овог манастира.

Наиме, пошто је машина била са латиничним словима, Игуманија је позвала Владу Стегњајића, мајстора из Чачка, да их замени ћириличним. Овај је дошао, договорили су се, и однео машину у Чачак.

После неколико дана банула је полиција у манастир. Стрпали су игуманију Екатерину у марицу и правац у СУП, где су је оптужили да је, заједно са Владом Стегњајићем и његовим оцем, штампала антидржавне и антикомунистичке летке ради подривања државе. Ислеђивање је трајало из дана у дан. Дођу марицом по њу у манастир Јовање, затим је одвезу у чачански СУП, где је сатима испитују, а онда пусте да се сама возом враћа у манастир.

Трајало је ово малтретирање годину дана све док нису подигли оптужницу. На срећу, на главном претресу је нису послали у затвор, али ни ослободили, јер је стално била под будним оком полицијских доушника, који су свакодневно по задатку долазили у манастир и мотрили на њено понашање.

Протонамесника Марка Срдића, пароха у Босанском Грахову, позвали су радници Службе државне безбедности Тодор Пањковић, Миле Милић и Милан Љубојевић у Мотел "Басташица" код Дрвара, како би га придобили на сарадњу. Када су видели да је тврд орах и да од посла неће бити ништа, онда му је Тодор Пањковић, звани Тоша, запретио да ће га упамтити и да ће скупо платити своју тврдоглавост. Није дуго чекао да Тоша одржи реч. Десетог јануара 1976. године био је ухапшен и затворен у бихаћки затвор. Кренула је истрага, малтретирање и режирање. Искусним "посланицима" није било тешко да пронађу лажне сведоке, подигну оптужницу и донесу пресуду. Ничему нису били тако вични као овоме. Нити им је и једна фабрика тако успешно радила, као ова за "производњу непријатеља".

После шестомесечне тортуре, 26. јуна 1976. године, осудили су га на девет година робије и одмах упутили у зенички казамат.

Врховни суд је ову пресуду смањио на шест година, а поводом 29. новембра 1977. године Председништво СФРЈ га је помиловало са још три године.

Ово играње са годинама није показатељ њихове доброте и милосрђа, већ њихове силе и бестијалности. Дакле, није питање зашто су му скинули шест година, већ зашто су му оставили три, које је одробијао, односно, да ли је уопште и требао бити ухапшен?

Овог свештеника, као ни многе друге, безбожни властодршци нису успели да поколебају, већ је, по изласку из тамнице, још ревносније наставио да проповеда и сведочи Реч Божију, како у Кистању тако, касније, и у Београду.

На жалост, од затворских последица и тортуре упокојио се, 5. новембра 2001. године, у педесет другој години живота, и сахрањен је на гробљу у Калуђерици.

Једног свештеника, по казивању Томе Васића, човека који је преко тридесет година провео у фочанској и зеничкој тамници, казнили су, негде седамдесетих година, на два месеца затвора, зато што је пред неколико "савесних" доушника рекао да Броз није Бог и да ће и он једног дана да умре.

Кад је касније, 1980. године Броз стварно умро, он је у књигу жалости, (у коју се, иначе, морало сво грађанство да упише) записао: "Ипак се десило оно што сам рекао, а није смело да се каже".

Када су ово прочитали вредни службеници државне безбедности одмах су га пронашли, ухапсили и осудили на шест месеци затвора.

Дана, 15. маја 1980. године, само, неколико дана после Брозове смрти, ухапшен је јереј Саво Јовић, тадашњи парох обудовачки, Епархија зворничко-тузланска, под оптужбом "да је величао Србе, њихову историју и културу, а, у исто време, замерао онима који се учлањују у комунистичку партију тврдећи, да тиме сами себи копају јаму. Говорио је за ту безбожничку партију "да је уперена против православља, и да има за циљ да нас, као народ, ослаби, културно и морално понизи, духовно и економски уништи."

Своју оптужбу, службеници државне безбедности, заснивали су на једном писму, које је он, још 1975. године, из Сремских Карловаца, као ученик Богословије, упутио Илији Јањићу, другу из основне школе, критикујући га што се, управо, тих дана учланио у комунистичку партију. Јањић је ово писмо и још један летак, који му је неко послао из иностранства, касније искористио за састављање анонимке, коју је, у јануару 1976. године, послао Општинском комитету савеза комуниста у Лопарама.

"Јављамо се и ми Срби, јер се више трпјети не може, каже се у том Јањићевом писму, на које га је Јовић, по тврђењу Удбе инспирисао. Обраћамо се вама, Србима, члановима Комунистичке партије, и питамо вас: Јесте ли свјесни шта радите? Да ли знате да је партија којој припадате уперена против српског народа и православља? И да има за циљ да нас ослаби, понизи, културно, морално, духовно и економски уништи. Зар не видите да својим преданим радом у тој безбожној партији несебично вучете кола зла, кола која руше пред собом све што је свето и честито? Отворите очи па ћете видјети и свој крај. Држава вам је као трула јабука коју облажете лажома. Сви фондови су вам празни, губици велики. Дужни сте цијелом свијету. Хоћете да вам јадни народ, који сте отјерали из земље, доноси девизе, црнчећи и робујући туђину, а ви полако да трошкарите. Паразити! Бацате народу прашину у очи, да не би видио ваш лоповлук и превару. Ако се неко само усуди да се усправи и подигне свој глас, брзо завршава у тамници, гдје га ваша полиција "преваспитава". Тамо убијате људе, а и они који имају срећу да изађу живи, одбијених бубрега, пљују крв, и у мукама убрзо скончавају свој живот. Упамтите да ће вам се то осветити. Већ се назире ваш крај, крај којим he се затворити најтамнија странице наше историје".

Иако поменуто писмо свештеник Саво Јовић, тада ученик Богословије, није писао ни послао Општинском комитету савеза комуниста у Лопарама, већ Илија Јањић, они су га, ипак, оптужили и осудили по чл. 133 КЗ СФРЈ.

Седам месеци истраге, трајала је тортура и полицијско иживљавање. Само онај ко је прошао кроз њихове руке зна каквим су се све методама служили. Због тога, да не би имали сведока, и нису дозволили ни једном адвокату да га посети, а камоли да присуствује истражним радњама. И не само адвокату, већ га нико, ни од чланова његове породице, четири месеца није видео, нити је он кога видео, сем полиције, која га је даноноћно ислеђивала. (Овакво понашање службеника државне безбедности, наравно, није био изузетак. Тако су, обично према свима поступали. Свесрдно су се трудили да оптужницу што боље "наките" и прибаве што више лажних сведока који би потврдили "непријатељско деловање" ухапшенога.)

Из ноћи у ноћ, саслушавања су већином вршена ноћу, предочавали су му изјаве сведока, од којих су, многи на главном претресу (Милан Удовичић и Константин Којић) рекли да су били присиљени да потпишу текст који су им службеници државне безбедности потурили. Наравно, међу сведоцима било је и таквих који су једва дочекали прилику да својим сведочењем докажу оданост режиму, као и оних са "ушног одељења", како су робијаши у Зеници називали цинкароше који су професионално радили за полицију. Један од таквих доушника био је и Ранко Филиповић, који је годинама мотрио на кућу роднтеља Сава Јовнћа. Водно је строго рачуна кад Саво долази из Богословије на распуст, да ли н кога доводи са собом, колико остаје и ко им све борави у гостима. Кад се, пак, Саво 1976. године, рукоположио и отишао на парохију, Филиповићу су, вероватно, поверили други задатак, а њему поставили новог "чувара". Пливајући у тим прљавим водама, од 1976. до суђења свештенику 1980. године, Филиповић је заборавио садржаје својих извештаја које је подносио "послодавцима", тако да на суђењу није умео да их понови. Чак се толико збунио да је у једном тренутку узвикнуо: "Људи, ја нисам сигуран да ли је на оптуженичкој клупи Саво, или његов брат Никола". Међутим, и поред свих нелогичности у његовим изјавама, суд му је у потпуности поверовао. И да је само њему.

Један од сведока, Божо Гајић, је теретио свештеника што му је давао на читање књиге: "Србинова душа", "Јадници", "Браћа Карамазови" и "Грешне душе" тврдећи, по прочитању, да су исте биле веома "опасне".

"Волим - рекао је овај сведок - да читам књиге, нарочито са историјском садржином, али сам се изненадио када ми је окривљени, једном приликом, рекао да је краљ Александар Карађорђевић историјска личност и да је био велики војсковођа".

Сличну изјаву дао је и сведок Мирко Глишић из Календероваца, код Дервенте, рекавши: "Окривљени ми је у току 1977. године причао како су четници у његовом мјесту спасили српски народ од усташа и Нијемаца".

Овај сведок му је замерио и што је "позивао Србе да иду у цркву, да се причешћују, венчавају, да крштавају своју дјецу и да славе крсну славу".

А сведок Максим Тодоровић из Обудовца, код Брчког, је рекао да га је "окривљени, без икаквог повода упитао: "Знаш ли ти, Максо, зашто Срби тако воле Тита а Хрвати га не воле, иако је Хрват?" То питање ме је изненадило - каже он - и ја сам оштро реаговао, рекавши да, на жалост, још увијек има појединаца који не воле Савез комуниста!"

Из ове изјаве види се да је свештеник Саво, пред неким од њихових доушника, коментарисао неразумно српско понашање према Брозу, човеку-звери који је Србима нанео више зла него било ко у историји, али не пред несрећним Максимом. Међутим, да тог шпијуна не би изводили на суд, лакше је било све ставити у уста јадном старцу, који се касније, на главном претресу, збунио, па није ни знао да понови оно што је пре само неколико месеци потписао.

По изласку са робије, одмах је дотрчао и пред обудовачком црквом, у присуству неколико сведока, молио свештеника да му опрости за лажно сведочење, јер су га, наводно уцењивали сином, који је у то време радио у брчанском СУПу.

Међутим, није Максим био једини који се кајао. И већ поменути сведок, Божо Гајић, такође из Обудовца, клечао је пред свештеником и тражио опроштај. Признао је да су га присилили на лажно сведочење, јер су га уцењивали робијом, тврдећи да им није тешко да, таквима као што је он (који је после рата проведеног у ропству, наставио да живи у Америци све до пензионисања) наместе коју годину затвора! Да не би изгубио слободу, пензију, једном речју, све оно што је годинама желео, пристао је на лажно сведочење.

Сведок Марко Петковић из Календероваца код Дервенте је изјавио: "Окривљени је волио историју и народне пјесме, величао је српски народ и српску културу, а никада друге народе и њихове културе. Једном је у својој кући, на слави пред свим гостима, изговорио ријечи пјесме:

"Нико нема што Србин имаде,

Србин има своју крсну славу,

крсну славу и Светога Саву. "

Затим је тврдио како је окривљени често причао о Мојковачкој бици, којом приликом је величао српску војску а омаловажавао турску."

Суд је, на жалост, ову изјаву прихватио, иако поменута битка и није била између српске и турске војске. Уосталом, њих то и није интересовало, већ да, преко несрећних сведока, докажу како је свештеник годинама радио на ширењу непријатељске пропаганде, односно "неистина о друштвено-политичким приликама у земљи". Циљ им је био да "произведу" још једног непријатеља и тако оправдају "будност" у свом патриотском раду. Иначе, по речима Милана Остојића, високог службеника Државне безбедности Босне и Херцеговине, у овој Републици је било ангажовано између 3.000 до 4.000 полицајаца и доушника на праћењу свештенослужитеља. "Зарађено" се морало оправдати, поготову имајући на уму чињеницу да су у то време већ била осуђена два римокатоличка свештеника и двојица хоџа. Ради те равнотеже, о којој се у Босни веома водило рачуна, ухапшенима су придодали два српска свештеника Саву Јовића и Неђу Јањића. Дакле, да се не би "огрешили" о ово правило, "врли прегаоци" Окружног суда у Тузли су, 10. октобра, 1980. године, свештеника Саву Јовића, (председник судског већа је била, Српкиња по рођењу, Милена Нинковић) осудили на казну затвора у трајању од шест година. Ову пресуду је Врховни суд Босне и Херцеговине у Сарајеву смањио на пет година од којих је, у зеничком казамату, уз најтеже физичке послове, малтретирања и понижавања издржао четири године, шест месеци и петнаест дана.

Поводом овог хапшења Епископ зворничко-тузлански Василије је известио Свети архијерејски синод, који је, одлуком бр. 210/зап.806, тражио од Комисије Извршног већа Скупштине СР БиХ за односе са верским заједницама пуштање на слободу јереја Саве Јовића, пароха обудовачког.

Пошто од ове Комисије није стигао никакав одговор, Свети архијерејски синодје поново, 1983. године, одлуком Син.брЛ92/зап. 930, тражио од СИВа и ИВа СР БиХ "ослобођење јереја Саве Јовића од даљег издржавања казне."

На жалост, Свети архијерејски синод је и трећи пут 1984. године, истим пнстптуцијама упутио акт бр.380/1132 на који никада није стигао одговор.

Чак је и патријарх Герман, у пратњи епископа тимочког Милутина и далматинског Николаја, 1, јуна 1981. године, приликом посете Добривоју Видићу, председнику Председништва СР Србије, Душану Чкребићу, председнику Скупштине СР Србије и Живомиру Станковићу, председнику Комисије Извршног већа СР Србије за односе са верским заједницама, тражио да се ослободи даљег издржавања казне свештеник Саво Јовић, тврдећи "да је престрого кажњен за дело које му је стављено на терет".

На жалост, ни ова интервенција није уродила плодом. Из зеничког затвора је изашао 28. новембра 1984. године.

У јесен, 1980. године осуђен је и, већ поменути, свештеник Неђо Jaibiih, парох из Борика, Епархија дабробосанска, зато што је на крштењу свога сина, 28. септембра, у свом стану са гостима певао "националистичке песме", међу којима су:

"На Ловћену Његош спава

најмудрија Српска Глава",

и

" Ој Србине, ти се не бој виле,

јер је вила Србина родила ".

Полицијски доушник, Миле Балчаковић, учитељ у месној осмогодишњој школи дошуњао се под прозор парохијског стана и чим је чуо шта се пева, одмах је отрчао у СУП и све пријавио.

Свештеника Неђу и друге "певаче": Миломира Ашоњу, Момчила Јањића, и Војка Нешковића су по кратком поступку прекршајно казнили на по два месеца затвора.

На овоме би се, вероватно, и завршило да се нису појавили "савесни" новинари: Ђуро Козар, у листу "Ослобођење" и "Свијет", и Дубравка Кенић на ТВ Сарајево, који су, из дана у дан, овим догађајем "плашили" народ и узнемиравали јавност. Ово су чинили упорно, све док ннсу јавног тужиоца "присилили" да се "сети" и овој "певачкој грунн" прекршајни затвор преиначи у истражни и против њих покрене кривични поступак.

Тако је Окружни суд у Сарајеву, 30. децембра 1980. године (председавао судија Милорад Потпарић) свештеника Неђу Јањића осудио на шест година робије (други су прошли са нешто блажим казнама) и упутио у зенички казамат.

Ову пресуду је Врховни суд Босне и Херцеговине преиначио па је Неђу Јањићу изрекао казну затвора у трајању од четири године и шест месеци, Миломиру Ашоњи две године, а Момчилу Јањићу и Војку Нешковићу по три године.

Чиме ли се суд руководио у одмеравању ових казни, вероватно ни њему није било јасно. Јер, ако су сви певали, онда би свима требало да следи иста казна. "Вероватно по слуху, или по боји гласа", како је често знао да каже Живојин Лукић, један од политичких осуђеника у Зеници.

Ову пресуду је Савезни суд у Београду, чији је председник био Бошко Брајовић, укинуо и вратио Окружном суду у Сарајево на поновно одлучивање.

Коначно је овај суд донео пресуду којом је свештенику Неђу Јањићу изречена казна у трајању од две године И шест месеци, Миломиру Ашоњи једна година и шест месеци, док су Момчило Јањић и Војко Нешковић добили по једну годину и осам месеци затвора. Сва четворица су казну, уз тешке физичке радове, издржали у зеничком казамату.

Међутим, да и правда у овом периоду није била ухапшена, онда би тај суд свештеника Неђу Јањића и друге "певаче", ослободио, а ухапсио полицијског доушника Мила Балчаковића, који је дошао под туђи прозор да "заради Јудине сребрњаке", а заједно с њим и лажног сведока Драгана Брђанина, као и "вредне" новинаре Ђура Козара и Дубравку Кенић.

Поводом и овог хапшења Патријарх Герман је тражио пријем код Председника Скупштине СФРЈ Драгослава Марковића и захтевао "да се јереју Неђу Јањићу, пароху у Борикама, укине пресуда Окружног суда у Сарајеву".

На жалост, и поред овог сусрета, он није био ослобођен Зенице.

Године 1981, на монтираном процесу у Тузли, осуђени су на казну затвора, у трајању од по шездесет дана,свештеници Петар Лукић, архијерејски намесник и парох бијељински, Вајко Спасојевић, парох из Пожарнице код Тузле и Цвико Мојић, парох из Бијељине, сви из Епархије зворничко-тузланске.

И поред интервенције надлежног архијереја и патријарха Германа, казну су издржали у тузланском затвору, у оном истом у коме су, Петру и Вајку, после Другог светског рата, и очеви робијали.

Епископ зворничко-тузлански Василије актом бр. 42Ш од 10. фебруара 1983. године доставио је Светом архијерејском синоду извештај протојереја Славка Максимовића, архијерејског намесника брчанског, у коме се каже "да је јереј РаденкоГлигић, парох у Лончарима, лишен слободе, и после детаљног претреса његовог стана и парохијског дома од стране службеника државне безбедности из Тузле, кажњен пресудом Општинског суда за прекршаје у Орашју на Сави на казну затвора у трајању од шездесет (60) дана."

Вероватно, пошто нису нашли ништа, одлучили су да је ова казна довољна за "покриће трошкова" људи који су цео дан "дангубили" претресајући сваки ћошак његовог стана и службених просторија.

Свети архијерејски синод је интервенисао код Верске комисије РИВа Босне и Херцеговине, али никада и никакав одговор није стигао.

Тако су се власти оглушиле и на акт Светог архијерејског синода у вези привођења свештеника СлободанаРадојчића, пароха из Линца (Аустрија).

Наиме, њега су 1983. године позвали у сремско-митровачки СУП, па разговор где је ступио на сцену Жика Огњеновић, врли службеник Државне безбедности. У почетку је кренуо са сасвим обичним питањима, од тога: "кад је свештеник дошао на одмор, колико ће остати, како живи у иностранству, па све док није прешао на конкретније ствари, нудећи му да ради за њих". Кад је то овај, и поред упорног инсистирања, одбио, онда је Жика изгубио сваку контролу. Псовао му је мајку, сестру, све по списку, млатарајући рукама, вриштећи и претећи му. Ово Жикино дивљање трајало је неколико сати, односно све док, овом заљубљенику у Броза и комунизам, нису стигли претпостављени и посаветовали га да свештеника пусти.

Уз речи упућене Радојчићу да се "нада његовом поновном доласку и сарадњи", Жика га је крвожедним погледом испратио из сремско-митровачког СУПа.

За разлику од свештеника Слободана Радојчића, Драган Степковић, студент Богословског факултета Српске православне цркве, иначе син протојереја Драгослава Степковића из Крагујевца, Епархија шумадијска, је много горе прошао. Њему је Војни суд у Сарајеву (где је служио војни рок) зато што је, наводно, пред другим војницима коментарисао верске слободе у СФРЈ, као и величао Епископа жичког Николаја Велимировића, 1984. године, изрекао казну затвора у трајању од две године и десет месеци.

Године 1985. на два месеца затвора осуђен је свештеник Милорад Петровић из Козлука, Епархија зворничко-тузланска, а у Ужицу је исту казну већ робијао свештеник Драги Раковић, парох из Прибоја на Лиму, што, наравно, доказује да је од 1945. па све до 1985. године, из дана у дан, неко од свештенослужитеља Српске православне цркве био на робији.

Наравно, овде се не налазе имена свих свештеномученика који су били од "рук злодјеј" хапшени, понижавани, бријани, вређани и пребијани. Мноштво је оних, до чијих података, на жалост, нисам дошао, који су, у скорелој крви са лисицама и ланцима на рукама по комунистичким тамницама, мемљивим и влажним самицама, слушали пискаве удбашке гласове: "Какав је то тај твој Бог, кад је допустио да паднеш нама у шаке? Зар не видиш да смо ми јачи од Њега". И који су на ове богохулне речи одговарали молитвом и трпљењем.

Нека им Господ свима ране благослови, дакле, свима, који Га се ни у најтежим тренуцима свога живота нису одрекли и који су у зверињој кући комунистичких "усрећитеља" својим животом, у вери чврсто стојећи, храбро сведочили Христа Васкрслога, и који су, управо, том вером, а не пркос по револуционарним паролашким заносом, стрпљиво истрајавали, успевши да погасе "све огњене стреле нечастивога" (ср. Еф 6, 16), и допринесу да се точак зла и несреће заустави и покрене на другу, бољу и лепшу страну. Страну живота.

УТАМНИЧЕНА ЦРКВА Страдање свештенства Српске Православне Цркве од 1945. до 1985. године

ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ПОКАЈАЊЕ  ПРОТОЈЕРЕЈ САВО Б. ЈОВИЋ

Двадесети век, више нeго иједан период наше националне историје, био је поразан за српски род. Буктиња која је изазвала рушење српског домаћинства, породице, традиције и вере јесте комунизам, безбожна идеологија суновраћених богобораца. Српска православна црква је у свом осмовековном постојању пролазила кроз разна искушења и страдања што је очекиван положај верних Господу Исусу Христу, на крст распетом ради откупљења људских грехова. Но, изгледа да је по душу нашег народа комунистички терор био погубнији него турски или католичко-прозелитски; ови други бејаху православном становништву спољашњи непријатељи, јасно отелотворење Зла. А комунистичка пошаст је темељно завадила браћу, кумове, лозе и племена и, као ниједна друштвена формација пре њега, она је спровела латинску изреку - "човек је човеку вук" - у дело до крајности. Духовна пећина у којој се наш народ нашао, средином прошлог века, а са њим је, као и увек до сада, била његова Српска православна црква, јесте нешто што је у Срба небивало. Брозославија је из свих оружја потегла паљбу по свештеницима, богослужењима и храмовима Српске православне цркве, јер је уништење Православља био основни задатак компартијских "напредњака" и с тим у вези се разграђивала и наша национална традиција, гасило село као њено извориште, забрањивала много која песма која је свих претходних столећа будила у Србљу занос и понос, присилно су се брисали ћирилица, наши средњовековни споменици, храмови претварили у недостојне објекте или маузолеје, поништавала су се вековна српска знамењја, обичаји којих се наш род честито придржавао одвајкада.

У том апокалиптичном времену - кад се секира духовног и биолошког разарања Српства размахала, највећи терет патње и мучеништва ипак су понели свештеници Српске Православне Цркве. "Бог се драги на Србе разљути", како и не би кад, рецимо, читањем ове драгоцене књиге проте Сава Јовића, аутора више изузетних дела у савременој српској књижевности, сазнајемо каква зла су сами Срби наносили својим духовним пастирима у неколико претходних десетлећа. Ово јединствено штиво је заправо литерарно обликована документарна грађа о васцелом страдању припадника наше Цркве од 1945. до 1985. године. После уводног слова протојереј Саво Јовић даје следећа имена поглављима у свом делу: "Комунистички "јуриш" на Српску православну цркву", "Ликвидирања свештенослужитеља Српске православне цркве", "Хапшења, прогон и робијање митрополита и епископа Српске православне цркве" (као наслови поглавља појављују се имена одређених митрополита и епископа који су се својим хришћанским држањем удостојили да буду у том низу) и "Хапшења, прогон и робијање српских свештеника, монаха и монахиња".

Оно што је посебно важно - састављач овог "каталога судбина" пастира Српске Православне Цркве, ововремених мученика нигде не прибегава интерпретацијама или дорадама података, већ бележи или преноси запис по ономе како се нешто заиста десило. Једина његова интервенција је у дотераном језику текста којим нам се предочава ова ,уистину знаменита, историјска грађа. Наравно, композиција дела је осмишљена и логички образложена, ритам казивања је динамичан што доприноси одржавању пажње читаоца. Ово је важно с обзиром да је списак имена и догађаја, који се збирно може назвати полувековно нововремено сатирање Српске Православне Цркве, подужи и разгранат, а како је и садржај приповедања мучан, замор читања био би очекиван. Лаким пером умешног писца отац Саво Јовић је овај потенцијални проблем узете теме пребродио.

Потпуно прикладно испред поглавља "Ликвидирања свештенослужитеља СПЦ" аутор књиге као мото даје Тропар Светим новомученицима српским. Кратке повести о злочинима који су у том злехудом времену почињени над свештеницима, сва три реда наше Цркве, ужасавајуће су сведочанство, поготову ако се зна да су убијени на правди Бога. То набрајање страдања и умирања наших презвитера највише подсећа на књигу исте тематике "Крстом, пером и мачем" проте Боже Јокановића где се именују многи мучени и убијени свештеници у 19. и 20. веку, што од Турака, што од усташа, што од Немаца и других окупатора, што од комуниста.

Наравно, неизбежна су и поређења, тачније успостављање многих подударности "Утамничене цркве" са страницама чувеног "Архипелага Гулага" Александра Солжењицина. Једина разлика у страдању руског и српског свештенства у тоталитарном двадесетом веку јесте квантитавна, наравно на страни руског свештенства, али размере погубних дејстава безбожне комунистичке идеологија по ова два народа и њихових свештених лица скоро да су једнаке.

У следећем поглављу ("Хапшења, прогон и робијање митрополита и епископа СПЦ") представљају нам се нешто дуже повести о прогањаним црквеним великодостојницима. Мећу тим приповестима посебно се истиче она о Митрополиту дабробосанском Нектарију Круљу по количини несреће, јер је овај страдалник, поред осталих мучења, којима је био изложен, доживео организовано линчовање од стране народа "вођеног пресвученим припадницима УДБЕ и милиције". Томе је претходила безумна хајка против Митрополита у јавном мњењу Босанског Петровца и околних места у чему су, да цинизам буде већи, предњачили такозвани Срби, то јест богоборци. Ни други у овом тексту поменути великодостојници Српске православне цркве нису понели мањи терет на сопственим плећима и трновит венац на главама, служећи постојано Господу Исусу Христу. Они су својим надљудским трпљењем, силном кроткошћу сведочили веру у Бога живога и, верујемо, удостојили се Царства Божјег. Придодавши своје Богом просветљене душе Небеској Србији која је непојмљиво велика и бди над нама.

А небеска Србија је заправо Црква, заједница живих и уснулих душа у Христу. Она ће нам бити јемац пред Господом ако не посрнемо и не испустимо завет наших светих предака. Јер, делима се Љубав исказује, па се и од нас, данашњих преосталих Срба очекују лично узрастање и подвиг - жртва за Бога - спремност да се све подреди чистом срцу и богонадахнутом делању у славу Божију.

Сви мученици које смо овом књигом, поред осталог, упознали одлучно су остали на стази Јагњета, а крв њихова пашће, ако већ није, на главе њихових џелата. Зато је ово време прочишћења када се рачуни своде и свакоме се даје прилика да у све већем броју знакова препозна да је свет пред Исходом, а то је Последњи суд кад долази Прави Судија да мери свакоме по правди Бога небескога.

Професор Растко Јевтовић

ПРОТОЈЕРЕЈ САВО Б. ЈОВИЋ
УТАМНИЧЕНА ЦРКВА
Страдање свештенства Српске Православне Цркве
од 1945. до 1985. године

ПОМЈАНИК

Митрополити

Арсеније Брадваревић
Дамаскин Грданички
Јоаникије Липовац
Јосиф Цвијовић
Нектарије Круљ

Епископи

Варнава Настић
Василије Костић
Венијамин Таушановић
Иринеј Ћирић
Јован Илић
Макарије Ђорђевић
Павле Стојчевић, сада Патријарх српски

Архимандрити

Ава Јустин Поповић
Атинагора Милановић
Леонтије

Игумани

Венијамин Николић
Макарије Поповић
Павле Панић
Наум Милковић

Синђел

Амвросије

Јеромонаси

Александар Перовић
Антоније Драговић
Антоније Стевановић
Василије Стрелчек
Венијамин Николић
Владимир Кубански
Георгије Бојић
Георгије Сулић
Генадије Грбић
Гојко Ристић
Димитрије Радмановић
Иларион
Иларион Живанов
Иларион Каназир
Исакије Коширин
Јаков Арсовић
Јелисеј Поповић
Јероним Половина
Јона Вејиновић
Јован Веселиновић
Јустин Дамјановић
Ксенофонт
Макарије Новаковић
Макарије Поповић
Максимилијан Зељајић
Мелентије Пешић
Михаило Ђусић
Михаило Валендерић
Митрофан Мартиновић
Нестор Оцић
Никодим Секулић
Пахомије Краљ
Пахомије Латинчић
Рафаило Бабић
Сава Дражилов
Сава Лисјак
Сергије Михаиловић
Севастијан
Симеон Ђачанин
Стефан Живковић
Стефан Чакић
Теофан Грујић
Фотије Јосифовић

Свештеници

Александар Бојовић
Александар Јанчић
Александар Јевремовић
Александар Митић
Александар Николић
Александар Средојевић
Алексеј Кришко
Андреја Арсић
Андреја Димитријевић
Андрија Влајковић
Андрија Раичевић
Андрија Раичевић
Антоније Цвитановић
Антоније Јакшић
Антоније Непомњашик
Аранђел Стаменковић
Арсеније Лазаревић
Атанас Поповски
Блажо Мартиновић
Божидар Ђикић
Божидар Арсић
Божидар Димитријсвић
Божидар Ћосовић
Божидар Јовановић
Божидар Јовић
Божидар Караџић
Божидар Лукић
Божидар Марковић
Божидар Милошевић
Божидар Стефановић
Божина Минић
Бошко Живадиновић
Бошко Савић
Богомир Поповић
Богомир Поповић
Богољуб Јосић
Богољуб Јовановић
Богољуб Николић
Богосав Ковачевић
Борис Ливанов
Борислав Димитријевић
Боро Симоновић
Бошко Поповић
Бранислав Шабић
Бранисллв Павић
Бранко Ђаковачки
Бранко Јакић
Бранко Поповић
Будимир Соколовић
Вајко Спасојевић
Васа Петровић
Василије Довганић
Велимир Иванчевић
Велимир Лазаревић
Велимир Лазаревић
Велимир Мијатовић
Велимир Савковић
Витомир Пурић
Владан Ковачевић
Владета Лукић
Владимир Вешовић
Владимир Димитријевић
Владимир Иванчевић
Владимир Кнежевић
Владимир Крукин
Владимир Лазаревић
Владимир Радзјанко
Владимир Славковић
Влајко Шољевић
Војин Синџић
Војин Инђић
Војислав Алексић
Војислав Марковић
Војислав Мијатовић
Вукашин Ристивојевић
Глигорије Баљошевић
Гојко Кривокапић
Гљеб Квјатковски
Данило Бјелокосић
Данило Ћућан
Данило Шиљак
Десимир Миколић
Десимир Никитовић
Димитрије Алимпијевић
Димитрије Јакшић
Драгослав Величковић
Драгослав Вељковић
Драгутин Маринковић
Драгутин Павић
Драгутин Радовановић
Душан Иванчевић
Душан Константиновић
Душан Кордић
Душан Крсмановић
Душан Летић
Душан Митошевић
Душан Млађеновић
Душан Поповић
Душан Поповић
Душан Пријовић
Душан Радовановић
Душан Радовић
Душан Веселиновић
Ђорђе Божиновић
Ђорђе Грујица
Ђура Марјановић
Ђуро Грујица
Жарко Поповић
Жарко Томовић
Жива Болдорац
Живан Савић
Живан Срећковић
Живојин Арковић
Живојин Арсић
Живојин Жикић
Живојин Марковић
Живојин Трајковић
Живорад Марић
Живко Тодоровић
Здравко Живковић
Илија Бућин
Илија Косијер
Илија Ракић
Илија Ранковић
Иван Петровић
Иван Петровић
Јанко Станић
Јосиф Јосић
Јован Аврамовић
Јован Благојевић
Јован Гајић
Јован Келић
Јован Кукић
Јован Марчетић
Јован Обреновић
Јован Прерадовић
Јован Тонић
Јован Улетиловић
Кајица Кострешевић
Константин Константиновић
Коста Јовановић
Кузман Софронијевић
Лазар Чавић
Лазар Новаковић
Димитрије Коларов
Добрислав Поповић
Добривоје Јаковљевић
Добривоје Страњаковић
Добросав Петрушић
Драшко Милетић
Драги Раковић
Драгомир Обрадовић
Драгомир Никетић
Драгомир Петровић
Драгољуб Дамјановић
Драгољуб Јовановић
Драгољуб Марковић
Драгољуб Младеновић
Драгољуб Васић
Драгољуб Савић
Драгољуб Стевановић
Драгољуб Шиљак
Драгослав Обућина
Леонид Костиљев
Лука Почек
Лука Видаковић
Лука Вујаш
Лука Марчетић
Љубиша Бојић
Љубиша Динић
Љубиша Динић
Љубивоје Милошевић
Љубодраг Петровић
Љубомир Стојановић
Манојло Говедарица
Манојло Крга
Марко Живковић
Марко Кусовац
Марко Солар
Марко Срдић
Михаил Шарић
Михаило Шарик
Михаило Шорик
Михаило Боргић
Михаило Цветковић
Михаило Дашић
Михаило Гачић
Михаило Газивода
Михаило Котљаревски
Михаило Радић
Михаило Урошевић
Миладин Бајазетов
Миладин Петровић
Милан Жорић
Милан Барнаћ
Милан Богдановић
Милан Цигановић
Милан Кевић
Милан Клисић
Милан Мијић
Милан Милић
Милан Пашић
Милан Сретеновић
Милан Топаловић
Милан Туцовић
Миле Арежина
Миле Бојковић
Миле Николић
Миленко Сердаревић
Милија Лачковић
Миливоје Рабриновић
Миливоје Тирнанић
Милисав Дракуловић
Мило Навала
Милоје Михаиловић
Милош Поповић
Милош Јефтић
Милош Јоксимовић
Милоје Јанковић
Милорад Цветковић
Милорад Балабан
Милорад Јовановић
Милорад В. Николић
Милорад Николић
Милорад Николић
Милорад Петровић
Милорад Поповић
Милорад Поповић
Милорад Стојановић
Милован Глоговац
Милован Поповић
Милутин Продановић
Милутин Раденковић
Милутин Стојановић
Миодраг Михајловић
Миодраг Миленовић
Миодраг Обућина
Мирољуб Јосифовић
Мирослав Глушац
Мирослав Милошевић
Митар Вујисић
Митар Вујисић
Михаило Милошевнћ
Михајло Јевђевић
Младен Николић
Момчило Гргуревић
Наум Спирић
Неђо Јањић
Недељко Алвир
Недељко Ракочевић
Недељко Стреличић
Никифор Кукавчић
Никодим Новаковић
Никола Ђорђевић
Никола Богуновић
Никола Мандић
Никола Марковић
Никола Пејовић
Никола Синкевић
Никола Спасић
Никола Тасић
Николај Сињкевић
Никон Миљковић
Новица Поповић
Панто Булатовић
Паун Протић
Павле Дожић
Павле Врбица
Перко Ђиповић
Петар Жорж
Петар Лукић
Петар Попов
Петко Цировић
Петроније Миљковић
Предраг Радовановић
Раде Мачкић
Раде Тешовић
Раденко Глигић
Радмило Милићевић
Радоје Ђуришић
Радомир Поповић
Радосав Кнежевић
Радован Нововић
Радуле Божовић
Ратко Граовац
Ратомир Дугалић
Ратомир Милићевић
Ратомир Миличевић
Рашко Милачић
Ристо Антоновић
Сава Банковић
Сава Мартиновић
Саво Јовић
Саво Ружић
Саво Шиљак
Сибин Станковић
Симеон Франета
Симо Кантар
Симо Кондић
Симо Франетић
Синиша Јовановић
Синиша Вранић
Славко Поповић
Славко Поповић
Славољуб Пантић
Софроније Ивановић
Слободан Радојчић
Србислав Блажић
Србољуб Булић
Средоје Чутовић
Станимир Апостоловић
Станислав Секулић
Станислав Васиљевић
Станко Ћирковић
Станко Лазаревић
Станко Шаулић
Станоје Жикић
Стеван Балшић
Стеван Марјанац
Стеван Стошић
Стеван Влачић
Стојан Цветковић
Стојан Петрићевић
Стојан Савић
Стојан Станковић
Стојица Поповић
Светолик Швабић
Светозар Лотика
Светозар Стојановић
Тихомир Балшић
Тодор Кондић
Тодор Трипуновић
Томаш Томашевић
Томислав Јовановић
Томислав Стојановић
Трифун Аранђеловић
Цветан Нецић
Цвико Мојић
Чедомир Кујунџић
Чедомир Симић

Игуманија

Екатерина

Монахиње

Ксенија
Леонида
Тајсија

Ђакони

Гаврило Ковачина
Младен Ружић
Петко Јовановнћ
Сава Чанчаревић
Симеон Сакуљ
 

Попадије

Катарина Ружа

Искушеник

Дика Лазаревић

Богослови

Божидар Дрињаковић
Драган Новаковић
Драган Степковић
Драгољуб Драгојловић
Драгослав Илић
Милан Ђокић
Милан Калаузов
Милан Милеуснић
Мирослав Милак

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЕМАНУИЛ О ВИЂЕЊИМА И ПОЈАВАМА ИЗ НЕВИДЉИВОГ СВЕТА

Сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам себи познат, I Коринћ. 13, 12.

Изнећемо овде само неколико примера виђења, појава и јављања из оног невидљивог света. Нека нико не помисли да је ово спиритизам. Далеко од тога! Ми осуђујемо спиритизам исто онако као и гатарство. И Библија ставља обоје у једну исту категорију. Јер спиритизам је намерно изазивање духова; заигравање са духовима из радозналости. Међутим јављања из духовног света, која долазе неочекивано и неизазвано, јесу јављања којима црква поклања озбиљну пажњу. Ми желимо да изнесемо пред наше читаоце неколике примере оваквих јављања.

О ДУШИ ЈЕДНОГ ПИЈАНЦА

Сундар Синг пише о једној својој визији: "Једном видех ја у свету духова један дух који је под грижом савести трчао тамо амо као луд. Један ангел рече: Овај човек могао је у свету да се покаје и обрати Богу, али кадгод би га почела савест гристи због греха, он је угушивао глас савести пићем. Потрошио је све своје имање, упропастио породицу и најзад извршио самоубиство. Сада као побеснео пас јури тамо амо мучен савешћу. Ми смо ради да му помогнемо али нас у томе спречава његова покварена природа. Сада је душа његова нага и сав духовни свет може да види његов грешни живот. Зато он и бежи у таму међу духове зла, да би избегао муке које му наноси светлост".

ПОВЕСТ О ИГРИ ДЕМОНА СА ЉУДИМА

У књизи о Меланији затворници Елецкога манастира описује се један догађај сличан ономе што се случио са светим Симеоном Столпником. Једне ноћи после дуге молитве, села Меланија на прагу своје ћелије да мало одахне. Наједном покаже јој се огњена колесница и младић у белом оделу, који јој каже: "Приђи о Богом возљубљена и прими плату за своје трудове. Послао је Бог мене, ангела свога, да те пренесем у рајска насеља, где те очекује сестра твоја Катарина" (која је тек била умрла). Чувши вест о својој љубљеној сестри, Меланија се заборави те се не прекрсти него седне у кола, и крилати коњи полете с њом некуда. У том се Меланија прекрсти, и све одједном ишчезне, а издалека се зачује пакосан смех. Страх обузме Меланију. Она погледа око себе и види да се налази на ивици једне ћуприје близу воденице - за мало па да падне с ћуприје у реку. Од ужаса она крикне из све снаге и онесвешћена падне на ћуприју. Њен крик чују људи у воденици, истрче и нађу познату им испосницу на ћуприји ван себе. Зачуде се веома, одкуд она у то ноћно време на том месту, узму је и пренесу у манастир полумртву.

О СМРТИ ИЗ ПОСЛУШНОСТИ

У животопису светог Серафима Саровског записано је једно од страшних чудеса тога свеца, које се догодило 1932. године. Михаило Васиљевић Мантуров, велики добротвор девојачког манастира у Дивјејеву, разболео се на смрт. У њега је била сестра монахиња Јелена. Позове отац Серафим ову Јелену, па јој рекне: "Радости моја, хоћу да ти дам једно послушање ... Да ли ћеш га примити, сестро? Јелена одговори, да је она увек готова на свако послушање, "Добро онда, радости моја, продужи отац Серафим. Ето видиш ли, твој брат Михаило лежи код нас болестан, и дошло је време да он умре, међутим он је потребан мени, потребан је обитељи нашој, сиротама нашим. Ево ти дакле послушања: Умри ти, сестро, место Михаила! Јелена одмах одговори: "Благослови, оче!" По том је Серафим дуго говорио Јелени о смрти и вечном животу. На једном се Јелена смути и викне: "Оче, ја се бојим смрти!" На то ће њој свети човек: "А зашто ми да се бојимо смрти, радости моја? За мене и за тебе биће само вечна радост". Чим се Јелена растала са оцем Серафимом, падне у постељу и - умре, а брат њен Михаило оздрави. Пред смрт је радосно клицала: Ево га иде, ево!... Ево и ангела! Али ко је то? Ево и две гадне наказе. То су демони! Али они су немоћни према мени; ништа ми не могу учинити". Уочи Тројица умре Јелена. Унесу јој тело у храм. За време литургије на дан Тројице присутни су видели на лицу њеном како се три пута осмехнула у мртвачком сандуку. - Свети Серафим је доцније говорио о Јелени, да се посветила.

ПОВЕСТ О ПОЈАВИ АНГЕЛА И О ПОМАЗАЊУ

Бивши старешина манастира Хилендара, покојни архимандрит Рафаило причао нам овај необичан случај из свог живота. На годину дана, вели, пре мога одласка у Свету Гору је сам спавао једне ноћи у соби у једном кревету са мојим зетом. Ноћу се пробудим. У том дође изнад мене један човек са крилима па се спусти на мене и својим лицем додирне моје лице. Потом се диже и помаза ме нечим по челу у виду крста. Онда га наједном нестаде. Ја се додирнем прстима по челу, и напипам нешто као мед на челу. И осетим неки неописано диван мирис. Мој зет се при томе догађају није пробудио. Сутрадан сви укућани који су ушли у ту собу говорили су да осећају неки изванредан мирис у њој. И мирис тај трајао је у соби неколико дана.

О ОБНОВЉЕЊУ ИКОНА У ХАРБИНУ

Прича нам владика Димитрије из Харбина: Нека госпођа Корнеј, супруга руског пуковника, подарила храму у Дому Милосрђа у Харбину две старе иконе. Једно је била икона Пресвете Богородице а друго икона светог Николе. Чувени руски уметник у Харбину Волоченко испитао обе иконе и нашао, да су старе око 200 година. Икона Богородице представљала је "Всјех скорбјашчих радост". Лице Богоматере није се распознавало осим само у контурама. Около њеног лика с обе стране били су неки свеци. Од ових ја сам могао само наслутити лик светог Николе. Икона Богородичина стајала је на налоњу за целивање, те је тако била позната свима православним у граду. Одједном се примети, да се икона просветљује и бива јаснија. Волоченко је ишао сваке недеље у цркву, и сваке недеље видео је икону светлију и јаснију. Најзад је икона постала сасвим јасна. Видело се лице Богоматере и 13 светаца с једне стране а 13 с друге стране њене. Сви свеци били су узнани. Међу овима био је и лик светог Антипе Пергам- ског, који се спомиње у Откровењу. Ово је особито обра- довало госпођу Корнеј, јер се у њиховој фамилији много поштовао и славио свети Антипа. Највише нас је зачуђивало то што се златни ореол око главе Богородичине сијао чак и испод воска, то јест кроз восак, којим је икона била покапана. Ово обновљење иконе узбудило је и обрадовало све Русе на Далеком Истоку.

О СПАСОНОСНОМ ОСЕЋАЊУ СТРАХА ОД БЛИЗИНЕ НЕПРИЈАТЕЉА

Читали смо много и слушали, како су људи осећали велики страх када им се зли дух приближио. Но тај страх осећа непокварен човек и од близине човека непријатеља. И то осећање страха не вара. За покојног архимандрита Амвросија из манастира Миљкова прича се један доживљај, који је он за живота често понављао својим друговима. Кад је он, као Владимир Зиновјевич Курганов, завршио философски факултет, ступио је у војну јункерску школу. Као таквог затекла га револуција у Русији. Он је на скуповима народа отворено говорио против комуниста, због чега је био гоњен од ових као непријатељ. Видећи себе у опасности, Курганов се на коњу упутио у једно село јужне Русије, где је живео његов ујак свештеник. После дугог јахања стигне он у ноћ ујаковој кући. Но кад је био до саме куће њега обузме такво осећање страха и жалости, да он није могао одолети. Сам себи је давао разлоге, храбрио се, и хтео је сјахати, но никако није могао. Пројахао је поред ујакове куће и отишао у друго село где је коначио. Сутрадан добије он извештај да су бољшевички агенти претходне вечери вршили претрес куће његовог ујака тражећи њега, Курганова. Тако се он спасао и после избегао на Балкан.

О ЧУДУ БОЖЈЕМ НА РУМУНСКОМ ЧОБАНИНУ

У румунском селу Магловигу догодило се чудо Божје. Новине то описују ових дана на дугачко и на широко. Чобанин Петраке Лупу, човек ожењен, и отац једног детета, чувао је туђе овце 15 година. Он је био потпуно глув и безмало нем, тако да се објашњавао више рукама но језиком. У петак по Тројицама јави му се један старац беле браде на путу и заповеди му да иде и позове народ на покајање, да не би од суше сав пропао. Чобанин се уплаши од те визије, и не учини заповеђено. Идућег петка опет му се јави исти старац на истом месту и поново му заповеди оно исто. Опет чобанин не учини. Трећег петка иста визија на истом месту. Старац му оштро припрети, да ако не учини што му је заповедио зло ће проћи. У том часу чобанин прочује и проговори. Оде одмах и јави народу у свом селу и свештенику све што му се јавило и заповедило. И одмах му буде на души лако. Тада навали свет к њему у хиљадама, и он је понављао и до данашњег дана понавља причу о визији својој. И многи који искрено верују бивају исцељени: слепи виде, и глухи чују, и неми говоре. Лекари су утврдили да су сви ти случајеви чудесног исцелења достоверни. Држава је дала попуст на железницама за вожњу у село Магловит. Патријарх румунски одобрио је да се сазида црква на месту визије. Сакупљено је одмах један милион леја за ту сврху. Узбуђење је у Румунији огромно. На сто хиљада људских бића свакодневно креће се попут села Магловита да види човека Божјега.

О ВИЂЕЊУ РАСПЕТОГА НА ЗАБАВИ

Књаз Жевахов причао нам о знаменитом Н.Н. Непљујеву, великом хришћанину и друштвеном реформатору. Непљујев по мајци био је у сродству са баварском краљевском кућом Вителсбаха. Па као веома богат и млад човек није знао чему да се ода, те потражи дипломатску службу. Буде постављен при двору краља баварског у Минхену. Но једном кад се давао дворски бал, догодило се нешто Непљујеву, што је потпуно обрнуло његов карактер и ток живота. У програму те вечери била је и једна тачка: соло свирање на виолончелу. Кад је свирка почела на овом инструменту, Непљујев се био издвојио од друштва и стајао је сам уза зид, пажљиво слушајући свирку. Наједном у блиставој дворани он погледа и виде на супротном зиду Распеће - крст Христов и Христа на крсту. И место музике он чује гласно јецање са крста, које је за његове уши потпуно угушивало свирку на виолончелу. Он се почео трести од страха и ужаса. Изашав из дворане којекако отишао је у свој стан. Одмах потом он је дао оставку на дипломатску службу, вратио се у Русију на своје имање и у повучености почео читати јеванђеље. Своје баснословно имање све је жртвовао на цркве и сиротињу. Нарочито се трудио на оснивању хришћанских радних братстава.

О СЛАВНОМ ВИЂЕЊУ ХРИСТА СПАСИТЕЉА

Једном се јавио Христос преподобном Серафиму Саровском кад је овај као млад ђакон служио литургију са јеромонасима: Пахомијем и Јосифом. О томе је сам Серафим причао следеће: "После малога входа огласим ја убоги са царских двери: Господе, спаси благочестиве! и кад сам ораром заокружио према народу и рекао: и во вјеки вјеков, озари ме луча као од сунчане светлости. Погледав на то сијање ја сам видео Господа и Бога нашега Исуса Христа у облику Сина човечијега, блештећег небесном светлошћу и окруженог небесним силама: ангелима, архангелима, херувимима и серафимима, као неким ројем пчела, како иде на ваздуху од западних врата храма. Кад се приближио тако амвону, Господ је уздигао Своје пречисте руке, и благословио је служашче и предстојашче. Затим је ступио у Своју икону што стоји с десне стране царских двери. А ја, земља и пепео, сретајући тада Господа Исуса Христа на ваздуху, удостојио сам се нарочитог благослова од Њега. Срце се моје зарадовало, чисто и просвећено, у сладости и љубави према Господу".

Кад је ово видео, свети Серафим остао је као укопан на свом месту и није се могао маћи. Тада су му пришла два монаха и увели га у олтар. Три сата остао је он непомичан у олтару, не могући речи рећи. Само му се боја лица мењала, те је час био бео као снег а час опет румен.

О ПОЈАВИ СВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Дванаести пут јавила се Света Богомајка преподобном Серафиму Саровском на Благовести 1832. године. То је било изјутра. Код старца се десила манастирским послом старица Евдокија Ефремова у монаштву доцније названа Евпраксија. Прозорљиви старац рекао је Евдокији мало пре појаве: "Ах, радости моја! Каква нам се радост спрема у овај празник!" Онда почну читати акатисте, кад на једном зачује се шум као кад гора шуми од великог ветра. Зачује се потом појање веома умилно. Врата на келији сама се отворе, па блесак светлости, па мирис благоухани. Тада се јави Богомајка, и са њом ангели, па свети Јован Крститељ и свети Јован Богослов, па онда увенчане мученице. Варвара, Катарина, Текла, Марина, Евпраксија, Пелагија, Доротеја, Макрина, Јустина, Јулијана и Анисија. "Где смо ми? И ко је то?" питала је о. Серафима старица Евдокија. Тада Царица небесна рекне старици нека само приђе и свакога пита ко је он. И тако она је прилазила и питала, а свак је одговарао ко је. Потом се повео разговор између Пресвете и старца Серафима, који је трајао 3 сата. Старац се молио Богородици за своје монахиње, а она му је одговорила: "Ја ћу тебе, љубимче мој, у свему помоћи. Подај им послушаније; ако га испуне, биће с тобом и близу мене... Ко њих увреди, тај ће бити поражен од мене; а ко им послужи ради Господа, тај ће бити помилован пред Богом. Најзад каже Богородица старцу: Скоро ћеш, љубимче мој, бити с нама!" То се догодило на Благовести 1832. године а 2. јануара 1833. упокојио се преподобни Серафим. Старица Евдокија пак поживела је још дуго, и упокојила се 28. марта 1865. године.

КАКО СЕ ОФИЦИР УВЕРИО У ПОСТОЈАЊЕ ЂАВОЛА

Оптини старац Амвросије упитао једног посетиоца, да ли он верује да постоји ђаво? Па кад је добио потврдан одговор, он исприча овај случај: "А видите, неки одбацују то веровање, и држе да ђаво није ништа друго до олицетворење наших страсти. Такве мисли убацује сам непријатељ човечанства, да би га људи одрицали те да би он слободније на њих дејствовао. Но вероватно ви сте читали у новинама, како у неким домовима бивају чудне појаве: лете предмети сами од себе, чује се лупа, и много слично. То је дејство злих духова. А ево шта се једном догодило. О покладама седели у друштву официри, и међу њима старац војни свештеник. Повео се разговор о демонима. Сви официри одрицали су постојање њихово и исмејавали то као сујеверје, преостало из Средњег Века. Свештеник слушао дуго, па најзад рекао: "Ви, господо, не верујете у демоне, и мислите да су то скаске. А да ли неко од вас жели, да на себи искуси како заиста демони постоје?" Јави се један постарији официр. "Дођите к мени", рекне му свештеник. Отишао официр кући поповој и овај му да да чита молитвеник, нарочито Пресветој Богородици - (а молитве Богородици, примети старац Амвросије, ђаво нарочито мрзи). Нареди свештеник официру да почне читати молитвеник на Чисти Понедеоник и то у закључаној соби. Официр тако и поступи. Кад је почео официр читати молитве, он осети језу као да му мрави иду уз леђа. У уторак опет читао. Тада још јаче осети језу и ужас, и још више како му мрави иду уз леђа, а коса се диже у вис. Још осети као да неко корача око њега. Трећег дана опет почео читати, но тада чује јасно идење некога по соби, по том талас јаког и хладног ветра како га удара, и наједанпут чује подругљиви и дивљи крик: "А и ти гле дошао си на молитвеник!" Официр скочи ужаснут, откључа врата, дојури свештенику и рекне му: "Сада ја верујем у демоне!" (Душеполезное чтение, 1903, II стр. 219).

О ВИЂЕЊУ ПОКОЈНИКА И ЊИХОВОМ ДЕЈСТВУ

из мог Дневника

Једна старица у Београду прича нам о смрти свога мужа следеће: Мој покојни Љубо дуго је лежао узет у постељи. Није се могао сам маћи ни окренути. На неколико дана пред смрт он ми је говорио: Ево наше Руже! (а то је била наша ћерка која је умрла као девојка). Па онда опет: Ево и моје мајке, дошла да ме узме! Наједном почео се жалити страшно, како га хоће да удаве два црна човека. Ја сам морала седити крај њега и махати руком, да би га утишала. Једном ја изађем из његове собе. Кад се вратим, а он клечи украј кревета. Ја са страхом викнем: "Како си могао сићи сам с кревета'" А он ће ми на то рећи. "Па нисам сам; дошла наша Ружа, па ме узела и спустила!" "Та где је Ружа?" питам ја. "Та зар је не видиш, она је стално овде у соби са мном".

О ВИЂЕЊУ ЈЕДНОГА ДОКТОРА

Познати београдски лекар др Г. од младости је веровао у Бога. Када је 1915. године српска војска одступала пре- ко Албаније к мору, одступао и др Г. са својим сином. У Сан Ђовани морали су седети и чекати на лађу више дана. Спавали су под једним шатором. Падале су силне кише. А војска и народа било је на обали много. Сви су живели у потпуној неизвесности, шта ће бити с њима идућег дана. Отуда сви су били мрзовољни и тужни. Једне ноћи уђе др Г. под свој шатор веома тужан. Прекрсти се и легне на леђа, па се ухвати обема рукама за главу и рекне: "Та докле ће ово трајати, о, велики Боже! И кад ћемо се ослободити?" У том тренутку према њему на платну шаторском јави се овај знак, као светлошћу по тами исписане речи: "У Септембру 1918. године". Запрепашћен овом појавом др Г. није могао сву ту ноћ спавати. А сутрадан је то испричао својим пријатељима, који су опет то нама саопштили.

О СВЕТОМ НИКОЛИ У ХАРБИНУ

Прича нам владика Димитрије из Харбина следеће: На станици у Харбину некад су Руси ставили једну велику икону светог Николе, и она је ту стајала много година. Побожни Руси палили су свеће пред том иконом при поласку на пут или при срећном повратку с пута. На Русе угледали се и Кинези, па су и они лоштовали ту икону и пред њом палили свеће. Кад су руски безбожници узели железницу у своје руке, они су наредили да се та икона са станице уклони. Међутим томе се успротиве највише Кинези говорећи: Шта вам смета тај добри старац? Он ту стоји толике године, и ми нисмо од њега видели никаква зла. Не дамо да се он дира и уклања. Безбожници се уплаше народног протеста и оставе икону на свом месту. И тако, за чудо, неки десет година та је икона стајала на станици у Харбину под влашћу руских безбожника. Свети Никола није се дао кренути. То је још већма појачало ревност и православних Руса и нехришћанских Кинеза, да ту икону чувају и да пале свеће пред њом. После је та железница прешла у руке Јапанаца, и наравно икона је остала на свом месту до данашњег дана.

У овој 1935. години пак догодило се нешто што је још више скренуло пажњу целог Харбина на ту икону. Тамо иза Харбина има једно брдо крај реке Сунгаре. Власти су хтеле подизати тамо нешто, па је требало то брдо копати. Копало се дуго и много. Једнога дана играла се деца кинеска тамо под оним брдом где је било много откопано. Копањем брдо је било толико подривено, да је горњим делом надносило се и висило такорећи као неки кров. Ту се баш деца играла, кад им се на једном јави неки старац беле браде и рече им, да одмах одатле беже. Деца безвољно послушају старца плашећи се више његове појаве него чега другог. Тек што су се деца удаљила, падне оно брдо са страшним треском. Да су деца ту стајала, сва би изгинула. Кад то виде, деца јаве, да је такав и такав старац ту погинуо. Кад су радници откопали земљу, нису нашли старца. Неколико од оне деце нађу се после тога на станици, па кад погледају икону светог Николе, узвикну: Ето, то је онај старац што се нама јавио и што нас |е отерао испод оног брда!

О ПОЈАВИ СВЕТОГ НИКОЛЕ НА ЛАЂИ

Сликар Богданов Бјелски прича нам о једном чудесном догађају. Око 300 руских избеглих официра возило се једном лађом за Цариград. Кад су били у Јадранском мору ухвати их страшна бура. Бура је била незапамћена, и сви су се већ опраштали с овим светом. Наједном на лађи се појави свети Никола, достојанствен и миран, па рекне тројици официра, пред које је стао: "Не бојте се, спасени сте!" Одмах потом њега је нестало, а бура је престала. Бјелски је чуо ову причу у Дубровнику од очевица, једног од оне тројице официра који су видели појаву свеца Божијег на лађи у време оне страшне буре.

О ВИЂЕЊУ ЖЕНЕ УБИЦЕ

Прича нам један пријатељ из Пожаревца о некој жени која је убила свога мужа и смишљала план како да се ослободи. Решила је да га убије. И убије га заиста на тај начин, што му је на спавању укуцала ексер у теме. Ексер је остао у глави укуцан. А жена је навукла косу на тај ексер да се не види. Сви су држали да је тај човек умро природном смрћу. Али жену је дух убијеног мучио пуних 8 година. Осим других мучења дошло је и ово: кадгод би жена узела неко јело да једе, видела је у јелу читаве праменове косе. Она је требила јело од длака увек дуго и брижљиво, само да би могла јести. Али то се понављало непрестано. Овде нам пада на памет један овакав случај. Човек убио човека. И убица је остао непронађен. Но сваке године у дан извршеног злочина убица је видео крв у тањиру, у коме му се износило јело.

О СТАРИЦИ ОБАМРЛОЈ

Прича нам неко о једној старици из Ужица, која је умрла пре 30 година. Она је била богата удовица, но велика тврдица. Одгонила је сиромахе од себе, а просјаке је ружила и није им давала ништа. Једино добро дело у њеном животу било је то што је узела неко сирото девојче, те га држала код себе у кући, и хранила га и издржавала. Наравно, то девојче није бадава јело хлеб, него је трудом посведневним и верном службом својој госпођи зарађивало свој хлеб. Но догоди се, да она стара госпа умре. Лежала је мртва целу ноћ и сутрадан до подне. Све је било приправљено за њен погреб. Наједном она се поврати. Сва је била у ужасу и дрхтала је. Причала је, да се не могу исказати оне страхоте кроз које је душа њена за то време прошла. "И да ми, каже, није било овог детета, ја не бих могла издржати гледање оних страхота. Али добро које сам учинила овој сиротици, то ме је спасло. Кам да сам знала да више добра чиним". Она је причала о неком старом проти Ужичком, како у оном свету живи у великом добру и великој светлости и радости. Говорила је, како ништа веће не би могла пожелети него бити у оном свету заједно са оним покојним старим протом. Још је рекла, да јој је казао, како ћу умрети на Велики Петак. Кад је дошао први наредни Велики Петак, она се обуче у најбоље одело: либаде, тепелук, и остало старинско рухо, како се у то време носило. Но не умре те године на Велики Петак. Идуће године опет се тако била спремила за смрт на Велики Петак, али и тада не умре. Умрла је тек седме године на Велики Петак. За све ово време до смрти она је раздавала своју имовину и делила милостињу на све стране. И много се молила Богу. Седме године на Велики Петак она се обукла и позвала после подне своје комшинице и познанице, говорећи да ће умрети тога дана. Но како је она говорила тако сваке године, то су јој се жене гошће смејале тврдећи да она неће умрети. Но она умре тога дана.

КАКО ЈЕ СМРТНИЦИ ЈАВЉЕНО ИЗ ОНОГ СВЕТА КАД ЋЕ УМРЕТИ

Прича нам старица Ленка Ј. о смрти њене сестре Љубице. Кад је Љубица тешко била болесна, сродници њени бдили су око ње дан и ноћ. Па уморени од бдења позвали су Ленку да проведе једну ноћ код болеснице. Сваког часа очекивала се смрт Љубичина. Те ноћи са Ленком је при болесници била и Цаја сестра Љубичина. Љубица је почела говорити: "Ево мога брата Мике" (а овај Мика је као официр погинуо у време погибије Краља Александра Обреновића). "Дај ми, Мико, воде да пијем!" Присутне жене нису никога виделе, али после оних речи виделе су како Љубица испружа уста и као да пије воду. После тога Љубица је почела разговарати са својом умрлом мајком. И од ње је тражила воду да пије, и после као да је пила мљескала је устима слично човеку кад се напије воде. После тога болесница је напрегнуто слушала шта јој њена мајка говори. Па је одједном узвикнула: "Ах, много је то, мајко моја, много! Зар цео месец? Та то је страшно дуго и много!Онда је окренула главу на другу страну и заћутала. Кад су је Цаја и Ленка упитале, с ким то и шта то говори, болесница је одговорила: "То је моја мајка што је говорила са мном. Казала ми је, да се морам овако мучи- ти још цео месец дана. Замислите, ах, још цели месец!" То је било уочи Аранђелов-дана. Тачно на дан светог Николе, дакле после месец дана, Љубица је предала Богу своју душу.

ПОВЕСТ О УМИРУЋЕМ ГРОФУ

Прича нам игуманија из Хопова о покојној игуманији Катарини и о њеној утанченој духовности. Она је била из грофовске куће. Племићка по крви и по духу. Знала се добро с руским философом Соловјевим. Најчешће је говорила о животу после смрти, и очекивала је смрт с радошћу. Катарина је имала рођеног брата, грофа Андрију Ефимовског, кога је безгранично волела. Но тај њен брат није имао веру. То је сестру страшно жалостило и бринуло. Она се трудила да му докаже, давала му књиге - али све узалуд. Гроф Андрија као избеглица после револуције у Русији дошао је својој сестри у Хопово. Ту је и умро, после смрти Катаринине. Али пред смрт се мучио и викао из гласа. Викао је против неких мрачних прилика, које су га нападале са свих страна. Дању и ноћу дежурале су калуђерице у његовој соби, и крсним знамењем и молитвама одгониле мрачне силе од самртника. У трепету и ужасу испустио је најзад душу своју.

О БЕЗВЕРЦУ НА САМРТИ

Прича нам прота С. Гужвић из Тополе: Живео је у Тополи неки Св. М. Он се школовао у Паризу, но као Карађорђевац у оно време, кад су Обреновићи владали, није могао добити никакву државну службу. Тако он остане у Тополи, где је живео у својој кући. Тај човек изгубио је био у Паризу веру у Бога, те ништа није веровао, још је и јавно пред људима ругао се вери Божјој свуда и на сваком месту. Али се разболи и падне на самртничку постељу. Тада он призва проту Ђорђа Ђорђевића, па му се исповеди и рече: Јавља ми се неко непрестано и наређује ми: исповеди се и покај се, иначе нећеш моћи ни умрети ни живети. Онда га прота Ђорђе исповеди и причести, после чега он лако испусти душу.

О ГОРКОЈ СМРТИ ЖЕНЕ ГРЕШНИЦЕ

Прича нам једна сељанка од Ваљева о смрти њене комшинице. Кућа Живанића богата је и пред светом угледна. Но нико у њој није хтео знати за Бога ни за душу. Нити су у цркву ходили ни посте држали ни милостињу делили. Ових дана умрла је у тој кући жена. А. Њена смрт је за причу, као што је и њен сав живот био за причу. Као млада она је јурила за многим мушкарцима. Живела је и са својим девером, који се после због ње убио. Са својим мужем није говорила пуне четири године. Сама је причала, како је гњавила и тровала децу у себи, да не би рађала. Муж јој умре на Велики Понедељак ове године. Она му није хтела прићи у болести, иако сам јој говорила и ја и многи други, да би требала да оде умирућем мужу и с њим се опрости. На самртној постељи муж је прокуне: Да Бог да се у ранама распала! И заиста одмах по смрти мужа А. се разболи. Отворе јој се ране од појаса па све до стопала. Гледала сам је сву у гноју. Четири жене дизале су је и спуштале и чистиле. Никако није могла собом владати. Ударала је рукама око себе по ваздуху и викала: Одлазите! Идите! Та гоните ову децу од мене!

- Какву децу? питамо ми. Ми не видимо никакву децу. Али она је непрестано викала: Гоните их! Како их не видите? Ево их око мене и пужу се уза ме. - А то су она деца коју је она у себи гњечила и тровала. Ја сам јој више пута говорила: Позови, сестро, свештеника, па се исповеди и причести. Али се њој то није никако дало. Најзад је усаветујем и она позове свештеника. Но кад јој свештеник дође, њој се завеже језик, те му ништа није могла исказати. И тако после дуге и тешке болести, сва у ранама и смраду, једва испусти своју душу, јадна моја комшиница А.! И цело се наше село стресе од ужаса. И само се о њој сада говори.

ПОВЕСТ О БЕОГРАДСКОЈ ГРЕШНИЦИ

Из мог Дневника

Прича нам данас један свештеник београдски необичан догађај са једном развратном уличном женом у Београду. Једнога дана пред вече пошетала она по улицама својим скверним занатом. Кад је пролазила поред једне баште види она некога човека, како се веша. Везао конопац за грану дрвета и на једном намакнуо себи око врата. Жена хитро скочи преко ограде, извуче свој мали нож из џепа и пресече конопац, те човек падне на земљу већ онесвешћен. Она га трљала док није дошао к свести. Тада јој рече самоубица: "Зашто си то учинила? Ја не могу да живим, Немам нигде ништа. Због немаштине хтео сам свршити са овим чемерним животом". Жена извади све што је имала код себе новаца и да му, обећавши да ће га она и даље помагати док он не нађе рада. И продужи та жена свој непристојни посао, и део зараде до тог посла носила је оном сиромаху и давала на издржавање. Но после шест недеља падне жена у постељу тешко болесна. Позову јој свештеника. У присуству свештеника она је, већ на умору, почела говорити: "О, анђели Божји, зашто сте мени дошли? Зар ви не знате, како сам ја прљава и грешна жена?" Мало потом опет узвикне: "О, Господе Христе, зар си и Ти дошао к мени грешници? Чиме сам ја то заслужила? Зар само тиме што сам оног јадног бедника спасла од смрти? Авај мени недостојној! О како је велика милост Божја! "И то говорећи она испусти душу, и лице се њено засија као свећом осветљено. - Ето шта значи спасти душу једног човека. Ето како једно дело милости према ближњем покрива многе грехе!

ПОВЕСТ О ОЖИВЕЛОМ МРТВАЦУ

Причао нам владика шабачки Михаил о једном чудесном догађају за време док је он био старешина манастира Враћевшнице. У то време старешовао је у Драчи игуман Филотеј. Овај игуман буде једног дана позван у село Грбицу да опоја неког мртваца. Кад је опело свршено, допрате мртваца до гробља и спусте у гроб. Но наједном мртвац подигне поклопац. Народ се у страху разбегне. Остане сам калуђер. Овај присебно помогне оживелом мртвацу да устане. - Шта то чините са мном? упита човек. - Па ти си још јуче умро, рекне му калуђер. - Ево сад сам опет жив. И био сам стално жив у ономе свету; нисам смрти ни окусио. После тога тај човек живео је још 15 година. Све то време провео је у ћутању и молитви. Кад би навалили на њ да нешто каже он је уздишући говорио: Хвала Богу на милости Његовој, али боље ми беше на ономе свету.

О ВИДОВИТОСТИ САМРТНИКА

Причала нам је старица Ленка Јанић о једном необичном случају видовитости њенога пок. сина Тасе. Таса је умро пре три године. Уочи дана смрти он је почео викати: "Јадни Љубиша! Ено, мајко, Љубиша посече руку. Ено га како крв зауставља. Ено га завезује руку марамом. Донеси, мајко, столицу да седне Љубиша; сад ће он доћи!" А тај Љубиша је помоћник у једној трговини у кнез Михаиловој улици, и друг Тасин. Онда мој син Мика, прича, Ленка, брзо телефонира и зове Љубишу. Љубиша дође заиста са завијеном руком, и исприча нам како се малочас посекао пакујући неку хартију. Овај случај видовитости једног болесника све нас је запрепастио. Сутрадан ујутру Таса је предао Богу душу.

НЕОБИЧАН ДОЖИВЉАЈ БУГАРСКОГ УЧИТЕЉА

Кад смо били у Софији 1933. године, много се говорило о необичном доживљају једног бугарског учитеља, Барамова. Овај човек био је познат као велики безбожник. Но догоди се да му се жена разболи, и болест њена продужи се. Заморен од брига Барамов оде из Софије у једно село у госте неком свом другу. Једне ноћи у зору кад је он спавао сам у својој соби, затресе се његов кревет тако силно, да он скочи из постеље, па помисливши да је земљотрес потрчи те пробуди домаћина и све укућане. "Земљотрес, земљотрес!" викао је он. Сви се зачуде томе, јер нико није осетио ни најмањи потрес. Међутим учитељ је уверавао, да је он осетио веома јак земљотрес, од кога се потресао па чак и покренуо његов кревет. Кад оду у његову собу, нађу заиста да је кревет помакнут са свога места. То је било у 4 сата изјутра. У 6 сати стигне вест Барамову, да му је жена умрла у 4 сата тог истог јутра. Од тог времена Барамов постане веома побожан.

ПРИМЕРИ ИЗ БИБЛИЈЕ

Пророка Исаије виђење Господа. "Године које умрије цар Озија видјех Господа гдје сједи на пријестолу високу и узвишену, и скут му испуњаваше цркву. Серафими стајаху око њега, сваки имаше шест крила... и викаху: Свети, Свети, Свети је Господ над војскама. И рекох: јаох мени! погибох, јер сам човјек нечистијех усана а цара Господа видјех својим очима" (Иса, 6, 1 -).

Пророка Језекила виђење славе Божије (види Јез. 1, 4 -; 10, 1-).

Пророка Данила виђење будућносши у символичним сликама (Дан.гл. 7, гл. 8 и гл. 10).

Тајанствена рука у двору цара Валтазара написала је на дувару четири речи: Мене, Мене, Текел, Уфарсин. Ове речи нико није умео прочитати и протумачити осим пророка Данила, који прочита и рече цару: Твоје царовање бројено је и избројено; на мерилима си мерен и измерен, и нашао си се лак; царство твоје узима се од тебе и даје другом. Исте ноћи би убијен Валтазар цар а Дарије преузе царство. А то би све због тога што Валтазар у пијанству нареди те се донеше чаше, опљачкане из храма јерусалимског, и даде гостима да пију из њих. Тада се јави она тајанствена рука и написа оне четири речи на дувару (Дан. 5, 1-).

Виђење војске небеске. Када војска Сирска опколи град где живљаше пророк Јелисеј, уплаши се момак Јелисејев и викну: "јаох, шта ћемо сад? А пророк му рече: "не бој се, више је нашијех него њиховијех". И помоли се Јелисеј Богу говорећи: "Господе, отвори му очи да види. И Господ отвори очи момку, те видје, а то гора пуна коња и кола огњених око Јелисеја" (II Цар. 6, 1-17).

Појава Духа Светога. У виду огњених језика на апостолима (Дела Ап. 2, 1-).

Појава демона. Сатана се јавио дејством својим на праведном Јову. - Зли дух нападао Саула. - Сатана кушао Спаситеља у пустињи. - "Даде ми се ангел Сатане да ми чини пакости", говори за себе апостол Павле. - Зли духови ступили у разговор са Христом и молили га да их не изгони из људи.

Виђења апостола Павла. Видео силну светлост усред дана и чуо глас Христов из светлости (Дела Ап. 9, 1-). - Доцније био узнет у Рај, до трећега неба, и чуо "неисказане ријечи којијех човјеку није слободно говорити" (II Кор. 12, 3).

Виђење св. Јована Богослова. Књига Откривења, завршна књига Библије, и не садржи управо ништа друго до величанствена и страшна виђења онога света и судбоносне догађаје у човечанству до краја времена.

Из наведених примера, како ових старих тако и оних нових и најновијих, јасно је да река чудесних догађаја у свету, јављена на почетку стварања, никако нити се смањује нити пресушује, но бујно тече коритом времена и плави сваку генерацију људску. Не може јој се одолети. Нити се икако може појмити и објаснити без признања Бога и још једног света Божјега, света духовнога. Тај свет духовни за нас је стварност непобитна као што је дејство његово на овај видљиви свет очигледно и непрекидно.

Ово сазнање и убеђење испуњава срца наша неописивом радошћу. Па свесни да је Творац и Отац наш небески близу свакога од нас, и да нас Он прати Својим погледом и стварањем, ми радосно кличемо:

Емануил!

С нама је Бог!