STARAC TIHON SA SVETE GORE

Otac Tihon, u svetu Timotej Golegov, rodio se u ruskom selu Novaja Mihailovskaja 1884, od bogobojažljivih poditelja Pavla i Jelene.

Obišao je oko 200 ruskoh manastira i posetio Sinaj i Palestinu. Na Svetoj Gori je živeo 60 godina. Upokojio se 10.09.1968. godine.

Ovo su njegovi lični podaci. Međutim, ovaj nežni izdanak Svete Rusije, miomirna mladica Atona, poseduje neke druge privlačne osobine koje su učinile da ne prođe neprimećen ovim svetom. Naravno, zahvaljivao nam je na gostoprimstvu. «Hvala grcima na gostoljublju», govorio je često.

Vatreni poštovatelj Bogorodice, dostojan služitelj Višnjega; Sveta Liturgija – njegova prva radost; čovek ljubavi, molitve, blagočestivog smirenja. Ozaren i čovek koji zrači, isposnik, blagodatni pustinjak. Zaljubljenik Carstva Božijeg, pokazivao je to neprestanim sećanjem na smrt, svojom bezbrižnošću i radošću. Za krevet imao je daske, a iskrpljene mantije za pokrivače. Divlje životinje po brdima bile su mu prijatelji. Izlivao je obilno suze na drvo časnoga Krsta koje je imao u svojoj kolibi. Sam je sebi iskopao grob. «Slava Ti, Bože» postalo je jedno s njegovim disanjem. Vreme svoje smrti predvideo je mnogo unapred. Njegov lik obitava nezaboravan u svetlosti mira.

Godine 1972. blaženi mitropolit Halkide Nikolaj, s ljubavlju je zapisao pripovedanja o. Pajsija o ocu Tihonu i objavio ih 1981, a ova knjižica je pre toga izdata. Oba izdanja danas su rasprodata, što pokazuje da još postoji ljubav ljudi koji vole vrlinu, žednih takvih okrepljujućih štiva. Ovo izdanje nam priža sećanja jeromonaha Agatangela, iz kelije Časnog Krsta u Kareji, bivšeg Ivironca, koji ga je poznavao izbliza, od 1960. kao 18-godišnjak. S jednostavnošću vrednom pažnje i neobaveznošću opisuje sveštene uspomene iz susreta sa svojim duhovnikom, ocem Tihonom, koga je najtoplije voleo.

Predstavljeni su nam nepoznati detalji iz njegovog života, iz Jerusalima, Burazerije, Katunakije i Kapsale – mesta na kojima je starac obitavao. Ljubazan doprinos oca Agatangela i trud je za pohvalu.

Neka nas uvek prati blagoslov Svetog Starca.


Monah Mojsije - Naše prvo poznanstvo

    Prve godine na Svetoj Gori, u manastiru Ivironu, upoznao sam velikog duhovnika, oca Tihona. Jednog prolećnog jutra, nakon jutarnjeg bogosluženja, sišao sam do manastirske kapije, gde je tada bio vratar moj duhovnik, starac Kleonik. Najednom, ugledah jednog svetlog starog kaluđera – izlizana mantija i kratki prsluk pokrivali su veličanstvenu pojavu.Sjaj njegovog lica, duga brada, sladak govor, ljubav i jednostavnost ispunili su mi srce radošću i ganutošću. Ne znajući ko je to, želeo sam da mu se poklonim, da dobijem od njega blagoslov. Verovao sam da je njegov blagoslov bio blagoslov Hrista.

Kao siromašak i ja sa mu nešto dao.Šta će to biti? Jedan bakalar, koji je, iako to nisam znao, za njega bogat ručak. Ja dete, on svetitelj. Srca su nam postala jedno. Kao žedan, sedeo sam malo kraj njega, da ga pitam. «Gde živiš»? «Pustinjak sam», odgovori mi. Zadivih se i zatražih da me ponovo blagoslovi...

Sedeli smo na klupi i istrajavao sam da mi kaže gde živi. Na kraju mi reče – «u Kaliagri». «Sam?», upitah ga. «Ne, dete moje», odgovori mi, «zajedno s Bogom i Bogorodicom...Družba su mi ptice, koje sve vreme ne odlaze odatle,  svaki dan zajedno pojemo. Kakva radost, kada svakog dana cvrkuću:Slava Bogu! Ja – Mnogaja ljeta Svetoj Gori»...

Od toga časa postao sam mu odan. Tražio sam da ga bolje upoznam. Ovaj dan je bio značajan za mene. Kad sam pričao svom starcu Kleoniku o ovom susretu, on mi reče: On je sveti čovek, dete moje. Želeo sam da posetim njegovo prebivalište. Jednog dana išli smo s ocem Gervasijem koji je znao stazu. Mesto na kome je živeo bilo je pusto. Stigosmo do njegove kolibe, koja kao da je bila nenastanjena, pokucasmo na mala vrata. Na «molitvama svetih»... začusmo «amin» i otvori nam. Radost mu beše velika, kao i njegova ljubav. Ljubav koju je pokazivao svakom, bez izuzetka. Uvede nas ljubazno i povede prvo u crkvu, malu, s jednom celivajućom ikonom i Raspećem koje se danas čuva u manastiru Ivironu. Reče nam: «Otpevajte Dostojno jest i Spasi Gospodi ljudi svoja». Potom poče jednu jekteniju pominjući ceo svet. To je imao da priži svetu, to je davao; da pominje mnoga imena svakoga dana...

Kasnije nam poče govoriti kako treba da živimo, kakvu radost predstavlja molitva... Pošto smo se ispričali, ispovedili smo se, pročitao nam je oproštajnu molitvu, darujući nas ponovo duhovnim rečima, blagoslovio nas je i mi pođosmo u manastir.
Od tada pa do njegovog predstavljenja u Gospodu, postade moj duhovnik.

Mladalački dani

    Roditelji su mu bili pobožni, s poznatom, velikom blagočestivošću Rusa prošlog veka. Za majku je govorio da je bila jedna sveta majka, uvek se molila. Svake srede i petka nije jela uopšte, bila je sva predana molitvi, a suze su joj se često slivale iz očiju. Dar suza imao je i on, suze su mu bile svakodnevna i neprestana hrana. Verovao je da su suze dar Božije milosti i da se njima pere duša da bi se predala svom Tvorcu.

Od malena je voleo da posećuje manastire. S nestrpljenjem je očekivao kad će i on dobiti Božiji blagoslov da napusti svet. Da dođe blizu Bogu, da se moli, jer ništa vidljivo nije ga zadovoljavalo, nego je žudeo za Nebeskom večnošću i  neprolaznom radošću.

Pošto je stekao potrebna znanja, ljubav prema pojanju i muzici ubrzo ga načiniše savršenim pojcem. Uvek je išao u crkvu i pevao u horu, čiju je upravu ubrzo preuzeo.S blagoslovom roditelja odluči da poseti Jerusalim i Svetu Goru. Bogoljubivi mladić krenuo je zajedno sa ostalim vernicima. Kad su stigli u Carigrad, upoznao se sa monahom, ekonom burazerijske kelije. Ekonom mu kaže: «Želiš da postaneš monah?» «Želim», odgovori. «Pokaj se i od danas si iskušenik u našem Skitu Svetog Nikole». S velikom radošću i suzama zahvalnosti zamoli za blagoslov da se pokloni Svetim Mestima.

Nakon poklonjenja dođe u Svetu Goru i pribroja se bratstvu Burazerije. Nakon godinu dana postade monah.

U Karulji Svete Gore

Starčeva ljubav za tihovanjem i čežnja za podvigom nagnali su ga da napusti divno bratstvo i da dođe u najsuroviji kraj Svete Gore, na jezivu Karulju. U jednoj maloj spilji boravio je oko 15 godina. Njegov podvig je bio velik i neprestan. Svako veče pravio je preko 600 metanija. Jeo je jednom u tri dana, a često samo jednom u sedmici.

Svake subote išao je i pričešćivao se u skitu Svetog Đorđa, vraćajući se odmah potom u svoju spilju. Spilja mu je bila na temelju crkvice Svetog Đorđa i očuvana je do danas.

U Svetom Đorđu je bio jedan starac, veoma mudar, po svetu i po Bogu, koga je nazivao učiteljem. Učitelj mu je davao svakog meseca po jednu svetootačku knjigu. Vraćajući mu je, trebalo je da ispriča njen sadržaj i šta je razumeo. Ako ne bi ispričao s tačnošću, ne bi mu je zamenio. Na taj način pročitao je sve Oce Crkve: Svetog Jovana Zlatousta, Vasilija Velikog, Svetog Grigorija Bogoslova, Svetog Simeona Novog Bogoslova i ostale. Posebno je voleo Svetog Simeona.

U vreme mobilizacije ruskih monaha 1917. godine, išao je da poseti ruski skit Tivaidu. Kad us ga videli tamo državni predstavnici, izmoždenog od podviga, upitaše ga gde i kako živi. Toliko su bili udivljeni podvižnikom karuljske isposnice, da su ga ostavili da nastavi podvig i da im pomogne molitvama. On se odmah vrati u svoju pećinu, i sad se još više predade podvigu i molitvi, da bi popunio i ojačao redove braće koja su se borila.

Od oko 700 monahakoji su tada otišli, samo su se dva-tri vratila. Jedan je bio starac Atanasije iz kelije Časnog Krsta u Provati. Bog je blagovoleo da starac preda svoj duh na mojim rukama. Otac Tihon mi je mnogo pripovedao o njemu.

 

Uvek je držao umnu molitvu. Molio se danju-noću, tako da je umnu molitvu držao i kada bi pričao, a nije je prekidao ni u snu. Tad bi mu izletelo i rekao bi o sebi: dete, i kad spavam, moje srce se moli... Kad se moliš, govorio mi je, neka ti se srce priljubi za molitvu, i objašnjavao je pritiskom prsta na zid, kao što lepak vezuje stvari.



Podvižničke borbe u Kaliagri

    Nakon 25 godina podvižničkog znoja, odlazi iz Karulje i dolazi u oblast Kaliagrije. Tu je imao jedno viđenje: kako bi Vaskršnje veče i pevaše s radošću svu Vaskršnju službu. Sledećeg jutra dođe mu duhovnik i reče da ide u Stavronikitu, manastir kome je pripadao skit, da se pokaje i da postane sveštenik. Tako i bi.
 

Pošto njegov skit nije imao crkve, s velikom žudnjom i blagočestivošću počeo je da gradi. Novca uopšte nije imao i odluči se da ide da traži milostinju. Na putu kojim je išao srete jednog monaha i reče mu svoju zamisao, kako želi da podigne crkvu Časnog Krsta, ali nema novca. Monah se iznenadi jer je toga dana dobio pismo i novac, da ga da onome ko želi da sagradi crkvu. Njegova radost i ganutost bili su neizmerni. Odmah pozva zanatlije i pretvori jednu malu keliju u crkvu, koju je mnogo voleo.

Preobražaj na Svetoj Liturgiji

    U vreme Sv. Liturgije doživeo je preobražaj. Već se smrkavalo, a od jutra, kad je počeo službu, nije bio završio. S velikim poštovanjem čitao je molitve Sv. Liturgije, koje je znao napamet od njenog dugogodišnjeg i stalnog vršenja, ne u sebi, niti jakim glasom, nego tako da se čuju na uho sveštenika. Sav ustreptao, u vreme Heruvike i osvećenja pojao je sa anđelima njihovu pesmu na nebesima, gledao je potom kako su bili na svetom prestolu i završavao Sv. Liturgiju i ne shvatajući koliko je vremena prošlo. Pred Sveto Pričešće nije čekao da padne mrak da bi čitao molitve, nego je čitao od podne. Celog dana se spremao za Sv. Liturgiju i Sveto Pričešće narednog dana. Govorio je da vernik treba da se priprema 24 sata da bi mogao postati pričasnik u telu i krvi Gospoda našeg Isusa Hrista.

Za vreme proskomidije satima je pominjao sva imena koja je imao i na kraju, pritisnuvši ih  rukom, govorio je: Pomeni, Gospode, celi svet...

Nekad, nakon pominjanja mnogih imena na jedan blagodatan način, pritisnu ih sve rukom govoreći mi: Dete, srce celom svetu...

Kada je ostario mnogo i nije mogao da služi, išao sam i služio mu i ostavljao mu sveti Hleb, a on ga je delio i pričešćivao se svakoga dana. Želeo je da se prosfore prave s blagočestivošću i molitvom, da su dobre i lepe, jer je od njih nastajalo Telo Hristovo. Pokazao mi je da ih bušim na pet mesta u sredini pečata, da se ne stvore mehuri. Isto tako, želeo je da vino za Sv. Pričešće bude dobro.

S velikom prostotom je govorio kako Anđeli, Proroci, Apostoli, Jerarsi, Mučenici, Prepodobni, Besrebrenici i svi Sveti jesu prisutni, pošto smo ih pominjali na Proskomidiji,i dolazili su u pomoć svim ljudima, čija je imena satima pominjao.
 

DUHOVNI SAVETI

Njegovi saveti bili su kapi doživljaja srca.

«Da bi našao dobrog duhovnika, govorio je, treba da se moliš tri dana, i potom da te Bog prosvetli.Putem kojim ćeš ići moli se da ga Bog prosvetli da ti kaže dobre pouke.»

Uvek se moli pre početka svakog posla. Reci: Bože, daj mi snagu i prosvetljenje, i potom počni posao; a na kraju: slava Bogu.

Mnogo je govorio o smirenju: Svako jutro Bog blagosilja čoveka jednom rukom. Kad vidi smirenog čoveka, blagosilja ga s dve ruke.

Jednom ga poseti neki monah i reče mu kako nikad ništa loše nije učinio u životu. Međutim, primetio je da su njegove reči skrivale veliku gordost; mnogo se ražalostio i smatrao je da je ovog zaposeo pali demon. «Neću da gledam takvog čoveka, govorio je, bolje da je hiljadu puta pao u greh, nego što je takav. Tako se ide u pakao, dete moje.»

Pripovedao mi je tada jedan događaj iz svoje otadžbine:

U jednom ženskom manastiru bila je jedna mlada monahinja i mnogo se pročula po vrlini. Igumanija tada vide jedno viđenje i ču glas koji joj reče: «Ovu monahinju da smiriš». Igumanija beše u nedoumici jer je smatraše svojom najboljom monahinjom. Mlada monahinja imla je običaj da nakon bogosluženja ostane sama u hramu. Stojeći pre ikonom Bogorodice, govoraše: «Ja devica, Ti devica. Ti si rodila, ja nisam». Tim rečima pokazivala je svoju gordost. Međutim, uskoro joj Bog dade iskušenje kako bi je doveo u veliko smirenje. Tada, klečeći pred ikonom Bogorodice, pokajana, smirena, praveći metanije i lijući suze, govoraše za sebe da je najgrešnija na svetu.

«Suze, dete moje, suze, to želi Bog.»

«Pakao se napunio ljudima-gordim devstvenicima. Smirenog čoveka želi Bog.»

Smirenje oca Tihona bilo je toliko da je kada bi neko išao da se ispovedi, nakon oprostne molitve, govorio: «Dete moje, pomoli se i za mene»...

Kad je jedan ravnodušni mladić došao na Svetu Goru, povedoh ga u starčev skit. Pošto se ispovedih, htede i on da se ispovedi. Ušavši u crkvu rasplaka se i pade na kolena, moleći za oproštaj mnogih sagrešenja. Otac Tihon ga toliko zavoli da mu je tražio istog tog trenutka da se pomoli za njega, da mu oprosti Bog, jer je mladić mnogo plakao dok on sam, reče, nije. Zamoli ga on, kome suze nikad nisu nedostajale i koji je imao jednu krpu kojom je samo brisao suze i koja je uvek bila nakvašena...

I epitrahilj mu je bio stalno vlažan od neprestanih suza-držim to za istinski blagoslov. Čak i na velikom krstu, ako neko obrati pažlju, videće kapi suza, koje je izlivao u pregrštima. Smatrao je da sa suzama peremo noge Hristove i da ih kosom posušujemo...

Posećuje Sveta Mesta

    Jednom je hteo da ponovo poseti Sveta Mesta. Došao je bio jedan ruski brod koji je išao za Jerusalim. Nije imao novaca i zamolio je kapetana da ga primi besplatno. Kapetan ga je mnogo poštovao i ne samo da ga je primio, nego mu je i novac dao da se moli za njega i da ga priloži pokloničkim mestima.
Kad je stigao tamo, poče da posećuje hramove i manastire kao smerni poklonik. Na mnogim mestima želeli su da ga zadrže uza se. Međutim, nije znao da li je to volja Božja. Kad je saznao da je u jednoj isposnici bio jedan vrlinski monah, pođe k njemu da se posavetuje. Imao je dve stvari na umu: ostati u Jerusalimu ili se vratiti na Svetu Goru. U trenutku kada je zakucao na vrata podvižnika, začu: «Sveta Gora...Sveta Gora...» Nije ga bio još ni video. Zamoli ga da mu otvori da uzme njegov blagoslov i da se bespogovorno vrati u Vrt Presvete Bogorodice.

Tamo, osim monaha, ponovo zateče prijatelje, divlje pustinjske životinje koje je mnogo voleo. To sam saznao kad sam jednog dana išao kod njega u kolibu da nakupim malo maslinki koje su se tamo nalazile. Dok sam ih kupio, dođe kod mene da me vidi i začuh nekakvu buku u njegovoj keliji. Rekoh mu da zatvori vrata, našta odgovori: «Volim ga, nije loš, ovaj prijatelj, dolazi da uzme što mu se sviđa i odlazi.» Biće nekakva lisica ili kakav šakal. Divio sam se zadugo njegovoj svetosti.

Čudotvorna pojava Bogorodice

    Svakog svog posetioca smatrao je prijateljem i od Boga poslatim. Ono što bi mu donosili, čuvao je, a ako mu nije bilo potrebno, davao je odmah drugom. Iako nije imao ništa, sebe je smatrao bogatim. «Bogat sam, slava Bogu», govorio je.»Slava Bogu» - to mu je uvek bilo na usnama.

Mogao je dugo da posti i jednom, pošto nisam dolazio dugo dana, uočih sledeće čudo. U vreme kad nije bilo šljiva, i kad ga ni jedan čovek zadugo nije posetio, videh ih mnoštvo u njegovoj keliji, svežih i lepih. Zapitah gde ih je našao. «Dete moje, čovek Božji», odgovori mi. Verovao sam da mu ih je anđeo doneo.

Tada mi je ispričao i jedno drugo čudo koje mu se dogodilo u Rusiji. Bio je iz Sibira, a tamo su imali mnogo lepe pšenice. Hleb im je bio beo. Kad je obilazio ruske manastire, stiže u Moskvu. Malo dalje, tamo, jeli su crni hleb,koji nije mogao da jede. Danima je gladovao. Prolazeći kraj jedne pekare, vide jednu ženu da mu daje prebeli hleb,  vruć. Nije imao novca i uđe u pekaru da joj se zahvali. Upita pekara gde je otišla žena koja mu je dala hleb. Odgovori mu da nikakva žena nije izašla iz radnje. Naravno, kad vide da se hleb u njegovim rukama puši, i da u tom kraju nema takvog hleba, zadivljen shvati da je to bila Bogorodica. Zaplaka se ganut, a pekar, s poštovanjem, uze malo od hleba za blagoslov. Obojica zablagodariše Bogorodici. Sovim hlebom prošao je sve preostalo vreme koje je bio odsutan od kuće. Ovo čudo doprinelo je da se posveti monaštvu.

Blaženi starac, otac Tihon, stalno je govorio da pustinjak ima blagoslov da zadrži novac neophodan samo za 40 Liturgija. Oko kolibe može da ima tri čokota da bere grožđe, malo maslinki za ulje i mali vrt za povrće. Neka mu to bude dovoljno, a milosrđe da ne izostaje, kao što je sam radio. Ako bi mu neki put preostajalo novca, slao ih je nekom bakalinu u Kareji, govoreći mu: «Molim te, meni za ljubav, uzmi ovaj novac i daj siromašnom čoveku kad naiđe, a za hleb nema...»

Moje izbavljenje od lovaca

    Ljubav mu je bila toliko velika, da je voleo i mene grešnoga. Želeo je da me zadrži kraj sebe. «Bog će ti dati svega», često mi je govorio. Na kraju je došao i ostao kraj njega i otac Pajsije. Uzeo sam u keliju u Kareji i podigao crkvicu koju sam posvetio Časnom Krstu. Želeo sam tamo da zahvalim svom duhovniku ocu Tihonu i starcu Atanasiju iz Provatske kelije, koji su imali hramove posvećene Časnom Krstu, i da ih pominjem za neprocenjive duhovne darove koje su mi poklonili.

Jednom kad sam išao da se ispovedim i da mu ostavim malo hrane, desi se sledeće. Pošto se ispovedih i pošto mi dade poslednje savete, pođoh da se vratim. Iamo je običaj da me isprati nekoliko koraka van kelije. Međutim, ovaj put zauzeo je neki poseban stav. Držao je u rukama krst i neprestano me blagosiljao. Odlazio sam putem gledajući kako me neprestano blagosilja. Ubrzo, pošto mi je nestao iz vidika i kelija se više nije videla, nabasah na jednog lovca čija je cev bila uperena u mene, a ruka na obaraču. Najednom, uzvik koji mi se spontano ote prenu lovca, te me ugleda i pade dole prestravljen, inače bi me zasigurno ubio. Imajući na umu poslednje starčeve reči, stajao sam bez straha pred njim. Čuo sam lovca kako govori: «Neki ti je svetitelj pomogao, jer mi je prst bio na obaraču.» Bio sam siguran da me je spasao starčev blagoslov. U to su me uveravali i manastirski oci kad sam im pripovedao. Bilo je to čudo. Sledećeg dana ponovo sam išao kod starca da bih mu ovo ispričao. Zakrsti me i reče: «Slava Bogu, dete moje,  Bog je pomogao.» Suze mu navrše...

Kad sam postao sveštenik i zaželeo da me uzmu za «črednog» u jedan ženski manastir, gde je bila monahinja moja sestra, rekoh mu to i ražalosti se mnogo zbog opasnosti koje su postojale. Reče mi: «Dete moje, mnogo je teško biti mladom čoveku u manastiru sa monahinjama. Nema blagoslov mladić da gleda monahinje, niti da ih pričešćuje mlad jeromonah. Tražio mi je adresu da im on piše.Dao sam mu je, i s malo grčkog što je znao, napisa im: «Nema blagoslova da imaju mladog jereja, samo mnogo starog...» Kad su dobile njegovo pismo, mnogo su se rastužile i zatražile su da prouče monaške kanone. Otac Atanasije, koji je bio bibliotekar u našem manastiru, Ivironu, i bio vrlo mudar i vrlinski čovek, pisao im je sve u vezi s tim. Tad su svi shvatili koliko je otac Tihon bio u pravu. Kad sam mu saopštio da neću ići, obradovao se nezamislivo. Pripovedao mi je o mnogim događajima. «Mladi sveštenici u ženskim manastirima, to je skandal. Vatra i pakao, govorio je, bolje da umre mlad sveštenik, nego da ovim izgubi dušu...»

Bolesti i lekovi

    Jednom se razboli od reumatizma i ne mogaše hodati. Doktor mu reče kako treba da ide u svet, u termalnu banju na terapiju. Pošto nije hteo da izlazi u svet, smislio je sledeće. Tamo, u pustinji, napravio je jednu veliku kadu gde se lečio. Kuvao je origano, stavljao ga u kadu i time se prao. Bog vide njegovo strpljenje, i učini da mu bude dobro.

Kad bi se prehladio, imao je u jednoj flaši alkohol sa ljutim paprikama, čime se masirao. Lečio se sam. Našao je jedan povijeni štap za koji je vezao jednu spužvu kojom se masirao. Kad sam ga pitao šta je to, odgovorio mi je: «To je moj poslušnik».

Odneo sam mu nešto kinina koji je katkad upotrebljavao. Kad bi mu nestalo, pisao bi karakterističnim blagodatnim izrazom: «Molim vas za ljubav, potreban  mi je gorki crveni lek.»

Rukodelj i molitva

    Kad je bio u Burazerijskoj keliji, naučio je kao rukodeljmetod poliranja zlata za ikonopis koji se naziva cukaniko. Međutim, struganje prilikom njegove izrade ga je uznemiravalo, i odustao je od toga.

U Karulji se bavio ikonopisom. Uzeo je nekoliko časova od jednog monaha. Jednostavnim ikonopisačkim stilom davao je likovima izgled kakav je video očima srca. Na primer, arhipojci, sa borama na licu, kao i podvižnici, jednostavni i skromni. Slikao je tek koliko da pokrije troškove, da kupi dvopek.
U Kapsali je živeo od novca onih koji su slali imena da ih pominje.

Pričao mi je da monah treba jedan sat da radi, jedan sat da se moli. Pripovedao mi je šta se dogodilo u jednom ruskom manastiru za akatist Bogorodice, koji je naročito voleo.

Bio je jedan monah koji je svakoga dana 24 puta čitao akatist na sledeći način. Kad bi čuo časovnik da otkucava sat, on je počinjao. Sati su mu bili merilo. Naravno, svaki put ga je čitao s toliko poštovanja kao prvi put. Jednog dana začu glas iz ikone da mu govori: «Raduj se, služitelju, i tebi, raduj se».
Otac Tihon je i sam, mnogo puta na dan, čitao akatist sa suzama. Čitao je takođe svakoga dana Jevanđelje po Mateju. Naročito je voleo odeljak o Sudu, 13. glava. Želeo je da uvek drži svoj um prema tom kriterijumu. Imajući neprestano misao o smrti, otvorio je grob da gleda neprestano i da plače i da čeka, s radošću, kad će ga primiti. Krst mu je bio oružje u pustinji. Pljačkaši, govorio je, imaju pušku i nož. Ja, Hrista i Krst.

Nedeljom ne treba raditi. Jer, u staro vreme, kad su se Izrailjci hranili manom, Bog im je istu slao svakog dana osim sedmoga. Niti je blagosliljao one koji su bili proždrljivi.

Jer, koji su to voleli, kažnjavao ih je – postajali su crvi. Tako, nisu radili ništa drugo, nego su sedeli u šatorima i proslavljali Boga.
Sam je svu nedelju posvećivao Gospodu. Želeo je, kada je služio, da ne završava Liturgiju brzo. Mnogo puta približavalo se večernje, a on je još uvek služio...

Pomirenje sveštenoslužitelja

    Jednom se zameriše dvojica sveštenoslužitelja. Iako nije bilo ništa ozbiljno, otac Tihon je želeo da čuje «Ljubimo jedni druge» i da ih vidi da celivaju jedan drugog s radošću. Zamoli ih da saslužuju na Liturgiji, a on da im poje. Na kraju reče: «Danas se mnogo radujem jer vas dvoje imate ljubav – slava Bogu. «Slava Bogu» je stalno govorio.

Ljubav prema posetiocima i nesebično gostoljublje

    U ono vreme bilo je teško posetiti Svetu Goru, zbog slabih veza. Međutim, koliko god je bogoljubivih čulo za oca Tihona, želeli su svakim sredstvom i na svaki način da ga posete i da uzmu njegov blagoslov. Tako, od mnogih mirjana i klirika kojih se sećam, bio je neki o. Ilija. Bio je tada u Parizu na postdiplomskim studijama i znao je ruski jezik. Bio je čuo za duhovnost oca Tihona i dože da ga upozna i da porazgovara s njim. Vreme je prolazilo i smrkavalo se. Bilo je već nemoguće da idemo noću iz kelije. Otac Tihon, s puno ljubavi i jednostavnosti, želeo je da nas ugosti, iako, kao podvižnik, nije trebalo da ima takav običaj. Dao nam je pohabanu slamaricu koju je imao i stavio nas u crkvu, da se odmorimo preko noći.

Međutim, slamarica je bila puna stenica. Bela majca o. Ilije postala je crvena od njihove krvi. I pored ovog iskušenja, o. Ilija se uopšte ne ražalosti, nego je, naprotiv, bio veoma srećan što je bio ugošćen u keliji oca Tihona i što je mogao da čuje iz njegovih osvećenih usta duhovne reči i očinske savete.
Veliku shimu monaha smatrao je nečim velikim i svetim. «Nije dovoljno jednostavno da je nosimo, nego da imamo sveti život. U Ruskoj crkvi neguje se beskrajno poštovanje prema monasima velikoshimnicima. Velika shima predstvalja anđela, savršenog monaha, oslobođenog svake životne brige. To je onaj koji poseduje sve vrline, traži anđelski život, stara se za Božije, kako će ugoditi samo Bogu, ne ljudima. To je velika shima: kelija, crkva, post, neprestana molitva.Neopravdano je za velikoshimnika da se osvrće desno i levo, ili da se bavi upravljanjem. U Ruskoj crkvi velikoshimnika smatraju svetim čovekom. Kažu, ako ga vide s Patrijarhom, prvo će napraviti metaniju pred velikoshimnikom. Ne kao kod nas, gde veliku shimu nose mladi i ponose se time. To je veliki greh», govorio je.

Poslednji dani i prepodobno usnuće

    Podigao je brojna i dobra duhovna čeda, koja je savetovao s ljubavlju. Izdvajali su se njegovi susedi jeromonasi i monasi.

Poslednjih dana, konkretno tri dan pred njegov kraj, izdala ga je snaga. Išli smo redom da ga vidimo. Otac Vasilije, o. Grigorije, o. Atanasije, o. Pavle, i naravno o. Pajsije koji ga nije napuštao.

Pretposlednjeg dana desi se sledeće: kao što smo rekli, svakoga dana je stavljao u putir osvećene Svete Darove i pričešćivao se kao sveštenik. Tog dana, usled velike slabosti, nije mogao da se pričesti. Kad sam stigao, reče mi da upotrebim Sveto Pričešće. Međutim, pošto sam jeo, nisam mogao. Kasnije, dođe drugi sveštenik i pričesti ga. Ovaj događaj, to što ja nisam bio spreman da ga pričestim, kao i osećaj mučnine koju je imao usled bolesti koja ga ophrvala, uplaši ga. Pomislih da nije satanska zamka postavljena kako ne bi imao u «ustima Hrista», kao što je govorio. Zamolih da ga ja sutradan pričestim. Prihvati i mnogo se obradova.

Sledećeg jutra sam došao i vidim o. Pajsija veoma bolesnog. Pozdravio sam ih i pripremio Sveto Pričešće. Budući opružen na drvenom krevetu, u času kad sam ga pričešćivao, videh starca, do tri pedlja odignutog iznad kreveta, kao anđela, da proslavlja Boga i da mi zahvaljuje. Isto veče preda duh svoj.
Mnogo se rastužih što nisam bio u blizini da čujem njegove poslednje reči. Međutim, bio je o. Pajsije i starac mu reče da je bio u društvu sa Sv. Sergijem, koga je izuzetno poštovao.

Cele noći sam bio u žalosti što ga više neću viđati u ovom životu. Na jutarnjoj Liturgiji pominjao sam ga sa upokojenima. Svanulo je i spustila se takva kiša da mi je bilo nemoguće da pođem. Međutim, posle Liturgije je prestalo i razmišljao sam da li da ga položimo u grob koji je sam iskopao pre mnogo godina.
Kad smo se skupili, sva duhovna čeda, pročitali smo zaupokojenu službu. Grob je bio suv. Zemlja je olakšala. Budući davno iskopana, padala je odozgo kao pamuk.
 

Pozdravili smo ga uzimajući blagoslov i polazeći. Tražio sam kao blagoslov njegov epitrahilj i krst kojim me je blagosiljao.

Bila mu je želja da služim Liturgiju 40 dana po njegovom usnuću, a on bi molio Boga za mene i posetio bi me ovde ako nađe milost u Boga. O, čuda! Poseti me na poslednjoj Liturgiji. Dođe, pevajući vaskrsni kanon, i reče mi: «Dobro sam, hvala.» Kad se povratih, setih se obećanja koje mi je dao. Zablagodarih mu i proslavih Boga.

Posle starčevog upokojenja, njegova vrlina posta još poznatija. U mnogim crkvama Rusije služili su mu parastose. Ruski mitropolit Nikodim izdao je poslanicu tražeći da se služe pomeni u svim crkvama njegove eparhije. Kad je ovaj mitropolit posetio starca, on mu je zatražio da mu pročita oprostnu molitvu, jer je bio prvi episkop iz njegove otadžbine koji ga je posetio. Tad mitropolit, koji ga je mnogo uvažavao, pade pred njegove noge da ih celiva.

Mnogi od onih koji su ga upoznali ili čuli za njega, dotrčali su da uzmu bilo šta kao blagoslov, pa makar malo zemlje sa njegovog groba. Čak su se i ljudi iz sveta vraćali sa pokloničkog puta Svetoj Gori, noseći malo cveća sa groba starca Tihona, za uspomenu i kao svetinju.

Jednom arhimandritu, kad sam ga vodio u njegovu keliju, starac je prorokovao da će postati vladika,na šta je ovaj uzvratio: «Neka bude volja Božja». Danas je episkop i ne zaboravlja susret sa svetim starcem.

Demon se boji njegovog epitrahilja

    Jednom, tokom besede igumana manastira Simonopetre, starca Emilijana, u crkvi Sv. Dimitrija u Solunu, desi se sledeće: bi tamo i neka demonizovana žena, i na kraju besede starac ču da ispušta demonske urlike i da se trese. Takav fenomen nisam video u životu. Sedeo sam preko puta, i zabrinut i potresen, pratio sam kako demon muči ljude. Bili su prisutni i mnogi drugi, kao i protosinđel Solunske Mitropolije, koji s puno bola prema stvorenju Božijem uputi svoje smerne molitve, kao što i svemoćni Bog žali Svoje stvorenje i pokazuje milost Svoju i izbavljenje od biča demonskog. Kad na mene dođe red, priđoh joj, blagoslovih je časnim krstom podstičući je da se prekrsti. Ali, nije mogla ni da izgovori da je krst – životodavno drvo. Govorila je da će je demon ugušiti ako to ispovedi. Shvatio sam da je bila uhvaćena u demonske mreže. Međutim, nisam prestao da prizivam ime Gospoda našeg Isusa Hrista. Vreme je prolazilo i umorio sam se za trenutak. Bilo je prošlo 12 noću. Prethodne večeri video sam svog duhovnika, o. Tihona, koga viđam u raznim slučajevima, bilo da me posavetuje, bilo da me uteši, kao dok je bio u životu, i osećao sam spokojstvo i radost gledajući njegov anđelski lik. U tom trenutku, ponovo mi pade na pamet i rekoh posednutoj ženi: Povešću te kući i tamo ću ratovati, znaš sa čime. – Da, sa platnom oca Tihona, znači s njegovim epitrahiljem.
Ne stiže da dovrši, a demon je obori dole, pred kivot Sv. Dimitrija. Tad joj rekoh da kaže demonu da je gnusoba. Ponavljao sam to mnogo puta, i čim je prevalila preko usta reč gnusoba, ostavi je na miru. Od unezverene i neuračunljive posta mirna i razumna. Zablagodari Sv. Diomitriju, a od nas zatraži da je pominjemo zajedno s mužem koji je odvede kući.
 

Jeromonah Agatangel (Kalafatis)

26. avgusta 2010 godine

Izvor: http://www.pravoslavna-srbija.com/

 

POGLEDAJTE GALERIJU FOTOGRAFIJA KELIJE I CRKVICE STARCA TIHONA SVETOGORCA
(klikni na fotografiju za uvećanje)

 

















 

















  

















 

















 

















 

















  
















  




















 

Kako citati Svete Oce

Sadasnje ucenje Otaca predstavice Oce Pravoslavne Duhovnosti; stoga su njegov obim i cilj prilicno drugaciji od obicnih predavanja o ucenjima Otaca. Nas cilj na ovim stranama ce biti dvostruk: 1) da predstavi Pravoslavni teoloski temelj duhovnog zivota - priroda i cilj duhovne borbe, pogled Otaca na ljudsku prirodu, karakter aktivnosti Bozije blagodati i ljudskih napora, itd. 2) da pruzi, prakticno ucenje u zivljenju Pravoslavnog duhovnogzivota, sa opisom osobina duhovnih stanja, i dobrih i losih, sa kojima se neko moze susresti ili proci kroz njih u duhovnoj borbi. Prema tome, precizna i stroga dogmatska u pogledu Bozije prirode, Svete Trojice, Ovaplocenja Sina Bozijega, Silazenja Svetog Duha, bice dotaknuti u meri u kojoj ukljucuju i pitanja duhovnogzivota; i mnogi Sveti Oci cija se dela bave pre svega ovim dogmatskim pitanjima i koja se doticu sekundarnog zivota samo sporedno, nece biti dotaknuta uopste. Jednom recju, ovo ce biti pre svega izucavanje Otaca “Dobrotoljublja”, zbirke Pravoslavnih duhovnih dela, nastale u svanuce naseg savremenog doba, upravo pre izbijanja svirepe Francuske Revolucije cijih smo poslednjih posledica, mi svedoci u nasim danima ateisticke vladavine i anarhije. U sadasnjem vreme, bilo je primetno povecanje interesovanja za “Dobrotoljublje” i Svete Oce u njemu. Osobito, skoriji Oci, kao Sveti Simeon Novi Bogoslov, Sveti Grigorije Sinait i Sveti Grigorije Palama, poceli su da se proucavaju i neka od njihovih dela su prevedena i stampana na Engleskom i drugim zapadnim jezicima. Neko cak moze reci da su u nekim seminarijama i intelektualnim krugovima, oni usli u “modu”, kao ostri kontrast, u odnosu na XIX-ti vek, kada nisu bili u “modi” na skoro svim Pravoslavnim bogoslovskim akademijama (nasuprot najboljih manastira, koji su uvek cuvali njihove uspomene kao svete i ziveli su prema njihovim delima). Ali sama ova cinjenica, predstavlja veliku opasnost koja ovde mora biti naglasena. “Ulazenje u modu”, najdubljih duhovnih dela ne mora da znaci prvenstveno i uvek dobru stvar. Stavise, daleko je bolje da imena ovih Otaca ostanu skupa nepoznata, nego da budu samo zanimanje racionalistickih naucnika i “ludih obracenika”, koji ne izvlace nikakvu duhovnu korist iz njih, vec samo uvecavaju njihov nerazumni ponos “znajuci bolje” o njima, od bilo koga - ili jos gore - pocinju da prate duhovna uputstva iz njihovih dela bez dovoljne pripreme i bez ikakvog duhovnog vodjenja. Sve ovo, ne znaci da ljubitelj istine treba da napusti citanje Svetih Otaca; Boze sacuvaj! Ali znaci da svako od nas - naucnik, monah, ili mirjanin (vernik u svetu) - mora da prilazi ovim Ocima sa strahom Bozijim, sa skromnoscu i poniznoscu, i sa velikim nepoverenjem prema nasoj sopstvenoj mudrosti i rasudjivanju. Mi im prilazimo sa ciljem da naucimo, a pre svega, mi moramo priznati da nam za to treba ucitelj. A ucitelji postoje: u nasim vremenima, kada su Bogonosni Starci nestali, nasi ucitelji moraju biti oni Oci, posebno u vremenima bliskim nama, koji su nam posebno rekli kako da citamo i kako da ne citamo, Pravoslavna dela o duhovnom zivotu. Ako je sam Blazeni Pajsije Velickovski, sastavljac prvog Slovenskog “Dobrotoljublja” bio “ispunjen strahom”, sagledavajucida ce takve knjige biti stampane i nece vise kruziti u rukopisu izmedju par manastira, koliko onda moramo mi sa vise straha prilaziti njima i shvatiti razlog njegovog straha, da ne bi dospeli u duhovnu katastrofu koju je on predvideo. Blazeni Pajsije, u pismu Arhimandritu Teodosiju iz Skita Sv. Sofronija pisao je: “U pogledu objavljivanja i stampe Otackih knjiga, i na Grckom i Slovenskom jeziku, ispunjen sam u isto vreme i radoscu i strahom. Radoscu, jer nece biti predane krajnjem zaboravu, i revnitelji ce lakse moР”‡i da ih steknu; sa strahom, buduci uplasen i drhteci da ne bi bile ponudjene kao druge knjige, ne samo monasima, vec takodje svim Pravoslavnima, i da ne bi ovi kasnije, proucavajuci podvig umne molitve na samovoljni nacin, bez uputstava od onih koji su iskusni u tome, mogli pasti u samoobmanu, i da ne bi zbog samoobmane, sujetni i tasti mogli huliti na ovaj sveti i besprekorni rad, koje je potvrdjen od strane mnogih velikih Svetih Otaca... i da ne bi zbog tih hula, imali sumnju u pogledu ucenja nasih Bogonosnih Otaca.” Podvig umne Isusove molitve, nastavlja Blazeni Pajsije, mogucje samo pod uslovom monaske poslusnosti. Malo je onih, sigurno je, u nasim vremenima nemocne asketske borbe, koji teze ka visinama umne molitve (ili cak znaju sta ovo moze da bude); ali upozorenja Blazenog Pajsija i ostalih Svetih Otaca, sadrze istinu takodje za manje borbe mnogih Pravoslavnih danas. Svako ko cita “Dobrotoljublje” i ostala dela Svetih Otaca, icak mnoga Zitija Svetih, naici ce na odlomke o umnoj molitvi, Bozanskoj viziji, o obozenju, i o drugim uzvisenim stanjima, i kljucno je za Pravoslavnog Hriscanina da zna sta treba da misli i oseca o ovome. Hajde, stoga, da vidimo sta Sveti Oci govore o tome, i o nasem prilazenju Svetim Ocima uopste. Blazeni Starac Makarije Optinski (+ 1860), smatrao je za neophodno da napise posebno “Upozorenje onima koji citaju duhovna Otacka dela i zele da vezbaju umnu Isusovu molitvu.” Ovde ovaj veliki Otac skoro naseg veka, govori nam jasno kakav nas stav teba da bude pema ovim duhovnim stanjima: “Sveti i Bogonosni Oci pisali su o velikim duhovnim darovima, ne da bi neko tezio nerazumno i nasumice da ih primi, vec da oni koji ih ne poseduju, slusajuci o takvim uzvisenim darovima i otkrovenjima koja su primali oni koji su bili dostojni, mogli da priznaju svoju sopstvenu duboku nemoc i veliku nedovoljnost, i mogli i nehoticno da udju u smirenost, koja je neophodnija onima koji traze spasenje od svih podviga i vrlina.” Opet, Sveti Jovan Lestvicnik (VI vek) pise: “Kao kada siromah, gledajuci carske riznice, pre svega priznaje svoju sopstvenu siromastinu; tako i duh citajuci opise velikih dela Svetih Otaca, nehoticno je sve ponizniji u svom putu misli”. (Pouka 26;25) Prema tome, nas prvi prilaz delima Svetih Otaca mora biti smirenost. Ponovo, Sveti Jovan Lestvicnik pise: “Dobra je stvar diviti se mukama ovih svetaca, jos bolje je slediti njihov put spasenja; no hteti odjedanput dostici njihov zivot, stvar je bezumna i nemoguca.” (Pouka 4;42) Sveti Isak Sirijski (VI vek) uci u svojoj drugoj Homiliji (kao kratko rezimirano od Starca Makarija Optinskog, str. 364): “Oni koji u molitvi traze slatke duhovne osecaje sa ocekivanjima i posebno oni koji teze prerano za vizijama i duhovnim razmisljanjima, padaju u obmanu neprijatelja i u oblast tame i zamracenja uma, napusteni od pomoci Bozije i predani demonima na ruganje zbog njihovog gordog trazenja iznad njihove mere i vrednosti.” Prema tome, moramo prici Svetim Ocima sa skromnom namerom pocinjanja duhovnog zivota na najnizem stepeniku, i cak ni ne sanjati da cemo postici ta uzvisena duhovna stanja koja su potpuno iznad nas. Sveti Nil Sorski (+1508), veliki Ruski Otac, blizih vremena, pise u svom “Monaskom Pravilu” ( II glava): “Stacemo reci o onima, koji su u svojim smrtnim telima, okusili besmrtnu hranu, koji su se nasli dostojni da prime u ovom prolaznom zivotu, deo radosti koje nas cekaju u nasoj Nebeskoj otadzbini?... Mi koji smo obremenjeni mnogim gresima i zrtve strasti, nedostojni smo cak i da slusamo ove reci. Ipak, polazuci nasu nadu na milost Boziju, mi smo ohrabreni da cuvamo reci svetih dela u nasim umovima, tako da bi bar mogli da rastemo u poznanju ponizenosti u kojoj se valjamo.” Kao pomoc nasoj skromnoj nameri u citanju Svetih Otaca, moramo poceti sa osnovnim Otackim knjigama, onima koja nas uce “azbuci”. Iskusenik iz Gaze, u VI veku, jednom je pisao velikom prozorljivom Starcu, St. Varsanufiju, vise u duhu neiskusnog Pravoslavnog ucenika danas: “Imam dogmatske knjige i kada ih citam, osecam da je moj um prebacen iz strasnih misli na razmisljanje o dogmama.” Na ovo je Starac odgovorio: “Ne bihzeleo da se ti zanimas tim knjigama, jer one uzdizu um na visinu; bolje je proucavati reci Staraca koji spustaju um nizbrdo. Ovo sam rekao ne sa ciljem da omalovazim dogmatske knjige, vec ti samo dajem savet; jer hrana je razlicita.”  (Pitanja i Odgovori, 544) Vazna svrha ovog ucenja Otaca, bice precizno ukazivanje koje Otacke knjige su podesnije za pocetnike, a koje bi trebalo da se ostave za kasnije. Ponovo, razlicite Otacke knjige o duhovnomzivotu su podesne za Pravoslavne u razlicitim uslovima zivota: one koje su posebno podesne za usamljenike, otselnike nisu direktno primenljive za monahe koji zive u manastirima; to sto se odnosi na monahe, nece uopsteno da se odnosi na mirjane; i u samom uslovu, duhovna hrana koja je podesna za one sa nesto iskustva, moze u potpunosti biti nesvarljivo, za pocetnike. Jednom kada je neko postigao sigurnu ravnotezu u duhovnom zivotu, sto znaci aktivno vrsenje Bozijih Zapovesti unutar poslusnosti Pravoslavnoj Crkvi, plodnim citanjem osnovnih dela Svetih Otaca, primenjujuci ih na uslove svog zivota. U pogledu ovoga, Episkop Ignjatije Brjancaninov je napisao:“Primeceno je da pocetnici nikada ne mogu da prilagode knjige svom stanju, vec bivaju neizmenjivo iznureni tendencijom knjige. Ako knjiga daje savete o tisini i pokazuje obilje duhovnih plodova koji se skupljaju u dubokoj tisini, pocetnik neizmenjivo oseca najjacu zelju da ode u usamljenost, u nenaseljenu pustinju. Ako knjiga govori bezuslovnoj poslusnosti pod upravljanjem Duhonosnog Oca, pocetnik ce neizbezno razviti zelju za najstrozizivot u potpunoj pokornosti Starcu. Bog nam nije dao u nase vreme nijedan od ova dva nacina zivota. Ali knjige Svetih Otaca koje opisuju ova stanja, mogu tako jako da uticu na pocetnika da iz neiskustva i nepoznavanja, on moze lako odluciti da napusti mesto gde zivi i gde ima sve uslove da se spasi i ucini duhovni napredak, sprovodeci u delo Jevandjelske zapovesti, zbog nemoguceg sna savrsenog zivota, snazno i primamljivo oslikanog njegovoj masti.” Stoga, on zakljucuje: “Ne veruj svojim mislima, misljenjima, snovima, impulsima i naginjanjima, cak i kada ti nude ili pred tebe stavljaju privlacni izgled najsvetijeg monaskog zivota.” Sta Episkop Ignjatije govori monasima, to se odnosi i na mirjane takodje, sa olaksicama zbog drugacijih uslova svetskog zivota. Narocite primedbe ce biti date na kraju ovog uvoda u pogledu duhovnogzivota za mirjane. Sveti Varsonufije ukazuje u drugom Odgovoru (broj 62) nesto drugo, vrlo vazno za nas, koji prilazimo Svetim Ocima previse teorijski: “Onaj ko vodi racuna o svom spasenju, ne bi trebao da pita (Starce, tj. cita dela Otaca) samo radi sticanja znanja, jerznanje nadima (1 Kor.8:1) kao sto Apostol kaze; ali je najpodesnije da pita o strastima i o tome , kako neko treba da zivi svoj zivot, tj. kako da bude spasen; jer ovo je neophodno i vodi ka spasenju.” Prema tome, neko ne treba da cita Svete Oce iz puke znatizelje, ili kao jednu teorijsku vezbu, bez aktivne namere da vezba ono sto oni uce, prema sopstvenom duhovnom nivou. Moderni “teorijski” bogoslovi su vrlo jasno pokazali da je moguce imati dosta apstraktnih informacija o Svetim Ocima bez ikakvog duhovnog znanja uopste. O takvima, Sv. Makarije Veliki govori (Omilije 17:9): “Kao sto neko odeven u prosjacke rite moze sebe videti u snu kao bogatogcoveka, ali se nakon budjenja iz sna, opet vidi siromasnog i golog, tako i oni koji razmisljaju o duhovnom zivotu deluju da govore logicno, ali posto to o cemu govore nije potvrdjeno u umu, bilo kojom vrstom iskustva, moci, potvrdom, oni ostaju u nekoj vrsti fantazije.” Jedan od testova da li je nase citanje Svetih Otaca teorijsko ili stvarno, ukazano je od Svetog Varsonufija u svom odgovoru pocetniku koji je primetio da postaje nadmen i ponosan kada govori o Svetim Ocima (Odgovor broj 697): “Kada razgovaras ozivotu Svetih Otaca i o njihovim Odgovorima, treba da osudjujessebe, govoreci: “Ko sam ja! Kako ja mogu govoriti o vrlinama Otaca, kada ja ne cinim nista slicno i uopste nisam napredovao? I ja zivim, ucim druge za njihovo dobro; kako moze da se na meni ne ispuni rec Apostola: Uceci, dakle, drugog sebe ne ucis.” Prema tome, konstantni stav nekoga prema ucenju Svetih Otaca mora biti samo-ukoravajuci. Konacno, moramo zapamtiti da cela svrha citanja Svetih Otaca, nije da nam pruzi neki vrstu “duhovne zabave” ili da nas potvrdi u nasoj pravednosti, ili superiornom znanju ili “misaonom” stanju, vec jedino da nam pomogne da vezbamo delatni put vrline. Mnogi od Svetih Otaca diskutuju o razlici izmedju “aktivnog” i “misaonog” zivota, i treba naglasiti i istaci ovde da to ne podrazumeva, kao sto neki mogu da misle, bilo kakvu vestacku razliku izmedju onih koji vode “obican” zivot “spoljasnjeg Pravoslavlja”, ili samo “dobrih dela”, i jedan “unutrasnji” zivot posadjen samo kod monaha ili neke intelektualne elite; nikako. Postoji samo jedan  Pravoslavni duhovni zivot, i on se zivi od strane svakog Pravoslavnog borca, bilo monaha ili mirjanina, bilo pocetnika ili iskusnog, uznapredovalog; “akcija” ili “vezba” (praxis na grckom), je put, a “vizija” (theoria) ili “obozenje” je kraj. Skoro sva dela Otaca upucuju ka zivotu akcije, delanja, a nezivotu vizije; kada je kasnije pomenuto, to je da nas podseti na cilj nasih trudova i borbi, sto je u ovom zivotu okuseno duboko od samo par velikih Svetitelja, ali u svojoj punoci znano samo u dobu koje dolazi. Cak i najuzvisenija dela u “Dobrotoljublju”, kao sto je Episkop Teofan Zatvornik napisao u predgovoru poslednjeg toma “Dobrotoljublja” na ruskom jeziku “imali su u vidu ne misaoni, vecskoro iskljucivo aktivni zivot.” Cak i sa ovim uvodom, sigurno je, Pravoslavni Hriscanin ziveci u nasem veku nadimajuceg znanja, nece izbeci neke od zamki kojecekaju one koji zele da citaju Svete Oce u njihovom punom Pravoslavnom znacenju i kontekstu. Stoga, zaustavimo se ovde, pre pocinjanja same nauke Otaca, i ispitajmo ukratko neke od gresaka koje se cine od savremenih citalaca Svetih Otaca, sa namerom da pomocu toga formira pre blizi pogled, kako da ne cita Svete Oce.

GRADSKO MONASTVO, SAVREMENO SVEDOCANSTVO Arhimandrit Nazarije (Lavrinenko)

Moj clanak je posvecen jednom od najvaznijih i istovremeno najaktuelnijih problema svakidasnjice: medjusobnom odnosu savremenog manastira i civilizacije. U nasoj epohi,epohi celokupne globalizacije i “sazimanja” sveta na velicinu kompjuterskog monitora, kada mogu istovremeno da citam jednu i dobijam novu informaciju sa svih delova planete, epohu kultura raznih naroda pomesanih u jednu, “bojazljivu” multikulturu - problem postojanja monaskog opstezica kao jednog od visih formi zajednistva i savremenog megapolisa kao vise forme sjedinjenosti i razjedinjenosti, mesanja raznih rasa, obicaja i verovanja, - postaje jedan od glavnih. Kako ziveci u samom centru vladavine “kneza ovoga sveta”, ne samo ne zaboraviti vec i zadobiti vecu hriscansku blagocestivost? Da li je moguce spojiti monaski podvig i zivot u centru petomilionskog grada? Zasto su uopste potrebni gradski manastiri i nije li zamrla potreba za njima?

Sta je predstavljalo drustvenu osnovu ruskog monastva u toku devet vekova? Koja je to bila plodna sredina u Rusiji koja je dala toliko mnogo svetlih primera hriscanske blagocestivosti? Ako se vratimo na nasu istoriju, videcemo, da su veliki deo monaha predstavljali doseljenici iz seljackih,  zemljoradnickih staleza. Bogobojazljivost ruskih zemljoradnika je bila toliko velika, da cak rec “krestjane” na ruskom jeziku, predstavlja drugi naziv za “hristiane”. U Rusiji je postojao stari obicaj, po kojem je najstariji sin u porodici preuzimao domacinstvo, srednji se zaposljavao u drzavnoj sluzbi, ili u vojsci, a najmladji – postajao monah.

Uporedo sa tim, treba primetiti, da su u toku celokupne ruske istorije, a narocito u periodu od XI do XVII veka, manastiri bili svetilnici ne samo blagocesca, vec i prosvecenosti u Rusiji. Strasno je cak i pomisliti sta bi bilo sa ruskom istorijskom naukom, kad u Rusiji ne bi bilo svetih obitelji. U manastirima su vodjeni letopisi, belezena iole vazna desavanja. Ruska istorija pocinje od Svetog prepodobnog Nestora, Kijevo-Pecerskog letopisca, sto predstavlja najbolji dokaz neprekinute veze prosvecivanja i monastva u Rusiji iz davnih vremena. Nazalost, posle strasnih desavanja u proslom veku, mozemo s gorcinom konstatovati, da u danasnje vreme u Rusiji nema ostataka ni seljastva, ni tih ljudi koji bi predstavljali osnovu “obrazovanog” monastva.

Politika komunisticke vlasti je dovela do potpunog unistenja dotadasnjeg nacina zivota u ruskom selu, a veliki deo inteligencije je u toku proteklih vekova menjao svoje “nepokolebljive” ideje toliko puta, da je samo shvatanje vere i crkovnosti, zivota u Hristu i Hrista radi, za ogromnu vecinu sadasnjih obrazovanih ljudi, u najboljem slucaju redovna “egzotika”, koja se svrstava u red sa mnogobrojnim “isceliteljima”, koji su preplavili ogromne teritorije ruske drzave. Shvatanja “demokratije” i “pluralizma misljenja” se potpuno nerazumno prenose na odnos prema veri i Gospodu. Pri tome, sadasnja “inteligencija” ispusta iz vida to, da demokratija u prevodu na bogoslovskom jeziku znaci politeizam ili mnogobostvo, ustrojstvo pak Crkve kao drustvenog instituta je po svojoj sustini jerarhicno i oznacava anarhiju, ili da bismo bili sasvim precizni – konstitucionu monarhiju.

Kakvi su ljudi koji danas dolaze u Crkvu i mole za monaski postrig iz Njegove Ruke? Kakvim su pomislima i pobudama oni podstaknuti, sta ih podstice na taj uzan put, koji vodi u Carstvo Nebesko? Takve ljude je moguce podeliti na cetiri (sasvim priblizne i uslovne) grupe ili kategorije prema razlikama u njihovim zivotnim uslovima, stremljenjima i drustvenom statusu. Prvo, ti ljudi zahvaljujucu svom obrazovanju i vaspitanju bez sumnje su se prilagodili i pomirili sa ustrojstvom savremenog drustva. Ti ljudi se u svako vreme nalaze u bilo kojoj zemlji, sa bilo kakvim drustveno-politickim poretkom, a u vreme naglih promena politickih, ekonomskih i moralnih pravaca, koji se trenutno desavaju u Rusiji, broj tih ljudi se povecava geometrijskom progresijom.

Drugo, to su ljudi, koji su podstaknuti da dolaze u Crkvu zbog nemogucnosti razresenja svojih licnih problema. Licni duhovni i moralni problemi tih ljudi su toliko veliki, da oni ne mogu sami da ih rese, a pritom, jednostavno nemaju iskustva u borbi sa svojim porocima zahvaljujuci vaspitanju u ateistickoj drzavi. Ti ljudi se prema Crkvi odnose kao prema lekovitom sredstvu za sve, koje moze da izleci svaku njihovu boljku bez njihovog bilo kakvog zalaganja.U tu grupu spadaju alkoholicari i narkomani, muskarci i zene, koji nisu mogli da ocuvaju porodice. Dospevsi u tesku zivotnu situaciju, takvi ljudi smatraju manastir kao neko skloniste ili utociste, koje moze da ih zastiti od svih nevolja. Vecina tih ljudi ne moze biti primljena u manastirsko bratstvo, pored svega ostalog i zbog toga, sto u saglasnosti sa kanonskim pravilima Svete Crkve, imaju nepunoletnu decu. Trece, to su ljudi, koje uslovno mozemo da nazovemo “skitnice”. Klasican primer tog tipa ljudi se moze naci u poznatoj prici ruskog pisca Nikolaja Leskova. Takvi ljudi su u neprestanoj potrazi za “glavnom istinom”, “po svaku cenu zele da dodju do same sustine”. Jedna od etapa tog traganja i promene samih sebe, za te ljude predstavlja obracenje ka Pravoslavlju i zivot u svetoj obitelji. Na zalost, oni ne mogu da prodju monaski ispit, jer pri prvim iskusenjima oni pocinju da uveravaju sebe, kako ni ovde nisu nasli “glavnu istinu” i nastavljaju sa svojom potragom. Takve “skitnice” cesto nazivaju “bratijom Satajeve pustinje”.

I na kraju, cetvrto, to su ljudi koji dolaze u manastir Hrista radi, ljudi koji iskreno zele da posluze Gospodu na tom uzanom i trnovitom putu. Upravo ti ljudi predstavljaju osnovu i duhovni skelet ruskog monastva. Nazalost, moram da primetim, da ti, koji dolaze u manastir radi svesnog primanja monaskog postriga, kao po pravilu, biraju najudaljenije i najmanje naseljene manastire, a ne gradske manastire, koji se nalaze u samom centru svetskih zbivanja. Ko dolazi u gradske manastire? Kako postupati sa tim ljudima? Kako graditi zivot u tim manastirima, tako da on posluzi kao primer, a ne kao sablazan? I da li treba uopste stvarati manastir u gradu (odmah se ogradjujem, da nadalje necu govoriti o vec postojecim gradskim manastirima, vec o mogucnosti stvaranja novih manastira ili obnavljanja starih)?

Moj monaski ispit (postrig sam primio 1985-e godine, i od tad sam prakticno dve trecine svog monaskog puta proveo kao nastojatelj gradskih manastira) pokazuje da postojanje monaske zajednice u gradu moze biti opravdano, samo ukoliko takva zajednica nije samostalni manastir, vec gradska crkva sa prijemnom prostorijom, nekog provincijskog manastira. Samostalni mogu da ostanu samo oni manastiri, koji su od pocetka izgradjivani i zamisljeni kao gradski. U tom slucaju gradska crkva sa prijemnom prostorijom ima sledece funkcije:

1)   operativna veza manastira sa rukovodstvom svojih nadleznih i eparhije;

2)   predstavnistvo manastira u razlicitim drzavnim strukturama;

3)   organizacija snabdevanja manastira;

4)   organizacija i koordinacija poklonickih putovanja u manastir.

Manastirska Crkva moze da obavlja i druge funkcije, zavisno od konkretnih uslova u manastiru, i grada u kojem je organizovana, ali prethodno nabrojane 4 vrste posla su dominirajuce za svaku manastirsku Crkvu.

Zeleo bih odvojeno da se zadrzim na pitanju o sastavu bratije u gradskoj Crkvi sa prijemnom prostorijom. Moje, i ne samo moje iskustvo, vec i mnogobrojne pouke Svetih Otaca govore o tome da i nastojatelj, kao i ogromna vecina bratije u takvom manastiru, moraju biti duhovno iskusni ljudi, ne mladji od 40 godina, (kako bi bili pravi autoritet za pocetnike), koji su prosli dug monaski ispit u zabacenom manastiru, daleko od svetskih sablazni. Manastirska bratija mora da bude u gradskoj crkvi jedino radi ispunjavanja osnovnih vaznih poslusanja, na koja sam ranije ukazao. Poslusanike u gradsko - manastirskoj Crkvi treba po mom misljenju birati iz kategorije onih koji dolaze u manastir, koji pri svoj svojoj zelji da stupe u manastirsko bratstvo izazivaju sumnju kod nastojatelja manastira. Naviknuti na mnogo jacu i tezu vrstu iskusenja na duhovnom planu, s pocetnickim uzbudjenjem, nasavsi se u gradskoj sujetnoj sredini u poredjenju sa tihom manastirskom sredinom, moze se sa uverenoscu reci, da zivot takvih poslusnika u gradskoj Crkvi, a ne u samom manastiru, ce biti kao “lakmus papir” koji ce na najjasniji nacin pokazati istinski, a ne izdeklamovani cilj pocetnika. Bezuslovno, to je strog metod izbora bratije, moze biti cak i provokativan, ali samo takavim “hirurskim” putem je moguce u odredjenim uslovima istinski proveriti spremnost novih iskusenika za nosenje teskog Krsta monaskog nacina zivota. Naravno, pritom je nemoguce uopste i pomisliti da se zavidi nastojatelju Crkve.

Dalje bih zeleo da se zadrzim na pitanju postojanja samostalnih gradskih manastira, koje je tako vazno kao i prethodno.

Istorijski se tako desilo, da su neki manastiri bili osnovani u starim ruskim gradovima, u samom njihovom centru, kako bi imali posebnu ulogu u duhovnom, kulturnom i politickom zivotu zemlje. Govoreci o tome, ne treba zaboraviti, da su manastiri u pocetku bili pustinje, a zatim su ljudi koji su bili privuceni od strane manastirske bratije, osnivali grad oko manastira, i na taj nacin je on postajao gradski. Klasican primer takve metamorfoze je – Sveto-Trojicka Sergejeva Lavra. Tu su jos i druge poznate obitelji kao, pre svega, moskovski Cudov manastir, osnovan u XIV veku u Moskovskom Kremlju (nazalost on je bio razrusen u vreme gonjenja u proslom veku), Sveto-Uspenska Kijevo-Pecerska Lavra i naravno Lavra Aleksandra-Nevskog. U nase ne lako vreme, zbog razlicitih okolnosti, i pre svega odsustva “obrazovanog monastva”, takvi manastiri moraju biti pre svega centri duhovnog prosvecivanja, paralelno sa njima postojecim Duhovnim skolama. Nazalost, danas u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi postoji samo jedan primer manje-vise harmonicnog postojanja pravog manastira i Duhovne skole – to je kompleks Trojice-Sergejeve Lavre, koja u sebe ukljucuje i Moskovsku Duhovnu seminariju i akademiju. Sta su problemi u medjusobnim odnosima izmedju Duhovnih skola i manastira? Kako sam vec napomenuo napred, maturanti Duhovnih skola su predstavljali osnovu ruskog monastva u Rusiji do XX veka, “obrazovano monastvo”, iz koga je nastajala cela crkvena jerarhija. Trenutno je procenat monaskih postriga, na primer, u Sent-Peterburskim Duhovnim skolama veoma nizak – u najboljem slucaju 1-2 monasenja sa kursa od 40 ljudi. To je delimicno povezano sa tim, da je ogromna vecina predavaca u skolama – belo duhovnistvo ili mirjani, koji nekad tajno, a nekad potpuno otvoreno govore o nepotrebnosti i nekorisnosti za mlade ljude da prime monaski podvig.

Pored prirodne zelje svake naucne ustanove za dobijanje najboljih studenata, posle zavrsenog kursa, takav stav se zasniva jos i na tome, da u uslovima komunistickog rezima u Rusiji prakticno nije bilo aktivnih manastira, i novopostrizene monahe je prosto trebalo negde uputiti, jer, uzimajuci u obzir cinjenicu o tradiciji ruskog monastva, ziveti u svetu, a biti monah, je veoma tesko. Na taj nacin  predavaci u Duhovnim skolama, kao najveci autoritet za studente, cesto nisu mogli da daju zreo duhovni savet maturantu, vec su jos vise produbljivali njegove nedoumice. Kao rezultat toga su ne retki brakovi medju studentima Duhovne skole, kroz kratko vreme zavrsavali razvodima. Najvise od svih u toj situaciji stradaju supruge studenata, i sto je najtuznije njihova maloletna deca. Ostaje da se nadamo, da ce se tokom vremena i dolaskom u Duhovne skole novih, mladih predavaca, koji imaju drugaciji odnos prema monaskom podvigu, situacija korenito izmeniti, i da cemo s radoscu moci da posmatramo kako nase Duhovne skole postaju istinski rasadnik blagocesca i da ce u Crkvi, kao i u prosla vremena, ponovo zasvetleti pravi stubovi “obrazovanog monastva”. Poslednji deo svog nastupa bih zeleo da posvetim temi o svakodnevnom zivotu savremenih ruskih gradskih manastira, da kazem nesto o njihovim svakodnevnim problemima, s kojima mora da se suocava prakticno svaki monah, koji zivi u gradskom manastiru. Istorija Lavre nam govori o tome, da je prema prvom projektu Lavrske kare, koji je napravio veliki italijanski arhitekta Domeniko Trezini, ulaz u saborni hram morao da bude sa strane Neve. Projekat je bio odbacen, zbog toga sto bi u tom slucaju vernici ulazili u hram sa istocne strane, sto je u saglasnosti sa tradicijom Pravoslavne Crkve nemoguce, a Trezini buduci da je pripadao katolickoj crkvi nije ucio o slicnim detaljima. U ovoj prici je kao u ogledalu odslikana jedna od najocitijih razlika izmedju pravoslavnog i klasicnog katolickog manastira. U katolickom manastiru, po pravilu, strani covek moze uci samo u hram; poseta ostalih prostorija i teritorija manastira je moguca samo uz poseban blagoslov nastojatelja. Ulaz u hram u pravoslavnim manastirima je sa teritorije manastira, iznutra; za pogled sa strane su nedostupne samo bratske kelije.

Ali ako monah u seoskom manastiru moze naci sebi mesto za usamljenu molitvu, cak i ako svakodnevno verujuci mirjani posecuju manastir, za monaha u gradu je jedinstveno mesto, na kojem moze bti sam sa sobom, njegova kelija. U manastir prakticno 24 casa dolaze ekskurzije (tako na primer pod prozorima lavrskih zgrada u letnje vreme dolaze ekskurzije od ranog jutra do duboko u noc), manastirska vrata su zatvorena mozda samo nocu na kratko (pristup u Lavru je otvoren od 5 ujutru do 11 uvece). Najvise od svega razocarava to, da ako u seoski manastir covek putuje sa ciljem, kao hodocasnik, onda ogromna vecina ljudi koji dolaze u gradski manastir, su – prosto turisti, koji cesto ne shvataju smisao postojanja manastira. Stanovnici manastira, izlazeci iz zgrada u kojima zive, u hram na Bogosluzenja, se osecaju kao u zooloskom vrtu ili kao eksponati u muzeju.

Ali i kelija moze biti pravo mesto za osamu pri niskom stepenu duhovnog razvoja. Savremena dostignuca sistema telekomunikacija dovode do toga, da ziveci u centru grada, cak i u manastiru, mogu da se priuste savremeni audio-video sistemi, i cak da se prikljuce na Internet. Shvatajuci, da savremena tehnicka dostignuca ne mogu sama po sebi doneti ni samo zlo ni samo dobro, zeleo bih istovremeno sa tim da podvucem, da se u odsustvu pravilnih duhovnih prioriteta koriscenje tehnikom moze pretvoriti u pagubnu strast, koja samo steti dusi. Zabrana koriscenja savremene tehnike ce dovesti do toga, da ce se njom koristiti cak i oni kojima ona ranije nije bila potrebna, jer svi znamo da se najvise zeli - ono sto je zabranjeno. Takodje je neophodno primetiti, da prisustvo velikog broja mirjana na Bogosluzenjima u manastiru, otkriva jos jednu granu zivota gradskog manastira. Veliki broj revnosnih vernika u hramovima gradskog manastira daju nam osnovu da kazemo da takvi manastiri ne samo da su mesto spasenja bratije vec i vernika. Moze se cak govoriti i o sveobraznom fenomenu postojanja parohijskog zivota u gradskom manastiru.

S druge strane, zbog takvog tesnog opstenja sa mirjanima postoje i negativne posledice. U Rusiji se prilikom sloma sovjetskog poretka, obrazovala dovoljno borbena, iako malobrojna grupa vernih, koja je svim silama tezila da “siri ideje” Pravoslavlja takvim metodama, kojima su ti isti ljudi pre 10-15 godina sirili ideje naucnog komunizma. U potrazi za mestima za svoju aktivnost, takvi ljudi neizbezno dolaze u gradske manastire, jer u nekomfornim za njih udaljenim manastirima mogu provesti u najboljem slucaju nedelju-dve za vreme odmora, a saglasne parohijske zajednice tesko dozvoljavaju aktivno ucesce u zivotu parohijana, lica sa otvorenim destruktivnim namerama. Rad sa takvim parohijanima je takodje vazan deo sluzenja gradskih manastira.

Sto se tice pitanja o sastavu bratije u gradskim manastirima u danasnje vreme, to na primer u Sveto-Trojickoj Aleksandro-Nevskoj Lavri, ciji sam ja namesnik vec skoro pet godina, moguce je reci da su prakticno svi monasi u Lavri – gradski zitelji, pritom samo polovina od njih ima duhovno obrazovanje, i sasvim malo – vise svetsko. Sva bratija pored poslusanja u hramu imaju i licna poslusanja.

Jedna od osnovnih razlika danasnjeg gradskog monastva je prakticno za svakog monaha posedovanje sopstvenog stana, ukoliko je on mestanin. To je uslovljeno pre svega odnosima drzave i Crkve. U uslovima, kada su jos uvek sveze uspomene na predjasnja gonjenja, mnogi ne mogu da predaju svoj stan, strahujuci, da prakticno svakog momenta vlast moze da zatvori manastir i ostavi monahe bez krova nad glavom. Drzavni organi ne preduzimaju nikakve mere za izmenu situacije. Delimicno, u manastirima Sent-Peterburske eparhije je zabranjeno registrovanje monaha u mestu njihovog neprekidnog boravka u manastiru. Slicni problemi u medjusobnim odnosima sa drzavnim organima samo produbljuju to stanje neodredjenosti, koje je iskusenje za mnoge koji dolaze u manastir.

Pored svega ostalog, vecina monaha ima i svoje porodicne obaveze, kao sto je obilazak svojih starih roditelja. Monasi u Rusiji (sem svestenika) nisu oslobodjeni ni vojne obaveze. Ispunjavanje tih i drugih obaveza, se nesumnjivo, odrazava na svakodnevni zivot u manastiru.

***

Moja prica o zivotu savremenih ruskih gradskih manastira nije prica o nekom “idealnom” zivotu. Za deset i po godina, posmatrajuci zivot ruskih monaha “iznutra”, buduci i sam monah, ja sam pre svega zeleo, koristeci se recima starog istoricara, da opisem zivot u manastiru nasih dana, takvim kakav je on odista, sine ira et studio. Da, nije sve dobro u savremenim manastirima. Ali moze li manastir biti oaza, koje se ne dotice danasnji sveopsti nedostatak duhovnosti? Da li je pri sveopstoj sekularizaciji drustva moguce postojanje manastira koji je u strogoj saglasnosti sa starim Ustavima? Odgovor na ova pitanja, iako tuzan, je ocigledan za sve nas. Ali, da li to znaci da u poslednja vremena postojanje manastira i monastva nema nikakve osnove? Naravno, ne!

U “Otacniku”koji je sastavio jedan od istaknutih ruskih Svetitelja XIX veka, Sveti Ignjatije Brjancaninov, mozemo naci sledece pouke osnivaca monastva, Svetog Prepodobnog Antonija Velikog: “Nastupi nekad vreme, sine moj ljubljeni, kada monasi napustaju svoje pustinje i umesto njih odlaze u najbogatije gradove, i tamo umesto jazbina i koliba, kojima je “posejana” pustinja, oni,trudeci se da prevazidju jedni druge, izgradjuju velelepna zdanja, koja se po svojoj raskosi mogu porediti sa carskim palatama. Umesto siromastva potkrada se zelja za sticanjem bogatstva, smirenost srca se pretvara u gordost, zbog dobijenog znanja ljubav ce ohladneti; umesto uzdrzanja javlja se stomakougadjanje i mnogi od monaha nabavivsi odabranu hranu koja se ne razlikuje od one koju jedu mirjani, od kojih ce se samo razlikovati po odezdi i kamilavci, nalazeci se usred sveta, nece se postideti da sebe nepravilno nazivaju monasima i pustinjacima. Nece prestati da se hvale, govoreci: Ja sam Pavlov, a ja Apolonov (1 Kor. 1, 12)kako se dozvoljeno i opravdano hvale Svetim Ocima, kao sto su se Judejci hvalili svojim pretkom Avramom! Istovremeno ce medju monasima tih vremena biti daleko boljih i savrsenijih od nas: jer blazen je onaj ko je mogao da prestupi a nije, i zlo tvoriti a nije (Sir. 31, 11), nego onaj koji se vezba u dobrom po primeru mnogih dobrih”. 

Nedavno mi je postavljeno sledece pitanje: “Recite nam da li trenutno u Rusiji postoje isihisti?”. Naravno ima ih, i njihovim molitvama se i mi spasavamo. Monasi treba da se mole za ceo svet, i oni to rade manje ili vise uspesno. Ali i svet treba da se moli za monahe, jer su njima potrebne molitve bliznjih ne manje nego ostalim ljudima. Zato vam porucujem, dragi oci, braco i sestre, ne zaboravljajte u svojim molitvama, molitvu za one, kojima Gospod i Sveta Crkva poveravaju veliko nasledje Otaca, podviznike vere i blagocesca, a pre svega ono najvaznije: ljudske duse!

http://www.bogoslov.ru