Старац Клеопа – избор беседа ПУТ КА ЧОВЕКУ О ВРЕДНОСТИ ЧОВЕЧИЈЕ ДУШЕ

             
             
            
             
            ...Каква је корист човеку ако задобије сав свет 
            а души својој науди? Или какав ће откуп дати 
             човек за душу своју? (Мк 8, 36-37)


            Љубљени верни,
            У проповеди са тумачењем данашњег Светог Јеванђеља биће речи, колико 
            нас Преблаги Бог буде озарио, о човечијој чести и о вредности 
            човечије душе. Чули сте у данашњем Светом Јеванђељу речи Спаситеља 
            нашег Исуса Христа, који је рекао: Какав ће откуп дати човек за душу 
            своју? (Мк 8,37).
            Али зар да тако велику вредност има наша душа, да не може бити 
            откупљена целим овим светом? Јер чујемо шта каже Спаситељ даље: Ако 
            човек задобије сав свет, а души својој науди, каква му је корист? 
            (Мк 8,36).
            Чујете ли, браћо моја, колико велику и неизмерну вредност има наша 
            душа и на колику ју је част и вредност уздигао сам Господ Бог и 
            Спаситељ наш Исус Христос? И ако је то истина, ко ли ће икада моћи 
            да се супростави тој великој истини, да може рећи да је наша душа 
            јефтинија и не вреди колико цели свет?
            Управо зато Свето и божанско Писмо више пута уобичајава да назива 
            човека " душом". Чуј шта каже у Постању: А свега душа што дођоше с 
            Јаковом у Мисир, а изађоше од бедара његових, осим жена синова 
            Јаковљевих, свега душа беше шездесет и шест (Постање 46,26-27). Ето 
            - Свето Писмо овде назива човека "душом", не вели да је толико људи 
            изашло од Јакова, него толико душа. И због чега Свето Писмо назива 
            много пута човека "душом"?... Ево због чега: због велике вредности 
            коју душа има у односу на тело. А може ли когод да души каже 
            човек?... Не. Човек се може назвати душом, али душа се не може 
            назвати човеком. Зашто? Зато што душа има невидљиву природу, а тело 
            има природу која је видљива и подлеже чулима, и када се душа и тело 
            сједине у једину ипостас, тада се назива човек. Али ни душа се не 
            назива човеком, без тела, ни тело се не назива човеком, без душе. 
            Јер човек је ипостас сједињена од двеју природа: и душа, и тело. А 
            ако се ипак на неколико места у Светом Писму човек назива душом, то 
            је, као што сам показао, због велике чести /почасти/ душе у односу 
            на тело. Али шта је човек? Човек је језгро и целина свеколиког света 
            који је Благи Бог саздао на небу и на земљи. Човек је биће које је у 
            вези са четири врсте света које је Бог саздао у васељени. Он општи 
            са свим постојећим што има душу и што нема душу: а) с минералним 
            царством; б) с биљним светом; в) са животињским светом и затим са 
            невидљивим анђеоским светом, то јест са мисленим /духовним/ светом.
            Дакле, човек је целина видљивог и невидљивог света, и зато Свето и 
            божанско Писмо назива човека Великим (Исус Сирах 3, 18) и на другом 
            месту вели: Велик је човек и цењен милостиви муж (Приче 20, 6). Али 
            зашто га назива великим? Зато што се у човеку сједињују сви Богом 
            створени светови, и зато што над свима њима он је лик и подобије 
            Божије (Постање 1, 27). Али да видимо како човек одржава везу са две 
            врсте света: духовним и оним који подлеже чулима, који сачињавају 
            свет у његовој свеукупности. Св. Григорије Назијански вели: 
            "...Човек у својој ипостаси има од минералног царства (то јест од 
            света који нема душу) гвожђе, со, фосфор, камен, воду, земљу и 
            укратко скоро све материје које помиње хемија. Такође, човек у свом 
            саставу има много врста од биљнога царства, од онога што расте и 
            опада, рађа се и гине. Затим човек одржава везу и са животињским 
            светом, и то преко четири течности, као: црна жуч, жута жуч, крв и 
            вода (видети Св. Јован Дамаскин, Догматика, гл. 12).
            Имајући те четири врсте течности од којих је претежно саздано тело 
            животиња, он одржава везу са несловеснима, то јест са животињама. 
            Дакле, ето како човек делотвори везу са три света: минералним, 
            биљним и животињским. Али зар се само на томе зауставља човек?... 
            Никако! Човек, као што сам вам већ рекао, одржава везу и са 
            невидљивим и разумним и словесним светом небеса; човек је изнад 
            света који је видљив и подлеже чулима, будући у вези са невидљивим и 
            мисленим /духовним/ светом анђела (Св. Јован Дамаскин, Догматика, 
            књига I, гл. 12). Дакле, пошто обједињује у себи четири света у 
            малом, човек се назива "микрокосмосом", то јест малим светом. Али 
            зар се човек назива само малим светом? Не. По великом богослову 
            Григорију и по другим Светим Оцима и великим философима Цркве 
            Христове, човек се још назива и макрокосмосом, јер је већи од свих 
            светова, то јест он је велики свет у малом свету, јер обједињује у 
            себи не само свет који подлеже чулима и види се, него и невидљиви, и 
            изнад свега он је по лику Божијем и по подобију Његовом (Постање 1, 
            26-27).
            Али оставимо то што се односи на видљиви елеменат човековог бића, то 
            јест на његов састав од онога што је видљиво и подлеже чулима, и 
            кренимо даље своје слово о највишим способностима наше душе, које се 
            напајају духовним својствима невидљивога света. Познато је да се 
            невидљиви и духовни свет анђела састоји од девет чета 
            хијерархизованим у три тријаде, и то: 1) Тријада I - Анђела, 
            Арханђела и Начела; 2) Тријада II, средња - Власти, Сила и 
            Господства; а 3) Тријада III, највиша -Преблажених Престола, 
            Херувима и Серафима (Св. Дионисије Ареопагит, Небеска јерархија, гл. 
            III, стр. 15, Кишињев, 1932).
            Да видимо сада како човек прима од својстава тих преблажених 
            анђеоских чета.
             
            Анђели
            Тумачи се да су анђели служитељи Божији, по написаноме: Који чиниш 
            Анђеле Своје духовима, и служитеље Своје пламеном огњеним (Пс 103, 
            5). Анђели су ти који нама помажу у невољама, у страдањима 
            /жалостима/ и у искушењима, и они се свагда радују онима што 
            узрастају у врлини, и свагда их жалосте који падају у грехе, и овима 
            помажу да се подигну из грехова и тешкоћа. Анђели служе спасењу 
            људских душа и никада нас не напуштају, (служе) до изласка нашег из 
            овог живота и до времена наше кончине. Анђели сачињавају чин 
            најближи нама; њима је дата на чување ова земља, и они служе ближе 
            нама за спасење људских душа. Зато је велики апостол Павле рекао: 
            Нису ли сви они духови за служење, који се шаљу да служе онима који 
            ће наследити спасење (Јев 1,14).
            И људска душа има од Бога то делање као и анђео. Она има веру и 
            љубав према Богу и служи Богу са страхом и трепетом. Људска душа има 
            и сама моћ да служи, да помаже својој браћи, да их теши у невољама и 
            огорчењима, да их утврђује речју и да увек хита на помоћ браћи 
            својој разним средствима; зато је, дакле, и човек нека врста анђела 
            састављеног од две природе, како га назива Св. Јован Дамаскин 
            (Догматика).
            Анђео лети као муња кроз небеса и кроз поднебесје; за трен силази у 
            пакао, за трен обилази земљу, и не спречава га ни литосфера, ни 
            атмосфера, ни стратосфера, ништа га не спутава (Св. Јован Дамаскин, 
            Догматика, Књига II, гл. 3).
            Исто тако и душа човекова са својим умом. Душа својим созерцателним 
            делом, који је ум што за трен ока пропутује небо, силази у пакао, 
            ствара себи представу о тамошњим мукама, хита куда жели, и нико је 
            не може спречити, јер куда жели онамо иде.
            Ето сличности наше душе с анђелом. Што анђео има у телу човек једва 
            својим умом има. Зато велики духовни философ Св. Григорије Нисијки 
            каже: "Човек је брат с анђелом по словесности" (Коментар на 
            Мојсијево житије, стр. 831).
            Све силе, особине и дарови сваке чете описани су по Слову на Сабор 
            архистратига анђеоских чета Михаила и Гаврила, из Житија Светих, 8. 
            новембра.
            Али треба да знамо да је савршено бестелесан једино Бог, јер сви 
            анђели имају своја тела. Али су њихова тела претанка и претанана, од 
            огња небеског, и називају се "бестелесним" у списима Цркве.
             
            Арханђели
            Ова је чета друга из најниже јерархије, и арханђели имају следећи 
            задатак од Бога: примају наређења од Бога и откривају пророштва од 
            Бога и на време благовесте тајне Божије људима и свим народима на 
            земљи (Св. Дионисије Светогорац, тв. дело, гл. VII, стр. 28; гл. 9, 
            стр. 37).
            Знате како су благовестили Арханђео Гаврил и други анђели из ове 
            чете послати од Бога на рођење Светог Јована Крститеља и на Рођење 
            нашег Спаситеља, на Благовести Богомајке.
            Дакле, Арханђели имају тај задатак од Бога, који им се открива 
            посредством виших чинова, и они чувају та наређења до трена када 
            мислено /духовно/ приме заповест да их донесу на земљу, свакој души 
            понаособ. Наша душа није ни сама туђа арханђелском делању. Она има 
            памћење, које јој је Бог дао, све памти, а њен ум, ако је озарен 
            Пресветим Духом поверава и благовести људима Јеванђеље и Реч Божију 
            и сва за душе спасоносна учења, да би их привела на пут спасења. Као 
            што знамо да је велики апостол Петар проповедао у Јерусалиму, и за 
            један једини дан поверовало је око 3.000 људи, а следећег дана број 
            људи просвећених речју Апостоловом нарастао је до 5.000, тако су 
            Свети апостоли благовестили Реч Божију до свих крајева васељене, као 
            што је написано: По свој земљи изиђе глас њихов, и до крајева 
            васељене речи њихове (Пс 18, 4). Ето да су Свети апостоли, 
            благовесници Христовог Јеванђеља, били и арханђели у телу.
            Ето, дакле, као и Арханђели, људи имају и благодат благовештења и 
            пророштва. Јер су врло многи од Светитеља Божијих имали дар да 
            унапред знају шта ће се догодити њима и другима. Такви су били свети 
            патријарси, пророци, апостоли, јерарси, мученици и преподобни оци из 
            пустиња. Ето, дакле, да и човечија душа силом Божијом прима и дар 
            Арханђела.
            Човек може да благовести, да проповеда, да учи и да разјашњава 
            неупућенима и да умножава веру Божију на земљи на славу Божију.
             
            Начела
            Власт ове чете јесте да чува све границе светских царстава, све 
            земље, све градове, сва села и пределе, све области света. Начела 
            имају велику власт од Преблагог Бога да не бивају ратови међу 
            људима. Или, ако Бог допусти да бивају, онда они чувају сваки народ 
            и сваки језик под небом (Св. Дионисије Ареопагит, нав. дело, гл. 9, 
            стр. 41).
            И људска душа има то својство, како показују Свети Оци. Човеку је 
            Благи Бог дао да има поимање, да саставља законе којима може да 
            влада великим царствима и снажним државама, да саставља војне 
            законе, грађанске законе, управне законе, законе о поретку и 
            дисциплинске законе. Ето мноштва сила које (људска душа) има слично 
            Начелима. И човек влада градовима, земљама и царствима и пределима; 
            те силе су дате човеку од почетка, када је Бог рекао: Растите и 
            множите се и владајте земљом и птицама небеским, рибама морским и 
            осталим (Постање Г, 28).
            Дакле, ову силу владања и царовања има и човечија душа и уопште 
            човек, узет заједно са душом.
             
            Власти
            Ова пресилна чета, будући изнад прве тријаде, има задатак да влада 
            над ђаволима. Веома много би штете ђаволи наносили људима, када не 
            би било овог чина, обдарене великом силом од Свемогућег Бога да 
            влада над њима. Милијарде ђавола има у поднебесју, на земљи, у води 
            и под земљом и у ваздуху који окружује земљу и свеколику васељену, 
            како је речено и у Књизи о Јову: Обиђох земљу и свеколико поднебесје 
            и ево ме ту (Јов 1, 7), или као што каже и велики апостол Павле, да 
            ...ратујемо против поглаварства, и власти, и господара таме овога 
            света, против духова злобе у поднебесју (Еф 6,12); дакле, на сваком 
            месту се налазе ђаволи, и они би веома наносили штету саздању 
            Божијем, јер сатана има толико силе, да - ако би му Бог допустио - 
            ноктом би обрнуо земљу на другу страну, као што каже Св. Серафим 
            Саровски. Али је сила сатане и његових служитеља ограђена и омеђена 
            безграничном силом Божијом, и Бог овом четом, четом Власти, влада 
            њима, не дозвољавајући им да творе какво зло људима или другим 
            Његовим саздањима.
            А вољом и допуштењем Божијим, могу да творе велико зло. Видимо у 
            светом Јеванђељу, да ни у свиње нису смели да уђу, док им Бог није 
            допустио (Мт 8,12; Јов 1,12).
            Дакле, чин Власти има овај задатак да влада над ђаволима и да их не 
            пушта да повреде које саздање Божије (видети: Св. Дионисије 
            Ареопагит, нав. дело, гл. 8, стр. 32). Дакле, нека се зна да и 
            човечија душа има тај дар од Бога да влада над ђаволима и да влада 
            над страстима тела и душе, јер Св. Јефрем Сиријски вели: "Колико 
            страсти има човек, толико ђавола има у себи".
            Дакле, душа чиста и озарена даром Божијим /благодаћу/ влада над овим 
            ђаволима и неће да твори њихову вољу и особито се не даје да буде 
            поражена од страсти тела и душе, јер има у себи дар Божији да се 
            супротстави ђаволима када је нападају (Мт 10,18; Мк 3,15; Лк 9,1).
             
            Силе
             
            Изнад чете Власти јесте чета Сила, која је друга чета из Друге 
            тријаде. Та чета има следећи задатак: велику силу има од Преблагог и 
            Свемогућег Бога да твори велика чудеса на свој земљи; али тим даром 
            од Бога су обдарени и људи које је Бог изабрао и којима Он жели да 
            да тај дар /благодат/. Сви Светитељи чудотворци удостојавају се да 
            кроз ову чету Сила приме од Бога дар чудотворства. Чета Сила има још 
            и други задатак: она управља и покреће небеска тела, планете 
            сунчевог система и небеске звезде, тако прецизно, веома задивљујуће, 
            и неисказиво тачно.
            Ова иста чета Сила управља поднебесјем и мења дување ветрова, мери 
            њихову јачину и тежину, да не би дошли с превеликим налетом на коју 
            земљу и повредили људе, њихове градове и села. Или ако допусти 
            Свемогући Бог, шаље на поједина места урагане, циклоне, тајфуне са 
            сваковрсним опасностима, и тако посредством ове чете Бог кажњава 
            људе грешнике са појединих делова земље.
            И сам човек има од Бога дар који има ова чета Сила, јер човек, 
            молећи се Богу, са даром /благодаћу/ и силом коју прима од Њега, 
            може да твори чудеса. Колико ли је Светих пророка творило велика 
            чудеса и васкрсавало и мртве, као Илија и Јелисеј! Колико ли је 
            апостола творило велика чудеса и васкрсавало и мртве, као Петар, 
            Павле и Свети Јован Јеванђелист! Колико ли је Светих јерараха и 
            мученика творило велика чудеса и васкрсавало и мртве, као Св. 
            Великомученик Георгије и други!
            Значи, човек има од Бога дар да твори велика чудеса, и уместо да 
            управља ветровима и променама времена, он управља удовима свога 
            тела, управља врлинама и страстима свога тела и све ставља у поредак 
            на службу и на славу Божију, по ономе што је написано: Нека твоје 
            око право види и твоје ухо чује што је право (Приче 4,27-27).
             
            Господства
             
            Ова се чета назива Господствима, јер она господствује над ђаволима и 
            такође над свим земаљским царствима и над свим земљама које јој је 
            Бог поверио. Такође ова чета Господстава влада над свим четама које 
            су ниже од ње, и којих је пет на броју. Они су Господства и служе 
            Господу Богу не због страха, него из љубави и слободне воље, али 
            особито су из љубави сасвим одбацили из себе ропски страх. Друге 
            чете служе од страха, имајући непорочан страх, по ономе што је 
            написано: "Непорочни страх Господњи који пребива у векове векова" и 
            опет: "Страх Господњи који озарује очи" (Рим 8, 15; Јн 4,18); и 
            Господства имају велику силу да владају над силама сатаниним и над 
            силама земаљских народа и над силама стихија, као и над осталим 
            силама које су ниже од њих.
            Дакле, човек има Богомдану силу да влада или царствује над једним 
            градом, над једном државом или над више држава. Ко мислите да 
            поставља цареве и владаре на земљи, владаоце и судије, ако ли не сам 
            Бог.
            Чујте шта каже Божанско Писмо: Чујте који владате мноштвима и који 
            се гордите међу незнабожачким народима да вам је сила дата од 
            Господа и власт од Свевишњега (Премудрости Соломонове 6,1-8).
            Дакле, посредством чете Господстава Бог поставља цареве, краљеве, 
            вође народа на свој земљи. О тој истини говори и велики апостол 
            Павле када вели: Свака душа да се покорава властима које владају, 
            јер нема власти да није од Бога (Рим 13, 1-6). Дакле, све власти 
            које су на управи народа, сви државни вођи постављени су од Бога 
            преко чина Господстава; они имају, дакле, тај задатак да владају над 
            ђаволима и да постављају владаре и цареве на земљи.
            Чети Господстава много је подобна и човечија душа, која благодаћу 
            Божијом достиже да влада над страстима свога тела и душе. Чули сте 
            за Светог Симеона, Христа ради јуродивог, који иђаше наг улицама 
            града Емесе и носаше ловоров венац на глави, а беше блатњав, 
            претварајући се да је луд, и викаше: "Празник је цара победоносца и 
            града његовог"; и упитан од ђакона, који је знао тајну његовог 
            живота, зашто казује тако, он је рекао: "Милошћу и даром Христа мога 
            мој ум царствује над страстима, и душа је моја постала град Божији" 
            (Житија Светих, 21. јул), и тако Јуродиви Бога ради, као што вели 
            велики апостол Павле (1. Кор 1,19,25) беше мудрији од целога света, 
            јер царствоваше над свим људским страстима. Он иђаше наг, са 
            овешталом подерином на себи и није марио за оне који су му се 
            смејали, јер вели велики апостол Павле: Кад би још људима угађао не 
            би био слуга Христов (уп. са Гал 1,10). Ето, дакле, примера да човек 
            са даром Божијим може постати владар и царствовати над страстима, и 
            владајући над страстима, царствује и над ђаволима и над свим што је 
            светско, јер је он тада ваистину постао по Божијем лику и подобију 
            (Постање, 1, 26-27).
             
            Престоли
             
            Назива се тако, пошто на овој чети почива Преблаги и Пресамилосни 
            Бог, не Суштином, јер је Суштином сасвим необухватан, него 
            Благодаћу. Дакле, Благи Бог почива на посебан начин, Својом 
            Благодаћу, на том чину Престола; зато се они и називају, по Светим 
            богословима, "Богоносни" (Св. Дионисије Ареопагит, нав. дело, гл. 7, 
            стр. 31).
            И човечија душа има тај дар од Бога, који имају Преблажени Престоли, 
            те и она може у врло великој мери да прима и носи Бога, по ономе што 
            је написано: Ово говори Свевишњи, који живи на висини вавек, Свети у 
            Светима, име му је Господ Свевишњи, који у Светима почива (Исаија 
            57,15); и на другом месту вели: Какав ће те ми дом сазидати, говори 
            Господ, небо ми је престо и земља подножије, и које је место мога 
            одмора? Није ли их Моја рука створила, и све је то Моје, говори 
            Господ, и на кога ћу погледати, до само на смиренога и кроткога и 
            који стрепи од мојих речи (Исаија 7, 1-2); и Св. Јефрем вели: "Два 
            престола има Благи Бог: необухватно небо и други - срце смиренога". 
            Ето, Бог почива и на срцу смиреног човека, као на Свом Престолу. Али 
            и велики апостол Павле нам казује: Ви сте Црква Бога живога и Дух 
            Божији почива у вама (1. Кор 6, 15; 12, 27; Еф 5, 30). Чујеш ли шта 
            вели? Ми носимо Духа Божијег, ако очистимо своје душе од грехова. 
            Дакле, ето како човек може да постане словесни престо и да носи Бога 
            у себи, имајући делом онај задатак који имају Преблажени Престоли с 
            небеса и носећи Бога у својој души делотворењем свеколиког доброг 
            дела, али особито љубављу и смирењем свог срца.
             
            Херувими
             
            Херувим се на јеврејском језику тумачи као "обиље познања и изливање 
            мудрости" (Св. Дионисије Ареопагит, нав. дело, гл. 7, стр. 25).
            Дакле, човечија душа има делом то својство, јер је и њој Бог дао ум, 
            којим може да сабере врло много знања.
            Говори се да Херувими имају најдубља духовна созерцања, и толико је 
            мудрости у уму Херувима, да сви словесни умови анђела, који су ниже 
            од њих, не могу проћи поред њих, а да они не знају; још имају 
            неизрециви и дубоки вид, због чега се још називају и бдиоцима, то 
            јест са много очију имају прозорљивост мудрости у свим правцима.
            Дакле, и човек прима то делање по мери дара Божијег / благодати/, 
            којим може бити мудар и бдилац над страстима, и испунити ум 
            божанским познањем. Пошто може да излива мудрост од онога што је 
            сабрао у памћењу благодаћу Божијом и трудом проповедања речи Божије, 
            он излива разумност и мудрост хиљадама душа, учећи и саветујући. 
            Ето, дакле, и човек може у малој мери да има мудрост и изливање 
            познања према другима.
            Али Херувими имају и друго име: "као деца", то јест велику меру 
            невиности. Они имају највећу невиност и непорочност од свих чета 
            анђеоских.
            Одређена мера невиности и незлобивости налази се и у човечијој души, 
            особито код невине деце. По Речи Божијој, ко буде имао мудрост змије 
            и кротост голуба, тај постаје невин као дете, тога можеш назвати 
            Херувимом у телу, земаљским Херувимом. И затим, човечија душа и 
            човек узет уопште, може у одређеној мери да се уподоби и Херувиму 
            многим сабирањем знања, учењем мудрости, невиношћу и непорочношћу и 
            незлобивошћу деце, о којој је Господ рекао: Док се не обратите и не 
            будете као деца, нећете наследити Царство небеско (Мт 18,3; Мк 
            10,15; Лк 16, 2-16).

             

Архимандрит Емилијан Метеоритски и Светогорски НАШИ ОДНОСИ СА БЛИЖЊИМ

Беседа у Ларнаци, Кипар, 23. октобар 1988. 

Могли бисмо рећи да је наша данашња тема, „односи са ближњим", практична, али и да је веома значајна за наш свакодневни живот. Све што на свету постоји јесте једна икона која мисао нашу, ум наш, срца наша узводи на небо и повезује нас са Богом. Наша тема није само једна икона, него цео иконостас, који нам показује како су Светитељи живели, и како они желе да ми живимо. Изабрао сам ову тему јер данас прослављамо једног великог Светитеља, Светог Јакова, брата Божијег, који ће нам дати поводе и изворе живота каквог Бог жели. 

Свети Јаков је, као што знате, био син заручника Јосифа и, сходно томе, брат Христов. Био је толико изабран, и толико свет и праведан, да су се Јудеји осећали мање вредним, несрећним, јер у свом роду нису имали никог другог сличног Јакову. Тако су га, када их је осудио што нису прихватили Христа као Месију свог, из отпора и љубоморе извели на највишу тачку Храма у Јерусалиму, на крило, и одатле га бацили на земљу; али он не умре, па они онда са завишћу похиташе и убише га. 

За нас је значајно не само то што је св. Јаков имао велику веру, велику врлину и велике мученичке подвиге, него и то што је био веома племенит. Рекли бисмо да је био узор племенитости у заједници; дакле, тога како се треба понашати према људима, како руководити њима и како им бити послушан. Такође и тога како да будемо у љубави, како да будемо једна икона, једна скинија, један дом, једно срце, једна љубав. Пошто је био тако танан, тако племенит, тако умилан, у Цркви Јерусалимској није било ни једног човека који га није волео, или који у њега није имао поверења. 

Бог жели да ми у свом свакодневном животу будемо племенити, тако да нас други воле и да им будемо пријатни, да могу да опште са нама, да нам изразе своју радост, своју тугу, своје проблеме, да осећају да смо срца која су блиска, једно у другом, па један другом можемо да помажемо. 

Док су у време Светих Апостола постојали многи проблеми, са Јаковом нико није имао никакве размирице. Насупрот томе, свети Јаков је спајао оне који су међусобно били раздељени - подела је црв који се свуда завлачи; она се чак и у Рај завукла. Сећате ли се да је првобитна Црква, по људском схватању ствари, била у опасности да се расточи, а заједно са њом и дело Избавитеља Христа? Али, није било могуће да дође до њеног уништења, јер је Бог нашао људе те се одржало благословено стање, створено Распећем и Васкрсењем Христовим. Као што знате, постојао је сукоб између хришћана који су потицали од Јудеја, и оних који су потицали од Јелина, те нису могли да живе заједно. Ти утицаји - код једних закона, код других јелинског образовања - непрекидно су им стварали потешкоће у међусобној комуникацији. Ко их је повезао? Свети Јаков, који је на крају успео да сазове Сабор Светих Апостола, којим је и председавао. Ниједан други Апостол осим њега не би могао председавати том Сабору, јер је он знао да уравнотежи људска срца, разуме духове људске, и да помаже вернима, не жртвујући при том суштину. 

Још је познато да је он измирио Петра и Павла. Њихови односи су били стигли до напетости. Свети Апостол Павле је хтео да иде у Јерусалим, али је одуговлачио, јер није знао да ли би га примили. Сматран је скоро идолопоклоником, јер се није придржавао уредаба Закона Јеврејског. Њихова срца су била пуна сумњи у њега. Петар - чији карактер на основу догађања из његовог живота познајемо - био је пак брз, жесток човек, и као такав би се снажно обрушио на Апостола Павла који га је у Антиохији изобличио по том питању (односа према Закону). Међутим, свети Јаков је измирио њих двојицу. 

Свети Јаков је био веома сиромашан, најсиромашнији човек онога времена. Није носио луксузну одећу, него неки бели огртач, а ходао је бос. И то је било једно спољашње обележје које Јевреји никада нису прихватили. А био је и подвижник! Велики подвижник, први у подвигу коленопреклоних метанија. Колена његова су била постала као колена камиле, пуна жуљева. Толико је радио, и клечао и ноћу и дању. Дању за срца људска, ноћу пред Лицем Божијим. Свети Јаков нам је, дакле, указао на начела тананости, финоће, племенитости и основне структуре заједничарења у људском животу, које сусрећемо и у најорганизованијој и најдревнијој заједници, монаштву. 

Монаштво је једна стварна заједница, један збор и сабор. Монаси у манастиру нису просто имена и појединци, него сви скупа сачињавају једно срце, једно тело. Не разликују се. И пошто манастири у већини случајева имају више монаха но келија, они се налазе један поред другога, и тако један удише љубав срца оног другог. Све што у монаштву постоји јесте по угледу на небеско. Црква узима небеске узоре и даје их верним, као што су чинили и Свети Оци. 

Свет мисли да неко када оде у манастир одлази и из заједнице и да подивља. Људи то говоре, јер не знају да су монаси понајвише људи заједнице. Да знате да нико не може постати монах ако није друштвен човек, ако дакле не може да заједничари са људима и да се суочава са тешкоћама у заједници. Ако је некоме тешко да уђе у брак, да створи породицу, он такође не може ни да постане монах. Треба да осећа сигурност у животу. Манастири нису уточишта, азили. Монах стога може постићи све претходно наведено, које воли и чију вредност не пориче, што не осуђује, не презире, али за себе радије бира нешто узвишеније. 

Манастир је једно веома блиско братство. Сви су удови једног тела, Тела Христовог. Тамо човек осећа оно што Свети Апостол Павле говори Коринћанима, који су били међусобно раздељени: „и ако страда један уд", примера ради моја лева рука, „с њим страдају сви удови". Дакле, моје очи ће се окренути надоле да виде шта је са том руком, а моја десна рука ће се старати да јој помогне. Сви удови помажу један другом. Ако један уд страда, другоме је жао и помаже му. Ако се један уд радује, прославља, сви удови се са њим радују, радује се цело тело. 

Приђимо сада приликама у монашкој заједници једног манастира, почевши од личне својине о којој се често (у свету) воде дуги разговори. Колико се само закона гласа, и колико суђења бива зарад личне својине! У манастиру нема личне својине. Монаху није дозвољено ни да за једно срце оловке каже „моје", моје је. У монашком животу не постоји „моје" и „твоје". Људи воле манастире и из љубави праве грешку те монасима дају поклоне, али у манастиру нико ништа не задржава за себе. Монаси све дају Старцу, Игуману, или посетиоцу кажу да он то сам да Старцу, Игуману. Не постоји ништа моје или твоје. „Моје", „твоје" је изагнано, одбачено, тако да у манастиру не постоји почетак увенућа, сушења - јер одатле почињу многе препирке. Пређимо сада на друго питање које се односи на рад. 

Какав је рад у манастиру? Човек у свету завршава средњу школу и са стотинама кандидата се надмеће како би се уписао на факултет, или добио неки посао. Умара се, оболи, узима лекове; одмара се, поново умара, брине се. Кроз шта све не пролази док не постане научник, не стекне неки посао! И то, наравно, кад и ако успе у ономе што жели, кад је задовољан својим занимањем! 

У манастиру нема тога немира, јер у манастиру нема ни жеље. Нико не говори: „Ја желим ово послушање". Монах, међутим, може да изнесе своје мишљење, своје размишљање, јер манастир није затвор. Манастир је слободан свет и свако (у братству/сестринству) доприноси оно што чезне да пружи, оно што срце његово жели. Сходно томе, свако, као слободан човек, може да изрази своје мишљење, али нико није слободан ако своје мишљење не може да потчини својој вољи. Тако не постоји жеља, која у нашем животу ствара несрећу. 

Још, у манастиру умешност није мерило. У свету онај ко је бистар уписује факултет, а онај ко није бистар остаје ван игре и мучи се како би преживео. У манастиру карактеристике: бистар, мудар, немудар, образован, учен, добар, лош, нејак, болестан, какав год, не узимају се у обзир. Оно што се углавном узима у обзир јесте духовна корист душе која је дошла Христу да би стекла вечност и Рај. Ово послушање јој је од помоћи, друго је умара. Даћемо јој, а да она то ни не зна, послушање које јој је од помоћи. 

Такође се узима у обзир и оно што је на корист братству. Видели сте да сам навео реч послушање, а не занимање, јер у манастиру својим радом служим брату свом, бивам његов слуга, стичем занимање Исуса Христа, Који „није дошао да му служе, него да служи". Монаха држи та жеља да служи другима. Сходно овоме, други критериј је послушање, корист братству. 

Надаље, мир међу удовима. Претпоставимо да имамо једног професора који је у свађи са управником школе. До каквих све расправа, увреда, грехова, обмана, суђења може да дође! Када у манастиру видимо да се два човека, по слабостима које имају, не слажу добро, ако не успемо да их учинимо веома јаким - а природно је да нису сви јаки - они ће, када дође време да изнова разделимо послушања, добити различита послушања. Све се решава на миран начин. 

Видите да одговорност није на монаху. Он је миран, ослобођен сваког старања и бриге. Послушан је, и својом послушношћу служи телу братства и изграђује душу своју. Његово срце је слободно и радосно, да би могао да се моли. 

Говорили смо о личној својини и раду, погледајмо сада и правду (и правичности). Данашњи људи ка-жу да им није потребна љубав; потребна им је правда. А ми кажемо да ћемо правду наћи горе на Небу, а овде нам је потребна љубав. Пошто знамо да прав да зависи од истинске љубави, правда нас води, и љубави предаје жезал свој. 

Љубав је дар Христов Телу Његовом и, у овом случају, братству/ сестринству. Заиста, ниједно монашко братство/сестринство не живи без љубави. Монаси живе јер воле. Љубав је угледање на Христа, јер „Он први заволе нас". Сходно томе, када волим, то значи да сам примио дар, благодат од Господа, и да се угледам на Христа. 

Љубав има за циљ то да један може да пружа радост другоме; ја се својевољно жртвујем да би други имао више; жртвујем самог себе да би се други осећао лагодно, да би осећао сигурност у животу. Љубав је једна здружујућа веза, која нас повезује са Црквом, и у исто време са Христом. Како то постижемо? „Подносећи један другога у љубави", као што каже Свети Апостол Павле, примајући другог онаквог какав јесте. Неко гунђа? Пусти га да гунђа. Ако желиш да га натераш да не гунђа, он ће још више гунђати, а ти ћеш се секирати и викати. Други устаје, прави буку и будите. И ти вероватно радиш нешто слично, али то не примећујеш. Пусти га, јер ако покушаш да га исправиш, и он ће покушати да исправи твоје грешке. У манастиру само Старац исправља људе: никада монах, осим ако је под утицајем неког лукавог демона, када опомиње, саветује, другом говори да ради ово-оно. Истински монах се никада не понаша тако. У манастиру је један отац, а сви остали су браћа/сестре. Видите ли са колико се топлине Црква наша постарала за то? Због тога нема љутњи, злобности, освета, и сви постају благородни. Шта значи благородан? Онај чије присуство не пролази непримећено, јер је милостив и користан. Како сви постају благородни? „Праштајући један другоме". Схватим,примера ради, да је неко љут на мене. Не обраћам му се на ружан начин. Према њему поступам са великом племенитошћу и љубављу, угледајући се на Господа. 

Своју љубав још изражавамо и поштујући један другога. Никада не седамо пред неким ко је старији, осим ако нам то сам каже или ако од њега добијемо дозволу. Ако неко у нечему није успео, ако направи неку грешку, има неку бољку, показаћемо му велику љубав да би дошао у равнотежу и решио се проблема, старајући се тако „свако за оно што је других", као што каже и Свети Апостол Павле у својој Посланици Филипљанима. Нека свако од нас чини оно што други жели. Муж оно што жели жена. Жена оно што жели муж. 

Видите ли, браћо моја, колико тананости, финоће, нежности налазимо у Цркви, а понајвише код Светитеља? Светитељи су пажљиви, јер су окусили сладост и мир Светог Духа, и ако не буду пазили на то, изгубиће мир. Светитељи се увек труде да не ражалосте ниједног човека, а ни животиње. Другога посматрају као да је Христос. И заиста и јесте Христос, јер је икона Божија. Сходно томе, они воле човека јер је икона Божија. Тако Христос и човек постају једно у срцу њиховом, у највећим дубинама њиховим. 

Када нам човек пружа љубав Христову, племенитост, тананост, онда је то заједница са Богом. Желиш да будеш заједничар Тела и Крви Христове? Буди. Али, постоје и други начини да заједничариш. Ево шта каже једно од монашких правила светог Антонија Великог: „Никада немој отежати другоме, никада немој покушавати да истрајаваш у речима својим". Рекао си нешто, а други ти одговара: „Не, није тако како ти кажеш". Немој покушавати да докажеш да си ти у праву, него пронађи неки учтив начин да други схвати да је победник. Јер, ако не осети да је победник, у њему ће се створити горчина, отпор, отров, осветољубивост, недовољност и толико другог. Повући ћеш се, а да то ни не покажеш, да он то не схвати, да би мислио да те је уверио. Наравно да ћеш ти постојано остати у истини. Ако се не опходимо на овај начин, нама ће владати лукавство, као што се каже у наставку правила светог Антонија Великог. 

Погледајмо, такође, шта свети Атанасије Велики каже за светог Антонија, који је сваки дан постио иако је био стар. Он, који је живео тешким животом и сваки дан се борио са демонима, и који се скоро по читавих пола године ни са ким не би виђао, када би се враћао људима, био би „најрадоснији", пун радости, „и политичар", дакле, дипломата у добром смислу те речи. Истину немојмо увек говорити изравно. Други не може да је издржи. На пример, муж се вратио кући, а жена је направила неку грешку. Муж је онда нападне: „Погрешила си. То је истина. Треба говорити истину!" То није истина. То није љубав. То је самољубље. То значи да не волиш своју жену, коју сваки дан грлиш, али пошто јој претходно задаш ударац у срце и главу. Како то двоје може ићи заједно? Исто важи и за жену у односу њеном са мужем, за Старца (Игумана) у односу са послушником, послушника у односу са Старцем, брата са братом. И св. Атанасије Велики даље наставља: „Речи његове су биле заквашене божанственом сољу." Када би свети Антоније говорио, осећала се нека благодат, сладост, радост. Налазио би тако лепе речи, тако фине појмове, тако фин начин да би се људи питали: „Је ли мудрац? Како овако лепо говори?" Ако је ко од вас посетио старца Пајсија (у Св. Гори), срео је једног таквог човека. Он је пун благодати. Све што говори вреди записати. „Тога ради", наставља свети Атанасије Велики, ,,нико није завидео светом Антонију Великом, нити је ко био љубоморан на њега, него су се сви радовали и долазили њему". Ето, дакле, шта значи племенитост. 

Свети Оци наглашавају да, како бисмо могли да будемо такви људи, никада не треба да кажемо ,,не" другоме, него свом самољубљу. Други се према теби лепо понаша? Ти се према њему понеси још боље. Неко се према теби понаша лоше? Ти се према њему понеси на најбољи могући начин, јер такво понашање тражи одрицање од свога „ја". Нека други осети да мирно седим и са поштовањем га слушам. Тако, браћо моја, љубав, по светом Јовану Лествичнику, бива „нераскидива веза". Та веза се не може раскинути, ма шта да урадиш. Она повезује све нас који смо различити људи, али смо због тога и корисни. Нико од нас није сличан другоме. Љубав сама све исправља. И свети Јован, који је био пустињак, наставља: „Немој у било чему повредити савест брата свог". Никада немој повредити човека, ни зарад добра, ни зарад зла. Све, дакле, и духовни напредак, и хришћански подвизи, и врлина, и молитва, полазе од племнитости и склоности човека ка дружењу. 

Наведимо неколико примера из манастира да бисте видели како је тамо уређен свакодневни живот монаха. Неко има жељу да оде у келију неког од братије. Запитаће се: „Је ли време за молитву?" Ако је време за молитву, неће отићи, испоштоваће га. Ако схвати да он у то доба чита или се бави чим другим, покуцаће на врата и рећи: „Молитвама Светих Отаца наших". Ставим светитеље пред себе и улазим, да би светитељи били они који ће нас уједињавати. Видите ли како је то лепа навика? 

Свети Василије Велики, такође, у једном свом монашком правилу каже да никада није дозволио да један празнослови на рачун другога. Сусретнемо, на пример, некога, поздравимо га и питамо: „Шта радиш? Шта Коста ради?" А други одговара: „А, јадан, шта му се догодило!" Тако и тако... Је ли то што га називаш „јадним" врлина? Похвала? Част за њега? Зашто наводиш његово име, кад он није ни присутан? Да јесте, ти би се плашио да то кажеш; зашто се сада, када он није ту, не плашиш и не поштујеш Анђела његовог који је присутан, и Христа Који је међу нама? У истом правилу надаље стоји да није дозвољено да се било ко смеје на рачун другога. Претпоставимо да је неко учинио нешто лоше. Ја то приметим и другима дам знак да би и они видели и насмејали се. Ако урадиш нешто томе слично, бићеш „одлучен седмицу дана", каже свети Василије Велики. Зашто? Јер си се насмејао на рачун другога. Можемо ли се смејати Христу? Како можемо да се смејемо икони Христовој? 

Свети Василије Велики још каже да нико не треба да (тек тако) исправља другога, нити да се свађа са њим. Ти ми нешто кажеш, ја ти одговорим. Ти мени одговориш, ја ти наводим аргументе. Ти истрајаваш, па ти ја кажем: „Дођи опет сутра, да прочитам, па да ти опет кажем". Тако нити смо људи, нити припадамо ком другом царству. Треба да пазимо много. Погледајте и нешто што је повезано са овим. Одеш, примера ради, код неких рођака, код неке рођаке, и почињеш да причаш и причаш... Она је јадна поспана, гледа кад ћеш отићи, а ти опет изнова започињеш причу, она се прекрсти мислећи да ћеш отићи, али си ти упоран. Постајеш наметљив човек. Никада немој бити „наметљив", каже свети Василије Велики, који је био веома велики подвижник. Он је у тој мери био човек заједнице, и поред тога што је од подвизавања био задобио грбу! И наставља: „Будите благонаклони у разговорима својим". Када разговарате, нека се лице ваше испуни добронамерношћу, осмехом. ,,У беседама сладосни": када беседиш, нека тече сладост, нека из твојих уста тече мед. А никада немој беседити тешко и напорно: „Никада грубо, чак и ако треба прекорити". И када постоји потреба да другога опоменеш, исправиш, пошто си учитељ, професор, духовник, отац, мајка, исправи га уз много сладости и благости, јер ако се увреди, затвориће се срце његово, па ће стање бити још горе. 

Једно друго монашко правило, правило светог Теодора Студита, говори: „Када оптужиш неког човека, када га клеветаш, онда узми на се четири месеца сухоједенија". Шта значи сухоједеније? Узимати мало воде и мало хлеба. Видите ли колико цени човека? А друго правило каже: „Онај ко некога оклевета, неће се причестити четрдесет дана". Сетите се да су се монаси сваког дана причешћивали. Ако се причешћујемо четири пута годишње, то би значило десет година без причешћа. И нешто још горе: то је освета. Учинио си ми неко зло, па ја то памтим. Након годину-две дођеш да нешто затражиш од мене, а ја ти кажем: „Сећаш ли се онога када ниси хтео да ми даш оно што сам ти тражио?" Свети Неофит Затворник је овако својим монасима говорио о освети: „Ако се осветиш, цели живот ћеш бити одлучен". Одлучен значи да ће неки монах бити издвојен из братства, и да ће одвојено јести, да не би био у заједници са другима. То је веома тешко! 

Свети Василије Велики има још једну опомену, поготово за жене. Он говори много шта везано за жене, али вам ја о томе нећу говорити да вас не бих ражалостио. Говорећи о монахињама каже: „Нека она, која очима даје знаке како би ожалостила сестру своју, буде одлучена седам дана". Видите ли племенитост великих Отаца Цркве? 

Да ли да кажемо и пар речи о посетама разним домовима или међусобним посетама нас монаха? Обратите пажњу на три ствари које ћу вам навести. Веома су једноставне. Када се, каже свети Нил, који је био велики подвижник и теолог, сусретнеш са неким или када идеш у неку кућу, „немој чекати да прво будеш поздрављен"; немој очекивати да ти други кажу „добар дан". Ти то први кажи, ти се понизи; немој чекати да се други понизи. „Ми увек први треба да се обраћамо другима, било пријатељима, било непријатељима". А понећемо се на исти начин и кад је у питању пријатељ и кад је у питању непријатељ. Један други подвижник, Ава Исаија, каже: „Ако дођеш у госте у нечији дом", ако дођеш у кућу неког свог познаника или познанице, „а он изађе и остави те самог", а домаћин буде морао да те остави самог, немој подићи лице своје и очи своје и почети да разгледаш све (у кући), нити отварај ладицу да видиш шта у њој има, „нити отвор", то јест неки прозор, да би видео да ли се којим случајем другачије отвара, „нити посуду, нити књигу", јер у књизи може држати неко своје писмо. Можда у посуди држи нешто не би хтео да ти видиш. „А када буде излазио, реци му" - и да би домаћин био што безбрижнији - када буде одлазио ти му реци: „Молим те, има ли шта да ми даш да радим док се ти не вратиш?", да би он осетио да ниси остао сам, него да се осећаш као да је он присутан. 

Претходни светитељ, свети Нил Подвижник, каже да када се сусретнеш са неким треба да будеш толико озбиљан и фини и мио, да би био светодостојанствен, поштован. Нека ход твој буде мужеван - ово каже чак и кад се ради о жени. „У узимању јела уздржан", када се са неким сусретнеш па ти он постави трпезу, у сваком случају ће ти од свег срца поставити најбоља јела. Немој похлепно почети да једеш, јер ћеш оставити лош утисак. Немој вређати себе самог. Буди уздржан чак и кад си гладан; поједи од свега помало, и то је довољно. Зашто каже „уздржан"? Јер треба да будеш научен да једеш мало, да би могао да се уздржиш. Ако си научен да непрестано једеш, нећеш моћи да поједеш мало. „У спавању одмерен": ако буде потребно да преноћиш, немој први отићи на спавање, па да други не знају шта да раде јер ти спаваш. Спавај мање но што спаваш у својој кући, јер треба да се дружиш са људима код којих си у гостима, да поразговараш са њима, да им покажеш љубав своју, да им даш дарове које си им донео и да уз то покажеш „добру вољу и складност". Дакле, да учиниш тако да они осећају да је у њихову кућу ушао један истински анђео. 

И још нешто, последње што наводи Ава Исаија. И поред тога што је био подвижник, речи његове су у највећој могућој мери речи о заједници, и истовремено речи духовне и богословске. Каже он: да ако неко, брат твој, или мајка твоја, или жена твоја, за тебе спреми јело, па то јело не успе, „немој му/јој рећи да је лоше спремљено"; немој рећи да није онакво какво си очекивао, јер ће то бити смрт души твојој"; то је смрт за твоју душу. Велики је грех рећи да јело није добро, јер је жена слаба, можда има неки проблем, неку тегобу. Можда је брат, монах, био болестан, уморан, можда је о нечему мислио, па му је јело чало загорело. Није пропао свет. На тај начин Бог благосиља манастир, тако благосиља и домове наше. Јер је и дом наш манастир. Други бива повређен. Због тога каже: „Испитај самог себе, како би се ти, да си сам то од другога чуо, ражалостио, и умири га". Зар не знаш да би се ти секирао да су ти рекли нешто тако? Зашто секираш жену или брата свога? 

И свети Ава Исаија наставља: „Ако заједно појете", ако певате, „и неко погреши у некој речи", и неко направи грешку, „немојте му то брзо ставити до знања и тако га узнемирити". Немојте му рећи: „Ћути, погрешио си", јер ћете га узнемирити, те ће, када буде хтео да запоје или запева, непрекидно грешити. Тако се у душама људским стварају проблеми. 

Ово, наравно, важи за монахе, али је узор и за породицу коју супружници стварају. Но, погледајмо подробније живот у свету. 

Једном када сам ноћу путовао возом, па се воз покварио и путнике оставио на другом месту, сретох једног свештеника у годинама, са великом, лепом брадом. Пришао ми је - још сам био млад, тек рукоположен, скоро да нисам имао браде - и са великим поштовањем ме упитао: „Јесте ли свештеник? Архимандрит?" „Архимандрит", одговорих му. И тај човек, за којег сам касније сазнао да је био светог живота, погну се да ми пољуби руку. Тада га упитах: „Шта сте ви?" „Ја сам игуман четрнаесторици монаха, седморици који су у животу и седморици који су (већ) осигурани, који су на небу. Седморицу сам збринуо, и борим се да збринем и преосталих седам". 

Сви живимо исти живот, живот у наручју Исуса Христа. Међутим, постоји разлика између живота у манастиру и брачног живота. У манастиру је све уређено тако да буде лако, у браку је све тешко. Потребно је да веома добро извежбамо мишице и срца своја да бисмо издржали животне тешкоће. У манастиру човек другачије живи, другачије напредује. Навешћу вам један пример. 

На Светој Гори има један игуман, благодатан човек, такав да би му човек целивао обе руке. Прост је, не много образован. Како је он доспео на Свету Гору? Када му је било шеснаест година, видео је како Пресвета Богородица долази ка њему и говори му: „Показаћу ти нешто што не знаш. Показаћу ти Свету Гору". И у виђењу му је показала целу Свету Гору. Потом је пред њега ставила одређени манастир и рекла му: „Желим да одеш у овај манастир". „Како се, Пресвета, тај манастир зове?" Рекла му је име манастира, али вам ја то нећу рећи, јер ћете, ако вам кажем, схватити о коме се ради. Дете-Богопризвано, Маријопризвано, Пресветопризвано, како да га назовемо, пошто га је Пресвета Богородица призвала! - заиста и одлази у тај манастир. Видите, другачији је начин на који монаси одлазе у манастир, друга поигравања срца, други почеци, друга искуства. Отац његов виде како он одлази, па потрча не би ли га стигао. Дете се укрца на неку лађу да би отпутовало. Отац то наслути, те се и он укрца на исту лађу. Дете је видело оца, али отац није видео дете. Бог му је затворио очи. Били су на истој лађи, пролазили један поред другога, ишли да једу, а отац није видео дете. Жалио се другима, викао: „Имам једно дете, па и оно одлази од мене да би отишло у манастир". Али га није видео, јер је дечака штитила Пресвета Богородица. У наставку стигоше у неку луку, на неко друго пристаниште. Дечак је био зачуђен јер му је све било познато. Пресвета Богородица му је то била показала. На крају је стигао и у манастир који му је Пресвета поклонила. Ето, стога је манастир један тајни брак са Христом. 

Шта је брак? Рекли смо да је и брак један други манастирчић. Тајна, јер браком постајемо „једно тело". Шта то значи? То значи да, као што Бог мени даје дар да постанем монах у одређеном манастиру и да у томе успем, тако и брачном човеку даје дар. Двоје пред лицем Божијим постају један човек. Сам Христос их преузима и калеми на Тело Своје - Цркву. 

Свети Апостол Петар, када говори о тајни брака и када се обраћа женама, каже да се украс жене састоји „у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено". Жена према мужу и треба да показује мирноћу и кротост. Не треба да се свађа са мужем, да га напада, да се нервира, да секира. Жена треба да је кротка. Зашто он ово говори женама, док мужевима не говори да буду кротки, мирни? Јер су мужеви другачији, имају другачије срце, другачији душевни свет. Они се лако могу преварити, имају самољубље. Ако му жена нешто каже, он то држи у себи и почиње да сумња у њу. Свети Апостол, дакле, жени саветује: буди мирна, кротка, ради оно што ти муж твој каже. И ако те удари, насмеј му се, пољуби га и учинићеш га јагњетом. Ако покажеш стабилност, онда си стекла нешто драгоцено, једну важну предност пред лицем Божијим и лицем људским, јер ће ваш супружнички живот бити свакодневна љубав. 

А y наставку мужевима каже: „И ви мужеви, живите са женама својим по разуму." Ти, дакле, који си стекао жену и живиш са њом, живи „по разуму". Треба да знаш шта срце жене тражи, и њену причу коју ти је испричала од првог дана када те је упознала. Немој заборавити ништа од свега што ти је рекла. Још треба да познајеш њену психологију, јер мушкарац и жена нису исто. Ја желим једно, она друго. Ја хитам на једно место, она на друго. Бог нас је на другачији начин саздао. Саздао је мушко и женско да би се различито везивало, сједињавало, и да би из тога произилазило једно савршенство. Такође, покажи да волиш своју жену, да је имаш на уму, да пазиш на сваку њевгу потребу. Али, како? Не са надменошћу, него „указујући јој част као слабијем женском сасуду". Жени каже да према мужу свом показује кроткост. Мужу каже да цени жену своју. Када не цениш жену своју, она може да се разбије, попут неке чаше, а да ти то чак и не схватиш. Ти ћеш нешто хтети, бићеш упоран, викаћеш, вређати, дурити се, „Ма, ниси ми урадила ово, ниси ми дала оно", али нећеш схватати да је срце твоје жене сломљено. А када се једном сломи, ако чак само напрсне, тешко поново постаје исто. Колико лепо о овоме говори свети Апостол Петар! Одакле су благословени светитељи све ово знали? Ма, то произилази и проистиче из светости. 

Дакле, жена захтева да буде цењена, јер је танана и осетљива. Ти, мушкарче, то треба да чиниш, јер „сте сунаследници благодати живота", јер сте обоје заједно примили један дар. Срећа коју вам је Бог дао није само за тебе или само за њу, она је за обоје. Ви сте сунаследници, заједно ћете наследити жиот вечни. А све то говори „да не буду ометане молитве ваше". Ако, дакле, ти, жено, ниси кротка, и ако ти, мужу, не поштујеш, не цениш жену своју, никада нећете моћи да се молите. Јер једно тело - „биће једо тело" - постаје тела многа. Настаје једно израњавано тело. И сходно томе, непрестано имамо сукобе, пролеме, притужбе. Ја имам притужбе на тебе, ти на мене. Ја ћу отићи код свог пријатеља да се појадам на жену своју, а ти ћеш отићи својој пријатељици да се појадаш на мужа свог. Тако, пошто нећемо имати смирености, радости и мира, нећемо моћи ни да се молимо, па ће живот наш бити пун мизерности. Ако желимо да стигнемо до Бога, каже, треба да размишљамо о заједници. Видите ли да је и у свету манастир? 

Монашки живот је пример људске заједнице. Ни демократија, ни краљевина, нити социјализам не могу поседовати то савршенство. Ниједан систем не постиже савршенство монашког устројства живота, јер је монашко устројство живота заиста једна ангелска заједница, рекао бих и отачка, дакле онаква какву су и Оци Цркве живели. Али и наша брачна заједница, наши односи у свету јесу светотајински. 

Ако не живите у миру, него у несугласицама, „зар нисте телесни", каже свети Апостол Павле. Када се надговарате, када једни друге вређате, зар нисте телесни људи? Како је тешка ова реч светог Апостола Павла! 

Да би неко, дакле, постао монах, он треба да је друштвен, радостан, да трпи све што други чине, да цени друге, да према другима има добру вољу, дакле да не побија њихове ставове, чак и кад је сам у праву. А, y свету, где су други у журби, уморни, где један другог изједају, треба да будемо много више друштвени и радосни. 

Ако живимо у складу са оним што нам светитељи говоре, тада ће се, хтели ми то или не, срце наше испунити небесном молитвом. Такође ћемо за свој дом моћи да кажемо да је „Христос међу нама", као што говоре свештеници. То нећемо рећи када се много молимо, много постимо, одлазимо у цркву, на поклоничка места, на веронауку. Све то је добро, али темељ тога је све оно што су нам светитељи овде рекли (што смо навели у овој беседи). 

На завршетку ћу вам прочитати два ретка из једне беседе светог Василија Великог: „Нека реч утехе претекне остатак речи твојих, запечаћујући твоју љубав према ближњем". Ти, који си у манастиру, када приђеш брату свом; ти који си супружник, када прилазиш супрузи или супругу свом; ти који си отац, мајка, када приђеш детету свом, „нека претекне реч утехе". Шта год желиш да кажеш, шта год размишљаш да кажеш, то и кажи, пошто претходно кажеш и две-три речи које ће донети радост, утеху, предах. 

Учини тако да други каже: одахнух, обрадовах се! Учините тако да се други диче вама, да вас воле, да поскакују од радости када вас сретну. Јер сви људи у животу свом, у свом дому, у телу и души имају неки бол, болести, тешкоће, муке, и свако у неком свом скривеном завежљају, у срцу свом, у дому свом скрива бол свој да га други не би познали. Тако, ја не знам каква тебе бол мучи, нити ти знаш каква мене бол мучи. Можда се смејем, можда вичем, можда се радујем, али у дубини сам болан; смејем се и вичем да бих сакрио тугу своју. Због тога се прво насмеши другоме. 

И наставља св. Василије: „Постави се... ведра лика, да би ономе са ким разговараш пренео радост". И пошто учиниш да се други насмеши, нека твоје лице не престаје бити насмејано: то значи ово „ведра лица". Нека лице твоје буде свесјајно сунце, тако да други у току разговора који ћете водити и даље осећа исту развесељеност. „Радуј се сваком успеху ближњег свог: радуј се заједно са својим ближњим било који дар да има и било који успех да постигне. „Јер су његови подвизи твоји подвизи, као што су и твоји подвизи његови". Будите једни другима савезници. 

На овај начин долази до сусрета монаха и брачника, Светитеља и грешника, на тој стази заједнице, да би нам тај сусрет давао право и могућност да се молимо. А када се молимо, изговарајући молитву, ми све људе укључујемо у „Господе Исусе Христе, помилуј ме". Прво свог мужа, брата, дете своје и сав свет. Када Бог види ту љубав, тај Рај y срцу мом, као и то да је моје срце све те људе сместило у себе, онда није могуће да Бог неће сместити у рај и мене и вас. 

Иалрион (Алфејев) СПАСАВАЊЕ У СВЕТУ

                                                  Из књиге „Ви сте светлост свету"

 Данас бих желео да кажем неколико речи о спасавању у свету; не о спасавању „од света", већ о томе како се живећи у свету користити ониме што свет нуди, а на духовну корист. Хтео бих заједно са вама да размислим о томе како можемо и како треба да схватамо свет који нас окружује.
Почећу цитатом из ранохришћанског текста, који се назива „Посланица Диогенту", и претпоставља се да датира из II века:
 Хришћани се не разликују од других људи ни земљом, ни језиком ни одевањем. Они не насељавају неке посебне градове, не употребљавају неки неуобичајен језик и воде живот који се ниуколико не разликује од (живота) других. Само њихово учење није плод мисли и изума људи који ишту новитете, нити су привржени, ма каквом људском учењу, као други људи, већ обитавајући у јелинским и варварским градовима, где је коме пало у удео, и следујући обичајима оних становника у одећи, у храни и у свему осталоме, они пројављују задивљујући и заиста невероватан начин живота. Они живе у својим отаџбинама, али као пролазници. У свему учествују као грађани и све подносе као странци. За њих је свака туђина отаџбина и свака отаџбина – туђина. У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају...Једном речју, што је душа у телу, то су хришћани у свету. Воле све (људе) и од свих бивају гоњени. Не познају их, али их осуђују. Свега су лишени, али у свему изобилују. Понижавају их, а они се тиме прослављају. Клеветају их, али они се показују праведни. Руже их, а они благосиљају. Причињавају им невоље, а они одају поштовање. Чине добро, али их кажњавају као злочинце. Бидући кажњавани, радују се као да им дају живот.<<
 Дакле „што је душа у телу, то су хришћани у свету". Сваког од нас, хришћана, Бог је поставио у одређени историјски и локални контекст. Живимо у конкретном граду, у конкретно време, окружују нас конкретни људи, на наш живот утичу конкретне околности. И речи Христове: „ви сте со земљи", „ви сте светлост свету", односе се на наш живот у овом свету. Ми нисмо призвани да се одрекнемо света, да одбацимо свет,  да се гнушамо света; ми смо призвани да живећи унутар света будемо „со земљи" и „светлост свету", то јест да као душа у телу оживотворавамо свет, да га преображавамо. Али да би били способни да извршимо позитиван утицај на свет, треба да научимо да се правилно користимо свим тим што нам свет нуди. Треба научити да стваралачки пролазимо кроз свет.
Говорећи данас о животу у свету, нећу само износити сопствене мисли, него и коментарисати нека казивања једног од значајних пастира XX века – свештеника Александра Јелчанинова. Сав познати живот овог човека био је повезан са Православном Црквом. Младост је провео у Грузији и Русији, свештеник је постао у емиграцији. Није написао значајна богословска дела, али су уд њега остали разноразни дневнички записи, сабрани у књигу након његове смрти. Отац Александар је сав живот провео у свету, међу људима и достигао велике диховне висине. Ево једне од његових мисли о томе како хришћанин треба да схвата свет који га окружује:
 >>Прилике којима нас је Господ окружио – то је први степеник у Царству Небеском, то је једини пут спасења за нас. Те се прилике мењају одмах када их  искористимо, обративши горчину увреде, невоље, болести и напора у злато трпљена, негневљивости и кротости... Непрекидно, свакодневно, сваког часа, Бог нам шаље људе, околности, догађје, од којих треба да почне наш препорођај, а ми не пазимло на њих и тиме се сваког тренутка противимо Божијиј вољи о себи. Целог нашег живота, Господ нам помаже, шаљући нам ове или оне људе, ове или оне прилике. Када би ми сваки тренутак нашег живота схватали као тренутак  Божије воље (у вези) са нама, као одлучујући, најважнији, јединствени тренутак нашег живота, какви би се дотле сакривени извори радости, љубави и силе открили нашој души!
 Ето кључа за хришћанско схватање стварности која нас окружује: свагда у свему што се са нама дешава и што нас прати, видети промислитељни прст Божији. Јер се ништа у нашем животу не дешава случајно. Ако смо постављени у одређење услове, ако се налазимо у тешким приликама, то значи да је Богу тако угодно. Шаљући нам благостање или испитивање, Бог сваки пут пред нас ставља ове или оне задатке које нам предстоји да решимо. Радост и туга, здравље и болест, пријатељи и непријатељи –све нам то Бог шаље да би се усавршавали, и ми треба да се учимо да из свега тога извучемо корист, да то искористимо на духовно узрастање.
Други кључ за духовни живот – свагда се налазити на тој дубини где настаје тајанствени сусрет наше душе са Богом. Ако ми не познајемо ту дубини, не можемо постати истински, потпуни хришћани. Спољашње прилике живота се могу мењати; на спољашњем плану може се свашта дешавати, али главно је оно што се дешава у унутрашњости човека. Ако се не научимо томе што су Оци Цркве називали „пребивањем унутар себе" („внутерпребиванием"), ризикујемо да останемо на површини хришћанског живота, и тако ни не схватајући у чему је суштина тога пута по коме смо призвани да идемо.
У животу је тако много тога што нас плаши или обеспокојава, раздражује, изазива негодовање. Ако човек не уме да се одреши од свега тога, ако дозвољава приликама да се „увуку", обузму, никада му неће успети да достигне онај унутрашњи дубоки мир у коме се састоји тајна хришћанског живота и тајна сусрета човека и Бога. Када спољашње прилике заклоне оно што се дешава у дубини, онда у човеку нестаје снаге да ради над собом, да обрађује земљу свога срца.
 >>Рад над собом и над својим анархичним аутономним нервима веома је једностсван – пише отац Александар Јелчанинов -  чини се сасвим лака од правилне оријентације пажње и маште. Непрекидно ћемо се спотицати на сваку ситницу, док у нашој души не постане јасно, јасно и убедљиво оно што није ситница, када склоност (влечение=страст, склоност) према оном главном, свом душом, свим срцем и свим разумом поставимо на место те ситнице, које нам уређују свакодневни живот.<<
 Многи људи су толико заокупљени спољашњим, понекад и заиста „ситницама" и приликама, да се сав њихов живот претвара у непрекидну јурњаву за нечим несумњиво недостижним. Они сво време чекају „боља времена", уместо да се наслађују садашњим даном и и садашњим тренутком – тренутком када је Господ с нама (рјадом = поред), јер је Он свагда с нама, ови људи живе илузорним надама на бољу будућност. Али време пролази и будућност не успева да наступи, већ прелази у прошлост. А човек клизи по површини живота,не успевајући да сиђе у оне дубине где једино и постоји живот, где живот стиче своји првобитну цену.
Како је могуће у наше време, када је темпо живота убрзан до граница, време до крајности стиснуто, и као што се каже, лети далеко брже него у претходним епохама – како је могуће сачувати духовну једнакост, унутрашњи мир? На један начин: силажењем у дубине – у дубине сопственог унутрашњег живота, тамо где се душа дотиче Бога.
 Плаши проток времена, када (се) стоји у месту – пише Јелчанинов – Треба се погрузити у дубину, где је време индиферентно.
 Још један кључ за духовни живот – правилан размештај приоритета. Веома је важно да у човековом животу све буде постављено на своје место, да постоји одговарајући систем (=хијерархија) вредности. Често се човек нервира, раздражује, осећа незадовољство управо зато што на прво место ставља оно што треба да стоји, можда на десетом, заборављајући на главно – на предстајање пред Богом. Ако душа човека предстоји пред Богом, за њега нема разлога да се нервира, обеспокојава, нервира, узбуђује, зато што је његова душа већ стекла „једино потребно" и успокојила се у предстајању Богу. 
То предстајање Богу треба бити стално – не само спољашњошћу, пре (би требало да буде) стожер живота. Када је у човеку снажна унутрашња основа, тада му никакве незгоде, које могу да му се догоде, нису страшне.
 >>Наш живот на земљи, - говори Јелчанинов, - је подобије вишег живота.<<
 И наш задатак овде на земљи је да се све више и више приближавамо томе образу и подобију по коме нас је Сам Бог створио. Ми би свакодневно требали да у себи рашчишћавамо лик Божији оскврњен гресима и свом оном сујетом која нас окружује.
Постављајући (оно) главно на прво место, а другостепено на друго, ми можемо, живећи усред светске сујете, из свега извлачити духовну корист. У овом свету нема толико много ствари које би по својим својствима биле безусловно погубне (=одрицатељне), или безусловно изграђујуће (=позитивне). По правилу, све што нас окружује може нам донети, како корист, тако и штету. Ако се трудимо да извучемо корист из свега што нас окружује, и сав свет око нас ће се преобратити. Ми ћемо видети да не одлазећи слично Марији Египћанки у пустињу, не живећи у манастиру, не предузимајуће никакве посебне аскетске подвиге, већ једноставно живећи у овом свету, ми можемо достићи духовну висину.
У вези са тиме желео бих да се дотакнем неколико конкретних тема. Већина од нас живи у граду, и ретко имамо прилику да излазимо у природу. И бивају нам зрачци светла – изласци, слободни дани, одсуство – када можемо, одвојивши се од свега и заборавити на све, склонити се негде на дан-два, неколико дана или недељу, да би били наједно с природом. То је веома важно искуство, који не треба пренебрегавати, зато што живећи у условима великог многомилионског града ми смо и против своје воље увучени у његов вештачки ритам – ритам јурњаве за материјалним добрима. Када нам се макар на неколико дана укаже прилика да изађемо из тога круга ми осећамо дихање вечности, долазимо у додир са природом у којој је присутан и дише Сам Бог. Налазећи се у шуми, у гори, на обали реке или мора, ми можемо ослушнути то дихање Духа Светога, који је у тренутку стварања земље, неба и мора „лебдео над водом", Који и овог тренутка све Собом прожима и оживотворава.
Још једна тема је: образовање, наука, ученост. Сваки од нас има ову или ону „специјалност"; знамо понешто из ове или оне области. Свака наука и свака специјализованост могу имати утилитарно, прикладо значење; у томе смислу оне су неутралне у односу на духовни живот. Али наука, ако боље открива дубине стварања света, открива законе који постоје међу људима, у природи, у космосу, може добити религиозни смисао, она нам може открити Бога. И што се дубље ми погружавамо у ову или ону науку, тим пре она може да омогући богопознање. Као што је рекао један мислилац: „мало знање удаљује од Бога, велико враћа ка Њему". Код човека са уским видокругом, са ограниченим познањима, неретко (али не увек прим. прев.)и религиозне представе бивају примитивне. 
Многи Оци Цркве, као Григорије Богослов, Василије Велики, Григорије Ниски, Јован Златоусти, потрошили су године и десетине година на то да овладају наукама и сазнањима из разних области: философије, реторике, медицине, астронимије, математике, геометрије. Они су били једни од најобразованијих људи свога времена. Затим, поставши свештеници, они су сво своје знање употребљавали на служење Богу, Цркви и људима.
Постоји став по којем су вера и наука неспојиви; образованост и ученост као да су потпуно туђи хришћанској Цркви, где се све задобија простотом и смирењем. Постоји страх пред дијалогом, разменом мишљења, пред разумом као таквим. Неки се чак и према богословљу односе с неповерењем. На ту тему би се могло много говорити, али ја мислим  да ће довољно бити да наведем овде речи пца Александра Јелчанинова:
 Уобичајени у наше време страх пред мишљу, философијом, богословљем, немогуће је никако оправдати ни Јеванђељем ни светм оцима који су јако много размишљали и расуђивали. Не могу поменути ни једног светог оца у коме је постојао страх пред људским разумом, расуђивањем, разликом мишљења...
 Још једна важна тема – материјална добра. Премда је Христос рекао да је тешко богатоме ући у царство небеско, то не значи да је богатство само по себи препрека за духовни живот; препрека је поробљеност човека материјалним добрима. Могуће је бити сиромашан, али цео живот провести у јурњави за новцем; могуће је немајући новац непрестано се мучити жеђу за њим. А могуће је и бити довољно безбрижан, али искористити своје богатство на корист ближњих, делити са њима. Богати човек из Христове приче о богаташу и Лазару није се нашао у аду зато што је био богат, већ зато што, није примећивао сиромашног, који је лежао у његовом врту, док је пролазио поред њега. 
Има разних видова богатства, који могу како препречити тако и омогућити достизање царства небеског. Отац Александар Јелчанинов говори:
 >>Не треба мислити да је само један вид богатства – новац. Мгуће је бити богат и младошћу, имати ризнице талената, надареност, владати капиталом здравља. И сва ова богатства су исто тако препрека за спасење. Материјално богатство нас поробљава, погоршава наш егоизам,смућује наше срце, угњетава нас бригама, страховима, тражи жртву себи као неки ненасити демон. Не служи оно нама, него обично ми служимо њему. Али није ли исто тако са богатствима здравља, снаге, младости, лепоте, талената? Не подстичу ли и она исто тако нашу гордост, заплењују нам срце, одводећи га од Бога? Али шта ако нам је Бог послао ово или оно од земних богатстава? Да ли је могуће да се спасемо, док се не ослободимо од њега? Може себогатство оставити код себе, али не за себе и спасити се, али једино је потребно изнутра се ослободити од њега, оделити своје срце од њега, владати својим богатством, а не бити савладан, овладати њиме, али му не допустити да овлада тобом, принети га Христовим ногама и послужити Му њиме.<<
 Телесно здравље отац Александар назива богатством. Нису у праву они који сматрају да је за хришћане срамота да се брину о своме здрављу и да се баве спортом. Још у III веку Климент Александријски је говорио: „Младићима су корисна такмичења у гимнастици, а такође и игре лоптом; све то оснажује тело". Телесно здравље омогућује хармоничан раст и узрастање. Старогрчки васпитни системи посвећивали су развоју тела исту пажњу као и духовном развоју. Зато хришћанин може и треба да се брине о своме телу. И ако се разболимо, не треба да је препустимо „вољи Божијој"; треба ићи лекару и испунити његове препоруке. То је, рекло би се, тако очигледна ствар, да и не треба говорити о њој, али у нашој Цркви има „ревнитеља", који лечење код лекара сматрају за грех и позивају да се у случају болести само моли и нада на Божију милост. 
 Што се тиче духовног значења болести, нертко бива да нам се болест шаље ради духовног оздрављења. Као по правилу, живимо у ритму који не дозвољава паузе, неопходне за то да се усресредимо, саберемо мисли, осмислимо своју прошлост, потрудимо се да чујемо Божији глас. Отац Александар Јелчанинов је много боловао и умро је не доживевши ни до педесет година. Недуго пре смрти, будући већ тешко болестан, он је написао следеће: 
>>Болест – најбоље време за враћање у своје срцец, Богу, оздрављењем та могућност поново одлази бесконачно далеко. Болест – ето школе смирења, ето где видиш да си ништ, наг и слеп.<<
 
Не само болести, већ и старење, старост може постати извор духовне користи:
 Често се огорчујеш – пише отац Алелксандар – примећујући да су теби блиски људи увенули, остарили. Али баш то је сагоревање човекове душевне стихије, која открива пут подизању из дубине сила благодатних, духовних. То цветање, чије нестајање ми у себи и другима гледамо с болом, сјај очију, румени образи,мелодичан глас – све је то цветање наше телесне душевне стране и оно није цењено. Што се више губи спољашњи човек, то се више унутрашњи препорођава. Али добро ако је тако, добро је ако старење не води унинију, страху од старости и смрти, духовном паду.<<
  Људима који се налазе на прагу старости, или који су већпретупили тај праг, требају да благодаре Богу за то што су достигли поодмакле године, зато што су проживели живот који их је нечему научио. А године старости треба искористити за исправљање грешака младости, за приближавање Богу, што старијем човеку у многоме бива лакше него младом, макар зато, што остаје мање саблазни, искушења, више времена (преко дана), већи мир.
Пређимо на следеће питање. Како се односити према светским забавама – позоришту, биоскопу, телевизији? Немогуће је, на крају крајева, дати овде рецепт за све случајеве живота. Али треба поменути да ни позориште, ни биоскоп, ни телевизор Црква у принципу не одбацује. Свакако, у делима неких светих Отаца, посебно код светог Јована Златоустог може се срести доста горких и реских речи на адресу позоришта. Али треба знати да је позориште у Златоустово време било место где су се изводиле незнабожачке представе. У позориштима су се дешавале гладијаторске борбе, сцена је постајала место убиства – не одиграног од стране актера, већ реалног убиства, реалног човека, које се дешавало наочиглед публике. Због тога, поистовећивати савремено позориште, биоскоп и телевизор са позориштем о коме је говорио Јован Златоусти није примерено. Ипак, и у савремном биоскопу и телевизији је много онога што хришћанин не би требао да гледа. Хорор филмови, филмови који пропагирају насиље и убиства, филмови који пропагирају разврат – све то противречи хришћанском моралу.
Уопште, према телевизору се треба односити са предострожношћу, изабирајући само оне програме који не штете духовном здрављу: вести, научно-популарна предавања, садржаје о уметничкој и моралној улози филма. И деци, како ми се чини, не треба забрањивати да гледају телевизор, али их треба учити да самостално изабирају оно што приличи, од оног што не приличи да гледају.
За многе људе телевизор је постао средство помоћу кога се може одвојити од реалности, ући у илузорни свет или једноставно „убити време". Неретко се људи који долазе на исповест кају због тога што су гледали телевизор. Ја мислим да није грех то што човек гледа телевизор, већ то што он узалуд траћи сопствено драгоцено време. Никоме није познато колико је свакоме од нас остало живота; неком можда сасвим мало. Човек којизна да ће сутра умрети тешко би данас узео да гледа хорор филм. Траћити, „убијати" време, велики је грех, али пигледати филм великих уметничких вредности, који нас нечему учи, открива нам понешто о животу, о љубави, о пријатељству – то свакако није грех, као што није грех ни читати лепу књижевност, читати светску поезију или слушати светску музику, зато што је из свега тога могуће извући корист, 
У вези са светском музиком прекрасно је рекао митрополит Сурожски Антоније:
 >>Можемо гледати у партитуру, али ако нисмо музичари, ништа нећемо видети осим листа хартије и знакова који нам нису јасни. Можемо читати ноте, али само читати, не повезујући их са истинском мелодијом. Можемо се развити и очима читати знаке, а унутрашњим слухом слушати мелодију. А ако слушамо ту партитуру на концерту, можемо ући у звуке, звуци нас могу унети негде и крпз те звике можемо се приопштити другоме свету. Иза тих звукова стоји композитор, не са његовим искуством музике, него живота, с искуством самога себе, с искуством лепоте и ружноће, радости и туге, наде и очајања, с искуством све дубине људског живота – и свог и туђег. А иза тога још лежи сав простор живота... цело море...
 Очигледно, могуће је научити и слушати музику и читати стихове, па чак и телевизор гледати тако да нас све то води неким новим границама, открива нове хоризонте, духовно обогаћује и помогне да видимо богатство и дубину света који се одражава у уметности. Али и овде треба бити разборит до неке границе и видети какви видови уметности одговарају, а који очигледно преграђују духовно узрастање човека. Има например таквих врста савремене музике, као тешки рок, који делује разарајуће на душу, психу и сазнање: увлачећи човека у противприродни ритам он га лишава могућности да живи природно и једноставно, у хармонији са самим собом и природом. 
 Следеће питање: како се односити према ономе што нам нуди свет компијутера? Нема сумње да је компијутер веома користан човеку који мисли, пише, занима се научним истраживањима. Компијутер олакшаваи упрошћује људски труд. У томе смислу појава компијутера на крају XX века је велики дар оним људима који су раније писали руком или штампали на машини много пута преписујући или прештампавајући једне исте текстове. Компијутер олакшава и појефтињује доступност  информацијама. Сада већ нема потребе купвати скупе приручнике и речнике; могуће их је наћи на компакт-дисковима или на Интернету.
Али се у свету компијутера за хришћанина крију и велике опасности. Посебно, Интернет сам за себе представља царство сведозвољености, где је право ида се искаже остављено сваком човеку, независно од његових моралних норми. На Интернету уопште нема никаквих ограничења, осим комерцијалних. Ушавши на Интернет, човек постаје потпуно отворен за саблазни сваке врсте; може наићи на такве ствари, контакт са којима га оскврњује. Због тога, улазећи у то цаство, хришћанин треба да буде нарочито пажљив, нарочито трезвен, да би на време затворио очи пред оним што не жели да види.
Многи су данас привучени компијутерским играма, и то је веома погубна појава. На крају XXвека накупило се веома много проблема у човечанству, са којима оно не може да изађе на крај. Због тога да би избегло њихово решавање, оно  је изумело „виртуелну реалност", где је могуће заборавити се. И за сваког човека који не може да изађе на крај са тешкоћама реалног живота, јавља се могућност да се погрузи у виртуелни, илузорни, измишљени животкомпијутерске игре се по својој суштини мало разликују од алкохола или наркотика – они такође дају осећај исхода из реалности. Човек може бити дубоко несрећан у „реалној реалности"; може бити неуспешан, коме ништа у животу не полази за руком. При томе у „виртуалној реалности" исти тај човек се претвара у успешног борца који побеђује своје супарнике, у играча који достиже један  за другим.
Компијутерске игре су веома опасне за људску психу: оне у деци развијају животињске инстикте, страст према насиљу и убиству. У већини компијутерских игара, човек који седи пред компијутерским екраном сво време убија замишљене противнике. За разлику од шаха који развија способност за логичко мишљење, од спортских игара, које помажу развитку тела, компијутерске игре не сам да ничим не обогаћују дете, не развијају га; напротив, на некој етапи његовог развитка оно га истржу из реалног живота, погружавају га у тако примамљиви, али тако погибељни и духовно опасни свет илузија. 
 Требало би рећи неколико речи о алкохолу и пушењу. „Вино весели срце човека" – говори се у 103. псалму. За разлику од ислама, у православном хришћанству нема забране за употребу вина: апостол Павле чак саветује своме ученику Тимотеју да пије вино ради користи желуца (1Тим. 5;23). Али тај исти апостол говори: „Не опијајте се вином од којега бива раскалшност" (Еф. 5;18). Грех није у употреби вина него у његовој злоупотреби, у пијанству, у губитку људског облика под утицајем алкохола. Грех је такође и у томе да се у вину тражи могућност бега од животних тешкоћа. Грех је на крају и пристрашће према алкохолу, поробљеност њиме. Алкохолни напитак, који може да украси празнични сто, када се употребљава преко разумне мере, доводи до распада личности, разорења породице и чак до насиља и убиства.
А што се тиче пушења, то ова навика, свакако није препрека за ступање у Цркву и пребивање у Цркви. Пушење, како ја то видим, категорички је недопустиво за свештенослужитеље и монахе. Уосталом, о овоме постоје разна мишљења: у савременој грчкој традицији многи свештеници и епископи пуше, а у прошлом веку и неки руски клирици  занимали су се дуваном. (Свети Игњатије Брјанчанинов је сматрао да пушење није препрека за примање монаштва, уосталом, саветовао је монасима који нису имали снаге да се одрекну пушења да пређу на бурмут.) Било како било, ако постоји могућност да се остави пушење, боље је то учинити. Тим пре, ко није пристрасан према пушењу, не треба да се привикава: оставити пушење је далеко теже, него уопште не почињати. Међу малом децом од десет до петнаест година пушење је модерно и престижно: дечак мисли да са цигаретом у зубима изгледа старији. Он можда не зна да је код одраслих модерно оставити пушење. Не зна ни то да је код многих пушење постало узрок смртних болести и стајало их живота.
У вези са пушењем добро је казивање из живота преподобног Силуана Атонског. Када је био још млад човек и мирјанин, путовао је возом са неким купцем који је тврдио да пушење није грех, и због тога је потпуно допустиво. Силуан је одговорио: „А ви се пре сваке цигарете помолите Богу и онда запалите". „Молити се пре пушења нешто не иде" – рекао је купац". „Дакле, свако дело, пре кога не иде молитва, боље је не чинити", одговорио је Силуан.
 Као закључак, желео бих да кажем следеће. Хришћанин се у свему треба држати златне средине, да иде „царским путем". Не треба одбацивати оно што нам свет нуди, али се треба учити да се из свега изабира корисно, а штетно да се одбацује и одбија. Као што говори апостол Павле: „Све испитујте, доброг се држите" (1Еф. 5;21). Ако се научимо да свет схватамо на сличан начин он ће нам се открити потпуно другачијим; видећемо како много од онога што се налази у нашој власти постаје наш помоћник и савезник у духовном животу. Свако дешавање, свака ствар, свака животна ситуација, сваки сусрет може постати за нас духовна лекција, која омогућује наше напредовање на путу ка Богу.