О Пресветој Богомајци, Приснодеви Марији Богородици

У природи новозаветног домостроја спасења и погледа на свет природно је и логично по вишој, богочовечанскојлогици, да Она, која је родила Бога и Господа нашега Исуса Христа, постане и остане, буде и јесте — Приснодева и Богородица. То је неминовна последица ипостасног сједињења двеју природа у Господу Христу, које је извршено уоваплоћењу његовом од Духа Светога и Марије Деве. Бог Логос је постао човек, зато је света Дева, којом је Он постао човек, ваистину Богородица. Пошто је Исус Христос Јединородни Син Божји, истинити Бог и Господ, то је све­та Дева која је родила Бога у телу — истинита Богородица. „Јер ако је Господ наш Исус Христос — Бог, вели свети Кирил Александриски, како не би света Дева, која Га је ро­дила, била Богородица?"[1]

Света Дева јесте и назива се Богородицом не у том смислу да је Господа Христа родила по Божанству његовом, или далабиће и постојање његовом Божанству, јер је његово Божанство вечно и беспочетно, него у том смислу, да Га је ро­дила по човечанству, јер рођени од ње, у самом зачећу и рођењу од ње био је, као што и увек јесте, истинити Бог. Као истинити Бог Онје у тренутку зачећа од Духа Светог и Марије Деве примио човечанску природу у јединство своје Божанске Ипостаси, и телоје постало тело Бога Логоса, али је иу оваплоћењу ипо оваплоћењу Он неизменљиво остао исто Божанско Лице, друго Лице Пресвете Тројице — Бог Логос, због чега је и света Дева, родивши Га, постала Богоро­дицом, и занавек то остала.

„Свету Деву називамо у правом смислу (κυρίως) истинитом Богородицом, вели свети Дамаскин, јер као што је истинити Бог Онај који се родио од ње, тако је истинита Бо­городица она која је родила истинитог Бога од ње оваплоћеног (αληθής Θεοτόκος ή τον άληθινόν Θεόν έξ αυτής σεσαρκωμένον γεννήσασα). Јер ми говоримо да je она родила Бога, не сматрајућипритом да је Божанство Логоса добило од ње почетак своме бићу (αρχήν του είναι), него држећи да је сам Бог Логос, који је пре векова ван сваког времена рођен од Оца, и беспочетно и вечно постоји са Оцем и Духом, у по­следње дане ради нашегспасења обитавао у њеној утроби, и неизменљиво се оваплотио од ње и родио. Јер света Дева ниje родила простог човека (ούχ άνθρωπον ψιλόν) већ истинитог Бога (άλλα Θεον άληΦινόν), и не просто Бога већ Бога оваплоћеног (ου γυμνόν, άλλα σεσαρκωμένον), који није с не­ба донео тело и прошао кроз њу као кроз канал, него је примио од ње једносушно тело с нашим (όμοοΰσιον ήμΐν σάρκα) и узео га у своју Ипостас"[2].

Божанска истина о светој Деви Богородици сложена је из две истине: једна је, да је света Дева — Приснодева(Άειπαρβένος = Увекдева); а друга је, да је света Дева — Бо­городица (Θεοτόκος). Обе ове истине истичу из једног божанског извора: Светог Откривења. И једна и друга су бо­жанска стварност у границама човечанског света.

а) Приснодевство пресвете Богородице претсказала је старозаветна пророчка визија, а потврдила новозаветна богочовечанска стварност. Својом богонадахнутом речју старозаветни еванђелист је претсказао велику новозаветну истину орођењу Бога од Деве: Ето, девојка ће зачети, и родити Сина, и наденуће му име Емануил, што значи: с нама Бог[3]. Боговидац Мојсеј, коме је Бог открио многе новозаветне истине, ви­део је на брду Хориву у тајанственој појави несагоривекупи­не праслику личности свете Деве Богородице, која, рађајући и родивши као Дева оваплоћенога Бога Логоса, остаје увек Дева, не престаје бити Девом[4]. У чудесној визији Господ открива светом пророку Језекиљу ненарушиву благовесну исти­ну о Пресветој Богомајци: њено пречисто девичанство пре оваплоћења и по оваплоћењу Бога Логоса. И то је открива усимволичкој визији светих врата, кроз која пролази само Го­спод Бог наш, и она остају за увек затворена[5].

Нови Завет нам показује да је Пресвета Дева Марија ро­дила Спаситеља као девојка, без учешћа мужа. О томе намсведочи сам разговор који се водио између светог благовесника Архистратига Гаврила и Пресвете Деве Марије. Он јој објављује, да ће родити Спаситеља света; а она га у чуђењу пи­та: како ће то бити кад ја не знам за мужа? На то јој небескиблаговесник одговара: Дух Свети доћи ће на тебе и сила Највишега осениће те, зато и оно што ће се родити биће Свето, иназваће се Син Божји[6]. Потврду о таквом безмужном зачећу Спаситеља од свете Деве добија праведни Јосиф, који је хтеода је отпусти због њене трудноће; њему се Анђео јавља и објављује да је оно што се у светој Деви зачело од Духа Светога[7]. По откривењу Божјем, свети еванђелист Матеј сведочи: Кад је Марија била испрошена за Јосифа, а још док се нису били састали, нађе се да је она трудна од Духа Светога[8].

Натприродност Спаситељевог рођења показала се наро­чито у томе што је света Дева и по рођењу остала Девом. Нама једата чињеница, али није објашњен начин на који је она постала. Нешто нам је откривено, али много штошта није. Ми не знамо, вели свети Златоуст, како Необухватљивог обухвата утроба Деве (πως ό άπειρος έν μήτρα εστί); како Сведржитељборави у утроби Деве (πως ό πάντα συνεχών κυοφορέΐται ύπό γυναικός); како Дева рађа, и остаје Девом (πώς τίκτει ή Παρθένος, και μένει Παρθένος). У свему овоме, саветује свети Златоуст, не тражи поредак природни и законе брачне; све је ту натприродно (υπέρ φΰσιν τά γινόμενα)[9]. Јосифова пак праведност пред Богом[10], пројавила се у његовој побожнојпокорности Анђеловој благовести[11], и још у томе што је он и по рођењу Спаситељевом остао богобојажљиви покровитељ Пресвете Деве и Мајке, не нарушавајући њено девичанство, него је, по речима светога Златоуста, постао служитељ оваплоћења[12].

Натприродно зачеће, необично рођење Господа Исуса и сви чудесни догађаји око тога нису могли не изазвати и у светој Деви и у праведном Јосифу трепетно страхопоштовање према великој и светој тајни боговаплоћења. „Девичан­ство Маријино је у толико скупоценије и пријатније, вели блажени Августин, што га је она посветила Богу још пре но што се зачео од њеХристос. То показују њене речи Анђелу: како ће то бити кад ја не знам за мужа? Заиста, она ово не би рекла да раније ниједала Богу обет да ће остати Девом (nisi Deo virginem se ante vovisset). Али пошто то није било у складу са обичајима Израиљаца, она се и обручила мужу праведном, који не би не само нарушио оно што је она већ посветила Богу, него би је и чувао од других"[13].

Речи еванђелиста Матеја: и не знађаше за њу док (έως ου) не роди сина свог првенца[14], не значе да је праведни Јосиф познао њу по рођењу Спаситеља. Овде је Еванђелист употребио реч док, вели свети Златоуст, да би тиме дао на знање да јеДева пре рођења Спасовог била апсолутно неприкосновена (ανέπαφος ην ή Παρθένος). У Светом Писму се ова реч честоупотребљава, не означавајући одређено време (μή έπι διορισμένων τνθέναι χρόνων). Тако се вели за Hoja: и испусти гаврана,који се не врати док не пресахну вода на зе­мљи (1 Мојс. 8, 7), ма да се он ни после није вратио. Такође се у Светом Писму говори о Богу: отъ века до века Ты еси (Псал. 89, 2), али се тиме не стављају границе Божјем постојању (ούχ όρους τιθεϊσα ενταύθα)[15]. Тако је иовде Еванђелист употребио реч док, да би посведочио оно што је било пре рођења. А шта је било послерођења, препуштено је нама да сами судимо. Из реченога је очигледна последица то, да такав праведник, какав је био Јосиф, није зажелео да позна Деву после тога, пошто је она на тако чудесан начин постала мајка, и удостојила се да роди на нечувен начин и да произведе необичан плод[16]. Дакле, Дева и по рођењу остаје Приснрдевом (μένει τοίνυν και μετά τόκον παρθένος ή Άειπαρβένος), и до смрти своје није познала мужа[17]. Дева зачиње, Дева рађа, Дева је бременита, Дева је плодна, Дева — непрекидно (concipiens virgo, pariens virgo, virgo gravida, virgo feta, virgo perpetum)[18].

Реч првенац (ό πρωτότοκος), коју Еванђелист употребљава[19], означава онога који се родио први, па макар и не имао нибраћу ни сестре. Она значи и првенца и јединца. Треба знати, вели свети Дамаскин, да је првенац онај који је рођен први, макар био и јединац (μονογενής). Јер реч првенац означава онога који се родио први, и ни најмање (ού πάντως) не указује нарођење других[20].

У Еванђељима се говори о браћи и сестрама Исуса Христа[21], па се помињу и имена његове браће: Јаков, Јосија, Симон,Јуда[22]. При објашњењу овога треба имати у виду да у Светом Писму реч брат (αδελφός) означава често блиске сроднике, а не само рођену браћу. Тако се Авраам и Лот називају браћом[23], ма да је Лот био син Авраамовог брата Арана[24];браћом се називају Јаков и Лаван, иако је Јаков био син сестре Лаванове Ревеке, жене Исаакове[25]. У таком смислу треба разумети и називање браћом Исусовом његових блиских сродника. По мишљењу неких светих Отаца, ова браћа и сестре Исусове били су деца Јосифова из првог бра­ка[26]; а по мишљењу других, они су били деца Марије Клеопове, сестре Пресвете Богородице, што значи да су они били браћа од тетке Господу Исусу.

б) Приказујући Исуса из Назарета, Сина свете Деве Марије, као у свему и по свему истинитог и правог Бога и Господа, Свето Откривење самим тим показује и доказује да је света Дева — Богородица. Осим тога, у Светом Откривењу има непосредних и јасних сведочанстава о томе. Тако је свети пророк Исаија прорекао да ће света Дева родити Бога: Ето, девојка ће зачети, и родити сина, и наденуће му име Емануил, што значи: с нама Бог (μεΦ' ήμων ό Θεός)[27]. Еванђеље потврђује да се божанско пророштво светог Пророка испунило: света Дева је заиста родила Емануила, тј. Бога с нама, Бога у телу, Богочовека[28], стога je она ваистину Мајка Божја, Богородица. Сам небески Благовесник објављује светој Деви да ће родити Сина Божјег[29]. Света Јелисавета, испунивши се Духа Светога[30], назива свету Деву Мајком Госпо­да (ή Μήτηρ του Κυρίου), што показује да је сам назив: Богомајка, Богородица, од Духа Светога. Богоносни Апо­стол сведочи: посла Богь Сына своего единороднаго, раждаемаго отъ жены[31]; — а жена од које се Он родио јесте света Дева Марија, због чега јој с правом припада назив: Богоро­дица, Богомајка[32]. Говорећи о Господу Христу, исти Апостол вели: Бог се јави у телу[33], а тело јеГоспод и Бог Исус добио од свете Деве Марије, што значи да је она родила Бога оваплоћеног. Велики Апостол пишеРимљанима да је од Израиљаца Христос по телу (κατά σάρκα), који је над свима Бог (ό ών έπι πάντων Θεός)[34], а она која Га је родила по телу није друго до Богородица, Богомајка. Родивши Бога у телу, света Дева је сјединила Бога са човеком, небо са земљом, што је још у Старом Завету претсказано светом патријарху Јакову у символичком виђењу лествица, које стоје на земљи и врхом додирују небо, по њима силазе и узлазе Анђели Божји, а на врху стоји Господ Бог[35], због чега ово символичко виђење и сачињава једну паримију на свете Благовести. Исто тако, и благовештенска паримија, узета из прича Соломонових[36], показује да је сама Премудрост Божја, Логос Божји, начинио себи дом, то јест тело узео од Пресвете Деве, и тиме је учинио Богородицом.

У светом осећању и сазнању васељенске Цркве од самог почетна живела је богооткривена истина Светога Писма о светој Деви Марији као Приснодеви и Богородици. Прожети животворним васељенским осећањем и сазнањем Цркве, богомудри Оци и Учитељи нису могли не осећати, не сазнавати, и не проповедати свету Деву као Приснодеву и Богоро­дицу.Исповедајући као основну истину новозаветне вере, да је Исус Христос Бог и Господ, они нису могли не исповедати свету Деву Приснодевом и Богородицом.

Христочежњиви апостолски ученик, свети Игњатије Богоносац, пише: „Бог наш Исус Христос по промислу Божјем бизачет од Марије из племена Давидова и до Ду­ха Светога... Али од кнеза овога света беше сакривено и девичанство Маријино(ή παρθενία Μαρίας), и рођење, и смрт Господа, — три славне тајне, извршене у ћутању Божјем"[37]. У првом тому свогатумачења посланице Римљанима Ориген назива пресвету Деву Богородицом (Θεοτόκος), и опширно говори о томе (πλατέως έξητασε)[38]. Свети Дионисије Александриски, у својој посланици, коју је заједно са сабором других александриских пастира писао Павлу Самосатском,називасветуДеву Марију Богородицом (Dei genitrix Maria) зато што се од ње оваплотио Христос, истинити Бог[39].

Свети Атанасије Велики, који је апостолском ревношћу и неустрашивошћу бранио и одбранио богооткривено учење о Божанству Господа Исуса, често назива и исповеда Приснодевом и Богородицом свету Деву Марију, која је родила Господа и Бога Исуса Христа[40]. Велики тајник Свете Тројице, не мање је тајник свете Богородице, свети Григорије Бого­слов пишеКледонију: „Ако неко не признаје свету Марију за Богородицу, одлучен је од Божанства"[41]. Пресвета Дева Марија не може бити друго до Богомајка (Θεομήτωρ) зато што је родила Бога[42]. „Ко одриче да је Марија родила Бога, неће угледати славуњеговог Божанства"[43]. Натприродна, божанска величанственост свете Деве као Богомајке огледа се на­рочито у томе, штоје она и до рођења Спаситељевог, и при рођењу, и по рођењу била и остала Дева. „Девојка заче, девојка роди, и по рођењу девојком остаде"[44].

Син Божји, који је пре векова рођен од Оца, оваплотивши се у последње дане родио се од Деве на начин само Њемупознат. Родио се бесемено и неизрециво, и њену девственост очувао нетакнутом. Јер где Бог хоће, ту се побеђује природни поредак. Бог Логос се уселио у саму утробу Деве, и огањ н»еговог Божанства није сагорео делове девичанског тела, већ их је сачувао у току девет месеци. Он се уселио у саму утробу Деве не згадивши се на трулежност природе. И из ње је произашао оваплоћени Бог, да би нас спасао[45].

Сузбијајући несторијанство богооткривеним учењем Цркве, свети Кирил Александриски је упоредо доказивао двеистине Светог Откривења: да је Господ и Бог наш Исус Хри­стос једна Личност и да је света Дева Марија — Богородица, за­то што је родила Бога и Господа Исуса. Логос заиста беше Бог, вели свети Кирил, и постаде човек, и, пошто је рођен по телу, тоје она која Га је родила неминовно Богородица (Θεοτόκος); јер да није родила Бога, сигурно се не би називао Богом Онајкога је она родила. Њега самог Свето Писмо назива Богом; она је родила Бога очовеченог, пошто се не може другачије постати човек него рођењем од жене. Како дакле није Богородица она која је Њега родила? (quomodo igitur non sit, quae ipsum peperit, Θεοτόκος?) Да je Онај који je од ње рођен истинити Бог (Deus verus), сведочи нам Свето Писмо[46]. Логос, који је исти­нити Бог и од истинитог Бога, постаде човек. Он је дакле Бог у телу (Deus in carne), а она која је Њега телесно, или по телу родила, јесте ваистину Богородица (et Θεοτόκος vere est quae eum carnaliter, sive secundum carnem generavit)[47].

Ми исповедамо, изјављује свети Кирил, да је Онај који се родио од свете Деве Богородице Марије један и исти — савршени Бог и савршени човек, стога и свету Деву називамо Богородицом (ταΰτη τοι και Θεοτόκον λέγομεν την άγίανΠαρϋένον), и велимо да је у њој суштаствено и стварно, не привидно, обитавао Бог Логос[48]. Света Дева је заиста Бого­родица, јер је телесно, по телу, родила Бога који се сјединио са телом[49]. Они који неразумно уче да света Дева није Богородица, неминовно (άναγκαίως) долазе до тврђења да постоје два сина Божија. Јер ако света Дева није по телу роди­лаоваплоћеног Бога, они неминовно морају признати да је она родила обичног човека који ни по чему није виши од нас[50]. Хтели људи или не, Бог је Онај што се родио од Деве, јер је богодивна Дева родила у телу Бога Логоса, који је од Бога (ή θεοπρεπής Παρθένος έτεκεν έν σαρκι τον έκ Θεού Θεόν Λόγον)[51].

Исус није раније био прост човек са којим се касније здружио и сјединио Бог, него је сам Логос, дошавши у самублажену Марију, узео себи свој властити храм (то јест тело) из суштине Деве (έκ της ουσίας της Παρθένου), и произашао изње човек који је по спољашности био видљив, а унутрашње био истинити Бог (ένδοθεν δε Θεός υπάρχων αληθινός), стога је и после рођења Дева сачувала своје девичанство, што се није догодило ни са једним светитељем. Пошто је Онај који је по природи био Бог, узевши на себе у последње време и човечанску природу, примио од Деве пречудно рођење, то се блажена Дева сасвим природно и с правом назива Богородицом и Девомајком (Θεοτόκος και Παρθενομήτωρ), јер Исус који се родио од ње не бејаше прост човек[52].

Пита ли неко: где то Свето Писмо назива Деву Богородицом? нека јасно чује оно што Анђео благовести пастирима: Данас вам се роди Спаситељ, који је Христос Господ — δς έστι Χριστός Κύριος (Лк. 2, 11). Анђео не вели: који ће бити Господ(δς έσται Κύριος), или: у коме ће обитавати Го­спод (έν ω ό Κύριος ένοικήσειν μέλλει), него: који је Господ. Очигледно је, дакле, да Анђео назива Господом Рођенога. Слично Анђелу и апостол Петар проповеда, када дошавши Корнилијуговораше: Реч што посла синовима Израиљевим, благовестећи мир кроз Исуса Христа; овај је Господ свима — ούτος έστι πάντων Κύριος (Д. А. 10, 36). Јасно је да је спасоносна проповед послана кроз Исуса Христа; Апостол пока­зује да је овај Исус — Господ свима. Према томе, она која је Господа родила, несумњиво је Богородица (ούκοΰν Θεοτόκος αναμφιβόλως ή τον Κΰριον γεννήσασα). Тако је и мајка блаженога Крститеља, покренута Духом Светим (ΰπό Πνεύματος αγίου κινούμενη),назвала свету Деву мајком Го­спода — ή μήτηρ τοΰ Κυρίου (Лк. 1, 41.43). Ко би толико безуман био, да не жели да саЕванђелистима назива свету Деву Богородицом?[53]

Свети и блажени Оци, вели свети Кирил, називали су све­ту Деву Богородицом, зато што се од ње оваплотио и очовечио Логос Бога Оца, Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитога; то јест, што се Он сјединио са телом које је ималоразумну душу, и постао човек не престајући бити Бог (μετά τοΰ και άπομέίναι Θεόν)[54]. Логос, по природи Бог, постаде тело, произађе на божански начин, то јест као што доликује Ономе који је ваистину Бог. Јер Он једини имађаше Мајку неискусобрачну (μόνος γαρ έσχε μητέρα την άπειρόγαμον), и сачувао је Девом ону која Га је по телу родила (και τετήρηκε παρθένον την τεκοϋσαν αυτόν κατά σάρκα). Чудновато је да они, који се не усуђују назвати свету Деву Богородицом, говоре да је Она родила Њега на богодоличан начин (Φεοπρεπως)[55].

Ми тврдимо, вели свети Кирил, да се Логос Бога Оца, узевши на себе свето и одухотворено тело, сјединио са њимистински несливено, и из утробе свете Деве произашао као човек, али и остао истинити Бог, с тога света Дева и јестеБогородица[56]. Ако Емануил није вистину Бог, онда ни света Дева није Богородица[57]. Стога је у првом анатематизму, написаном од светог Кирила, а санкционисаном од целе васељенске Цркве на III Васељенском сабору, подвргнут анатеми сваки који свету Деву не признаје за Богородицу. Анатематизам гласи: „Ако ко не исповеда да је Емануил истинити Бог, и због тога и света Дева — Богородица, jep je она телесно родила Логос Бога Оца који постаде тело, — да буде анатема"[58].

Последица ипостасног јединства двеју природа у Госпо­ду Христу, кога је света Дева родила, јесте да је она Богоро­дица. По изузетном дару Онога који је наш Господ и Бог, ве­ли Викентије Лерински, и уз то властити син свете Деве, она има да сепризнаје за истиниту и преблажену Богородицу (Theotocos), али не у смислу у ком је замишља безбожна јерес, која сматра да се она има називати Богородицом само за­то што је родила човека који је касније постао Бог. Напротив, она јеБогородица, јер је у светој утроби њеној извршена она пресвета тајна (sacrosanctum illud mysterium) којом je, због jeдинственог и изузетног јединства Личности, Логос у телу — тело, и човек у Богу — Бог (sicut Verbum in carne caro, ita homo in Deo Deus est)[59].

Свету преславну Деву ми у правом смислу исповедамо као истиниту Богородицу, пише храбри Исповедник богооткривене истине, jep се из ње путем неизразивог зачећа оваплотио и савршено очовечио сам истинити Бог Логос, једанод Свете Тројице (του ενός της αγίας Τριάδος)[60].

Света Дева није зачела Сина Божјег, вели свети Дамаскин, Ипостасну силу Оца, од воље телесне, ни од воље мужевље (Јн. 1, 13), то јест не спајањем и Семеном, него благовољењем Оца и садејством Светога Духа (έκ της του Πατρός ευδοκίας και συνεργίας του αγίου Πνεύματος). Она је послу­жила томе, да Творац постане твар и Саздатељ — саздање, и да се Син Божјии Бог оваплоти и очовечи од пречистог непорочног тела њеног и крви... Од ње се, дакле, родио Син Божји оваплоћени, не богоносни човек него Бог оваплоћени (ού ϋεοφόρος άνθρωπος, άλλα Θεός σεσαρκωμένος); по­мазан не дејством Помазујућег, као неки пророк, него присуством васцелог Помазујућег (ούχ ώς προφήτης ενεργεία χριόμενος, παρουσία δε όλου του χρίοντος), тако да је Помазујући постао човек, а помазани — Бог, не променом приро­де него ипостасним сједињењем. Јер један и исти бејаше и Помазујући и помазани: помазајући као Бог — себе самог као човека. Како онда није Богородица Онакоја је родила од ње оваплоћеног Бога (πώς ούν ου Θεοτόκος, ή Θεόν σεσαρκωμένον έξ αυτής γεννήσασα)? Она која се показала као слушкиња и мајка Творчева, стварно је, у правом смислу и уистини Богородица, Госпођа и Господарица над свима тварима (κυρίως και αληθώς Θεοτόκος, και Κυρία, και πάντων κτισμάτων δεσπόζουσα)[61].

Пошто се света Дева сагласила са речју Господњом коју јој је анђео донео, на њу је сишао Дух Свети, очистио је(καθαΐρον αυτήν) и подарио јој силу да прими Божанство Ло­госа, као и силу да роди. И тада ју је, као неко божанско семе,осенила ипостасна Премудрост и Сила преузвишеног Бога, Син Божји, који је једносуштан са Оцем, и од њене свете и пречисте крви образовао себи тело, одухотворено душом сло­весном и разумном, првину нашег састава: не путем семена,него творачки, кроз Духа Светога (ού σπερματικώς, αλλά δημιουργικώς, δια τοΰ άγιου Πνεύματος). При томе се човечански облик није формирао постепеним додавањем, него се одједанпут усавршио (αλλ' ύφ' εν τελειωθέντος). Сам Бог Логосслужио је телу као Ипостас. Јер се божански Логос није сјединио са телом, које је већ имало независно постојање, већ је,уселивши се у утробу свете Деве, у својој сопственој Ипоста­си, не притеснивши је, узео на себе од пречисте крви Приснодеве тело, одухотворено душом словесном и разумном. Узевши на себе првину човечанског састава, сам је Логос постао Ипостасјутела, тако да је тело, чим се образовало, у исто време било тело Бога Логоса (άμα Θεού Λόγου σαρξ) и уједно с тим тело одухотворено, мислеће и разумно. Стога ми не гово­римо о човеку обоженом него о Богу очовеченом (Θεόν ένανθρωπήσαντα). Јер сам Онај који је по природи савршени Бог, постаде по природи савршени човек; и при томе не измени своју природу, нити се привидно оваплоти, него се са примљеним од свете Деве телом, оживотвореним душоммислећом и разумном, које је у Њему добило своје биће, ипостасно сјединио (ενωθείς καθ' ύπόστασιν), и то несливено,неизменљиво и неразлучно, не претворивши природу свога Божанства у суштину тела, нити суштину свога тела у природу свога Божан­ства, нити начинивши једну сложену природу из своје Божанске природе и човечанске природе коју је узео на себе[62].

Верни богооткривеном учењу о светој Деви као Богородици, Оци Цркве су назив Христородица, који је Несторијепредлагао место назива Богородица, сматрали за хулу на самога Господа Исуса и одбацили га апостолски одлучно. Они су то учинили наслоњени на истину Светог Откривења, јер се у њему назив Христос, што значи помазаник[63], придаје свима онима који су добијали помазање од Духа Светога, па и свима хришћанима[64]. Тако, свети Кирил Александриски о томе пише: Када противници говоре да свету Деву треба називати Христородицом (Χριστουτόκον) а не Богородицом (Θεοτόκον),они јавно богохуле и поричу да је Христос — итинити Бог и Син. Јер ако верују да је Он истинити Бог, зашто се онда плаше да назову Богородицом ону која Га је ро­дила по телу? Назив Христос даје се извесном лицу само за­то што је помазано (δια το κεχρισθαι), као што се и назив апостол даје због апостолства, и назив анђео (весник) због весништва, јер ови називи означавају извесне радње, а не властиту суштину или лица (ούχ υποστάσεων Ιδικών, οΰτε μην προσώπων). Јер се и пророци називају χριστοί, по речима псалма: Не дирајте у помазанике моје (μη άπτεσθε τών χριστ­ών μου), и пророцима мојим не чините зла (Пс. 104, 15). А пророк Авакум говори: Изашао си на спасење народа свог, да спасеш помазанике своје — τοΰ σώσαι τους χριστούς σου (Авак. 3, 13). Α Јединородном Сину Божјем дато је име Хри­стос пошто се оваплотио, и оно означавањегово помазање по оваплоћењу, јер је Он помазан пошто је постао човек[65].

Ми никада не називамо свету Деву Христородицом (Χριστοτόκον), вели свети Дамаскин, јер је тај увредљиви назив измислио нечисти, одвратни, по јудејски мудрујући Несторије, да би уклонио име Богородица и унизио ону која је једина пречаснија од сваке твари. Јер се Христом, то јест помазаником, назива и цар Давид и првосвештеник Аарон, јер је био обичај да се и цареви и првосвештеници помазују. Осим тога, сваки богоносни човек може се назвати Христом, али не Богом по природи, у каквом се смислу и богоодбачени Несторије дрзнуо назвати богоносцем (θεοφόρον) Рођенога од Деве. Нека једалеко од саме помисли наше, да Њега називамо бого­носцем; напротив, ми исповедамо да је Он — Бог оваплоћени (Θεόν σεσαρκωμένον). Јер сам Логос постаде тело, бивши за­чет од Деве, и изашао je из ње Бог са човечанском природом коју је узео на себе, и коју је Он обожио чим ју је увео у биће, те су се тако једновремено десиле три ствари: узимање од стране Логоса човечанске природе, њен улазак у постојање, и њено обожење. Тако се света Дева замишља и назива Богородицом не само због природе Логоса, него и због обожења чове­чанске природе (και δια την ϋέωσιν του ανθρωπίνου), чије се и зачеће и постојање извршило једновремено на чудесан начин: зачеће Логоса (ή μεν συλληψις του Λόγου) и постојање тела у самом Логосу (της δέ σαρκός, ή έν αύτω τω Λόγω ύπαρξις). Са­ма Богомајка на натприродан начин (ύπερφυώς) послужила је томе, да Саздатељ постане твар, и да се Бог и Творац свега очовечи, обожујући узету човечанску природу, при чему сједињење чува сједињене природе онаквима какве су ушле у сједињење, то јест не само Божанску природу Христову него и човечанску природу његову, не само оно што је изнад нас него и оно што је од нас (το υπέρ ημάς, και καθ' ημάς)[66].

Богооткривену истину ο светој Деви као Богородици и Приснодеви Црква је увек и одувек осећала, сазнавала и ис­поведала као саставни део богооткривене истине о чудесној Личности Богочовека Господа Исуса Христа. То се види унајранијим символима апостолских цркава, чије је истине васељенска Црква једном за свагда слила и овековечила неизменљиво и непоречно у васељенском Символу апостолске ве­ре: Никеоцариградском. Трећи члан овог светог и неизменљивог Символа гласи: Насъ ради человЬкъ и нашего ради спасешя, сшедшаго съ небесъ, и воплотившагося од ДухаСвята и Марш ДЬвы, и вочеловЬчшася (τον δι' ημάς τους αν­θρώπους, και δια την ήμετέραν σωτηρίαν, κατελθόντα έκ των ουρανών, και σαρκωθέντα έκ Πνεύματος 'Αγίου, και Μαρίας της Παρθένου, και ένανθρωπήσαντα). Овај трећи члан Сим­вола вере је природни наставак и последица другог члана његовог, у коме се на најочигледнији начин исповеда Божанство Сина Божјег, његова вечита једносушност са Оцем. Имајући то осећање и то сазнање, Црква Божја није могла наIII Васељенском сабору не објавити и печатом неизменљивости запечатити истину: да је света Дева — Богородица зато што јеро­дила Бога и Господа нашег Исуса Христа[67]. У својој знаменитој догматској одредби о Богочовештву Господа Хри­ста,IV Васељенски сабор назива свету Деву — Богородицом[68]. Изражавајући свето и апостолско осећање Цркве, V Васељенскисабор је донео следећу одлуку: „Ако ко свету преславну Приснодеву Марију не назива Богородицом у правом, већ у изврнутом смислу (καταχρηστικώς), или у том смислу да је она родила простог човека, а не да се од ње оваплотио Бог Логос(αλλ' οΰχ του Θεοΰ Λόγου σαρκωθέντος);... и ако ко клевета свети Сабор Халкидонски да он објављује свету ДевуБогородицом у оном смислу у ком је схвата безбожни Теодор; или ако је ко назива човекородицом (άνθρωποτόκον) илиХристородицом (χριστοτόκον) у смислу да Христос није Бог, уместо да је исповеда у правом смислу и ваистину Богороди­цом (κυρίως και κατά άλήθειαν Θεοτόκον αυτήν ομολογεί) за­то што се од ње оваплотио у последње дане Бог Логос који је пре векова рођен од Оца, и то исповеда је Богородицом у оном побожном смислу у ком је исповеда свети Сабор Халки­донски, — да буде анатема"[69]. У првом пак правилу VI Васељенског сабора налази се и оваква одлука: „Печатом сагласности запечаћујемо учење изложено од две стотине богоносних Отаца, као необориву силу побожности,проповедајући једнога Христа Сина Божјег оваплоћеног, и исповедајући у потпуном смислу и ваистину Богородицом(κυρίως και κατά άλήθειαν Θεοτόκον) непорочну Приснодеву која Га је бесемено (άσπόρως) родила".

Божанска истина Откривења о светој Деви као Приснодеви и Богородици, разрађена је богонадахнуто имолитвеноуметнички у црквеним богослужењима. Нема православног богослужења, у коме се света Дева не слави и не велича као Приснодева и Богородица. Безбројне су стихире, молитве, песме о њој, упућене њој. Довољно је споменути од њих врло мали број, па ће се и у њему моћи огледати сва чудесност Богомајкине личности, њена светост, њена непорочност, ње­на несравњива узвишеност, њена неопходност у домостроју нашег спасења, њена ничимнезаменљивост у историји родаљудског. Свака реч црквеног сазнања о њој јесте молитва њој, славословље њој. Она је молитвени центар своје врсте, комегравитирају сви молитвени уздаси и чежње православних молитава. Нема богослужења у Православној Цркви, у коме пресвета Богородица — „кротка Голубица" — не заузима прво место после Господа Исуса, Сина њеног предивног. Го­спод Христос и његова чудесна Богомајка су за молитвено осећање Православие Цркве два нераздвојна бића. Спасоносниискупитељски подвиг Господа нашег Исуса Христа нераздвојан је у православном осећању и сазнању новозаветне вере од пресвете, пречисте, преблагословене, славне Владичице наше Богородице и Приснодеве Марије.

Да бисмо то најелементарније, и делимично, илустровали, ми ћемо се најпре задржати на Акатисту Пресветој Бого­родици. По њему, Пресвета Богородица је: разрешење проклетства; у њој је побеђен природни поредак; она је у себи сместила „невмeстимаго всeми"; она је „радости прiятелище", јер је кроз њу истинска радост први пут ушла у овај тужни свет; она је не само „Адамово исправленiе" него и „адово умерщвленiе"; она је Спаситеља родила, и тиме сама спасење света постала: радуйся, мiрови спасенiе; њоме се улази у спа­сение: радуйся, божественный входе спасаемыхъ, Богоневесто; родивши Богомладенца она је постала мост над провалијом између неба и земље: радуйся мосте, къ небесамъ преводяй; она јепостала мост којим се прелази из смрти у живот: ра­дуйся мосте, воистинну преводяй всeхъ отъ смерти къ живо­ту, поющихъ тя; својим Богорођењем она је постала — вина всeхъ обожешя (αιτία της των πάντων θεώσεως) и њоме — мы обожихомся (δι' ης ήμεις έθεώθημεν)[70]; родивши Бога она је спасла свет од потопа греховног: радуйся, Пренепорочная, оть потопа греховнаго мiръ спасшая; она је не само пакао умртвила него и двери раја отворила: радуйся, райскихъ две­рей отверзете. Но не само то, него је она и рај постала, у ко­ме је дрво живота — Господ Исус: радуйся, Владычице, оду­шевленный раю, древо посреди имея жизни Господа; ми смо њоме од нашег грехопада устали: радуйся, еюже оть паденiя нашего востахомъ; она је — всечудное всъхъ къ Богу примиренiе; она je — исправленiе человековъ, јер је ниспадете бeсовъ; она je — дверь спасенiя, ко кроз њу уђе спашће се. Богорођењем својим она је постала обновљење свих твари уопште: радуйся, еюже обновляется тварь (χαίρε, δι' ης νεουργεΐται ή κτίσις); родивши једино Чистог, она је постала — всего шра очищенiе (παντός του κόσμου έξίλασμα); она je и — очистилище Mipy; она je Богом обећана земља: радуйся, земле обетованiя; она је — цвет бесмртности (το άνθος της αΦφαρσίας); она је — Бога невместимаго вместилище; она је сјединила дeвство и рождество; онаје — пристанище житейскихъ плаванiй, али и лађа хотящихъ спастися; она је — дверь спасешя (ή πΰλη της σωτηρίας); она је — светило незаходимаго свeта; она умива од греха савест човечанства; она је селеше Бога и Слова; она је већа од Светиње насветињама: радуйся, святая святыхъ большая; она је „неисцрпна ризница живота"; она је непоколебиви стуб Цркве; она је„тъла врачеванiе" и „души спасеше", јер је родила Спаситеља душе и Исцелитеља тела. Она је не само живот родила него и сама жи­вот постала: мертвiи Тобою оживляются, жизнь бо ипостасную родила еси, немiи прежде благоглаголиви бываютъ;прокаженiи очищаются, недузи отгоняюяся, духовъ воздушныхъ множества побеждаются, Дeво, человeковъ спа­сете; родивши оваплоћеног Бога Логоса, она је постала несагорива купина, у којој Божанство вечито гори а не сагорева: радуйся, купино неопалимая; она је једино Безгрешног родила, зато је и безгрешна постала; она је „огњени престо Сведржитеља".Родивши Христа Бога она се узвисила „паче Серафимовъ"; њена висина је недогледна за мисли људске: радуйся, высото неудобовосходимая человеческими помы­сли; њена дубина је несагледна и за анђелске очи: радуйся, глубино, неудобозримая и ангельскими очими; њена чудесна личност својом божанском тајанственошћу премаша сваки разум: радуйся, премудрыхъ превосходящая разумъ.

Родивши свемилостивог Бога и Господа Христа, Пресвета Богомајка је и сама постала свемилостива. То осећање исазнање прожима сву душу Цркве Православие, зато јој се православии хришћанин у тузи обраћа за утеху, у болести — заисцељење, у немоћи — за окрепљење, у очајању — за благонастројење. То молитвено настројење према свемилостивој Мајции Деви дирљиво и трепетно изражава Канонъ молебный ко Пресвятeй Богородице, поемый во всякой скорби душевнeй и обстоянiи. Поњему, Пресвета Богомајка је у свима невољама „једина надежда" наша, зато: не умолчимъ никогда, Богородице, силы твоя глаголати недостойнiи; аще бо ты не бы предстояла молящи, кто би насъ избавилъ отъ толикихъ бъдъ? кто же бы сахранилъ до нынe свободны? не отсту­пимте Владычице, отъ тебе, твоя бо рабы спасаеши присно отъ всякихъ лютыхъ. Када бура страсти пролама душу, пра­вославни се моли прекроткој Богомајци: „умири, Отрокови­це, тишиною Сина и Бога твоего, всенепорочная". „Молю, Дево, душевное смущенiе, и печали моея бурю разорити; ты бо, Богоневъстная, начальника тишины Христа родила еси, едина пречистая". Она је предстательство и покровъ живота нашег. Родивши Добротвора, она je и сама постала пребогати извор добротворства; она све може, jep je родила силног у моћи Христа: вся бо можеши, яко сильнаго въ крeпости Христа рождши, Богоблаженная.Поставши Мајком милостивог Господа, она је и сама постала „извор милости", „бездан милосрђа". Њена милостивост је неизмерна, зато је она постала „мiрови прибeжище". Помоћу ње „неудобства всякаго избавляемся". Она даје — нетлeнную радость, јер је роди­ла Узрочника радости, и још: вeчное избавленiе, и миръвсякъ умъ преимущiи. Родивши јединог и незаменљивог Спаситеља, Пресвета Богомајка је и сама постала душъ всесовершенное спасенiе, и пространство въ скорбъхъ (ψυχών παντελή σωτηρίαν, και πλατισμόν έν ταΐς Φλίψεσι). Она јепредстательство христiанъ непостыдно, ходотайство ко Твор­цу непреложно. Она је „надежда безнадежних".

Родивши Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, света Богородица је и сама постала „спасеше рода христiанскаго", и православии јој се свакодневно обраћа као таквој: Милосердiя двери отверзи намъ, благословенная Богородице ты бо еси спасенiе рода христiанскаго". Преславна Богомајка је „пучина човекољубља", „дубина милосрђа", „помоћ беспомоћнима";она је — уповаше Mipa, она — грeшнихъ очищенiе, она — очистилище Mipa. У дивном Канону светој Богородици — Одигитрији, она се назива: всeхъ скорбящихъ радость, обуреваемыхъ пристанище, больнихъ посeщенiе. Она је за православне: једина помоћ, једина нада, једина похвала.

Међу јутарњим молитвама налази је једна која, ваљда, спада у најдивније молитве Пресветој Богомајци. Она се почиње речима: Воспеваю благодать твою, Владычице, молю тя, умъ мой облагодати. Ступати право мя настави путю Христовыхъ заповъдей. Па даље: света Богородица је та која одгони „унынiя сонъ", ослобађа молитвом својом везанога веригама грехопада, крили човека и дању и ноћу; она оживљава умртвљеног страстима, јер је родила Животодавца; она просветљуједушу ослепљену, јер је родила Светлост незалазну; она лечи душе од дугогодишњих страсти, јер је Лекара Родила; онаизбавља од огња вечитога, и црва злог, и тартара; она обнавља душу која је остарила у гресима; она даје покајичке сузе очима, које очишћавају душу од прљавштине; она, наданђелско биће, испуњује душу надземаљским распо­ложењем: Превышшая Ангелъ, мipcкaгo мя превышша слитiя сотвори; она даје духовну благодат; она избавља од за­ла која душуубијају.

Из огромног мора православие молитвене мисли о Пресветој Богородици, ми ћемо извадити још које зрно би­сера многоценог. Преблагословена Богородица је: небо на земљи; земное небо (ουρανός επίγειος); у њој се побеђују природни закони: побеждаются естества уставы въ тебе, Дево чистая[71]; она је спасете Mipa, очистилище Mipa, земнороднымъ уповаше, неусыпаемая предстательница; она — честнейшая всяюя твари, святейшая святыхъ всехъ силъ; родивши Господа Христа, она је превазишла сваку врсту похвале: Всецарице, похвалы бо всякiя превзошла еси чинъ, Христа рождши[72]. Она je столпъ огненный, среди мглы греха всемъ намъ путь спасешя показующiй; она — темное полчище страстей и похотей нашихъ прогоняющая; она — столпъ огненный, отъ искушенiй и соблазновъ Mipa насъ покрывающш; она — высшая небесъ, и ширшая небесъ; она — Владычица Mipa. Она је утешенiе земныхъ, согрушающихъ очищенiе, грушнымъ спасенiе; она je древо жизни; она — едина паче солнца; она — падающихъ востанiе, согрешающихъ очищенiе, ходатаица спасенiя, единападшихъ исправленiе, едина къ Богу руководительница и входъ. Она je — всечистая, всенепорочная, божественная ходатаица; она — спасете верныхъ, райская врата; она — верныхъ спасительница, спасаемымъ путь, спасешя стезя, Mipa спасете, мостъ спасешя, спасете рода христианскаго. За њу се вели: Дева рождаетъ, и по рождества паки Девоюпребываетъ[73]. Дева бо родила еси, и Дева пребыла еси, паче смысла, мати Дево[74]. О њој се пева: ... яже прежде рожде­ства Дева, и въ рождествe Дева_; и по рождествe паки пребывавши Дева[75]. Мати всехъ Царя, очищшися Духомъ, Дево, была еси тебе создавшаго[76]. Родивши истинити Жи­вот, она je притупила смерти жало, и мipcкiи грехъ[77]. Она, едина Богоблаженная, јесте — очистилище естества[78], цер­ковь всесветлая Божiя[79]. Она је всемъ земнымъ начало спасенiя[80]. У њој су се као у Богомајци испунила сва староза­ветна пророштва и праслике о светој Богородици: Иже о тебе пророчествiя исполнишася, Дево чистая: овъ убо отъ Пророкъ дверь тя прорече, во Едеме на востоце зрящую, юже никтоже пройде, точ Зиждитель твой, и всего Mipa; овъ же купину огнемъ жегому, яко въ тебе обита огнь Бо­жества, и неопалима пребыстъ; инъ гору святую, отъ неяже отсъчеся камень краеугольный, кроме руки человечесюя, и порази образъ мысленнаго Навуходоносора[81]. Њу Црква велича яко Богонеестную Матерь.

Премного је песама, стихира, кондака, тропара, у којима се описује, велича, слави Пресвета Богомајка; сваки низ сти­хира завршава се „Богородичном" песмом; а у „крстобогородним" песмама описује се њена материнска туга за распетим Сином. Њена божанска туга богонадахнуто је опевана у великосуботним статијама. У самој светој Литургији првоме­сто после Спаситеља припада богодивној Богомајци. Узимајући „време" за вршење свете Литургије, свештеник се обраћа Пресветој Богородици као „спасењу рода хришћанскога". За њу се најпре вади частица на светој Проскомидији, чије сестављање са стране Агнеца пропраћа речима: Предста Царица одесную тебе, въ ризы позлащенны одеяна, преукрашенна. У свим молитвама она се јавља испред свих Светитеља, као хоровођа у хору Светитеља: У најважнијем моменту светеЛитургије, по освећењу светих Дарова, ми се најпре молимо њој, и величамо је што нам је родила Бога, у дивној песми: Достойно есть яко воистинну блажити тя Богороди­цу, присноблаженную и пренепорочную и матерь Бога наше­го. Честнейшую Херувимъ и славнейшую безъ сравнешя Серафимъ, безъ истленiя Бога Слова рождшую, сущую Богородицу тя величаемъ[82].

Пошто Пресвета и Свемилостива Богомајка обухвата сав живот православног хришћанина, то јој се ми, после причешћа, обраћамо дивном захвалном молитвом: Пресвета Владичице Богородице, видело помрачене душе моје, надо,заштито, прибежиште, утехо, радовање моје, благодарим ти што си ме недостојног удостојила да будем причасник пречистога Тела и пречасне Крви Сина твога. Но ти, која си роди­ла истинито Видело, просвети духовне очи срца мога; ти, која си родила извор бесмрћа, оживи ме умртвљеног гресима; ти, која си нежномилостива Мајка милостивог Бога, помилујме и дај ми умилење и скрушеност у срцу, и смиреност у мислима мојим, и повратак из ропства помисли мојих, и удостојиме да до последњег даха свог неосуђено примам светињу пречистих Тајни, на исцељење душе и тела; и подај ми сузепокајања и исповести, да бих те певао и славно у све дане живота свог, јер си благословена и прослављена вавек. Амин.

Пресвета Богородица је и небо, и рај, и Дева, и Матер: Что тя наречемъ, о Благодатная? небо, яко возаяла еси Сол­нце правды; рай, яко прозябла еси цвeтъ нетленiя; Дeву, яко пребыла еси нетлeнна; чистую Матерь, яко имeла еси на святыхъ твоихъ обятiяхъ Сына, всeхъ Бога: того моли спастися душамъ нашимъ[83]. Она је Мајка Бога, и отуда мајка свега божанског, свега светог, свега небеског, свега најбољег. Од свега доброг, она је најбоља; од свега светог, она је најсветија; од свега чистог, она је најчистија; од свега дивног, она је најдивнија. Она је најпунији образац свега најбољега. Јер кад је кроз њу Бог ушао у свет, у човека, како да кроз њу не уђе у човека све што је Божје, све што је небеско, све што је бесмртно, све што је вечито, све што је блажено? Зато: Всякъ земнородный да взыграется духомъ просвeщаемь, да торжествуетъ же безплотныхъ Умовъ естество, почитающее свя­щенное торжество Богоматере, и да вопiетъ: радуйся всеблаженная, Богородице чистая Приснодeво.

Пресвета Богомајка је всей вселеннeй крeпкое заступленiе. Прва истинска и непролазна радост ушла је у свет кроз њено Богорођење; зато се кроз њу и због ње радује свака ствар и сав род људски: О тебe радуется, Благодатная, всякая тварь (έπι σοι χαίρει, Κεχαριτωμένη, πάσα ή κτίσις), ангельскiй соборъ и человeческiи родъ, освященный храме и раю словесный, девственная похвало... Она је „Богородица и мајка Светлости"; о њој се говори: Паче огнезрачныхъ Серафимовъ явилася еси Чистая честнейшая. Неисказане тајне триблаженог Божанства унедриле су се у чудесној личности свете Богомајке; и оне су постале њеним тајнама. Православ­ни осећа и зна да се те свете тајне не могу никаквим умом, ни анђелским ни човечанским, схватити, зато молитвом раскликтана душа пева: Вся паче смысла, вся преславная твоя, Богородице, таинства, чистоте запечатанной, и девству храниму мати позналася еси неложна, Бога рождши истиннаго; того моли спастися душамъ нашимъ[84]. Погружавајући се у неисказану тајну Пресвете Богородице, свети, саборни, апостолски, васељенски дух Цркве види у њој: неизглаголанное Девы таинство; васцелом личношћу својом она је: неизре­ченное чудесъ делателище[85], чудесъ великое чудо (θαυ­μάτων το μέγιστον θαύμα)[86]. Отуда, дивљење и свештени ужас спопада православно срце на догледу пречудне и преславне Богомајке:

Ужасошася всяческая о божественней славе твоей: ты бо, неискусобрачная Дево, имела еси во утробе надъ всеми Бога, и родила еси безлетнаго Сына, всемъ воспевающимъ тя миръ подавающая.

---

НАПОМЕНЕ:

[1] Epist. ad monachos; Ρ. gr. t. 77, col. 13 Β: Ει γαρ έστι Θεός ό Κύριος ήμων Ιησούς Χριστός, πώς ού Θεοτόκος ή τεκοΰσα, αγία Παρθένος
[2] De fide, III, 12; Р. gr. t. 94, col. 1028 ВС.
[3] Ис. 7, 14 Мт. 1, 23; Ίδοϋ, ή παρθένος έν γαστρι εξει και τέξεται υ'ιόν,και καλέσουσι το όνομα αυτού 'Εμμανουήλ, δ έστι μεβερμηνευόμενον, Μεθ'ημών ό Θεός.
[4] 2 Mojc. 3, 18. Ово је паримија на Благовести, кроз коју благодатна мисао Цркве тумачи велику новозаветну благовест и стварност: Приснодевство Пресвете Богомајке.
[5] Језек. 43, 27-44, 3. И у овој паримији на свете Благовести осветљена је и посведочена богооткривена истина о ненарушивом девичанству Пресвете Бо­гомајке не само до рођења Господа Христа, него и у рођењу, и по рођењу. Ср. св. Амвросије, De instit, virgin. с. VIII, 52. Говорећи о овом символичком виђењу светога Пророка, свети Дамаскин пише: Као што је Господ сачувао Девом Ону која Га је зачела (παρθένον την συλλαβοΰσαν έτήρησεν), тако је, и пошто се родио, сачувао њено девичанство неповређеним (την αυτής παρθενίαν εφυλαξεν ατρωτον), Он једини прошавши кроз њу (δι αυτής) и сачувавши је затвореном (Језек. 44, 2). (De fide, IV, 14; Р. gr. t. 94, col. 1161 A)
[6] Лк. 1, 31. 34. 35.
[7] Мт. 1, 20.
[8] Мт. 1, 18.
[9] In Math. Homil. IV, 3; Р. gr. t. 57, col. 43; In Genes. Homil. 49, 2; P. gr. t.54, col. 446.
[10] Mт. 1, 19.
[11] Mт. 1, 20.
[12] In Math. Homil. V, 3; P. gr. t. 57, col. 58.
[13] De sancta virginit. с 4, Р. lat. t. 40, col. 398; ср. св. Кирил Јерусалимски,Catech. XII, 30. 31. 32.
[14] Мт. 1, 25.
[15] Такосеу Библији вели: И Михала кћиСаулова не има порода до (έως) дана смрти своје (2 Цар. 6, 23), што не значи да јеимала порода после својесмрти. И још Спаситељеве Речи: И ево ја сам с вама у све дане до (εως) свршетка века (Мт. 28, 20), не значе да ће Спаситељ престати битис њима после свршетка века; јер божански Апостол говори: И тако ћемо свагда с Господом бити(1 Сол. 4, 17), то јест послесвеопштег васкрсења (ср. св. Дамаскин, De fide, IV,14, Р. gr. t. 94, col. 1161 D).
[16] In Math. Homil. V, 3, P. gr. t. 57, col. 58; ср. св. Дамаскин, De fide, IV, 14,P· gr. t. 94, col. 1161 ВС.
[17] Св. J. Дамаскин, De fide, IV, 14, P. gr. t. 94, col. 1161 В. У својојбеседи на Божић св. Василије Велики вели да Богородица никада нијепрестала бити Девом (ποτε  έπαύσατο είναι παρθένος ή Θεοτόκος).
[18] Блаж. Августин, Sermo 186, с. 1, Р. lat. t. 38, col. 999. У продужењу овај Блажени Учитељ Цркве вели: Quid miraris haec, о homo? Deum sic nasci oportuit, quando esse dignatus est homo. Talem fecit illam, qui est factus ex illa... Quomoao Deus esse desisteret, cum homo esse coepit, qui genetrici suae praestitit nedesisteret virgo esse, cum peperit?
[19] Мт. 1, 25.
[20] De fide, IV, 14; Р. gr. t. 94, col. 1161 B.
[21] Mт. 12, 46; Mк. 6, 3; Јн, 2, 13; 7, 3. 5; ср. Д. А. 1, 14.
[22] Мт. 13, 55; Μκ. 6, 3.
[23] 1 Мојс. 13, 8; 29, 15.
[24] 1 Мојс. 12, 45; 14, 14-16.
[25] 1 Мојс. 29, 15.
[26] Св. Епифаније, Haeres. 28 i 78; св. Амвросије, De institi, virginit. с. 6; св.Григорје Ниски, In Christi resurrect., Orat. Π, Ρ. gr. t. 46, col. 648 ВС; св. Злато­уст, In Math. Homil. V, 3; св. Кирил Јерусалимски, Catech. VII, 9.
[27] Ис. 7, 14.
[28] Мт. 1, 23.
[29] Лк, 1, 35.
[30] Лк. 1, 41.
[31] Гал. 4, 4.
[32] Наводећи ове речи христоносног Апостола, свети Дамаскин вели: „Апо­стол није рекао: кроз жену (δια γυναικός), него:оджене (έκ γυναικός). Тиме јебожански Апостол показао да управо Јединородни Син Божји и Бог јесте Онај који је од Деве постао човек, и да управо Рођениод Деве јесте Син Божји и Бог(ό Υιός τοΰ Θεού και Θεός). А Он се родио на телесан начин (σωματικώς), уколико је постао човек, не уселивши се ураније сазданог човека (ού προδιαπλασθεντι άνθρωπω ένοικήσας), него је сам суштаствено и истински постао човек, тојест Он је у својој Ипостаси дао биће телу, одухотвореном душом словесном и разумном,исам је постао Ипостас за њу. Јер то значе речи: раждаемаго отъ жены. Отуда ми с правом и истински називамо свету Марију Богородицом(δθεν δικαίως και αληθώς Θεοτόκον την αγίαν Μαρίαν όνομάζομεν), јер ово име садржи сву тајну домостроја спасења (τούτο γαρ το όνομα άπαν το μυστήριοντης οικονομίας ουνίστησι). Јер ако је она која је родила — Богородица, то је Рођени од ње несумњиво Бог (πάντως Θεός), али несумњиво и човек (πάντως δεκαι άνθρωπος). Јер како би се могао родити од жене Бог,којипревечно постоји, да није постао човек? Јер Син човечјије очигледно човек. Ако је пак Рођени од жене сам Бог, очевидно јеонда да јеједан и исти и рођени од Бога Оцапо божанској и беспочетној суштини, и у последње време рођени од Деве по суштини која има почетак и подлежи времену, то јест која је човечанска" (De fide, III, 12; Р. gr. t. 94, col. 1020 ВС).
[33] 1 Тм. 3, 16.
[34] Pм. 9, 5.
[35] 1 Мојс. 28, 10-17.
[36] Прич. Солом. 9, 1-11: Премудрость созда себе домъ...
[37] Epist. ad Ephes. 18 i 19; ср. ib. 7; Epist. ad Smyrn. 1; св. Јустин, Аполог. I,33; св. Иринеј, Contra haeres. III, 22, 4; V, 19, 1.
[38] Сократ, Hist eccles. lib. VII, с 32, Р. gr. t. 76, col. 812 В; ср. Ориген, Deprincip. Praefat. 4.
[39] Epist. ad Paul. Samosat; P. gr. t. 28, col. 1564.
[40] Contra arian. Orat. III, 14, P. gr. t. 26, col. 349 C; ib. III, 33, col. 393 B; ib.III, 29, col. 385 A; Contra arian. Orat. IV, 32, col. 517 B; De incarnat. Verbi, 8, P. gr.t. 25, col. 109; De incarnat. et contra arian. 22, P. gr. t. 26, col. 1025 Α: Θεός ούνεστίν ο γεννηθείς έκ Παρθένου, και γενόμενος άνθρωπος έκ Μαρίας της Θεοτόκ­ου. Contra Apollinar. lib. I, 4, Ρ. gr. t. 26, col. 1097 D; ib. 12, col. 1113 B; ib. 13, col.1116 A.
[41] Epist. 101. P. gr. t. 37, col. 177 С: й τις οϋ Θεοτόκον την άγίαν Μαρίαν υπολαμβάνει, χωρίς έστι τής Θεότητος. Cp. Orat. 45, 9; Orat. 38, 13.
[42] Св.Кирил Јерусалимски, Homil. in occursum Domini, 2, P. gr. t. 33, col. П89 B; cp. Catech. X, 19, col. 685 A; XII, 15, col. 741 AB.
[43] Св. Јефрем Сирин, Слово на Преображ. Господа, стр. 154; Творенiя иже во святыхъ отца нашего Ефрема Сирина, часть вторая, Москва 1849.
[44] Блаж. Августин, De Symbolo, Sermo 1, с. 3, Р. lat. t. 40, col. 630: Virgo concepit, virgo peperit, et post partum virgo permansit. Cp. Sermo 186,1, P. lat. t. 38, col. 999: Concipiens virgo, pariens virgo, virgo gravida, virgo feta, virgo perpetum.
[45] Св. Јефрем Сирин, Слово на Преображенiе Господа и Бога Спасителя нашего Исуса Христа, стр. 148-149; Творенiя, часть 2, Москва 1849.
[46] Scholia de incarnat. Unigeniti, с. 26, Р. gr. t. 75, col. 1400 D; cp. ib. col.1399 D; Quod beata Maria sit Deipara, 18, P. gr. t. 76, col. 1402 A.
[47] Он, Scholia de incarnat. Unigeniti, с 27, Р. gr. t. 76, col. 1401 А; ср. ib. col.1402 A.
[48] Он, Scholia de incarnat. Verbi Dei, P. gr. t. 75, col. 1414 ВС.
[49] Он, Advers. Nestorium, lib. I, с 5, Р. gr. t. 76, col. 41 Β. Θεοτόκος γε μηναληθώς ή αγία Παρθένος, ότι Θεόν ένωθέντα σαρκϊ τέτοκε σαρκικώς, τουτέστι,κατά σάρκα. Cp. Apologeticus contra Theodoret, pro XII capitubus, Anathemat. II,P. gr. t. 76, col. 397 A.
[50] Он, De recta fide ad regin. 6; P. gr. t. 76, col. 1205 CD.
[51] Он, Dialog. cum Nestorio; P. gr. t. 76, col. 252 AB.
[52] Он, Quod beata Maria sit Deipara, 4; P. gr. t. 76, col. 260 ВС.
[53] ib. 23, col. 284 АВ.
[54] Он, Apologetic. pro XII capit, contra orientales, Anathemat. I; Р. gr. t. 76,col. 320 В.
[55] ib. col. 321 B.
[56] Он, Apologetic, contra Theodoret. pro XII capit, Anathemat. I; P. gr. t. 76,col. 396 D.
[57] ib. col. 396 A; cp. Explicatio duodec. capit, Anathemat. I, P. gr. t. 76, col.297 AC.
[58] Explicatio duodec. capitum, Anathemat. I, Р. gr. t. 76, col. 296 С: Й τις ου­χί ομολογεί, θεόν είναι κατά άλήθειαν τον 'Εμμανουήλ, και δια τούτο θεοτόκον την αγιαν Παρβένον γεγένηκε γαρ σαρκικως σάρκα γεγονότα τον έκ θεού Πατρός Λόγον ανάθεμα έστω". Cp. Binii Concil. ephes. Pars. III, t. II. p. 442.
[59] Commonitor. с 15; Р. lat. t. 50, col. 658.
[60] Св. Максим Исповедник, Epist; Р. gr. t. 91, col. 504 A.
[61] De fide, IV, 14; Р. gr. t. 94, col. 1160 BCD 1161 A.
[62] De fide, III, 2; Р. gr. t. 94, col. 985 В 988 Α.
[63] Псал. 104, 15; 1 Дневн. 16, 22; 1 Цар. 16, 3; Авак. 3, 13.
[64] 1 Јн. 2, 20. 27; Д. А. 10, 44-46.
[65] Quod unus sit Christus, P. gr. T. 75, col. 1573D, 1276 Α Β D, 1277 А; ср. Св. J Касијан, De incamat. Domini contra Nestor., lib. И, с 2; lib. V, с 1.
[66] De fide, III, 12; Р. gr. t. 94, col. 1032 АС; ср. ib. IV, 14, col. 1160 D-1161 Α.
[67] Види о томе: Догматика, кн.. I, стр. 225 [250].
[68] Види о томе: Догматика, књ. I, стр. 80 [89].
[69] Cinquieme concile oecumenique, Huitieme et derniere session, le juin 553, str. 117, Histoire des Conciles, Hefele — Leclercq, t. III, premiere partie, Paris 1909
[70] Богородицом је истински обожена људска природа. Њоме смо постали заједничари у Божанској природи. То се снажно наглашава у многим стихира ма. На пример: Сравнитися желанiе ми вложивъ змiй вселукавый, Содетеляю, яко плънника восхити. Тобою же, Всечистая, воззванъ быхъ, обожився стинъише: ты бо, о Богомати, мене, обожившаго родила еси (Месяць декем. естыи день, на утрени, Канонъ, песнь 1, Богородиченъ). — Божественнаго ыхомъ общницы естества, тобою, Богородице Приснодево, Бога бо намъ воплотившагос родила еси (Θείας γεγόναμεν κοινωνοί φύσεως, δια σοϋ Θεοτόκε Παρθενε Θεον γαρ ημιν σεσαρκωμενον ετεκες)  (Въ четверток, третiя седмицы по Пасце, на утрени, седаленъ, Слава и ныне, Богородиченъ)
[71] Успенiе Пресв. Богородицы, Канонъ, пeснь 9, Ирмосъ.
[72] Въ субботу на повечерiи, Канонъ Пресв. Богородица, пeснь 1 (Гласъ 1,Октоихъ).
[73] Въ недeлю утра, сeдальны воскресны, Богородиченъ (Гласъ 4, Октоихъ).
[74] Въ недeлю утра, Канонъ Пресв. Богородицe, пъснь 1 (Гласъ 5). А у догматику другога гласа вели се: Дева родила еси, и Дева пребыла еси...
[75] Въ суботу, на велиц. вечерни, Богородиченъ, (Гласъ 7).
[76] Въ неделю утра, Канонъ Пресв. Богородица, пЬснь 7 (Гласъ 5, Октоихъ).
[77] Въ пятокъ на повечер., Канонъ Пресв. Богородица, песнь 1 (Гласъ 5, Октоихъ).
[78] Въ неделю утра, Канонъ Богород., песнь 7 (Гласъ 6, Октоихъ).
[79] Въ среду утра, Канонъ Пресв. Богородице, песнь 8 (Гласъ 7, Октоихъ).
[80] Предпразднство Благовещенiя Пресв. Богородицы, 24 марть, Кондакъ.
[81] Въ субботу вечера на Малей вечерни, Богородиченъ.
[82] Уистини је достојно да зовемо блаженом тебе, Богородицу, увек блажену и пренепорочну, и Матер Бога нашега. Величамо тебе,пречаснију од Херу­вима и неупоредљиво славнију од Серафима, уистини Богородицу, која си Бога Реч непорочно родила.
[83] Богородиченъ, въ навечериi Рождества Христова.
[84] Богородиченъ (Гласъ 2), въ пятокъ вечера. На грчком гласи: Πάντα υπέρ εννοιαν, πάντα ύπερένδοξα τα σα, Θεοτόκε, μυστήρια' τή άγνεία εσφραγιομενη και παρθενία φυλαττομένη, μητηρ έγνοκτθης άψευδής, Θεόν τεκοΰσα άληθινον. Αυτόν ικέτευε, σωθήναι τάς ψυχάς ήμων.
[85] Въ субботу на малей вечерни, на стиховне стiхир., Слава и ньине, Богородиченъ, (Гласъ 5, Октоихъ).
[86] Въ неделю третiя седмицы святаго поста, Канонъ воскресенъ, песнъ 6, Богородиченъ: Чудесъ великое чудо въ тебе явися, нескверная Агнице, вземлющаго бо мipa грехь, Агнца родила еси (θαυμάτων το μέγιστον θαύμα έν ι ωφθη, άσπιλε Άμνας' τον γαρ αίροντα του κόσμου την άμαρτίαν, Άμνον απεκυηοας)

Како се молити Владичици Богородици, Анђелима и Светима

Владичици Богородици, Св. Анђелима и свим Светима моли се као Самом Духу Светом, нарочито пак као Светој Тројици, која их је освештала, и у њима почива. Да и они у нама једно буду (Јн. 17, 21). Јер си Свет, Боже наш, и у Светима обитаваш (возглас). Амин.



Молећи се Богу, треба увек да представљамо себи Његово бескрајно величанство, поклоњење на хиљаде хиљада и безброј Анђела небеских и светих, такође Његову свудаприсутност и свезнање, Његову бескрајну доброту, праведност и светост. 



Када ословљаваш у молитви Пресвету Дјеву Богородицу Пресветом, Пречистом, пренепорочном, преблагом, онда представљај себи да је сама њена суштина светост вечна, непоколебљива, постојана, неизразива, несагледна и Анђелским очима ( Пресветој Богородици).

Тако размишљај и о свим Анђелима и Светима, тј. да је њихова суштина светост и благост, по благодати Исуса Христа. Увек сматрај за велику срећу што можеш да разговараш кроз молитву са Господом или са Пречистом Господарицом Богородицом, или са Анђелима, или са Светим људима и са радошћу, а и са трепетом и страхом Божијим моли Им се увек, имајући на уму с Ким разговараш, ти нечисти и ништавни црв.



Када се молиш Небесним Силама немој да их замишљаш страшнима, недоступнима, немилостивима: не, то су створења прекротка, смирена, благочестива, која воле, доступна и љубазна, радо послушна, блиска онима који их са искреном вером и љубављу призивају у својим молитвама. Њихово својство је љубав за јединство са свим хришћанима кроз молитву вере. Још, када се молиш Небеским Силама презири све што је земаљско, као трулежно, и свим срцем воли небесни живот, духовни и стреми ка њему. Њима је врло драго да виде наше истинско мудрољубље, нашу жељу да себе учинимо њиховим суграђанима, чему смо и призвани по благодати Исуса Христа у Пребожанственој Тројици.





Молитва за одгнање лукавих и хулних помисли

Када за време молитве Мајци Божијој не налазиш у срцу свом одговарајуће страхо-благочешће ка Њој и осећаш лукаве и хулне помисли, тада ускликни следеће похвалне, Ње достојне приложене речи: „Ти си сва, Владичице, светлост, сва светиња, сва благост, сва премудрост, Ти све можеш као Мати Свемогућега, увек Ти једина и као таква најсавршенија као Мати најсавршенијег Цара славе!“





Мати Божија чује наше молитве и моли се за нас

Ми се молимо преблагој и пренепорочној Мајци Божијој и Она се моли за нас. Ми прослављамо Њу - Вишу од сваке славе, и Она нама припрема вечну славу. Ми Њој често говоримо: „радуј се“, и Она од Сина Свог и Бога моли: Сине Мој возљубљени, даруј им вечну радост за радосне поздраве, које ми упућују.

Снага молитве је: на пример отварати и затварати Небо, претварати огањ у росу. Чија молитва је посебно силна? Молитва Мајке Божије (светим Твојим и најсилнијим молбама) и Светих на небу; на земљи молитве свештеника, као самим Богом постављених уз сами Његов престо ради молитве за себе и људе (за наше Грехе и грехе народа из незнања; Јев. 9,7), молитве преподобних, отшелника (јер ће доиста погледати на њега; Јов. 42. Од лењости за молитву хришћанина долази сиромаштво вере, наде и љубави, греси и безакоња, беде душевне и телесне.



Молитва Мајци Божијој спасава од ђавољпх рањавања

Благодари најхитрију Заступницу нашу Господарицу Богородицу, Пречисту, премилосрдну Дјеву Марију, која нас по нашој усрдној молитви спасава од рањавања и угњетавања ђаволског. Погледај на Њу очима срца у Духу Светом, свуда присутном и све испуњавајућем и простом; погледај Њу, заиста присутну у твом срцу и узвикни према Њој: Пребрза Заступнице Господарице Богородице Маријо, спаси ме од врага, који ме саплиће. И одмах, истога трена, спасиће те Она према вери твога срца и према уздању твога срца у Њу тако ће и да одступи од недара тескоба, огањ и тешка чамотиња.

Треба само замислити и чврсто веровати, да је Дух Свети свуда, на сваком месту и да је просто биће, да је у Њему цело небо блиско нама, као на длану, са свим Анђелима и Светима, да само треба призвати Господа или Господарицу Богородицу или Светог од свег срца, са вером која већ види, са покајањем из срца за грехе, којима нас везује враг, или се везујемо добровољно сами, и спасење ће тог тренутка да засија.

Дивно је спасење Владичице, тако се оно и улива теби у душу, као целебни балзам, или као ароматични животворни ваздух, или као успокојавајућа вода, само погледај на Њу очима срца са уздањем у Њену благост и моћ. Али баш то је и тешко са срдачном вером која јасно види погледати према Њој, подједнако као према Господу или према Светима; враг се труди да на сваки начин постане тврди, високи и мрачни зид између твоје душе и Бога или Богородице, Анђела и Светих, не допушта бедни, да би око срца гледало Господа или Његове свете, помрачује срце на сваки начин, распршава веру, стешњава утробу, жеже, помрачује.

Сва та дејства треба сматрати за машту, за лаж и кроз тај замишљени зид пробијати се ка Господу или ка Богоматери и ка Светима. Како се пробијеш, тог тренутка си и спашен. Вера твоја спасла те је (Мт. 9, 22).



Молите се, браћо моја, Матери Божијој, када се подигне бура мржње и злобе у вашем дому.

Она, све,блага и свемоћна, лако и веома добро може да умири људска срца. Мир и љубав происходе од јединога Бога, као од свог Извора, а Владичица је у Богу, једно са Богом, и као Мајка Христа Мира, ревнује и моли се за мир целог света, тим више за све хришћане. Она има ту моћ да руком својом одагна од нас поднебесне духове злобе, оне недремљиве и упорне сејаче злобе и непријатељства међу људима, и свима, који са вером, и љубављу притекну под Њен моћни покров, дарује бодро, брзо мир и љубав. Ревнујте и сами да сачувате веру и љубав у срцима својим; ако се не будете сами старали о томе, нећете се удостојити заступништва Божије Матере за вас пред Богом; при том будите свагда најусрднији и благочестиви поштоваоци Матере Свевишњег Господа; јер је достојно јако воистину блажити Њу, Богородицу, присноблаженују и пренепорочнују вишу од све твари, Заступницу рода људског. Старајте се да у себи васпитавате дух смирења, јер је Сама Она смирена, као нико од смртних, и љубављу гледа само на смирене. Погледа на смирење слушкиње Своје, говори Она Јелисавети о Богу Спасу Своме (Лк. 1,4847).



Мајци Божијој треба се молити са пуним уверењем и надом да ћеш добити мољено

Приступајући молитви Царици Богородици, пре молитве буди чврсто уверен, да нећеш отићи од Ње, не добивши милост. Тако мислити и бити тако уверен, што се тиче Ње достојно је и праведно. Она је свемилостива Мајка свемилостивог Бога Речи, и о Њеним неизмерно великим и безбројним милостима оглашавају сви векови и све хришћанске цркве; Она је заиста бездан милостиње и дарежљивости, како се говори о Њој у канону Одигитрије (Кан. песма 5, ст. 1). Зато приступати Њој са молитвом без таквог уверења било би неразумно и дрско, а сумњом би се вређала Њена доброта, као што се вређа и доброта Божија, када приступиш молитви Богу, и не надаш се да ћеш добити од Њега мољено.

Како хитају по милостињу неком угледном и богатом човеку, чије милосрђе сви знају, и који је своје милосрђе показао много пута? Обично са најспокојнијом увереношћу и надом да ће од њега добити оно што желе. Тако треба чинити и у молитви, не треба сумњати и бити малодушан.



Када се молиш Владичици или неком Светитељу, чврсто замисли да си члан Цркве, у којој је Владичица главни камен здања, человођа духовне обнове ( Пресветој Богородици, Икос 10), и знај да си тесно повезан изнутра са свима житељима неба, као камен здања, иако и мек и лабав. Тако схватајући себе, схватићеш зашто молитве тако лако допиру до светитеља: јер сви смо под једном Главом Христом (ср. Еф. 1, 22) и сви оживљени једним Духом Божијим.



Молећи се Светима, треба имати несумњиву веру у њихову близину

Ако призиваш неког Светог са сумњом да ти је близу и да те чује, и твоје срце ће савладати тескоба - мењај се, или, боље рећи, одмах савладај, уз помоћ Господа Исуса Христа, клеветника (ђавола), који се гнезди у срцу, призови Светога са срдачном увереношћу да ти је он близу у Духу Светоме и да чује твоју молитву: и теби ће одмах да постане лако.

Тегоба и туга у срцу за време молитве настају због неискрености, због лажљивости и лукавства нашег срца, слично као што се у обичном разговору са људима ми осећамо изнутра неугодно ако не разговарамо са њима из срца, већ лажљиво и неискрено. Тешко ти је противу бодила праћати се (Дап. 26, 14). Буди свагда и свуда истинит срцем, и свагда и свуда ћеш имати мир у срцу, али посебно буди истинит у разговору са Богом и са Светима: јер је Дух истина (1. Јн. 5, 6).

Ако Свете будемо призивали са вером и љубављу, они ће нас одмах услишити: сједињујуће начело са наше стране је вера, a са њихове, уједно и са наше стране је љубав, јер су и они у Богу, као што смо и ми у Богу, који јесте Љубав (1. Јн. 4, 16).

Свети Божији људи су цветови прекрасни, који не вену, миомирисни. Дотичи се тих цветова, не устима која заударају од греха, тј. моли им се чистога срца и чистим устима, не немарно, не расејаних мисли, него са великом пажњом, лагано. Они су разумна небеса; они су на земљи живели небески, дивно, у великим подвизима, у великој љубави, у великој смирености, незлобивости, трпљењу, самоодрицању, заволевши Бога изнад свега.



Ако се ја молим Богу своме са срдачном, живом, савршеном вером, тада сам близак не само Њему, као син Оцу, који живи са Њим у истом дому, него и свим горњим Силама Небеским, свима Светима, који царују на небесима: и они ничим нису даљи од мене него моје иконе, пред којима се молим. Зато је прекрасан обичај код нас да имамо у својим домовима иконе Господа, Пречисте Његове Мајке, Архангела и Анђела чувара и Светитеља, и да се молимо пред њима: њихова близина нашем телесном виду означава још већу њихову близину (нашем) духовном виду наоружаном несумњивом вером. Близина, јер радост бива на небу за једнога Грешника који се каје (Лк. 15, 710), као што се у родитељском дому браћа радују када се брат, који је згрешио пред оцем, каје због увреда нанесених родитељу лошим понашањем.



Пре молитве треба нзмолитн за себе благодат искрене молитве

Онога коме желиш да се молиш, пре молитве замоли из срца да те удостоји да му принесеш срдачну молитву, хвалу или благодарење, јер ми тек када смо укрепљени од Духа Светога можемо да се молимо, при укрепљењу од тих светих угодника, преко којих желимо да се молимо Спаситељу. Узнеси, к Њему, пре молитве и славословља, срдачни вапај, да би ти Он даровао благодат искрене молитве, да би јарам Свој благи и бреме Своје лако ставио у твоје срце, да би ђаволску охолост и опирање ума и срца растерао. Ако хоћеш да се молиш Владичици обрати се Њој од срца да би те Она удостојила да нелицемерно, свим срцем принесеш Њој молитве или похвале и благодарење.

Ако хоћеш Анђелу обрати се Господу да те удостоји да му се достојно помолиш или да опеваш његово доброчинство, светлост благост његове природе; ако желиш Светитељу обрати се Светом Духу, Чијом светошћу су освећени, да га достојно призовеш или му испеваш хвале и благодарења, јер сви ми тек при укрепљењу од Духа Светога животворног можемо достојно и животворно да се молимо.

Светитељи Божији су слободни дах Духа Светога: Дух дишe гдје хоће (Јн. 3, (тј. у којој души жели, у њој и дише). Света Владичица је преизобилно освећена и очишћена Духом Светим. Анђели су освећени Духом Светим и Њиме живе и дишу, као што ми живимо у телу и удишемо ваздух. Молитве у свом истинском виду нису ништа друго, до дисање Духа Светога.

Сам Дух, казано је, моли се за нас уздисањем неисказанијем (Рим. 8,26).



Свети Јован Кронштатски

„Сила се Божија у немоћи показује – Схимонахиња Макарија“

Једино је мени матушка подробно говорила о јављањима Владичице. Данас, када схимонахиње Макарије више нема међу живима, неопходно је све открити и другима у нади да речено многим душама може послужити на спасење. „Још док сам тамо становала, - сећала се матушка, - Владичица ме је посећивала. Није пролазила кроз врата (нису јој ни била потребна), него онуда где народ није улазио. Са истока дође, приђе зиду, а он као да се развали, отвори се, па Пресвета уђе. А кад треба да оде, додирне зид и он се опет састави. Куда она прође, цвеће цвета, и где она проборави, цвеће никне. А у овој кући где смо сада сва врата јој се покоравају. Улази преко терасе. Дође она тако, обиђе ме“.
Налазећи се у матушкином дому, одавно сам приметио да су баш та врата, окренута ка истоку, кроз која дуго нико није прошао, била обојена плавом Богородичином бојом, док је читава кућица била обојена златастим окером и црвеним минијумом. Довратници су се у позадини шарено белели.
Царица Небеска се у својој слави јавила матушки када се после двогодишњег животарења на улици доселила к матери Наталији. Тада се Владичица појавила у пратњи седамдесет и четири девојчице и дуго разговарала са малом Теодосијом. „Била сам сва у грозници“, сећала се схимонахиња Макарија. „Она метну руку своју на моје тело, и ја оздравих. Бојала сам се Мајке Божије“. Узрок оваквог страха могао би се можда схватити уколико се подсетимо речи старца Силуана Атонског: „... Приликом јављања Мајке Божије, будући испуњен благодаћу Духа Светога, преподобни Сергије Радоњешки стајаше, док ученик његов Михеј паде ничице, не могући посматрати њен лик. И код Серафима Саровског беше обиље благодати Светог Духа у тренутку јављања Мајке Божије, док искушеница паде ничице, пошто беше обдарена мањом благодаћу“ (Архимандрит Софроније, Старац Силуан, Париз, 1952, стр.181). И схимонахиња Макарија је, нарочито у последње две деценије свога живота, била обдарена преизобилном благодаћу, те је не само лицем у лице гледала Владичицу, него се удостојавала и беседе са њом.
Сведок једног јављања Царице Небеске искушеници Тихȏни беше стара мати Наталија, која је касније више пута казивала:“Читав живот сам провела као монахиња, а Мајка Божија ме није ни погледала“. „Када сам била у оној кући, Пресвета ми се јавила двапут“, сећала се матушка. „Једаред тај разговор трајаше дуго. Други пут она ми само закрсти леђа и главу. Мене као да је сунце обасјало. Мајка Божија ми се тада није често јављала пошто бејах још млада. А сада, када сам остарила, она ме посећује много чешће“.
Матушка је приповедала и како Владичица снисходи на земљу: „Она силази по једној небеској лествици. Скоро сваки дан у три сата силази Владичица наша са небеса, и одмах се осети миомир неисказане красоте. Мирише као некакав прекрасан плод. Свако може да осети тај миомир, нарочито ако изађе напоље“. Пресвета Богородица се јављала и другачије, особито када ју је схимонахиња Макарија за нешто усрдно молила. „Када Владичица лети, чини ти се да је упаљено мноштво свећа – све се купа у чудесној светлости. А какав се само миомир од ње излива“.
На иконама одежда Царице Небеске се вазда приказује на исти начин: боја њеног дугог огртача разликује се од боје покривала за главу. Једном упитах матушку и о томе. Она ми исприча како је изгледала Владичица када јој се последњи пут јавила: „Била је одевена у дугачку одежду светлоплаве боје, а лице јој беше покривено“. Из каснијих прича схимонахиње Макарије закључих да се Владичица људима јавља на разне начине. „Ако хоће, може се јавити у свој слави својој“, говораше матушка. „О, како је дивна и светлозарна! Као булка је раскошна. Весела је, радосна, урешена, сва у цвећу, а на глави јој венчић. А одећу мења. Јавља се у различитим бојама“.
Другом приликом од матушке сазнадох ово: „Мајка Божија покаткад дође сва у белом, кадикад у црном. А у црвеном – ако је нека велика служба. Она се одене како јој Спаситељ вели. Понекад стави венчић на главу. Одмах би је препознао, макар и у хиљаду људи. Ја сам се већ привикла“.
Спољашњи изглед Владичице наше схимонахиња Макарија описиваше на следећи начин: „Тамнопута је, загасита лица, а коса јој дуга и црна“...
Али, последње године Царица Небеска се јављала схимонахињи „врло жалосна“. „Само што не зарида и не заплаче. А сузе јој крупне, попут бисера. Дође ти да их сабираш“.
„Матушка, да ли те Владичица често посећивала и да ли је код тебе дуго остајала“, упитах је једаред. „Одавно није била“, жалосно уздисаше мати Макарија у доба када је имала великих непријатности од жена које се стараху о њеном домаћинству. „У кући су ми враџбине све оскрнавиле, а она не пребива на нечистим местима“. Али, када је најзад матушка одлучила да прекине да користи услуге злобних „кућних помоћница“ и када јој је дом опет освећен, Мајка Божија је поче изнова посећивати барем једаред недељно, а понекад и чешће. Обично би свраћала накратко: „Махне ми: „Матушка, сада журим“, и већ је не видиш. Понекад прозбори две-три и одлети“...
„Све у свему, Мајка Божија не говори много. Тек када се на неког навикне, стане са њим дуже беседити“, говораше матушка. „Чим спазим да Мајка Божија долази, сва уздрхтим“.
„Ето видиш, опет ме се плашиш“.
„Па како се не бих плашила, Царице Небеска? Сви смо ми људи грешни“, одговарала би матушка.
Последњих година свога живота схимонахиња Макарија више пута узношаше молитве Царици Небеској за своје болесне ноге, просећи: „Мајко Божија! Подигни ме са постеље“. Међутим, као и раније зачула би исти, добро јој знани, одговор: „Још није време“. Још би је упитала: „Владичице, зашто си ме оставила без ногу?“. Царица Небеска би одговорила: „Потребна си ми баш таква. Друга би побегла, а ти нећеш“.
Причала је матушка и ово: „Загрлила сам Мајку Божију, и говорим јој:
„Рођена моја.“
А она се осмехује:
„Зашто си ме загрлила?“
„Води ме кући. Води ме к себи“.
„Али, твој подвиг још није довршен“.
„А касније?“
„Касније ћемо видети“.“
Матушка је говорила, а осмех јој је озаравао лице. „А ја јој говорим:
„Ноге су ми непокретне. Болесна сам. Па ипак ћу под Покров твој допузати“.“
А Мајка Божија само ћути и смешка се. Једаред, трпећи велике муке и болове, матушка се стаде тужити Богородици:
„Постадох твоја изабраница, али немам више снаге да носим бремена свију болесника и паћеника, свих пијаница и свих богоодступника“...
И зачу ове речи:
„Издржи још мало. Знам да си се много намучила, али још ниси испунила подвиг свој. Још те не могу узети к себи“.
Јуна 1989. године схимонахиња Макарија казиваше: „Сада ми се често јавља. Скоро сваки дан. Каже ми: „Сада ћу обилазити куће, како би се тише живело“.“ По сведочењу матушке Макарије, Царица Небеска посећује болеснике, страдалнике и све који ишту њену помоћ. Она често обилази наше градове и села. „Идем да обиђем куће: неке ћу записати за смрт, а које оставим живеће тише“.
Схимонахиња Макарија преношаше и друге речи Царице Небеске: „Земља руска никоме не сме бити продата. Мајка Божија то забрањује. Земљом се не сме трговати! Иако није освећена, ипак је ограђена. Мајка Божија говори: „Овде ја стражим“. Она чува Русију и нашу земљу никоме неће дати.
Могу ли се избројити све топле молитве које узношаше мати Макарија Господу и Царици Небеској за спасење земље руске. Када наступише зла и тешка времена, која су претила целокупној земљи, матушка се мољаше особито усрдно. Казивала је како је са душевним трепетом питала Владичицу:
„Шта ће бити са Русијом? Да ли ће опстати?“
„Русија је веома православна“, одговори Богородица. „Русија неће пропасти“.
Схимонахиња Макарија се удостојила најнепосреднијег општења са Царицом Небеском. Често су беседиле „очи у очи“. Владичица јој беше блиска попут рођене мајке. То је матушки давало снаге да истраје на свом подвигу. Много је пута Владичица матушки даривала утеху, радост и блаженство.

Из књиге „Сила се Божија у немоћи показује – Схимонахиња Макарија“

Завјештања великог Жупана српског Стефана Немање свом сину Светом Сави

Садржај:
1. Завјештање Земље
2. Завјештање Крви
3. Завјештање Гробова и Костију
4. Завјештање Неба и Звијезда
5. Завјештање Језика
6. Завјештање Цркава
7. Завјештање Државе
8. Завјештање Власти
9. Завјештање Књиге и Писма
10. Завјештање Пјесме и Свирке
11. Завјештање Имена Српских

1. ЗАВЈЕШТАЊЕ ЗЕМЉЕ
Врх стране

Народ који нема своју земљу не може се назвати народом.

Народ чини земља, чедо моје мило.

Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на сјевер и са сјевера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде.

Људске хорде које се још увијек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запосједну поља и шуме, ријеке и језера, мора и обале.

Србијом и сад проходе народи с једнога краја свијета на други. Авари и Хуни, Печенези и Кумани, и с њима читави дијелови других народа протутњали су овим земљама као страшне бујице. Али, чедо моје, те бујице никада нису постале ријеке. Иза њих су остајали само трагови разарања.

Рађали су се на једном крају свијета, а умирали на другом крају свијета. Они никада са истог извора нису воду пили. Никада нису заноћили гдје су дањивали. Никада нису зимовали гдје су љетовали.

Од земље у коју су залазили њихови су били само путеви. Поља и шуме, ријеке и планине, села и градови припадали су онима који су на њима живјели прије њиховог доласка и онима који су преживјели послије њиховог одласка.

Чедо моје, те хорде постају народ кад се на истој земљи почну рађати и умирати и кад на истој земљи почну сијати и садити па брати и жњети, а не само са туђе земље туђе плодове отимати.

Запиши то чедо моје, за памћење овоме народу којему су у судбини и крви путеви и сеобе.

Запиши, сине мој, земља, као и жена, припада ономе ко у њу сјеме оставља, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као жена, отети и понијети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати.

Народи који зађу у неку земљу да је опљачкају, попале и разруше нису њени господари. Ми смо давно ушли у ове земље да их настанимо, обрадимо и загосподаримо њима.

Чедо моје, стотине година смо већ ту, а још се у нама није смирио луталачки нагон. Има нас свуда. Кипи и прелива се овај народ и отиче на све стране као младо вино. Још нас не држи земља нити ми знамо држати њу. Бојим се понекада, чедо моје, расућемо се у друге, чврсте и стојеће народе, разлићемо се као вода низ планину у туђе ријеке и нестати у њима као да нас никада није било.

Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу.

Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.

Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.

Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа.

Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.

2. ЗАВЈЕШТАЊЕ КРВИ
Врх стране

И запамти, чедо моје, крв и крв чини народ.

Крв је вјечна.

Крв новорођеног дјетета стара је хиљаде година. Дјетешце је младо, а крв у њему је она стара крв која је протицала у жилама његових предака још прије хиљаде година.

Људи се рађају па нестају, а крв остаје. Она се претаче из једнога у другога човјека.

И моја крв, чедо моје мило, тече у твојим жилама. И да ти ниси наумио ићи кроз живот и вријеме не тјелесним и крвним струјама, него на духовним крилима, и твоја би крв потекла у твојој дјеци. Али ти имаш своја веља духовна чеда и она ће тебе носити у дубоке вијекове и далека времена.

Чедо моје мило, као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек.

Шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење.

Зато крв не припада човјеку него народу. И не лије се никад за једнога него за народ. И зато дође вријеме кад се не пита ко си и какав си, него чије си крви: или српске или угарске, или грчке или аварске. У то страшно вријеме кад замукну сви језици, крв проговори језиком свих предака. И не пита се ко си и какав си, него чије си крви собом заитио.

Чеда моја, по крви мојој и духу мојему, нека у вама никада не буде мрзости на туђу крв, некмоли на крв братску. Крв человјеческа је света и у свима нама тече из једног источника. Свима нам је од Бога дана и праоца нашега Адама.

Ничију крв не проливајте зато што је из туђега племена или народа. Али, чедо моје, љуто браните крв своју јер у њој јест крв предака наших.

Никоме не дајте да лије нашу крв зато што је српска.

Миром на рат идите и ратом мир чините.

Љубављу на љубав идите, али крвљу крв српску браните.

3. ЗАВЈЕШТАЊЕ ГРОБОВА И КОСТИЈУ
Врх стране

Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ.

Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља.

А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака.

Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.

Ни њиву не чини једна љетина, па ни народ не чини један нараштај.

Ливаду не чини један откос, нити може уништити једна косидба. што је за ливаду један откос, то је за народ једна битка или морија.

Народ ниче у таласима и пада у откосима смрти као трава, али опет прораста све гушће земљу и буја у новим нараштајима.

Запамти, чедо моје, наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине.

Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати.

4. ЗАВЈЕШТАЊЕ НЕБА И ЗВИЈЕЗДА
Врх стране

Има нешто што се на земљи не може, а човјек и народ не могу без тога, или ако могу, чедо моје, то нису људи нити је то народ.

Има нешто, чедо моје, што се на њиви не може узорати, у ковачници исковати, у шуми разлистати, ни у сну снити, ни језиком изрећи, ни мишљу досећи, ни мачем убити, ни у причи испричати.

Има нешто што се на земљи никако не може.

Али сваки човјек над својом главом има своје небо, и сваки народ над собом има своје небо. Тамо им је све што им није на земљи.

Тамо им је, чедо моје, баш оно што на њиви не расте, што се у ковачници не кује, у шуми не листа, у ватри не гори, у сну не снива, језиком не изговара, мишљу не досиже, мачем не убија, причом не прича.

Заиста, тамо им је све што није на земљи. Тамо је све то могуће. Али, чедо моје, не зна то свако и не виде то сви.

Може то само пророк и тајновидац, небознанац и звјездознанац, високовидац, дубоковидац и далековидац.

И може то небогледац и неботворац, неботеча и небоходац, и још небослов и небословац, па небољуб и небољубац, и опет небопловни небопловац и небородни небородац. Још ту дођу сви други небољубни и неболетни, небодарни и небопримни, небозвани и небојавни, и сви они духовњаци и чудаци, и јунаци и мудраци, и лудаци, мученици и сретници, неботворни чаробњаци, КОЈИ ЗНАЈУ И УМИЈУ ДА УЗНЕСУ ЗЕМЉУ ДО НЕБА, ВОЗНЕСУТ ЗЕМЉУ ДО НЕБЕС, И КОЈИ ИМАЈУ МОЋИ ДА СПУСТЕ НЕБО НА ЗЕМЉУ.

То су људи који знају да отварају небо. Горе је, чедо моје, све што овдје немамо. Горе је све што чекамо.

И запамти, чедо моје, да је човјеково тијело на земљи, а његова душа вије се небом. Тако и тијело народа борави на земљи, а душа народа обитава на небу.

Само народ који нема душу нема ни свога неба. Небо није празно. Бездан. Коме је небо празно, тај нема душе.

Зато ти кажем, чедо моје мило, нема народа док не задобије своје царство на земљи, ЦАРСТВОЕ ЗЕМАЉСКОЕ, и нема народа ако не задобије своје небо и своје царство небеско, ЦАРСТВИЕ НЕБЕСКОЕ.

Има људи који припадају само земљи. Ти земљаници одлазе у земљу.

А појаве се људи, или се роде, који одмах ЗНАЈУ ТВОРИТИ НЕБЕСКЕ СТВАРИ НА ЗЕМЉИ И ЗЕМАЉСКЕ СТВАРИ УЗДИЗАТИ ДО НЕБА. Они припадају небу. Ти небесници и звјездари одлазе у небо и међу звијезде. Колико их је тамо, треба погледати у ведру ноћ кад небо озвјезда.

Више их је тамо него на земљи.

Више их је у земљи него на земљи.

Зато ти кажем, чедо моје мило, не чине народ само они што живе на земљи, него и они у земљи и они у небу.

Народ увијек живи између својих гробова и небеса својих.

5. ЗАВЈЕШТАЊЕ ЈЕЗИКА
Врх стране

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнензнатнију ријеч свога језика.

Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.

Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратови него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.

И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето Bи их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.

6. ЗАВЈЕШТАЊЕ ЦРКАВА
Врх стране

Кад човјек зида кућу не зида је за себе, него за своју дјецу и унучад. Тако настаје породица и домаћинство.

Кад владар зида цркву, не зида је за себе, ни за своје синове, ни унучад, него за народ који ће је кроз вјекове походити. Тако се ствара држава.

Кућа је оно што остаје послије човјека.

Црква је оно што остаје послије владара.

Кућа остаје дјеци, црква народу.

А црква је чедо моје, велика корабља, лађа која плови према дубоким и далеким нама незнаним временима и људима. У који год вијек доплови, довешће и нас и показати нас нашим још нерођеним потомцима.

Сретан сам и миран, чедо моје што је сада моја Студеница, запловила према вјековима.

У општем потопу времена само су такве корабље, попут Нојеве лађе, кадре да нас спасе највећег од свих понора, од заборава. А ми ћемо, чедо моје, који саградисмо цркве, бити у њима времепловци на тим великим корабљама.

Аз Немања син Завиде и аз Стефан жупан вељи и аз Симеон монах плачем и жалим за оним дивним људима чији смо потомци а који нису могли на својим трошним грађевинама допловити до наших дана. Њихове колибе и бајте биле су трошније од њих самих и нису их могле донијети до наших дана. Њихове дивовске ликове назиремо само кроз нејасне обрисе приче и пјесме.

А ми смо узидани у своје цркве тврде грађе, кадре да одоле страшним ударима времена. Све сам камен и мрамор, најтврђе што постоји на свијету. Узидали смо себе у своје цркве, исписали своју вјеру и живописали своје ликове у њима.

Наши далеки потомци препознаће нас у Студеници Знаће ко смо и какви смо. И, чедо моје, биће поносни што нас имају, поуздано знам да хоће. Поносиће се што су племе немањићко.

Чедо моје, кад сам наумио да градим Студеницу, имао си само осам љета. Питао сам протомајстора колико му је потребно љета да сагради цркву.

- Седам – одговорио је кратко.

- Много је, протомајсторе!

- Ако ти је градим најмање седам љета, трајаће ти најмање седам вјекова.

- А за колико је, протомајсторе, људи могу разрушити?

- Људи за седам дана, вријеме за седам вјекова, велики жупане. Али ни послије седам дана, ни послије седам вјекова Студеница ти неће нестати јер ћу је градити тако да буде величанствена и прелијепа. Нагледао сам се, велики жупане, много љепших и величанственијих рушевина него што су грађевине које су тек завршене.

Ето, чедо моје, градите за данас, градите за сутра, али градите и за вјекове. Кад се гради за народ, онда то што се гради мора бити трајно и јако као сам народ.

7. ЗАВЈЕШТАЊЕ ДРЖАВЕ
Врх стране

Држава и народ нису исто.

Народ је старији од државе. Он је старији од свега.

Народ је трајнији од државе. Постоји прије државе и остаје послије ње.

Један народ може бити у више држава, и једна држава може имати више народа.

А сада, чуј ме, чедо моје, добро ме чуј. Један народ, једна држава, то је мој наум био и остаје, и ја вам га предајем у завјет свима, од сада па довијека.

Срби још немају своју државу, него су се расули по другим, туђим државама.

Славени су својим мноштвом притисли земљу од сјеверних до јужних мора. Могли су бити највеће царство на земљи и највећи народ под небом. Али они су били и остали још увијек само мноштво у туђим државама.

Свако се наше племе бије да створи своју државу. Велики славенски народ раситнио се у мале народе и још мање државице. А мала држава на свијету је исто што и мала риба у мору и служи да је велика прогута.

Шта су велике државе него велике рибе које су се нагутале малих.

Србија је, чедо моје, била премала држава у устима велике Византије. Увијек је вирила из утробе великих држава. Чим нас је која од тих грабљивица испустила или смо се сами ископрцали, одмах нас је друга зграбила.

А највећа нам је невоља била што би свако на свом бријегу и свако у својој долини од свога властелинства хотио правити своје царство. А ја сам, чедо моје, уз све то одлучио да створим државу свих Срба, и створио сам је. Нисам створио ни краљевство, ни царство. То вама остављам. Има нас Срба довољно и за краљевство и за царство. Ја сам створио велику жупанију пред којом су се заустављала и узмицала велика и мала царства и краљевства.

У мојој држави не може више свако село сањати да постане царевина. Сада, чедо моје, имамо своју државицу, потврђену властитом силом и златопечатним царским и краљевским повељама.

Чувајте је, ширите и јачајте. Имате гдје да је ширите и имате с ким да је јачате. Свуда око вас, у туђим државама, живе наши истокрвни и истојезични суплеменици.

Нас Срба више је изван државе него што нас је у нашој држави. То значи, чедо моје, да је ова моја држава, само почетак, начало. То је као кад почне порођај па се помоли само дјетиња главица.

Чедо моје, покрену се исконски напони и трудови у жени, и појави се главица, па дио по дио тијела. Тако се рађа човјек. РОЖДАЕТСЈА ЧЕЛОВЕК!

Покрену се исконски нагони многих нараштаја и племена исте крви и језика и почну се окупљати у једној држави. Тако се рађа народ. НАРОД РОЖДАЕТСЈА!

Ближи се крај, чедо моје, живота мојега, а ја могу објавити најрадоснију вијест: рађа се велико чедо моје Србија!

РОЖДАЕТСЈА СЕРБИЈА!

8. ЗАВЈЕШТАЊЕ ВЛАСТИ
Врх стране

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема...

У Србији је, чедо моје, боље бити просјак него цар.

Свуда је то тако. Умре цар, дође други, њега убије трећи, трећега свргне четврти, док петога не свргне шести и тако иде редом док је царева и царства.

Најгоре је кад нема ни царства ни цара, ни краљевства ни краља, ни власти ни владара, него само пуст и распуштен народ, какав је наш, спреман да свакога олако прихвати за цара и господара и да га још лакше збаци и одрече га се као губавца.

Просјаку се то не дешава.

Ја сам, чедо моје, имао срећу и несрећу да владам Србијом. Највише што сам могао постићи то је да будем велики жупан, мегалоиупанос, а то је често било, у суштини, бити само велики слуга великих царева.

Туђи цареви и краљеви не дадоше нам да оснујемо своје краљевство и царство. Највећа милост царева почињала је и завршавала се тиме да мени, великом жупану, дају да владам овим народом, с којим они сами не могу изићи на крај, јер нас никада не могу ни покорити ни признати нас за себи равне.

Треба им неко ко ће умјесто њих да се бакће са овим пустим и врлетним народом, да им купи војску за ратове, убире порезе и да их као велики непробојни живи зид чува од других народа на границама царства.

Док то чинимо, добри смо, можемо бити и велики жупани. Помислимо ли на себе и своју државу, ето их са великом војском да нас казне и покажу нам ко је господар а ко слуга у нашој рођеној земљи. А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. Испред своје војске шаљу гласнике да објаве како ће цар срушити великог жупана, а на његово мјесто поставити онога војсковођу српског или кнеза који му највише помогне.

Српски полкови прелазе тада, један по један, на страну цареву, а велики жупан бјежи са мало присталица у најдубље шуме и пећине, или тражи заштиту којег другог цара.

Српског владара не призна нико, ни цар ни краљ, ни папа ни патријарх, ни туђинац ни брат, па ни посљедњи опанчар. У Диоклитији је био баш један убоги опанчар Блаж. Ни тај сиромашни опанчар није ме признавао. Дојадило опанчару шило и опута па се одметне у шуме и на друмове и накупи доста дружине, све истих као он. Наумио Блаж опанчар да се окруни и завлада не само шумом и друмом него и цијелом државом.

Чедо моје, кад то науми опанчар, како неће кнез и војвода. На крају све је остајало како је и било, само је шило остало без опанчара, кнежевине без кнезова, а војске без својих војвода. Бог и сви свеци су ми помагали.

Чедо моје, шта је друго наша историја него непрекидно постављање и свргавање владара, безброј покушаја да се успостави власт и држава.

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема. Друго ми је име Стефан, онај који носи вијенац, Стефанос, овјенчани, а на моју главу није пао ни вијенац ни круна. Сада сам Симеон монах, а од свег имања остало ми ово оронуло тијело, а од власти гола душа. Сад ово тијело предајем земљи по којој је ходило, а душу своју гријешну препуштам теби, чедо моје, да је молитвама својим очистиш од гријехова пред судијом небеским.

9. ЗАВЈЕШТАЊЕ КЊИГЕ И ПИСМА
Врх стране

Народ који нема своје књиге и свога писма, својих књигописаца и својих књигољубаца не може се назвати народом.

Изговори, чедо моје, нашу највећу ријеч, изговори СРБ, па ми реци колико ти у ушима траје. Трен. Изговорена ријеч траје док се изговара, па нестаје као дах из груди који ју је произвео.

Само написана ријеч остаје.

Реци АЗ, БУКИ, ВЈЕДИ, ГЛАГОЛ, и све ће те ријечи одлетјети као птице у јату чим их изговориш. А напиши их на камену, дрвету, на кожи јелењој или на трошноме листу папируса и увијек ћеш их наћи ту гдје си их оставио.

Написана ријеч траје дуже од уста која су је изговорила, и грла из којег је довикнута, и ушију које су је чуле. Траје вјечно. Кад је за хиљаду година пронађу нијему на папиру или кожи, прозбориће. И ја сам, сине мој, видио и читао књиге староставне, писане прије хиљаду година. И сам читаш књиге изашле из глава које су давно постале прах или, су се одавно претвориле у шупље лобање.

Од нас ће, чедо моје, остати оно што буде записано у књизи.

Сада пипамо по мраку прошлости и тражимо у далекој историји нешто о нама Србима и не налазимо никаквог трага ни гласа о нама. Као да нас није било. А били смо и тада. Јер да нисмо били тада, не би нас било ни сада. И ми Срби смо Адамова дјеца. Било нас је, али нисмо записани. Само записани народи улазе у историју.

Кажем ти, мило моје, говорење је разговор са треном. Писање је разговор са вијековима, и ми морамо започети наш велики разговор са нашим потомцима у вијеке вјекова, ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ, сине мој. Слово је чудно сјеме. Писмена су најбоље зрње сјемено свакога народа. Клија са папира послије хиљаду година и расцвјетава се у глас и ријеч, у слику и причу, у мисао и чувство, и у давне срца откуцаје. Чедо моје мило, оно што народ не може мачем ни плугом, може књигом и писалом. Писало од суве трске или од лакога пера оставља дубље бразде од рала и мотике. Глагољати значи пролазити, а писати значи остајати. Народ који нема своје књигописце и књиговиједце нема своје повијести у прошлости ни живота у будућности. Ми смо понекад бивали записивани туђом руком у туђим књигама и туђим писмом. А перо у туђој руци, сине, опасније је од мача. Постаћемо народ кад се својом руком запишемо у својим књигама и својим језиком и писмом. Добар књижевник више вриједи него три љуте војводе и три велика града. Добар војвода може освојити сваки град, а други га може преотети. Књигу нико не може покорити, а многе земље и градове сачувала је књига међу својим тврдим корицама. Чедо моје, рука ти је вична и вјешта перу и хартији. Бог те је обдарио и одредио да нас ти први читко запишеш у књиге. Запиши нас у књигу народа на овоме свијету да се заувијек зна да смо били, да јесмо и да ће нас бити.

10. ЗАВЈЕШТАЊЕ ПЈЕСМЕ И СВИРКЕ
Врх стране

И пјесма, чедо моје, пјесма и свирка чине народ.

Свака птица својим гласом пјева. И сваки народ има свој глас и своју пјесму по којој се познаје.

Кад сретнеш странца, не питај никада ко је и одакле је. Пусти га да запјева или засвира и све ће ти се само казати. Одмах ћеш знати да ли је Бугарин или Грк, да ли је дошао из равне Унгарије или из прекоморских земаља. Ако му језик не можеш разазнати, његово пјевање и свирање увијек ћеш разумјети. Гусле и дипле, трубе и тамбуре, свирале и цитре говоре све језике свијета.

Али као што птица никад не изневјери свој пјев, тако ни ниједан народ не може пјевати туђим гласом и туђу пјесму. Шта би, чедо моје, било да славуј загракће, а ластавица запућпуриче? Не би то било природно нити Богу угодно. Нека увијек орао кликће, ћук ћуче, а сваки народ нека пјева своју пјесму својим гласом.

Није зло, чедо моје, чути и знати туђу пјесму. Зло је заборавити и не знати своју. Тешко ономе ко своју пјесму не пјева.

Чудо је пјесма, сине мој.

У малешној свирали, не већој од дјетињега прстића, можеш понијети цијелу Србију. Наши полкови, каравани и бродови носили су је од Хиспаније до Персије. У сред Цариграда, кад год сам хтио дознати има ли којег Србина на Базару, слао сам свирца да из мале свирале пусти нашу свирку. И, гле чуда, она је привлачила свакога Србина који се ту у туђини затекао. Препознали су своју пјесму у вашарској вреви и прилазили јој као омађијани.

КРИЛА БОГ НЕ ДАДЕ ЧЕЛОВЈЕКУ НО АНГЕЛУ. Умјесто крила Бог је човјеку дао пјесму да на њој ЛЕТЈЕТИ МОЖЕТ ЈАКО АНГЕЛ. Ако је ишта у човјеку анђеоско и божанско, онда је то пјесма.

Пјесма је бестјелесна као и душа човјекова. У пјесми душа народна обитава.

Тијело човјеково земљи тежи, а душа и пјесма небу у висине. Пјесма се уздиже изнад ТЈЕЛЕСНАГО СОСТАВА ЧЕЛОВЈЕЧЕСКАГО. Све што се обичном ријечју и причом не може исказати, стаје у пјесму и свирку. Зато се пјевање и свирање никада не може ријечима испричати. Пјесму можеш само чути и осјетити оним својим духовним честима из којих је и сама пјесма састављена. Попут прољетног вјетра пјесма лети високо над земљом и лебди над водама. Она је крилати дух и душа човјекова и народна.

Невидљиво треперење пјесме пролази кроз све зидове и бедеме. Тврђаве за њу не постоје. Пролази кроз кључаонице двери и окана затворених. Слушао сам пјесму како невидљива излази из тврдих тамница поред будних стражара. И сам сам је често из тамнице пуштао у слободу.

Чедо моје, Србија је тамо докле год допире наша пјесма и свирка. И запамти да је та ваздушаста струја пјесме из свирале најтврђа граница народа и државе. Тврђаве и градови од камена освајају се и руше и лако зарастају у траве и жбуње, куће и дворци се претварају у пепео. Једина неразрушива граница и тврђава народна је пјесма и свирка. Чујеш је, а не видиш је. Постоји, а невидљива је. Неопипљива је као душе. Мачевима је не можеш исјећи, стријелом је не можеш погодити, копљима је не можеш пробости. Огањ је не може сагорити, вода је не може потопити.

Зато љубите, чедо моје, своју пјесму и свирку као душу своју. И пазите добро да вам пред кућом никад не засвира туђа пјесма и заигра туђе коло.

11. ЗАВЈЕШТАЊЕ ИМЕНА СРПСКИХ
Врх стране

Чувајте, чедо моје, српска имена. И по њима се наш народ познаје међу другим народима. Имена наших отаца и матера, наше браће и сестара и наша рођена имена, Растко сине, света су колико и ова светачка која сада носимо.

Свештеници туђи, и грчки и латински, радо би нам туђинска имена понадијевали. Радо би нам затријели свако име српско и свако сјеме српско.

А шта би било кад би баш сви Срби себи света имена понадијевали?

Бојим се да онда више не би било Срба. А вјера наша није да уништи Србе, Србију и све што је српско, него да их укријепи. Прелијепа су српска имена.

Узми чедо моје, било какво српско име. Узми, ево, Добрашина. Па шта фали нашему Добрашину? Има у том имену, у Добрашину, много добра и нешто више од добра, јер да није тако, био би просто Добро. Тако и наше име Добрило, не значи само да је добар него и да друге добри и продобрава. Шта би ми, чедо моје без нашег Добре и Добраша, Добрашина и Добреше, Добрице и Добрихне, Добрила и Добромила, Добримира и Добринка, Добрише и Добривоја, Доброја и Доброје, Доброхвала и Доброљуба, Добромира и Доброње, Доброслава и Доброте? Народ који има толико доброте у својим именима може бити само Божији народ. Именима својим они чувају доброту, жуде за њом и проносе је свијетом. Не смијемо им одузимати ту доброту, у душу их дирати. У именима је душа народна.

Не кажем ја, чедо моје, да не ваља и нашем народу давати света имена. Ваља, али не свима и не силом. Полако и помало, као што се квасац и со у хљеб меће да хљеб набуја и буде укуснији. Ни хљеб у којему је превише соли и квасца није за јело.

Ми смо, чедо моје, отпочели велику војну за вјеру и за Србију. А у тој војни ми не смијемо добити вјеру и изгубити Србију.

Боже, шта чинимо? Одузимамо овоме народу његову стару вјеру, уништавамо њихова светилишта и старе богове. Забрањујемо њихове старе обреде и обичаје. Душу му преврћемо. Ево сад почели смо да му имена замјењујемо туђим иако светим именима. Боже, хоће ли ишта остати од овога народа? Хоће ли га бити кад све посвршавамо што смо наумили? Хоћемо ли иза себе оставити само пустош и рушевине? А рушити морамо, рушити и уништавати да бисмо могли стварати. О Боже, дај нам да што више створимо, а да што мање уништимо и срушимо.

Не дирајмо им у имена. Невина су им и прелијепа. Додајмо им покоје свето име и биће доста и Богу и народу. Зашто да им дајемо туђа и невољена имена, за која они не знају ко их је и зашто носио. Не одузимајмо им оно што им је најмилије и најљепше, што им је љубав смишљала и у имена стављала. У тим именима им је тајна живота, љубави и среће. Смислили су најљепша имена на свијету, прелијепа звуком и богата смислом. Било би одвећ тужно кад у овој земљи не би више било Држислава, Војислава и Владимира. Ко би нам државу стварао, државу бранио и државом владао? Шта ћемо добити кад нам просте чобанице и себарке постану Анастазије, Теодоре, Симониде, Веронике и Магдалене или неке друге светице и царице? Хоће ли бити боље од наших Милица, Даница, Цвијета или Танкосава? Колико радовања има у Радојки и Радовану, милине у Милинки и Милуну, славе у Славни и Славољубу, тишине у Тијани и Тихомиру? Бујне ли косе у Косари, миља ли у Миљани и Миљану, мириса у Љубици и Миомиру, душе у Душану и Душици. Златко и Злата златом нас позлаћују, Сребренка нас сребром сребрила. Ко би нас бранио да немамо толико Бранислава. Ко би од нас зло одгонио да нам није Злогоње. Биље не би се звало биљем да није Биљане. За благост не бисмо знали да није Блажа, Благоја и Блаженке. Ко би нам њежност чувао да није Грубе, Грубише и Грубана. Мир нам не би имао ко љубити да нам није Мирољуба и Мирослава. Најљепша пјесмарица могла би се испјевати од наших имена, у ниску би се као бисери могла овако низати наша имена! А шта ми чинимо?

Зато добро запамти, чедо моје мило: никада нећемо бити већи христјани ако мање будемо Срби.

Ја се дивим силној моћи нашега народа да све учини сличним себи, да све посрби. Видиш ли шта се дешава: ми бисмо да похришћанимо Србе, а они посрбе хришћанство. Ни један народ на свијету није само примио и добио хришћанство. Сваки народ и даје нешто хришћанству. И српски народ има шта да даје хришћанству. А кад му даде, хришћанство више не може да му буде туђе, него његово. И што му више даје, и што више од њега кроз своју душу прима, то овај народ све више постаје хришћански. Ја више волим посрбљеног хришћанина него христијанизираног Србина, јер је на свијету много хришћана, а један је Србин. Многи би са истока и са запада да нас кроз хришћанство посвоје и униште, а на нама је, чедо моје, да у хришћанству опстанемо и своји останемо. У том је смисао наше вјере.

Наша вјера јесте хришћанска, наше хришћанство је православно, а наше православље је српско. Тако је и тако ће се звати. То је моја вјера и моје ВЈЕРУЈУ. 

"Рече му Исус: Ја сам Пут, Истина и Живот; нико неће доћи к Оцу осим кроза Ме" (Јован 14:6)

"Господ постао човек, како веле Свети Оци, да би човека учинио богом. Он је Једини Бог по природи, а нама даје благодат, Божанске силе да ми постанемо слични Њему, да постанемо богови по благодати, како уче Свети Оци, како учи Православна Црква, насупрот свим ђаволијама педагошким, философским и научним. То је Еванђелска педагогика, Еванђелска философија, Еванђелска наука, права наука.

Не умишљам ја, браћо, ништа, ја не говорим легенде овде, бајке, ни басне, него говорим о најпотреснијем догађају који се догодио у нашем земаљском свету. Ја говорим о томе како је Бог постао човек! То је најважнији догађај у свима световима, за људски ум, за људско биће, најважнији за мене и за тебе лично. Постао човек, а у Њему, у Њему Човеку, Исусу из Назарета, гле, заиста - сав Бог.

Увек Он и само Он - чудесни Богочовек, Господ и Спаситељ наш Исус Христос, био је, јесте, и биће за свако људско биће - Пут, Истина и Живот."

 

Свети Јустин Ћелијски

 

"Истина је Исус Христос, Богочовек; заблуда је одбацивати ову Истину, што је заправо човекова жеља да буде као Бог. Сви они који нису са Њим, против Њега су, јер Он је Истина, Истина свега што постоји, Истина и нашег најдубљег бића, и ко год то одбацује, тај одбацује све. Равнодушност је заблуда и грешка; равнодушан човек је изабрао - не прихватити Га..."

 

Блажени Серафим Роуз