УТАМНИЧЕНА ЦРКВА Страдање свештенства Српске Православне Цркве од 1945. до 1985. године

ВРЕМЕ ЈЕ ЗА ПОКАЈАЊЕ  ПРОТОЈЕРЕЈ САВО Б. ЈОВИЋ

Двадесети век, више нeго иједан период наше националне историје, био је поразан за српски род. Буктиња која је изазвала рушење српског домаћинства, породице, традиције и вере јесте комунизам, безбожна идеологија суновраћених богобораца. Српска православна црква је у свом осмовековном постојању пролазила кроз разна искушења и страдања што је очекиван положај верних Господу Исусу Христу, на крст распетом ради откупљења људских грехова. Но, изгледа да је по душу нашег народа комунистички терор био погубнији него турски или католичко-прозелитски; ови други бејаху православном становништву спољашњи непријатељи, јасно отелотворење Зла. А комунистичка пошаст је темељно завадила браћу, кумове, лозе и племена и, као ниједна друштвена формација пре њега, она је спровела латинску изреку - "човек је човеку вук" - у дело до крајности. Духовна пећина у којој се наш народ нашао, средином прошлог века, а са њим је, као и увек до сада, била његова Српска православна црква, јесте нешто што је у Срба небивало. Брозославија је из свих оружја потегла паљбу по свештеницима, богослужењима и храмовима Српске православне цркве, јер је уништење Православља био основни задатак компартијских "напредњака" и с тим у вези се разграђивала и наша национална традиција, гасило село као њено извориште, забрањивала много која песма која је свих претходних столећа будила у Србљу занос и понос, присилно су се брисали ћирилица, наши средњовековни споменици, храмови претварили у недостојне објекте или маузолеје, поништавала су се вековна српска знамењја, обичаји којих се наш род честито придржавао одвајкада.

У том апокалиптичном времену - кад се секира духовног и биолошког разарања Српства размахала, највећи терет патње и мучеништва ипак су понели свештеници Српске Православне Цркве. "Бог се драги на Србе разљути", како и не би кад, рецимо, читањем ове драгоцене књиге проте Сава Јовића, аутора више изузетних дела у савременој српској књижевности, сазнајемо каква зла су сами Срби наносили својим духовним пастирима у неколико претходних десетлећа. Ово јединствено штиво је заправо литерарно обликована документарна грађа о васцелом страдању припадника наше Цркве од 1945. до 1985. године. После уводног слова протојереј Саво Јовић даје следећа имена поглављима у свом делу: "Комунистички "јуриш" на Српску православну цркву", "Ликвидирања свештенослужитеља Српске православне цркве", "Хапшења, прогон и робијање митрополита и епископа Српске православне цркве" (као наслови поглавља појављују се имена одређених митрополита и епископа који су се својим хришћанским држањем удостојили да буду у том низу) и "Хапшења, прогон и робијање српских свештеника, монаха и монахиња".

Оно што је посебно важно - састављач овог "каталога судбина" пастира Српске Православне Цркве, ововремених мученика нигде не прибегава интерпретацијама или дорадама података, већ бележи или преноси запис по ономе како се нешто заиста десило. Једина његова интервенција је у дотераном језику текста којим нам се предочава ова ,уистину знаменита, историјска грађа. Наравно, композиција дела је осмишљена и логички образложена, ритам казивања је динамичан што доприноси одржавању пажње читаоца. Ово је важно с обзиром да је списак имена и догађаја, који се збирно може назвати полувековно нововремено сатирање Српске Православне Цркве, подужи и разгранат, а како је и садржај приповедања мучан, замор читања био би очекиван. Лаким пером умешног писца отац Саво Јовић је овај потенцијални проблем узете теме пребродио.

Потпуно прикладно испред поглавља "Ликвидирања свештенослужитеља СПЦ" аутор књиге као мото даје Тропар Светим новомученицима српским. Кратке повести о злочинима који су у том злехудом времену почињени над свештеницима, сва три реда наше Цркве, ужасавајуће су сведочанство, поготову ако се зна да су убијени на правди Бога. То набрајање страдања и умирања наших презвитера највише подсећа на књигу исте тематике "Крстом, пером и мачем" проте Боже Јокановића где се именују многи мучени и убијени свештеници у 19. и 20. веку, што од Турака, што од усташа, што од Немаца и других окупатора, што од комуниста.

Наравно, неизбежна су и поређења, тачније успостављање многих подударности "Утамничене цркве" са страницама чувеног "Архипелага Гулага" Александра Солжењицина. Једина разлика у страдању руског и српског свештенства у тоталитарном двадесетом веку јесте квантитавна, наравно на страни руског свештенства, али размере погубних дејстава безбожне комунистичке идеологија по ова два народа и њихових свештених лица скоро да су једнаке.

У следећем поглављу ("Хапшења, прогон и робијање митрополита и епископа СПЦ") представљају нам се нешто дуже повести о прогањаним црквеним великодостојницима. Мећу тим приповестима посебно се истиче она о Митрополиту дабробосанском Нектарију Круљу по количини несреће, јер је овај страдалник, поред осталих мучења, којима је био изложен, доживео организовано линчовање од стране народа "вођеног пресвученим припадницима УДБЕ и милиције". Томе је претходила безумна хајка против Митрополита у јавном мњењу Босанског Петровца и околних места у чему су, да цинизам буде већи, предњачили такозвани Срби, то јест богоборци. Ни други у овом тексту поменути великодостојници Српске православне цркве нису понели мањи терет на сопственим плећима и трновит венац на главама, служећи постојано Господу Исусу Христу. Они су својим надљудским трпљењем, силном кроткошћу сведочили веру у Бога живога и, верујемо, удостојили се Царства Божјег. Придодавши своје Богом просветљене душе Небеској Србији која је непојмљиво велика и бди над нама.

А небеска Србија је заправо Црква, заједница живих и уснулих душа у Христу. Она ће нам бити јемац пред Господом ако не посрнемо и не испустимо завет наших светих предака. Јер, делима се Љубав исказује, па се и од нас, данашњих преосталих Срба очекују лично узрастање и подвиг - жртва за Бога - спремност да се све подреди чистом срцу и богонадахнутом делању у славу Божију.

Сви мученици које смо овом књигом, поред осталог, упознали одлучно су остали на стази Јагњета, а крв њихова пашће, ако већ није, на главе њихових џелата. Зато је ово време прочишћења када се рачуни своде и свакоме се даје прилика да у све већем броју знакова препозна да је свет пред Исходом, а то је Последњи суд кад долази Прави Судија да мери свакоме по правди Бога небескога.

Професор Растко Јевтовић

ПРОТОЈЕРЕЈ САВО Б. ЈОВИЋ
УТАМНИЧЕНА ЦРКВА
Страдање свештенства Српске Православне Цркве
од 1945. до 1985. године

ПОМЈАНИК

Митрополити

Арсеније Брадваревић
Дамаскин Грданички
Јоаникије Липовац
Јосиф Цвијовић
Нектарије Круљ

Епископи

Варнава Настић
Василије Костић
Венијамин Таушановић
Иринеј Ћирић
Јован Илић
Макарије Ђорђевић
Павле Стојчевић, сада Патријарх српски

Архимандрити

Ава Јустин Поповић
Атинагора Милановић
Леонтије

Игумани

Венијамин Николић
Макарије Поповић
Павле Панић
Наум Милковић

Синђел

Амвросије

Јеромонаси

Александар Перовић
Антоније Драговић
Антоније Стевановић
Василије Стрелчек
Венијамин Николић
Владимир Кубански
Георгије Бојић
Георгије Сулић
Генадије Грбић
Гојко Ристић
Димитрије Радмановић
Иларион
Иларион Живанов
Иларион Каназир
Исакије Коширин
Јаков Арсовић
Јелисеј Поповић
Јероним Половина
Јона Вејиновић
Јован Веселиновић
Јустин Дамјановић
Ксенофонт
Макарије Новаковић
Макарије Поповић
Максимилијан Зељајић
Мелентије Пешић
Михаило Ђусић
Михаило Валендерић
Митрофан Мартиновић
Нестор Оцић
Никодим Секулић
Пахомије Краљ
Пахомије Латинчић
Рафаило Бабић
Сава Дражилов
Сава Лисјак
Сергије Михаиловић
Севастијан
Симеон Ђачанин
Стефан Живковић
Стефан Чакић
Теофан Грујић
Фотије Јосифовић

Свештеници

Александар Бојовић
Александар Јанчић
Александар Јевремовић
Александар Митић
Александар Николић
Александар Средојевић
Алексеј Кришко
Андреја Арсић
Андреја Димитријевић
Андрија Влајковић
Андрија Раичевић
Андрија Раичевић
Антоније Цвитановић
Антоније Јакшић
Антоније Непомњашик
Аранђел Стаменковић
Арсеније Лазаревић
Атанас Поповски
Блажо Мартиновић
Божидар Ђикић
Божидар Арсић
Божидар Димитријсвић
Божидар Ћосовић
Божидар Јовановић
Божидар Јовић
Божидар Караџић
Божидар Лукић
Божидар Марковић
Божидар Милошевић
Божидар Стефановић
Божина Минић
Бошко Живадиновић
Бошко Савић
Богомир Поповић
Богомир Поповић
Богољуб Јосић
Богољуб Јовановић
Богољуб Николић
Богосав Ковачевић
Борис Ливанов
Борислав Димитријевић
Боро Симоновић
Бошко Поповић
Бранислав Шабић
Бранисллв Павић
Бранко Ђаковачки
Бранко Јакић
Бранко Поповић
Будимир Соколовић
Вајко Спасојевић
Васа Петровић
Василије Довганић
Велимир Иванчевић
Велимир Лазаревић
Велимир Лазаревић
Велимир Мијатовић
Велимир Савковић
Витомир Пурић
Владан Ковачевић
Владета Лукић
Владимир Вешовић
Владимир Димитријевић
Владимир Иванчевић
Владимир Кнежевић
Владимир Крукин
Владимир Лазаревић
Владимир Радзјанко
Владимир Славковић
Влајко Шољевић
Војин Синџић
Војин Инђић
Војислав Алексић
Војислав Марковић
Војислав Мијатовић
Вукашин Ристивојевић
Глигорије Баљошевић
Гојко Кривокапић
Гљеб Квјатковски
Данило Бјелокосић
Данило Ћућан
Данило Шиљак
Десимир Миколић
Десимир Никитовић
Димитрије Алимпијевић
Димитрије Јакшић
Драгослав Величковић
Драгослав Вељковић
Драгутин Маринковић
Драгутин Павић
Драгутин Радовановић
Душан Иванчевић
Душан Константиновић
Душан Кордић
Душан Крсмановић
Душан Летић
Душан Митошевић
Душан Млађеновић
Душан Поповић
Душан Поповић
Душан Пријовић
Душан Радовановић
Душан Радовић
Душан Веселиновић
Ђорђе Божиновић
Ђорђе Грујица
Ђура Марјановић
Ђуро Грујица
Жарко Поповић
Жарко Томовић
Жива Болдорац
Живан Савић
Живан Срећковић
Живојин Арковић
Живојин Арсић
Живојин Жикић
Живојин Марковић
Живојин Трајковић
Живорад Марић
Живко Тодоровић
Здравко Живковић
Илија Бућин
Илија Косијер
Илија Ракић
Илија Ранковић
Иван Петровић
Иван Петровић
Јанко Станић
Јосиф Јосић
Јован Аврамовић
Јован Благојевић
Јован Гајић
Јован Келић
Јован Кукић
Јован Марчетић
Јован Обреновић
Јован Прерадовић
Јован Тонић
Јован Улетиловић
Кајица Кострешевић
Константин Константиновић
Коста Јовановић
Кузман Софронијевић
Лазар Чавић
Лазар Новаковић
Димитрије Коларов
Добрислав Поповић
Добривоје Јаковљевић
Добривоје Страњаковић
Добросав Петрушић
Драшко Милетић
Драги Раковић
Драгомир Обрадовић
Драгомир Никетић
Драгомир Петровић
Драгољуб Дамјановић
Драгољуб Јовановић
Драгољуб Марковић
Драгољуб Младеновић
Драгољуб Васић
Драгољуб Савић
Драгољуб Стевановић
Драгољуб Шиљак
Драгослав Обућина
Леонид Костиљев
Лука Почек
Лука Видаковић
Лука Вујаш
Лука Марчетић
Љубиша Бојић
Љубиша Динић
Љубиша Динић
Љубивоје Милошевић
Љубодраг Петровић
Љубомир Стојановић
Манојло Говедарица
Манојло Крга
Марко Живковић
Марко Кусовац
Марко Солар
Марко Срдић
Михаил Шарић
Михаило Шарик
Михаило Шорик
Михаило Боргић
Михаило Цветковић
Михаило Дашић
Михаило Гачић
Михаило Газивода
Михаило Котљаревски
Михаило Радић
Михаило Урошевић
Миладин Бајазетов
Миладин Петровић
Милан Жорић
Милан Барнаћ
Милан Богдановић
Милан Цигановић
Милан Кевић
Милан Клисић
Милан Мијић
Милан Милић
Милан Пашић
Милан Сретеновић
Милан Топаловић
Милан Туцовић
Миле Арежина
Миле Бојковић
Миле Николић
Миленко Сердаревић
Милија Лачковић
Миливоје Рабриновић
Миливоје Тирнанић
Милисав Дракуловић
Мило Навала
Милоје Михаиловић
Милош Поповић
Милош Јефтић
Милош Јоксимовић
Милоје Јанковић
Милорад Цветковић
Милорад Балабан
Милорад Јовановић
Милорад В. Николић
Милорад Николић
Милорад Николић
Милорад Петровић
Милорад Поповић
Милорад Поповић
Милорад Стојановић
Милован Глоговац
Милован Поповић
Милутин Продановић
Милутин Раденковић
Милутин Стојановић
Миодраг Михајловић
Миодраг Миленовић
Миодраг Обућина
Мирољуб Јосифовић
Мирослав Глушац
Мирослав Милошевић
Митар Вујисић
Митар Вујисић
Михаило Милошевнћ
Михајло Јевђевић
Младен Николић
Момчило Гргуревић
Наум Спирић
Неђо Јањић
Недељко Алвир
Недељко Ракочевић
Недељко Стреличић
Никифор Кукавчић
Никодим Новаковић
Никола Ђорђевић
Никола Богуновић
Никола Мандић
Никола Марковић
Никола Пејовић
Никола Синкевић
Никола Спасић
Никола Тасић
Николај Сињкевић
Никон Миљковић
Новица Поповић
Панто Булатовић
Паун Протић
Павле Дожић
Павле Врбица
Перко Ђиповић
Петар Жорж
Петар Лукић
Петар Попов
Петко Цировић
Петроније Миљковић
Предраг Радовановић
Раде Мачкић
Раде Тешовић
Раденко Глигић
Радмило Милићевић
Радоје Ђуришић
Радомир Поповић
Радосав Кнежевић
Радован Нововић
Радуле Божовић
Ратко Граовац
Ратомир Дугалић
Ратомир Милићевић
Ратомир Миличевић
Рашко Милачић
Ристо Антоновић
Сава Банковић
Сава Мартиновић
Саво Јовић
Саво Ружић
Саво Шиљак
Сибин Станковић
Симеон Франета
Симо Кантар
Симо Кондић
Симо Франетић
Синиша Јовановић
Синиша Вранић
Славко Поповић
Славко Поповић
Славољуб Пантић
Софроније Ивановић
Слободан Радојчић
Србислав Блажић
Србољуб Булић
Средоје Чутовић
Станимир Апостоловић
Станислав Секулић
Станислав Васиљевић
Станко Ћирковић
Станко Лазаревић
Станко Шаулић
Станоје Жикић
Стеван Балшић
Стеван Марјанац
Стеван Стошић
Стеван Влачић
Стојан Цветковић
Стојан Петрићевић
Стојан Савић
Стојан Станковић
Стојица Поповић
Светолик Швабић
Светозар Лотика
Светозар Стојановић
Тихомир Балшић
Тодор Кондић
Тодор Трипуновић
Томаш Томашевић
Томислав Јовановић
Томислав Стојановић
Трифун Аранђеловић
Цветан Нецић
Цвико Мојић
Чедомир Кујунџић
Чедомир Симић

Игуманија

Екатерина

Монахиње

Ксенија
Леонида
Тајсија

Ђакони

Гаврило Ковачина
Младен Ружић
Петко Јовановнћ
Сава Чанчаревић
Симеон Сакуљ
 

Попадије

Катарина Ружа

Искушеник

Дика Лазаревић

Богослови

Божидар Дрињаковић
Драган Новаковић
Драган Степковић
Драгољуб Драгојловић
Драгослав Илић
Милан Ђокић
Милан Калаузов
Милан Милеуснић
Мирослав Милак

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЕМАНУИЛ О ВИЂЕЊИМА И ПОЈАВАМА ИЗ НЕВИДЉИВОГ СВЕТА

Сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам себи познат, I Коринћ. 13, 12.

Изнећемо овде само неколико примера виђења, појава и јављања из оног невидљивог света. Нека нико не помисли да је ово спиритизам. Далеко од тога! Ми осуђујемо спиритизам исто онако као и гатарство. И Библија ставља обоје у једну исту категорију. Јер спиритизам је намерно изазивање духова; заигравање са духовима из радозналости. Међутим јављања из духовног света, која долазе неочекивано и неизазвано, јесу јављања којима црква поклања озбиљну пажњу. Ми желимо да изнесемо пред наше читаоце неколике примере оваквих јављања.

О ДУШИ ЈЕДНОГ ПИЈАНЦА

Сундар Синг пише о једној својој визији: "Једном видех ја у свету духова један дух који је под грижом савести трчао тамо амо као луд. Један ангел рече: Овај човек могао је у свету да се покаје и обрати Богу, али кадгод би га почела савест гристи због греха, он је угушивао глас савести пићем. Потрошио је све своје имање, упропастио породицу и најзад извршио самоубиство. Сада као побеснео пас јури тамо амо мучен савешћу. Ми смо ради да му помогнемо али нас у томе спречава његова покварена природа. Сада је душа његова нага и сав духовни свет може да види његов грешни живот. Зато он и бежи у таму међу духове зла, да би избегао муке које му наноси светлост".

ПОВЕСТ О ИГРИ ДЕМОНА СА ЉУДИМА

У књизи о Меланији затворници Елецкога манастира описује се један догађај сличан ономе што се случио са светим Симеоном Столпником. Једне ноћи после дуге молитве, села Меланија на прагу своје ћелије да мало одахне. Наједном покаже јој се огњена колесница и младић у белом оделу, који јој каже: "Приђи о Богом возљубљена и прими плату за своје трудове. Послао је Бог мене, ангела свога, да те пренесем у рајска насеља, где те очекује сестра твоја Катарина" (која је тек била умрла). Чувши вест о својој љубљеној сестри, Меланија се заборави те се не прекрсти него седне у кола, и крилати коњи полете с њом некуда. У том се Меланија прекрсти, и све одједном ишчезне, а издалека се зачује пакосан смех. Страх обузме Меланију. Она погледа око себе и види да се налази на ивици једне ћуприје близу воденице - за мало па да падне с ћуприје у реку. Од ужаса она крикне из све снаге и онесвешћена падне на ћуприју. Њен крик чују људи у воденици, истрче и нађу познату им испосницу на ћуприји ван себе. Зачуде се веома, одкуд она у то ноћно време на том месту, узму је и пренесу у манастир полумртву.

О СМРТИ ИЗ ПОСЛУШНОСТИ

У животопису светог Серафима Саровског записано је једно од страшних чудеса тога свеца, које се догодило 1932. године. Михаило Васиљевић Мантуров, велики добротвор девојачког манастира у Дивјејеву, разболео се на смрт. У њега је била сестра монахиња Јелена. Позове отац Серафим ову Јелену, па јој рекне: "Радости моја, хоћу да ти дам једно послушање ... Да ли ћеш га примити, сестро? Јелена одговори, да је она увек готова на свако послушање, "Добро онда, радости моја, продужи отац Серафим. Ето видиш ли, твој брат Михаило лежи код нас болестан, и дошло је време да он умре, међутим он је потребан мени, потребан је обитељи нашој, сиротама нашим. Ево ти дакле послушања: Умри ти, сестро, место Михаила! Јелена одмах одговори: "Благослови, оче!" По том је Серафим дуго говорио Јелени о смрти и вечном животу. На једном се Јелена смути и викне: "Оче, ја се бојим смрти!" На то ће њој свети човек: "А зашто ми да се бојимо смрти, радости моја? За мене и за тебе биће само вечна радост". Чим се Јелена растала са оцем Серафимом, падне у постељу и - умре, а брат њен Михаило оздрави. Пред смрт је радосно клицала: Ево га иде, ево!... Ево и ангела! Али ко је то? Ево и две гадне наказе. То су демони! Али они су немоћни према мени; ништа ми не могу учинити". Уочи Тројица умре Јелена. Унесу јој тело у храм. За време литургије на дан Тројице присутни су видели на лицу њеном како се три пута осмехнула у мртвачком сандуку. - Свети Серафим је доцније говорио о Јелени, да се посветила.

ПОВЕСТ О ПОЈАВИ АНГЕЛА И О ПОМАЗАЊУ

Бивши старешина манастира Хилендара, покојни архимандрит Рафаило причао нам овај необичан случај из свог живота. На годину дана, вели, пре мога одласка у Свету Гору је сам спавао једне ноћи у соби у једном кревету са мојим зетом. Ноћу се пробудим. У том дође изнад мене један човек са крилима па се спусти на мене и својим лицем додирне моје лице. Потом се диже и помаза ме нечим по челу у виду крста. Онда га наједном нестаде. Ја се додирнем прстима по челу, и напипам нешто као мед на челу. И осетим неки неописано диван мирис. Мој зет се при томе догађају није пробудио. Сутрадан сви укућани који су ушли у ту собу говорили су да осећају неки изванредан мирис у њој. И мирис тај трајао је у соби неколико дана.

О ОБНОВЉЕЊУ ИКОНА У ХАРБИНУ

Прича нам владика Димитрије из Харбина: Нека госпођа Корнеј, супруга руског пуковника, подарила храму у Дому Милосрђа у Харбину две старе иконе. Једно је била икона Пресвете Богородице а друго икона светог Николе. Чувени руски уметник у Харбину Волоченко испитао обе иконе и нашао, да су старе око 200 година. Икона Богородице представљала је "Всјех скорбјашчих радост". Лице Богоматере није се распознавало осим само у контурама. Около њеног лика с обе стране били су неки свеци. Од ових ја сам могао само наслутити лик светог Николе. Икона Богородичина стајала је на налоњу за целивање, те је тако била позната свима православним у граду. Одједном се примети, да се икона просветљује и бива јаснија. Волоченко је ишао сваке недеље у цркву, и сваке недеље видео је икону светлију и јаснију. Најзад је икона постала сасвим јасна. Видело се лице Богоматере и 13 светаца с једне стране а 13 с друге стране њене. Сви свеци били су узнани. Међу овима био је и лик светог Антипе Пергам- ског, који се спомиње у Откровењу. Ово је особито обра- довало госпођу Корнеј, јер се у њиховој фамилији много поштовао и славио свети Антипа. Највише нас је зачуђивало то што се златни ореол око главе Богородичине сијао чак и испод воска, то јест кроз восак, којим је икона била покапана. Ово обновљење иконе узбудило је и обрадовало све Русе на Далеком Истоку.

О СПАСОНОСНОМ ОСЕЋАЊУ СТРАХА ОД БЛИЗИНЕ НЕПРИЈАТЕЉА

Читали смо много и слушали, како су људи осећали велики страх када им се зли дух приближио. Но тај страх осећа непокварен човек и од близине човека непријатеља. И то осећање страха не вара. За покојног архимандрита Амвросија из манастира Миљкова прича се један доживљај, који је он за живота често понављао својим друговима. Кад је он, као Владимир Зиновјевич Курганов, завршио философски факултет, ступио је у војну јункерску школу. Као таквог затекла га револуција у Русији. Он је на скуповима народа отворено говорио против комуниста, због чега је био гоњен од ових као непријатељ. Видећи себе у опасности, Курганов се на коњу упутио у једно село јужне Русије, где је живео његов ујак свештеник. После дугог јахања стигне он у ноћ ујаковој кући. Но кад је био до саме куће њега обузме такво осећање страха и жалости, да он није могао одолети. Сам себи је давао разлоге, храбрио се, и хтео је сјахати, но никако није могао. Пројахао је поред ујакове куће и отишао у друго село где је коначио. Сутрадан добије он извештај да су бољшевички агенти претходне вечери вршили претрес куће његовог ујака тражећи њега, Курганова. Тако се он спасао и после избегао на Балкан.

О ЧУДУ БОЖЈЕМ НА РУМУНСКОМ ЧОБАНИНУ

У румунском селу Магловигу догодило се чудо Божје. Новине то описују ових дана на дугачко и на широко. Чобанин Петраке Лупу, човек ожењен, и отац једног детета, чувао је туђе овце 15 година. Он је био потпуно глув и безмало нем, тако да се објашњавао више рукама но језиком. У петак по Тројицама јави му се један старац беле браде на путу и заповеди му да иде и позове народ на покајање, да не би од суше сав пропао. Чобанин се уплаши од те визије, и не учини заповеђено. Идућег петка опет му се јави исти старац на истом месту и поново му заповеди оно исто. Опет чобанин не учини. Трећег петка иста визија на истом месту. Старац му оштро припрети, да ако не учини што му је заповедио зло ће проћи. У том часу чобанин прочује и проговори. Оде одмах и јави народу у свом селу и свештенику све што му се јавило и заповедило. И одмах му буде на души лако. Тада навали свет к њему у хиљадама, и он је понављао и до данашњег дана понавља причу о визији својој. И многи који искрено верују бивају исцељени: слепи виде, и глухи чују, и неми говоре. Лекари су утврдили да су сви ти случајеви чудесног исцелења достоверни. Држава је дала попуст на железницама за вожњу у село Магловит. Патријарх румунски одобрио је да се сазида црква на месту визије. Сакупљено је одмах један милион леја за ту сврху. Узбуђење је у Румунији огромно. На сто хиљада људских бића свакодневно креће се попут села Магловита да види човека Божјега.

О ВИЂЕЊУ РАСПЕТОГА НА ЗАБАВИ

Књаз Жевахов причао нам о знаменитом Н.Н. Непљујеву, великом хришћанину и друштвеном реформатору. Непљујев по мајци био је у сродству са баварском краљевском кућом Вителсбаха. Па као веома богат и млад човек није знао чему да се ода, те потражи дипломатску службу. Буде постављен при двору краља баварског у Минхену. Но једном кад се давао дворски бал, догодило се нешто Непљујеву, што је потпуно обрнуло његов карактер и ток живота. У програму те вечери била је и једна тачка: соло свирање на виолончелу. Кад је свирка почела на овом инструменту, Непљујев се био издвојио од друштва и стајао је сам уза зид, пажљиво слушајући свирку. Наједном у блиставој дворани он погледа и виде на супротном зиду Распеће - крст Христов и Христа на крсту. И место музике он чује гласно јецање са крста, које је за његове уши потпуно угушивало свирку на виолончелу. Он се почео трести од страха и ужаса. Изашав из дворане којекако отишао је у свој стан. Одмах потом он је дао оставку на дипломатску службу, вратио се у Русију на своје имање и у повучености почео читати јеванђеље. Своје баснословно имање све је жртвовао на цркве и сиротињу. Нарочито се трудио на оснивању хришћанских радних братстава.

О СЛАВНОМ ВИЂЕЊУ ХРИСТА СПАСИТЕЉА

Једном се јавио Христос преподобном Серафиму Саровском кад је овај као млад ђакон служио литургију са јеромонасима: Пахомијем и Јосифом. О томе је сам Серафим причао следеће: "После малога входа огласим ја убоги са царских двери: Господе, спаси благочестиве! и кад сам ораром заокружио према народу и рекао: и во вјеки вјеков, озари ме луча као од сунчане светлости. Погледав на то сијање ја сам видео Господа и Бога нашега Исуса Христа у облику Сина човечијега, блештећег небесном светлошћу и окруженог небесним силама: ангелима, архангелима, херувимима и серафимима, као неким ројем пчела, како иде на ваздуху од западних врата храма. Кад се приближио тако амвону, Господ је уздигао Своје пречисте руке, и благословио је служашче и предстојашче. Затим је ступио у Своју икону што стоји с десне стране царских двери. А ја, земља и пепео, сретајући тада Господа Исуса Христа на ваздуху, удостојио сам се нарочитог благослова од Њега. Срце се моје зарадовало, чисто и просвећено, у сладости и љубави према Господу".

Кад је ово видео, свети Серафим остао је као укопан на свом месту и није се могао маћи. Тада су му пришла два монаха и увели га у олтар. Три сата остао је он непомичан у олтару, не могући речи рећи. Само му се боја лица мењала, те је час био бео као снег а час опет румен.

О ПОЈАВИ СВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Дванаести пут јавила се Света Богомајка преподобном Серафиму Саровском на Благовести 1832. године. То је било изјутра. Код старца се десила манастирским послом старица Евдокија Ефремова у монаштву доцније названа Евпраксија. Прозорљиви старац рекао је Евдокији мало пре појаве: "Ах, радости моја! Каква нам се радост спрема у овај празник!" Онда почну читати акатисте, кад на једном зачује се шум као кад гора шуми од великог ветра. Зачује се потом појање веома умилно. Врата на келији сама се отворе, па блесак светлости, па мирис благоухани. Тада се јави Богомајка, и са њом ангели, па свети Јован Крститељ и свети Јован Богослов, па онда увенчане мученице. Варвара, Катарина, Текла, Марина, Евпраксија, Пелагија, Доротеја, Макрина, Јустина, Јулијана и Анисија. "Где смо ми? И ко је то?" питала је о. Серафима старица Евдокија. Тада Царица небесна рекне старици нека само приђе и свакога пита ко је он. И тако она је прилазила и питала, а свак је одговарао ко је. Потом се повео разговор између Пресвете и старца Серафима, који је трајао 3 сата. Старац се молио Богородици за своје монахиње, а она му је одговорила: "Ја ћу тебе, љубимче мој, у свему помоћи. Подај им послушаније; ако га испуне, биће с тобом и близу мене... Ко њих увреди, тај ће бити поражен од мене; а ко им послужи ради Господа, тај ће бити помилован пред Богом. Најзад каже Богородица старцу: Скоро ћеш, љубимче мој, бити с нама!" То се догодило на Благовести 1832. године а 2. јануара 1833. упокојио се преподобни Серафим. Старица Евдокија пак поживела је још дуго, и упокојила се 28. марта 1865. године.

КАКО СЕ ОФИЦИР УВЕРИО У ПОСТОЈАЊЕ ЂАВОЛА

Оптини старац Амвросије упитао једног посетиоца, да ли он верује да постоји ђаво? Па кад је добио потврдан одговор, он исприча овај случај: "А видите, неки одбацују то веровање, и држе да ђаво није ништа друго до олицетворење наших страсти. Такве мисли убацује сам непријатељ човечанства, да би га људи одрицали те да би он слободније на њих дејствовао. Но вероватно ви сте читали у новинама, како у неким домовима бивају чудне појаве: лете предмети сами од себе, чује се лупа, и много слично. То је дејство злих духова. А ево шта се једном догодило. О покладама седели у друштву официри, и међу њима старац војни свештеник. Повео се разговор о демонима. Сви официри одрицали су постојање њихово и исмејавали то као сујеверје, преостало из Средњег Века. Свештеник слушао дуго, па најзад рекао: "Ви, господо, не верујете у демоне, и мислите да су то скаске. А да ли неко од вас жели, да на себи искуси како заиста демони постоје?" Јави се један постарији официр. "Дођите к мени", рекне му свештеник. Отишао официр кући поповој и овај му да да чита молитвеник, нарочито Пресветој Богородици - (а молитве Богородици, примети старац Амвросије, ђаво нарочито мрзи). Нареди свештеник официру да почне читати молитвеник на Чисти Понедеоник и то у закључаној соби. Официр тако и поступи. Кад је почео официр читати молитве, он осети језу као да му мрави иду уз леђа. У уторак опет читао. Тада још јаче осети језу и ужас, и још више како му мрави иду уз леђа, а коса се диже у вис. Још осети као да неко корача око њега. Трећег дана опет почео читати, но тада чује јасно идење некога по соби, по том талас јаког и хладног ветра како га удара, и наједанпут чује подругљиви и дивљи крик: "А и ти гле дошао си на молитвеник!" Официр скочи ужаснут, откључа врата, дојури свештенику и рекне му: "Сада ја верујем у демоне!" (Душеполезное чтение, 1903, II стр. 219).

О ВИЂЕЊУ ПОКОЈНИКА И ЊИХОВОМ ДЕЈСТВУ

из мог Дневника

Једна старица у Београду прича нам о смрти свога мужа следеће: Мој покојни Љубо дуго је лежао узет у постељи. Није се могао сам маћи ни окренути. На неколико дана пред смрт он ми је говорио: Ево наше Руже! (а то је била наша ћерка која је умрла као девојка). Па онда опет: Ево и моје мајке, дошла да ме узме! Наједном почео се жалити страшно, како га хоће да удаве два црна човека. Ја сам морала седити крај њега и махати руком, да би га утишала. Једном ја изађем из његове собе. Кад се вратим, а он клечи украј кревета. Ја са страхом викнем: "Како си могао сићи сам с кревета'" А он ће ми на то рећи. "Па нисам сам; дошла наша Ружа, па ме узела и спустила!" "Та где је Ружа?" питам ја. "Та зар је не видиш, она је стално овде у соби са мном".

О ВИЂЕЊУ ЈЕДНОГА ДОКТОРА

Познати београдски лекар др Г. од младости је веровао у Бога. Када је 1915. године српска војска одступала пре- ко Албаније к мору, одступао и др Г. са својим сином. У Сан Ђовани морали су седети и чекати на лађу више дана. Спавали су под једним шатором. Падале су силне кише. А војска и народа било је на обали много. Сви су живели у потпуној неизвесности, шта ће бити с њима идућег дана. Отуда сви су били мрзовољни и тужни. Једне ноћи уђе др Г. под свој шатор веома тужан. Прекрсти се и легне на леђа, па се ухвати обема рукама за главу и рекне: "Та докле ће ово трајати, о, велики Боже! И кад ћемо се ослободити?" У том тренутку према њему на платну шаторском јави се овај знак, као светлошћу по тами исписане речи: "У Септембру 1918. године". Запрепашћен овом појавом др Г. није могао сву ту ноћ спавати. А сутрадан је то испричао својим пријатељима, који су опет то нама саопштили.

О СВЕТОМ НИКОЛИ У ХАРБИНУ

Прича нам владика Димитрије из Харбина следеће: На станици у Харбину некад су Руси ставили једну велику икону светог Николе, и она је ту стајала много година. Побожни Руси палили су свеће пред том иконом при поласку на пут или при срећном повратку с пута. На Русе угледали се и Кинези, па су и они лоштовали ту икону и пред њом палили свеће. Кад су руски безбожници узели железницу у своје руке, они су наредили да се та икона са станице уклони. Међутим томе се успротиве највише Кинези говорећи: Шта вам смета тај добри старац? Он ту стоји толике године, и ми нисмо од њега видели никаква зла. Не дамо да се он дира и уклања. Безбожници се уплаше народног протеста и оставе икону на свом месту. И тако, за чудо, неки десет година та је икона стајала на станици у Харбину под влашћу руских безбожника. Свети Никола није се дао кренути. То је још већма појачало ревност и православних Руса и нехришћанских Кинеза, да ту икону чувају и да пале свеће пред њом. После је та железница прешла у руке Јапанаца, и наравно икона је остала на свом месту до данашњег дана.

У овој 1935. години пак догодило се нешто што је још више скренуло пажњу целог Харбина на ту икону. Тамо иза Харбина има једно брдо крај реке Сунгаре. Власти су хтеле подизати тамо нешто, па је требало то брдо копати. Копало се дуго и много. Једнога дана играла се деца кинеска тамо под оним брдом где је било много откопано. Копањем брдо је било толико подривено, да је горњим делом надносило се и висило такорећи као неки кров. Ту се баш деца играла, кад им се на једном јави неки старац беле браде и рече им, да одмах одатле беже. Деца безвољно послушају старца плашећи се више његове појаве него чега другог. Тек што су се деца удаљила, падне оно брдо са страшним треском. Да су деца ту стајала, сва би изгинула. Кад то виде, деца јаве, да је такав и такав старац ту погинуо. Кад су радници откопали земљу, нису нашли старца. Неколико од оне деце нађу се после тога на станици, па кад погледају икону светог Николе, узвикну: Ето, то је онај старац што се нама јавио и што нас |е отерао испод оног брда!

О ПОЈАВИ СВЕТОГ НИКОЛЕ НА ЛАЂИ

Сликар Богданов Бјелски прича нам о једном чудесном догађају. Око 300 руских избеглих официра возило се једном лађом за Цариград. Кад су били у Јадранском мору ухвати их страшна бура. Бура је била незапамћена, и сви су се већ опраштали с овим светом. Наједном на лађи се појави свети Никола, достојанствен и миран, па рекне тројици официра, пред које је стао: "Не бојте се, спасени сте!" Одмах потом њега је нестало, а бура је престала. Бјелски је чуо ову причу у Дубровнику од очевица, једног од оне тројице официра који су видели појаву свеца Божијег на лађи у време оне страшне буре.

О ВИЂЕЊУ ЖЕНЕ УБИЦЕ

Прича нам један пријатељ из Пожаревца о некој жени која је убила свога мужа и смишљала план како да се ослободи. Решила је да га убије. И убије га заиста на тај начин, што му је на спавању укуцала ексер у теме. Ексер је остао у глави укуцан. А жена је навукла косу на тај ексер да се не види. Сви су држали да је тај човек умро природном смрћу. Али жену је дух убијеног мучио пуних 8 година. Осим других мучења дошло је и ово: кадгод би жена узела неко јело да једе, видела је у јелу читаве праменове косе. Она је требила јело од длака увек дуго и брижљиво, само да би могла јести. Али то се понављало непрестано. Овде нам пада на памет један овакав случај. Човек убио човека. И убица је остао непронађен. Но сваке године у дан извршеног злочина убица је видео крв у тањиру, у коме му се износило јело.

О СТАРИЦИ ОБАМРЛОЈ

Прича нам неко о једној старици из Ужица, која је умрла пре 30 година. Она је била богата удовица, но велика тврдица. Одгонила је сиромахе од себе, а просјаке је ружила и није им давала ништа. Једино добро дело у њеном животу било је то што је узела неко сирото девојче, те га држала код себе у кући, и хранила га и издржавала. Наравно, то девојче није бадава јело хлеб, него је трудом посведневним и верном службом својој госпођи зарађивало свој хлеб. Но догоди се, да она стара госпа умре. Лежала је мртва целу ноћ и сутрадан до подне. Све је било приправљено за њен погреб. Наједном она се поврати. Сва је била у ужасу и дрхтала је. Причала је, да се не могу исказати оне страхоте кроз које је душа њена за то време прошла. "И да ми, каже, није било овог детета, ја не бих могла издржати гледање оних страхота. Али добро које сам учинила овој сиротици, то ме је спасло. Кам да сам знала да више добра чиним". Она је причала о неком старом проти Ужичком, како у оном свету живи у великом добру и великој светлости и радости. Говорила је, како ништа веће не би могла пожелети него бити у оном свету заједно са оним покојним старим протом. Још је рекла, да јој је казао, како ћу умрети на Велики Петак. Кад је дошао први наредни Велики Петак, она се обуче у најбоље одело: либаде, тепелук, и остало старинско рухо, како се у то време носило. Но не умре те године на Велики Петак. Идуће године опет се тако била спремила за смрт на Велики Петак, али и тада не умре. Умрла је тек седме године на Велики Петак. За све ово време до смрти она је раздавала своју имовину и делила милостињу на све стране. И много се молила Богу. Седме године на Велики Петак она се обукла и позвала после подне своје комшинице и познанице, говорећи да ће умрети тога дана. Но како је она говорила тако сваке године, то су јој се жене гошће смејале тврдећи да она неће умрети. Но она умре тога дана.

КАКО ЈЕ СМРТНИЦИ ЈАВЉЕНО ИЗ ОНОГ СВЕТА КАД ЋЕ УМРЕТИ

Прича нам старица Ленка Ј. о смрти њене сестре Љубице. Кад је Љубица тешко била болесна, сродници њени бдили су око ње дан и ноћ. Па уморени од бдења позвали су Ленку да проведе једну ноћ код болеснице. Сваког часа очекивала се смрт Љубичина. Те ноћи са Ленком је при болесници била и Цаја сестра Љубичина. Љубица је почела говорити: "Ево мога брата Мике" (а овај Мика је као официр погинуо у време погибије Краља Александра Обреновића). "Дај ми, Мико, воде да пијем!" Присутне жене нису никога виделе, али после оних речи виделе су како Љубица испружа уста и као да пије воду. После тога Љубица је почела разговарати са својом умрлом мајком. И од ње је тражила воду да пије, и после као да је пила мљескала је устима слично човеку кад се напије воде. После тога болесница је напрегнуто слушала шта јој њена мајка говори. Па је одједном узвикнула: "Ах, много је то, мајко моја, много! Зар цео месец? Та то је страшно дуго и много!Онда је окренула главу на другу страну и заћутала. Кад су је Цаја и Ленка упитале, с ким то и шта то говори, болесница је одговорила: "То је моја мајка што је говорила са мном. Казала ми је, да се морам овако мучи- ти још цео месец дана. Замислите, ах, још цели месец!" То је било уочи Аранђелов-дана. Тачно на дан светог Николе, дакле после месец дана, Љубица је предала Богу своју душу.

ПОВЕСТ О УМИРУЋЕМ ГРОФУ

Прича нам игуманија из Хопова о покојној игуманији Катарини и о њеној утанченој духовности. Она је била из грофовске куће. Племићка по крви и по духу. Знала се добро с руским философом Соловјевим. Најчешће је говорила о животу после смрти, и очекивала је смрт с радошћу. Катарина је имала рођеног брата, грофа Андрију Ефимовског, кога је безгранично волела. Но тај њен брат није имао веру. То је сестру страшно жалостило и бринуло. Она се трудила да му докаже, давала му књиге - али све узалуд. Гроф Андрија као избеглица после револуције у Русији дошао је својој сестри у Хопово. Ту је и умро, после смрти Катаринине. Али пред смрт се мучио и викао из гласа. Викао је против неких мрачних прилика, које су га нападале са свих страна. Дању и ноћу дежурале су калуђерице у његовој соби, и крсним знамењем и молитвама одгониле мрачне силе од самртника. У трепету и ужасу испустио је најзад душу своју.

О БЕЗВЕРЦУ НА САМРТИ

Прича нам прота С. Гужвић из Тополе: Живео је у Тополи неки Св. М. Он се школовао у Паризу, но као Карађорђевац у оно време, кад су Обреновићи владали, није могао добити никакву државну службу. Тако он остане у Тополи, где је живео у својој кући. Тај човек изгубио је био у Паризу веру у Бога, те ништа није веровао, још је и јавно пред људима ругао се вери Божјој свуда и на сваком месту. Али се разболи и падне на самртничку постељу. Тада он призва проту Ђорђа Ђорђевића, па му се исповеди и рече: Јавља ми се неко непрестано и наређује ми: исповеди се и покај се, иначе нећеш моћи ни умрети ни живети. Онда га прота Ђорђе исповеди и причести, после чега он лако испусти душу.

О ГОРКОЈ СМРТИ ЖЕНЕ ГРЕШНИЦЕ

Прича нам једна сељанка од Ваљева о смрти њене комшинице. Кућа Живанића богата је и пред светом угледна. Но нико у њој није хтео знати за Бога ни за душу. Нити су у цркву ходили ни посте држали ни милостињу делили. Ових дана умрла је у тој кући жена. А. Њена смрт је за причу, као што је и њен сав живот био за причу. Као млада она је јурила за многим мушкарцима. Живела је и са својим девером, који се после због ње убио. Са својим мужем није говорила пуне четири године. Сама је причала, како је гњавила и тровала децу у себи, да не би рађала. Муж јој умре на Велики Понедељак ове године. Она му није хтела прићи у болести, иако сам јој говорила и ја и многи други, да би требала да оде умирућем мужу и с њим се опрости. На самртној постељи муж је прокуне: Да Бог да се у ранама распала! И заиста одмах по смрти мужа А. се разболи. Отворе јој се ране од појаса па све до стопала. Гледала сам је сву у гноју. Четири жене дизале су је и спуштале и чистиле. Никако није могла собом владати. Ударала је рукама око себе по ваздуху и викала: Одлазите! Идите! Та гоните ову децу од мене!

- Какву децу? питамо ми. Ми не видимо никакву децу. Али она је непрестано викала: Гоните их! Како их не видите? Ево их око мене и пужу се уза ме. - А то су она деца коју је она у себи гњечила и тровала. Ја сам јој више пута говорила: Позови, сестро, свештеника, па се исповеди и причести. Али се њој то није никако дало. Најзад је усаветујем и она позове свештеника. Но кад јој свештеник дође, њој се завеже језик, те му ништа није могла исказати. И тако после дуге и тешке болести, сва у ранама и смраду, једва испусти своју душу, јадна моја комшиница А.! И цело се наше село стресе од ужаса. И само се о њој сада говори.

ПОВЕСТ О БЕОГРАДСКОЈ ГРЕШНИЦИ

Из мог Дневника

Прича нам данас један свештеник београдски необичан догађај са једном развратном уличном женом у Београду. Једнога дана пред вече пошетала она по улицама својим скверним занатом. Кад је пролазила поред једне баште види она некога човека, како се веша. Везао конопац за грану дрвета и на једном намакнуо себи око врата. Жена хитро скочи преко ограде, извуче свој мали нож из џепа и пресече конопац, те човек падне на земљу већ онесвешћен. Она га трљала док није дошао к свести. Тада јој рече самоубица: "Зашто си то учинила? Ја не могу да живим, Немам нигде ништа. Због немаштине хтео сам свршити са овим чемерним животом". Жена извади све што је имала код себе новаца и да му, обећавши да ће га она и даље помагати док он не нађе рада. И продужи та жена свој непристојни посао, и део зараде до тог посла носила је оном сиромаху и давала на издржавање. Но после шест недеља падне жена у постељу тешко болесна. Позову јој свештеника. У присуству свештеника она је, већ на умору, почела говорити: "О, анђели Божји, зашто сте мени дошли? Зар ви не знате, како сам ја прљава и грешна жена?" Мало потом опет узвикне: "О, Господе Христе, зар си и Ти дошао к мени грешници? Чиме сам ја то заслужила? Зар само тиме што сам оног јадног бедника спасла од смрти? Авај мени недостојној! О како је велика милост Божја! "И то говорећи она испусти душу, и лице се њено засија као свећом осветљено. - Ето шта значи спасти душу једног човека. Ето како једно дело милости према ближњем покрива многе грехе!

ПОВЕСТ О ОЖИВЕЛОМ МРТВАЦУ

Причао нам владика шабачки Михаил о једном чудесном догађају за време док је он био старешина манастира Враћевшнице. У то време старешовао је у Драчи игуман Филотеј. Овај игуман буде једног дана позван у село Грбицу да опоја неког мртваца. Кад је опело свршено, допрате мртваца до гробља и спусте у гроб. Но наједном мртвац подигне поклопац. Народ се у страху разбегне. Остане сам калуђер. Овај присебно помогне оживелом мртвацу да устане. - Шта то чините са мном? упита човек. - Па ти си још јуче умро, рекне му калуђер. - Ево сад сам опет жив. И био сам стално жив у ономе свету; нисам смрти ни окусио. После тога тај човек живео је још 15 година. Све то време провео је у ћутању и молитви. Кад би навалили на њ да нешто каже он је уздишући говорио: Хвала Богу на милости Његовој, али боље ми беше на ономе свету.

О ВИДОВИТОСТИ САМРТНИКА

Причала нам је старица Ленка Јанић о једном необичном случају видовитости њенога пок. сина Тасе. Таса је умро пре три године. Уочи дана смрти он је почео викати: "Јадни Љубиша! Ено, мајко, Љубиша посече руку. Ено га како крв зауставља. Ено га завезује руку марамом. Донеси, мајко, столицу да седне Љубиша; сад ће он доћи!" А тај Љубиша је помоћник у једној трговини у кнез Михаиловој улици, и друг Тасин. Онда мој син Мика, прича, Ленка, брзо телефонира и зове Љубишу. Љубиша дође заиста са завијеном руком, и исприча нам како се малочас посекао пакујући неку хартију. Овај случај видовитости једног болесника све нас је запрепастио. Сутрадан ујутру Таса је предао Богу душу.

НЕОБИЧАН ДОЖИВЉАЈ БУГАРСКОГ УЧИТЕЉА

Кад смо били у Софији 1933. године, много се говорило о необичном доживљају једног бугарског учитеља, Барамова. Овај човек био је познат као велики безбожник. Но догоди се да му се жена разболи, и болест њена продужи се. Заморен од брига Барамов оде из Софије у једно село у госте неком свом другу. Једне ноћи у зору кад је он спавао сам у својој соби, затресе се његов кревет тако силно, да он скочи из постеље, па помисливши да је земљотрес потрчи те пробуди домаћина и све укућане. "Земљотрес, земљотрес!" викао је он. Сви се зачуде томе, јер нико није осетио ни најмањи потрес. Међутим учитељ је уверавао, да је он осетио веома јак земљотрес, од кога се потресао па чак и покренуо његов кревет. Кад оду у његову собу, нађу заиста да је кревет помакнут са свога места. То је било у 4 сата изјутра. У 6 сати стигне вест Барамову, да му је жена умрла у 4 сата тог истог јутра. Од тог времена Барамов постане веома побожан.

ПРИМЕРИ ИЗ БИБЛИЈЕ

Пророка Исаије виђење Господа. "Године које умрије цар Озија видјех Господа гдје сједи на пријестолу високу и узвишену, и скут му испуњаваше цркву. Серафими стајаху око њега, сваки имаше шест крила... и викаху: Свети, Свети, Свети је Господ над војскама. И рекох: јаох мени! погибох, јер сам човјек нечистијех усана а цара Господа видјех својим очима" (Иса, 6, 1 -).

Пророка Језекила виђење славе Божије (види Јез. 1, 4 -; 10, 1-).

Пророка Данила виђење будућносши у символичним сликама (Дан.гл. 7, гл. 8 и гл. 10).

Тајанствена рука у двору цара Валтазара написала је на дувару четири речи: Мене, Мене, Текел, Уфарсин. Ове речи нико није умео прочитати и протумачити осим пророка Данила, који прочита и рече цару: Твоје царовање бројено је и избројено; на мерилима си мерен и измерен, и нашао си се лак; царство твоје узима се од тебе и даје другом. Исте ноћи би убијен Валтазар цар а Дарије преузе царство. А то би све због тога што Валтазар у пијанству нареди те се донеше чаше, опљачкане из храма јерусалимског, и даде гостима да пију из њих. Тада се јави она тајанствена рука и написа оне четири речи на дувару (Дан. 5, 1-).

Виђење војске небеске. Када војска Сирска опколи град где живљаше пророк Јелисеј, уплаши се момак Јелисејев и викну: "јаох, шта ћемо сад? А пророк му рече: "не бој се, више је нашијех него њиховијех". И помоли се Јелисеј Богу говорећи: "Господе, отвори му очи да види. И Господ отвори очи момку, те видје, а то гора пуна коња и кола огњених око Јелисеја" (II Цар. 6, 1-17).

Појава Духа Светога. У виду огњених језика на апостолима (Дела Ап. 2, 1-).

Појава демона. Сатана се јавио дејством својим на праведном Јову. - Зли дух нападао Саула. - Сатана кушао Спаситеља у пустињи. - "Даде ми се ангел Сатане да ми чини пакости", говори за себе апостол Павле. - Зли духови ступили у разговор са Христом и молили га да их не изгони из људи.

Виђења апостола Павла. Видео силну светлост усред дана и чуо глас Христов из светлости (Дела Ап. 9, 1-). - Доцније био узнет у Рај, до трећега неба, и чуо "неисказане ријечи којијех човјеку није слободно говорити" (II Кор. 12, 3).

Виђење св. Јована Богослова. Књига Откривења, завршна књига Библије, и не садржи управо ништа друго до величанствена и страшна виђења онога света и судбоносне догађаје у човечанству до краја времена.

Из наведених примера, како ових старих тако и оних нових и најновијих, јасно је да река чудесних догађаја у свету, јављена на почетку стварања, никако нити се смањује нити пресушује, но бујно тече коритом времена и плави сваку генерацију људску. Не може јој се одолети. Нити се икако може појмити и објаснити без признања Бога и још једног света Божјега, света духовнога. Тај свет духовни за нас је стварност непобитна као што је дејство његово на овај видљиви свет очигледно и непрекидно.

Ово сазнање и убеђење испуњава срца наша неописивом радошћу. Па свесни да је Творац и Отац наш небески близу свакога од нас, и да нас Он прати Својим погледом и стварањем, ми радосно кличемо:

Емануил!

С нама је Бог!

О ПОКАЈНИЧКОЈ ПРИПРЕМИ ЗА ПРИЧЕШЋЕ

СВЕТИМ ТАЈНАМА ТЕЛА И КРВИ ХРИСТОВЕ
Смисао Свете Тајне Евхарстије
"Ако не једете Тијела Сина
Човјечијега и не пијете Крви Његове,
немате живота у себи" (Јн. 6, 53).
"Који једе Тијело Моје и пије
Крв Моју пребива у Мени
и Ја у њему" (Јн. 6, 56).

Овим речима Господ је указао на апсолутну потребу да сви хришћани активно учествују у Светој Тајни Евхаристије. Јер, "велика је ствар примати Свете Тајне Тела и Крви Христове и велики су плодови које она рађа: Дух Свети обнавља наше срце, стичемо блажено расположење духа. И зато што је то велика ствар, она од нас захтева брижљиву припрему и ако желиш да добијеш благодат од Светог Пришћа - труди се да на сваки начин испиравиш своје срце" учи нас архиепископ Арсеније (Чудовској).
Саму Свету Тајну установио је Господ на Тајној вечери.
"И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: узмите, једите, ово је Тијело Моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорешћи: пијте из ње сви, јер ово је Крв Моја Новога Завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријеха" (Мт. 26, 26-28).
Као што учи Света Црква, хришћанин се, примајући Свето Пришће, тајанствено сједињује са Христом, јер се у свакој честици раздробљеног Агнеца садржи цео Христос. Неизмеран је значај Свете Тајне Евхаристије, и њено поимање превазилази могућности нашег разума.
Ова Света Тајна подстиче у нама Христову љубав, узноси срце ка Богу, рађа у њему врлине, зауставља нападе нечисте силе на нас, дарује нам снагу против искушења, оживљава душу и тело, исцељује их, даје им снагу, враћа врлине - поново успоставља у нама ону чистоту душе коју је имао Адам до првородног греха. Свети Јован Златоусти на питање: "Колико често се треба пришћивати Светим Тајнама?" одговара: "Што чешће - то боље". Он, међутим поставља обавезан предуслов: Светом Причешћу треба приступати са искреним покајањем због својих греха, и чисте савести. За почетнике нема бољег оружја против греховних напада од исповести, молитве и поста. Исповест, молитва и пост су за почетника готово једина оружја у току борбе, а уједно и најјача и најделотворнија оружја. "Што је могуће чешће им прибегавај у време напасти коју доноси ђаво: прибегавај им док ђаво и напаст не одступе од тебе"...- учи нас Свети Игњатије Брјачанинов.
Због тога по обичају Цркве Света Тајна Причешћа следи непосредно после Свете Тајне Покајања и Исповести. Свети Серафим Саровски говори да се душа препорађа кроз ове две Свете Тајне: "Кроз покајање и савршено очишћење од сваке нечистоте греховне Пречистим и Животворним Тајнама Тела и Крви Христове".
По примеру хришћана првих векова, када су не само монаси, већ и обични мирјани сваком приликом прибегавали Светим Тајнама Исповести и Светог Причешћа, схватајући колико је велик и спасоносан њихов значај, и ми треба да што је могуће чешће очишћујемо своју савест покајањем, душу молитвом и тело постом, да оснажујемо свој живот исповедањем вере у Бога и приступамо Светој Тајни Пришћа, како бисмо тиме добили од Бога милост и опроштај греха и како бисмо се што присније сједињавали са Христом.
Један од мудрих пастира цркве Христове пише: "Духовни живот у свету није могућ без честог причешћивања, јер наше тело копни и слаби кад му не дајемо храну. И душа захтева своју небеску храну. Иначе ће и она окопнити и ослабити. Без Светог Причешћа ће се у нама угасити духовни огањ и затрпаће га световно ђубре. Да би смо се ослободили тог ђубрета потребан је огањ који спаљује трње наших грехова.
Духовни живот није апстрактно богословље већ реалан и неоспоран живот у Христу. Међутим, како он може да започне ако у овој страсној и великој Светој Тајни не примаш пуноћу Духа Христовог? Како ћеш не примивши Тела и Крви Христове живети с Њим?"
Нека се душа не брине због тога што се због свег свог покајања, због свих молитава и постова, ипак, осећа недостојна Светог Пришћа. Старац о. Алексеј Мечов о овоме говори следеће: "Причешћујте се што чешће и не говорите да сте недостојни. Ако тако будете говорили никада се нећете причестити, зато што никада нећете бити достојни. Зар мислите да на Земљи постоји иједан човек који је достојан да се причести Светим Тајнама? Нико овога није достојан, а ако се ипак причешћујемо то је само због изузетног милосрђа Божијег. Нисмо ми створени ради Светог Причешћа, него Свето Причешће ради нас. Баш ми, грешни и недостојни и слаби, више него било ко имамо потребу за овим спасоносним извором".
протонам. Бранислав Чортановачки

УСКЛАЂИВАЊЕ ЦРКВЕНИХ ОДРЕДБИ О ПОСТУ, ПРЕМА ЗАХТЕВИМА САВРЕМЕНЕ ЕПОХЕ

Црква Православна, Црква је Христова по томе што ју је Он основао, дао јој науку и устројство по коме она верује и живи, а изнад свега што је она тело организма коме је глава Он, Христос. Она није власна да у науку Његову уноси нешто ново што Он није унео, нити да укида оно што је Он установио, него да неизменљивим чува оно што јој је као неизменљиво предато. Све друго значило би издају Христа и Православља. Радикалном изменом, додацима и новотаријама могу се хвалити људске установе и оне секте које су отпале од једне, Свете и Васељенске цркве, али никада Православље. Једна од таквих установа божанског порекла јесте и установа поста. Још у Старом завету Бог наређује пост као уредбу вечну (3. Мојс 16, 29) и народ га држи, особито старозаветни праведници. Посебно се пост наређује у општим народним невољама (Јл 1,14; Јест 4, 3). У Новом завету, Господ Исус Христос не само да није укинуо пост који је јеврејски народ држао него га је само очисшио од фарисејских измена и кварења и тако утврдио. Поред тога, Сам је постио и рекао да ће Његови ученици постити кад се Он одузме од њих (Мт 9, 15). По силаску Светог Духа, од самог почетка живота Цркве, видимо апостоле и прве хришћане да посте и тако испуњавају Његову реч о пошћењу кад Он више не буде с њима (Дап 13, 2, 3; 14, 23). А тако је, по сведочанству Светих Отаца било у Цркви и даље. „Једном речју", вели Свети Василије Велики, „пост је све Свете руководио у животу по Богу... тако да је ово наслеђе, путем прејемства, сачувано до данас" (Творенија Св. Василија Великог, С. Петербург 1915 Слово I о посту, V, стр. 77). Док је у погледу безусловног држања поста као божанске установе Црква свагда и свагде била једнодушна, у погледу његовог трајања и начина пошћења постојале су током времена, у разним деловима Цркве, знатне разлике. Ни најстарији пост, Васкршњи, није се свугде једнако држао ни у почетку III века. Свети Иринеј Лионски (+ 202) спомиње да , једни мисле да треба да посте само један дан, други - два, други још више, а други четрдесет часова дневних и ноћних рачунају у свој дан". (Јевс. Кесар. Цркв. историја Е, Т, 19, стр. 343, издање Апостолики Диаконие.) На Западу спомиње Тертулијан Праксу Африканске и Западне Цркве и вели да је тај пост почињао на Велики петак, у часу смрти Христове, а држан је и у суботу тј. два дана, као што сведочи и Свети Иринеј (Др Л. Мирковић, Хеортологија, стр. 259). Сирска Дидаскалија, из прве или друге половине III века, износи већ да Пасхални пост траје целу Страсну седмицу. Свети Дионисије Александријски (+ 264 - 265) такође помиње шест дана поста пред Пасху (Василиду Т, 17, стр. 222). Четрдесетодневни пост пред Пасху помињу тек касније у IV веку Свети Атанасије Александријски, Јевсевије Кесаријски, Амвросије Милански и други. Апостолско 69. правило говори о посту Свете Четрдесетнице као општеобавезном. Слично је било и са три друга поста. Нити су се они јавили одједанпут, нити у дужини у којој су данас. Тако је Петровски пост првобитно трајао седам дана, и по Апостолским установама био је у вези са Педесетницом (Е, XX, Т, 2, стр. 93). Тек у IX веку Свети Теодор Студит помиње „Свету Четрдесетницу Светих апостола" (Мирковић, тамо, стр. 269). Ни Божићни пост још у IX веку нису сви једнако држали. У спису „О три четрдесетнице" који се приписује Анастасију Синаиту, патријарху антиохијском из VI века, но који није старији од IX века, вели се: „Једни се уздржавају од меса, сира и јаја у току 18 дана, а други се уздржавају само од меса, а остали једу осим једног дана, а други се на исти начин уздржавају само 12 дана, други шест, други четири" (Мирковић, тамо, стр. 275). Разлике постоје и у другој половини XII века јер Цариградски сабор за време патријарха Луке Хрисоверга (1166) наводи да су једни постили седам, други више дана, те Сабор одређује да пост почне 15. новембра (Тамо, стр. 276). Иста је ствар и са постом Успенским, најмлађим од вишедневних постова. Њега први помиње Свети Теодор Студит у IX веку: „Исто тако треба држати и пост Богородице и само дан Преображења разрешавамо на рибу" (Тамо, стр. 270). Но још крајем XI века овај пост није утврђен ни међу атонским монасима, те се они обраћају цариградском патријарху Николи Граматику (1084 — 1111) ради решења питања треба ли чувати пост месеца августа (Тамо, стр. 271). О овом посту не налазимо помена ни почетком XIII века у типицима Светог Саве: Карејском, Студеничком и Хиландарском. У овом последњем изричито се помиње у Гл.  10: О Светим постовима Великом и о два мала, Светих апостола и Христова Рождества (В. Ћоровић; Списи Светог Саве, Бгд. 1928, стр. 63). Из најдубље старине имамо сведочанства о редовном седмичном посту средом и петком. У Учењу XII апостола наређује се: „Ваш пост да не буде с лицемерима јер посте понедељком и четвртком, него ви постите средом и петком" (Гл. VII). По Апостолским установама та се два дана посте зато: „Јер у среду се донесе одлука против Господа, кад је Јуда обећао да ће Га издати за новац. А у петак јер Господ претрпе тада крсно страдање" (Z, XXIII, стр. 124). Поменуто 69. апостолско правило, поред Четрдесетнице, наређује и пост средом и петком. Сем наведених општих постова, одређених за све, у Цркви се отпочетка зна и за постове приватне, које су по својој иницијативи на се налагали поједини хришћани, или их је појединцима налагала Црква. Тако Учење XII апостола наређује пост од једног или два дана пре Крштења: „Пре крштења нека пости и крштавани и крштавајући, и ако могу и други" (Гл. VII). О том посту помиње и Свети Јустин Мученик и Климент Римски. Познат је и пост који је Црква налагала као средство за исправку од греха (Ап. установе X VIII, стр. 47; Г, VIII, стр. 63). Поједини хришћани предузимали су пост самоиницијативно са одређеним духовним циљем (Јерма, Виђење II, стр. 40). Неки су опет постили да би уштеђевином од поста помогли сиромашним (Свети Игњатије Богоносац, Посл. Филипљанима XIII; Јерма, Пастир, Е, III; Аристид, Апологија, Т, 3, стр. 149). Не само у погледу дужине постова него и у погледу начина пошћења, односно врсте хране која је уз пост употребљавана, такође је било већ с почетка знатних разлика у појединим деловима Цркве. Једни су наиме држали пост као Јевреји, не једући ништа цео дан до увече, а онда су јели шта има. Но већ Јермин Пастир препоручује да у посту употребљава хлеб и воду (Е, III. Т, 3, стр. 73). Неки су уз пост употребљавали и другу храну сем хлеба и воде. Неки нису јели ништа што потиче од животиња, а неки су од такве хране употребљавали само рибе; неки поред риба и птице и јаја. Неки нису јели ни воће (Сократ Схоластик, Историја, V, 22). Током времена утврдило се гледиште у целој Цркви да је најстрожи пост потпуно неједење дан-два, као што је доцније одређено за почетак Великог поста. Иначе, за остале дане вишедневних постова, као пост у правом смислу, сматрало се узимање хране само једанпут дневно, у 9. час дана. Одредба да се уз пост може јести двапут (нпр. суботом и недељом) важила је већ као разрешење поста. Тако Свети Амвросије Милански каже: „У Светој Четрдесетници пости се у све дане осим суботе и недеље (Мирковић, Тамо, стр. 266). А и Свети Василије Велики говори о петодневном посту (V, стр. 87). И данашњи Типик вели да кад се у посни дан служи Литургија, те се једе двапут „пост не бива" (5. јан. под зри; 25 дец. други зри). Имајући у виду реч апостола Павла да нас јело неће поставити пред Бога (1. Кор 8, 8 ), те да не треба осуђивати оног који једе, нити презирати оног који не једе (Рим 14, 3) и не дирајући слободу својих чланова, Црква је свагда уносила ред и једнообразност, чувала од застрањивања и одређивала како општеобавезно време поста, тако и начин исхране уз пост, односно одређивала која је храна посна, а која није. Такође је одређивала дане кад је разрешен пост, као и време кад се не сме постити. Већ наведено 69. апостолско правило наређује свима клирицима, од епископа до појца, и свима световњацима пост у Свету Четрдесетницу, а такође средом и петком преко године. Исто правило разрешава пост болесницима. Но појам разрешења, као што је речено, значи само ублажење, олакшање поста утолико, уколико болесници нису обавезни да једу једанпут на дан, него то могу чинити више пута, према потреби, и то храну са уљем и рибом, чак кад је најстрожи пост, али не и мрсну храну. „А кад чујеш о разрешењу поста" - вели Валсамон - „немој држати да се допушта јести месо, јер јести месо уз Четрдесетницу не може бити допуштено никоме, ма се налазио при последњем издисају" (Милаш, Правила I, стр. 143). 19. правило Гангрског сабора прети најстроже онима који свесно не држе постове које Црква држи. 89. правило трулско наређује да се пост Свете Четрдесетнице заврши на Велику суботу у поноћ, а 29. истог Сабора да се Литургија Великог четвртка врши на таште. Правило 3. Николе Цариградског говори о Госпођином посту. О забрани поста у извесне дане говори 66. апостолско правило које то забрањује у суботу (сем Велике) и недељу (за недељу то исто вели 18. гангрско), а 55. трулско забрањује и Римској цркви држање поста суботом уз Свету Четрдесетницу. 70. правило Светих апостола забрањује пост са Јеврејима. У погледу врсте хране која важи као посна те се може јести уз пост, 56. правило трулско, поводом јерменског употребљавања сира и јаја суботом и недељом уз Часни пост, наређује за целу Цркву да се мора „постећи уздржавати како од свега закланог, тако исто од јаја и од сира". 5. правило Никифора Исповедника дозвољава у извесне дане уз пост употребу рибе и вина. О ублажењу поста за болеснике говори 69. апостолско правило, као и 19. правило гангрско. О начину исхране болесника уз пост подробније говори 9. правило Тимотеја Александријског које им дозвољава употребу уља. 8. правило истог Оца протеже ублажење поста и на породиље. 20. правило Никифора Исповедника дозвољава монасима који раде да двапут дневно једу Божићњег и Апостолског поста, а 48. правило истог Оца прописује то и за Велики пост. За нарушиоце прописа о посту канонске одредбе Цркве предвиђају одређене епитимије. Те су епитимије оне исте које се налажу за најтеже грехе: убиство, блуд, прељубу, крађу, кривоклетство итд., те се и према томе види колику је важност Црква придавала посту и како га је ценила. Апостолско 69. правило, за оне који не држе Велики пост, а тако исто пост средом и петком, предвиђа свргнуће за клирике, а одлучење за лаике. Исту казну предвиђа 56. правило трулско за оне који уз пост једу сир и јаја. То исто предвиђа 66. апостолско и 55. трулско правило за оне који посте у суботу и недељу, а 70. апостолско за пост заједно са Јеврејима. Одредбе Гангрског сабора још су строже, те налажу највећу црквену казну, анатему, како за оне који не држе Црквом одређене постове (правило 19), тако и за оне који посте у забрањено време, недељу (правило 18). 47. правило Никифора Исповедника наређује верним да се не причешћују од свештеника који не посте среду и петак. То се свакако односи на неуредне свештенике одмах чим се за њих ово дозна, и пре но што се против њих поведе поступак и примени пропис 69. апостолског правила. Толико се о питању поста налази у основним и допунским канонским прописима Православне Цркве. Што се тиче прописа о посту из доцнијег доба, које налазимо у разним Типицима издатим за поједине манастире, затим Триодима и другим богослужбеним књигама, они у ствари не износе ништа битно ново, али се разликују доста у појединостима. Те разлике показују да су ктитори манастира, или други појединци, писци и редактори црквених књига усвајали и у њима излагали строжа или блажа схватања, понекад супротна међу собом, или их сами прописивали. Интервенција и руководећа улога Цркве, која се јасно уочава у периоду васељенских сабора, доцније се мало осећа, свакако због тога што је Црква, у крајевима где је негда бујао црквени живот и књижевност, била веома онемоћала због ропства под Арапима и Турцима, а у областима које су још имале слободу била такође ослабила. Народи пак који су тек недавно примили хришћанство још се нису били уздигли на ону висину која је потребна да би се могло деловати ауторитативно у области канонског руковођења целом Црквом. У основним и допунским канонским прописима, видели смо, помињу се сва четири годишња поста (као и пост средом и петком), али се, сем о Великом посту, не наводи одређено њихова дужина. Зато се разлике у том погледу задуго примећују у Цркви. Половином XII века обраћа се Марко, патријарх александријски, чувеном канонисту Теодору Валсамону, патријарху антиохијском, с питањем: Да ли се постови пред празник Светих апостола, пред Рождество Христово и Успеније морају безусловно држати, или се ту може снисходити и не мора строго пазити? У свом одговору Власамон наводи одлуку Цариградског патријаршијског синода за време патријарха Николе Граматика по којој их треба држати и то по седам дана, јер је само један Четрдесетодневни пост - Пасхални. Који хоће да посте дуже пред тим празницима, или је то прописано каквим ктиторским Уставом, слободно му је (Милаш, Црквено казнено право, Мостар 1911, стр. 408). Ово показује да ови постови још нису били утврђени, а онде где су држани да су били краћи но данас; затим да су ктитори имали право да пост продуже, те је, вероватно, ово припомогло да се ова три поста продуже доцније до данашње дужине. Ни у погледу детаљнијих упутстава о врсти хране дозвољене за поједине дане поста, нису канонски прописи дали детаљна решења. Употребу рибе, нпр. они уопште не помињу, сем 5. правило Никифора Исповедника из IX века којим се риба дозвољава на Благовести ма оне пале и на Велики четвртак и Велики петак. Кад се ова у овако строге дане поста тада дозвољавала, пре ће бити да ћутање канона о томе значи њену употребу у осталим данима поста, него обратно. Исто тако, о употреби уља помиње само 10. правило Тимотеја Александријског (+385), и то да се оно дозвољава болесницима уз Велики пост. Али детаљније, но различите међу собом прописе шта се за јело може употребити кога дана поста, налазимо доцније у ктиторским Типицима, затим у Посном Триоду, најзад у Номоканону уз В. Требник. Тако се нпр. за први дан Великог поста одређује сухоједење после вечерње (*** Светог Теодора Студита, у А. Дмитргевскиј: О посту, Богословски Гласник, год. V, 1906, стр. 171). Други Типици прописују да се понедељак и уторак прве недеље не једе ништа (Орбељски Триод из XII - XIII века), а Светогорски типик вели да се ни вода не пије (Тамо, стр. 339). Вино се те седмице допуштало само болесним и престарелим, но по типику Пантократоровом из 1136. године, Мамантовом (од 1166. године) и Илије *** од 1162. године) давано је по пола красовуље и осталој братији. У петак се јела каша (Хиландарски типик) или кољиво, а по Типику царице Ирине (од 1118. године) два јела са уљем (Тамо, стр. 179). По садашњем Црквенословенском типику такође је било дозвољено јело с уљем и вино, што је, вели се, примљено из манастира Светог Саве Освећеног и Светог Јевтимија Великог, али се одмах додаје: „Но ово сад не чинимо из поштовања према дану." У суботу прописано је јело с уљем, а Устави царице Ирине, Мамантов и Илије *** допуштају рак-ве и октоподе. Октоподе допушта и Хиландарски типик. За остале седмице Црквенословенски типик у 32. глави прописује: „Пет дана постимо до вечерње и једемо суво јело, сем суботом и недељом". Но неки старији Типици дозвољавају уторком и четвртком јело с уљем (Мамантов, Илије ***, Пантократоров, Евергетидски, Хиландарски. Тамо; стр. 340). У четвртак V нед. поста, Триод прописује уље и вино, због труда који ће бити на предстојећем бденију. Студитски пак устав вели да у ту седмицу, пре него у друге, треба да буде сухоједење, јер су то дани плача. По Уставу јером. Нила од 1210. г. тад се чак не поставља вечера, док је у петак, због напора на Акатисту, појцима давано да се заложе (Тамо, стр. 180). У погледу употребе рибе, садашњи Црквенословенски типик прописује: „А рибе да се не усудимо јести целе Четрдесетнице, сем празника Благовести и Цвети. Ако монах прекрши ову наредбу и буде јео рибу, сем у наведена два празника, нека се не причести на Васкрс, него нека пости друге две седмице са по 300 поклона дневно". Никодим Агиорит је још строжи. У Пидалиону он вели да се у Св. Четрдесетницу само једанпут сме јести риба и то на Благовести (Тамо, стр. 125). Међутим, наведени старији Типици несравњиво су блажи у погледу употребе рибе уз Велики пост. Једни од њих нпр. дозвољавају рибу и уочи Благовести и на оданије ако не падне у среду и петак (Орбељски Триод, Тамо стр. 341). Неки ју прописују и на Лазареву суботу (Орбељски и јером. Нила, Тамо, стр. 340), затим на Обретење и Младенце (Ц. Ирине, Мамантов, Илије ***), а по Типику патријарха Алексија давана је братији риба и на дан Алексија Човека Божјег, а такође у уторак треће недеље поста да би братија „одморивши се мало, на даљи пост била јача" (Тамо, стр. 174). Осим свега овога, целог Великог поста (сем прве седмице и среда и петака ) могли су монаси јести рибу ако би који христољубац донео ју братији као понуду (Типик ц. Ирине, Евергетидски, Космосотиров, Мамантов, Илије ***,јером. Нила). Чак и врло строги у погледу употребе зејтина уз пост, Никон игуман из Црне Горе код Антиохије, из IX в., дозвољава да се риба, коју донесу у манастир као понуду једе за време Великог поста, ако је доносилац присутан, да се он не увреди; а ако није присутан да се остави за суботу и недељу (Тамо, 341). Рускословенски типик из 1553. г. дозвољава мирјанима рибу, поред Цвети и Благовести, још у недељу Православља и Крстопоклону,, јер у овом посту четири пута је њима одређено да једу рибу" (Тамо, 338). Но у Номоканону уз Велики Требник, у 225. прав., налаже се још строже но у Црквенословенском типику у погледу рибе: „А који једу рибу на дан Праведног Лазара, или у недељу Крстопоклону, или на Светог Теодора... примиће осуду, особито се неће причестити ни на Пасху, за казну њиховом сластољубљу. Како се усуђују на то у ове дане кад правило ни на Цвети не дозвољава разрешење на рибу мирским људима - ако неки Устави ово и дозвољавају?" Иако Номоканон при Великом Требнику, који се појавио у Св. Гори тек у ХV-XVI  в., није добио значај општеобавезног зборника Православне Цркве, као ни Тактикон Никона Црногорца, али су њихови прописи очигледно вршили утицај на састављаче 32. главе Црквенословенског типика, као и на одговарајуће прописе Посног Триода. У Црквенословенском типику и Минејима налазе се такође и прописи о трајању и начину пошћења за остала три вишедневна поста. За Госпођин пост одређује се, као и за Велики, три дана сухоједење, у уторак и четвртак јело без уља, суботом и недељом са уљем, а риба само на Преображење (Тип. гл. 33). Божићњи и Апостолски пост су блажи: понедељак, среда и петак без уља, уторак и четвртак с уљем, субота и недеља риба. Од 20. децембра пост је строжи и не разрешава се на рибу. После ових објашњења, у Типику се вели: „Неки Устави наређују да се пости од 9. дана децембра, што показује да је посг негда био краћи и почињао тога дана. (Тип. 15. нов.). На једнодневне постове: Крстовдан, навечерје Богојављења и Усековање разрешава се на уље и вино. Исто тако, налазе се овде и забране поста у извесне дане, као нпр. седмице Митара и Фарисеја, јер тада посте Јермени Арцивуријев пост, и Сиропусне, због тетрадита и јаковита. Не пости се ни Светла и Духовска седмица, а све среде и петци у Педесетници разрешавају се на уље. Поред канонских и доцнијих прописа о посту и казни предвиђених за њихово неиспуњавање, важност поста сагледа се још јасније из његовог смисла и циља, како су то поједини Свети Оци изнели и разјаснили. Зато да наведемо мишљење макар неколицине између њих. По речима Спаситељевим да ученици Његови не посте зато што је младожења с њима, а да ће постити у оне дане кад се он узме од њих, види се да је пост израз жалости и туге, а непошћење - радости. Такав поглед на пост био је у Старом завету, а исто гледиште имају и Апостолске установе. Оне наиме објашњавају забрану поста суботом радошћу због стварања света, а пост на Велику суботу жалошћу због Спаситељеве смрти: „Кад се Творац налази под земљом треба да је већа жалост за њим него радост због стварања, јер је Творац по природи и достојанству узвишенији од створења" (2, XXIII, стр. 124). Свети Климент Александријски објашњава да је пост у спољашњем погледу уздржање од хране, у тајанственом погледу означава умирање свету, а живот Богу. Наиме, као што се храном одржава живот, тако је неједење символ смрти. Уздржавајући се од телесне хране (која означава ранији грешни живот), а затим примајући божанску храну (која је вера, нада, љубав, трпљење, знање, мир, разум) ми живимо Богу. На тај начин пост чисти душу од материје, те ју чисту и лаку са телом представља Божанском уму (Избор из пророка, Т, 8, стр. 341, Вивл. патерон). Свети Атанасије Велики сматра да је смисао поста у томе да би и телом угађали Богу, што је дужност свију (Тум пс. 62, Т, 32, стр. 149). Зато саветује: „Да вас не превари храна, нити да ко каже: Остарио сам и не могу постити, него нека се сети старог Елеазара кога није преварио цар да једе оно што погани" (Одломци, Т, 33, стр. 205). По Светом Василију Великом, пост је установљен још у рају заповешћу о неједењу плода с дрвета познавања добра и зла: „А ово: Не једите! - установа је поста и уздржања. Да је Ева постила и да није окусила од дрвета, ми не бисмо имали сада потребе у овом посту... Ми смо ослабили од греха, излечићемо се покајањем. А покајање без поста је недејствено (Творенија, стр. 77). Поред заповести о неједењу и остале околности живота у рају слика су поста „не само зато што је човек... слично анђелима напредовао задовољавајући се малим него и зато што живећи у рају није му падало на ум оно што је доцније пронађено људским измишљањем: ни употреба вина, ни клање животиња, ни све оно што ум човечији чини мутним" (Тамо, стр. 77). Из тога излази један закључак: „Зато што нисмо постили ми смо избачени из раја. Стога ћемо постити да бисмо опет ушли у рај", јер по речи Светог Јована Златоуста: Ако је пост био неопходан у рају, то је утолико више ван раја; ако је лек користан пре ране, то је утолико више користан после рањавања; ако нам је оружје било потребно пре почетка борбе с похотама, утолико је неопходнија помоћ поста пошто је отпочела таква борба с похотама и демонима (Беседа о покајању V, Т, 2, стр. 342). Зато пост треба да примамо с радошћу, јер је он наш пријатељ, а непријатељ демонима. „Чувши о посту, вели Свети Јован Златоуст, немојте се препасти од њега. Он је страшан не нама, него демонима. Ако је неко обузет злим духом, покажи му лице поста и он, окован страхом биће непокретнији од самог камења, особито кад угледа у заједници с постом сестру и пријатељицу поста - молитву. Јер и Христос вели: Овај се род не изгони сем молитвом и постом (Мт 17, 21). (Беседа о посту V, стр. 342.) Слично о посту као средству против демона говори и Свети Василије Велики и Ориген. Но није само једна корист од поста. Као свако добро што доноси многоструки плод, тако је по Оцима и с постом. Слабећи силу тела и чинећи га покорним души, како вели Свети Јован Златоусти (Т, 4, стр. 64), он укроћава беснило страсти, уводи нас у слободу и ствара велику тишину у нашим помислима. Он је и мати здравља телесног (Тамо, Т, 2, стр. 348). Највећа је вредност и прави циљ поста по Оцима у помоћи коју он пружа духовном узрастању, одсецању злих навика и стицању врлина. „Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела" (Свети Василије Велики, V, стр. 77). Слично говори и Свети Јован Златоуст: „Не говори ми: Ја сам толико и толико дана постио, то и то нисам јео, ни вина пио... него ми покажи јеси ли постао кротак од гневљивог, какав си био? И човекољубив од грубог, какав си дотле био? Јер ако си испуњен гневом, зашто онда угњетаваш своје тело? Ако је унутра завист и користољубље каква је корист што пијеш воду? (Реч о посту и милостињи, Т, 2, стр. 907). Готово истим речима говори о смислу поста Свети Атанасије Велики: „Није успео онај који пости само од јела, но онај који је одступио од сваке зле ствари; томе се рачуна пост. Јер ако неко пости, а не држи уста своја да не говоре зле речи, или гнев, или лаж, или заклетву, или говори против ближњег, никакве он нема користи, но сав свој труд губи" (О девствености, Т, 33, стр. 63). Још и Пастир саветује Јерму: „Овако, дакле, чувај овај пост који мислиш да држиш: Пре свега, чувај се од сваке зле речи и сваке зле жеље и очисти срце своје од свију таштина овог света. Ако то ушчуваш биће твој пост савршен" (Јерма, Пастир, Е, III, Т, 3, стр. 72). Очистивши тако своју душу од прљавштине греха и украсивши ју украсом врлина, ми постајемо достојни највећег дара Божјег у овом свету: примања самог Господа у Светој Тајни Причешћа. У овоме види Свети Јован Златоуст особити разлог за установу поста. „Раније су многи приступали Светим Тајнама без расуђивања, како било... Приметивши штету која долази од небрижљивог поступања, одреде четрдесет дана поста... да бисмо сви ми, очистивши се пажљиво у ове дане молитвама, милостињом, постом, свеноћним бдењем, сузама, исповешћу и свим другим средствима на тај начин приступили с чистом савешћу, колико је то могуће (Тамо, Т, 1, стр. 664). Ради илустрације колику су важност придавали Свети држању поста, Оци наводе примере из Старог и Новог завета, као и из историје Цркве. Тако указују на четрдесетодневни пост пророка Мојсеја, Илије, Данила и тројице младића, Ниневљана, Јована Крститеља, ап. Павла. Из доцнијег времена позната нам је чудесна помоћ Светог Теодора Тирона да се цариградски хришћани, који су свето чували особито прву недељу Великог поста, не оскврне и нехотице храном попрсканом водом и крвљу идолских жртава, у доба цара Јулијана Одступника. Такође је записан пример хришћана који ни у глади нису хтели да купују месо уз пост, кад је цар Јустинијан, друге седмице Великог поста, због оскудице хране, наредио да се оно на тргу продаје. (Мирковић, Хеортологија, стр. 266). Исто тако, у IX веку, Свети Теодор Студит износи с похвалом пример 14 хришћана заробљених од Бугара и побијених зато што нису хтели јести месо уз Велики пост (Мало оглашење L XXIV). „Но важније од свега реченог је то што је Господ наш, оснаживши постом ради нас примљено тело, примио у њему на Себе нападе ђавола учећи нас да се постом снажимо и да се привикнемо на подвиге у искушењима" (Свети Василије Велики, Тамо, V, стр. 82). Због свеколике важности поста за унутрашњи живот хришћана, Свети Јован Златоуст истиче да Бог кажњава преступање поста, а за уважење и држање избавља од смрти. „Када је велики и дивни град Нинива већ клечао пред пропашћу и био готов да прими упућени му озго удар, пост га је отргнуо од врата смрти и вратио животу" (Тамо, Т, 2, стр. 342). Па кад је пост толико важан и користан, Свети Јован са правом пита: „Не би ли било безумно бежати од њега и бојати га се?" (Беседа о покајању V, Т, 2, стр. 348 - 349). Према изнетим принципима канонског и отачког гледишта на пост, сматрам да би став Српске православне цркве по питању усклађивања црквених одредби о посту према захтевима савремене епохе требало да буде овакав: 1.   Пост је божанска установа и о њему као таквом и његовом постојању у Православљу нема и не може бити спора. 2.   Црква је увек била надлежна у погледу доношења општеобавезних одлука о дужини постова као и у погледу прописа о храни која се у посне дане може употребљавати. 3.   Пост средом и петком, посведочен најдубљом хришћанском старином и Оцима, наређен 69. ап.правилом и утврђен ауторитетом VI васељенског сабора (јер је 2. правилом тог утврђена опште обавезност Апостолских правила) остаје безусловно и даље. 4.   Света Четрдесетница, такође наређена 69. ап.правилом безусловно остаје у целини, Прва седмица без уља, а тако и Страсна (за монахе први дан без јела и воде - који могу и до среде - а тако и Велики петак). Осталих седмица: среда и петак без уља, други дани на уљу, а суботом и недељом, мислим да би могли, као крајњу границу, пристати да се дозволи риба за мирјане. За монахе би, сматрам, требало да остане у погледу употребе рибе као што је сада, евентуално да им се допусти још у недељу Крстопоклону, или који другу. 5.   С обзиром да су још у XII веку постови Божић ни и Апостолски били краћи, да Црквенословенски типик наводи како неки Устави прописују почетак Божићњег поста 10. децембра, а да никаква општеобавезна одлука Цркве о томе није донесена, уколико се то питање постави, мислим да би наша Црква могла да пристане, као на најнижу границу, да Божићни пост траје две недеље, а Петров једну. Госпођин да остане као што је, са разрешењем на уље, као што је речено за Велики. За монахе, пак, да остане као што је сада. 6.   Пошто је VI васељенски сабор изразио православно гледиште да се уз пост не могу употребљавати сир и јаја, то сматрам да се при овом мора безусловно остати, јер би у противном значило да је Васељенски сабор донео погрешну одлуку и да је Црква све до сада грешила држећи ју. А то би потпуно било и идејно и практично скретање са православног става, с чиме се клир, монаштво и народ неће никад сложити. 7.   Пошто је сада у многим земљама поново постало актуелно крштавање одраслих, требало би свакако за такве случајеве одредити обавезан пост од једног дана за оног који се крштава, свештеника који крштава и кума, а добровољни за рођаке крштаваног и друге чланове Цркве. Што се тиче тешких болесника, поготово од оних болести у којима се не може узимати друга храна сем млеко, сматрам да аналогија са децом која доје и не могу постити није неумесна, те да би наша Црква могла пристати да се такви болесници разреше од поста. Без жеље да будемо „строжи од закона, правилнији од правила и већи од заповести" (Свети Григорије Богослов), а исто тако ни милостивији од милостивих Светих Божијих, сматрам да би у овом питању требало донети одређену одлуку. Јер мишљење Валсамона, да се ни у часу смрти не може дозволити никоме да једе месо, ипак је закључак који нигде није потврђен од Цркве. Исто се односи и на поједине врсте тешких радника, нпр.у хемијској индустрији где је неопходна употреба свакодневно млека. 9.   Такође би требало размотрити положај православних војника и ратника и донети одређене одлуке о њиховим обавезама према посту. Јасно је да они у многим земљама не могу дуже постити ни у миру, а камоли у рату. Можда би им се пост од два дана могао допустити за Причешће, а као обавезан пост први дан Четрдесетнице, Велики петак и Велика субота. 10.   Мислим да би било потребно донети одлуку од које године су обавезна деца да посте и на који начин. Светом синоду одани, Епископ рашко-призренски  Павле