СВЕТА БЛАЖЕНА МАТРОНА МОСКОВСКА

Света блажена Матрона (Матрона Димитријевна Никонова) рођена је 1881. године у селу Себино (Туљска губернија), на двадесетак километара од чувеног Куликовог поља. Њени родитељи, Димитрије и Наталија, били су веома побожни, вредни и поштени људи. У сиромашној сеоској породици било је већ троје деце (Иван, Михаило и Марија) тако да је четврто дете представљало велики терет. Зато су родитељи размишљали да је по рођењу дају у сиротиште добротвора кнеза Голицина. Али мајка мале Матроне усни чудан сан: бела птица са људским ликом, затворених очију спусти јој се на руку. Богобојажљива жена прими то као небеско знамење и реши да дете остане у породици. Дете је рођено слепо. На крштењу је добило име Матрона у част преподобне Матроне Цариградске, подвижнице која је живела у петом веку. О томе да ће дете бити нешто посебно остало је сведочанство са њеног крштења. Када је свештеник спустио Матрону у купељ, сви присутни су угледали над дететом миомирисни дим. Свештеник отац Василије, кога су мештани сматрали за праведника, био је веома изненађен:

"Многу сам децу крстио, али овако нешто доживех први пут. То ће дете бити у Богу свето". И додаде да ће дете њему предсказати дан смрти. То се касније и десило. Једне ноћи Матрона рече мајци да је отац Василије умро. Уплашени родитељи отрчаше до цркве, и заиста, отац Василије се упокојио у Господу.

Девојчица је имала и спољашње обележје. На прсима је имала испупчење у облику крста. Кад јој је мајка замерила што је скинула са себе крстић, Матрона рече:

"Па ја имам свој!"

Матрона није била само слепа, она је рођена потпуно без очију! Очне дупље су јој биле затворене очним капцима, као код оне птице која се јавила њеној мајци у сну.

Деца су је задиркивала, ругала јој се, гурала је у јаму да виде како ће се јадна извући. Зато је веома рано престала да се игра са децом, проводећи скоро читаво време у кући. Већ са седам-осам година код ње се открио дар исцељивања и прозорљивости. Кућа њених родитеља била је близу Цркве Успења Пресвете Богородице, лепог храма, јединог за десетак околних села. Благочестиви родитељи су веома често посећивали богослужења водећи увек Матрону са собом. Кад је поодрасла, почела је сама да одлази у храм, па је убрзо научила молитве. Када би се њеној мајци омакло из сажаљења "моје јадно несрећно дете", она би одвратила са чуђењем: "Зашто сам ја несрећна? То су Миша и Вања несрећни".

Од раног детињства Бог је обдарио Матрону даром прозорљивости и исцељивања. Она је предвиђала несреће и упозоравала људе. Од њене молитве људи су постајали здрави и добијали утеху у невољама. Почели су да долазе болесници и други невољници из удаљених места. Желећи да се захвале девојчици, остављали су родитељима намирнице и поклоне. Тако је то нежељено дете постало хранитељ породице.

Касније, Матрони се пружила прилика да путује. Ћерка оближњег спахије, благочестива Лидија Јањкова водила је девојчицу са собом на ходочашће у Кијево-Печерску лавру, Тројице-Сергијеву лавру, Петроград и до других светиња Русије. Посетиле су Кронштат. После завршетка Свете литургије, Свети Јован Кронштатски замолио је вернике у Свето-Андрејевској цркви да ослободе пролаз до амвона 14-годишњој Матрони, речима: "Матронушка, дођи к мени. Ево ми долази смена, осми стуб Русије". Свети праведни отац Јован није објаснио своје речи, али је свакако тиме предвидео да ће Матрона служити Русији и руском народу у најтежа времена безбожног бољшевичког прогона Цркве.

Кад је Матрона напунила седамнаест година изненада су јој се одузеле ноге. Ево како је она сама описивала тај тренутак: "После причешћа ишла сам кроз цркву и знала да ће прићи жена која ће ми одузети моћ ходања, али је нисам избегла јер је то била воља Божија". И до краја живота остаде одузетих ногу. Али никад није роптала на Бога, већ је покорно носила тај тешки крст.

Још у младости Матрона је предсказала револуцију: "Пљачкаће, рушиће храмове, све од реда ти". Нека спахиница је непосредно пре револуције купила у Себину кућу и дошла код Матроне да јој каже како је наумила да подигне звонару. Матрона јој на то рече: "Ништа од тога неће бити". Тако се и десило.

За Цркву Успења Божије Мајке, настојањем Матроне била је насликана икона Божије Мајке "Помоћ несрећницима". Ево како се то десило: Једном је Матрона замолила мајку да се обрати свештенику, јер он у библиотеци, у том и том реду полице има књигу са том иконом. Свештеник се веома зачудио јер је то била истина. Матрона је рекла да ће наручити такву икону, али наравно, имати такву икону било је јако скупо.

Она је благословила жене да скупљају прилоге по околним селима. Многи су радо давали колико су имали, али је један мужик дао преко воље само једну рубљу, а његов брат само једну копејку шегачећи се. Када је Матрона пребирала тај новац, издвојила је рубљу и копејку рекавши: "Мајко, врати оним људима овај новац, он квари остале паре". Кад је сакупљено довољно новца наручена је икона од иконописца из Епифаније. Матрона га је питала да ли може да наслика такву икону. Он је потврдио, али после доста времена признаде да му ништа не полази за руком. Матрона рече иконописцу да се покаје за своје грехе, исповеди се и причести. Тек кад је послушао, икона је била урађена. Матрона се читавог живота није растала од ње. Икона је била завршена око 1915. године, и убрзо је постала позната светиња овог храма и народ је поштовао јер је била чудотворна. Та икона се данас налази у Покровском манастиру у Москви, где почивају и мошти Блажене Матроне. Блажена Матрона је целог живота била окружена иконама.

У цркви, у коју је ишла кад је била у Москви, тачно је знала где се која икона налази. Једном јој је неко рекао да је штета што не види сву красоту Божијег света. На то је Матрона одговорила да јој је једном Бог отворио очи и показао цео свет, и звезде на небу и све што је на земљи: планине, реке, зелену травицу, птице...

Блажена Матрона је била потпуно неписмена, зато је следеће сведочанство о њеној видовитости још необичније. Једна познаница Матроне, Зинаида В. Жданова, сећа се како јој је блажена помогла.

"Ја сам 1946. године морала да браним свој пројекат зграде Министарства флоте. Мој ментор стално је цепидлачио, није ме примао на консултације и све је било јасно, намеравао је да обори пројекат. Чак ми је и претио комисијом. Вероватно је знао да ми је отац у логору. Тај рад ми је био од животне важности јер сам издржавала мајку. Матушка Матрона ме је тешила и обећала своју помоћ. Једне вечери, док смо пиле чај, рекла ми је да ћемо прошетати Италијом, Фиренцом и Римом, да погледамо дела њихових великих мајстора. И стаде да набраја и описује улице, зграде! Код палаче Пити она ми скрену пажњу на сводове и неке друге детаље који ми могу послужити у доради пројекта. Та њена видовитост ме страшно потресла. Рано ујутро сам дотерала пројекат и он је прошао одлично!"

Много је људи долазило код Матроне да тражи помоћ. Један сељак из суседног села тражио је, преко других људи, да га исцели. Матрона је поручила да он допузи у њено село (удаљено 4 километра), па ће се помолити за њега. Његова вера је била толико снажна да је он то учинио, а назад је отишао на здравим ногама.

Помоћ коју је пружала Блажена Матрона болесним људима била је заснована на њеној вери и њеним молитвама и није имала ничег заједничког са такозваним народним надрилекарима, враџбинама, магијама, биоенергетичарима. Зато су они мрзели Блажену и чинили јој свакојаке пакости, нарочито кад је прешла у Москву.

Матрона је, у првом реду, помагала заједничком молитвом. Прелазак у Москву био је донекле изнуђен, јер су њена браћа постала партијски активисти и долазак побожних људи у њихову кућу није им био по вољи, а могао је да има и нежељене последице. Тако је Блажена Матрона 1925. године напустила родни дом и преселила се у Москву коју је веома волела и називала је "светим градом и срцем Русије". Тако је почео нови период у животу Матроне, период скривања (неколико пута је једва избегла хапшење) и сељакања код познаника и побожних људи. Пре рата матушка је живела код свештеника Василија и његове попадије Пелагије, док нису ухапшени. Једно време боравила је у бараци од шперплоче, где јој се вода смрзавала у посуди и где јој се залеђена коса лепила за зид... Најдуже је боравила (1942-1949.) на Арбату, код оне Зинаиде Жданов (којој је помогла око пројекта) и њене мајке. Она није могла добити "прописку", тј. одобрени боравак у Москви, тако да јој је претила непрестана опасност од милиције. Међутим, она би неколико дана пред њихов долазак прелазила на друго место, штитећи тако и оне људе који су јој пружали уточиште. Једном се десио и овакав случај. Неко је из комшилука пријавио да слепа жена прима и лечи људе. Послат је милиционер да приведе прекршиоца. Када је ушао у собу и хтео да ухапси Блажену, она му рече: "Ја сам слепа и непокретна, не могу ти побећи. Него ти трчи брзо кући, јер се тамо десила несрећа". Зачудо, он је послуша, похита кући и затече пожар и своју жену већ захваћену ватром. Срећом, стигао је на време да је пребаци у болницу. Кад су га у станици упитали да ли је покупио слепицу, он им одговори да није, а и неће, јер му је чудом спасила жену.

Боравећи у Москви, Матрона је често одлазила у своје село, или су је звали да помогне некоме, или би се ужелела своје мајке и својих најближих. Иначе, њен живот је текао прилично једнолично, преко дана сусрети са људима, а ноћу молитва. Као и подвижници старих времена, она никад није припремала постељу, већ је само дремала између две молитве са главом на длану уместо јастука. Тако су пролазиле године.

Једном приликом, године тридесетдевете или четрдесете, Матрона рече: "Ево ви се стално око нечег свађате, никако да се нагодите, а рат само што није почео. Многи народ ће изгинути, али наш руски народ ће победити".

Почетком 1941. године, сестра З. Жданове Олга Носкова упита матушку да ли да оде на годишњи одмор (добила је упут у одмаралиште, али јој се није ишло зими). Матушка одговори: "Иди одмах, јер после дуго, дуго неће бити никаквих годишњих одмора. Биће рат. Победићемо. Москву непријатељ неће освојити. У њој ће бити само нешто пожара. Из Москве не треба одлазити".

Кад је почео рат Матрона, која је духовно могла да се налази на више места, често би понављала да је невидљиво присутна на фронтовима и да помаже ратницима. Она је предвидела да Немци неће заузети град Тулу и њено пророчанство се обистинило.

У току дана Матронушка је могла да прими педесетак људи који су јој долазили са својим душевним и телесним невољама. Ником није одбијала да пружи помоћ, али је препознавала оне који су јој долазили са злим намерама. Неки људи су долазили мислећи да је она народски лекар који може да скине урок, али би брзо схватили да је пред њима Божији човек који их враћа Цркви. Матрона никад није наплаћивала своје услуге. Она је гласно читала молитве, најчешће оне најосновније - "Оче наш", "Да васкрсне Бог", деведесети псалам и друго.

Пружајући исцељење невољницима матушка је тражила од њих да верују у Бога и да не греше више у животу. Са каквим невољама су хрлили људи к њој? Па, са најобичнијим, свакидашњим, као што су тешке болести, опасност да се распадне породица, тешкоће на послу, прогони и слично. Једна од жена блиских Матрони, П. С. Аносова, која је често посећивала свог брата на клиници за нервне болести, испричала је следећи догађај: "Једном, кад сам ишла код брата, са мном је путовао један брачни пар - ишли су по своју ћерку. И у повратку смо путовали заједно. Одједном је та осамнаестогодишња девојка почела да лаје. А ја кажем њеној мајци: "Жао ми је вас. Ми сад пролазимо поред Царицина, хајде да одведемо вашу ћерку код Матроне..." Отац девојке, генерал, ни да чује. Али мајка, као мајка, пристаде и ми свратимо код Матушке... Кад су девојку довели пред Матрону она се сва укочи, стаде Матрону пљувати, отимати се од родитеља. А Матрона каже: "Пустите је. Сад ће је проћи". Девојка паде, поче да се ваља по поду, бљујући крв... Али се убрзо умири и заспа. Спавала је три дана и три ноћи, а кад се пробудила била је потпуно здрава".

З. В. Жданова прича да је 1946. године у њихов стан, где је тада боравила Матрона, дошла једна жена, која је је била безбожник. Користећи свој високи положај она је болесног сина водила лекарима широм Европе, али му није било лека. "Чула сам за вас и дошла сам да тражим помоћ као очајна мајка. Немам више коме да се обратим". Матрона је упита: "Ако ти Господ исцели сина, хоћеш ли поверовати у Бога?" Жена одговори: "Ја, нажалост, не знам шта је то". Тада Матрона затражи воде и у присуству несрећне мајке стаде наглас да чита молитву над водом. Пружајући затим ту воду мајци, Блажена рече: "Иди одмах код њега у болницу, договори се са болничарима да га чврсто држе. Он ће се отимати, али ти настој да му ову воду сипаш у очи и свакако у уста".

Жданова се даље присећа: "Нешто касније брат и ја смо били сведоци када је та жена опет дошла код Матроне. Она се на коленима захваљивала матушки, јер је њен син потпуно оздравио. Кад је дошла у болницу урадила је све онако како је Матрона тражила. Када су јој извели сина, пошла је према њему. Бочица са светом водицом била јој је у џепу. Син се отимао и викао: "Мама, баци оно што имаш у џепу, немој да ме мучиш!" Жена се пренеразила откуд син зна шта она има у џепу. Хитро извадивши бочицу, попрскала га је по очима, а успела је да погоди и уста. Син се одједном умири и за неколико дана био је отпуштен са клинике."

И многа још чуда и исцељења чинила је Блажена матушка Матрона, помажући несебично људима.

Каквом су запамтили Матрону људи који су јој били блиски? Била је ситна женица, са малим скоро детињим рукама и ногама. Седела је обично прекрстивши ноге на кревету или на великом сандуку. Благо, просветљено лице, благи глас.

Она је пружала утеху болеснима, миловала их је по глави, често би их прекрстила, понекад се шалила, а понекад, богами, знала и да их строго прекори. Никад се није жалила на своје муке и невоље. Она никад није проповедала, никад није подучавала. Давала је одређени савет, како да се поступи у овој или оној ситуацији, затим се молила, давала благослов.

Матушка је била шкрта на речима. На питања је одговарала веома кратко.

Међу људима блиским њој остале су у сећању и неке њене поуке опште природе. Матушка је учила да се не осуђују ближњи. Она је говорила: "Не треба осуђивати друге људе. Боље је да мало чешће мислиш о себи. Свака ће овчица бити окачена за свој репић. Шта те се тичу туђи репићи!" Матрона је учила да се људи морају препуштати вољи Божијој. Да живе са молитвом. Да се често крсте, да крсте и околне предмете као заштиту од злих сила. Саветовала је да се људи што чешће причешћују: "Браните се крстом, молитвом, светом водицом, светим причешћем... увек пред иконама нек вам гори кандило". Блажена матушка учила је да се воле стари и немоћни: "Ако вам неко од њих почне да говори нешто увредљиво или непријатно, немојте слушати и љутити се, већ им помозите. Опростите им и помозите, ма шта они рекли или урадили".

Матрона није дозвољавала да се сновима придаје некакав значај: "Не обраћајте никада пажњу на снове, они могу бити ђавоља работа". Осим тога Блажена матушка је упозоравала људе да не трче од једног до другог духовника или видовитог учитеља, јер је то само узалудно трошење духовних снага. "Ако већ идете код свештеника или духовника по савет, онда се усрдно молите да му Господ пошаље мудрост да вам да прави савет". Говорила је да се не треба много интересовати за лични живот свештеника. Саветовала је онима који теже хришћанском савршенству да се не издвајају од других спољашњошћу (црном одећом или слично). И стално је поучавала да се све невоље морају стрпљиво подносити. "Кад идете у храм немојте ни у кога гледати, молите се затворених очију, или свој поглед усмерите према икони". Матрона је сматрала да је употреба козметике велики грех, јер човек изобличује свој лик, додаје му нешто што му Господ није дао, ствара лажну лепоту. Матронушка је говорила: "Враг не спава - молите се стално. Смрт увек изненади, па се не сме живети без молитве. Враг нам је на левом рамену, а анђео на десном. И свако од њих своју књигу има: у једну се бележе наши греси, а у другу добра дела. Крстите се што чешће! Крст је као брава на вратима. И храну треба прекрстити. Снагом Часног Животворног Крста браните се и спасавајте!"

О враџбинама матушка је често говорила: "За онога ко је добровољно ступио у савез са силама зла и бави се разним чаролијама пред Богом нема спаса. Они могу можда некад у нечему да помогну, али душу сигурно уништавају".

Масовно кидање веза са Црквом, агресивни атеизам, јачање отуђености и зла међу људима, одбацивање традиционалне вере и живот милиона људи без црквеног покајања, довели су до тешких духовних последица. Матушка Матрона је то одлично осећала и схватала.

У дане масовних манифестација матушка је тражила од свих да не излазе на улицу, да затварају прозоре, ролетне, врата, јер тушта и тма демона испуњавају читаво пространство, читав ваздух и обухватају све људе.

Једном приликом Зинаида Жданова упита Блажену Матрону: "Како је Господ допустио да се толики храмови разоре и затворе?" (Мислила је свакако на све године после победе безбожника у октобру 1917. године). А матушка јој рече: "То беше воља Божија и број храмова се смањио зато што је број верујућих људи страшно опао па нема коме да се служи".

"Па, што се нико не супротставља?" А она ће на то: "Народ је као под хипнозом, не зна за себе, страшна сила је покренута... Та снага лебди у ваздуху, продире свуда. Раније су људи посећивали храмове, носили на себи крстиће, њихови домови били су заштићени иконама, кандилима, освећивањем. Те силе су могле само да пролазе поред, а сад се насељавају међу људе који су одбацили Бога."

Живећи код породице Жданов, у рејону Арбат, Матронушка се исповедала и причешћивала код оца Димитрија из Цркве на Улици Краснаја Пресња. Непрестана молитва помагала јој је да носи тешко бреме служења људима, што је с обзиром на њено здравље био прави подвиг, и израз највише људске љубави. Делећи са људима њихове невоље, болести, муке, молећи се за њих матушка би се тако умарала, да пред крај дана није била у стању ни да говори, већ је, лежећи ослоњена на своју руку, тихо јечала. Али унутрашњи духовни живот Блажене Матроне ипак је, чак и за најближе, остао тајна. То међутим, није сметало људима да чврсто верују да је она прави подвижник Божији и свети човек. Подвиг Матроне био је у огромном трпљењу, чији је извор био ватрена љубав према Богу и чистота срца. Управо су о таквом трпљењу, које ће спасавати хришћане кад дођу последња времена, говорили свети Оци Цркве. Као права подвижница, Блажена матушка је поучавала не речима, већ читавим својим животом. Рођена без очију, она је све учила да иду трновитим, али правим путем спасења. Она је цео свој живот провела немајући свој кров над главом, немајући никаквих добара. Сваки дан њеног живота био је лавина невоља и јада људи што су долазили к њој. Пружала је помоћ и исцељење небројено пута. Узела би својим детињим рукама главу несрећника, помолила се за њега и човек би од ње одлазио пун утехе. А она, онемоћала, само би мало прилегла и настављала да се моли по целу ноћ. За време рата било је много случајева да је родбини несталих својом прозорљивошћу откривала да ли је њихов најближи жив или га већ треба помињати као мртвог. Поштовали су је и долазили код ње и многи јереји. Примала је и младе и старе, али неке је и одбијала. Са некима је разговарала кроз поуке, а са другима најобичнијим језиком. Једном јој се пожалила Зинаида: "Јао, матушка, моји живци..." А она ће на то: "Какви живци! ... Зашто на фронту и у тамници нема живаца? ... Треба трпети, владати собом". Кад би некога исцелила од физичке болести она би објашњавала: "Тело је кућица Богом дана, па је треба обнављати. Бог је, стварајући свет, дао нама и лековито биље и то се не може пренебрегавати".

Матушка је често била тужна: "Жао ми вас је... Дочекаћете последња времена, живот ће постајати све тежи и тежи... неиздржљиво тежак. Доћи ће време и пред вас ће ставити крст и хлеб и рећи - бирајте!"

Матронушка је понављала: "Ако народ изгуби веру у Бога, разне ће га патње снаћи. А ако се не покаје - нестаће са лица земље. Колики народи нестадоше! Молите се, преклињите, покајте се! Господ нас неће оставити и сачуваће земљу нашу".

Последње станиште на овој земљи Матронушка је имала у улици Курганској број 23. у Подмосковљу. Као да је, осећајући велику изнемоглост, желела да се бар мало склони од људи. Међутим, и овде су у великом броју долазили к њој невољници и несрећници. Пред само упокојење Блажена матушка, већ потпуно изнемогла, замоли да се ограничи број људи које је дневно примала. Време преласка у други живот Господ јој откри три дана пред смрт и она је то искористила да се опрости од најближих и да да потребна упутства. Замолила је да је опоје, у Ризоположенској цркви, у Донској улици, отац Николај (Голубцов) који ју је изузетно поштовао. Забранила је да јој се на сахрану доносе венци и цвеће. Кад је пред саму смрт отац Димитрије дошао да је исповеди и причести она је била страшно узнемирена: "Зар се и ви бојите смрти?" - упита је он. "Бојим се!"

Блажена матушка Матрона упокојила се у Господу 2. маја 1952. године. Сахрањена је 4. маја, по њеној жељи, на Даниловском гробљу, крај цркве "да би могла да слуша службе Божије". Блажена Матрона је предсказала: "После моје смрти мало ће људи долазити на мој гроб, само најближи. А кад они умру, мој гроб ће остати сасвим запуштен. Али проћи ће године, сазнаће људи за мене и поћи ће овамо да моле за помоћ. И ја ћу свима помагати, јер ћу их све чути". И још је пред смрт рекла: "Долазите к мени и причајте ми као да сам жива, а ја ћу Бога молити да ваше молбе буду услишене. Све вас, који ми се обраћате тражећи помоћ, ја ћу после ваше смрти горе дочекивати".

Прође тридесетак година и њена хумка на Даниловском гробљу постаде једно од светих места православне Москве и Русије. Сада за Матрону знају десетине хиљада православних људи. "Матронушка" - нежно је зову, а она, као и за живота, помаже људима.

ОБРЕТЕНИЈЕ МОШТИЈУ БЛАЖЕНЕ
МАТУШКЕ МАТРОНЕ

У недељу православља, 8. марта 1998. године, са благословом Патријарха Московског и целе Русије Алексија ИИ, извршено је обретеније моштију велике подвижнице ХХ века Блажене матушке Матроне. На челу комисије био је архиепископ Истрински Арсеније. Осим представника Руске Православне Цркве, у комисији су били стручњак за судско-медицинске експертизе, антрополог, доктор медицинских наука, професор Виктор Н. Звјагин и археолог, доктор историјских наука Андреј К. Тањукович. Комисија је завршила рад 13. марта. Занимљиво је да је на моштима Свете Матроне откривено оно испупчење у виду крста које се помиње у њеном житију. Одлуком Његове Светости Патријарха Алексија ИИ, мошти Свете Матроне пренете су у Свето-Покровски женски манастир у Москви (између Таганске и Абелмановске улице), где их свечано дочека сестринство тог манастира на челу са игуманијом Теофанијом.

Затим је почела рад Комисија за канонизацију Светог Синода Руске Православне Цркве. На основу њеног извештаја 2. маја 1999. године свечано је обављено проглашење Матроне Димитријевне Никонове за нову подвижницу Руске цркве као Свете Блажене Матроне Московске. Тог дана одслужен је последњи парастос за покој душе Матроне, а затим је почела свечана литургија коју је служио Његова Светост Патријарх Московски и васцеле Русије Алексије ИИ, са више архијереја и свештеника. У храм је унет ћивот са моштима Свете Матроне. После литургије одслужено је прво молебствије новој светитељки и подвижници Руске Православне Цркве, Светој Праведној Блаженој Матрони Московској.

+ + +

У септембру 1999. године у Београд је, ради учешћа на Скупу слависта у Вукове дане, стигла благочестива Московљанка Наталија Маслењикова, професор Московског универзитета. Она је донела књижицу "Житије и чудеса Свете Праведне Блажене Матроне Московске" и иконицу са њеним ликом. Тако је православни Београд сазнао за ту нову велику подвижницу Божију.

У недељу свих Светих на руској земљи прослављених 19. јуна/2. јула 2000. године Преосвећени Епископ Бачки др Иринеј (Буловић) служио је свету архијерејску Литургију и молебан Блаженој Матрони Московској у Свето-Тројичком храму Подворја Московског Патријархата у Београду. За ово празновање Старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду, јереј Виталије Тарасјев, донео је из Покровског манастира у Москви икону Блажене Матроне и свето уље са њених моштију.

Тако се молитвено поштовање Свете Матроне Московске проширило и међу православним народом српским.

Свето-Тројички Храм

подворја РПЦ - Београд, 2000. год.

Житије превео: чтец Андреј Тарасјев

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

МИЛОСРЂЕ
# Испитујући милосрђе које је заповедио Господ, видим и несагледиви бездан и висину која измиче погледима; Он нам је заповедио: Будите дакле милостиви, као и Отац ваш што је милостив (Лк. 6,36). Да бисмо испунили ту заповест, потребно је да постанемо онолико милосрдни, колико је милосрдан бесконачно милосрдни Господ. Широка је, Господе, заповест Твоја веома! (Пс. 118). Ко ће моћи да је и на делу сасвим испуни? Осим онога ко је, понесен Духом Твојим Светим, оставио малој деци својствен неспретан и спор ход путем заповести Твојих и почиње да џиновским корацима граби њиме, више да лети него да хода – да лети на крилима Духа. Но ја, грешник, мрачни грешник, како год погледам у себе увек видим помешаност добра са злом коју је људском роду донео његов праотац, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. Ја људима делујем милосрдан. Али кад тачно погледам себе, кад истражим себе, проналазим само глупу маску милосрђа. У мени је милосрдна сујета; у мени су милосрдне страсти; у мени је милосрдна користољубивост; у мени је милосрдна крв; али да ме на милосрђе покрене заповест Христова, чиста и света – то у себи не налазим. Кад се пак ја, мрачни грешник, накратко пренем и пожелим да будем милосрдан, сходно заповести Христовој, онда видим како треба да учиним тешко насиље над својим срцем. Света заповест показује слабост мога срца и њоме убеђен ја схватам да сам, мада по природи милосрдан, у односу на Јеванђеље заправо немилосрдан и човекомрзац. Моје срце пристаје да буде милосрдно по покретима крви; али да буде милосрдно по заповести Христовој, то је за њега – распеће.

Тако, видећи себе и поредећи своје стање са оним које је Јеванђеље одредило за ученика Христовог, налазим да иако имам природно расположење за милосрђе, не треба да поверавам себе том природном расположењу, него треба да га умртвљујем. Обавезан сам да принудим себе на милосрђе сходно заповестима Јеванђеља, чак и ако је то повезано са насиљем над срцем које у себи носи свим људима заједничку заразу греха. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може да представља богоугодну добродетељ. И не само то! Оно је у непријатељству са јеванђелским заповестима! Ради његовог умртвљења донет је на земљу јеванђелски мач. Они који су вођени природним милосрђем пребивају у мраку, под утицајем љутог и свезлобног кнеза овога света. 
Господ, Спаситељ света, у време Свога пребивања на земљи, саопштио је једном Својим ученицима како треба да иде у Јерусалим, да тамо много пострада, буде убијен и у трећи дан да васкрсне. Тада је врховни апостол, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео је да противречи Господу. Боже сачувај, Господе! – рекао је он – То неће бити од Тебе! На ову изјаву природног саосећања и милосрђа Господ је светом Петру одговорио: Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско. Зар је у устима Богочовека реч «сатано» била само прекор? Сачувај Боже од таквог Богохуљења! Овом речју Господ показује да се мисли и осећања палог човека налазе под влашћу сатане, мада наоко делују добра; човеково деловање према поривима његовог срца слива се у једно са деловањем сатане. Толико је наша природа повређена страшним падом! Тада, прича даље Јеванђеље, Исус рече ученицима Својим: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. Треба умртвити то милосрђе које потиче од крви; треба тражити милосрђе чији је узрок и извор – светла и света заповест Христова; она је – Дух, она је – живот вечни. 6. 180-182

Из дела светог Теофана Затворника Ревност за Бога и спасење

То што вас је Господ призвао у веру, не тражи ништа посебно, само да будете искрено одани вери. Будите такође благодарни што вас је Господ призвао из таме у светлост (1, п. 89, стр. 75).

Како сте описали себе – испада да сте неродна смоква. И шта сад? Таква свест врло је корисна код ревности за спасење, јер ову ревност природно распламсава, ма колико да је брзо почела да се гаси или хлади... Ако на поменути начин оживљавате ревност, онда се потрудите да што чешће узводите себе у такву свест о бесплодности, па вам она неће дати да останете без плода, када је тај плод у вашој власти (1, п. 117, стр. 119-120).

Док је ревност јака, непријатељ обично не прилази ревнитељу, но када се ревност мало засити и када њен жар ослаби, он већ почиње да се приближава, и, што је код њега главно – да сасвим хлади ревност... У мери хлађења ревности, одступа и благодат... Опасност од пада је близу. Непријатељ почиње да буди склоности ка пређашњим рђавим делима. И чим успе да гурне човека у неки грех, он се утврђује (над њим), почињући да га гони и да му се свети за све оно време супротстављања (1, п. 185, стр. 208).

Ревност је дело благодати и сведочанство да је ова благодат неодступно у вама, да производи благодатни живот... Док постоји ревност, присутна је и благодат Духа Светога. Она је – огањ (3, п. 384, стр. 24-25).

Благотворан је труд оних који здравим расуђивањима разбијају лаж што се подиже против истине Васкрсења. Читај таква расуђивања и наоружавај се њима; при томе не буди лењ да правиш све више и више простора за улазак силе Васкрсења Христовог у тебе. Што више то будеш чинио, више ћеш дисати ваздух Васкрсења и бити безбеднији од свих стрела ђавољих усмерених против те истине. Питаш, шта је потребно за то? Ништа посебно: буди оно што треба да будеш по завету датом приликом светог Крштења, које је наше васкрсење. Јеси ли пљунуо на сатану и на сва дела његова? Настави да се тако држиш у односу на њега. Јеси ли се сјединио са Христом? Остани са Њим. Дела таме и светлости су очигледна. Бежи од једних и приањај уз друга. Али то чини без икаквих уступака, чак и најмањих, како би норма твога живота било следеће: нема заједницу светлост са тамом, нити Христос са велијаром (43, стр. 48-49).

Рече Господ Аврааму: пођи из земље своје, од рода свога и из дома оца свога у земљу коју ћу ти показати(Пост. 12,1). Ово је очигледно слика оне измене срца која се догађа код истински верујућих, када искрено узимају на себе крст свој и крећу за Христом. Самооодбацивањем они остављају оца свога – егоизам; остављају род свој – своје личне греховне склоности, страсти и навике, распињући их одлучношћу да непоколебљиво у свему следе страстоубиствене заповести Господње; остављају земљу своју, целокупну област греха, свет са свим његовим прохтевима, распињући га одлучношћу да буду туђи за њега, чак и уколико то подразумева неопходност да претрпе губитак имовине и друштвеног положаја, па и смрт (43, стр. 38-39).

...Сва је сила у непрестаном осећању према Богу, које човек треба да гаји како год уме. То је закон! Чим то осећање постоји, оно замењује сва правила; а када га нема, никакав напор око читања не може да га замени. Молитвословља су намењена да хране то осећање, и чим га не хране, узалуд су (3, п. 434, стр. 77).

И одлазак пешке на молитву погодан је за вежбање ревности према Богу (3, п. 489, стр. 158).

Суштина хришћанског живота састоји се у Богоопштењу... испрва обично скривеном не само од других, него и од себе. Видљиво сведочанство о њему, или пак оно које се осећа унутра у нама, јесте жар делатне ревности (68, стр. 9).

...Ревност је неисцрпни источник добрих дела и целокупног богоугодног живота – то је купина која гори у срцу и не сагорева. Заградите извор и престаће да тече освежавајућа и оживљујућа вода; пригушите ревност, па ће престати свако чињење добра и свака мисао о Богоугађању. Угасите огањ, па неће остати ни светлости ни топлоте; угасите ревност, па ће душа престати да тежи ка било каквом добру и сасвим ће се охладити за живот по Богу (34, стр. 25-26).

Ревновање за напредак у добрим делима која стварају светост представља љубав на делу. Вера и нада су за ревновање исто што и ваздух, влага и топлота за за семе које се развија (41, стр. 67).

...Нико нека не помишља да сам од себе роди такву силу живота: за њу се треба молити и бити спреман за њено примање. Огањ ревности са силом – то је благодат Господња. Дух Божији силази у срце и почиње да делује у њему, не само свеобухватном него и сведелатном ревношћу (68, стр. 14).

Сила ревности и напоран рад брзо чине хришћанина у свему савршеним и припремљеним за свако добро дело – са светлим погледом ума и у свему очишћеним појмовима, са чистим срцем, испуњеним сваком добротом и бестрашћем које је могуће на земљи, са одрицањем од свега, са пуноћом унутрашњег живота  која се преизлива и на целокупно окружење способно и спремно да прими његове токове (59, стр. 25-26).

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

Не треба се плашити смрти као такве, већ смрти без покајања

Чујем да си узнемирена питањем да ли се то смрт приближава? Саветујем ти да одбациш ту малодушност и потпуно се предаш вољи Божијој. Знаш да је свакоме од нас назначена од Бога смрт – када ко треба да умре: не умиремо ни пре ни после него што је одређено. Али никоме до Богу није познато када ће се догодити тај прелазак из једнога у други живот. И ми, као и мати наша, Црква, треба да од Господа молимо „да остало време живота нашег у миру и покајању проведемо, да крај живота нашег буде хришћански, безболан, непостидан, миран и да добар одговор дамо на страшном Христовом суду”. А о продужетку овдашњег живота није наше да одређујемо. Колико год да нас је живих, сви треба да одемо кући, у наше вечно пребивалиште; јер смо овде само гости, а не заиста домаћи; наша права отаџбина је тамо. Шта нас онда може обманути у овоме животу? Видимо пометњу, буне по целом свету, и Бог зна шта нас још очекује. Блажен је онај ко с покајањем и у нади на будући живот оде одавде.

Пишеш да осећаш страх при помисли на смрт. Страх од смрти је природан, но не смемо паничити, већ треба да се храбримо вером и надом у доброту Божију, и у заслуге Спаситеља нашег, Господа Исуса Христа. Познато је да свако од нас треба да умре; али када, познато је Једином Богу. Он одређује управо то – када ће ко да умре. Ако неко умире, ма колико година имао, у младости, старости, или у средњем узрасту, тако му је од Бога било одређено; зато ваља бити спокојан, треба само умиривати своју савест покајањем и надом. Колико год живели, свеједно треба да умремо; ако неко умре у младости, треба претпоставити да је Богу тако било угодно да злоба не измени ум његов, или лаж да не превари душу његову (Прем. 4,11–12) – како каже Свето Писмо.

 

За оне који верују, смрт није вечно раздвајање него привремени одлазак

Судове Божије не можемо да искажемо. Свакоме је поставио границе живота које не можемо да пређемо, док вечност нема краја!.. За нас, верне хришћане, смрт није вечно раздвајање, него привремени одлазак.Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо (Рим. 14,8) – вели Апостол, а пред Богом сви смо живи, јер је душа бесмртна и вечна. Овакво расуђивање нека вам пружи утеху у жалости због смрти ваше мајке. Ви се и сада налазите у молитвеном општењу са њом када испуњавате ваш дуг – приносите молитве за упокојење њене душе и на богослужењима чините помене и доброчинства онима који имају потребе. Њена душа од тога има велику корист, а ви налазите утеху.

Смрт је пресељење из времена у вечност

Немој смрт себи да представљаш с лоше стране, него веруј да она служи као пресељење из времена у вечност; а време Господ држи у својој власти.

Ти се бојиш смрти: но ко је од нас бесмртан? Смрт није уништење нашег бића, него прелазак из садашњег краткотрајног и лошијег у бољи живот. Господ каже: који верује у Мене ако и умре, живеће (Јн. 11,25), јер Он није Бог мртвих него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20,38).

Сећању на смрт стран је малодушни страх

Заиста је тужно читати о твојим сталним болестима… Уз то, постала си тако малодушна и бојиш се смрти. Милостив је Господ, поживећеш ти још с нама, не плаши се. Истинском сећању на смрт стран је такав малодушни страх какав видим код тебе, напротив, она подстиче на мудрост и добар живот.

Од срца жалим што си и даље болесна; а још више зато што си малодушна – што се бојиш смрти; дај Боже да још много година будеш здрава; али ако Његова воља буде да некога од нас позове из овог у будући живот, само нека нам подари хришћански крај, непостидан, миран, уз причешће Пречистим Тајнама Христовим; како се може упоредити овдашњи живот са оним вечним, блаженим, који нема краја? Отпуштајући одавде блажено упокојене очеве и мајке, код нас су у умилењу помешани туга и радост због наде у будући живот. Расуђујући тако, бићете спокојни и убудуће нећете клонути духом. Ко се појави помисао да смо грешни – положимо наду на милосрђе нашег Искупитеља, Господа Исуса Христа, Који је пострадао и пролио Своју пречисту крв за грешнике, и Заступника пред Оцем Небеским, пуног љубави, који не жели смрт грешника, него очекује њихово обраћење.

Они који су умрли млади избегли су многе невоље – таква је воља Божија

Твоје дете Господ је узео к Себи… јер је Његовој вољи било угодно да је пресели у вечно блаженство у том невином узрасту. Ми не знамо, а Богу је познато и оно што још нисмо учинили: Он зна каква би она била када порасте – или несрећна или шта друго. Зато ју је узео Себи. Зато ни твоја молитва није примљена и испуњена, јер је премудрим Промислом Божијим њој било одређено да сада оде одавде. Речи Светог писма које си навела: колико ће више Отац ваш Небески дати добра онима који му ишту (Мт. 7,11), уопште се не односе на тебе. „Дати добра” (блага) – па зар си ти тражила добра (блага)? Тражила си живот ћерке, но да ли си могла знати хоће ли ти он на крају послужити за утеху или ће ти донети муку? А Богу је све то познато и Он ти је, коначно, дао „добра” тако што је твоју ћерку примио у вечно блаженство. Веруј несумњиво у то и благодари Господу Који све чини за твоју корист.

Жалост која вас је посетила престављењем ваше вољене ћерке примите као послану од руке Божије. Она не само да ништа није изгубила због тога што се упокојила у младим годинама, него је још и избегла многе изопачености и невоље овога века. И све је то део промисла Божијег. Њему је познато све што би могло са нама да се догоди, а ми не знамо и не схватамо ништа, и жалостимо се не схватајући Божије промишљање о нама. Молите се Богу за упокојење њене душе. Вама ће то бити утешно а њој угодно…

Мада је за родитеље и ближње тешко да се у лише своје наде и утехе, и то у најлепшим годинама, Бог боље предвиђа њега, како злоба не би изменила разум његов, или лаж прелестила душу његову (Прем. 4,11); стога му је било угодно да га нетакнутог и неповређеног пресели у вечност, ради наслађивања вечним и истинским добрима.

Из твог писма видим да си клонула духом и да тугујеш, да смрт (сина) тешко погађа твоје срце. Мени је веома жао због тога, тим пре што си ти добар хришћанин, који верује у Бога и Његов свепремудри Промисао; али твоја вера овде посустаје, и зато подлежеш унинију. Како да не верујемо у Његову благост, када на сваком кораку видимо Његов очински Промисао? Ко више воли твог сина, ти или Он? Ми тврдо верујемо, у шта ни ти не сумњаш, да га је Он примио у вечно блаженство; а да је остао жив, ко зна каквим би искушењима, саблазнима и греховима могао да се подвргне, као и безбожности. И да ли би ти могао да га избавиш од свега тога? Поготово не би имао силе ни разума да га припремиш за Царство Небеско. 

Тешко греше они који се предају силној жалости због умрлих

Апостол Павле нам у Посланици Солуњанима каже: нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде (1. Сол. 4,13). Погледајте, коме је својствено да се жалости? Онима који немају вере и наде у будући живот, они се заувек раздвајају са својим ближњима, њима не сија луча наде из удаљене вечности. Али ми који верујемо имамо наду: ова смрт је само прелазак у вечни живот, од невоља и болести ка спокоју. Зашто бисте се препуштали таквој жалости која изједа ваше срце и уништава плодове вере и наде?

Колико год трајао овдашњи живот – то је ништа у поређењу са будућим, који нема краја. Зато она (ћерка) није умрла, него је прешла у други, савршени живот. Саветујем вам да се не предајете неприкладној жалости због ње, као они који немају наду на будући живот. За њих, тј. за неверујуће, онај ко умире – умире заувек, и њихова је туга неутешна. За њих у удаљеној вечности не светли луча наде. Ми, који верујемо, имамо наду у васкрсење мртвих и живот будућег века.

Кроз оно што се у вашем животу догађа, виде се одређене црте ваше слабости, а пре свега, иако је то било давно, ваша силна туга за умрлом ћерком. Ви у том случају нисте имали покорност вољи Божијој – када је Њему било угодно да узме вашу ћерку ради њеног вечног наслађивања у Царству Небеском; много сте туговали и грешили због тога; јесте ли могли да знате шта је све у животу очекује? Јер није реткост да видимо родитеље који много тугују због своје деце, видећи како несрећан живот они воде, па им чак кажу: «боље би било да се ниси ни родио». 

Утеха онима који тугују због умрлих

…Она се одвојила од нас у своју вечну отаџбину, ка којој и ми морамо да стремимо, само нам време одласка онамо још није одређено: нама је непознато, али познато је нашем Једином Творцу. Време боравка овде дато нам је да бисмо се постарали да га употребимо за корист наших душа и душа наших ближњих. Уколико се будеш предавала непотребној жалости, сасвим ћеш да се растројиш и изгубићеш здравље. Тако ћеш много да сагрешиш пред Богом. Мисли о томе да је границе свачијег живота одредио Сам Бог, и нека те то храбри – другачије и не може да буде. Господ ју је узео баш сада, у непорочности и чистоти; коликих ли се саблазни она избавила, коликих замки ђавола, света и тела? Колико је невоља које чекају на животном путу избегла, невоља које би морала тешко да подноси, а можда би и тешко сагрешила. Но, сада је то све далеко од ње, и она ће се наслађивати вечним блаженством. Чак и да је дуго поживела, смрт је ипак не би заобишла. Свето Писмо нас теши, да не бринемо за мртве, јер то је својствено онима који немају наду, тј. онима који не верују. За њих заиста нема утехе… за њих онај ко умре, тај је вечно мртав; а ми, који верујемо и убеђени смо у дејство Промисла Божијег, треба да будемо тврдо уверени, да је њено пресељене у вечност баш сада, воља Божија, и да је то на њену велику корист. Ако је и отишла у младости, старост се не огледа у броју година,и мудрост је – седина људска, а чист живот – узраст старости (Прем. 4, 8–9)... Закратко испуни лета дуга: јер угодна беше Господу душа његова, тога ради похита да је узме из зле средине (Прем. 4,13-14).

...То што се ви, оставши без ње, предајете туговању, то није по разуму духовном, него дејствују тело и крв; није ли свеједно – умрла би и да је поживела много лета; али колико би бура, невоља и преокрета доживела? Они који су плакали нису је жалили у том смислу, него су у својој машти представљали слику њеног срећног живота; но, то се веома ретко догађа.

Са Светим Оцима из дана у дан

Свет и живот у свету

# Побожна душа нема истински дом и отаџбину у овом свету, него је свуда у прогонству (свети Тихон Задонски).

# Нико се не може приближити Богу, ако се не удаљи од света (свети Исак Сиријац).

# Удаљити се од света, то не значи побећи од породице, или од друштва, него оставити начин живота, обичаје, правила, навике и прохтеве који су потпуно супротни духу Христовом, који смо примили и који сазрева у нама (свети Теофан Затворник)

# Буди уверен да ништа не значе ни богатство, ни здравље, ни слава, јер постоје људи, који би могли да се обогате, али не стичу ништа, исцрпљују тело и не живе у слави, него у презиру и смирењу (свети Јован Златоуст).

# Овај свет је налик броду који је велелепно украшен и лепо га је гледати, али је опасно путовати на њему.

# Велика бура бесни морем живота. Збацимо са себе све што припада сујетном свету, и у молитви дозивајмо Бога, како не бисмо потонули у њеним грозним таласима. Ако се човек споља не ослободи привезаности за свет, и ако се не ослободи страсти које оптерећују његову душу изнутра, он не може да се спасе од погибије у усталасаном мору (авва Исаија).

# Много је цветова на дрвету, но хоће ли много плодова дати? Тако је и са светом – много нам обећава, али мало даје.

# Оно што је покров, стављен на очи, то су светске помисли и успомене за ум, или око душе (свети Симеон Нови Богослов).

# У овом свету свак попут путника користи земљу као хотел. Једино његово благо, које ће понети са собом, јесу побожност и врлина (свети Јован Златоуст).

# Свеопшта врлина састоји се у томе, да се буде странац и дошљак у овом свету (свети Јован Златоуст).

# Свет воли да одводи са истинског пута, али никада не доводи до циља – он уме да подстакне жеђ, али не може да засити душу; све обећава, али пред крај углавном сам све узима.

# Свет је одувек гонио реч Божију; гоњење од стране света свагда је представљало сведочанство учења које потиче од Бога (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Свет даје својим слугама толико тешких господара, колико је потреба и прохтева, страсти и навика (свети Филарет митрополит Московски).

# Човек повређен гресима лако се приљубљује уз земаљска задовољства, заборављајући да је његова истинска наслада и његов истински живот – Бог вечни, а не пријатна раздраженост тела (свети Јован Кронштатски).

# Свет је – нама туђа земља; наш дом је на небу, а предворје тога дома је – земаљски храм. Похитајте онамо, као што из стране земље журе под родитељски кров (свети Теофан Затворник).

# Немој се страсно везивати не само за храну, пиће, одећу, простран и лепо уређен стан, богато покућство, него чак ни за своје здравље и свој живот немој бити ни најмање страсно везан, предајући га на вољу Господу (свети Јован Кронштатски).

# Привезаност за пролазни живот и здравље води многим одступањима од заповести Божијих, угађању телу, нарушавању постова, одступању од савесног испуњавања обавеза службе, унинију, нетрпељивости, раздражљивости (свети Јован Кронштатски).

# Браћо, ми смо у овај свет ступили наги; одлазећи из њега, оставићемо и наша тела. Зашто да тражимо пропадљиво имање? Зашто да тражимо оно што ћемо свакако морати да оставимо? Немојмо губити драгоцено време на пропадљиве ствари, како не бисмо изгубили наше једино благо – Христа. Ка Њему устремимо и ум и срце; будимо задовољни својом храном и одећом; не допустимо себи неумерене прохтеве, да они мало-помало не би привукли нашу љубав и лишили нас Христа (свети Игњатије Брјанчанинов).

# Саблазни света никад не престају, док год је свет то што јесте (свети Филарет Митрополит Московски).

# Жива риба плива против воде, а мртва доле за водом. Истински хришћанин иде против тока греховног века, док лажнога понесе његов брзак.

# Најприхваћенији начин размишљања и осећања често је и најопаснији (свети Филарет митрополит Московски).

# Људи су попут облака, који са променом ветрова иду тамо-амо по ваздуху (свети Василије Велики).

# Не може свет мрзети вас; а Мене мрзи јер Ја сведочим о њему да су дела његова зла (Јн. 7,7). Господ је овде ученицима најавио да ће свет и њих мрзети и гонити, због тога што их је Он издвојио из света. Обратите пажњу на то где се усмерава мржња света, па ћете сазнати где је удео Христов; оно на шта свет више устаје, то је више Христово, то је ближе Њему, више је у складу са Његовим духом (свети Теофан Затворник).

# Буди у свету као Лот у Содому, где су сви чинили безакоња, али он се није угледао на њих, него је чинио оно што је било угодно светој вољи Божијој: чини и ти тако, не подржавајући оно што чини зли свет (свети Тихон Задонски).

# Никад не чини ништа срамно, чак и када се то многима допада, и не остављај добро дело, ма колико га порочни мрзели (свети Григорије Богослов).

# Гледам свет и видим: ђавоље мреже су се умножиле у поређењу са протеклим временима; умножиле су се књиге које садрже лажно учење; умножили су се умови који држе и другима предају лажно учење; следбеници свете Истине су се до крајности проредили; појачало се уважавање према природним врлинама, које су доступне и јудејцима и незнабошцима; појавило се уважавање за отворено незнабожачке врлине, противне и самој природи, која на њих гледа као на зло; схватање хришћанских врлина је ограничено, а да и не говорим колико је ограничено и готово уништено њихово испуњавање на делу; развио се материјални живот, а духовни ишчезава; телесне насладе и бриге одузимају човеку све време – он нема када ни да се сети Бога. И све се то претвара у обавезу, у закон (свети Игњатије Брјанчанинов).

# Боље је, неупоредиво је боље, да те љуби само Бог, него да те љуби читав свет (свети Тихон Задонски).

# Кад човек изгуби наклоност према свету, свет губи утицај на човека (свети Игњатије Брјанчанинов).

# Презри овај свет са његовом прелешћу и заволи јединог Бога и вечни живот, па ћеш у свету живети као Лот у Содому, неповредив (свети Тихон Задонски).

# Свет је заједнички назив за све страсти. Ако човек најпре не сазна да постоји свет, он неће успети да сазна ни то којим се удовима удаљио од света, а којима је привезан за њега. Постоји много оних који су се са два или три уда одвојили од света, и у њима се одрекли општења са њим, па су умислили како су својим животом постали страни свету. То им се догодило зато што нису схватили и мудро увидели да су за свет умрли само са два уда, а остали њихови удови живе у оквирима телесног мудровања, које припада свету(свети Исак Сиријац).

# Када птице лебде високо у ваздуху, нећеш их ухватити мрежом: тако ни тебе неће уловити мреже страсти и саблазни, ако пажњу усмераваш ка горњем. Ко је узашао на врх горе, њему град и градске зидине делују мали, а људи који ходе по земљи изгледају као мрави: тако ће се и теби, ако узиђеш на висину философије (подвижништва), све земаљско открити као безначајно мало (свети Јован Златоуст).

# Према истраживању (духовног) разума, као општи назив, који обухвата све појединачне страсти, употребљава се реч свет; када пак намеравамо да их распоредимо према њиховим појединачним називима, онда их називамо страстима. Свака страст представља појединачно деловање према начелима света (Кол. 2,8). Где страсти престају да делују, тамо начела света остају неостварена... И у којој су мери неке од тих страсти остављене, у тој мери подвижник пребива изван света, који је у истој мери уништен, јер је лишен својих саставних делова (свети Исак Сиријац).

# Као што никога не спасава спољашње пребивање у пустињи само по себи, тако никога не погубљује спољашњи живот у свету (свети Филарет митрополит Московски).  

# Неко је за свете рекао да су они живећи били мртви: јер, живећи у телу, нису живели за тело. Загледај се и ти у себе па реци за које си страсти жив? Тада ћеш спознати колико си жив за свет, а колико си умро за њега (свети Исак Сиријац)

# Слажи се са свим људима, а својом мишљу буди сам (свети Исак Сиријац).

# Само онај је истински усамљен, ко је усамљен сам у себи (свети Игњатије Брјанчанинов).

# Свет је блудница која привлачи својој љубави оне што погледе усмеравају ка њој, жељни њене лепоте. Онај ко је макар мало заљубљен у свет и свезан њиме, не може да се избави из његових руку све док гасвет не лиши (вечног) живота. Када свет потпуно обнажи човека и изнесе га из његовог дома на дан смрти, тад човек схвата да је свет – улизица и преварант (свети Исак Сиријац).

# Свет није ништа друго него похота тела, и похота очију, и светска сујета; све се то крије у срцу. Све то треба избацити из срца, да би се оно просветлило, јер су свет и духовна просвећеност срца супротстављени једно другом. Једно треба да изађе напоље, да би се нашло места за друго, и што више буде излазио свет, то ће се срце више просвећивати (свети Тихон Вороњешки).

# Онај ко се удаљио у пустињу не треба да жали због света који је оставио; а онај ко је призван да живи у свету, не треба да говори како је ту немогуће спасити се.

# Онај ко се подвизава да изађе таме света, све док налази у њему не може да га види. Свет држи у оковима не само своје ученике, своју децу и заточенике, него је чак и подвижнике, који су се узвисили изнад њега, почео да на различите начине лови за своја дела, да их гази и баца под своје ноге (свети Исак Сиријац).

# Могуће је живети у свету, а не бити од света.
# Као што ноћ не гаси звезде на небу, тако безбожност света не помрачује умове верних, који се утврђују на темељу речи Божије (блажени Августин).

ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ ТЕРАПИЈА ДУШЕ

Молитва и њена улога у савременом животу

"Молитва је дисање душе,

као што је ваздух природно дисање тела".

(св. Јован Кронштатски)

Сам појам молитве у речнику црквенословенског и руског језика (део 1, Петроград, издање штампарије Императорске Академије Наука) одређује се на следећи начин: "молитва - 1 (молба, мољење, прозба за нешто). Изливање душе и унутрашњих осећања пред Богом".

У Даљевом речнику (том 2) налазимо о истој речи: "молити некога за нешто, молити смирено, покорно и усрдно... Молити се Богу, будући свестан своје ништавости пред Творцем, приносити му своје покајање, љубав, захвалност и молбе (прозбе) за будућност".

У потпуном црквенословенском речнику који је саставио Г. Дјаченко (1900 г.) истиче се још једна важна нијанса: "Корен ове речи (молит) потиче од латинског mollire - ублажавати, те указује на то да је молитва средство за ублажавање..." Најзад, у једном данас распрострањеном речнику руског језика под редакцијом С. И. Ожегова (20. издање, 1988 г.) о молитви се каже следеће:

1. "Установљени текст који се чита приликом обраћања са молбама за нешто Богу, светима" (Зашто само утврђени текст и зашто обавезно с молбама, а не на пример са покајањем и благодарношћу није уопште јасно? Одређење је дато нетачно и некомпетентно, као уосталом, и у другом значењу - прим. аут.).

2. "Религиозно мистично обраћање за нешто с молбом Богу, светима".

"Веруј чврсто у остваривост сваке речи, нарочито оне изговорене за време молитве" - писао је св. Јован Кронштатски и заиста је чинио чудеса која су потврдили толики очевици, да нема никаквих разлога да се сумња у њихову истинитост.

"Нема ничега равног молитви: она и немогуће чини могућим, тешко лаким, а неповољно повољним" - писао је св. Јован Златоуст. "Човек уопште не може имати знање, ако се није молио нечему у одрећеном облику. Када тога нема, и све његово знање се показује као пуста педантерија. као суви коров" - не без разлога је сматрао енглескн историчар Томас Карлајл.

Молитвеној теми посвећено је мноштво мисли, њој су се обраћалн песници, писци, композитори, подвижници светости, философи, na чак и политичари.

Молитва одражава најискрснија, најчистија и најскривенија људска осећања, она је "узношење ума и срца Богу", "беседа са Самим Богом". Молитва је изнад поезије, музике, било каквих речи, иако се и сама састоји од речи. Без молитве је немогућ духовни живот, молитва је "мајка свих врлина". По мишљењу Светих Отаца сав људски живот мора бити доведен у стање непрекидне молитве.

Молитва у себи чува велике неодгонетнуте тајне. Она увек као да није од овога света, иако се из њега рађа. Чак и свирепа смрт дрхти пред њом и свако зло се расејава. Као што је неразумно лишавати себе свежег ваздуха, тако исто и молитвеног постојања.

Молитва освећује човеков живот, даје му тачку ослонца, без молитве наша душа сахне или чак труне за живота.

На свету нема значајнијег средства од молитве која потиче из чистог љубећег срца са искреном вером; нема моћније силе од обичне речи испуњене и снабдевене одговарајућим смислом и осећањем.

С молитвом је провео 17 година соловецких логора старац Сампсон (гроф Сиверс). Био је стрељан, али је остао жив, криминалци су се коцкали у његов живот, бацали су га пацовима да га поједу, али он није погинуо, зато што је имао покровитељство и заштиту јачу него што су све силе зла и чудесну молитву Пресветој Богородици коју је добио од самог преп. Серафима Саровског. Ево те молитве. Уживите се, тачније, ослушните срцем ове кратке редове, проникните у њих својом душом и они ће се можда отворити и вама у другој димензији, у другој дубини и другом значењу него што су то речи у обичном смислу, онако како су се отвориле руском православном монаху, старцу Сампсону.

Свемилоспшва Владичице моја!

Пресвета Госпођо,

Свепречиста Дево,

Богородице Маријо,

Мати Божија,

Несумњива и једина моја надо,

Не гнушај се мене, не одбаци ме, не остави ме.

Заступи, умоли, услиши, види,

Госпођо, помози, опрости, опрости, Пречиста!

А ево једне данас већ прилично познате молитве последњих оптинских стараца:

Господе, дај ми да с душевним спокојством примим све што ми донесе данашњи дан.

Господе, дај ми да се потпуно предам Твојој светој вољи.

Господе, свакога часа овога дана у свему ме поучи и подржи.

Господе, откриј ми вољу Своју за мене и за моје ближње.

Какве год вести да добијем, научи ме да их примим мирно и са чврстим уверењем да све бива по Твојој светој вољи.

Господе, Велики, Милосрдни, у свима мојим делима и речима управљај мојим мислима и осећањима, у свим непредвиђеним околностима не дај мн да заборавим да све потиче од Тебе.

Господе, дај ми да разумно поступам са сваким својим ближњим, да никога не разгневим и не ожалостим.

Господе. дај ми снаге да поднесем замор данашњег дана и све што се у току дана догоди.

Управљај мојом вољом и научи ме да се молим и да љубим све нелицемерно. Амин..."

Како данас савремено звучи ова молитва, какво право pacпoложење даје за сваки дан. Како је лако прихвата душа, јер души је сродно све оно чисто, искрено, лепо и праведно.

У Ипатјевском дому нађена је песма коју је преписала рука велике кнегиње Олге - "Молитва", чији је еванђелски дух вероватно надахњивао царску породицу и давао јој снагу и чврстину, чак и за узношење молитава за своје мучитеље:

Владико свети, Боже васељене,

Благослови молитвом нас

И дај покој души смиреној

У неподношљиво страшном часу

И крај ивице гроба

Удахни у уста слугу Твојих

Ванљудске снаге

Да се молимо кротко за непријатеље.

Дела св. Јефрема Сирина, тога по свом стилу чудесно песничког светитеља, запањује таквим обиљем молитвених текстова, да човек мора само да се усхићује многим даровима које може да поседује један изабраник. Ево, на пример, једне молитве св. Јефрема (за непријатеље!):

"Помилуј Господе, оне који ме мрзе и завиде ми, као и оне који ме оговарају и клевећу, и нико од њих ни у овом веку ни у будућем нека не претрпи ничег лошег ради мене нечистога, већ их освети милосрћем Твојим и заштити их благодаћу Твојом, о Свеблаги".

Осим утврђених текстова молитава, Свети Оци су препоручивали да се користе кратке молитве које се састоје од сопствених речи. Ево неколико кратких молитава-импровизација, узетих из дела св. Јована Кронштатског:

(Против самовеличања) - "Господе, не дај ми да се узохолим као да сам најбољи од људи, већ да мислим о себи као најгорем и да никога не осуђујем, већ себи да судим строго.

(Молитва за милосрђе) - Господе, научи ме да дајем милостињу радо, с љубављу, радошћу и да верујем да, дајући је, не губим, већ да стичем бескрајно више од онога што дајем...

(Божијој Мајци) - Спаси нас, род Твој, Владичице! Спаси нас, децу Твоју! Спаси нас, Мати Живота и Мати свих нас, иако смо недостојни да Тебе називамо својом Мајком! Очисти. освештај, учврсти и спаси нас молитвама Твојим!

(О срцу) - Господе! Даруј ми срце просто, незлобиво, искрено, верујуће, љубеће, штедро, достојно да прими Тебе Свеблагог.

Овакве кратке молитве је препоручивао својој духовној деци отац Алексеј Мечев којег су савременици још за живота сматрали старцем у свету:

- Исусе Најслаћи, спаси ме грешнога, привуци себи, не гнушај се блуднице и разбојника (Против грешних мисли).

- Господе, спаси, сачувај и подигни ме немоћнога (При падовима).

- Владичице, спаси, сачувај ме беднога; хоћу да будем чист, да стојим близу Тебе (Да би се скинуло са душе cвe греховно и прљаво).

Руски философ Константин Леонтјев једном је изразно веома тачну мисао, чија се суштина своди на то да је лоша она вера која може бити оповргнута просвећеним разумом, образовањем и техничким прогресом. У односу на Православље сав технички прогрес све више доказује неодрживост својих охолих напада и презривог односа у светлости "последњих открића", јер, како се изразио један савремени мислилац, "последња реч науке је прва реч Библије".

У старој Русији молитви се обраћао сав народ, независно од сталежа и друштвеног положаја. Штавише, судећи по фрагментима из поука Владимира Мономаха, у праксу мирјана спадала је и употреба умне (Исусове) молитве - тог чудесног древног учења (исихазма) за које је интересовање поново порасло последњих година у многим земљама света. Суштина оваквог "унутарњег делања" састоји се у вишекратном (или практични непрестаном) мисаоном понављању кратке молитве: "Господе, Исусе Христе, Сине Божији. помилуј ме грешнога (грешну)". Ова молитва се најпре учи тако што се чита наглас, веома споро, тако да ум буде свестан значења сваке речи. Затим шапатом, док се не постигне савршена лакоћа изговарања, не створи постојана пажња н одговарајуће молитвено осећање. Тек након овога молитва се изговара у себи. У односу на број изговарања такође се треба држати постепености: обично се почиње са цифром 50-100 пута дневно до неколико хиљада кроз 23 месеца. (Праксу Исусове молитве користили су многи руски светитељи и подвижници светости. Овој теми посвећен је повећи број стручне литературе из које се може навести "Умно делање", издање Свете Тројице-Сергијеве лавре. 1952. г, и књига која је постала неочекивано веома популарна последњих година на Западу "Казивања једног боготражитеља свом духовном оцу" - ауторство ове књиге није тачно утврђено).

Могу се изговарати и скраћене варијанте Исусове молитве, као и сасвим кратке молбе: "Господе, укрепи!", "Господе, спаси ме!", "Господе, помилуј!", "Пресвета Богородице, спаси ме!"

Свака молитва има своја правила, своје основе и законе. Изостављајући подробна објашњења која се могу пронаћи у стручној литератури на ову тему, хтео бих да наведем у закључку поглавља још једну важну светоотачку мисао: "Сав свет се држи на молитвама праведника. Кад њих не би било, сва наша ружна Вавилонска кула одавно би се срушила, јер и природа већ вапије за спасењем, и небеска светила се колебају. Само молитве које се танким нитима пружају у небо, још увек одржавају крхку хармонију пропадајућег света, спречавајући коначну катастрофу!"

Тематске мисли

1.Молитва је огледало за хришћанина. (преп. Антоније Велики)

2. Због нашег напуштања молитвеног правила, Господ напушта нашу душу. (преп. Нил Синајски)

3. Навикавајте се да не започињете ниједан посао без молитве. (схиархимандрит Зосима)

4. Молитва која се изговара од срца, увек може бити само корисна за душу и тело, а никада не може бити штетна за тело онога који се моли, па макар он имао лоше здравље. (ce. Јован Кронштатски)

5. Молитва је причешћивање животом. Њено напуштање доноси души невидљиву смрт. (ce. Игнатије Брјанчанинов)

6. Душа молитве је пажња. Као што је тело без душе мртво, тако је и молитва без пажње мртва. (ce. Игнатије Брјанчанинов)

7. Не пропуштајте ниједну ноћ без молитве, ако можете, поклоните се до земље; ако сте изнурени, онда урадите три пута. Не заборављајте то и не ленствујте, јер тим ноћним поклоном и молитвом човек побеђује ђавола и што сагреши током дана тиме се човек избавља. Ако јашете на коњу и немате никаквог посла и ако друге молитве не знате, онда "Господи. помилуј" изговарајте непрестано у себи, јер је ова молитва најбоља од свих - боље је то него да размишљате о будалаштинама, јашући (Поука Владимира Мономаха).

8.Узрастање у молитви нема краја. Ако се заустави ово узрастање, значи да се и живот зауставио (ce. Теофан Затворник).

O STRASNOM SUDU BOZJEM

Sveti Jefrem Sirijanin ovako nam objasnjava poslednji Sud Bozji.
Na Strasnom i poslednjem Sudu Bozjem, kad Hristos dodje da sudi celome svetu, tada nijedna pomisao nece biti neotkrivena, nijedan pogled ociju nece izbegnuti od suda. I sramna rec, izrecena tajno i sapatom, bice u onaj dan objavljena pred pravednim Sudijom, koji ce tajne suditi javno. On ce pozvati i nebo i zemlju da prisustvuju s Njim na sudu; i andjeli i ljudi predstace sa strahom i trepetom. I nebeske vojske andjelske i pukovi demonski uzdrhtace pred nemilujucim Sudijom, koji ce doci pracen uzasom i smrcu.
Nebo ce se sastaviti u uzasu; nebeska svetila ce pasti kao zrele smokve sa smokovnice i kao lisce sa drveca. Sunce ce pomraciti od straha, pobledece mesec u drhatu, potamnice sjajne zvezde u strahu pred Sudijom. Uzasnuto more uskolebace se, usahnuce, isceznuce i nestat ce ga. Prah zemaljski bice obuzet plamenom i sve ce se obratiti u dim. Planine ce se rastopiti od straha kao olovo u ognju i sva brda kao zapaljeno platno zadimice se i srusice se.
Ustace Bog na sud i uznece se nad neprijateljima svojim. Sva stvorenja ce biti obuzeta uzasom i bice kao mrtva. Ustace Bog na sud i svaki poredak pasce u rastrojstvo; i bice za stvorenja nepodnosljiv gnev i jarost Sudije. Ustace Bog na sud, i nebo i zemlja razorice se. Sav svet razrusice se, sva lepota njegova isceznuce.
Kada pravednici i sveci ne bi bili po milosrdju Bozjem sacuvani od ognja Sudije, od koga ce plamteti nebo i zemlja, to bi i oni zajedno sa gresnicima bili spaljeni ovim ognjem. I kada blagodat ne bi ogradjivala nebeske vojske, to bi i one zajedno sa zlima bile istrebljene od sile ovoga plamena.
Car silazi sa svoga mesta da izvrsi sud nad zemljom. S velikim strahom i trepetom prate Ga Vojske andjelske. Ovi mocni cinovi dolaze da budu svedoci groznoga suda; i svi ljudi, koliko ih je bilo i jeste na zemlji, stace pred Cara.
Zajecace zvuk trube, da probudi one koji su u grobovima, i na glas poslednje trube ustace svi mrtvaci. Na mig Sina Bozjega, brze nego je tren oka, sabrace se svi umrli na mesto suda.
Mladenac, cija je mati umrla zajedno s njim u vreme bremenitosti, javice se pri vaskrsenju savrsenim muzem, i poznace mater svoju, i ona ce poznati dete svoje. Ne videvsi jedno drugo ovde, videce se tamo; i mati ce poznati da je to njen sin, a sin ce poznati da je to njegova mati.
Onim gresnicama koje su izbacile u sebi zaceti plod, da ne vidi ovoga sveta, taj plod njima nece dati da vide novi vek. Kao sto one nisu dozvolile njima da se nasladjuju zivotom i svetloscu u ovome veku, tako ce i ta deca njih lisiti zivota i svetlosti u onome veku. Kao sto su one resile da izbace prevremeni plod svoj iz utrobe, da ga sakriju u mrak podzemni, isto ce tako i te majke i ocevi zajedno, kao mrtav plod utrobe, biti izbaceni u tamu beskrajnu. Takva ce otplata biti ljudima i zenama kao preljubocincima, koji udaraju na zivot dece svoje. Sudija ce ih kazniti vecnom smrcu i izbaciti ih u bezdan mucenja, ispunjen smradom i trulezi.
Tvorac ce vaskrsnuti sinove Adamove jednakim. Kao sto ih je stvorio, tako ce ih jednakim probuditi od smrti. U vaskrsenju nema ni velikih ni malih. I prevremeno rodjeni ustace onakav kao i sredovecni. Samo po delima i po vladanju bice tamo velikih i slavnih, i jedni ce biti kao svetlost, drugi kao tama.
Tamo su pravednici veliki i imeniti zbog pravednih dela, a zli su rdjavi i niski zbog svoga zivota. Tamo ce, po zapovesti Sudije, dobri biti odluceni od zlih i pravedni ce se uzneti na nebo, a zli i nepravedni gurnuti u bezdan; jedni ce uci u carstvo, a drugi ce otici u pakao. Tada ce jednoglasno i andjeli i ljudi uskliknuti; jedna hvalebna pesma zajecace s obe strane: pravedan si ti, Gospode, i pravi su sudovi Tvoji! Ko je tvorio dobro, tome je dobrom i placeno - reci ce oni koji stoje s desne strane Sudije. Pravedan je Gospod i prav. Ko je tvorio zlo, tome je zlom i placeno - reci ce oni s leve strane.
Blazeni su sveti i pravedni! Njima ce se zapovediti da udju u zivot, da se raduju i blaguju s Bogom u vecnom carstvu. On ce njima dati slavu Svoju; blistava svetlost bice njihovom odecom, i lica njihova na nebu zablistace jace od samoga neba. Za kaznu zbog nedela svojih zli ce biti muceni sa satanom. Ko je na zemlji gresio, i vredjao Boga, i krio nedela svoja, taj ce biti bacen u tamu krajnju, gde nema nijedne luce svetlosti. Ko je skrivao u srcu svome lukavstvo, i u svome umu zavist, toga ce sakriti strasna dubina, puna ognja i pepela. Ko se predavao gnjevu i nije imao ljubavi u srcu svome, cak je mrzeo i bliznjeg svoga, taj ce biti predan demonima na zestoke muke.
Ko nije delio hleba svoga sa gladnima, nije pomogao nuzdom zgnjecenoga, taj ce u mukama vapijati i niko ga nece cuti niti mu pomoci.
Ko je u bogatstvu svome provodio zivot slastoljubivo i raskosno i nije otvorio vrata svoja bednicima, taj ce u plamenu prositi sebi jednu kap vode, i niko mu je nece dati.
Ko je oskrnavio usta svoja psovkama i jezik svoj huljenjima, taj ce potonuti u smradni kal i bice lisen mogucnosti da otvori usta svoja od blata.
Ko je grabio i ugnjetavao druge, i dom svoj bogatio nepravednim imanjem, toga ce povuci k sebi nemilostivi demoni, i njegov udeo bice uzdisanje i skrgut zuba.
Koga je ovde raspaljivala sramna zelja sladostrasca i preljubocinstva, taj ce zajedno sa satanom vecno goreti u ognju.
Ko je prestupao zabrane od strane svestenika, i vlast njihovu nije postovao, gazio je zapovest samoga Boga, takav ce biti podvrgnut najtezem i najuzasnijem od svih mucenja. To su oni sto sami razresavaju post, i jedu sta ko hoce. A vera se ne moze i ne sme prekrajati, ni svestenici, a civili jos manje, nemaju to pravo.
Tako i Praznike: Bog je preko svetih ljudi ustanovio kako se i kada praznuje i to ne moze i ne sme niko remetiti, niti da oduzima niti da dodaje, niti da mesa mladine jevrejske, jer se u pravoslavnoj veri ne priznaju nikakve mladine. Sveti su oci na vaseljenskim Saborima odvojili nasu svetu veru od jevrejske i prokleli sve one koji se pridrzavaju jevrejske mladine. Zato ne postoji nikakva mlada nedelja i stara nedelja, nego je sve jedno.
Pomozi nam Gospode da se spasemo Strasnoga Suda Tvoga koji dolazi i brzo ce doci. Amin.
Arhim. Gavrilo Raletinski