КАО ДОБРОВОЉНО МУЧЕНИШТВО
Из Речи Божије и учења Светих Отаца
VIIИз Речи Божије и учења Светих Отаца
Шта је крст? Шта значи одрећи се самог себе? Свети Исаак Сирин одговара: "Крст је воља спремна на сваку скорб"... "Пут Божији је свакодневни крст. Нико се није успео на небо живећи лагодно. Ми знамо где завршава лагодни пут. Не треба да се радујеш кад живиш пространо, нити да ти се у скорби сневесели лице или да сматраш да је туђа Божијем путу. Јер, Његова стаза се одувек и од свих родова просеца крстом и смрћу. Богу није угодно да буде безбрижан онај (Његов слуга) који му се предао свим срцем. Господ је рекао: Онај ко у овом свету хоће да живи пространо (тј. по својој похотној вољи), изгубиће истински живот, а ко себе изгуби овде (крстоносним животом) мене ради, наћи ће се тамо (Мт.10,39), тј. наћи ће се идући крсним путем, утврдивши на њему стопе своје" (Дела светог Исаака, стр. 124, 223).
Светитељ Христов Тихон Задонски говори: "Господ је апостолима и осталима који желе да буду Његови ученици и да са Њим узму учешће у Његовом Царству говорио да треба да узму крст свој и иду за Њим. Свима говораше: Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој... (Лк.9,23; 26). [Он као да говори]: Не треба само ја да се попнем на крст, него и сви који примају реч моју: они треба да ме следе и да буду спремни на свако злопаћење. Ја сам Господ, а ви слуге: следите Господа свога. Ја сам учитељ ваш, а ви ученици: следите свога учитеља. Ја сам водич у Царство небеско, а ви путници: следите мене, водича свога, ако желите да уђете тамо".
"Шта значи - одрећи се себе? Значи: одсеци своју (злу, похотну и богопротивну) вољу и не чини оно што јој је угодно. Добро презри и замрзи себе и не воли зло... Непотребно одсецај и постани другачији - бољи... Сам себи увек буди први непријатељ: буди у непријатељству дакле са собом, а не са другима... Не гневи се на друге, већ на себе. Немој се тешити ако те неко хвали. Немој туговати када те прогањају и грде... Одреци се, дакле, од старог човека, тј. од сваке похоте, која непријатељује против душе... Да ли је то тешко? Знам да је тешко, али је неопходно".
"Шта значи - узети свој крст? Значи: бити спреман на свако злопаћење, чак до саме смрти, уколико се јави потреба одбране части имена Божијег". "Шта значи - носити свој крст? Значи: безропотно и великодушно трпети свако злопаћење, макар срце и осећало велику бол".
"Шта значи - следити Христа, тј. узети крст свој и за Њим ићи? То значи - имати истинско покајање и приносити плодове покајања, те ради љубави Божије трпети свако злопаћење које се деси, угледајући се на самог Христа који је страдао за нас (грешнe)".
"Онога ко избегава и стиди се да подноси вређања и злопаћење и сам Господ ће се постидети када дође у слави. Он ће рећи: Не познајем вас откуда сте (Лк.13,27)... Ви нисте ишли за мном: ви сте се стидели мене у смирењу мом. И ја се вас сада стидим у слави мојој. Ви се (услед лењости) нисте сматрали достојним да носите крст и идете за мном. И ја вас сматрам недостојним себе. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан (Мт.10,38)" (Дела светог Тихона, том 5, стр. 130-134).
"Они који желе да живе у Христу Исусу у страху Божијем, говори свети Исаак Сирин, бирају за себе скорб и трпе прогањања". Свети Марко Подвижник каже: "Свака савршена врлина се назива крст, испуњавајући заповест Духа"(Дела Исаака Сирина, стр. 206, 319). И која врлина може бити крстоноснија од доброг пастирствовања, које полаже душу за ближње? Ето какав је пут прокрчио Господ у своје Царство (по трагу својих светитеља) свим добрим слугама и најпре својим свештеницима.
"А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени (2.Тим.З,12). Они који су одлучили да живе побожно у Христу Исусу (тј. Његове слуге, а посебно свештеници) свој рај немају на земљи, него на небу. Земља им не пружа ништа осим лишавања, туге и прогањања. Јер, начела којима се руководе следбеници Христови сасвим су другачија од начела која управљају онима који живе ради земље и који се надају да свој рај нађу на земљи. Ове две врсте људи се не могу саживети: земаљски као газде потискују као странце и дошљаке оне који траже небо. Ти (јереју) не ишти благовање и своје мисли њиме не занимај. За слуге Божије је драгоцено што благост Божија све тескобе обраћа у вечно благо. Стога они са увереношћу и добродушношћу могу изговарати: Слава Богу" (Епископ Теофан).
Свети Златоуст говори: "Свако ко жели побожно да живи биће гоњен. Под гоњењем апостол разуме јаде, тугу... Онај ко иде путем врлине не може да буде без туге, сете, жалости, искушења... Он иде уским и скорбним путем, с обзиром да је чуо: У свету ћете имати жалост (Јн.16,33). Није ли живот човеков на земљи искушење (Јов 7,1). Човек који се бори са злом не може да не искуси скорб. Стога нико од оних који се налазе у борби (тј. свештеника који се подвизавају у служењу Светој Цркви) не треба да тражи покој; нити да се предаје уживању. Садашње време је време борбе, жалости, уздисања - поприште подвига".
На речи: Сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени, светитељ Христов Тихон говори: "То се пре свих односи на пастире Цркве. Разлог за то је што они проповеђу Речи Божије руше царство ђаволско: они откривају његову прелест и таму, отимају душу човечју из руку његових и приводе у Царство Христово. Због тога се ђаво на њих још више разјарује и устаје, подижући свако гоњење преко злих људи који су његово оруђе. Ради тога добри пастири треба да се спремају за трпљење и да увек очекују беду. Оно што се деси они треба да сносе са трпељивим срцем. Узор нека им је сам Пастиреначелник Исус, који је од својих (злобних) људи претрпео Крст. И Његове следбенике, свете апостоле такође су грдили, гонили, хулили. Они су постали као сметлиште света, свима смеће до данас (l.Kop.4,1213). И светитељи Христови су претрпели толико прекора, клевета, злобе, прогањања и незгода од неблагодарних људи које су учили истини и упућивали на пут спасења. Нека њих на трпљење подстакне и утврди велика награда, скривена на небесима (Мт.5,12)" (Дела светог Тихона, том 3, стp. 358).
Злопати се, свештениче Божији, као добар војник Исуса Христа (2.Тим.2,3) "Носи труд благовести и трпи непријатности које сусрећеш као добар војник Христов... Сети чији си војник, и храбро сноси војничке тегобе" (блажени Теодорит).
Ради свога спасења и спасења својих богоуручених чеда духовних, сваки свештеник Божији треба да покаже особито добро војинствовање Христу и ревност по Богу у искорењивању страшног, ружног, смртног греха пијанства и са њим спојених других грубих ужасних порока, који упропашћују душе хришћанске. Не без разлога Реч Божија мрачним и ужасним цртама изображава порок пијанства, тј. адско оруђе сатане, којим се уништавају градови, насеља, целе породице, којим се растављају супружничке свезе, често заувек уништавајући и обогаљујући тела и душе оних који без кајања умиру у пијанству. Немогуће је пребројати сва зла које израстају из погибељног корена пијанства. Као пример за добро подражавање свештеници, тј. војници Христови могу да узму савременог подвижника, доброг војника Христовог, молитвеника, неуморног трудбеника у побожности, оца протојереја кронштатског - Јована Сергијева.
"Како је тужно видети, прича истински служитељ Христов, да непријатељ о Господњим празницима узима од Хришћана свој (ђаволски), крајње велики данак. И што је већи празник, тим већи данак Хришћани плаћају непријатељу. Јер, шта ми видимо о празницима... Потпуно беспосличење, разузданост плоти, пијанство, распусност, туче, крађе, увесељавања... Боже мој! Какво угађање плоти! Какво усрдно служење ђаволу! Да ли су ти људи Хришћани, помислићеш, искупљени часном Крвљу Сина Божијег? Да ли ти живиш у хришћанском или у незнабожачком времену? Зар су то причесници Светих Животворних Тајни? Зар су то људи који похађају храм Божији и моле се заједно са тобом Господу? Ако су то они, ради чега су долазили у храм? Очигледно само по навици, а не по стремљењу срца које је захвално Христу Спаситељу. Очигледно се они нису молили Богу, нити му се приближавали срцем својим, већ само устима (уколико су се уопште приближавали). Они нису ушли у срж празника, уопште не схватају суштину и циљ хришћанских празника и не учествују у њима чак ци као што деца учествују у породичном празнику својих родитеља. То су рђава деца љубеће, благе, свете мајке Цркве! Мајка је света, а деца - грешна, мајка је духовна, а деца - телесна, мајка је небеска, а деца - земаљска, мајка жели да својој деци дарује вечна, духовна блага уместо пролазних и привремених, а деца их одбацују и бирају земаљска, греховна и пролазна (крајње срамна) задовољства.
Уосталом, међу пијаницама и људима предатим разним пороцима у дане празника већином ћеш срести људе који нису били у цркви (и уопште не знају за празник, с обзиром да о њему никад нису размишљали. И када би и како пијаница, са греховним мирисом отежаном главом, размишљао о светом празнику или о нечем спасоносном). За такве постоји само један празник празник грешне плоти. Ах! Докле ћемо ми, свештеници, избегавати да се побунимо против свих безчинстава о празницима Господњим? Који ће од свештеника Божијих имати ревност Илијину, или Финесову, или Исаијину, или Јеремијину да се силом Духа Светог побуни против свих тих испада о празницима Господњим у новом Израиљу-Хришћанима, да сву снагу своју употреби у славу Божију, на искорењивање неприличности међу Хришћанима (погубних за њих саме, а још погубнијих за пастира који се не одлучује на самоодрицање у име Христово). Господе, када ћемо успоштовати празнике твоје како доличи светињи? Када ћемо утешити своју мајку Свету Цркву послушношћу њеним уставима? Када ћемо се напојити њеним духом? Докле ћемо празновање великих спасоносних догађаја Православне вере започињати духовно, а завршавати телесно? Докле ће се непријатељ подсмевати удовима Христовим? Докле ће људи других вера и исповедања (а за њима и са њима: расколници, молокани, шкопци, штундисти и други) указивати на нас и говорити: "Гледајте, ето Хришћана који се називају православним. Како они живе? Каква је вера срдаца њихових? Каква су њихова познања о вери? Какви су њихови свештеници? Како они рђаво уче народ вери, како мало објашњавају празнике, тј. њихов предмет и циљ установљивања. Како их они мало уче животу по вери! Боже мој! Каква оптужба нас пастира (додуше, оправдана за оне који заборављају свој свети дуг) и (свакако, неоправдана) наше Православне вере! И заиста, о нама пастирима се тачно говори. Много је и наше кривице у томе што Хришћани не проводе празнике како треба: ми не карамо, не претимо, не умољавамо са сваким стрпљењем и поуком да живе (богоугодно) - по хришћански. Ми мало говоримо о беспосличењу, пијанству (недај Боже да је сам свештеник подвргнут том недугу с обзиром да се неће усудити ни реч да каже пијаницама), разврату. Ми не грмимо у Цркви Божијој Речју Божијом против тих порока који су страшно овладали Хришћанима.
Боже праведни! И пастири и паства остају неми пред тобом! Сви застранише и заједно неваљали посташе: нема га који чини добро, нема баш ниједнога (Рим.3,12). Шта ће на крају бити при постојећем нереду у нашем животу? Безакоње се разлива по земљи и царство непријатељско се распрострањује. Царство се твоје, Господе, смањује: мало је изабраника твојих у чијим срцима ти почиваш, а много је слугу ђавољих у чијим срцима као лопов седи исконски човекоубица. Шта ћеш учинити са нама, Господе? Крв Завета твога вапије са земље, а јеванђелски глас твој не долази до срца Хришћана. Заповести твоје се пренебрегавају и црквени устави се газе: шта ћеш учинити са нама, Господе... Пошаљи, Господе, ревносне делатеље у виноград твој, који не траже своје (l.Kop.13,5), већ Христа твога. Даруј им пророчку ревност и апостолску силу и мудрост како би неуморно дан и ноћ обрађивали њиве срдаца људских" (Мој живот у Христу, стр. 175-177).
Да, Господе премилосрдни! Подстакни слуге своје свештенике на свету ревност којом је био испуњен твој слуга и богомољац из чијег благог срца и уста је изашла ова благодатна реч.
Отац сина-месечара је паћеника привео Господу, јер ученици Господњи нису могли да га исцеле. Господ је изгнао демона и исцелио момче... Ученици су насамо запитали Учитеља: Зашто га ми не могосмо изгнати? Учитељ је одговорио: За неверовање ваше... Ако имате вере колико зрно горушичино... ништа вам неће бити немогуће. А овај се род(демона и страсти) не изгони осим молитвом и постом (Мт.17,1421). Тако и јереји, Божији ученици треба да наоружавају своје телесне и духовне снаге снажном, топлом и непрестаном молитвом и постом како би имали власт над духовима нечистим, који од Хришћана чине пијанице, развратнике и свакојаке безаконике или умне болеснике (с обзиром да свака срамна страст има за свог родоначелника - злог духа). Да би били Христови, свештеници треба да распињу тело са страстима и похотама (Гал.5,24). Да проповедајући другима и учећи их да остављају срамне страсти не би сами били одбачени, они треба најпре сами да изнуравају своја тела покоравајући их (l.Kop.9,27) духу и смирујући их сваким уздржавањем (ст. 25), како и доличи подвижницима Христовим. Да би откривеним лицем пасенима смео говорити:Угледајте се на мене у врлинама трезвености, целомудрености, поста, уздржања и молитве (које украшавају истинске слуге Христове), као и ја на Христа (l.Kop.11,1), свештеник је увек дужан да у телу носи умирање Господа Исуса (2.Кор.4, 10), што значи да се у свему свакојако уздржава и држи умерености у телесним потребама, а у духу - крајњег смирења. Свог спољашњег човека са страстима и похотама он треба да доведе до распадања, а унутрашњег човека, тј. све силе душе и духа, да обнавља из дана у дан (ст. 16) и стекне ум Христов (l.Kop.2,16), који може да испита [и врати] сваког грешника са пута безакоња и открије сваки срамни недуг код пасених, док сам остаје неиспитан [неовладан] ни једним грубим грехом, па чак ни тананом страшћу (ст. 15).
Да би био трудбеник који се нема чега стидети и који право управља речју истине, који у слух и срце сваког пасеног улива правду, побожност, веру, љубав, трпљење, кротост, који се подвигом вере бори за живот вечни за себе и за своја духовна чеда (2.Тим.2,15; 1.Тим.6,1112), неопходно је да се сваки свештеник Божији смири под моћну руку Божију, да све своје бриге положи на Њега, да буде трезвен, да бди духом и телом, јер супарник, ђаво, као лав ричући ходи око њега самог и његових пасених, тражећи кога да прождере (1.Пт.5,68), уколико се омакне и упусти у неку греховну слабост.
Свим својим ученицима крстоносцима, који се у Светој Цркви подвизавају на свом спасењу и спасењу ближњих, Господ, небески Учитељ је изрекао: И ceu грешници ће вас мрзети због имена мога (Мт. 10,22). Није мали крст бити омрзнут од свих. Међутим, утеха се налази у чињеници да се мржња подноси ради Њега - Спаситеља нашег. Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо пре вас. Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет (Јн.15,1819). Грешни свет сав у злу лежи (1.Јн.5,19). У свету ћете имати жалост. Али не бојте се, ја сам победио свет (Јн.16,33). При томе, ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; ија ћу га љубити и јавићу му се сам (Јн. 14,21). На ове речи Господње светитељ Тихон Задонски беседи: "Они који живе по правилу Светог Јеванђеља, нарочито свештеници Божији, заиста ће бити омрзнути... Свет њих мрзи, али их Бог воли. Свет их се туђи, али их Бог изабира и прима. Кажи, молим те, шта је боље: бити вољен од Бога или од света? Сав свет у сравњењу са Богом није ништа... Нека ме сав свет мрзи, ако жели, и ради шта хоће (за моје свето трудбеништво у Светој Цркви), само нека ме Бог једини воли и држи у својој милости... Моје богатство, Господе, јесте милост твоја. А мени је добро прилепљивати се Богу (Пс.72,28). Ни на земљи, ни на небесима не желим ништа осим тебе јединог и љубави твоје" (Дела, том 4, стp. 202, 203).
Кроз многе невоље свештеници Божији ваља да сами уђу у Царство небеско - Божије и да уведу и богодарована им чеда духовна, тј. ученике, утврђујући њихове душе учењем Христовим и саветујући их да остану у Православној вери.Праведнике сналазе многе невоље, али ће их од свих избавити Господ (Дап.14,22; Пс.ЗЗ, 20). Осим тога, "невоље за Господа и ради Господа су Њему драгоценије од сваке молитве и жртве, а мирис њиховог зноја му је дражи од свих миомириса" (Свети Исаак Сирин, стр. 454). Јер, грешнике, који су немарни за спасење, сналазе многе ране, док ће, додаје се, трудбеника који се узда у Господа окружити милост (Пс. 31,10) у његовим великим напорима и скорбима ради спасења. Стога, сваку радост имајте у Господу, браћо моја, када паднете у различна искушења у трудовима пастирским, знајући да кушање ваше вере гради трпљење, и да трпљење у потешкоћама доводи до савршенства (Јак.1,24). На тај начин ћете, будући сами кушани невољама, моћи помоћи онима који бивају кушани (Јев.2,18). Блажен је човек који претрпи искушење, јер кад буде опробан примиће венац живота, који Господ обећа онима који га љубе (Јак.1,12). Но, злопати ли се ко међуискушењима која су га обузела, нека се моли Богу (Јак.5,13), с обзиром да је Господ многомилостив и сажаљив (ст. 11), и дазна побожне молитвенике да избавља од искушења (2.IIT.2,9).
Пастир коме недостаје практична благоразумност, тј. мудрост Христова с обзиром на време, начин и место поступања у многим недоумицама, невољама и притешњавањима, који не зна како да уразуми човека и обрати грешника са пута заблуде његове, те спасе душу од смрти - нека иште од Бога који свима даје једноставно (Јак.5,20; 1,5), од Оца светлости, од кога сваки дар савршен одозго силази (ст. 17). При томе, нека он сам буде творац, извршилац Речи Божије, а не само слушалац (ст. 22). Нека он мудрост и учитељску реч која може спасти душу покаже од доброг понашања... у кротости (Јак.3,13). Ту не мислимо на мудрост овога века и његових мудраца, наводних старатеља о људској срећи на земљи, него на мудрост која је одозго, небеска, чиста, мирна, кротка, послушна, пуна милости и добрих плодова, непристрасна и нелицемерна (ст. 17).
Ако добро чините, добровољни мученици, јереји Божији, па подносите страдања и скорби, знајте да сте угодни пред Богом, јер и Христос Пастиреначелник пострада за вас, остављајући вам пример да идете Његовим стопама (1.Пт.2,20-21). Он вређан, неузвраћаше увредом, страдајући не прећаше, него све препушташе Ономе који праведно суди (ст. 23), молећи се за своје распињаче: Оче, опрости им, незахвалним, јер не знају шта чине (Лк.23,34). Мислећи на Исуса, који је од грешника поднео такво противљење против себе и уместо предстојеће му радости претрпио крст, не малаксавајте у својим пастирским невољама, и нека не клону душе ваше, с обзиром да се још не супротстависте до крви борећи се против греха (Јев. 12,24). И ако вас руже за име Христово, блажени сте, јер Дух Божији, Дух славе и силе почива на вама
Хвалите се, браћо, у невољама вашим у Христу и за спасење избављених Његовом часном Крвљу, знајући da невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду, а нада не постиђује (Рим.5,34). Поставши слуге Христове, служећи му и умирући са Њим, верујте да ћете и живети са Њиме (Рим.6,8). А кад сте деца, и наследници сте:наследници, дакле, Божији а сунаследници Христови. Са Њим страдајући, са Њим ћете се прославити. При томе, страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити (Рим.8,1718), тј. у поређењу са уздарјем које је Бог уготовио онима који га љубе (тј. што око не виде, и ухо не чу, и срце не осети - l.Kop.2,9). Тога ради, браћо, у ревностипастирској не будите лењи, већ будите духом ватрени, те Господу служите, будите у нади уздарја за трудове спасењарадосни, у невољи трпељиви, и изнад свега увек у молитви постојани. Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте а не кунитеоне који вас мрзе, који проносе име ваше као зло, који вас не воле због правде. Радујте се са радоснима због спасења, и плачите са онима који плачу због грехова. Имајте мир са свима људима, као служитељи Бога мира. Не дајте да вас зло победи, него победите зло добрим. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу (Божијем), препуштајући Господу освету за вас. Уз све то пастирујте и немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима... (Рим. 12,11-21).
Проповедајући Христа распетог (l.Kop.1,23), Божију силу и Божију премудрост (ст. 24), хвалећи се проповеђу, свештеници Његови треба да се хвале Господом (ст. 31), "не приписујући ништа себи... Онај ко је научио да се хвали Господом, никад се неће уздизати, већ ће се увек смиривати и за све Њему благодарити" (свети Златоуст). Нека они расуђују да не знају међу собом ништа осим Исуса Христа, и то распетог (l.Kop.2,2). "Проповедајући о Христу, нека они, слично апостолу, поучавају као да ништа не знају осим Исуса Христа распетог, или као да не желе да они који их слушају знају нешто друго осим Исуса Христа распетог. Апостол је Њиме почињао, Њиме завршавао и Њиме пунио беседу... Бог се оваплотио и умро на Крсту ради нашег спасења: верујте у Њега и спашћете се. Тиме апостол није порицао да се његове беседе не дотичу и других предмета вере, већ је само потврђивао да је увек ишао од Крста и њему се враћао, ма о чему говорио... Распети Господ је био изнад свега у његовим беседама вернима" (епископ Теофан).
Савремени свештеници-трудбеници ма о чему говорили својим пасеним на спасење и какву год беседу започињали о закону Христовом, увек треба да почињу од Христа распетог, да настављају о Њему и да завршавају Његовим страдањима, тј. поругама од безаконика, пљувањима, примањем заушака, бијењима, трновим венцем, распећем међу злочинцима и Крсном смрћу за нас грешнике. Јер, погледајте унаоколо: зар се не разлива безбожност као прљави поток међу онима који се називају Хришћанима и који су избављени драгоценом Крвљу Христовом. Зар је мало богаташа који затварају срце за ближње, понизују сиромахе и вуку их на суд (Јак.2,6). Отуда и разни ратови и борбе и зависти (Јак.4,12). Зар је мало бесловесних животиња у људском образу који сматрају за сласт посведневно уживање, бестидници и неваљалци..., чије су очи пуне блуда и непрестанога греха (2.Пт.2,12-14)? Зар је мало оних који су испуњени сваке неправде, лукавства, лакомства, злобе, зависти, злоћудности, зар је мало дошаптача, опадача, богомрзаца, хвалисаваца, гордељивца, непокорних родитељима, непомирљивих, немилостивих, оних који не држе реч (Рим.1,2832), непријатеља Крста Христовог, чији је бог трбух и чија је слава у срамоти, који мисле оно што је земаљско(Фил.3,18-19), које воле да губе време у пировању и пијанству, у разврату и бестидности (Рим.13,13), тј. као незнабошци у разврату и похотама... (1.Пт.4,34). Зар нису посљедњи дани, зар нису настала тешка времена, зар се није јавило цело мноштво безаконика, о којима је прорицао свети апостол (2.Тим.З,19), чија имена је тешко и споменути и чије безумље је постало очигледно свима на општу саблазан православних? Зар нису сви застранили и заједно неваљали постали? Има ли некога да чини добро? Нема баш ниједног. Грло им је као гроб, језици им варају, отров аспидин им је у устима, уста су им пуна клетве и горчине, нема страха Божијег пред очима њиховим (Рим.3,11-18)! Сви такви нечастивциопет распињу Сина Божијег (Јев.6,6), можда већ стоти пут. Колико је само различитих вукова у овчијим кожама који се увлаче у куће, вођени различитим пожудама, који се свагда уче (тј. препиру се) и никад не могу да дођу да познања истине(2.Тим.З,67), расколника различитих схватања, који никад не долазе до никог споразума, јеретика, молокана, штундиста и других изопаченика, који лутају кроз мирно стада словесних оваца, у парохији скоро сваког јереја-пастира? Добри, љубећи, самоодречни истински пастир (какав и треба да буде) се, у име распетог Господа, труди да са брижљивом будношћу у свом духовном стаду пронађе залутале овце. Уколико пронађе неке од наведених, он у име распетог Господа треба да се побрине да их на сваки начин обрати на пут покајања. Он најпре распетом Господу треба да пролије топле сузе мољења: Господе Спаситељу, обрати нас. Нека засија лице твоје, па ћемо се cnacmu (Пс.79,20). Без тебе нећу моћи учинити ништа (Јн.15,5):
Отвори моје очи и схватићу чудеса твоја из закона твога (Пс.118, 18). Уразуми ме да бих обратио на покајање залутале грешнике.
И све што узиштете у молитви, од Господа распетог за нас, верујући, добићете (Мт.21,22). Што год хоћете иштите и биће вам (Јн.15,7; 14,1314). Господ је указао и средства за обраћање грешника: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако послуша, добио си брата; ако ли те не послуша, покарај га пред двојицом-тројицом; ако ли и тада не послуша, покарај га пред свима. Или, презиреш богатство доброте Божије и кротости и дуготрпљења... те сабираш себи гнев Божији... [који ће се пројавити] на Суду Његовом, када ће дати свакоме по делима његовим (Рим.2,26). Јер се име Божије због вас,грешника, хули међу неправославнима (ст. 24). За нас грешнике је Христос умро (Рим.5,8) на Крсту, а ви грешници га опет распињете. Већ је час, безаконици, да устанете од сна греховног. Дан покајања се приближио: одбаците дела таме...(Рим. 13,11-12) и старање за тело не претварајте у похоте (ст. 14). Доћи ће Господ и осветлиће све што је сакривено у тами,те објавити намере срца (l.Kop.4,5).
Неправедници неће наследити Царства Божијега, ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни отимачи, ни непокорни родитељима итд. (l.Kop.6,910). Уместо Христа, дакле, молимо, као да Бог позива кроз нас - помирите се са Богом (2.Кор. 5,20), јер нам се свима ваља јавити на Суду Христовом, да прими сваки оно што у телу учини, било добро или зло (ст. 10). Бог се не да обмањивати, јер што човек посије оно ће и пожњети... Јер, ће сваки своје бреме носити (Гал.6,57). Ако један другог уједате... гледајте да се међусобно не истребите... Ужасна су и мрска дела греховна и телесна: прељуба, нечистота, непријатељства, саблазни, зависти, пијанства, неприлично викање. Они који тако нештобогомрско чине неће наследити Царства Божијега (Гал.5,15-21).
Таквим и сличним изобличавањима и опоменама Речи Божије поражавајући као мачем сваки грех, ви сте, духовни пастири, дужни да духом кротости исправљате оне који су сагрешили (Гал.6,1), уколико их није снашло друго греховно искушење осим човечијег (l.Kop.10,13) по немоћи. Као јаки, ви сте дужни да у врлини носите слабости слабих и да не угађате себи, већ духовним чедима на добро ради напретка (Рим.15,12). Молимо вас, браћо, свештеници Божији, саветујте неуредне, тешите малодушне, подржавајте (нарочито молитвама) слабе, будите великодушни према свима. Гледајте да нико од пасених не враћа коме зло за зло, него свагда идите за добром, и међу собом и према свима (1.Сол.5, 1415). Тврдоглавим, безосећајним, бестидним, застарелим грешницима проповедајте страшну Реч Божију и упорно претите и тешите са сваком стрпљивошћу и поуком, да не бисте били учитељи који их само чешу по ушима (2.Тим.4,23). О, да би се и одсекли мачем гнева Божијег они који буне ваше пасене (Гал.5,12). Чувајте се паса, чувајте се злих посленика (Фил.3,2), јеретика, секташа, расколника, који тргују речју Божијом (2.Кор.2,17), карајући их без поштеде(Тит.1,13) и чувајући своје пасене од заразе њиховог злог учења.
Тако пастирујући усрдно, не уздајући се у себе него у Бога, свако поуздање имајући у Бога кроз Христа и не сматрајући да сте способни сами од себе што помислити, већ своју способност за добро служење добијајући молитвама од Бога (2.Кор.1,9; 3,46), истрајте свагда носећи на телу и у срцу умирање Господа распетог, с обзиром да се ви живи сталнопредајете на смрт за Исуса, да се u живот Исусов јави у смртном телу вашем (2.Кор.4,10-11). Невоље, притешњавања, огорчења, срдачно ломљење доброг пастира, свакодневно умирање (l.Kop. 15,31) ради распетог Христа, биће његови посредници за добијање венца правде за добар подвиг у Дан у који ће га Господ, праведни Судија, дати свима који са љубављу очекују Долазак Његов (2.Тим.4,7-8).
Ми у Јеванђељу не видимо да се Господ наш Спаситељ икад смејао, док је, напротив, често плакао. Он ублажава оне који плачу (Мт.5,4), док опомиње оне који се смеју, с обзиром да ће заридати и заплакати (Лк.6,25). И свештеници Божији треба да и сами трпе и да тугују због греха, те да плачу са онима који плачу, учећи и своје пасене (Јак.4,9). Њима се често дешава да виде горки човечји јад. "Свештеници Господњи, говори богомољац, свештеник Божији, сабраћо, потрудите се да утехом вере ложницу туге страдалника Хришћанина обратите у ложницу радости, потрудите се да га учините најсретнијим човеком на свету (премда је, по његовом мишљењу, најнесретнији). Уверите га да ће, будући у малом кажњен, после смрти добити велики дар (Прем. 3,5), па ћете бити пријатељи човечанства, анђели утешитељи, органи Духа Утешитеља" (Отац Јован Кронштатски, Мој живот у Христу, стр. 8). Свештеници су носиоци ига Христовог. Они често испраћају у загробни живот са појањем: "На пут узак и тужан иду сви који у животу крст као јарам узеше"... (Погребна служба, стр. 124). О, нека би и они сами за своје крстоношење наследили сладост, тј. почасти и венце небеске које је уготовио Господ Подвигоположник, и нека би своје пасене довели до исте насладе и венаца, испраћајући их у небеску отаџбину.
Духа не гасите (1.Сол.5,19). "То памти нарочито, свештениче и наставниче деце! Посебно ми (свештеници) треба увек да горимо духом на нашем високом служењу Богу и човечанству. Како бисмо ми много учинили за Бога и људе и за себе када бисмо се са вером и љубављу, са усрдношћу, са ватреношћу и енергијом бавили својим делом. И како је, опет, незнатно, суво и плодно наше делање уколико га обављамо млитаво, лењо, са хладноћом, те без икаквог усрђа и енергије! Од нас ће се захтевати велики одговор пред Богом и за себе и за оне који су били уручени нашем старању"(Отац Јован Кронштатски, Мој живот у Христу, стр. 148).
Тако истински ревнитељ своје дужности говори својој сабраћи, уверавајући их о наслади у духу коју налази јереј Божији у свом усрдном делању Богу и људима. Он још говори из свог светог опита: "Шта представља једно високо лице као што је свештеник? Он стално разговара са Господом и Господ стално одговара на његову реч: за сваку потребу и за сваку молитву постоји његов однос са Господом. И како да се свештеник при наиласку страсти не сети да су ниске и нечисте, нарочито за њега: он не треба да допусти да му дођу до срца, које увек треба свецело да испуњава једино Исус Христос. Свештеник је анђео, а не човек: он све житејско треба да остави далеко иза себе. Господе Исусе! Нека се твоји свештеници обуку у правду, нека се увек сећају узвишености свог звања, нека се не заплићу у мреже света и ђавола и нека од се њихових срдаца удаље бриге овога века, обмана богатства и пожуде за осталим стварима(Мк.4,19)" (Отац Јован Кронштатски, Мој живот у Христу, стр. 33).
Отац Јован говори о неопходности уског пута за свештеника Божијег и о његовим тешкоћама. "Разноврсне су тескобе уског пута: ако хоћеш да се молиш - непријатељ притешњује духовно (сејући хладноћу и млитавост) и физички (рађајући у телу лењост); ако хоћеш да пишеш проповед - притешњава лењошћу. Одасвуд притешњавања... Адски дим се упиње да замрачи и стесни душу чак и када пред тобом предлежи Света и Страшна Жртва, када се причешћујеш, као и при вршењу свих светих тајни... Што је важније и свештеније свештенодејство, утолико снажније и бесније напада непријатељ" (Отац Јован Кронштатски, Мој живот у Христу, стр. 210).
Међутим, немојмо дати непријатељу да се порадује нашом малодушношћу. Бдите, браћо, стојте у вери, мушки се држите, снажите се (l.Kop.16,13). Будите чврсти, непоколебиви, напредујте непрестано у делу Господњем, нарочито у молитви, знајући да труд ваш није узалуд у Господу (1.Kop.15,58).
"Сузна усрдна молитва, говори из свога опита богомољац отац Јован Кронштатски, не само да чисти грехе, већ исцељује и телесне болести и немоћи, и обнавља, и, тако рећи, препорађа сво човеково биће. О, какав је непроцењиви дар молитва"... (Отац Јован Кронштатски, Мој живот у Христу, стр. 218).
Код свештеника Божијег гасе дух истинске молитве и нарочито хладе срце срамне страсти угађања плоти, пијанства и стомакоугађања. Стога свети апостол и упозорава богомољце који певају и поју Господу у срцима својим, говорећи: Не опијајте се вином, у чему је разврат (Еф.5,18-19) и свака исквареност. Тело и крв не могу наследити Царства Божијега (l.Kop.15,50). Јело нас не поставља пред Бога (l.Kop.8,8). Старање за тело не претварајте у похоте (Рим.13,14), јер сте храм Божији и Дух Божији обитава у вама (1.Kop.3,16).
Свети Исаак Сирин говори: "Молитва јесте умртвљење мисли које су својствене телесној вољи. Јер, онај ко се моли марљиво (свештеник монах и нарочито световњак) као да је умро за свет. Стрпљиво пребивати у молитви значи одрицање од самог себе. Као што од семена зноја постова (код молитвеника) израста клас чедности, тако од ситости израста распусност, а од пресићености - нечистота" (Дела, стр. 267).
И још: "Срце се нарочито приближава Богу оскудношћу у потребноме и навикавањем на једноврсну храну. Не оптерећуј утробу да ти се не би помутио ум. Немарљивост (посебно у молитви) произилази код нас од оптерећивања утробе" (стр. 246). "У сладострасном телу не обитава познање Божије" (стр. 443). "Када напуниш трбух немој са бестидношћу улазити у истраживање било каквих предмета и појмова Божанских (утолико пре ниси прикладан ни за молитву)... Са напуњеним трбухом немогуће је познање тајни Божијих" (стр. 407).
И још: "Онај ко обуздава трбух умањује страсти, а онај ко је побеђен њиме - умножава страсти" (Зборник подвижничких списа, Епископ Теофан, стр. 42).
"Немој хранити тело разноврсним јелима, с обзиром да ситост наводи дуг и дубок сан. Као што облак сакрива сунчане зраке, тако и ситост помрачује ум" (Зборник подвижничких списа, Епископ Теофан, стр. 36).
"Нема ништа горе од прождрљивости и нема ништа срамније од ње: она душу чини плотском, она помрачује срце, она не пушта да се угледају заповести Божије" (Зборник подвижничких списа, Епископ Теофан, стр. 38).
"Онај ко угађа трбуху и жели победити блудни дух сличан је ономе ко хоће да уљем угаси ватру" (Зборник подвижничких списа, Епископ Теофан, стр. 52).
Навешћемо још нека сведочанства преподобног Јована Лествичника о рђавом господару кога ипак сви воле, тј. о стомаку.
"Ако си се обећао Христу да ћеш ићи узаним и тесним путем, сужавај стомак. Јер, ако га храниш и шириш, нећеш моћи да испуниш обећање. Обрати пажњу и чућеш речи: Широка су врата и широк пут стомака, што води у пропаст блуда, и много их има који њиме иду. Уска су, међутим, врата и тесан пут поста, што води у живот чистоте, и мало их је који га налазе (уп. Мт.7, 1314)".
"Знао сам старе свештенике који су демонима постали предмет исмевања услед тога што су младим монасима, који се не налажаху под њиховим руководством, с благословом одобравали на гозбама да пију вино и све остало. Ако имају добро сведочанство у Господу, онда то у извесној мери и можемо себи допустити; но, ако се ради о небризи, не треба уопште да обраћамо пажњу на њихов благослов, нарочито када се налазимо у борби са ватром телесне пожуде" (Поука 14). То упозорење преподобног оца посебно је корисно младим јеромонасима и свештеницима, нарочито удовцима. "Стешњавај стомак, па ћеш и уста затворити, јер језик добија слободу од велике количине хране. Бори се против стомака и буди веома опрезан. Јер, чим се ти мало потрудиш, одмах ће и Господ притећи у помоћ" (Поука 14).Уста свештеникова треба да сачувају разум. Закон ће тражити из његових уста јер је анђео Господа Сведржитеља (Мал.2,7). Свештеник који у речи не греши, јесте савршен човек, моћан зауздати и све тело. И ако неко мисли даје побожан (чак и јереј), а не зауздава језика свога, него вара срце своје, његова је побожност узалуд... Језик је ватра, свет неправде (Јак.1,26; 3,26). Значи, онај ко не обуздава стомак празнослови, меље као празан жрвањ, и његова утроба пише своје законе његовом језику. Какав ће, дакле, бити разум и уста таквог празнослова, макар он по чину и био и јереј Божији?
Наведени савети светих отаца су, додуше, изречени монасима. Међутим, они су корисни и обавезни за сваког јереја Божијег световњака који је пажљив према свом високом служењу, с обзиром да живи и ради усред пламеног мора страсти света, тј. усред похоте плоти, похоте очију и гордости живота. Ти светоотачки свети су посебно спасоносни јерејима-удовцима (често младим), тј. монасима међу световњацима.
Речи о уском, самоодречном путу (неопходном за јереје Божије) ћемо закључити речима светитеља Христових. Свети Тихон Задонски говори: "На тесном путу се налазе крст, патње, трпљење, уздржање, одрицање од себе и своје воље и ходење за вољом Божијом. Он је ограђен Божијим знаком. На широком путу, пак, су презирање и порицање закона Божијег, слободан и безбедан живот, самољубље, славољубље, частољубље, освета, сластољубље, радости овог света, банкети, гозбе и остало".
"Тесним путем ишао је сам Христос, а за Њим следе Његови верни (наравно, пре свега јереји). Они га следе са љубављу, трпљењем, кротошћу и смирењем. На широком путу је, пак, кнез таме. По њему иду они који служе овом свету и следе њега... Изабери, човече, пут по својој жељи" (Свети Тихон, Дела, т. 1, стp. 200-201).
Свети Исаак Сирин говори: "Нека тебе прогањају (јереју Божији), али ти не прогањај. Нека тебе распињу, ти не распињи. Нека тебе вређају, ти не вређај. Нека тебе клеветају, ти не клевећи. Буди скроман и не буди ревностан у злу"(Дела, стр. 604).
