Nikolaj Velimirović

Nikolaj Velimirović (4. januar 1881 - 18. mart 1956) je bio episkop Srpske pravoslavne crkve, hrišćanski teolog i nacionalistički ideolog.

Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja iekumenizma. U međuratnom periodu postaje predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okreće se anti-evropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologijesvetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacijeZBOR.^[1][2][3] Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova.^{[1][2][4][5][6]} Njegovi sledbenici se nazivaju nikolajevci.

Centralno mjesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres.^[7] Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti.^[7]

2003. godine Srpska pravoslavna crkva ga je kanonizovala za sveca i od tada ga slavi kaosvetog Nikolaja Žičkog.

Sadržaj/Садржај   [sakrij/сакриј]  1 Život 1.1 Mladost i obrazovanje 1.2 Prvi svetski rat 1.3 Međuratni period 1.4 Drugi svetski rat 1.5 Emigracija i smrt 1.6 Rehabilitacija i kanonizacija 2 Politički stavovi 2.1 Nacionalizam 2.2 Klerikalizam 2.3 Stavovi o Hitleru 2.4 Anti-semitizam 2.5 Anti-zapadnjaštvo 3 Dela 3.1 Objavljena za života 3.2 Posthumno objavljena 4 Izvori 5 Vidi još 6 Vanjske veze 6.1 Članci o Nikolaju 6.2 Nikolajeva dela na internetu

Život [uredi - уреди]

Mladost i obrazovanje [uredi - уреди]

Nikola Velimirović je rođen 23. decembra 1880. godine (po julijanskom kalendaru) u Leliću, nedaleko od Valjeva, u porodici zemljoradnika, od oca Dragomira i majke Katarine. Obrazovanje je otpočeo u manastiru Ćelije, dok je valjevskoj gimnaziju završio u Valjevu.^[1] Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio "sitan" i nije imao dovoljan obim grudi. Nakon toga, upisuje beogradsku Bogosloviju gde je, prema sećanjima školskih drugova, u ranim godinama čitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih.^[1] Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista "Hrišćanski vesnik", u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove.

Nakon završetka Bogoslovije radio je kao učitelj u selima pored Valjeva posle čega je, kao stipendista Crkve, studirao na Starokatoličkom fakultetu u Bernu, da bi školovanje nastavio u Nemačkoj, Engleskoj i Švajcarskoj.^[1] U Bernu je u dvadeset osmoj godini doktoriraoteologiju, odbranivši disertaciju "Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve".^[8] Prve godine 20. veka Velimirović je proveo u Oksfordu, gde je spremao doktorat iz filozofije, dok je tezu o Berklijevoj filozofiji odbranio na francuskom u Ženevi. Vrativši se iz Evrope, uskoro se i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po zemlji, upoznajući njen crkveni život i narodne svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo – studiju "Religija Njegoševa".^[9]

Bio je predavač na Bogosloviji "Sv. Sava" u Beogradu od 1912. do 1918. godine.^[1] Predavao je filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu u drugim mestima. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu iDostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme. Nikolaj je aktivno učestvovao u crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje nekih crkvenih ljudi. On se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz "Hrišćanskog vesnika" zbog njegovih pogleda na stanje u Srpskoj Crkvi.

Redovno je putovao po Srbiji i Bosni i propovedao pred sve većim brojem slušalaca. Njegove propovedi nisu bile posvećene samo verskim pitanjima, već su zagovarale i nacionalni preporod Srba, posebno u Bosni koja je bila pod habsburškom vlašću.^[10] Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista "Prosveta", gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem,Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su "svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni", što je u vreme austrijske aneksije Bosne i Hercegovine shvaćeno kao izazov austro-ugarskim vlastima, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Austro-ugarske vlasti mu nisu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegov je govor ipak dospeo u Zagreb i bio pročitan.

Prvi svetski rat [uredi - уреди]

Posle izbijanja prvog svetskog rata, u aprilu 1915. godine srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku kako bi propagirao srpske, a kasnije jugoslovenske ratne ciljeve. Taj je zadatak poveren Velimiroviću ne samo zbog njegove učenosti, već i zbog dobrih veza koje je sve vreme održavao s Anglikanskom i Episkopalnom crkvom u Britaniji i SAD.^[10] On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, počevši s velikom zboru u Čikagu u avgustu 1915. Velimirović je za program Jugoslovenskog odbora, odnosno ujedinjenje južnoslovenskih područja Austro-Ugarske sa Srbijom pridobio veliki broj emigranata, od kojih mnogi kao dobrovoljci odlaze Solunski front. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih hrišćanskih crkava, te počeo gajiti dobre odnose sa anglikanskim i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu srpskih studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao.

O stanju u okupiranoj Srbiji obaveštavao je englesku javnost pismima i člancima u engleskoj štampi, poput obimnog članka "Srbija u okovima" (Serbia in chains), objavljenog u "The New Witness" 6. aprila 1916. godine.^[11]

Međuratni period [uredi - уреди]

Glavni članak: Bogomoljački pokret

Kada se 1919. godine vratio u Srbiju, gde je njegova diplomatska aktivnost tokom ratnih godina hvaljena kao veliki uspeh, Velimirović je izabran za episkopa u Žičkoj eparhiji.^[10] U toj ranoj fazi njegove svešteničke karijere, na Velimirovića se uglavnom gledalo kao na naprednog mladog teologa i liberalnu snagu u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Velimirović je smatran za anglofila naklonjenog protestantizmujoš iz vremena njegovih studija u Bernu, Ženevi i Oksfordu.^[10] Tih godina Nikolaj je razvio mnogostranu međucrkvenu delatnost. Učestvovao je na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu, itd.

Međutim, njegova liberalna reputacija bila je relativno kratkog veka. Nikolaj je 1920. godine izabran za vladiku ohridskog i zadužen zabogomoljački pokret, koji je nakon I svetskog rata, osnovala Srpska pravoslavna crkve u nastojanju da zaustavi opadanje interesovanja za veru, širenje Adventističke crkve i uspon komunizma.^[10] Družeći se s pobožnim vernicima koji su činili okosnicu bogomoljačkog pokreta, pod duhovnim vođstvom monaha iz obližnje Svete gore, Velimirović je narednih godina doživeo duboku ličnu transformaciju. Napredni mladi učenjak postao je pustinjak, asketa i konzervativac.^[10] Iskustva koja je stekao u Ohridu snažno su uticala na njegova filozofska gledišta. Divljenje prema Zapadnoj Evropi i simpatije za ekumenski pokret koje je gajio u mladosti, ustupile su mesto anti-zapadnjaštvu i kleronacionalizmu.^[10] U to vreme počinje da zastupa i otvoreno antisemitske stavove. Njegova alegorična propoved "Priča o vuku i jagnjetu" objavljena 1928. godine je izazvala oštru reakciju beogradskog rabina dr Isaka Alkalaja.^[12]

Nikolaj sa majkom pred crkvom u Leliću 1932.

Posle službe u Ohridu i Bitolju vraćen je godine 1934. i u Manastir Žiča odlukom Arhijerejskog Sabora.Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog rada na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju.

Sredinom 1930-ih Nikolaj se počeo uključivati u politička zbivanja Kraljevine Jugoslavije, a otada datiraju i bliske veze s Dimitrijem Ljotićem. Krajem 1930-ih godina, paralelno sa usponom fašizma u Evropi, unutar Srpske pravoslavne crkve se rađa ekstremno desna ideologija svetosavskog nacionalizma, čiji je glavni ideolog Nikolaj Velimirović. Zalagao za uspostavljanje društva zasnovanog na jedinstveno srpskom obliku religioznog nacionalizma i monarhizma i propagirao odbacivanje individualizma, jednakosti, verske toleranciju, demokratije i drugih građanskih vrednosti. Velimirovićevo antizapadnjaštvo i antimodernizam su bili pomešani s jakim antisemitskim osećanjima. Velimirovićev bogomoljački pokret je u svojim publikacijama objavljivao antisemitske tekstove, uključujući delove Protokola sionskih mudraca. Tih godina, pod ideološkim uticajima episkopa Velimirovića, Ljotić osniva fašistički pokret ZBOR čija su glavna načela bila: anti-komunizam, borba protiv „jevrejske zavere“ i zalaganje za staleško uređenje države.^[2] Članstvo Zbora u značajnoj meri poklapalo s Velimirovićevim Bogomoljcima. Prema nekim izvorima, vođstvo Zbora je od 1935. godine pa nadalje činilo 'kičmu' pokreta Bogomoljaca, dok drugi kažu da su Bogomoljci kolektivno pristupili Ljotićevoj organizaciji krajem 1930-tih godina.^[10]

Godine 1937. Nikolaj je, kao i ostale vodeće ličnosti SPC, uključen u tzv. Konkordatsku krizu, odnosno nastojanje da se spreči ratifikacijakonkordata između Kraljevine Jugoslavije i Vatikana. On je svim srpskim poslanicima neposredno pred glasanje uputio pismo kojim preti primenom crkveno–kanonskih mera prema onima koji budu glasali za konkordat: "Ja ću biti nesrećan, ako budem prinuđen da ove mere primenim na Vas i na dom Vaš. A ja ih moram primeniti u potpunosti."^[13] Kada su jugoslovenske vlasti 1940. godine zabranile Zbor, izdale nalog za hapšenje Ljotića i nekoliko njegovih sledbenika osudile na zatvorsku kaznu (među njima i Velimirovićevog učenika Dimitrija Najdanovića), Velimirović je napisao protestno pismo premijeru Dragiši Cvetkoviću u kojem opisuje Ljotića kao visoko pobožnog i moralnog čoveka.^[10] Nikolaj je, kao i čitav Sveti arhijereski sabor SPC na čelu sa partijarhom Dožićem, također podržao puč 1941. godine kojim je oborena vlada Cvetković-Maček i poništen pakt između Jugoslavije i sila Osovine, potpisan nekoliko dana ranije.^[14]

Drugi svetski rat [uredi - уреди]

Glavni članak: Srpska pravoslavna crkva u Drugom svetskom ratu

Episkop Nikolaj Velimirović u manastirskom pritovoru tokom drugog svetskog rata, u pratnji nemačkog čuvara.

Aprilski rat i kapitulacije Jugoslavije zatekla je Nikolaja u manastiru Žiči. Podrška martovskom puču je navela nemačke okupacione vlasti da se prema Velimiroviću odnose s podozrenjem.^[10] Nikolaj je uhapšen godine 1941. pod sumnjom da je povezan s četničkim pobunjenicima i pritvoren u manastiru Ljubostinja. Godinu i po dana kasnije je i zvanično uhapšen i prebačen u manastir Vojlovicu kod Pančeva i zatočen tamo zajedno sa Patrijarhom Srpskim Gavrilom Dožićem. Nakon njegovog hapšenja, Ljotić i njegovi sledbenici su pokušali da se za njega zauzmu kod Nemaca i ubede ih da je Nikolaj pre rata ‘pohvalio Hitlera’ i da ga zato ne treba smatrati neprijateljem.^[15] Međutim, za razliku od Ljotića, Velimirović je odbio da sarađuje sa nacistima tokom okupacije.^[2] Za vreme svog zatočeništva u Vojlovici dvojica srpskih crkvenih velikodostojnika odolevala su pritiscima da sarađuju s Nemcima. Oni su uporno odbijali da potpišu javni proglas protiv Tita i partizana, kao i da učestvuju u stvaranju pro-nacističke vlade nacionalnog spasa.^[10]

U septembru 1944. kada su nemačke trupe počele da se povlače iz Srbije pred naletima Crvene armije, Velimirović i Dožić su prebačeni prvo u Austriju, a potom u Nemačku, gde su zatvoreni u zloglasnom koncentracionom logoru Dahau. Nemci su ih tu držali kao zalog u pregovorima sa Ljotićem i Nedićem.^[16]U logoru su bili zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status povlašćenih zatvorenika (Ehrenhäfling). ’Počasni zarobljenici’ su imali poseban smeštaj i hranili se kao nemački oficiri, vrata ćelija u kojima su boravili zaključavana, a imali su i slobodan pristup zasebnom dvorištu u logoru.^[10] Pored toga, njima je kao sveštenim licima bilo dozvoljeno da nose svešteničke mantije i nije im brijana glava.^[10] U crkvenoj literaturi se naglašava da su oni u logoru Dahau ‘doživeli sve strahote ovog pakla na zemlji’ i pretrpeli ‘stradanje i patnje’. Nasuprot tome, Đorđević tvrdi da su ih Nemci "zaštitili da ne padnu u ruke saveznicima i Titovoj JNA".^[17]

Momčilo Đujić i Nikolaj Velimirović u Sloveniji 1945.

U Dahauu ostaju tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju. Izgleda da je puštanje Velimirovića i Dožića iz logora Dahau bilo je deo pogodbe Ljotića i Nedića s nemačkim izaslanikom Hermanom Nojbaherom.^[10] Iz Nemačke putuju zajedno sa Milanom Nedićem i nemačkim generalom Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde su se Nemci nadali kako će iskoristiti njihov autoritet među izbeglim Srbima u borbi protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji Velimirović je blagoslovio Ljotićeve dobrovoljce, kao i druge kolaboracioniste i ratne zločince poput četnika Momčila Đujića i Dobroslava Jevđevića.^[10] Krajem aprila 1945. patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj su preko Momčila Đujića stupili u kontakt sa Dimitrijem Ljotićem, tražeći da se sastanu sa njim. Dimitrije Ljotić je krenuo prema njima ali je poginuo 23. aprila 1945. kod Ajdovščine u Sloveniji bežeći od Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Sutradan ujutro telo Dimitrija Ljotića prebačeno je u Goricu gde je obavljena sahrana. Na njegovom odru je episkop Nikolaj održao posmrtnu besedu, u kojoj je istakao da je Ljotić bio veliki „hrišćanski državnik“ i da sada „pripada nebeskoj Srbiji“.^[18]

Velimirović sa četnicima i ljotićevcima u Sloveniji 1945.

Po okončanju fašističke okupacije i uspostavljanju novekomunističke vlasti, Nikolaj Velimirović je, zbog bliskosti sa Dimitrijem Ljotićem i povezanosti sa političkom organizacijom Zbor, izbegao iz zemlje.^[2]Patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj su potom otišli za Austriju, gde ih je u Tirolu pokupilaamerička 36. pešadijska divizija. Velimirović se susreo s američkom vojskom 8. maja 1945. godine u Kicbilu, gradiću na austrijsko-nemačkoj granici. Velimirović je tada bio u društvu nekoliko srpskih nacionalista i nemačkih oficira. On je putovao s generalom Milanom Nedićem, premijerom srpske kolaboracionističke vlade i Hermanom Nojbaherom, visokim nemačkim funkcionerom u okupiranoj Srbiji i prvim nacističkim gradonačelnikom Beča (1938-39) koga su jugoslovenske vlasti kasnije osudile na 20 godina zatvora.^[10]

Odatle su otišli u Englesku gde su se razdvojili - patrijarh se vratio u Jugoslaviju, sada podkomunističkom vlašću, a Nikolaj otišao u Ameriku.

Emigracija i smrt [uredi - уреди]

U Jugoslaviji je nakon rata Nikolaj Velimirović smatran saradnikom fašista i izdajnikom.^[10] Državljanstvo mu je oduzeto, a ime stavljeno na nezvaničnu listu autora čija se dela nisu mogla objavljivati u zemlji.^[10] U prvim posleratnim Nikolajević nije toliko kritikovan zbog veza sa Zborom, aktivnost u Sloveniji 1945. godine, ni zbog antisemitizma, već zbog toga što je emigrirao u SAD i stao na stranu 'imperijalista'.^[10] Nove vlasti su istovremeno slavile patrijarha Gavrila Dožića, koji se 1946. godine vratio u Srbiju, kao ratnog heroja Srpske pravoslavne crkve.

Sa ljotićevcima u Klivlendu 1954.

Nikolaj je stigao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je nastavio crkveni i politički rad, kao i spisateljsku delatnost, na srpskom i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela "Kasijana", "Zemlja Nedođija", "Žetve Gospodnje", "Divan" i njegovo poslednje, nedovršeno delo "Jedini Čovekoljubac". Iz Amerike je slao materijalnu pomoć srpskim pravoslavnim manastirima u Jugoslaviji. Domaća štampa ga je optuživala da je učestvovao u emigrantskoj aktivnosti u posleratnom periodu, usmerenoj na okupljanje svih reakcionarnih izbegličkih krugova iz Srbije radi podsticanja neprijateljske aktivnosti protiv Jugoslavije.^[19][20] Godine1952. uoči posete šefa jugoslovenske države Josipa Broza Tita Londonu Nikolaj se obratio pismom kenterberijskom nadbiskupu Anglikanske crkve s namerom da se poseta spreči. No, pismo je ostalo bez učinka: poseta je bila uspešna, a Vinston Čerčil ju je čak nazvao istorijskom.^[17] U intervjuu datom u Sjedinjenim Američkim Državama 1953. godine, Velimirović je tvrdio da je bio duhovna siva eminencijaiza Ljotićeve organizacije ZBOR.^[3]

Vladika Nikolaj je u Americi povremeno i predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla 1956. godine. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike.

Rehabilitacija i kanonizacija [uredi - уреди]

Nikolajevo zaveštanje potajno je održavao u životu mali krug njegovih vatrenih pobornika s margina Srpske pravoslavne crkve okupljenih oko Velimirovićevog bivšeg saradnika i đaka, disidenta monaha oca Justina Popovića. Među Velimirovićevim sledbenicima u crkvi su, pored Justina bila i četiri i njegova đaka, Atanasije Jevtić, Artemije Radosavljević, Amfilohije Radović i Irinej Bulović, kao i Nikolajev sinovac Jovan Velimirović.^[10] Velimirović je imao podršku nacionalističkih organizacija u dijaspori. Neke izdavačke kuće - npr. ljotićevska "Iskra" sa sedištem u Minhenu - objavljivale su Velimirovićeve radove tokom 1960-tih i 1970-tih godina.

Sv. Nikolaj Žički, pravoslavna ikona.

Sredinom 1980-ih godina, započinje proces rehabilitacije Nikolaja Velimirovića u Šabačko-valjevskoj eparhiji, gde je episkop bio Jovan Velimirović, njegov sinovac.^[21] Nacionalistička struja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi je smatrala Velimirovićevu rehabilitaciju načinom da se srpsko nacionalno biće „pročisti od sablasti komunizma“.^[10] Ključni događaj u popularizaciji Velimirovićevog kulta dogodio se na 31. godišnjicu episkopove smrti u martu 1987. godine, kada su sveštenici Šabačko-valjevske eparhije - predvođeni episkopima Jovanom Velimirovićem i Amfilohijem Radovićem - nezvanično kanonizovali Nikolaja i proglasili 18. mart, dan njegove smrti, verskim praznikom u ovoj eparhiji. Godinu dana kasnije komisija koja je imala zadatak da istraži pitanje Velimirovićeve svetosti, predvođena novoizabranim patrijarhom Pavlom, odbacila je zahtev za kanonizaciju. Patrijarh Pavle je pozvao na strpljenje i upozorio da s odlukom "ne bi trebalo žuriti", "ni stvar forsirati".^[2]

Mošti vladike Nikolaja prenete su u Srbiju 12. maja 1991. godine, u danima kada je otpočinjao rat na teritoriji bivše Jugoslavije.^[22] Njegovi posmrtni ostaci su preneti iz Libertivila u Lelić, gde je sahranjen u crkvi, koja je njegova zadužbina.

19. maja 2003. godine Sveti arhijerejski sabor SPC "jednodušnom jednoglasnom saborskom odlukom" kanonizuje Nikolaja Velimirovića za sveca, čime je krunisan proces njegove rehabilitacije i sakralizacije. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizuLjubovije i Krupnja, posvetio sv. Nikolaju. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove "Dom sv. vladike Nikolaja".

Velimirović je tokom 2000-ih postao jedna od najuvaženijih crkvenih ličnosti u Srbiji. U verskim krugovima, Velimirovića po važnosti redovno porede sa svetim Jovanom Krstiteljom i svetim Jovanom Zlatoustim. U crkvenoj literaturi se stalno ponavljaju reči Justina Popovića koji ga smatra 'trinaestim apostolom', 'svetim srpskim jevanđelistom' i 'najvećim Srbinom posle svetog Save'.^[10]

Politički stavovi [uredi - уреди]

Glavni članak: Svetosavski nacionalizam

Spisi Nikolaja Velimirovića se danas u ekstremno desničarskoj i antisemitskoj literaturi koriste za podršku klerikalno-nacionalističkim, neofašističkim i antisemitskim političkim stavovima.^[2]

Nacionalizam [uredi - уреди]

Velimirović je poznat po stavu da je „nacionalizam srpski, kao stvarnost, najstariji u Evropi“.^[23] Velimirović o Srbima govori kao o "Božjoj deci i ljudima arijevske rase, kojima je sudbina dodelila počasnu ulogu da budu glavni nosilac hrišćanstva u svetu".^[24]

Mi smo po krvi arijevci, po prezimenu Sloveni, po imenu Srbi, a po srcu i duhu hrišćani.^[10]

Govorio je da su Srbi i drugi Sloveni čuvari na kapijama Evrope, "da plemena slabije rase i niže vere ne bi uznemiravala krštenu Evropu u njenom mirnom razvijanju i napredovanju".^[10] Kritičari smatraju da je njegovo mišljenje o srpskom narodu poprimilo "neskriveno rasistički prizvuk".^[10]

Klerikalizam [uredi - уреди]

Glavni članak: Teodulija

Na slavi svrgnutog kralja Petra II Karađorđevića u New York-u 1955.

Nikolaj se zalagao za uspostavljanje jedne vrste pravoslavne teokratije, koju on naziva "teodulija", kao načina uređenja društva, što podrazumeva "saglasje Crkve i Države u služenju Boga".^[4] Centralno mesto Velimirovićevog svetosavskog nacionalizma je jedinstvo crkve i države. On je smatrao da je odvajanje crkve od države nesreća i "bolesno stanje":

Gde god se crkva odelila od države tu je bolesno stanje ili crkve ili države ili oboje.^[25]

Velimirović se zalagao za "teoduliju jednovernih naroda", odnosno Savez pravoslavnih naroda Balkana s naslonom na pravoslavnu Rusiju, čiji bi cilj bio služenje Hristu. Verovao je da bi "Carstvo balkanskih naroda sa carstvom svete Rusije" predstavljalo ostvarenje hiljadugodišnjeg carstva mira na zemlji, o kojem je govorio sveti Jovan Evangelista.^[25]

Stavovi o Hitleru [uredi - уреди]

Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi:^[26][27]

Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20-om veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.

Velimirović po izbijanju drugog svetskog rata više nije ponavljao ovakve stavove i odbio je da sarađuje sa Hitlerom tokom okupacije.

Anti-semitizam [uredi - уреди]

Antijevrejski i antijudaistički stavovi dobijaju značajnije mesto u Velimirovićevoj misli tokom dvadesetih i tridesetih godina XX veka.^[10] DeloIndijska pisma, koje je Nikolaj pisao za vreme boravka u Ljubostinji između jula 1941. i decembra 1942. godine, sadrži i alegoričnu priču u kojoj je Satana predstavljen u liku zle Jevrejke 'Rebeke Natan', zavodnice i predvodnice komunističkog ustanka.^[10] U svojoj knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanoj 1944. godine u logoru Dahau, Velimirović za izbijanje Drugog svetskog rata optužuje gotovo sve savremene ideologije Evrope, osim fašizma, čiji izum pripisuje Jevrejima, odnosno „njihovom ocu Đavolu“^[28][29]:

Ikona Nebeske Srbije. Gore desno sveti Nikolaj u logoru Dahau.

Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, ištrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopšturevoluciju, i kapitalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihovađavola.

Još je kontroverznije Velimirovićevo viđenje stradanja Jevreja u holokaustu, što on tumači kao božju odmazdu za ubistvo Hrista:

Oni su se pokazali gori protivnici Božji negoli neznabožac Pilat, jer su u jarosti zlobe svoje izrekli onu strašnu reč: "Krv Njegova na nas i našu decu!" Tako je nevina krv postala bič koji ih goni kao stoku kroz vekove iz zemlje u zemlju, i kao oganj koji sagoreva sva njihova slagališta spletki protiv Hrista. Jer tako ih uči đavo, otac njihov.^[2]

Zbog ovog i drugih tekstova, mnogi autori smatraju Nikolaja Velimorovića za bitnog ideologa srpskog antisemitizma.^[10][30][31]Velimirovićevi antijevrejski stavovi su bili mešavina religioznog anitisemitizma, koji je imao dugu istoriju u hrišćanstvu, i antisemitskihteorija zavere iz 19. veka, koje su bile rasprostranjene širom Evrope uoči Drugog svetskog rata.^[2] Nikolajeve pristalice nasuprot ovim tvrdnjama napominju da je on za vreme boravka u Ljubostinji uspeo da spase jednu jevrejsku porodicu od nemačkog hapšenja.^[10]

Anti-zapadnjaštvo [uredi - уреди]

Velimirović smatra da su Srbi, čim su se oslobodili Turaka, pali u ropstvo Zapada. Seljake iz Šumadije su prevarili austrijski Srbi prečani koji su im uveli zakone i ustanove poput protestanata i katolika, "dve zapadne hrišćanske jeresi". Oni su učinili da Srbija padne u ropstvo"zapadnih jeretika": duhovno, intelektualno, moralno, političko i kulturno. Nakon njih došli su još gori, šumadijski sinovi školovani na Zapadu, koji su predstavljali "bezbožnu hordu" agenata zapadne kulture, "nove poturice", opasnije od starih poturica i izdajnike veće odVuka Brankovića.^[32]

Velimirović je propagirao odbacivanje svih zapadnih tradicija, uključujući demokratiju, jednakost, individualizam, religioznu toleranciju i druge vrednosti modernizma i prosvećenosti.^[2] On zaključuje da je Evropa uperila sve svoje pronalaske protiv Hrista, između ostalogteleskop, mikroskop, železnicu, parnu fabriku, mašine za plivanje pod vodom, za letenje u vazduhu, itd.^[1] Evropu je smatrao oličenjem sveg zla:

Da li ste sa Evropom ili svojim narodom? Ako kažete da ste sa Evropom onda se brzo lečite da ne bi zarazili svoj narod... evropski narodi su pod prokletstvom božijim jer oni nisu više narodi nego jazavci... dvonogi majmuni... zverovi a ne ljudi... Evropski intelektuizirani čovek napravio je ugovor sa đavolom... Evropa je jeres... A ti Srbijo, kuda si pošla za Evropom? Ti nikada nisi išla njenim putem i nikada za njom. Nazad, na svoje, ako hoćeš da se spaseš i živiš...^[1]

Njegovo antizapadnjaštvo je organski povezano sa njegovim antisemitizmom; on je smatrao da su "Jevreji i njihov otac đavo", uspeli "trovanjem duha i srca evropskog čovečanstva" da ga odvrate od prave religioznosti i okrenu obožavanju "idola kulture". On vidi kulturu kao „zbir svih zala“, i predlaže da Crkva propiše jedan molitveni dan u godini, kad će se sav narod sa svojim starešinama moliti Bogu da ga spase od kulture.^[33]

Dela [uredi - уреди]

Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj teoloških i političkih dela. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih 1980-ih ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena.

Objavljena za života [uredi - уреди]

Njegova dela su:

• Uspomene iz Boke, 1904.
• Francusko-slovenska borba u Boki kotorskoj 1806-1814, 1910.
• Religija Njegoševa, 1911.
• Iznad greha i smrti, 1914.
• Mesto Srbije u svetskoj istoriji, 1915.
• Srbija u svetlosti i mraku, 1916.
• Paterik Manastira svetog Nauma, 1925.
• Ohridski prolog, 1928.
• Rat i Biblija, 1932.
• Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937.
• Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945.
• Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949.
• Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950.
• Pesme molitvene, 1952.
• Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952.
• Divan: nauka o čudesima, 1953.
• Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953.

Posthumno objavljena [uredi - уреди]

Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914., 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995.

Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; Iznad Istoka i Zapada, 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003.

Izvori [uredi - уреди]

1. ↑ ^{1.0 1.1 1.2 1.3 1.4 1.5 1.6 1.7} Sporno slovo u crkvenom kalendaru
2. ↑ ^{2.0 2.1 2.2 2.3 2.4 2.5 2.6 2.7 2.8 2.9} Kanonizacija "proroka" antisemitizma
3. ↑ ^3.0 3.1 Nebojsa Popov, Srpski populizam. Od marginalne do dominantne pojave, »Vreme«, Beograd 1993.
4. ↑ ^4.0 4.1 Naličje kulta
5. ↑ Nikolaj Velimirović: A Controversial Life
6. ↑ Nikolaj Velimirović apostol nacionalizma
7. ↑ ^7.0 7.1 Mr Zvezdan Folić: KOSOVSKI MIT U PROJEKCIJAMA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE
8. ↑ Rad je objavljen na nemačkom jeziku 1910. g. u Bernu; srpski prevod izlazi u Velimirovićevim Sabranim delima, knj. II, Himelstir 1986.
9. ↑ Nikolajeva studija "Religija Njegoševa" pojavila se najpre u časopisu "Delo", a zatim i posebno 1911. g. Doživela je zatim nekoliko izdanja (1921. i 1971.). Nikolaj se i kasnije bavio Njegošem, a naročito je zapažen njegov Govor o Njegošu, na Lovćenu 1925. g. pri prenosu Njegoševih kostiju u obnovljenu kapelu Sv. Petra Cetinjskog.
10. ↑ ^{10.00 10.01 10.02 10.03 10.04 10.05 10.06 10.07 10.08 10.09 10.1010.11 10.12 10.13 10.14 10.15 10.16 10.17 10.18 10.19 10.20 10.2110.22 10.23 10.24 10.25 10.26 10.27 10.28} Jovan Byford, Sećanje na vladiku Nikolaja Velimirovića u savremenoj srpskoj pravoslavnoj kulturi
11. ↑ Nikola Žutić: Srpsko pravoslavlje i Anglikanska crkva
12. ↑ Vreme, 15 januar, 1928, str. 3
13. ↑ Slučaj: Konkordat
14. ↑ Povodom 27. marta građani Kraljeva, uputili su telegram čestitanja Ep. Nikolaju u Beograd, na što im je on odgovorio telegramom: "Bogu blagodarni, narodu zahvalni, gledamo svetlo u budućnost bez pečata srama" ("Pastirski glas", br. 3, 1941).
15. ↑ Vidi pisma koja je Ljotić slao nemačkim vlastima objavljena u knjizi Sabrana Dela Dimitrija Ljotića, Knjiga VIII u izdanju Nove Iskre.
16. ↑ Jovan Bajford, Peščanik FM (str. 50-56)
17. ↑ ^17.0 17.1 O ideološko-političkom obrascu u SPC
18. ↑ Sveti Nikolaj Žički i Ohridski, NAD ODROM DIMITRIJA LjOTIĆA
19. ↑ ‘Šta je u Americi govorio i radio episkop Nikolaj?’, Politika, 4. avgust 1968.
20. ↑ ‘Ljotićevci i Nikolajevci stari i novi’’, Novosti, 6. oktobar 1986.
21. ↑ Jovan Byford, NATO u blato
22. ↑ Zoran Petakov, Od desekularizacije ka klerikalizaciji (u zborniku Kritika klerikalizacije Srbije)
23. ↑ Nikolaj Velimirović, Nacionalizam Svetog Save
24. ↑ Nikolaj Velimirović, Čiji si ti, maleni narode srbski?
25. ↑ ^25.0 25.1 ВЛАДИКА НИКОЛАЈ, СРПСКИ НАРОД КАО ТЕОДУЛ
26. ↑ Nacionalizam Svetog Save
27. ↑ [1]
28. ↑ Nikolaj Velimirović. "O Jevrejima" u: Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor, IHTUS-Hrišćanska knjiga, Beograd 2000 (str. 193-194)
29. ↑ Vladika Nikolaj, Reči Srpskom narodu kroz tamnički prozor
30. ↑ Aleksandar Lebl, Antisemitizam u Srbiji
31. ↑ CANONIZING THE 'PROPHET' OF ANTI-SEMITISM
32. ↑ Епископ Николај, Изнад Истока и Запада
33. ↑ Vladika Nikolaj, Reči Srpskom narodu kroz tamnički prozor

Vidi još [uredi - уреди]

• Teodulija
• Svetosavski nacionalizam
• Političko delovanje Srpske pravoslavne crkve

Vanjske veze [uredi - уреди]

Članci o Nikolaju [uredi - уреди]

• Vladika Nikolaj Velimirović (biografija)
• Sveti vladika Nikolaj Velimirović (hagiografija)
• Kanonizacija Nikolaja Velimirovića: Sporno slovo u crkvenom kalendaru
• Jovan Byford, Sećanje na vladiku Nikolaja Velimirovića u savremenoj srpskoj pravoslavnoj kulturi

Nikolajeva dela na internetu [uredi - уреди]

• Izabrana dela Nikolaja Velimirovića
• Uspomene iz Boke
• Emanuil: tajne neba i zemlje
• Srpski narod kao Teodul
• Molitve na jezeru
• Katihizis Istočne pravoslavne crkve
• Indijska pisma
• Iznad Istoka i Zapada

PASTIR – SLUZITELJ SASTRADALNE LJUBAVI

U Tajni Hirotonije pastiri dobijaju poseban dar sastradalne ljubavi, koja tudje nevolje i padove dozivljava kao svoje sopstvene. Oni se brinu o dusama, uticuci na njih kako merama strpljivog savetovanja i poucavanja, tako i merama ukora i epitimije. Postepeno se na osnovama “ikonomije” ustanovljava crkveni zakon, to jest kanonska praksa primene crkvenih kazni. Zbog toga nastaje crkveni sud, cije se odredbe primenjuju podjednako na pastire i na pastvu, jer su i sami pastiri stado svojih sapastira.

Pastirstvo je povezano sa posebnom odgovornoscu za pastvu, koju mirjani nemaju, ali koji za to uzvracaju pastirima posebnu ljubav i postovanje. I na taj nacin se pastva, prirodno, okuplja oko pastira, obrazujucu Crkvu koju sacinjavaju jerarhijski organizovane zajednice. Razume se, ako se duh i sila projave u liku nekog duhovnog muza, onda se ka tom prorockom sluzitelju upucuje cela crkvena zajednica, i pastiri, i pastva, bez obzira na svoj jerarhijski polozaj: licni duhovni autoritet prepodobnog Serafima Sarovskog (1833) ili protojereja Jovana Sergejeva, ili episkopa Teofana Zatvornika ili optinskih staraca, je bio iznad svih jerarhijskih licnih autoriteta. Medjutim, ti duhovni muzevi se nikada nisu mesali u oblast cisto jerarhijskih punomocja, niti su ih narusavali. To jos jednom potvrdjuje potpunu saglasnost protetizma i jerarhizma.

Pastirstvo u prvom redu treba da bude saraspinjanje Hristu i Njegovom Vaskrsenju u zivot vecni. Tada ce ono doneti plod i u tudjim zivotima, tacnije, u zivotu brata, sestre, jer nema tudjih za pastira i on ce dati odgovor na Strasnom Sudu za svako svoje cedo kao za samog sebe.

Pojam “pastirstvo” je nastao u Starom Zavetu na osnovu stvarnih odnosa pastira prema pastvi, to jest pastira prema domacim zivotinjama, koje su mu bile poverene da se o njima brine. Prvo, sto zadivljuje u Jevandjelju kada se cita Hristova prica o zabludeloj ovci je – neznost i briga. Onaj, ko je usao u sustinu ljudi drevnih vremena, neprekidno zamislja gonjena stada sitnih i krupnih domacih zivotinja. Ljudi nisu samo koristili njihovo meso kao hranu, ili vunu za pravljenje odece, vec su ziveli sa njima jednim zivotom, bili vezani za njih.

U drugoj Knjizi o carevima, u glavi gde se govori o tome kako je car David poslavsi Urija u sigurnu smrt, posle njegove pogibije preoteo njegovu zenu, prema kojoj je i ranije “plamteo” grehovnom strascu, receno je da je to delo koje je pocinio David, “ zlo u ocima Gospoda ” (2 Car.11,27).

“ I posla Gospod Natana (proroka) k Davidu; i on dosav k njemu rece mu: u jednom gradu bijahu dva covjeka, jedan bogat i drugi siromah. Bogati imase ovaca i goveda vrlo mnogo; a siromah nemase nista do jednu malu ovcicu, koju bjese kupio, i hranjase je, te odraste uza nj i uz djecu njegovu, i jedjase od njegova zalogaja, i iz njegove case pijase, i na krilu mu spavase, i bijase mu kao kci. A dodje putnik k bogatome covjeku, a njemu bi zao uzeti iz svojih ovaca ili goveda da zgotovi putniku koji dodje k njemu; nego uze ovcu onoga siromaha, i zgotovi je covjeku koji dodje k njemu. Tada se David vrlo razgnjevi na onoga covjeka, i rece Natanu: tako ziv bio Gospod, zasluzio je smrt onaj koji je to ucinio. I ovcu neka plati ucetvoro, sto je to ucinio i nije mu zao bilo. Tada rece Natan Davidu: ti si taj covek (koji je to uradio) ” (2 Car.12, 1-7).

U ovoj prici je najjace od svega pokazana veza izmedju pastira i ovce, izmedju domacina i njegovog malog stada. Iz tog odnosa pastira-vodica zivotinja mozemo dublje da proniknemo u smisao starozavetne zrtve. Covek se brine o svojim ovcama; od ovce se radja jagnje, veoma lepo, cisto, bez mane. Pastir ce to jagnje cuvati, negovati, hraniti, neprekidno ga posmatrati – i odjednom dobija zapovest od Boga da izabere iz svog stada neporocno, savrseno, najlepse jagnje i da ga prinese na zrtvu – da ga ubije i prolije njegovu krv na zrtveniku. Zasto? Zato sto je on, kao covek gresan… To je za nas um cudno, surovo, ali je savest tog drevnog pastira javno i jasno mu predocavala da ukoliko je on jednom sagresio, to nevino bice, - prelepo, precisto, nezasticeno, krotko, o kojem je on toliko brinuo, trudeci se da ga sacuva i zastiti svojom ljubavlju i snagom od svake opasnosti – treba da bude pogubljeno. Jer greh jednoga je uvek muka i pogibija za drugog – nevinog, najlepseg i njegovom srcu najdrazeg.

Eto zasto nas se tako dotice prica o zabludeloj ovci, iako smo daleko i od tog nacina zivota i od tog vremena. Ovca se prosto udaljila od stada, otisla na drugi pasnjak, trazeci ukusni svezanj sveze trave, i zaboravila je na svoje stado, na druge ovce i na samog pastira. Ali pastir nju ne moze da zaboravi. Ovde se ne radi samo o strahu radi materijalnog gubitka, zbog jedne manje ovce na broju, vec o tome da je pastiru svaka ovca draga, jer je rodjena u njegovoj kuci, hranjena njegovim trudom i sticena od vukova.

U Jevandjelju od Jovana mi nalazimo Isusove Reci: “ Ja sam pastir dobri; pastir dobri dusu svoju polaze za ovce. A najamnik, koji nije pastir, kome nijesu ovce svoje, vidi vuka gdje ide, i ostavlja ovce, I bjezi: i vuk razgrabi ovce i raspudi ih…Ja sam pastir dobri i znam svoje, i moje mene znaju “(Jn.10, 11-14).

Pastir ide ispred svog stada, da bi se prvi suocio sa opasnoscu od: kradljivca, razbojnika, divlje zivotinje, poplave – i sve na sta prvo moze da naidje na putu on srece prvi, nalazeci se licem u lice sa nevoljom koja se pojavljuje. I ovde se projavljuju dve osnovne karakteristike pastirskog dusebriznistva. Prva je – neznost i svest o tome da za njega nema nista draze od te ovce i da je njena propast – nepopravljivi gubitak i tuga za pastira. Druga karakteristika je – delotvorna, hrabra ljubav, zastita, zastupnistvo, ono sto su u davnini nazivali “ucveljenost”. Pastirska obaveza je da stane pred ugnjetaca ljudske licnosti, pred nepravednog vlastelina, pred onoga koji moze da pogubi zivot, cast, coveciju dusu i da sobom zaklonivsi pastvu kaze: ne, ne smes, jer ti isto tako imas dusu, savest, i ti ces takodje posle smrti stati pred Sudiju.

Pastirstvo nije zanat, niti tehnika, niti rukovodstvo, niti vlast, vec nezno, pozrtvovano sluzenje. Pastirstvo ne zna za dan i noc; nema tog trenutka, a da covek nema pravo da strada, da nema pravo da bude u nekoj potrebi, zato sto je pastir umoran i zeli da se odmori, ili da se bavi svojim licnim poslovima. Za pastira to vreme ne postoji. Pastva je – njegova porodica, vernici su – njegova deca. Kako je moguce reci nekom najblizem: sacekaj, meni nije sad do tebe, prezivi nekako, a ja cu se kad budem imao vremena, zauzeti za tebe. Nema tog vremena, kada se moze prekinuti pastirska molitva. Coveku se ne sme reci: ti si star i bolestan odavno, ja sam umoran od tvojih stradanja i sve manje te pominjem u molitvi, jer ti ionako umires. Prava mera pastirstva je u neznom, dubokom, zamisljenom, zastitnickom odnosu. To je odista krvna veza, jer smo svi mi – jedna porodica i jedno Telo. To treba da bude tako ako pastir usvoji bogoslovske postavke ne samo razumom, vec ako i srcem veruje da svaki covek na Krstenju postaje zivi clan zivog Tela Hristovog.

Iz te vere slede direktni, neumoljivi zakljucci: covek koji stoji preda mnom je – moj brat ili moja sestra. On je tako drag Bogu, da je Bog za njega dao Svog Sina Jedinorodnog. Sin Boziji je za njega dobrovoljno prihvatio krsnu smrt, radi toga da bi taj covek, uprljan gresima, gord ili nesrecan i izgubljen, ziveo, vaskrsao, usao u Carstvo Nebesko, i bio usinovljen od Gospoda. Taj osecaj je znak istinskog pastirstva. Medjutim, sustina pastirstva je jos i nesto vise. Postoji Jedan Pastir, Pastir ovcama, veliki Gospod Isus Hristos. On je – Pastir po prvenstvu. On je – Pastir sve tvari, i mi verujemo da ce na kraju vremena On uvesti sve ovce u Carstvo Nebesko.

Svaki svestenosluzitelj pastirstvuje Njegovom blagodacu, stojeci na tom mestu, gde nikakva tvar, nijedan covek, cak ni sami Sveti, ne sme da stoji: tamo moze da stoji samo Gospod Bog, jer beskrvnu zrtvu moze da prinosi samo Onaj, Koji je prineo krvnu zrtvu u Svom Telu i predao duh Svoj Bogu radi naseg Spasenja.

Kako lako zacas ulazimo u oltar, zaboravljajuci da to mesto pripada licno Bogu i gde se ne moze drugacije uci sem sa strahom, koji se javlja pri stupanju u udeo Boziji, jer na tom mestu ne sme niko da stoji, tamo je Sveti Duh, i to je mesto gde moze biti samo Sin Boziji. U oltar se moze uci samo radi toga da bi se izvrsilo sluzenje, i to sa strahom i trepetom, bivajuci svestan da samo Bozanska blagodat moze da zastiti od svezapaljivog Bozanskog Ognja, onog istog koji je sisao sa nebesa na Ilijinu zrtvu. Njega stiti blagodat, kao sto je Bozija ruka pokrila Mojseja na Sinaju, kada je Slava Gospodnja isla ispred njega (Ish.33, 22). Svestenosluzitelj treba da ulazi u oltar sa secanjem na ove dogadjaje iz svete istorije.

Sta se moze reci o samoj Zrtvi, o samom sluzenju? Jedini Prvosvestenik Crkve Hristove je – Gospod Isus Hristos; jedina sila koja se projavljuje u Tajnama i svestenim radnjama je – sila Duha Svetoga. Na pocetku Liturgije, kada je sve spremno za vrsenje Tajne, kada je narod okupljen, svestenosluzitelji u odezdama, hleb i vino pripremljeni na zrtveniku, djakon izgovara reci, kojima malo ko pridaje duboko znacenje: “Vreme je za sluzbu Gospodnju, vladiko blagoslovi”. Te reci se obicno smatraju kao napomena svesteniku da je vreme da zapocne sa sluzbom. Medjutim, stari svetogorski monasi drugacije shvataju smisao ovih reci, citajuci ih u originalu, na grckom. Oni taj poziv ne shvataju u smislu: “Sada je vreme da se sluzi Gospodu”, vec stavljajuci logican akcenat na reci “Gospodu”: “sada Gospodu treba sluziti”. Ljudi, svestenosluzitelji i mirjani, su ucinili sve sto su oni kao ljudi mogli uciniti: dosli su, obrazovali zivi crkveni sabor, prineli Bogu licnu molitvu, ocistili se Pokajanjem, stali sa strahom i trepetom pred Lice Bozije, pripremili hleb i vino. I sta vise mogu ljudi mogu da urade? Nijedna ljudska (svestenicka ili arhijerejska) sila ne moze da pretvori taj hleb – u Telo Hristovo, i to vino – u Krv Hristovu. To moze da ucini samo Gospod. Svestenik i djakon pocinju da izgovaraju reci svetih molitava, reci koje prevazilaze njih same, i samu ljudsku, vidljivu Crkvu; reci, koje mogu biti izgovorene u Crkvi i od strane Crkve samo zato sto ona nije samo zajednica ljudi, koji su vernici, poslusni i predani Bogu – vec je i Bogocovecansko Telo, gde u Svojoj punoci obitava Sam Gospod, tvar sjedinjena sa Tvorcem, gde u Hristu telesno, u svakom clanu Crkve, obitava Bozanstvo u svoj Svojoj punoci. Duhom Svetim je ispunujen zivot vernih sa Hristom i skriven u Bogu. Zato svestenosluzitelji i mogu da izgovaraju te svete reci, koje prevazilaze sve sto covek moze da pomisli i uradi. I ako se Tajna ne moze izvrsiti bez tih reci i tih svestenih radnji, izvrsilac Tajne ostaje Isus Hristos, jedinstveni i Jedini Prvosvestenik i Pastir Crkve, i sila Duha Svetoga, koja ispunjava Crkvu.

Nije uzalud u Simvolu vere receno: “Verujem … u jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu…” Svi verni parohijani se nevidljivo nalaze u dubokom, tesnom srodstvu sa Bogom, oni su Hristova braca i sestre po telu; Hristova braca i sestre po tajanstvenom sjedinjenju Njegovoj ljudskoj vaskrsloj prirodi preko Tajni Krstenja i Pricesca; oni su ispunjeni Duhom Svetim. Vernici predstavljaju eshatolosku zajednicu, u kojoj se culima neosetljivo, ali duhovno razumljivo vec oseca buduci vek. Vreme se ispunilo, jer kraj nije neki vremenski trenutak, vec Punoca, koja je projavljena Ovaplocenjem Sina Bozijeg i darom Duha Svetoga. Vreme se ispunilo, medjutim verni jos uvek ocekuju kraj; u vremenskim sferama se vec ostvaruje tajna vecnog zivota. I u jednom momentu ce ta tajna biti potpuno otkrivena i obuhvatice sve i svja.

Halkidonski dogmat se ne odnosi samo na Ovaplocenje, kao sjedinjenje Bozanske i ljudske prirode u Hristu, vec i na vreme posle Ovaplocenja i dara Duha Svetoga. To vreme sjedinjuje vecnost, vec nastao buduci vek, i nase prebivanje i postojanje u ovom veku. U tome je tajna Crkve. I kada svestenik u epiklezi izgovara: “Gospode, Koji su Presvetog Duha Tvoga u treci cas nisposlao Tvojim apostolima, Njega, Blagi ne oduzmi ni od nas, vec obnovi nas koji Ti se molimo”. On moli Duha Svetoga, Koji je u vecnosti, koja je vec nastala i ukorenila se u nase vreme, da dodje na trenutak i izvrsi Tajnu pretvaranja hleba i vina u Telo i Krv Hristovu, da izvrsi cudo da bi se ta mala zajednica prosirila do predela beskonacnosti, postala na trenutak vecnost i da bi ono sto ce biti istinsko u vecnosti, postalo realnost u vremenu: hleb i vino postaju Telo i Krv Hristova. To se ne desava u istorijskom vremenu i ogranicenom prostoru, vec onog trenutka kada vecnost prodire u vreme i apsorbuje ga ovde i sada.

Ono sto je istina o Hristu u odnosu na tvar, i u odnosu na coveka, treba da bude istina i realnost u zivotu, u iskustvu i delima pastira. Hristos se javio u Ocevoj Slavi; po zrtvenoj ljubavi, krsnoj ljubavi prema palom coveku, “On Sam je postao covek, primivsi na Sebe zivot u radi greha strasno skucenom materijalnom svetu. On je poneo na Sebi sve posledice pada, ali ne samo zedju, gladju, zamorom, smetenoscu duha, suzama nad Lazarom, ne samo telesnom, fizickom smrcu na Krstu. On se radi toga toliko sjedinio sa covekom, toliko je pozeleo da bude to sto je on (covek), da bi covek postao ono sto je On (Bog); radi toga je On na sebe primio tragicnu, krsnu, ubistvenu bogoostavljenost, koja ubija coveka. Covek je izgubio Boga radi greha, a Hristos je izgubio Boga u trenutku Svoje Krsne smrti, kako nicim ne bi bio odvojen od ljudske sudbine. “ Boze Moj, Boze Moj! Zasto si me ostavio?” (Mt.27, 46) – to je najstrasniji uzvik koji se jednom cuo u ljudskoj istoriji, jer je Sam Sin Boziji, postavsi Sin Ljudski, toliko pozeleo da bude jedno sa sinovima protivljenja, da je pristao da se zajedno sa njima lisi Boga. I On je umro od te strasne Bogoostavljenosti, kao i svaki sin ljudski, I sisao u ad. Crkva svedoci svetim ikonama i Predanjem da je Isus posle smrti sisao u ad. Mi prema starozavetnim i srednjevekovnim predanjima, i tradiciji zamisljamo ad kao mesto strasnih muka. Ali nesto najstrasnije u adu Starog Zaveta, o kome govori Psalmopevac i drugi bogonadahnuti autori Svetog Pisma, nisu mucenja, vec to sto je to takvo mesto na kome Boga nema i nece Ga nikada ni biti; to je mesto poslednjeg, beznadeznog Bozijeg odsustva, mesto potpune bogoostavljenosti. I u taj ad su zbog Adamovog greha odlazili svi umrli, ukljucujuci i starozavetne pravednike. Njihova stradanja su razlicita, jer su razlicite i njihove posmrtne sudbine, ali je bogoostavljenost skoro potpuno ista: nema puta izmedju Boga i tog mesta. Kada je Hristos sisao u ad pri strasnoj bogoostavljenosti, On se kao covek koji je izgubio Boga, spustio u te dubine iz kojih kao da nema povratka, gde nema nade za susret sa Bogom. Ad je siroko otvorio svoje zdrelo, da proguta Onoga, Koji ga je na zemlji pobedjivao uvek i u svemu. Ali se ovde podrazumeva da je sa tom ljudksom dusom u ad usla i punoca Bozanskog prisustva, koja pobedjuje i svezuje adsku silu. I novi Adam ustaje i vodi ka Bogu palo covecanstvo. Takav je Hristov put.

Pastir, kao svestenik u Hristu, treba da prodje ceo Hristov put, da bude spreman da se toliko sjedini sa svakom zabludelom ovcom svoga stada, sa svakim gresnikom lisenim Boga, sa svakim covekom, da cak i ako treba i sam podje na iskusenje strasne Getsimanske noci, stradanjem i telesnom smrcu, prezivljavajuci s njim tragediju bogoostavljenosti, verujuci u Vaskrsenje s nadom da ce mu smrt i predsmrtna stradanja otvoriti put ka Bogu. Pastir treba da bude spreman da sidje u ljudski ad, i da nikoga ne ostavi bez svoje milosti i ljubavi bez obzira gde se taj covek nalazio. Kada Hristos kaze: “ Kao sto Mene zna Otac i Ja znam Oca; i dusu Svoju polazem za ovce ” (Jn.10, 15). On je toliko duboko svestan te krsne, zrtvene, Bozanske ljubavi da predaje celog Sebe: Svoju vecnost – na pogubljenje, Svoju Slavu – na sramotu, Svoje Telo – na mucenje, Svoju Dusu – na patnju. “ Zato me Otac ljubi, jer Ja dusu Svoju polazem da je opet uzmem. Niko je ne otima od Mene, nego je Ja Sam od Sebe polazem. Vlast imam poloziti je i vlast imam uzeti je opet. ” (Jn.10, 17-18).

Iz udzbenika se moze nauciti kako biti svestenik, i pastir, ali se ne moze nauciti i to kakav svestenik biti. Nacin svestenstva i pastirstva je samo jedan, i u njemu je sustina hriscanskog Svestenstva – Gospod nas Isus Hristos: “ Kao sto Otac posla Mene i Ja saljem vas ” (Jn.20, 21). “ Kad dakle Ja oprah vama noge Gospod i Ucitelj, vi ste duzni jedan drugome prati noge. Jer Ja vam dadoh ugled da i vi tako cinite kao sto Ja vama ucinih ” (Jn.13, 14-15). “ Kao sto Ja vas ljubih, da se i vi ljubite medju sobom ” (Jn.13, 34). “ Vi Mene ne izbraste, nego Ja vas izbrah, i postavih vas da vi idete i rod rodite; i da vas rod ostane, da sto god zaistete u Oca u Ime Moje da vam da. Ovo vam zapovijedam da imate ljubav medju sobom. Ako svijet na vas uzmrzi, znajte da na mene omrznu prije vas ” (Jn.16, 15-18).

Svestenik nema ni vlast ni prava; ima samo strasnu i divnu Bozansku privilegiju – da voli do smrti i to do krsne smrti. Svestenik je – raspeti covek. On se odrekao i svaki cas se ponovo odrice sebe i bilo kakvih prava; ne samo od laznog prava da cini zlo i bude gresan, vec cak i od prava ljudske prirode. On je – Hristov lik, on je – Njegova ikona, on je – Hristova briga, on je – Hristova ljubav, on je – Hristovo telo, koje moze biti raspeto, on je – Hristova krv, koja moze biti prolivena.

Prva pastirska duznost je da se moli i stoji pred Bogom za svoju pastvu, za svoj narod. Ali stajati pred Bogom ne znaci smatrati sebe odvojenim, privilegovanim covekom, koji ima pristup u oltar, koji uznosi molitve i vrsi Tajne. Stajati pred Bogom za narod – znaci toliko saosecati sa tim ljudima, da bilo koja potreba svakog od njih, svaki jauk, molba, uzvik pokajanja ili radosti prolazi kroz svestenikovo srce, kao voda koja tece koritom. To ponekad biva veoma strasno, jer ponekad treba savladati osecanje prirodne mrznje, i cak odvratnosti prema porocima, strastima, zivotnim prljavstinama, koje se podizu sa dna ljudske duse. Svestenik moze da mrzi samo greh i poroke, ali da svim srcem voli coveka koji stoji pred njim. Ako pastir ne moze u sebe da smesti tog coveka, sa svim njegovim strastima, i ne moze da propusti kroz sebe njegovu molitvu i pokajanje, i ako unutar sebe ne moze da kaze pred Bogom: “On i ja smo jedno”, kako onda moze iznoseci Casu sa Svetim Darovima, da kaze: “Za sve i za svja”?

Pre ili kasnije svaki svestenik postavlja sebi pitanje: “Mogu li ja za tog coveka da kazem: on je – telo od mog tela, on je – krv od moje krvi, i mi smo pred Tobom Gospode kao jedno: ili nas zajedno spasi, ili nas odgurni”.

U starom cinu ispovesti u Rusiji je postojao momenat na kraju kada je vec bila procitana razresna molitva: pokajnik bi stavljao svoju ruku na vrat svestenika i ovaj bi mu rekao: “Gresi tvoji – na mene, idi s mirom”. I on je s pravom mogao da izgovori te reci, jer preko njega deluje Hristos, Koji jedini moze uzeti tudje grehe, ali takodje i u drugom smislu: ako se ispovednik tako poverio duhovniku, da mu je otvorio i ispovedio svoju dusu, onda su vec njihove sudbine zauvek isprepletane. Ta borba, koja se desava u coveku, - nije borba protiv tela i krvi, nije borba protiv njegove ljudske prirode, materije, vec je to borba sa zlim silama podnebesja. I ako je covek otkrio svoj greh, svoju borbu, svoj poraz, svestenik je duzan da u sebi, radi njega i za njega, zajedno sa njim pobedjuje to zlo, postavsi mu svojevoljno saucesnik, i primivsi njegovu ispovest prizna ga za coveka koji je jedno sa njim po telu i krvi. Ispovedni svestenik je takav covek, kome pokajnik toliko veruje da moze do kraja da se otvori, a da ne bude odbacen ili prevaren, jer on (svestenik) ga nikada nece ostaviti ni u ovom, ni u buducem veku.

Svaka ispovest moze za coveka da bude poslednja; i on svaki put treba da se ispoveda pred Bogom tako kao da je bukvalno na predsmrtnom casu. Zato svestenik treba da primi svaku ispovest sa takvim strahopostovanjem, sa takvim osecanjem odgovornosti, s trepetnim strahom i ljubavlju, s kojima bi isao na Sud Boziji zajedno sa covekom, koji stoji pred njim.

Zamislite samo sledecu situaciju: covek stoji na Strasnom Sudu. Hoce li on otici opravdan ili ces na svoje oci videti vecnu pogibiju tvoga brata ili sestre? Ako svestenik to razume, onda on nece s nestrpljanjem ocekivati kraj duge ispovesti, dozvolice coveku da kaze sve sta zeli, jer on mozda prvi i poslednji put cini trzaj ka Spasenju, uplasivsi se vecne osude. Ako pastir nauci da svakodnevno prihvata svaku ispovest sa takvim osecanjem, onda ce on tome znati da nauci i svoju pastvu. Greh cini onaj svestenik koji nestrpljivo prekida ispovednika, i mnogo sablaznjava pastvu, usadjujuci joj formalni, povrsan odnos prema toj velikoj Tajni. Ako on nije znao da pokaze ljubav, brigu i trpljenje prema tom coveku, koji treba da stane zajedno sa njim pred Presto Boziji, sta onda on sam moze da ocekuje od Gospoda? “ Kakovom mjerom mjerite, onakom ce vam se mjeriti ” (Mt.7, 2). “ Jer ce onome biti sud bez milosti koji ne cini milosti ” (Jak.2, 13). Spremajuci se za propoved, nije dovoljno samo sesti sa pisaci sto i okruziti se svetootackim tumacenjima Reci Bozije. Kada su oci govorili i pisali ono sto im je bilo u srcu, onda su oni vikali iz dubine svog iskustva. Ako se samo ponovi to sto su oni govorili, njihov vapaj mozda nece dopreti ni do koga. Prepodobni Jovan Lestvicnik (VII v.) kaze da je “Rec Bozija kao strela, koja moze da udari u cilj i probije oklop. Ali strela ostaje nedelotvorna ukoliko nema luka, tetive, jake ruke i preciznih ociju”. To se odnosi na pastirsku propoved. Rec Bozija moze da probije svaki i najdeblji grehovni oklop, svaku okamenjenost, ali strela nece poleteti ako je strelac ne postavi na luk, ne upotrebi snagi, ne nategne tetivu i ukoliko precizno ne nanisani. Taj strelac i Hristov vojnik u borbi sa grehom je – pastir.

O cemu govoriti? Propoved ne treba govoriti nikome sem kao samom sebi. Treba stati pred sud Jevandjelja, koje se cita na danasnjem bogosluzenju, i postaviti sebi pitanje o tome, kako ta Rec Bozija, ziva, licna, tebi sudi, sta ti govori, sta ti mozes da odgovoris Bogu Zivom, Koji zahteva odgovor, delo, pokajanje i novi zivot. Reci propovedi ce i biti odgovor na to pitanje. Ako reci propovedi duboko doticu dusu samog propovednika, ako se kao strela zabadaju u njegovo srce, onda ce one dopreti i do drugih dusa i prodreti u srca slusalaca. Ali ako propovednik bude govorio ljudima samo to sto im je po njegovom misljenju korisno da znaju, onda ce to u najvecoj meri biti beskorisno, jer ce to u najboljem slucaju prodreti samo do uma nekolicine ljudi, ukoliko je svestenik dovoljno obrazovan i krasnoreciv, ali takva propoved nece izmeniti, ni preokrenuti niciji zivot. Naravno, treba mnogo toga znati, treba duboko razumeti deo Svetog Pisma, o kome treba govoriti. Ali i to je malo! Ukoliko propoved ne rani samog propovednika do dubine duse, i ako on ne stoji pred Bogom sa strahom i trepetom, i ako ne govori u Njegovo Ime, onda nijedna bogoslovski najdublja propoved nece promeniti niciji zivot. Sveti Jovan Krstitelj nije objavljivao vest o Spasitelju od znanja Svetog Pisma, niti od mudrosti. On je govorio iz dubine rasplamsalog srca, pokajane savesti, kao covek koji je tako zavoleo Boga, i ljude, da je svoj zivot prineo na zrtvu samo radi toga da izgovori zivu rec Istine. To je glas Boziji koji se cuo iz ljudskih usta.

Благо ономе ко претрпи до краја

Подвиг покајања никад није окончан, јер до краја грешимо делима, речима, мислима, осећањима. Све је на земљи подложно променама, па и наш духовни живот, зато само покајање васкрсава душу из смртних грехова, оно је лек за душу и природна побуна савести против злог непријатеља у нама и око нас

„Нико не може доћи к мени ако га не привуче Отац Који ме посла“,     (Јн 6,44)

Бог призива, а човек се одазива. Бог промишља о једном човеку исто као и о народима. Призива нас да му се обратимо, да иштемо помоћ да би нам помогао, да молимо милост да би нас помиловао, али да то учинимо свесно, одговорно и слободно.

Чиме и како призива? Путеви и начини Његови су безбројни. Једно је трпљење невоља које приводе покајању. Србе очигледно призива и позива на покајање, јер невоље које трпимо нису само кушање тајне безакоња, него испијање чаша гнева Господњег, апокалиптички опомињућег.

Покајање нам је неопходно, јер лутамо лавиринтима беспућа веома дуго, а може потрајати још дуже, и само се покајањем можемо вратити на Пут прави. Оно је истовремено и признавање пропасти и пада у коме се налазимо. И прихватање помоћи Божје која је неопходна нашој немоћи.

Хвала Човекољубивом Господу који нам је оставио време за покајање. Да није овог спасоносног лека духовног, ниједан се човек не би спасао. Покајање је суђење самоме себи пре страшног суда Божјег. Другога пута на Небо нема. А Господ покајанима не само да опрашта, него и дарује своју благодат Духа Светога. Неће се спасти само они који не буду хтели да се кају. Без покајног плача на земљи нема среће ни радости, јер свако ко се искрено каје, са лакоћом подноси невоље и још им се радује, јер види да га Бог није оставио.

Најлепши цвет поштења

Нема ниједног човека да живи а да не греши, и зато покајање представља нејлепши цвет поштења; плод овог цвета је васкрсење душе за живот вечни, а миомир плода - благоухање раја благодати у души људској. Свети су говорили да њихови животи нису били ништа друго него једно непрекидно покајање (свети Антоније Велики).

Онај коме је откривен пут покајања очигледно је под окриљем милости Божје, и на њему је нарочити промисао Божји који га позива да се одвоји од земље и крене ка Небу. Црква Христова и није ништа друго него сабор покајника, покајаних грешника којима су се отвориле духовне очи и који су угледали страшно стање у коме се налазе и кренули да га помоћу Божјом поправе.

Неколико миленијума на земљи се смењују поколења људска која у плачу долазе и у плачу одлазе, а Бог све види, све зна, и ћути ...и чека. Чека на Човека. Јер, да нема невоља које чисте и снаже душу, а које помажу духовном узрастању, нико не би ступио у вечност, јер не би био достојан награде.

Непрестано покајање

Бог нас невољама васпитава, а Христов је само онај који носи Његов Крст. И ми смо дужни носити крстове своје и немоћи своје и ближњих, јер није довољно бити добар по природи, него треба бити добар по Јеванђељу, натприродно. Заборављени од Бога немају невоља, препуштени су самима себи, а заборављени су јер су се упорно оглушивали о Божје позиве.

Непрестаним покајањем разликују се синови Божји од синова света. Без покајања нема светитеља, јер за сваку степеницу врлина јеванђеоских неопходно је покајање.

Позив Самога Господа и Светих и Анђела кроз векове не престаје, него бруји свим временима и свим световима, од старозаветних Пророка, до новозаветних Апостола, па преко Откривења и свих Житија светих: покајте се, да вас помилујем! Покајте се, и сами себе унизите, да вас Господ узвиси!

Синови света све раде супротно: сами себе узвисују, а Бог их унижује. Велики грешници су себе сматрали праведним и добрим, јер у тами греховној не виде прљавштину своју, а праведници себе великим грешницима, јер у светлости Христовој виде сваку мрљу греха на својој боголикој души.

Подвиг покајања никад није окончан, јер до краја грешимо делима, речима, мислима, осећањима. Све је на земљи подложно променама, па и наш духовни живот, зато само покајање васкрсава душу из смртних грехова, оно је лек за душу и природна побуна  савести против злог непријатеља у нама и око нас.

Ко се покајао, њему се открива шта ће даље чинити. Бог бескрајном љубављу милује срца испуњена покајањем и дарује им радосно стање и осећај вишњег света. Само се посредством покајања прелази из стања душевног у стање духовно, и то једино у Цркви Христовој којој је сам Господ оставио власт да разрешује и свезује грехе (види Јн 20, 23).

 Свету су потребни покајници

Смрт је плата за грех (види Рим. 6,23), и они који живе у тешким гресима, а не кају се за њих, признају да су умрли душом. Богоборном и огреховљеном свету данас треба покајника као светлост и со земљи, за пример живљења по заповестима, јер ће подстаћи многе на покајање: а племенит човек се стиди пред чистијим од себе и следиће његов пример.

Покајање грешника је радост на Небу, јер се по речи јеванђеоској цело Небо радује покајаном грешнику. Човек који се не каје, личи на лукавога. Блаженији је човек који види бездан својих грехова од оног који види анђеле, говоре свети Божји људи. Искуство показује да се човек смирује само онда када у потпуности себе признаје кривим и каје се за грехе не покушавајући да их умањи у туђим очима, каже старац Варсануфије, јер рађа  ,, род достојан покајања“.

Препород грешника кроз покајање је дар благодати. Као што душа оживљује цело тело, тако и душа народна оживљује тело, или умире у гресима пре физичке смрти. Дух душе, а душа тела, јесте - Правда и Истина и Љубав Божја. Ако уредимо свој лични, породични и друштвени живот по правди и истини и љубави Божјој, Бог ће нам помоћи по нелажном обећању свом. Зато само носиоци духа Христовог могу бити носиоци препорода народног. Само они могу остварити јединство духа, душе и тела народног, јер су то већ у себи остварили. А народу који има једно срце и једну душу и јединствен циљ и Бог помаже, и ништа му није немогуће.

Наше данашње време потребује Човека Божјег за вођу духовног и народног, за главу тела која зна богоносни циљ. Црква је чувар здравља душе народне од духовне смрти, и сама мора бити свесна, пробуђена, одуховљена, Логосом Божјим освећена и просвећена. Црква је Божја, вечни богочовечански организам а не само људска организација и неопходно је да слушамо своју Мајку Цркву, која нас васпитава, учи, речју Божјом храни и од зла сатанског брани.

Покајање је тема нашег предавања, и зато смо ушли у дубину,  где се види велика моћ ове свете тајне, јер људи не разумеју суштински смисао покајања, и остају неисцељени, остају у духовној смрти и не користе дарован им лек бесмртности. Имају лицемерни и фарисејски страх од признавања сопствене промашености, јер грех управо и значи то: промашити циљ. Нико и ништа нас не спречава да сами себе ослободимо заблуда којима само као тешким ланцима оковани, у ропству греху и ђаволима којима смо се добровољно потчинили.

 Светосавска христоцентрична култура

Иначе, у једној држави све је важно: и политика, и економија, и култура, али су све оне последице духовне моћи или немоћи. Дух оживљује тело, а Божји дух у нама, ако га стекнемо - све ће уредити како треба. Наш корен треба да буде светосавска христоцентрична култура, и економија, и политика, а не богоборна која у свим делима људским осликава трагедију палога Адама, палих анђела и палих људи, што на овој земљи која је предворје ада граде царство своје. Спаситељ је од земље учинио предворје раја, а људска бића синовима и пријатељима Божјим, само ако ми хоћемо. Бог позива, а човек се одазива, и данас као и у свим претходним вековима. Не треба да завидимо богатима, јер богатство богатих иструне, поједоше га мољци, злато зарђа и благо се потроши - библијска је истина. Нема никог слабијег од оног који преступа законе Божје, као што нема никог јачег од онога ко испуњује законе Божје, каже свети Јован Златоусти. Само треба претрпети до краја. Благо ономе ко све претрпи до краја, славећи и хвалећи Господа.

Безакоња оних који ратују са Богом чине да ће се кућа њихова оставити пуста, (Ис. 5,8). А будући нараштаји ће се питати: где су сад безаконици Новог Светског Поретка?

Бдимо и добро пазимо да будемо сасуди части, а не срама. Последње царство биће Царство Светих, јер свеци Свевишњег преузеће царство на век века (види Дан. 7,18).

Само се Бога треба бојати и творити вољу Његову. Зато „не бој се црвићу мој, народићу Израиљев“ (тј. Српски), ја сам с тобом, говори Господ - али ако ми будемо са Њим. А ми хоћемо ако Он хоће.