Јеванђеље о опраштању - Оче, опрости им, јер не знају шта раде! - СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

http://youtu.be/RceHdXlDXRE

Јеванђеље о опраштању

Матеј 18, 23-35. Зач. 77.

Када је Господ Исус Христос умирао на Крсту, Он се и у самртним мукама трудио, да буде од користи људима. Не мислећи о себи него о људима, Он је издишући изрекао једну од највећих поука, коју је уопште дао човечјем роду. То је поука о опраштању. Оче, опрости им, јер не знају шта раде! Никад ни са једног губилишта није се до тада чула таква реч. Напротив, они који су до тада гинули на губилиштима, били прави или криви, призивали су богове и људе на освету. "Освети ме", то је реч, која се до Христа најчешће чула на губилиштима, па на жалост и данас чује међу многим племенима, чак и оним која се крсте светим Крстом Христивим. А Христос при последњем даху опрашта Својим ругатељима и мучитељима и убицама, моли Свога Оца небеског, да им и Он опрости, и још по врх тога налази извињење за њих - не знају, вели, шта раде! Зашто баш ову поуку о опраштању да понови Господ на Крсту? Од безброј других поука, које је Он на земљи дао људима, зашто изабра баш ову поуку, а не неку другу, да изрекне Својим божанским устима на крају, баш на самоме крају? Несумњиво зато, што је нарочито хтео, да се ова поука запамти и испуни. У незаслужним мукама на Крсту, величанствен над сваким величанством света и узвишен над царевима и судијама земним, над мудрацима и учитељима, над богатим и сиромашним, над друштвеним реформаторима и бунџијама, Господ Исус је примером опраштања запечатио Своје Јеванђеље. Да покаже тиме, да без опраштања нити цареви могу царовати, ни судије судити, ни мудраци мудровати, ни учитељи учити, ни богаташи и сиромаси живети животом човечанским а не скотским, ни плахи реформатори и бунџије што корисно учинити. А пре свега и после свега да покаже, да без опраштања људи не могу Његово Јеванђеље ни разумети нити - још мање - испунити. С речима о покајању Господ је почео Своју науку, а с речима праштања завршио је. Покајање је семе, опраштање је плод. Никакву хвалу нема семе, које не доноси плода. Никакво покајање нема вредности без опраштања. Шта би било друштво људи без опраштања? Један зверињак усред природног зверињака. Шта би били сви закони људски на земљи до неподношљиви ланци, да их не блажи опраштање? Зар би се без опраштања могла мајка назвати мајком, и брат братом, и пријатељ пријатељем, и хришћанин хришћанином? Не: опраштање чини главни садржај свих ових назвања. Да не постоје речи: опрости ми! и: нека ти је просто! људски живот би био савршено неподношљив. Нема те мудрости на земљи, која би могла засновати ред и утврдити мир међу људима без примене опраштања. Нити има те школе и тога васпитања, које би могло створити људе великодушним и племенитим без вежбања у опраштању. Шта помаже човеку сва његова светска ученост, ако он није у стању опростити своме ближњем једну увредљиву реч, или један увредљив поглед? Ништа. И шта помаже човеку сто ока зејтина пред олтаром, ако свака ока није сведок бар једне опроштене увреде? Ништа. О, кад би ми знали, колико се нама прећутно опрашта сваки дан и сваки час не само од стране Бога, него и од стране људи, и ми. би са стидом пожурили, да другима опростимо! Колико нехатних, увредљивих речи ми избацимо, на које се одговори ћутањем; колико јаросних погледа; колико неприличних покрета; па чак и недозвољених дела! И људи прелазе преко тога, не враћајући нам око за око, и зуб за зуб. А шта тек да кажемо о опраштању Божјем? За ово је недовољна свака људска реч. Реч боговска потребна је, да опише неизмериву дубину Божјег милосрђа и Божјег опраштања. Такву реч исказује нам данашње јеванђеље. Ко би други на небу и на земљи и могао исказати и описати оно што је Богу, осим јединога Господа Исуса, превечнога Сина Божјега? Нико не зна оца до син, и ако коме син хоће казати (Мат. 11, 27). Безмерно праштање Божје Господ Исус изразио је причом о великом дужнику. За ову Му је дао повода апостол Петар, који Га је упитао, колико пута треба опростити увреде брату своме, да ли до седам пута? На ово је Господ одговорио знаменитом речју: не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет. Упоредите и ова два исказа, и видећете разлику између човека и Бога. Петар је мислио да је додирнуо врхунац милости, када је рекао до седам пута. Господ Исус одговара - до седам пута седамдесет! И као да Му се учинила и та мера недовољна, Господ, да би јаснији био, испричао је следећу причу:Царство је небеско као човек цар, који намисли, да се обрачуна са својим слугама. Небеско царство не да се речима исказати нити бојама описати; оно се само да уподобити донекле ономе што се догађа у овоме свету. Господ говори у причама зато, што је мучно друкчије изразити оно што није од овога света. Овај свет је помрачен и унакажен грехом, но он ипак није сасвим изгубио сличност са оним стварним светом. Овај свет није дупликат онога света - далеко од тога - него само бледа слика и сен онога. Отуда се и могу правити уподобљења између та два света, као између ствари и њене сенке. Зашто Господ каже човек цар, а не просто цар? Прво зато, да истакне звање човека над звањем цара: већа је част бити човек него бити цар. Управо човек значи право достојанство, а цар значи службу. Друго зато, да покаже доброга цара. Тако Господ говори и о човеку домаћину, човеку трговцу, као и о човеку цару, све са истом намером: да истакне доброга домаћина, доброга трговца, као и доброга цара. Говорећи о судији, који се Бога не бојаше и људи не стиђаше (Лк. 18, 2), Господ не каже: човек судија, него просто један судија. Из овога видите, да кад Господ каже човек цар, Он тиме хоће да каже - добар цар. Неки добар цар, дакле, намисли да се обрачуна са својим слугама. Слуге његове дужници су његови; јер прави цар не задужује се код својих слугу него слуге код њега. Обрачунавајући се са својим слугама доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата. Један талант износио је око 240 златних лира, или око 500 дуката; десет хиљада таланата износило је близу два и по милиона златних лира, или око пет милиона дуката. Дуг је овај огроман и за једну државу, а камоли за једнога човека. Но шта је то? Још је већи број наших греха пред Богом, наших дуговања Богу. Говорећи о дуговању слуге цару Господ мисли о нашем дуговању Богу. Зато и употребљује овако огромне, на први поглед невероватне, бројеве, који, наравно, нимало нису невероватни кад се срачунају греси свакога од смртних људи. Па како немаше чим платити, заповеди господар његов да продаду њега, и жену његову, и децу, и све што има, и да му се плати. У то време по законима, како римским тако и јеврејским (II. Цар. 4, 1; II. Мојс. 21, 2; III. Мојс. 25, 39), осиромашели дужник могао се продати у ропство, заједно са фамилијом својом. Једна удова жена вапијаше пророку Јелисију: слуга твој, муж мој, умре, - па сада дође поверилац да ми узме два сина у робље (II. Цар. 4, 1). Оно, дакле, што наређује цар да се учини са његовим слугом дужником, наређује по праву и закону. Унутрашњи смисао ове цареве заповести јесте, да онда када наши греси превазиђу сваку меру, Бог нас лишава свију дарова Духа Светога, који чине човека човеком. Да продаду дужника значи, да се грешник лишава своје богодане личности; и његову жену - значи, да се лишава дара љубави и милости; и његову децу - значи да се лишава моћи стварања ма каквог добра. И да му се плати - значи, да се сви богодани дарови од злог човека враћају поново Богу, као сопственику и источнику сваког добра. Мир ће се ваш к вама вратити из куће недостојне мира, рекао је Господ Својим ученицима (Мат. 10, 13).Онда слуга паде, клањаше му се и рече: Господару, причекај ме, и све ћу ти платити. А господар се сажали на тог слугу, пусти га и дуг му опрости. Каква тренутна промена, и како јевтин откуп, и како безмерна милост! Опаки слуга, који је нагомилао толики дуг на себе, није се имао на кога обзирати, ни лево ни десно. Нико му у свету није могао помоћи, осим опет његова господара, повериоца. Он је стајао између господара и слугу. Слуге му не смеју помоћи мимо воље господареве. Једини, дакле, онај који га суди може га и помиловати. И он учини оно што је једино било и могуће и разумно учинити - паде пред ноге господареве и замоли га за милост. Он није молио за опроштај дуга - он на то није смео ни помислити - него за причек: причекај ме, и све ћу ти платити. А човек цар - прави човек и прави цар - пусти Га и дуг му опрости. Даде му, дакле, двојну слободу: слободу од ропства и слободу од дуга. Није ли ово прави царски дар? Овако не поступају цареви земаљски.Оволику неочекивану милост може учинити само Цар небески. И Он то чини, и то чини често. Кадгод се један грешник освести и покаје, Цар небески је готов да опрости десет хиљада товара греха, и да грешнику поврати све одузете дарове. Не само што нико не може достићи милосрђе Божје, него га нико не може ни описати. Расућу као облак преступе твоје, и грехе твоје као маглу, врати се к мени! говори Господ (Ис. 44, 22). Ко се врати Господу с искреним покајањем, томе Господ опрашта све, и поново му даје још један рок, још један мегдан, да види, хоће ли уз Господа стајати или ће Господа издати. Цар Језекија разболе се на смрт, и плачући окрете се лицем к зиду и помоли се Богу да му продужи живот, и Бог му продужи живот још за петнаест година. Зато слављаше Језекија Бога говорећи: теби би мило да извучеш душу моју из јаме погибли, јер си бацио за леђа своја све грехе моје (Ис. 38, 17). Тако је слично било и са презадуженим слугом. Он је молио свога Господара, да га овај само причека са дугом, и господар му је опростио сав дуг, дао му слободу, и сад стао да чека, да види не како ће му слуга вратити стари дуг, него како ће му се одужити за ово ново доброчинство. А ево, како му се слуга убрзо одужи:А кад изиђе слуга тај, нађе једнога од својих другара, који му беше дужан сто гроша, и ухвативши га давлмше говорећи: врати ми што си дужан. Опроштен и ослобођен од свога господара, слуга срета другог слугу, свога дужника, према коме се сад он ставља у положај господара. Но кад се од слуге направи господар, погледајте какав је грозан господар! Док се човек цар понашао према своме дужнику ваистину и човечански и царски, дотле се тај исти дужник, кога је милост царска спасла од погибељи, понаша сада према своме дужнику горе од дивље звери; и то још за какав дуг! За сто гроша! Њему је човек цар опростио пет милиона златних дуката, а он за сто гроша хвата и дави свога дужника, и баца га у тамницу док не плати дуг! Ово се више не обрачунава човек цар са својим слугама, него слуга са слугом. И слуга поверилац хвата за гушу слугу дужника, и дави га, и тражи, да му одмах врати што му је дужан.Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: причекај ме, и све ћу ти платити. Иста сцена као и мало час, када је онај опаки слуга био на коленима пред господарем. И он је пао пред ноге господара, и он је молио говорећи: причекај ме, и све ћу ти платити. И човек цар се сажалио, и опростио му десет хиљада таланата. А он се не сажали над својим дужником, који му дуговаше само сто гроша. Он се не хте смиловати, ни сажалити, ни опростити, него га одведе и баци у тамницу док не плати дуга. Тако слуга поверилац поступи са слугом дужником. Тако човек поступа са човеком. А такво поступање човека према човеку и окреће Божју милост на правду. Кад год човек проигра милост Божју, постиже га правда Божја. А правда после проигране милости је страшна. Не варајте се, говори апостол, Бог се не да наругати; јер што човек посеје оно ће и пожњети (Гал. 6, 7). У самој ствари ми се ругамо Богу, кад од Њега примамо милост а делимо око себе немилост. У самој ствари ми се подсмевамо Богу кад клечећи измолимо од Њега опроштај за своје безбројне грехе, а одмах потом бацамо у тамницу свога брата за један једини грех према нама. Не варајмо се, ваистину Бог се не да наругати, Бог се не да исмејати, Бог се не да изиграти. Ми никад нисмо далеко од Његове руке, како од оне која милује, тако и од оне која кажњава. А страшно је пасти у руке Бога живога (Јевр. 10, 31). А како је то страшно, показује се даље овом самом причом Христовом:Видевши пак другари његови шта се догоди, жао им би врло, и отишавши казаше господару своме све што се догоди. Ко су ти другари, који видеше и којима жао би врло? То су милостиви људи, који по духовном разуму познаше шта Бог учини ономе злом слузи, а својим очима пак видеше неподношљиву пакост злога слуге, па завапише Богу. Но то се може односити и на ангеле, који се могу назвати друговима људи по томе, што су и једни и други позвани на службу Богу, као и по томе што ће, по речима самога Спаситеља, они који се удостоје онога света бити као ангели (Лк. 20, 36). Наравно, да ни милостиви људи ни ангели не морају саопштавати Богу, шта се догодило у свету, да би тобож Бог дознао, пошто је Свевишњи Бог свезнајући и свевидећи, и пошто и један и други све што виде и све што разумеју, виде и разумеју помоћу Бога. Па зашто се онда каже, да слуге видеше шта уради њихов немилосрдни другар и казаше своме господару? Зато да се покаже болећивост и сажаљивост добрих људи и ангела. Зато што је то воља самога Бога, да се сви Његови верни радују добру а жалосте од зла. Ожалошћене слуге Божје, дакле, дођоше и саопштише Господару све што се догоди.Тада га дозва господар његов, и рече му: зли слуго, сав дуг онај опростих теби, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара као и ја на те што се смиловах? Човек цар неће да казни опаког слугу пре него му каже његов злочин. Тако ће поступити Господ и на Страшном Суду; окренуће се онима с десне стране, позваће их у вечно блаженство и објасниће им, како су они заслужили то блаженство; па ће се онда окренути онима с леве стране, отераће их у вечну муку и објасниће им, како су они заслужили ту муку. Господ хоће, да свак зна зашто прима награду или казну, те да нико не сматра, да му је од Бога неправда учињена. Прво Бог назива слугу злим, и тиме га заувек одлучује од Себе. Јер зло са добром нема никакве заједнице. Одмах затим долази и јасно образложење, зашто Бог грешника назива злим: сав дуг онај простих теби. Бог не улази у појединости. Он не каже: ја теби опростих десет хиљада таланата, а ти не хте опростити своме другару ни сто гроша, - него просто вели: сав дуг онај, да би тиме побудио грешника, да сам мисли о величини тога дуга. Даље Господар објашњава, и шта Га је побудило, да опрости дужнику онолики дуг - јер си ме молио. И овде Господар не улази у појединости, прећуткујући оно што је претходило молби, наиме: падање на колена и клањање. Ово двоје изражава покајање, а покајање претходи молитви. Молитва без покајања не помаже ништа. Но чим је молитва скопчана с покајањем она бива од Бога услишена. Презадужени слуга је показао уистини, најпре покајање, па је онда замолио Господара, да га причека. Зато је молба његова била одмах услишена, и Господар му је учинио више него што је он захтевао - опростио му је сав дуг. Даље му Господар показује његов злочин према другару, и то у упитном облику. Зашто у упитном облику? Зашто му не каже: ја се теби смиловах, а ти се не смилова своме другару - него му говори: није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? Зато, да би кривац сам увидео, да нема шта одговорити. Зато, да би га господар привео у ужас ћутања, дајући му прилику да каже ако може што казати у своју одбрану. У таквом упитном облику одговорио је Господ Исус ономе момку поглавара свештеничког, који му је први ударио шамар по образу, и упитао: зар тако одговараш поглавару свештеничком? А Господ одговори: ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш? (Јов. 18. 22-23): Овакав одговор Христов морао је привести момка у ужас ћутања. Овакав одговор значи усијано угљевље просуто и на главу и под ноге. Такав начин излагања нечије кривице употребљује и човек цар у данашњој јеванђелској причи - није ли требало да се и ти смилујеш? Настао је ужас ћутања... А после тога дошао је ужас осуде. И разгневи се господар његов, и предаде га мучитељима, док не плати сав дуг свој. Кад се милост Божја обрати у правосуђе Божје, онда је Бог страшан. Блажени Давид говори Богу: Ти си страшан, и ко ће се одржати пред лицем твојим кад се разгневиш (Пс. 75, 7)? А видовити Исаија опет: гле, име Господње иде издалека, гнев Његов гори (Ис. 30, 27)! Тим огњеним гневом разгневи се, дакле, човек цар на немилосрднога слугу, и предаде га мучитељима, то јест злим дусима. Јер зли дуси су прави мучитељи људи. Коме би се иначе предао онај, ко је због немилосрђа отпао од Бога, и кога је сам Бог назвао злим, - коме ако не главним носиоцима зла, ђаволима? Зашто се каже: док не плати сав дуг свој? Зато да се покаже, да је предат на вечно мучење. Јер пре свега немисливо је, да се дужник са толиким дугом може икада одужити; а друго што овакву коначну осуду Бог не изриче над човеком у овом животу него тек после смрти, када нема ни покајања нити икакве могућности отплате грехова, учињених на земљи.Тако ће и отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих прегрешења њихова. Ово је закључак приче, и ово је њен главни смисао. У овим речима нема никакве двосмислице нити резерве. Онако како ми поступамо према брату своме, поступиће и Бог према нама. Ово нам је објавио Господ Исус, код кога нема незнања ни погрешке. Христос не каже овом приликом отац ваш него отац мој небески, јер тиме хоће да каже, да ако не опраштамо грехе браћи својој ми губимо право да Бога називамо оцем својим. И још наглашава Господ начин опраштања - од срца својих. И човек цар опростио је презадуженом слузи од срца свога, јер се каже: господар се сажали, а сажаљење долази са срца. Ако, дакле, не опростимо брату своме, и ако не опростимо од срца, са сажаљењем и љубављу, с нама ће Бог, Творац и нас и наше браће, поступити онако исто као човек цар са немилосрдним слугом. То јест, и ми ћемо бити предати мучитељима, бесовима, који ће нас мучити вечно у царству мрака, где је непрестани плач и шкргут зуба. А да није овако, зар би нам Господ Исус то рекао? А Он је то рекао не само поводом ове приче о немилосрдном слузи него и у више других прилика. Каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Мат. 7, 2). Није ли и ово истоветна та поука, без двосмислености и без резерве? Па онда, није ли Господ ту истоветну поуку ставио чак и у главну молитву, коју нам је предао, у молитву Господњу: и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим? Овим страшним речима, ми сваки дан, кад год читамо Оче наш, тако рећи, обнављамо уговор с Богом, молећи га да Он поступи с нама онако како ми поступамо са својим ближњим; да нам опрости онако како ми опраштамо; да покаже милости према нама онолико колико ми показујемо милости према дужницима својим. Како лако обавезу дајемо Богу, а како страховиту одговорност примамо на себе! Лако је Богу опростити нама онолико колико ми опраштамо другима; лако је Њему опростити свакоме од нас и дуг од десет хиљада таланата; о кад би ми с таквом божанском лакоћом хтели опростити дуг своме брату од сто гроша! Верујте, ма колики да је дуг човека према човеку, ма колики да је грех брата према брату и другара према другару, он не износи више од сто гроша према преголемом дугу, који сваки од нас дугује Богу. Сви смо ми без изузетка велики дужници Божји. И кад год помислимо да гонимо свога другара на суд због дуга, треба да се сетимо , да ми неизмерно више дугујемо Богу, који нас још причекује, још одлаже наплату, још трпи и опрашта. Ах, треба да се сетимо, да каквом мером меримо, онаквом ће се и нама мерити! И поврх свега треба, да се сетимо последњих речи Христових, које је изрекао издишући на Крсту: Оче, опрости им\ Ко има и мало неспаљене савести, тај ће се застидети од таквих сећања, и клонуће његова гонитељска рука против малих дужника његових. Пожуримо се, браћо, да опростимо свима грехе и увреде, да би и нама Бог опростио безбројне грехе и увреде наше. Пожуримо се, док смрт није закуцала на врата и викнула: доцкан! Иза врата смрти нити ћемо ми моћи више опраштати, нити ће се нама опростити. Слава нека је Божјој милости и Божјој правди. Слава и хвала божанскоме Учитељу и Господу нашем Исусу Христу, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици Једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

STARAC JEFREM (FILOTEJSKI I ARIZONSKI) OČINSKE POUKE

O POSLUŠANjU, NEPOSLUŠNOSTI I ODSECANjU SAMOVOLjE

1. Uvek se molim dobrom Bogu da koračate istinskim putem monaškog života. Ne zaboravljajte s kakvim neprijateljem vodimo rat i bitku, jer ne bi trebalo da površno tragate za spasenjem. Prisiljavajte same sebe. Razmišljajte o razlozima zbog kojih ste se zamonašili. Napustili smo roditelje, braću, sestre... Međutim, ako ne napustimo i svoju volju, ako ne budemo poslušni, ako ne odsečemo samovolju, nećemo naći milost kad naše duše izađu na sud. Razmišljajte o večnim kaznama, ali ne zaboravljajte raj, jer ćemo zaslužiti jedno od ovo dvoje.

Hristos je radi nas nedostojnih pokazao savršeno poslušanje Nebeskom Ocu, kao što je bio savršeno poslušan i Svojoj Majci po telu, našoj Presvetoj Bogorodici i Josifu Zaručniku. Koliko bismo tek mi, zbog svojih grehova, morali da odsecamo samovolju i da budemo poslušni svom duhovnom ocu!

Kao plod svoje pobožnosti, mučenici će pokazati svoje mučeništvo, ispovednici svoje sveto ispovedanje, sveti jerarsi njihov trud protiv jeretika, a prepodobni svoju podvižničku borbu. Šta ćemo mi pokazati, a najpre ja sam? Međutim, ako smo poslušni i ako odsecamo svoju volju, i mi ćemo doneti plodove. I mi ćemo nešto prineti kao žrtvu, tako da nećemo otići praznih ruku kao lenji sluga.

2. Obratite pažnju na svoju poslušnost. Ako se dobro na njoj potrudite, kroz nju ćete zadobiti život večni. Ako to ne učinite, vaš kraj će biti paklene muke. Prema tome, probudite se iz zaboravnosti i lenjosti. Vreme je da se probudimo iz sna nemara, jep nam je kraj života nepoznat. Kad ćemo se probuditi? Kad arhanđeo dođe da uzme naše duše? Buđenje je tada beskorisno! Budućnost je vreme za vence, a sadašnjost za podvig, trud i borbu.

Prisilite same sebe, izgovarajte molitvu, prekinite praznoslovlje, zatvorite usta za osudu, postavite kapije i katance za nepotrebne reči. Vreme prolazi i ne vraća se, i teško nama ako nam vreme prođe bez duhovne koristi. Zbog toga vam i pišem, o tome bi trebalo da razmišljate, to bi trebalo da radite. Bog ljubavi neka bude sa vama i neka vas Presveta Bogorodica ukrepi i prosvetli i učini revnosnima u borbi.

3. Budi poslušan, bez oklevanja odagnaj pomisli, budi poslednji ako želiš da budeš prvi.

Kad si neposlušan duhovnom ocu i kad ga unesrećuješ, time žalostiš i Boga.

Naš Hristos nam je delima pokazao veličinu svetog poslušanja, jer je Sebe žrtvovao zbog poslušnosti Ocu. Zato mu darova Ime koje je iznad svakog imena (Filiplj. 2;9). I zaista, ko god je pokazao savršeno poslušanje udostojiće se da dobije veliko ime na nebesima, ime usinovljenja, koje će čak i angeli poštovati, udostojiće se udvostručenog venca u višnjoj slavi.

Sveti Palamon je rekao: "Onaj ko se potpuno potčinio, nema potrebe da obraća pažnju na Hristove zapovesti." Zašto? Zato što je kroz savršeno poslušanje već ispunio sve Hristove zapovesti, tako da nema potrebe da ih ispunjava ako ih je već izvršio.

Poslušanje u svojim nedrima nosi istinsko smirenje, a gde god je smirenje, tamo je i miomiris Hristov, blagouhanje Božije.

4. Kaže se da je najzakonitija borba ona koja kao pokretačku snagu ima apsolutno poslušanje, koje sveti Oci nazivaju neljubopitljivim i slepim. Ta borba je najsigurnija i najsavršenija, jer poslušanje uključuje smirenje, a gde god je smirenje, tamo je zakonitost i sigurnost.

Prigrli savršeno poslušanje i smirenje, čedo moje, i onda ćeš pouzdano znati da se zakonito podvizavaš. Poslušanje ne podrazumeva da samo izvršiš određeni zadatak, nego prevashodno da se spremno potčiniš savetu koji ti daje starac, odnosno, da se potčiniš svemu što ti on savetuje u pogledu duhovne borbe. Ne prihvataj se nikakvog podviga bez starčevog znanja. U starini su učenici svom starcu govorili čak i koliko su čaša vode popili. Starac je znao sve da učenici ne bi bili prelešćeni i ostali bez nagrade za sav svoj trud.

5. Šta je blaženije od poslušanja po Bogu? Koji je duhovni tok sigurniji od ovoga? Prema tome, radosno pohitaj da bi zadobio nepropadljivi venac poslušanja. Njome će Načalnik uzvišenog poslušanja, Isus, ukrasiti glavu svakog poslušnika koji se podvizavao. Budite poslušni starcu kao Samom Gospodu.

Primoravajte se u duhovnim stvarima, a prevashodno u poslušanju, koje je ukras učenika. Poslušnik (učenik) bez poslušanja je neplodna utroba, ali kada se ukrasi poslušanjem i odsecanjem svake samovolje upodobljava se plodnoj utrobi.

Poslušnik će imati tu prednost da posredstvom svog starca lako otkrije šta je volja Božija. O, kako je to velika prednost! Ostali ljudi lutaju i pitaju se: "Da li da učinim ovo ili ono?" Oni doslovno pate, bivaju neodlučni i gube vreme. Zahvaljujući našoj oskudnoj molitvi, u današnje vreme retko možemo pouzdano otkriti šta je volja Božija. Zbog toga stalno doživljavamo brodolome. Prema tome, čeda moja, budući da je ljubav Božija bila toliko milosrdna prema vama da bez napora možete otkriti Njegovu volju, s verom i poverenjem pohitajte ka poslušanju i tako će vam se neprestano otkrivati volja Božija, koja je večni život i blaženi počinak duša.

Neprestano, i danju i noću, slušam ispovesti ljudi. Šta sve neću čuti, i šta sve neću naučiti! Problemi bez kraja i bez rešenja. A ja znam kakva se pobeda može izvojevati posredstvom poslušanja i poverenja u rukovoditelja, i kakve oluje i brodolome trpe oni koji se usled svog egoizma oslanjaju na same sebe. Rezultat svega toga je da bivaju prelašćeni usled svoje nadmenosti, da prelaze iz tame u tamu i iz manjih grešaka u veće.

6. O, hiljadu puta blagosloveno poslušanje, kakva se veličina u tebi skriva! Svako, ko te zavoleo, obogatio se tvojom krasotom, postao mladenac u Hristu i smirio se kao dete. Zbog toga će radosno ući u Carstvo Nebesko, baš kao što je Gospod rekao:Ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko (Mt. 18;3).

Za detence je uglavnom karakteristična prostodušnost, nezlobivost i poslušnost njegovoj majčici. Prema tome, poslušanje će nas učiniti duhovnim mladencima, tj. mladencima za zlo, ali bogatima u mudroljublju Božijem.

7. Čedo moje, verno me sledi i ne plaši se. Sačuvaj poslušanje, posebno duhovno. Onaj ko ima poslušanje ima i život večni, jer se u savršenom poslušanju sadrže sve vrline, a posebno oslobođenost duše od odgovornosti.

Čedo moje, svojim samopožrtvovanjem i revnošću poslušnik mora pokazati savršeno poslušanje svom starcu, kao da pred sobom vidi Hrista.

Budi obazriv, čedo moje, da tvoje poslušanje bude iskreno i potpuno. Omrzni samovolju koja znači smrt tvoje besmrtne duše. Kao primer uzmi prvostvorene (Adama i Evu): oni su bili neposlušni Božijoj volji i pretrpeli su kaznu izgnanstva. Ne suprotstavljaj se starcu. Pomisli da je on predstavnik božanske volje. Svaki prestup i neposlušnost kažnjavaju se saglasno veličini greha.

Poslušnik je dužan da se čvrsto drži svoga mesta, tako da ne može biti pomeren. On mora biti poslušan ma gde da je postavljen, čak i kad bi umro ispunjavajući svoju dužnost. To se naziva poslušanjem do smrti, i to do smrti na krstu.

8. Ljubljena moja u Hristu čeda, neka blagodat našeg Hrista bude sa vama i neka vas u mom odsustvu čuvaju svete molitve mog svetog oca Josifa, jer se za dobrog poslušnika nikada ne prekida duhovno jedinstvo u Hristu sa njegovim starcem.

Voljena moja čeda, vi moju dušu ispunjavate miomirisom, jer se sećate reči koje sam vam izgovorio dok sam bio sa vama. Sećajući se mojih reči i pridržavajući ih se, vi se nalazite u duhovnom poslušanju koje je najbolja vrsta poslušanja. Onaj ko poseduje takvo poslušanje upodobljuje se Hristu Isusu, jer je Hristos bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu, dok ga Bog nije uzdigao i dao Mu ime Isus (v. Filiplj. 2;89), a od imena Isusovog drhte i strepe sve sile tame.

Onaj ko poseduje poslušanje još u ovom životu obitava u životu Duha koji će se nastaviti čak i posle njegove smrti, u vekove vekova.

Pomislimo da nismo mi raspeti za našeg Gospoda Spasitelja, nego da je On zbog nas, nedonoščadi, pretrpeo Krst, Krst poslušanja radi.

Ljubite osvećeno poslušanje, koje će učiniti da svako ko ga poseduje postane mladenac u Hristu, da se nahrani čistim mlekom blagodati i da se udostoji blaženstva: Ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo nebesko (Mt. 18;3). Da, dobar i smiren poslušnik udostojiće se da, kao čedo Hristovo, prebiva u nebeskim obitavalištima našeg nebeskog Oca, kao naslednik Božiji i sanaslednik Hristov (v. Rim .8;17).

9.Ne postoji bolji put od poslušanja, jer onom, ko ga ljubi, daruje sreću, počinak, oslobađanje od odgovornosti (od svojevoljnosti, prim. izd), oproštaj i mnoštvo drugih dobrih stvari, ali prvo i najpre zaštitu od zamki sataninih, budući da ga pouzdano rukovodi opit njegovog duhovnog oca, tako da bez mnogo smetnji korača putem duhovnog života.

10. Svi poslušnici koji odseku samovolju i u svemu udovolje svom starcu smatraju se dobrovoljnim mučenicima, iako nisu podneli razna telesna mučenja. Većina mučenika okončala je život nakon kratkotrajnog mučeničkog stradanja, dok se mučeništvo monaškog poslušanja sprovodi čitavog života i zbog toga se smatra mučeništvom savesti. Iz tog razloga, preklinjem vas da obratite pažnju na poslušanje. Vaše poslušanje se, posredstvom vašeg starca, prenosi i na Boga.

Šta će nam koristiti ako napustimo svet i svoje rođake, a ipak ne ispunimo sve što smo obećali Bogu? Da li smo nekom čoveku obećali da ćemo živeti po Bogu? Kakav ćemo odgovor ponuditi? Prema tome, svim srcem koračajmo putem apsolutnog poslušanja i naše duše će zadobiti blagodat Božiju.

11. Onaj ko sprovede u delo sve što mu savetuje njegov duhovni otac, ima i njegov blagoslov. Međutim, onaj ko ne učini ono što mu savetuje starac, nema njegov blagoslov ni ovde ni na drugom svetu.

Svako ko nipodaštava ono što on (starac) zapoveda, svako ko ne smatra za zakon ono što on savetuje i zbog nadmenosti ne revnuje da to izvrši, mora razumeti da će ga sustići paklene muke.

Čeda moja, plašite se pravednog Sudije i budite poslušni savetima vašeg duhovnog oca, jer vaš starac želi da se vaše duše spasu, dok đavo teži da vas prisvoji posredstvom egoizma i neposlušnosti.

12. Preklinjem te da budeš poslušan bez oklevanja i svojeglavosti. Revnosno se potrudi da uspokojiš svog oca po duhu. Sa njim živiš i živećeš. Zašto bi ga onda žalostio? Tvojoj duši neće koristiti ako on bude uzdisao zbog tebe. Tako ništa nećeš izgraditi, i bićeš potpuno srušen ako ne ispraviš svoju neposlušnost.

Pogledaj kako su blistali poslušnici drevnih vremena. Oni su sve žrtvovali na oltaru poslušanja i savršenom ljubavlju i poverenjem zadovoljili srca svojih duhovnih rukovoditelja. Ti, međutim, najpre razmatraš da li će ti starčeve reči koristiti ili neće, a zatim odlučuješ hoćeš li poslušati ili ne! Takvo poslušanje ničemu ne vodi! Ne misli, nego dela! Ne prigovori, nego smrt! Smrt kroz poslušanje! Samo tako ćemo se, izvršavajući svoje dužnosti, opravdati pred Bogom.

13. Poslušanje je "panagija"[1] poslušnika (učenika): kao što se panagijom episkop razlikuje od sveštenika, isto tako se i poslušanjem dobar poslušnik (učenik) razlikuje od nepokornog. Ljubi svog duhovnog oca i budi mu poslušan kao Samom Bogu, jer je upravo on taj koji se u jerarhiji nalazi neposredno iza Boga. Zadobićeš veliku blagodat ako Boga radi budeš poslušan svom duhovniku. Nemoj ga žalostiti da ne bi ražalostio Duha Svetog, koji ga je pomazao kao apostolskog prejemnika (naslednika). Duhovnici su njihovi poslednji naslednici (prejemnici) i kroz Svetog Duha zauzimaju to mesto u jerarhiji. Prema tome, onaj ko njih žalosti, žalosti i Svetog Duha.

14. Poslušanje i smirenje, zajedno sa blagodarnošću Bogu, nadomestiće podvig posta. Velika je korist od samoprekorevanja, posebno kada čovek usled bolesti povremeno ne može da posti.

Čuvajte poslušanje, čeda moja, a posebno duhovno poslušanje. Onaj ko poseduje poslušanje, poseduje i život večni, jer su u savršenom poslušanju skrivene sve vrline, a posebno oslobođenost duše od odgovornosti.

Čedo moje, ljubi proslavljeno poslušanje koje osveštava čoveka, i ne žalosti Duha Svetoga tako što ćeš ponašanjem kakvo ne dolikuje monahu vređati svog duhovnog oca. Smiri se i nemoj stremiti da istakneš svoju sopstvenu volju.

15. Čeda moja, pobrinite se da sačuvate ono što ste primili kao neoskrnavljeno i čisto. Obratite pažnju na to da očuvate čitavo pravilo koje sam vam predao, jer će se, prema apostolu Pavlu, za svaki prestup i neposlušnost primiti zaslužena kazna (Jevr. 2;2).

Plaši se kazne za neposlušnost. Svako, ko je neposlušan, podseća na neposlušne Adama i Lučonošu: oni su se pobunili protiv Boga i nesrećno otpali od Njega. Ava Varsanufije kaže da je učenik (poslušnik) koji je neposlušan svom starcu "sin đavola."

Svim srcem se molim da postanete savršeni poslušnici, tako da meću angelima Božijim i sami zablistate kao angeli, kako biste pojali himne i molili se za mene, vašeg ubogog i nedostojnog starca koji vas poučava, a da sam ne primenjuje apsolutno ništa od onoga čemu uči druge.

15. Karakteristično je da onaj ko ne poseduje poslušanje ne poseduje ni smirenje i da ga potajno potkrada gordost. A kako je moguće da gordost donese ispravne sudove i odluke koje će koristiti duši? Mi stoga moramo biti smireni da bi nam pristupilo božansko prosvetljenje, jer smirenoumni zadobijaju mudrost i rasuđivanje, dok gordi imaju rđavu i izopačenu svest. Iz tog razloga pogrešno razumevaju tekstove Svetog Pisma i svetih Otaca, jer im nedostaje smirenje, zajedno sa čistom i prosvetljenom svešću.

"Samopouzdan čovek je sopstveni neprijatelj." Drugim rečima, onaj ko sluša šta mu govore pomisli a ne sluša savete starijih, postaje svoj sopstveni zlotvor. Čeda moja, ako želite da sigurno napredujete monaškim putem, budite oprezni i ništa nemojte činiti bez saveta svog starca. Ako tvorite sopstvenu volju, morate znati da ćete zastraniti i što vreme bude više proticalo, vaše zastranjivanje će biti sve veće. Najzad, doći će vreme kada ćete poželeti da se popravite, ali to više nećete moći.

16. Molim se da svi vi, koji ste poslušni starcu, dobijete blagoslov i blagodat Svetog Duha, da gledate lice Božije i da sa angelima večno obitavate na nebesima. Međutim, što se tiče onih koji su neposlušni, koji se suprotstavljaju, svađaju i nipodaštavaju svoju savest, neka ih Bog udari da bi se popravili i došli sebi, jer "gde ne pomažu reči, pomaže palica."

Moja velika očinska ljubav, stradanje zbog vašeg popravljanja i želja za vašim spasenjem prisiljavaju me da budem strog kad god neko zastrani, jer ako zlo izmakne kontroli i ostane nekažnjeno, odgovornost će podjednako pasti i na nadređene i na potčinjene.

Беседа на Преображење Господа и Бога, Спаситеља нашег, Исуса Христа

Њива нас весели својом жетвом, виноград плодовима које ћемо окусити, а Писмо живототворним учењем. Жетва на њиви догађа се само једном у години, као што се и сабирање плодова у винограду догађа једном у години. Писмо, међутим, свагда читамо и из њега свагда извире живототворно учење. Кад се заврши жетва, њива остаје оно што је била и пре тога; кад се уберу плодови, виноград губи своју вредност. У Писму се свакодневно сабира жетва, и у њему никад не недостаје класова за тумаче. Свакодневно се може сабирати у овом винограду, и гроздови наде, која у њему обитава, никад се неће исцрпети.

Приступимо, дакле, овој њиви, насладимо се оним што је поникло на тим живототворним браздама. Пожањимо на њој класје живота, речи нашег Господа, Исуса Христа, Који је Својим уче ницима рекао: Заиста вам кажем, има неких међу вама што сто је овде, који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где долази у слави Својој. И после шест дана узе Исус Петра и Јако ва и Јована, брата његовог, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија се лице Његово као сунце, и ха љине Његове постадоше беле као светлост (Мт. 17; 1-2).

Управо је њима, које је извео на гору и показао им на који ће начин доћи последњег дана, у слави Свог божанства и у телу Своје човечије природе, рекао да неће окусити смрти, док не виде изо бражење Његовог доласка. Извео их је на гору да би им показао ко је Син и Чији је Син. Када их је упитао:Шта о Мени говоре људи, које Син Човечији, они су Му одговорили: Једни говоре да си Илија, други опет Јеремија или који од пророка (Мт. 16; 13-14). Због тога их и изводи на гору, и показује да Он није Илија него Бог Илијин, а такође да није ни Јеремија, него Онај Који је Јеремију освештао још у мајчиној утроби. Показао им је да Он није један од пророка него Господ пророка, Који их је и послао. Показује им да је Он Творац неба и земље, да је Он Господ жи вих и мртвих, јер је Он заповедио небу и спустио Илију, јер је дао знак земљи и васкрсао Мојсеја.

Извео их је на гору да би им показао да је Он Син Божији, од Оца рођени пре свих векова, Који се у последња времена ова плотио од Дјеве и родио на само Њему познат начин, бесемено и Неизрециво, очувавши Њену девственост неоскрнављеном. Тамо , где то хоће Бог, побеђује се природа. У саму утробу Дјеве уселио се Бог - Логос, и огањ Његовог божанства није спалио удове девственог тела, него их је очувао током девет месеци. Усе лио се у саму утробу Дјеве, не гнушајући се пропадљивости при роде. Из ње је потекао оваплоћени Бог, да би нас спасао.

Извео их је на гору да би им показао славу божанства и да би им открио да је Он - Искупитељ Израиљев, као што је и објавио кроз пророке, а да се не би саблазнили о Њега видевши Његово добровољно страдање какво је, Својом човечијом природом, тре бало да претрпи због нас. Наиме, они су Га знали као човека, и нису разумели да је Он Бог. Знали су Га као Сина Маријиног, као човека који заједно са њима живи у свету. На гори им је омо гућио да схвате да је Он Син Божији и Бог. Видели су да Он једе и пије, да се замара и одмара, да се плаши и да излива зној. Све је то доликовало људској природи а не божанству. Због тога их и изводи на гору, да би га Отац прогласио Сином и показао им да је Он уистину Син Божији и Бог.

Извео их је на гору, и пре Својих страдања показао им Своје царство, Своју силу пре Своје смрти, Своју славу пре Свог понижења, Своју част пре Свог срамоћења, да би они, када Га Јевреји буду ухапсили и распели, знали да он то не трпи услед немоћи него по Свом благовољењу и добровољно, ради спасења света. Извео их је на гору и показао им славу Свог божанства пре Свог васкрсења, да би, кад устане из мртвих, у тој слави Своје божанствене природе, они знали да Он ту славу није добио за Свој труд, као онај којем је та слава потребна, него да Му је слава припадала пре свих векова, са Оцем и код Оца, као што је Он и рекао, полазећи на добровољно страдање: Прослави Ти Мене, Оче, у Тебе Самога, славом коју имадох у Тебе пре него свет постаде(Јн. 17; 5).

Тако је апостолима на гори показао ову славу Свог божан ства, невидљиву и скривену у човечијој природи. Они су видели да Његово лице блиста као муња, и да су Његове хаљине беле као светлост. Ученици су видели два сунца: једно на небу, оно уобичајено, и друго, сасвим неуобичајено; једно - које су они ви дели и које је са свода обасјавало свет, и друго, које је само њима открило Своје лице. Показао је да су Његове хаљине блиставе као светлост, јер је из целог Његовог тела истицала слава Њего вог божанства, јер је у свим његовим удовима блистала Његова светлост. Није се, дакле, догодило као код Мојсеја да само повр шина тела заблиста светлошћу, него се из Њега изливала слава Његовог божанства, из Њега је исходила светлост и у Њему се усредсређивала, није прелазила са Њега на било шта друго, на пуштајући Га при том. Она му није долазила са стране да би Га украсила и Он њу није позајмио. Међутим, Он им није показао сву пучину Своје славе, него ју је показао само у оној мери, у којој су то могле да поднесу зенице њихових очију.

И гле, јавише им се Мојсеј и Илија, који с Њим говораху (Мт. 17; 3). Њихова беседа с Њим изгледала је овако: они су Му забла годарили што су се Његовим доласком испуниле њихове речи, као и речи свих пророка. Поклонили су Му се због спасења које је сатворио свету, односно људском роду, и зато што је на делу испунио тајну коју су они описивали.

У том узлажењу на гору била је велика радост пророка и апостола. Радовали су се пророци, видевши Његову човечију при роду, коју нису познавали. Радовали су се и апостоли, гледајући славу Његовог божанства, коју нису разумели. Затим су чули глас Оца како сведочи о Сину и на основу тога познали су Његово очовечење, које њима није било јасно. Упоредо са Очевим гла сом, у то их је уверавала и слава Његовог тела, потичући од бо жанства које је непроменљиво и несливено сједињено с њим. Све дочанство ове тројице запечаћено је Очевим гласом, а такође и Мојсејем и Илијом, који су пред Њим стајали као слуге.

Гледали су једни друге - пророци апостоле, а апостоли про роке. Видели су тамо једни друге - предводници Старог завета предводнике Новог завета. Свети Мојсеј је видео освећеног Симона. Очев повереник видео је повереника Сина. Један је пресе као море, да би народ прошао између таласа. Други је постављао сеницу, да би саградио цркву. Девственик Старог завета угледао је девственика Новог завета, односно, Илија је видео Јована; онај, који је сео у огњену кочију, видео је оног, који је почивао на Учи тељевим грудима. На тај начин је гора постала праобраз Цркве и омогућила нам да схватимо да је Он - Дароватељ и једног и другог завета: један је садржао Његове тајне, а други је открио славу Његових дела. Петар је рекао: Господе, добро нам је овде бити(Мт. 17; 4). Шта то говориш, Симоне? Ако останемо овде, како ћемо онда испунити речи пророка? Ко ће запечатити савете проповедни ка? Ако овде останемо, на коме ће се испунити оно што је рече но: Прободоше руке Моје и ноге Моје (Пс. 21; 17)? На кога ће се односити следеће: Разделише одећу Моју међу собом, и за хаљи ну Моју бацаху коцку (Пс. 21; 19). На коме ће се савршити ово: Дадоше Ми за храну моју жуч, и у жеђи мојој напојише ме оц том (Пс. 68; 22). Ако овде останемо, ко ће поцепати Адамову обвезницу? Ко ће отплатити његов дуг? Ко ће на њему обнови ти одећу славе? Ако овде останемо, како да се збуде све оно, о чему сам ти говорио? Како да сазидамо Цркву? Како да од Мене добијеш кључеве Царства небеског? Кога ћеш свезивати? Кога ћеш разрешавати? Ако овде останемо, неће се испунити ништа од онога, што су предсказали пророци.

Петар је рекао и ово: Ако хоћеш да начинимо овде три сенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији (Мт. 17; 4). Симон је послат да сазида Цркву у свету а овде, на гори, подиже сенице, јер још увек на човечији начин посматра Исуса, и поставља Га упоре до са Мојсејем и Илијом. Господ му је одмах показао да Му није потребна његова сеница, јер је Он његовим очевима у пустињи пуних четрдесет година творио сеницу од облака. И док је он још говорио, облак сјајан заклони их (ст. 5). Видиш ли, Симоне, ову сеницу, која је устројена без напора, сеницу која заклања жегу, а не ствара сенку, сеницу, која је слична муњи и светлости?

Док су се ученици дивили, из облака се зачуо Очев глас, го ворећи: Ово је Син Мој љубљени Који је по Мојој вољи, Њега послушајте. Након што се зачуо Очев глас, Мојсеј се вратио на своје место, Илија на своје, а апостоли су пали ничице. Исус је остао сам, јер се на Њему једном испунио Очев глас. Пророци су отишли а апостоли су пали на земљу, јер се није на њима испу нио Очев глас: Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи, Њега послушајте. Отац их је учио да је Мојсејев домострој ис пуњен, и да су они дужни да слушају Сина, будући да је Мојсеј, као слуга, говорио оно што му је било заповеђено и проповедао оно, што му је било речено. Тако су говорили сви пророци, док није дошао Онај, Који је надање народа (1. Мојс. 49; 10) односно Исус, Који је Син а не слуга, Господар а не роб, Владар а не пот чињени, Законодавац а не покорни закону. Према божанственој природи, Он је Син Мој љубљени. Оно, што апостолима још није било јасно, Отац им је открио на гори: Сушти открива Суштог, Отац објављује Сина. Зачувши тај глас, апостоли су пали ничи це, јер је тај гром био страшан. Од Његовог гласа потресла се земља, и они су пали ничице. Тај глас им је показао да је Отац близу, а Син их је позвао Својим гласом и подигао их. Као што их је Очев глас оборио, глас Сина их је подигао силом Свог бо жанства, које се настанило у самом Његовом телу, неизменљиво се с њим сјединивши, због чега божанство и тело нераздељено и несливено обитавају у једној Ипостаси и у једном Лицу. Он није, као Мојсеј, био блиставе спољашњости, него је као Бог блистао славом. Код Мојсеја је површина лица била прекривена блиста њем, док је Исус у читавом Свом телу блистао славом Свог бо жанства као што сунце блиста својим лучама.

Отац је рекао: Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи, Њега послушајте. Говорио је о Сину, неразлученом од Ње гове славе, јер су Отац, Син и Свети Дух једна природа, једна сила, једна суштина и једно царство. И Марија Га је називала Сином, али по човечијем телу Његовог божанства, неодлученог од славе. Један је Бог, Који се јавио у свету. Његова слава је обзнањивала Његову божанствену природу, која је од Оца, док је тело обзнањивало људску природу, која је од Марије. Обе ове природе су се сјединиле и спојиле у једној Ипостаси. Онај, ко буде раздељивао (раздвајао) Његове природе, биће раздвојен од Његовог царства, а онај, који их буде сливао, биће лишен Ње говог живота. Онај, ко пориче да је Марија родила Бога, неће видети славу Његовог божанства. Онај, ко буде порицао да је Он носио безгрешно тело, неће добити спасење и живот, који се дарују кроз Његово тело. Сама Његова дела сведоче а Његове божанствене силе поучавају све разборите да је Он истинити Бог. Његова страдања показују да је Он и истинити човек.

Ако се они, који су слабог разума, не увере у то, понеће због тога страшну казну у Његовом страшном дану. Ако Он није те ло, зашто се онда уопште помиње Марија? Ако Он није Бог, ко га онда Гаврило назива својим Господом? Ако није тело, ко је онда лежао у јаслама? Ако није Бог, кога су славили ангели што су сишли са небеса? Ако није тело, ко је онда повијен у пелене? Ако није Бог, коме су се поклонили пастири? Ако није тело, ко га је онда Јосиф обрезао? Ако није Бог, у чију се част на небу појавила звезда? Ако није тело, кога је Марија хранила својим млеком? Ако није Бог, коме су мудраци донели дарове? Ако ни је тело, кога је Симеон носио у наручју? Ако није Бог, коме је говорио: отпушташ слугу Свога? Ако није тело, са ким је Јо сиф побегао у Египат? Ако није Бог, на коме су се испуниле ре чи пророка: Из Египта дозвах Сина Својега (Ос. 11; 1)? Ако ни је тело, кога је Јован крстио? Ако није Бог, коме је Отац са неба говорио: Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи? Ако није тело, како је огладнео и ожеднео у пустињи? Ако није Бог, коме су служили ангели? Ако није тело, ко је био позван на свадбу у Кани галилејској? Ако није Бог, ко је онда воду претворио у вино? Ако није тело, у чије су руке били положени хлебови? Ако није Бог, ко је у пустињи са пет хлебова и две рибе нахранио хиљаде људи, не рачунајући жене и децу? Ако није тело, ко је спавао на лађи? Ако није Бог, ко је запретио ветровима и мору? Ако није тело, с ким је обедовао Симон фарисеј? Ако није Бог, ко је грешници опростио прегрешења? Ако није тело, ко је се део поред извора, уморивши се од пута? Ако није Бог, ко је Са- марјанки дао живу воду и разобличио је да има пет мужева? Ако није тело, ко је носио људску одећу? Ако није Бог, ко је творио чуда? Ако није тело, ко је пљунуо на земљу и начинио блато? Ако није Бог, ко је блатом подарио вид слепим очима? Ако није тело, ко је плакао на Лазаревом гробу? Ако није Бог, ко је че твородневном мртвацу заповеднички рекао да изађе из гроба? Ако није тело, ко је јахао на магарету? Ако није Бог, коме су у сусрет са славом хрлиле гомиле народа? Ако није тело, кога су Јевреји ухапсили? Ако није Бог, ко је заповедио да падну ничи це? Ако није тело, кога су шамарали? Ако није Бог, ко је исце лио и поново вратио на место ухо, које је Петар одсекао? Ако није тело, ко је поднео да му пљују у лице? Ако није Бог, ко је апостолима дунуо у лице Духа Светога? Ако није тело, кога су извели Пилату да Му суди? Ако није Бог, ко је у сну уплашио Пилатову жену? Ако није тело, коме су војници свукли одећу и поделили је? Ако није Бог, зашто се приликом распећа помра чило сунце? Ако није тело, ко је онда распет на крсту? Ако није Бог, ко је из темеља потресао земљу? Ако није тело, чије су руке и ноге клиновима приковане за крст? Ако није Бог, зашто се поцепала завеса, развалило камење и отворили се гробови? Ако није тело, ко је узвикнуо на крсту: Боже Мој, Боже Мој, зашто си ме оставио? Ако није Бог, ко је рекао: Опрости им, Оче, јер не знају шта чине (Лк. 23; 34). Ако није тело, ко је с разбојници ма разапет на крст? Ако није Бог, ко је рекао разбојнику: Данас ћеш са Мном бити у рају? Ако није тело, коме су давали жуч и оцат? Ако није Бог, од чијег је гласа задрхтао ад? Ако није тело, чија су ребра била прободена копљем, тако да је потекла крв и вода? Ако није Бог, ко је срушио врата ада и покидао окове, на чију су заповест изашли закључани мртваци? Ако није тело, кога су апостоли видели у гробу? Ако није Бог, како је изашао иза затворених врата? Ако није тело, коме је Тома опипао ране од клинова на рукама и рану од копља на ребрима? Ако није Бог, коме је Тома ускликнуо: Господ мој и Бог мој (Јн. 20; 28)? Ако није тело, ко је јео на Тиверијадском језеру? Ако није Бог, на чију се заповест напунила мрежа? Ако није тело, кога су апосто ли и ангели видели да се вазноси на небо? Ако није Бог, због кога се отворило небо, коме су се са трепетом поклониле силе, коме се обратио Отац: Седи Мени с десне стране (Јевр. 1; 13), као што и Давид каже:Рече Господ Господу мојему: Седи Мени с десне стране (Пс. 109; 1), итд. Ако није и Бог и човек, лажно је наше спасење, а лажна су и предсказања пророка.

Пророци су, међутим живели у истини, и њихова сведочанства нису лажна. Оно што им је било заповеђено, то је Дух Све ти и говорио кроз њих. Због тога нас је и непорочни Јован, који је био наслоњен на Учитељево наручје, богословствујући у свом Еванђељу, поучио говорећи: У почетку беше Логос, и Логос бе ше у Бога, и Логос беше Бог. Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало. И Логос иостаде тело, и настани се међу нама... (Јн. 1; 1,3,14). Онај, Који је од Бога, Бог Логос, јединородни Син од Оца, једносуштни Оцу, Сушти од Су штог, превечни Логос неизрециво рођени од Оца без мајке, пре свих векова, Он Сам се у последње дане рађа од кћери човечије, од Марије Дјеве, без оца, рађа се оваплоћени Бог, поневши од ње позајмљено тело и поставши човек који није био, остајући при том Бог који је свагда био, да би спасао свет. Он је Христос, Син Божији, јединородни од Оца и јединородни од Мајке.

Једнога истог исповедамо и као савршеног Бога и као савр шеног човека, у две природе, ипостасно или лично сједињене, ко је се познају нераздељено, несливено и непроменљиво, као Оног Који се обукао у тело, оживљено словесном и умном душом, Који је у свему, осим у греху, постао сличан нама, подложнима страдању. Један исти је и небески и земаљски, временски и вечан, са по четком и беспочетан, безвремени и подложан времену, створени и нестворени, страдалан и бесмртан, Бог и човек, и у једном и у другом савршен, један у две природе и у двоје један.

Једно је лице Отац, једно је лице Син, једно је лице Дух Свети; једно је божанство, једна сила и једно царство у три лица или у три ипостаси. Тако славимо Свету Јединицу у Тројици, и Свету Тројицу у Јединици. Након што је Отац обзнанио са неба: Ово је Син Мој љубљени, Њега послушајте, то је прихватила света ва сељенска Божија Црква. У име Свете Тројице она крштава за живот вечни, Њу прославља са подједнаком чашћу, Њу испове да нераздељено и неразлучно, Њој се непогрешиво поклања, Њу исповеда и прославља. Тој триипостасној Јединици - Оцу, Сину и Светоме Духу доликују слава, благодарење, част, сила и вели чанство, сада и увек и у векове векова. Амин.

Текст преузет из књиге: Свети Јефрем Сиријски, ОГЊЕНИ СТУБ, Образ Светачки, Београд, 2003.

Глинени лонац

Најбоље је да човек буде глинени лонац, који је добар за свашта, и сви га свакодневно употребљавају: и за јело, и за воду, и за сваку ствар. Док се златни лонац или суд ставља на полице, закључава у ормаре, за њим ревнују лопови, и користе се само о великим данима или једном годишње. Глинени лонац је суд свакодневних потреба, јер га сви траже и имају користи од њега. Тако и смирен човек, који не тражи част и власт. Он остаје незапажен у окружењу, али свима је од користи, подстиче их, помаже им, одмара их, и сви га траже и радује их.

Смирење је велики дар за монахе и мирјане!

Старац Пајсије Олару

БОГОРОДИЧЕН ПАРАСТОСА

Пресвета Госпођо, Владичице Богородице! К Теби прибегавам, Чиста: Ти си стена необорива, заступништво и покров свима који Ти прибегавају с вером и надом! Молим Те, Преблагословена, услиши молитву недостојних слугу Твојих и предстани увек за преминулог  раба Твојега Миленка. Ти приносиш молитве за православне који Те поштују, прибегавају покрову Твоме и усрдно Ти се моле у болестима, тугама и невољама; но Твоје молбе, Твоје заступништво нам је нарочито потребно по смрти нашој; Ти благоизволи указати брзу помоћ Твоју слугама Твојим, и не ускрати никоме ко Ти се моли, Својим заступништвом, велику и богату милост Сина Твојега и Бога нашега на све верујуће; једино Тобом имамо непоколебиву наду и уздање у Бога; нико ко се Теби топло молио није отишао без наде, и радости, и спокоја, и утехе, и насладе. Молим Те, о Пресвета Богородице, Владичице Света, Надо безнадежних, буди и сад молитвена Заступница пред Рођеним од Тебе за преминулог слугу Твојега Миленка, умоли Сина Твојега и Бога нашега да му да опроштај и ослобођење греха. Моли, Богородице, јер много може мољење материнско Милосрдном Владици. Од Тебе Господ прима сваку реч мољења, прими и Ти сада наше молитве и молбе, које приносимо Теби, Пресвета Дјево, од свег срца нашег и од све душе наше за преминулог раба Твојега. Молим Те, помози му Твојом материнском смелошћу ка Господу, да задобије тихо пристаниште у Небеском Јерусалиму; помози му, усрдна Заступнице, да непостидно стане на Страшном Другом Доласку Сина Твојега када ће се свако својим делима или прославити или постидети; помози му, Благодатна, да се оправда пред лицем Онога који седи на Престолу Славе, да се не постиди пред анђелима и свима светима, пред целим светом горе и доле. О, Свемилосрдна Мати, Владичице Богородице! Молим Те, заступи, спаси, сачувај и од будућих мука избави преминулога раба Твојега, да не погине у векове, већ да се спасе молитвама Твојим и пређе од смрти у живот. Ми, пак, грешне и недостојне слуге Твоје, нећемо одступити од Тебе, нећемо престати да Ти се умилно обраћамо: Пресвета Госпођо, Царице и Владичице! Моли Сина Твога и Бога нашега за преминулога раба Твојега Миленка да му да Господ опроштај грехова; помози му, Благодатна, да достигне до најжељеније Отаџбине и види небесна блага, које око не виде, ухо не чу и у срце човеку не дође; моли за њега, Богородице, да се удостоји Твојим заступништвом окушати она блага у Царству Сина Твојега, Христа Бога нашега, јер си Ти једина благословена међу женама, многомоћна Заступнице, Надо, Покрове и Прибежиште свих који притичу Теби, Ти си мост који преводи душе са земље на Небо и рајских двери Отварање. Амин!

Мисли о добру и злу Владика Николај

СТРАХ ОД СЕБЕ
Ко се никад није уплашио себе самог, тај не зна за страх. Јер сва чудовишта спољашња, којих се човек страши, налазе се унутра у њему и то у неразблаженој есенцији.
Постоји некаквa бездан у нама, над коју када се човек једном наднесе остаје до смрти задивљен и устрашен. Сви светови могу стати у ту бездан и не испунити је. И са свима нашим именовањима та бездан - душа, ум, воља, осећаји, ефекти, страсти, унутрашњи човек, словесност - бездна остаје неисказана, неопредељена и безимена.
Човек се простире донде докле се његова глад простире. Простирање једног дивљака иде докле и поглед његових очију. Простирање једног вишег духовног човека иде далеко из граница васколиког света. Нека се сва васиона претвори у једну трпезу и сви њени дарови изнесу на ту трпезу, један виши духовни човек устаће иза трпезе. Јер она је као и "богодељна" за убожјаке духовне, цела ова китњаста, свадбена васиона. Она и не постоји за то, да засити глад, него да створи глад. Како може она заситити глад једног вишег човека? Како може она заситити онога, коме је она и створила глад?

ПОГЛЕД
Очи су тачка сусрета душа, казао је један мудрац. Погледом се душа упија у душу. Поглед је као лампа, с којом ми улазимо у туђу душу, да је испитамо и познамо.
Кад погледамо слепцу у лице, ми узалуд тримо тачку сусрета, и осећамо при том неку мистерију, која нас мори као кад чујемо жубор реке понорнице под ногама, или као кад видимо кућу без прозора.
Поглед је врло јак коноп, којим природа везује човека за себе. Чулном човеку сва се природа представља једино у формама. Он се зауставља код сваког предмета и његово чуђење пада на сваку форму. Духован човек пак, растапа огњем свога ума све форме у некакав првобитни елемент и чуди се над тим јединим елементом. Но и ово је само почетак духовности.
САСТАВ ОВОГА ЖИВОТА
Овај живот не би се могао замислити без трога: Среће, несреће и смрти. Нешто среће, нешто несреће и смрт омогућавају овај живот.
Морална хемија овога света још је чуднија од физичке хемије.
Срећа је дар Божији, несрећа допуштење Божије, а смрт победа Божија.
Стална срећа, без примеса несреће, постала би безбојна и досадна. Стална несрећа, без смрти, учинила би овај живот паклом без излаза. У срећи људи неће-хоће да се сете Бога; у несрећи хоће-неће да се сете Бога, а у смрти морају да се сете Бога.

БЕДНОЋА И ПРАЗНИНА
Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то већа празнина.
Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.
ЧИМЕ СЕ ХВАЛИШ?
Чиме се хвалиш?
Златом? То исто злато држала је планина у себи и није се хвалила.
Оделом? Ту исту свилу носила је гусеница у себи и није се хвалила.
Здрављем? Још боље здравље има вук у гори, но не хвали се.
Апетитом? Мравојед с апетитом једе мраве до смрти, а потом мрави њега једу.
Срећом? Гле, лисица је неповерљивија према срећи. И кад стоти пут успе да ухвати кокош, она у страху ослушкује с које ће стране пући пушка.
Коњима? Како можеш високо мислити о својим коњима, кад они не мисле високо ни о себи, нити - о теби?

НЕ ВЕРУЈ СРЕЋИ
У богатству мисли, како ћеш с достојанством сносити сиромаштину. У срећи мисли, како ћеш с достојанством сносити несрећу. Када те људи хвале мисли, како ћеш с достојанством сносити њихове поруге.
А целога живота мисли, како ћеш с достојанством умрети.
ВЕРА И ВЕРА
Што год више неверовања у неверујућих то јача вера у верујућих.
Изгнавши добру веру из себе неверујући остају са злом вером. Изгнана пак добра вера из њих невидљивим путевима претходи у верујуће.
Изгнавши злу веру из себе верујући остају само са добром вером. Изгнана пак зла вера из њих невидљивим путевима претходи у верујуће.
Што год зла вера добија у множини то добра вера добија у јачини. И обратно.
И тако од увек до увек иста је мера вере у свету.
Не бој се, дакле, за веру у Бога. Никад се не бој онога чега се Бог не боји.

ЧУДО
Добро дело је чудо, које два срца чини срећним. Зло дело је одсуство чуда, које два срца суши.
Гле, нико не говори о чуду, када се трава суши, а сви говоре о чуду, када трава расте.

БОГ И ПРИРОДА
Бог ствара, природа гради.
Бог ствара и мајсторе и материјал, и мајстори су један другом материјал. Но, ни мајстори ни материјал не могу ништа саградити без непрестане, свеприсутне помоћи Творца.
Питати: Где је Бог више присутан у природи, споља или изнутра, значи колико и питати: Где је вода више мокра, споља или изнутра? Или, где је со више слана, споља или изнутра? Или, где је мед више сладак, споља или iznutra ?
ИЗМИРЕЊЕ СА СУДБОМ
Шта значи "измирити се са судбом"?
Прво значење: као во, беспомоћно и безпротестно ићи на кланицу смрти.
Друго значење: као измучен син журити радосно преко смрти, као последње препреке у наручје оцу.

СУЈЕТА
Као што трешња не доноси плода пре него отресе цвет, тако ни човек не може донети плода духовног док не отресе са себе телесну сујету и спољашње кинђурење.

ОД БОГА СЕ НЕ ПОБЕЖЕ
Ако бегаш од Бога, он те неће јурити, али ће те чекати.
Којим год путем ходиш, срешћеш Бога. Но, ако не будеш познао Бога при сусрету, твоје путовање пратиће чамотиња, као путовање ка гробљу.
На која год врата куцаш, Бог ће ти отворити. Ако ти Бог не отвори, ниједна ти се врата неће отворити.
Познање живога Бога има као прву грандиозну последицу, надмоћ живота над смрћу. Непризнање Бога има као прву страшну последицу надмоћ смрти над животом. У првом случају може се рећи: све ово светлуцање живота кроз таму смрти завршиће се једним величанственим пожаром живота, у коме ће смрт сагорети. У другом случају може се рећи: сва ова насиља смрти над нејаким искрама живота завршиће се непокретном тамом и тишином, у којој ће се смрт вечно одмарати.
Ако избришеш Бога из васионе, избрисао си разлику између живота и смрти, и предао си се смрти, дефинитивно уништење све и сва од обале до обале времена и пространства.
Залуд бегаш од Бога, не можеш се сакрити. Он те истина неће гонити, али ће те чекати. Но, он те неће чекати само на месту где си га ти оставио, он ће те чекати на свим линијама и угловима света.
Лакше ћеш протрчати испод месеца него мимо Бога. Заиста, лакше ћеш побећи од ваздуха, него од Бога.

Свети владика Николај и Никола Тесла

Свети владика Николај (Велимировић) био је пријатељ Николе Тесле. Звали су се имењацима. Позове једном Никола Тесла владику Николаја да га посети у лабораторији.

Дочекао га је лепо – чим је отворио врата, хиљаду неких точкова ставио је у покрет.

– Имењаче, шта ти то уради? Каква је то сила? – питао га је владика Николај.

– Имењаче ти си школован човек, ваљда знаш шта је то? – одговори Тесла.

– Шта је то?

– Струја, имењаче!

– Кад си тако велики стручњак за струју, реци ми да ли ће твоја наука открити начин да се та сила струје види голим оком.

– Никада – каже Тесла – док је света и века.

– Па што онда народ тражи Бога да види? Сила постоји и кад се не види – на то ће Свети владика Николај.