„Вечни Живот" Митрополит Јеротеј Влахос

„А ово је вечни живот да познају

Тебе јединога истинитог Бога,

и кога си послао Исуса Христа".

(Јн. 17, 3)

Након последњег Суда, који ће се десити приликом Другог доласка Христовог, започеће Вечни Живот. То ће се доживети на два начина: као вечни рај и вечни пакао. Св. Максим Исповедник би вечни рај назвао „вечним добробићем", а пакао „вечним злобићем". У сваком случају и рај и пакао су „вечно биће", али се разликују као врста искуства, у складу са стањем личности.

У одломку о будућем суду Христос говори о Вечном Животу: „И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни"(Мт. 25,46). То значи да човек не нестаје када умре, нити на будућем суду, него да се живот наставља чак и после тога. Грешник након суда неће бити уништен и вечно ће живети, пламтећи у енергији божанске благодати. То је, наравно, исходслободе избора.

Иако је и пакао вечан, израз „вечни живот" се углавном употребљава везано за живот у Христу, јер се живот удаљен од Бога у ствари такође назива смрћу. Због тога је Христос рекао: „А ово је вечни живот да познају Тебе јединога истинитог Бога, и кога си послао Исуса Христа" (Јн. 17, 3). Познање Бога и заједница са Исусом Христом су, и називају се, Вечни Живот.

Још једна Христова изрека може се сагледати у том светлу: „Заиста, заиста вам кажем: ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни и не долази на суд него је прешао из смрти у живот" (Јн. 5; 24). Садашњи живот је назван смрћу док се превазилажење смрти и заједница са Богом сматрају за стварни живот.

Вечни Живот је тесно повезан са човековим спасењем и његовом причасношћу слави Божијој. Апостол Павле је, сећајући се невоља и искушења које је поднео ради славе Божије, писао свом ученику Тимотеју: „Због тога подносим све ради изабраних, да и они добију спасење које је у Христу Исусу са славом вечном" (2. Тим. 2;10). Исто то каже и апостол Петар: „А Бог сваке благодати који нас позва у вечну своју славу у Христу Исусу, нека вас Он, пошто мало пострадате, усаврши, утврди, укрепи, утемељи" (1. Пет. 5; 10).

Израз „вечни живот" се, дакле, у већој мери примењује на заједницу и јединство човека са Богом, на причасност вечном Богу и на виђење нестворене светлости. У том светлу сагледаћемо оно што следи.

Поново морамо нагласити да су чак и живот грешника и пакао - вечни, јер су и душе грешника, благодаћу Божијом, такође вечне. Ми овде, међутим, израз „вечни живот" углавно примењујемо у сотериолошком смислу, као заједницу са Богом и причасност слави Божијој.

До краја овог поглавља осврнућемо се на три одељка; у првом одговарамо шта је Царство Божије; у другом на шта мислимо када говоримо о обнављању творевине; док у трећем говоримо о томе да ће се живот праведника у рају непрестано усавршавати.

Царство Божије

У другом поглављу ове књиге опширно је анализирано шта је и шта се назива Царством Божијим и због   тога   немамо   намеру   да   то   овде   опширно објашњавамо. У претходном поглављу смо се осврнули на оно што се односи на рај, а у следећем ћемо говорити о Царству Божијем и учешћу у њему кроз време. Овде ћемо једноставно истаћи неколико истина које треба имати на уму.

У Светом писму и светоотачким списима изрази као „Царство Божије", „Царство Небеско" и „Рај" имају исто значење. То су синоними који означавају чове-кову причасност слави Божијој. То започиње још у овом животу, наставља се у животу након Другог доласка Христовог, јер ће у међувремену бити васкрснута и људска тела.

Св. Симеон Нови Богослов, говорећи о Царству Божијем, каже да је Царство Божије „поседовање самог Бога". Ова фраза је врло изражајна. Ми смо уистину уверени да ће човек видети то богатство славе Царства Небеског. Обожени човек се назива „оним који види такву славу".

Причасност благодати Божијој се назива причасношћу Царству. Поново се св. Симеон Нови Богослов снажно изразио: „Царство Небеско је причаност Духу Светом". Христос, који ће се јавити приликом Другог доласка, описан је као „наш најдражи и најслађи цар Исус Христос и Бог". Постојање овог небеског цара и човеково јединство са Њим, које прати Христовоблистање у светима и блистање Светих у Христу, јесте виђење и причасност Царству.

Нека ми се дозволи да употребим речи Св. Симеона Новог Богослова, јер се то не може другачије изрећи. За праведнике је царство Божије „као да на сваком месту човек види само цара васељене; Он ће бити присутан за свакога и свако ће бити присутан за Њега; Он ће блистати у свакоме и свако ће блистати у Њему".

Изгледа, дакле, да је оно што се назива Царством Божијим међусобна размена између Христа и верника. Христос ће обитавати унутар праведника, Он ће га прославити  и  прослављена  особа  ће  бити  озарена (освећена и од Господа просветљена), будући у заједници са божанском и нествореном Светлошћу.

Царство Божије није створена стварност, то нису овоземаљске околности, него причасност слави Божијој. Неопходно је да се то каже, јер се данас дају многа тумачења о Царству Божијем. Сматрамо да искри-вљавање значења Царства Божијег има страшне последице за наш духовни и друштвени живот. И сам морал је повезан са овим богословским искривљавањем.

Св. Андреј, епископ критски, учи да је Царство Божије видети (Бога) и бити виђен од Бога. Св. Јован Дамаскин, говорећи о Преображењу Христовом, које је једно искуство Царства Божијег, каже да ћемо у будућем веку „увек бити у Господу, гледајући Христа како зрачи у светлости божанства".

Сви Свети Оци крећу се унутар ове исте перспективе. Св. Григорије Палама, који се може описати као богослов нестворене Светлости, позива се на „савршенство будућег века". Користећи речи Св. Јована Еванђелисте о томе да ћемо, када се јави Христос, постати као Он, каже да ћемо тада бити деца Божија „гледајући и бивајући додирнути блиставошћу Божијом и будући озарени освитом славе Христове и сијајући са Њим". Светитељи ће „блистати са блиставошћу Христовом и блистаће са Њим". Тако ће слава Божија постати и слава праведника, с том разликом што је слава Божија природна, док је слава људи благодатна и дар Божији.

Иако ће постојати разлика у причасности слави Божијој, зависно од духовног стања праведника, у Царству Небеском ће, без обзира на то, бити укинути сви сталежи међу људима, јер тамо неће бити „учитеља и ученика". У Царству Божијем ће се уистину „укинути поредак оних који поучавају и оних који уче" (Исак Сирин „Подвижничке беседе").

Св. Оци непрестано наглашавају истину да окушање Царства Божијег започиње још у овом животу.

Наслађивање будућим блаженством „почиње овде и сада" (Св. Максим Исповедник).

Нећемо се више задржавати на овој тачки јер ће читалац наћи опширнију анализу ове теме у другим поглављима књиге. Оно што се мора поново нагласти јесте да, када говоримо о Царству Божијем, мислимо на причасност нествореној благодати Тројединог Бога. Будући да се тој благодати бива причасно као Светлости и да се човек на(тај начин озарује (просветљује и освећује), Царство Божије и јесте причасност слави Божијој.

Обнављање творевине

Црква јасно учи да је творевина дело Божије, да је искварена човековим падом и да ће такође бити ослобођена од те искварености.

У црквеном предању више говоримо о творевини него о природи. Реч „природа" односи се на нешто природно, док реч „творевина" указује на нешто што је створено, нешто што је начињено и што није постојало раније. Зато се у Цркви не говори о природном и метафизичком, него о створеном и нествореном. Нестворено нема ни почетак ни крај стварања. Нестворено је самобитно, а створено има почетак стварања и Бог жели да нема крај, иако ће се по својој природи једног дана окончати.

Постоји огромна разлика између створеног и нествореног. Они уопште нису слични једно другом. Једино што је заједничко створеном и нествореном јесте Богочовек Христос, у чијој је личности божанско сједињено са људском природом, другачије речено, нестворено са створеним.

Према св. Максиму Исповеднику, само је безгранично Биће, свемогуће и створитељ свега постојећег, једноставно, јединствено, неограничено и мирно. У нествореном Бићу, односно у Богу, не постоји ништа сложено. Напротив, створена природа је сложена, састоји се од бића и појаве и потребан јој је божански промисао. Бог је створио васцелу творевину и одржава је Својим нествореним провиђењем. Најузвишеније провиђење Божије јесте „спасење васцеле творевине" (св. Таласије, Први слослов, 61, Добротољубље, 2. том).

Свакако да не треба да заборавимо да се термин „творевина" односи на ангеле, демоне, људску врсту и неразумну твар. То је назив који је дат васцелој творе-вини, разумној (словесној) и неразумној (бесловесној). Знамо да је Бог најпре створио духовни (ноетички) свет, затим чулни и вештаствени свет, а након тога и човека као јединство двају светова, духовног (ноетичког) и чулног. На тај начин човек сумира целокупну творевину, микрокосмос унутар макрокосмоса или, боље речено, макрокосмос, са становишта вредности, унутар микрокосмоса.

На овом месту, када говоримо о творевини и њеном обнављању, мислимо у већој мери на вештаствену и неразумну творевину која ће се у будућем веку обновити провиђењем и благодаћу Божијом. Тиме се ба-вимо у овој студији.

Библија говори о паду творевине, али и о ослобађању од пропадљивости. Класичан одломак се налази у Посланици апостола Павла Римљанима. Навешћемо је у целини јер је врло карактеристична и помоћи ће нам у даљој разради ове теме.

„Жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији, јер се твар покори таштини, не по својој вољи, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада" (Рим. 8; 19-22).

У овом одломку налазимо неколико посебно важних тачака. Као прво, откривамо да се чулни свет, вештаствена твар, назива творевином а не природом, јер је повезана са постојањем Творца и због тога није неуни-штива и вечна, како мисле неки философи. Као друго, творевина је покорена пропадљивости, не по својој сопственој вољи, јер творевина нема вољу ни слободу, него због човековог пада. Човек је читаву творевину повукао у пропадљивост. Као треће, творевина уздише и мучи се заједно са човеком, жудећи и надајући се ослобођењу. Као четврто, њено жарко ишчекивање односи се на јављање синова Божијих. У оној мери у којој је човек био узрок њеног пада, њено обнављање ће такође доћи од човека. Када говоримо о човеку, ми, наравно, мислимо на Богочовека који је Син Божији. Као пето, дато је поуздано уверење да ће се васцела творевина ослободити од робовања пропадљивости и да ће бити уведена у слободу славе деце Божије. То значи да ће се васцела творевина наслађивати блаженством какво ће наступити када човек постане причастан слави Божијој.

Овај одломак открива црквено поимање и учење о такозваном еколошком проблему и обнављању творевине. Разлог за пад је био непокорни и непослушни човек, док је узрок обнављања син Божији по благодати, обожени човек. Он ће је ослободити и обновити. Благодат Божија ће, у ствари, кроз човека преобразити и неразумну творевину. Свако ко очекује да се творевина обнови независно од обоженог човека узалудно се томе нада.

Личност која је сједињена са Христом је нова, нова твар, и управо тиме добија могућнст за славу. „Ако је ко у Христу, нова је твар" (2. Кор. 5; 17). Апостол Петар, говорећи о крају света, не говори о коначном и потпуном уништењу него о обнављању и преображају, рекавши: „Нова пак небеса и нову земљу по обећању Његовом очекујемо, где правда обитава" (2. Петр. 3;13). Овде јасно видимо да се говори о обнављању творевине, а не о уништењу и разарању. Овој теми ћемо са више аналитичности приступити нешто касније, када се будемо бавили учењем Отаца Цркве.

Проучавајући овде одломке из Светог Писма, морамо испитати како је творевина пала и у чему се састоји њено обнављање, по мишљењу Светих Отаца. Док то будемо анализирали, морамо увек имати у виду горе наведене одломке из Светог Писма.

Најпре морамо говорити о паду творевине

Св. Григорије Синаит каже да творевина није била променљива и пропадљива него да је, противно својој вољи, покорена пропадљивости након Адамовог пада. Да би изнео ову истину, Св. Макарије Египатски користи прелепу слику и каже: Исто као што са краљем одведеним у заробљеништво, за њим нужно иду и његове слуге и помоћнци, тако је и након пада Адамовог, који је био господар и краљ свих створења која су му служила, у његов пад била укључена и творевина која га је служила и помагала му (11. беседа).

Трагедију творевине након Адамовог пада и њено посрнуће у трулежност чудесно је описао Св. Симеон Нови Богослов. Он пише да, након Адамовог изгнанства из раја, творевина више није желела да гледа човека и разгневила се на њега. Творевина није желела да му се потчини. Сунце није желело да сија, нити је месец желео да зрачи светлошћу, ни звезде да блистају, ни потоци да бујају, ни реке да теку. Ваздух није желео да га човек удише, звери и животиње су биле огорчене на човека јер је изгубио славу коју је имао. Небо је желело да се сруши на човека, а земља није могла поднети да га држи на себи. Истог часа Бог је посредовао Својом љубављу и човекољубљем и имајући у виду пресаздање кроз икономију (домострој) оваплођења Свог Сина, Својом силом обуздао је творевину и зауставио плаховитост твари против човека, док човек не постане духован, непропадљив и бесмртан, када ће се и творевина ослободити од пропадљивости, обновити се заједно са њим и постати непропадљива и духовна (Етичка расправа 1,2 Гл.).

Како се пад творевине догодио кроз човека, обнављање ће се догодити кроз обоженог човека. Осим тога, човек је спона између духовног (ноетичког) и чулног света.

Наведени одломци из Светог Писма и текстова Светих Отаца, уколико се брижљиво протумаче, указују на чињеницу да се, кроз човеково васкрсење и препород, и творевина може васпоставити из трулежности. То јасно видимо у целокупном предању наше Цркве. У даљем тексту ћемо представити учење Св. Симеона Новог Богослова о обнављању творевине.

Оно што ћемо рећи може се сагледати са становишта да је Бог начинио васцелу творевину од „непостојећег вештаства". Бог ју је привео у постојање. То значи да нема разлога да творевина, неразумна творевина, буде у потпуности разорена и уништена. Бог ништа не ствара зато да би касније ишчезло. Поред тога, сви наведени одломци из Светог Писма говоре о „новом небу и новој земљи", о ослобађању творевине од трулежности, о њеном обнављању. Ти изрази се не би могли применити на њено коначно и потпуно уништење.

Св. Симеон Нови Богослов указује на ову карактеристику. Он каже да, као што је Бог најпре створио непропадљиво вештаство а тек онда човека, тако ће опет најпре творевина бити пресаздана, односно промењена, а са њом ће се обновити и иструлела тела, тако да ће човек, поставши поново духован и бесмртан, опет моћи да „живи на непропадљивом, вечном и духовном месту" (Етичка расправа, Гл. 3, стр. 204).

Он овде говори о обнављању тела, о промени и пресаздању васцеле творевине. Он такође каже да ће духовни човек, након свог васкрсења и Другог доласка Христовог, обитавати на духовном, непропадљивом и вечном месту. То показује оно што смо рекли и раније, односно да Бог није саздао творевину зато да би је касније уништио.

Св. Симеон повезује обнављање тела са променом творевине. Као што ће се тело обновити кроз васкрсење, тако ће се и „небо и земља са свим што је у њима, односно са вацелом творевином, обновити и ослободити од робовања пропадљивости"(исто, стр. 206). И не само да ће се обновити целокупна творевина, него ће „ови елементи учествовати са нама у оностраној блиставости." Не само човек, него и целокупна твар, учествоваће у блиставости Божијој. Творевина је причасна тој енергији Божијој која дарује биће и живот. Чињеница је да ће се творевина такође променити и преобразити.

Он врло успешно узима пример зарђалог старог бакарног посуђа које занатлија поново ставља у ватру и оно одатле излази чисто и обновљено јер је рђа спала. Исто ће се догодити и са творевином. Будући да је постала земљана због човеког греха, Створитељ ће је ставити у ватру тако да ће бити преиначена и преобликована у „своје првобитне елементе како би постала блистава и нова" (исто, Гл. 4, стр. 208), тако да ће се у целини разликовати од онога каква је данас.

Св. Симеон наглашава ово место. Он каже да ће Бог, када обнови човека и учини га непропадљивим, бесмртним и духовним, „заједно са њим преобразити и васцелу творевину и, кажем, коначно је учинити безвременом и невештаственом"(исто, стр. 210). Творевина ће постати невештаствена и вечна. Она ће бити потпуно преобажена заједно са човеком, „са њим".

Ово је врло важно, јер сам чуо теологе који кажу да ће творевина бити преображена у човеку, будући да је човек сума целокупне творевине. Другачије речено, неће бити обновљен космос. Такво сумирање се, међутим, противи речима Светог Писма о ослобађању творевине од пропадљивости, као и речима Св. Симеона, који каже да ће се творевина обновити „са њим" а не једноставно „у њему".

Извесно је да ови ставови Св. Симеона Новог Богослова не развијају никакво хилијастичко становиште, које говори о овоземаљском стању. Како се не би учинило да Св. Симеон зауима такав став, мора се рећи да он говори о духовном, а не о вештаственом месту, које се може опазити чулим или пак о вештаственој творевини каква је доступна чулима.

Св. Симеон тврди да, када говоримо о обнављању творевине, не мислимо да ће се она вратити у стање у каквом је била у првом рају, пре Адамовог преступа. У то време, Адам је био променљиви човек који осећа и коме је потребна исхрана. Приликом васкрсења тела Адам ће бити духован јер, како каже апостол Павле, сеје се тело душевно, устаје тело духовно. Као што ће Адам бити духован и неће му бити потребна храна, исто тако ће и васцела творевина, Божијом енергијом бити пресаздана „препорађајући се у невештаствено и духовно обитавалиште које је изнад сваког чулног опадања". Она неће бити вештаствена и опипљива каква је била када ју је Бог створио да би задовољила Адамове потребе.

Творевина ће бити духовна и невештаствена, тако да ће људи, имајући бестелесна тела, и будући „изнад чулног опажања у чулном опажању" и будући „неописиви у неописовом" у њој имати обитавалиште.

Овде се очигледно говори о духовном обитавалишту, о посебном месту на коме се живи духовним животом. Св. Симеон често говори о пребивалашиту и обитавалишту, јер ће васцела творевина постати рај, промениће се и обновити са човеком.

У учењу св. Симеона дато је и неколико примера како би се ове идеје учиниле разумљивим. Уместо да буде схваћено људским разумом, јер превазилази сваки ум, све ће постати духовно и божанско, биће сједињено са натчулним и постаће „други духовни (ноетички) рај и небески Јерусалим". Нико никада није обитавао на тако лепом месту. Износећи различите примере, он каже да ће сунце, месец и звезде блистати још сјајније, исто ће се десити и са земљом, све ће блистати, зрачиће лепотом и чаром.

Наводимо речи самог св. Симеона Новог Богослова: „Земља ће у својој новини задобити неописиву лепоту, неувело зеленило украшено сјајним цвећем потпуно духовне врсте где ће, према светој речи, обитавати праведници" (2. Петр. 3; 13).Ми говоримо о натчулном јединству земаљске творевине са небеском, Св. Симеон је врло изражајан: „земаљска творевина, која је видљива и опипљива, преобразиће се и сје-динити са небеским, натчулним и невидљивим светом".

А онда, када се благодаћу Божијом све земаљско сједини са небеским, „праведници ће примити ову обновљену земљу коју ће наследити кротки које је Господ назвао блаженима" (исто, стр. 220).

Из целог овог учења Св. Симеона Новог Богослова происходи да, када говоримо о вечном животу и обнављању творевине, мислимо да ће човек бити преображен и да ће живети на духовном месту. Творевина неће нестати, него ће се преобразити, обновити, изменити.

Ову теологију св. Симеона Новог Богослова изражава и св. Никодим Светогорац говорећи о будућој радости праведника. Сигурно да је он, када говори о људима, аналитичнији и једноставнији, али изражава теолошке истине које смо развили раније.

Он пише: „Знај, слушаоче, да ће приликом Другог доласка свет бити обновљен и да ће бити много лепши и сјајнији него што је сада. Елементи ће бити очишћени од сваке трулежности, они ће бити блиставији од ватре, а ипак неће сагоревати јер ће сва врелина отићи у пакао; ваздух ће бити очишћен од сваке загађености и облака; вода ће блиставо сијати, као огледало и кристал; осим тога, земља ће такође бити прочишћена, очистиће се од сваке нечистоте и штетне твари. Све оне штетне тварикоје изазивају невоље и болест, као што су врелина ватре, хладноћа воде, загађеност ваздуха, жарка врелина лета и сва нечистоћа и прљавштина овог света сакупиће се у понор паклени због још веће несреће јадних грешника. Тако ће се задржати прочишћени елементи и земља ће бити неоштећена и дивна, као други рај.

На сличан начин ће небо и сунце, месец и звезде зрачити чудесном светлошћу, и седам пута јаче, као што каже Исаија: „Светлост ће месечна бити као светлост сунчана, и светлост ће сунчана бити седам пута већа, као светлост од седам дана..." (Ис. 30; 26). Њихово кретање ће се зауставити, јер се сада сунце, месец и планете крећу ради човекове добробити, ради рађања итруљења; тада ће се то прекинути, након свеопштег васкрсења. Сунце ће се зауставити на истоку, месец на западу а остали на својим местима, као што су и били створени на почетку, и годишње доба се неће смењивати, нити ће више бити зиме или лета, или ноћи, већ увек једна вечита вечност времена, са бескрајним уживањем и неупоредивом радошћу. Све те ствари десиће се по божанској заповести, због веће радости и уживања праведника, како би примили награду за мноштво својих дела" (Никодим Светогорац: Етика хришћана, Солун 1974. стр. 398 - на грчком).

Будуће обнављање творевине може се искусити већ сада. Као што још у овом животу човек може видети славу Божију, исто тако још сада може опазити будући преображај творевине. Када човек има озарен ум (нус), он није потчињен уворевини и у њој види унутарње принципе бића, нестворену благодат и енергију Божију. Када у себи приметно носи благодат Божију, онда доживљава своје васкрсење и препорођење творевине. Њему све изгледа лепо. У тој светлости бисмо требали да испитамо прелепе описе творевине које су дали светитељи. Будући да је човек срдиште творевине, нестворена светлост се кроз њега преноси и на неразумну творевину. Због тога се дивље животиње покоравају светитељима, како нам се приповеда у њиховим житијама. Светитељске мошти су место на коме се показује начин будуће промене и преображаја живота.

У том смислу кажемо да је Христос Својим оваплоћењем на земљу донео нову твар, јер нам је дао могућност да већ сада опазимо то обнављање, али и да најватреније ишчекујемо будуће (обнављање). У Цркви, дакле, не само да се налазе указивања на тај живот, него и сведочанства о њему.

Непрестано напредовање у будућем веку

Вечни живот није застој, него непрестано кретање, и управо због тога светитељи непрекидно постају све способнији за причасност нествореној слави Божијој. То је истина која је наглашена у библијско-светоотачкој традицији.

Теолошка основа за истину о овоме може се видети у две тачке. Као прво: човек је створен по лику и подобију Божијем; израз „по подобију" указује на кретање, на усмереност према Богу. То, наравно, наговештава да нема краја усавршавању, јер би то значило савршено и потпуно уподобљавање Христу. Као друго, што је повезано са првим, оно је повезано са разликом која постоји између створеног и нествореног. Створено никада не може постати нестворено. Створено се креће према нествореном, али не може постати нестворено по својој природи. Из тог разлога ће увек постојати кретање и неће бити краја нити завршетка том кретању.

Захваљујући боговиђењу, светитељи врло добро схватају створеност и променљивост своје природе. Они то осећају као пад и кажу то са становишта да створено сагледава своју ништавност у поређењу са нествореним. Због тога су они, који су видели Бога, схватили пропадљивост и смерност, и као Авраам рекли: „Ја сам прашина и прах".

То непрекидно кретање и напредовање појављује се у многим одломцима из Светог Писма. Облик трајног презента код глагола који се користи у многим фразама као што су: „покајте се", „стражите", итд, показују да се не ради о непроменљивом стању него о непрекидном напредовању започетом још у овом животу.

У Откровењу Јовановом постоји једна опомена: „Ко је свет нека се још освећује" (Откр. 22; 11). То се не дешава само у овом, него ће се наставити и у следећем животу. Било ко да доспе у стање очишћења и покајања напредоваће из светости у светост, из благодати у благодат. Уколико човек више ужива у виђењу славе Божије, утолико се захтев за тим све више појачава.

То је, остим тога, и стаза врлина. Врлина нема краја јер би то значило засићеност, а свака засићеност, природно, изазива замореност и досаду. Како су врлине плодови Духа Светога и не могу никада достићи савршенство живота у Христу, за врлину не постоје ограничења. Уз те претпоставке можемо разумети да нема краја покајању, јер би то, разумљиво, значило постати као Христос по природи.

Св. Григорије из Нисе тврди да врлина нема краја. За све ствари које се мере чулима, савршенство се садржи унутар ограничених оквира и оно се мери јединицама мерења. За велика духовна добра, каква је врлина, не постоје ограничења. „У случају врлине, од апостола смо научили да је њено ограничење у савршенству чињеница да за њу не постоји ограничење". Врлина нема граница, нема оквира. Он ово наглашава имајући у виду речи апостола Павла: „Не као да то већ постигох или се већ усаврших, него стремим не бих ли то достигао као што мене достиже Христос Исус. Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном. И трчим према циљу ради награденебескога призвања Божијега у Христу Исусу. Ми, дакле, који смо савршени овако да мислимо..." (Фил. 3; 12-15).

Док апостол Павле осећа да га је Христос достигао и да се налази на стази савршенства, осећа и то да оно још није наступило.

Св. Григорије из Нисе, позивајући се на ове апостолове речи, каже да апостол Павле, хитајући за врлином и стремећи оном што ће доћи, није осетио да се тај пут окончао јер није мислио да је безбедно да прекине трку. Крај врлине је зло, исто као што је и смрт крај живота. Бог, у коме нема зла, савршено је добар по природи. Због тога је Божија природа неограничена,она нема краја. Упражњавање врлине значи да смо причасни (да се уподобљавамо) Богу. Они, дакле, који знају шта је добро по природи, желе да му буду причасни, али, будући да природно добро нема граница, нема краја, жеља причасника није причасна греху. Према томе, врлина има једну границу, а то је безграничност, непостојање границе. „Једина граница врлине јесте да нема границу" (Житије Мојсејево", стр. 31).

Ако се то дешава у овом животу, то значи да ће се наставити и у будућем када ће човек имати потпуније познање Бога, и то ће оснажити жељу садашњег доба, јер уколико је већа љубав, утолико је веће и познање; а што је веће познање, утолико нараста и љубав, а са њом и жеља.

Св. Симеон Нови Богослов каже да обитавање Свете Тројице у срцу савршеног „који зна и осећа ово присуство" није испуњење жеље, него узрок још снажније и ватреније чежње. Ова посета Божија не оставља човека у миру и у њему се тада распламсава ватра. Будући да његов ум (нус) не може открити крај жељи, и будући да не може измерити своју жељу и љубав и присиљен је да учествује у бескрајном он стога „подноси чежњу која не познаје границе и љубав ко-ја не може бити задовољена"(,Житије Мојсејево").

Дефиниција савршенства не може се, дакле, ограничити мерама. Постоји непрекидна и нарастајућа љубав и ватрена жеља за Богом. Савршенство се стога, према Светим Оцима, дефинише као „непотпуно савршенство савршеног".

Учење Отаца о Вечном Животу и причасности нествореној благодати Божијој говори о непрекидном напредовању. Св. Максим говори о непокретности вечног кретања код оних који желе оно што је жељено. Према Св. Максиму, обожење је истоветно са подобијем Божијим и причасношћу Бога. Он причасност сматра за бесконачно и непрекидно наслађивање жељеним. Овде је јасно да говори о вечном наслађивању које је непокретност вечног кретања. Он пише дословно следеће: „Код оних обузетих жељом, непокретност вечног кретања око предмета жеље јесте бесконачно и непрекидно наслађивање предметом жеље; бесконачно и непрекидно наслађивање предметом жеље јесте причасност натприродним стварима Божијим"(Питања Таласију).

Из целокупног учења Св. Максима Исповедника јасно је да се човеков духовни живот непрекидно развија и да се не очекује да било када буде заустављен. Стога он говори о непрестаном успону и увећању причасности добру. У његовим радовима често налазимо изразе као „непокретност вечног кретања" или „непомично кретање". Како бисмо, међутим, боље протумачили ову суштинску тезу, требало би да проблем са којим се суочавамо сагледамо са философске стране, будући да је познато да су Св. Оци одговарали на онтолошка питања философа и давали разборите одговоре који су долазили од Откровења Божијег.

Ориген, који је у многим случајевима следио Платонове теорије, тврди да је кретање постојало пре постања света и да је након његовог постанка наступила непокретност. Он каже да су духови, који су у Богу, осетили презасићеност и да су се зато покренули. Плод тог кретања је била творевина и настанак света. Према томе, зло је узрок стварања света. Човеково спасење је, дакле, повратак душе Богу где ће постојати непокретност. Поредак је дакле, најпре кретање, затим постање и најзад непокретност. Другачије речено, најпре су се покренули духови, затим је створен свет и најзад, уследиће непокретност када душе, ослобођене тела, буду от-починуле у Богу.

Св. Максим је, сукобљавајући се са редоследом какав је изложио Ориген прихватајући Платонове ставове о стварању човека и његовом спасењу, иако задржавајући изразе као „кретање", „постање" и „непокретност", изменио њихов поредак и дао им другачији садржај. По Св. Максиму, на почетку није било кретање него постање. Свет је позитивна творевина Божија. Бог је у почетку створио свет у који је положио кретање. Без кретања створења не би била у могућности да се уздижу ка Богу. На тај начин је кретање плод стваралачке енергије Божије и положено је у свет, али није узрок почетка и пада човека и света. Свако створење има од Бога дату могућност кретања јер без ње не би било испуњења. Кретање, према томе, није узрок пада, већ начин узношења. Природно је да кретање нема краја јер нестворени Бог, нема краја, будући да је Он бесконачан.

Св. Максим се суочио са следећим проблемом: „Будући да је кретање природно обележје творевине, како ће онда непокреност задобити превагу, односно, како ће се кретање икада зауставити?" Управо је због одговора на ово питање Св. Максим увео појам „вечног кретања непокретности". Човек ће остати у заједници са Богом, али ће његова непокретност бити бескрајно кретање. Разлог томе је што створено никада не може у целини бити слично нествореном, нити коначно може бити у потпуности поистовећено са бесконачним.

Тако Св. Максим, побијајући Оригенову концепцију о кретању-постању-непокретности, говори о постању-кретању-непокретности и каже да ће непокретност бити вечно кретање. Природно је да је након ове измене формулисања дошло и до измене садржаја, јер св. Максим под изразом „вечно кретање непокретности" није подразумевао да је душа ослобођена тела и да обитава уз Бога; мислио је на вечно постојање васцелог човека, кога сачињавају душа и тело, и на његово непрестано усавршавање.

Творевина се не може кретати ка непостојању, према небићу, јер је то спречено Божијом енергијом која је усмерава. Њено природно кретање је кретање ка животу у Христу, према испуњењу закона њеног стварања.

Учење свих Св. Отаца о Богу такође је садржано унутар овог оквира. У ономе што следи навешћемо не-колико примера преузетих од двојице отаца који су говорили о томе да ће у следећем животу за причаснике нестворене славе Божије постојати непрекидно напредовање.

Св. Григорије Синаит пише: „У будућем животу ангели и светитељи ће вечно узрастати у благодатним даровима и никада се неће умањити њихова чежња за што већим блаженством. У том животу неће доћи ни до застоја ни до промена од врлине ка греху".

Једну такву тезу развио је и Св. Григорије Палама, побијајући Варлаамову философију. Варлаам је тврдио да је за човека, како је он то мислио, најсавршенији Божији дар да обитава у натчулној молитви. Према томе, молитва која се твори у болу, патњама и сл. није један од најсавршенијих дарова Божијих.

Св. Григорије Палама користи многе аргументе да би побио ову тезу. Он између осталог каже да не постоје најсавршенији дарови Божији, другачије речено, довршење и испуњење којима се ништа не би могло додати, јер је добро познато да ће светитељи у будућем веку бесконачно напредовати у боговиђењу. „Жеља оних који су задобили ово виђење је безгранична, будући да им благодат, која им је већ дарована, даје снагу да још више сазервају, јер је Онај који Се даје безграничан и награђује обилато и издашно. Како онда синови будућег века неће безгранично напредовати у том созерцању, задобијајући благодат за благодаћу и радосно успињући успонима који никада не замарају?" (Одбрана исихаста, 2, 2, 11).Ниједан од дарова које Бог даје није најсавршенији, јер најсавршеније не допушта никакво увећање.

Према Св. Григорију Палами, дакле, у будућем веку ће постојати непрекидно напредовање. Непокретање је синоним за зло. Непрестано напредовање се дешава још у овом животу и за праведнике ће се наставити и у следећем. Имајући удела у божанској слави, они ће задобити још већу жељу и још узвишенију чежњу. Осим тога, Бог који воли је бесконачан и за Њега је немогуће да се затвори према створеној људској природи.

Будући да се Св. Григорије Палама такође базира на одломцима из текстова св. Дионисија Ареопагита, треба да кажемо да се божански Дионисије, у својим списима о небеској хијерархији, где говори о три ангелска чина, од којих је највиши и најближи Богу онај први, најнижи најближи човеку, док средњи чин прима озарење од највишег, позива на очишћење, озарење (освећење) и усавршавање ангела, који су сразмерни њиховој способности за озарење.

И међу ангелима је, дакле, присутно узрастање у боговиђењу, у складу са њиховим различитим чиновима. „Тако се прва јерархија небеских умова очишћује, озарује (освећује) и усавршава, постаје чиста од свега ниског, испуњена изначалним светлом и причасна првопреданом знању и разумевању", „очишћена од незнања сразмерно дарованом знању савршенијих тајни" („О небеској јерархији", 7. поглавље). И ангели су, дакле, очишћени од незнања знањем савршенијих тајни, које им је дато сразмерно њиховом чину. Исто се дешава и са другим ангелским чиновима.

Мора се додати да се будући век, према Св. Григорију Палами, назива вечитим, односно, оним који се ни-када неће окончати, не само у погледу времена, него и у погледу благодатних дарова. Говорећи о великом достојанству Богородице, будући да је кроз Њу Христос дошао на свет, Св. Григорије истиче значај Мајке Божије у будућем веку: „У будућем бесконачном веку ће свако напредовање у божанском озарењу (освећењу) и свако откривање божанских тајинстава и било ког вида духовних дарова бити немогуће без Ње" (37. омилија).

Према томе, суштина светоотачке мудрости је да у будућем животу за праведнике неће постојати прекид, да ће постојано напредовати и да ће се то дешавати непрекидно, будући да човекова жеља нараста са нарастањем богопознања, као и стога што човек не може престати да буде створен и постати по природи нестворен. Човек може искусити нестворено по благодати а не по природи, што припада искључиво Богу, који је Самобитан и Сам живот.

То ће се, наравно, десити онима који су пре своје смрти ступили у стање очишћења и покајања. Другачије речено, ако се човек покајао, ако се исповедио, али ако његов ум (нус) није имао довољно времена да буде исцељен и озарен (освећен), он ће благодаћу Божијом узрастати у богопознању. Ми о томе не размишљамо у смислу латинске теологије, по којој ће човек, који сеисповеда али нема довољно времена за покајање.проћи кроз оно што они називају чистилиштем.

У Православној Цркви, не говоримо о задовољењу божанске правде него о ступању у стање очишћења и покајања, чак и ако исцељење није довршено. У таквим случајевима ће божанска благодат потпомоћи исцељењу чак и након смрти, у смислу да ће они који су се покајали божанском благодаћу постати способнији за озарење (освећење) и причасност слави Божијој.

Напротив, они који се нису покајали нити делатно показали своје покајање, неће напредовати према добру и врлини. У списима Светих Отаца нисам нашао ниједан одломак који би говорио о томе да ће се непокајани кретати ка још већем злу. Ми знамо да ће у рају постојати степеновање, зависно од духовног стања неке особе и да то исто важи и за пакао.

Христос говоређи о оном граду који је одбио апостоле, каже: „Заиста вам кажем: лакше ће бити земљи содомској и гоморској у дан Суда неголи граду ономе" (Мт. 10; 15). Реч „лакше" указује да ће степеновање постојати и у паклу.

У закључку морамо рећи да постоји вечни живот, који се доживљава или као вечни рај или као вечни пакао. Та вечност треба да нас наведе на размишљање. Преображена тела свих људи ће поседовати вечни живот. Сва тела ће поново устати, тј. и тела грешника, и тела праведника. Васкрсење тела је дар који је васкрсењем Христовим дат свим људима. Праведници ће, међутим, и даље доживљавати успон, јер ће на облацима бити узнесени „у сретање Господу у ваздуху" (1. Сол. 4; 17). Приликом Другог доласка Христовог до-ћи ће и до обнављања творевине од трулежности. Причасност праведника слави Божијој ће стално нарастати и бити непрестана. То неће бити стање непокретности, него вечно кретање непокретности и непомичнокретање.

Човек мора сагледати пропадљивост и привременост овог живота и обазрети се на вечност. Св. Григорије Палама, тумачећи стихове Светог Писма који кажу да „пролази обличје овога света" (1. Кор. 7; 31) и да је „остало мало времена" (1. Кор. 7; 29), каже: „Живот је кратак, смрт је близу, овај свет је пропадљив, други је онај који ће вечно трајати" (19. Омилија).Презирање рвога света и припрема за будући (свет), живот у хармонији са путем будућег века, онолико колико је то могуће, и удаљавање од штетних ствари овога „сигурно нас упућује у њега" (исто).

Наша мисао мора бити устремљена ка Вечном Животу, јер је „наше живљење на небесима" (Фш. 3; 20). Овоземаљским људима могу владати капиталистички, марксистички или социјалистички системи, али живљење хришћана је небеско.

Човеков циљ је жеља за Вечним Животом и причасношћу Царству Божијем које „неће имати краја". Неће бити ни краја ни завршетка, и усавршавање ће бити бесконачно.

Преузето из књиге

“О бесмртности душе – Искуства Православних хришћана”

стр. 115-136

ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН КАСИЈАН БОРБА СА ДУХОМ ГНЕВА (VIII књига правила)

83. У четвртој борби предстоји нам да из дубине наше душе са кореном ишчупамо смртоносни отров гнева. Јер, све док се он гнезди у нашим срцима, и ослепљује око’ нашега ума погубним мраком, ми не можемо стећи ни правилно разликовање добра и зла, ни оштрину часног сагледавања, ни зрелост савета; нити можемо бити причесници живота, нити се непоколебиво држати правде; нити примати истинску духовну светлост, будући да је речено: Узнемири се од јарости око моје (Пс.6,8); нити постати причесници мудрости, чак и да нас сви сматрају премудрим, будући да гнев почива у недрима безумних (Књ.Про.7,10); нити постићи дуговечни живот, чак и ако нас други људи сматрају разумним, будући да гнев погубљује и разумне (Прич.15,1); нити узмоћи да увек добро држимо меру правде по указању срца, будући да гнев човеков не твори правду Божију (Јак.1,20); нити узмоћи да поседујемо важно уважавање, тако обично и међу људима овога века, макар и по преимућству рођења били сматрани знатнима и поштованима, будући да гневан човек није благообразан (Прич.11,25); нити узмоћи да поседујемо зрелост савета, макар изгледали као они који су стекли многа познања, будући да јаросни човек све чини без савета (Прич.14,17); нити бити спокојни од немира и смућења, ни слободни од грехова, макар нимало од других не били узнемиравани, будући да гневљив човек замеће свађу, и јаросни открива грехе (Прич.29,22).
84. Трудећи се да оправдају ову погубну болест душе, понеки покушавају да умање њену неприличност погрешно тумачећи Писмо, те говоре: „Није страшно ако се гневимо на братију која греше, будући да се и сам Господ гневио и јаростио на оне који или неће да га познају, или неће да га поштују као што треба, премда га и знају, као на пример: И плану гнев Господњи на народ Његов (Пс.105,40), или, као на другом месту, где се пророк моли, говорећи: Господе, немој ме покарати у јарости својој, нити у гневу своме казнити (Пс.6,2). Они не разумеју да тиме не само што људима дају слободу да дејствују по страсти на своју пропаст, већ и безграничноме Богу, извору сваке чистоте, нечастиво приписују нечисту плотску страст.
85. Уколико се ова и слична места у Светом Писму схвате буквално, у грубом телесном значењу, испашће да Бог спава и да се буди, да седи и хода, да је благонаклон према једнима и да се одвраћа од других, да се приближава и удаљује, да има телесне удове – главу, очи, руке, ноге и слично. Не може избећи крајњу погрешку онај ко све ово буквално разуме о Ономе који је, по сведочанству Светог Писма, невидљив, неописив, свудаприсутан. Исто тако се Њему без богохулства не може приписати смућење гневом и јарошћу. Под именом телесних удова и покрета означавају се Божанствена својства и промислитељска дејства о нама, која ми лакше можемо да схватимо кроз поређење: очи означавају да Бог све види и све зна; руке и ноге – Његово стваралаштво и промишљање, мишице – силу и сведржитељство и остало. Тако исто, када читамо о гневу или јарости Божијој, треба да се чувамо да не помишљамо на нешто што се сусреће код човека. Под тим треба богодолично да схватимо нешто што је туђе свакој љутини, заправо да је Он Судија и праведни узвратитељ за све што у овоме свету није исправно учињено. При читању изрека такве врсте ми треба да се плашимо праведне казне Божије, те да се на сваки начин чувамо од свега што је противно Његовој вољи.
86. Стога, монаху који стреми ка савршенству и који жели да се законито подвизава духовним подвигом треба да је туђ сваки покрет гнева и јарости. Он треба да слуша шта му заповеда изабрани сасуд: Свака горчина и гнев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас (Еф.4,31). Говорећи: Сваки гнев да је далеко од вас, он не изузима никакав покрет гнева, чак ни знај који изгледа као неопходан или користан. Монах који жури (ако се покаже као неопходно) да лечи брата који је сагрешио нека пази да се не разгневи како не би, старајући се да излечи онога ко страда лаком грозницом, упао у још гору болест слепила. Јер, онај ко хоће да залечи рану другога треба да је здрав и слободан од сваке болести, да му се не би рекла она јеванђелска реч: Лекару, излечи се сам (Лк.4,23), а такође и: А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме (Мт.7,3-4).
87. Ма из ког разлога се у нама разгорео, покрет гнева ослепљује очи срца. Налажући покров на оштрину умног вида он не даје да видимо Сунце правде. Све једно је да ли је на очи постављен златни или оловни лист, или од неког другог метала: вредност метала не утиче на разлику у ослепљености. Уосталом, гнев нам чини и веома корисну услугу уколико се срдимо на сладострасне покрете нашега срца и уколико негодујемо што се у скривницама наших груди јавља [наклоност] ка ономе што је стид чинити, па чак и говорити пред људима и због чега стрепимо од страха при мисли на присуство анђела и самога Бога, који је свуда и све испуњава, као и о свевидећем Оку Божијем, од кога се не могу сакрити никакве тајне наше савести. Корисно је и када се љутимо против самога гнева, тј. због тога што се он увукао [у нас], побуђујући нас против брата. Јер, тада са гневом одбацујемо његове погубне предлоге, не дајући му да се на зло наше скрива у скривницама наших груди. Да се тако гневимо учи нас и пророк који је одлучно од својих осећања одбацивао ову страст. Он чак ни својим јавним непријатељима (које је Бог предао у његове руке) није хтео да се освети. Када га је Семеј на глас псовао пред свима, бацајући камен на њега, и када је Ависај, син Сарујин, за казну због такве увреду цара хтео да му одруби главу, блажени цар Давид је благочастиво узнегодовао против такве намере, сачувавши непоколебиво своју кротост, и показавши образац смирења и тврдог трпљења, говорећи: Шта је вама до мене, синови Сарујини, нека псује; јер му је Господ рекао: псуј Давида. Па ко сме казати: зашто тако чиниш? Још рече Давид Ависају и свим слугама својим: ето, мој син који је изашао од бедара мојих, тражи душу моју, а како неће овај Венијаминов? Оставите га нека псује, јер му је Господ заповедио. Да ако Господ погледа на невољу моју, и врати ми Господ добро за псовку његову данашњу (2.Сам.16,10-12).
88. На тај начин, нама се допушта да се гневимо, али за спасење, тј. на саме себе, и на рђаве помисли које нам долазе. Можемо, дакле да се гневимо на њих, и да не грешимо, тј. да их не спроводимо у дело на сопствену погибао. Исти смисао још јасније изражава и следећи стих: Говорите у срцима својим и на постељама својим се растужите (Пс.4,5). Наиме, оно што помишљате у срцима својим када вас изненадно спопадну смућујуће помисли исправљајте и заглађујте спасоносном скрушеношћу, пошто претходно мирним расуђивањем успете да утишате сваки шум и немир гнева, што ће бити слично легању на удобну постељу. Искористивши поуку овога стиха и блажени Павле је рекао: Гневите се али не грешите, и затим додао: Сунце да не зађе у гневу вашем: нити дајте места ђаволу (Еф.4,26-27). Ако је погубно допуштати да Сунце правде зађе у гневу нашем, и ако ми, разгневивши се, одмах дајемо место ђаволу у срцу своме, због чега онда раније заповеда да се гневимо, говорећи: Гневите се али не грешите! Не каже ли он следеће: гневите се на своје страсти и на сам гнев ваш, да при вашој попустљивости у гневом помраченим умовима вашим не би почело да залази Сунце правде – Христос. Јер, Његовим одласком ви бисте у вашим срцима дали место ђаволу.
89. У пренесеном значењу под сунцем можемо да схватимо разум. Он се праведно назива сунцем због тога што просвећује све помисли и стремљења нашег срца. [С друге стране], под забраном гнева треба схватити заповест да страшћу гнева не гасимо то светило како, са његовим заласком, сво наше срце не би обузео мрак бурног немира заједно са његовим виновником – ђаволом. Јер, тада бисмо, обухваћени тамом гнева као у тамној ноћи, остали у незнању шта да радимо. Такво схватање овог места код апостола предано нам је у поукама стараца. Они не дозвољавају чак ни за тренутак да допустимо гневу да се увуче у наше срце. Они нас саветују да на све начине пазимо да не дођемо под осуду изречену у Јеванђељу: Сваки који се гневи на брата свога низашто биће крив суду (Мт.5,22). При томе, кад би било дозвољено да се гневимо до заласка сунца, страст гнева би се увек журила да се, наводно оправдано, задовољи својом осветом пре него што сунце позна запад свој.
90. А шта рећи за оне чија неумољивост не престаје ни по заласку сунца, и који много дана држе злобу на оне против којих су се расрдили? Они понекад говоре да се не гневе, премда њихова дела често отворено изобличавају силно негодовање (када се, на пример, према некоме не обраћају са пристојном речју или када не разговарају са уобичајеном љубазношћу). Њима се чини да они при том не греше, будући да не траже одмазду за своје раздражење. Међутим, они само не смеју, или не могу да га испоље, док им у срцу кипи. Ћутећи, они га преживљавају, чиме отров гнева обраћају на своју пропаст. Они горчину гнева не изгоне одмах силом душе, него је варе током многих дана, да би је тек током времена унеколико укротили.
91. Зар не задовољава своју освету и гнев онај ко од онога на шта га побуђује гнев испуњава само оно што може? Тако чине и они који задржавају покрете гнева не због жеље да су мирољубиви, него због немоћи да се освете, премда га и искаљују чиме могу. Немајући могућности да онима на које су се расрдили учине нешто више, они свој бес искаљују тиме што са њима не говоре са обичном љубазношћу. Није, дакле, довољно само да се обузда испољавање греха на делу. Гнев треба да се избаци из скривница срца, иначе ће се, услед помрачења тамом, изгубити здраво расуђивање и светлост познања, чиме [човек] престаје да буде храм Духа Светога. Јер, премда и не жалости људе из околине, притајени гнев у срцу изгони најсветлије сијање Духа Светога, исто као и испољени гнев.
92. Зар се може мислити да нам Бог допушта да макар једну минуту држимо гнев, уколико [се зна] да не дозвољава да приносимо жртве наших духовних молитава кад смо свесни не само да се гневимо на другога, него и кад други има нешто против нас: Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш, да брат твој има нешто против тебе; остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт.5,23-24)? И како можемо мислити да нам се дозвољава да држимо огорченост на брата макар до заласка сунца (да не кажем много дана), уколико нам се не дозвољава да молитве своје приносимо Богу чак ни када он има нешто на нас, и када нам апостол заповеда: Непрестано се молите(1.Сол.5,П), и: Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком месту, подижући свете руке без гнева и двоумљења (1.Тим.2,8)? Према томе, уколико будемо задржавали такав отров у срцима својим преостаје нам или да се никада не молимо (те да смо криви пред апостолском и јеванђелском заповешћу, којом нам се заповеда да се непрестано и на сваком месту молимо), или да смо свесни да, изливајући своју молитву без обзира на забрану, у ствари пројављујемо своју горду непокорност у духу бунта, а не да приносимо молитву Господу.
93. Не морамо да се дуже задржавамо на јеванђелским и апостолским заповестима када и Стари Завет (који, чини се, унеколико повлађује нашим немоћима) упозорава на исто, говорећи: Немој мрзети брата свог у уму свом (Лев.19,17), и опет: Путеви злопамтљивих воде у смрт (Прич.12,28), и још: Не буди осветољубив, и не носи срдње на синове народа свога (Лев.19,18). Видиш ли да се и ту рђаво расположење према братији одсеца не само на делу, него и у тајним помислима, будући да се заповеда да се из корена из срца избаци мржња како не само не бисмо узвраћали за увреду, него како се је чак не бисмо ни опомињали.
94. Осетивши нарочиту унутрашњу побуду да исправимо своју несређену и немарну нарав, и побеђени гордошћу или нетрпљењем, ми се у себи жалимо да нам недостаје пустиња. Тиме као да подразумевамо да бисмо тамо, ни од кога не узнемиравани, одмах стекли врлину трпљења, очигледно правдајући свој нерад (око укроћења порива гнева), и разлог његовог настајања пребацујући на братију, а не на своје нетрпљење. Међутим, уколико ми, на тај начин, будемо узроке наше неисправности приписивали другима, никада нећемо доћи до неопходне мере трпљења и савршенства. Дело исправљања и умирења свога срца немој смештати у руке произвољења другога, које уопште не стоји у нашој власти, већ га држи у добром расположењу своје воље. Наше непадање у гнев не треба да зависи од савршенства другога, него од наше врлине, која се не стиче туђим трпљењем, него сопственом великодушношћу.
95. Према томе, искање пустиње приличи савршенима и очишћенима од сваке страсти, који су у заједници са братијом истребили све страсти. У њу не [треба] ступати због малодушног бекства, него из жеље да се достигне висина Божанственог сагледавања (будући да њу ни савршени не могу стећи без пустиње). Јер, неисцељење страсти које пренесемо у пустињу остаће скривене у нама, али не и истребљене. Онима који су чисти срцем пустиња обезбеђује најчистије сагледавање, те у највернијим виђењима открива познање духовних тајни, док онима који се још нису очистили обично не само да очувава страсти, него их још и појачава. У таквом случају [човек] себи може да изгледа трпељив и смирен све док се не види или не ступи у додир са неким човеком. Међутим, чим га неки случај изазове на покрет, он се одмах враћа својој ранијој нарави: тада одмах у њему ничу страсти које су се скривале и, као необуздани коњи који су угојени дугим одмором, са највећим стремљењем и беснилом излазе из својих затвора на пропаст свог јахача. Јер, уколико нису претходно очишћене, страсти са већим беснилом дејствују у нама после прекида случајева њиховог испољавања и обуздавања међу људима. И саму сенку трпљења, којом смо, како се уображавало, живећи заједно са братијом, наизглед овладали, и које смо пројављивали, у најмању руку, из уважавања према њима и из стида да се пред свима покажемо малодушним, ми губимо у пустињској безбрижности.
96. Слично је и са отровним змијама и зверима: док се сакривају у пустињи, у својим леглима и јазбинама, оне не уједају, премда не због тога што су безопасне или што су стекле добре особине, него стога што их на то присиљава пустиња. Међутим, чим уграбе могућност да уједу, оне одмах износе и испољавају отров и зверство које се у њима скрива. Исто тако и онима који желе савршенство није довољно да се не гневе на људе (када са њима нису у општењу и сукобу, будући да је гнев при томе жив: он се само притајио и готов је да се одмах обруши на било шта). Сећам се како сам се, живећи у пустињи, понекад раздраживао на перо за писање уколико ми се не би свидела његова дебљина или танкост, понекад на ножић уколико се при резању затупи те не сече брзо, а понекад и на кремен уколико из њега није брзо излетала искра огња када сам журио на читање. Покрет негодовања је понекад наваљивао са таквом силом да се из уста невољно чуло проклетство на бездушну ствар, или већ неизоставно на ђавола: тиме би и смућење нестајало и душа се успокојавала. Према томе, у делу усавршавања ће малу корист донети удаљавање од људи на које би се подизао гнев, уколико претходно не задобијемо трпљење. Јер, страст гнева се може испољавати и на немим стварима и на ситницама. Остајући у нашем срцу она нам неће дати да постигнемо мирно расположење, нити да се ослободимо од других страсти.
97. Стога, ако желимо да постигнемо највише Божанствено благо о коме се говори: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт.5,8), дужни смо да ову страст избацимо не само из наших дела, него и да је са кореном ишчупамо из дубине душе. Јер, неће нам сувише користити да обуздавамо беснило гнева у речи и да га не испољавамо на делу, уколико га Бог, од кога се не могу сакрити тајне срца, буде видео у скривницама срца. Јеванђелска реч нам заповеда да пре одсецамо корене страсти, неголи њихове плодове (који се по искорењивању корена више неће рађати). Тиме ће душа добити могућност да постојано пребива у сваком трпљењу и светости, будући да гнев неће бити одстрањен само са површине наших поступака и делања, него и из скривница помисли. Стога треба умртвљавати гнев и мржњу, како не бисмо упали у грех човекоубиства, који без њих не може да се деси. Јер, сваки који се гневи на брата свога ни за што, биће крив суду (Мт.5,22), и: Сваки који мрзи брата свога јесте човекоубица (1Јн.З,15). Такав, наиме, у срцу жели да погине онај на кога се гневи. И премда људи не сматрају да је пролио крв сопственом руком или мачем, Господ га због страсти гнева проглашава убицом. Он ће, наиме, сваком узвратити или наградом, или казном не само за остварена дела, него и за намере воље, како сам говори преко пророка: А ја знам дела њихова и мисли њихове, и доћи ће време, те ћу сабрати све народе… (Ис.66,18). И апостол [каже]: Пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају на дан када Бог узасуди тајне људске… (Рим.2,15-16).
98. Према томе, Христов подвижник, који се законито подвизава, треба са корењем да из себе избаци страст гнева. За савршено, пак, излечење од ове болести неопходно је следеће лечење: пре свега, треба веровати да не доликује гневити се ни под којим изговором, ни због оправданих, ни због неоправданих разлога, знајући да ћемо, по помрачењу гневом изворне светлости која је у нама, по помрачењу светлости нашег срца, одмах изгубити и светлост разликовања ствари, и чврстину благоразумности и пристојности, и мерило правде; затим, треба да се држимо убеђења да ће се, уколико се дух гнева задржи у нама, неизбежно помутити и чистота нашега духа, те он већ неће моћи постати храм Духа Светога; и најзад треба да помишљамо и на то да све док пребивамо у гневу ми никако не смемо да се молимо и да пред Господом изливамо своје прозбе. И изнад свега, имајући пред очима неизвесност границе човековог живота, ми постојано треба да смо свесни да се сваког дана можемо преселити из тела. Тамо нам нимало неће помоћи ни држање чистоте целомудрености, ни одрицање од целокупног имања, ни презирање богатства, ни труд поста и бдења, будући да већ због гнева и мржње Судија васељене прети вечним мукама.

Гостољубље мати Ане

http://www.svetigora.com/audio/by/title/gostoljublje_mati_ane

Игуманија манастира Чокешина мати Ана са пуно љубави прима оне који дођу у њену кућу, охрабри их, утјеши, поучи. Говори нам како њу храбри Господ и чудотворна Чокешинска Богородица, објашњава шта је благодат и како доћи до тога да нас не растуже ријечи критике и не погорде похвале.

Манастир Чокешина се налази на тридесетом километру од Лознице према Шапцу, на северној страни планине Цер. По предању, манастир је првобитно био задужбина војводе Милоша Обилића, који је започео градњу манастира уочи Косовске битке. Предање каже да је гласник јавио Милошевој мајци да јој је син погинуо у Косовској бици на Видовдан 1389. године, на шта је она зауставила изградњу манастира. Милошева мајка је рекла грађевинарима: „Чок више!

Престајте са радом!“ Предање поткрепљују и називи појединих делова манастирског имања, „Нечаја“ и „Пусто поље“, што се доводи у везу са речима које је гласник рекао Милошевој мајци: „Не чај (не чекај) више, Милошева мајко, пусти овце на то пусто поље, Милош ти је, мајко, погинуо.“ Манастир је довршен почетком 15. века по заповести војводе Чокеше, властелина из овог краја. Због свог положаја неколико пута био је рушен и спаљиван. Према записима на листовима Октоиха, штампаног у Москви 1777. године, Јеванђеља, штампаног у Москви 1782, Општег Минеја, штампаног у Кијево-печерској Лаври 1766. и другим сачуваним књигама, може се утврдити да је манастир Чокешина обновљен 1785. године при архијереју ваљевском кир Јоакиму и старешини манастира јеромонаху Пајсију Лукићу. Манастир је последњи пут запаљен 1804. године, када је био знаменити бој на Чокешини између Срба и Турака, где су на Лазареву суботу, 16. априла 1804. године, са 300 сабораца, јуначки погинула браћа Недићи (Глигорије и Димитрије). После боја на Чокешини, манастир је обновио 1823. године кнез Милош Обреновић при игуману Константину Вујанићу. Иконостас је прављен 1834. године, а мајстори су били Михаило Константиновић из Битоља и Никола Јанковић из Охрида за време старешине манастира јеромонаха Софронија Мијатовића. У току Другог светског рата манастир је оштећен, а манастирски конак служио је као партизанска болница.

Чудотворна Богородица

Манастирска црква је посвећена Рођењу Пресвете Богородице и од 1830. године у цркви се налази чувена икона Покров Пресвете Богородице Чокешинске. Манастир Чокешина је велика светиња лозничког краја, а чудотворна икона Богородице у манастирској цркви сматра се највећом светињом Чокешине. О исцељењима у овом манастиру сведочи и Милорад Поповић Шапчанин у својим приповеткама. За овај манастир везују се приповедања о чудотворним исцељењима душевних обољења, али и телесних болести. Игуманија Чокешине, мати Ана, каже да је најважније доћи у манастир и молити се Пресветој Богородици чистог срца, а да наше речи нису важне, већ чисто срце и душа.

Настојањем старешине манастира Чокешине, игумана Германа, 1890. године подигнут је са северне стране до саме манастирске цркве, споменик од камена, висок 5 метара, под којим су положене на вечни починак мученичке кости браће Недић и славних Чокешинских јунака са места њихове погибије. Манастир је до 2002. године био мушки, али је од 2002. по благослову владике Лаврентија женски манастир. Сестринство манастира Чокешине обновило је манастирски конак и изградило нови, а тренутно су у току радови на рестаурацији манастирске цркве.