Проповед оца Павла (Груздева) о томе: Како је Спаситељ долазио у госте

Проповед је изговорио архимандрит Павле, 24.јуна 1985.г. на дан празновања иконе Пресвете Богородице '' Достојно Јест '' у селу Верхне-Никуљско.

У једном месту се пронео глас, да Спаситељ долази у тај град. Сам Христос. А ко је добар човек, доћи ће му у госте.
Једна жена је редовно одлазила у Цркву, сваки дан је читала Јеванђеље, молила се, водила ревностан живот, али је била горда. 
И говори она сама себи: '' Спаситељ ће код мене доћи, сигурно ће доћи ''. Поспремила кућу, спремила храну. Чека Спаситеља. Самовар распалила, јело скувала, пирошке напекла, гибаницу припремила, наравно јер, Спаситељ ће доћи.
Иде малишан-сусед и каже:
-   Тета Мања, Христа ради, дођи да помогнеш, мами је јако лоше. Јауче, а ја не могу да је подигнем.
-   Не могу! Сваки час Господ треба да ми дође у госте. А ти безобразниче идеш овуда у прљавој обући. Бежи!

Отерала је дечака. Шта да се ради. Малишан се вратио кући, мајчино стање се поправило. Слава Ти Господе!
А Марија и даље чека, она је чврсто веровала истинитој речи Христовој. 

Прошао је ручак. Нема Га. Кад, долази из другог села сељак:
- Марија, крава нам се тели, али није добро. Хајде, помози Христа ради, ти умеш да помогнеш стоци.
-Одлази, Гост само што ми није дошао, чекам Госта.
Отерала је сељака. Сељак је дошао кући, крава се отелила. Добро је.
А Марија чека Христа, али никако да дочека. Већ је касно увече. Долази сељак и каже: 
-Слушај тетка, одавно сам остао удовац и пропио сам се. А, као што и сами знате – '' чашица по чашица – збогом разуме ''. Сва одећа ми се подерала.
-Одлази, торњај се! – отерала га је – ја чекам Госта.
Госта нема. На јело су навалиле мухе, пирошке се стегле као дрво, у самовару сав угаљ изгорео. Нема Госта, Христос није дошао. Заспала је.
Види у сну. Дошао Спаситељ к њој. Она каже:
-   Господе, ја верујем Твојим истинитим речима, јер је свака Твоја реч истинита. И како су рекли да ће Христос доћи, чекала сам Те.

Он јој каже:
-Да, Марија, Ја сам ради твог благочестивог живота, ради твоје љубави према храму Божијем, најпре теби дошао. Ја Сам ти три пута долазио и ти си Ме три пута отерала. 
-Господе, па то се није десило.
-Читаш ли Јеванђеље?
-Господе, свакодневно.
-Кад је тако, слушај шта овде пише: '' Болестан бејах и посетисте ме. '' То Сам ти Ја долазио а не Васко, то Сам Ја долазио к теби, а ти си Ме отерала.
-Нисам знала, Господе. А када је било други пут?
-Други пут ти је дошао сељак и молио те. Тог сељака Сам Ја послао, Ја Сам допустио ту невољу са кравом да бих испитао твоју веру. '' У невољи бејах и помогосте ми ''. А ти си Ме отерала.
-Господе, нисам знала! А трећи пут, када Господе?
-И трећи пут сам долазио к теби. '' Наг бејах и оденусте ме ''.
-Нисам знала, Господе!
Како ниси знала! Зато што је ту написано: '' Ко учини једноме од најмањих Мојих, Мени је учинио ''. А ти Јеванђеље читаш. 

Ето, рођени, ево из овог примера, из ове поуке, учините пример за себе. 

Свети Владика Николај Србски Настављеније молитвеноје

Овај се род изгони само молитвом и постом, рекао је Господ наш. Који род?
Род богоборни, мраконосни, трулежни, христоборни. Овај злобни адски, демонски род радује се сваком страдању човечијем, као што се радовао страдању праведнога Јова. Радује се болести на људима. Насупрот злоби демонској стоји милост Божија.
У нашем страдању Бог страда с нама.
У нашим болестима Бог болује с нама.
То је Бог – Христос; Бог љубави и милости и сажаљивости.
Када се страдалници потпуно одрекну злобног духа, Бог исцељује потпуно. По слабости људи и дан – данас, као некад у време пророка Илије, храмњу на обе ноге, тј. траже помоћ и од Бога и од противника Божијег, више или мање, свесно или несвесно. Кад не би било овог храмања хришћана, онда би свака молитва за болне била успешна.
Од две главне дужности свештеника једна је да лечи болесника. Друга је да проповеда Еванђеље о Царству небеском и о очинству Божијем у погледу људи.
Дакле: лећите болесне и проповедајте Еванђеље царства.
То је задатак, порука (мандат) што је Месија Исус дао Својим апостолима.
То важи за Цркву и наследнике апостола до краја времена.
По несрећи (а то значи по утицају јеретичком у наше време), то се заборавило.
Ко се усуђује данас рећи да је једна од првих дужности Цркве лечити болесне?
Ево ми се усуђујемо, јер нас на то ободрава мисија православне Цркве кроз све векове, од колебљивог 18. и негаторског 19. века до сатанског 20. века. Под утицајем ових последњих столећа, на велику жалост, православно свештенство (најпре у Русији а потом због ње свуда на православном истоку и југоистоку) схватило је своју дужност само као проповедничку, а не и као чудотворну, лекарску, исцелитељну. Отуда се и догађа, не само у бедној Русији него чак и на светом мученичком Балкану, да свештеник говори болеснику: - Иди доктору! – Јер он заборавља да је он – свештеник православни – једини представник правог лекарства. И то само он, православни свештеник, не по својој моћи и праведности, но по сили свесилнога Христа, победитеља ада и смрти.
'' Ја сам твој лекар '',рече Господ.
Православни свештеник, дакле, треба да зна, да је његова главна дужност да лечи људе, и то да их лечи од телесних недуга и духовних заблуда.
Једно исцељење везано је за друго, једно зависи од другог.
Духовна лекарска наука позната је од памтивека. Та наука, као и свака наука, има своје искуство и правила на основу искуства заснована.
Говорили су свети оци наши египатски: - љубав је плод молитве - .
А то значи да је молитва мати љубави. Славнијег имена молитва није могла добити. Молитва је мати љубави.
Шта то практично значи за свештеника који чита молитву за болесника?
Значи да он:
1.   Треба да се моли за болесника насамо, тајно (јер све се рађа у тајности и скривености) и
2.   Да се моли за болесника са љубављу, и то не каквом општом љубављу (-љуби свога ближњега-), него са љубављу нарочитом према болеснику кога лечи. Јер молитва и љубав и молтва, јесу нераздвојни, према речи и искуству најсветијих отаца наших и подвижника. То се двоје не раздваја; молитва и љубав. Колико помаже молитва, толико и љубав, а можда ова последња и више. На пример: кад се неко из љубави према болеснику заплаче над њим и викне две три речи: - Господе помилуј - , то није мање – ако није веће од дуге молитве по правилу, пропису и шаблону.
Још су свети оци казали: - Молитва значи умртвљење себе за похоте                   светске - , и још – ко се усрдно моли раван је ономе који који је умро за овај  свет -. Он треба мисаоно и духовно да изађе из тела, да буде као бесплотни, да не разликује мушко тело од женског, и сродничко од несродничког.
Треба да сав уђе у бол болесника и у свети ореол силе Божије, те да обоје својом усрдном молитвом промени, тј. на добро паћеника упути, да бол олакша и силу Божију покрене на исцељење по милости Божијој.
А шта све ово значи? Значи да духовник, иако је човек телесни, мора постати као бестелесни и тако бити посредник између Бога и људи: људима да заповеди да се упуте ка Богу, а Бога да умоли да сретне покајане људе.
За молитву Богу мора се припремити и духовник – свештеник и болесник. У старо време духовник није никоме читао молитву после јела.
У манастиру светог Наума то се правило одржало до у наше дане.
Ако би болесник био доведен после ручка онда је молитва над њим читана пред ћивотом тек сутрадан, после литургије.
Но уз то још и ово треба приметити: болесник кога би доводили на молитвуу манастир, остајао би у манастиру 7 или 20 или 40 дана, па и више, све док не оздрави. Сваки дан му је читана молитва, и то пре него би ма шта јео и духовник и болесник.
То правило није држано само у манастирима, него и у градовима и селима. Наиме, кад је неко болестан па позову свештеника да чита молитву, онда свештеник иде и чита сваки дан докле год болесник не оздрави.
То јест, здравље се за болесника просто осваја од Бога молитвом а одговара оној заповести – молите се непрестано.
-   Ветање – или заветовање обавезно је код старинског народа. То значи: родбина се заветује приложити Цркви или учинити милостињу толико и толико ако болесник оздрави. Обична заветовања су следећа:
1.   да ће подарити манастиру или Цркви јагње или вола или товар жита,
2.   да ће болесник ако оздрави служити манастиру пола године или годинама.

Из овога се може извести опште правило за православне хришћане у свему свету: 
1.   Духовник кад хоће да чита молитву болеснику мора се припремити и сам постом и молитвом,
2.   Болесник и родбина болесникова морају имати стрпљење и дозволити да се молитва чита више пута, докле болесник не оздрави.
3.   Између духовника и болесника мора се створити сроднички однос, тако да духовник саосећа болеснику у његовим мукама и боловима као да их сам на себи носи, а болесник опет треба да с љубављу и поверењем преда се духовнику и верује у дејство његове молитве.
4.   Болесник, односно родбина болесникова, треба нешто да – вета - , да заветује Богу, било да дарује, било да одслужи, али потпуно драговољно и без икаква принуђивања.
Кад види Бог напоре сродника – као онда оних што дигоше болесника на кров и кроз кров спустише пред Христа – ОН ће бити као родитељ ганут и дариваће здравље болеснику.
Верум твоју љубав, жртву и кајање са молитвом постави на ова четири стуба, онда нема силе ни на небу ни у аду која може спречити зраке Божијег милосрђа да сиђу на страдално биће људско.
Још сазнајемо из старе историје и следеће, што је од велике важности. Када је неки незнабожац молио хришћанске мученике и подвижнике за исцељење од тешких болезања, или ако је такав молилац био бездетан па желео имати децу, онда би свети Божији људи таквим молиоцима постављали следећи услов пре него што би се за њих помолили богу, наиме: да одбаци лажне богове, да избаце из куће идоле, да поверују у јединог истинитог Бога Творца неба и земље и Сведржитеља, да се поклоне Господу Исусу Христу као истинитом Богу у телу, и да се крсте крштењем у име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа. То су били чести случајеви: болести од којих нису могли ослободити паћенике никакве врачарије жречева идолских нити какве вештине траварске. У свим тим случајевима помагао је Бог онима који су следовали савету Његових угодника, мученика или подвижника, примили усрдно веру у Христа и крстили се.
У наше дане многе муке нападају на људе због ослабелости у вери. Многи крштени као да су некрштени. Многи хришћани као да су нехришћани. Нису незнабожци у старом паганском смислу, али нису ни хришћани ни по чему осим по имену. Отуда на њима многе патње и болезање. Духови злобе, који ратују против Христа, савлађују овакве Христове војнике не стралама својим, него самим дахом својим. Тако су они слаби.
Знајући ово, духовник ће знати и узвикнути таквима: не бој се, само веруј! Но то није довољно, само тај један узвик; треба болеснику исказати цело наше спасоносно веровање и питати га да ли он тако верује, и још ставити му веру у велике догме хришћанске као услов исцељења и оздрављења.
Шта је болест? Болест је медицина против греха. Ко болује, тај се сећа Бога. Распад тела – зидање душе. 
Ако неко оздрави од болести по молитви духовника, то значи да га је болест приближила Богу и научила бојати се Бога, те је према томе болест свршила свој задатак. Ако ли не оздрави, значи да је души таквог болесника болест најпотребнији лек, потребнији него здравље. Но милост Божија често враћа људима изгубљено поверење. Тешко ономе ко ово Божије поверење не разуме и проигра.


+Манастир Војловица, Божић 1943.г.


Извор: Братство Св Владике Николаја Србског
Доња Борина

Проповед 5. О разочарењу св. еп. Николај (Велимировић)

Знате ли каквих људи има највише, мали мрави? 
Разочараних, а после ових – очараних. 
Разочарани су они који су пре тога били очарани. Очарани су они који ће тек бити разочарани. 
Је ли тако и међу вама, мали мрави? Изгледа да није. Тако мени изгледа, јер ниједне ноћи још не видех, да се неко од вас искрада на месечину и исповеда ноћи своје очарање или разочарање. Код нас људи, пак, свака ноћ испуњена је таквим исповестима. Пресићена је свака ноћ таквих исповести. 
Разочарани су гладни, који су били очарани првим погледом на богатства овог света. 
Разочарани су милостиви јер нису били помиловани. 
Разочарани су праведници, јер су на крст бивали распињани. 
Разочарани су грешници, јер су увидели, да је и очарањ од греха само једна варка. 
Разочарани су они који сласти траже, јер кад су свом снагом обухватили и стегли страсти, очи су им се отвориле и они су видели да су стегли само празне руке. 
Разочарани су они који чистог страдања траже, јер су сазнали да и у страдању има сласти. 
Разочарањем Бог васпитава људе, мали мрави. Разочарање је добра ствар, као што је добро шибање мишића, да би очврсли. 
Многа ситна разочарења припремају само човека за једно велико. Претрпљено једно велико разочарење чини човека даљновидим за масу малих разочарења. 
Разочарења су шибања. Ја волим оне који су под тим шибањем очврсли, а не волим оне који су под тим шибањем омлитавили. 
Чвртине треба за овај живот, то обично заборављају људи који се највише жале на разочарања у овом животу. 
• У овом животу нема река меда и млека, рекох ја једног дана гомили разочараних, који проклињаху живот због његових обмана. Живот вам није никада ни обећавао реке меда и млека; он вас, дакле у томе није ни могао обманути. Ви сте обмањивали сами себе, јер сте ви обећавали себи нешто на рачун живота, не знајући да живот не признаје никакав рачун, склопљен без виђења и познанства са њим. 
Једно је ваш смртни грех, пријатељи моји; ви остајете упорно очарани у себе, и никада не допуштате мисли својој, да се у том самоочарању разочара. Ваш је смртни грех што не можете у себе да се разочарате, што н е с м е т е у себе да се разочарате. 

Разочарање себе, то је шибање себе. Докле ћете шибати друге и претварати се да вас боли? Докле ћете затискивати уши да не чујете оне, који другом страном улице иду, упоредо с вама, и објављују разочарење у вама? Ослушните, ослушните колико гласова говори о разочарењу у вама! Но ја сам још више: ја сам разочаран у самог себе. Ја сам преживео саморазочарање. 
Разочарајте се сами у себе, ви нежни и лажни, и ако издржите ту шибу и останете живи, онда ћу вас звати пријатељима својим. Разочарајте се сами у себе, и ако тада не извршите самоубиство, живот ће вас уврстити у своје праве војнике. Саморазочарење је регрутација за живот. При тој регрутацији један део кандидата предаје се самоубиству, а други део животу. Велики део, пак, и не дочека ту регрутацију, јер велики је део непунолетан и у старости, или управо, велики је део често многолетан, но никад пунолетан. 
Разочарајте се у свему и тад ће те бити очарани свим, чак и својим разочарањима. Кад би сав живот био разочарање, он би извршио самоубиство, још пре но што смо се ја и ви у њ јавили. 
Благо онима којии су се много разочаравали, но који притом нису губили способност очаравати се. 
Благо онима који преживљавају, но не даду се преживети. 
Кад не би било разочарања у очарањима, човек не би имао кости и мишиће, но би био сунђер, који не може ништа разбити и кога не може ништа разбити, и који се подједнако гордо надима и пући, ма чиме га згњечили, челом или табаном. Но нашто сунђер-људи, кад је природа створила засебно сунђере и људе? 
Разочарања су наковањ на кокојима судба кује људе. Сувише слаби падају у опиљке, које судба поново растапа у пећи. Јаки се најзад очаравају целом процедуром, под коју их судба ставља. Много одлеће с њих под ударцима судбе, но довољно и остане у њима да могу надвладати самоубиство. Тада су пунолетни. Тада су спремни за живот. 
Знате ли каквих људи има највише, мали мрави? Оних који јецају у разочарању, а после ових долазе они који певају у очарању. А знате ли у чему је живот велики? У томе, драги мрави, што он те две песме слаже у једну хармонију, - у томе што је он шири и од трагедије и од комедије.
_______________________________________________________________________________________


БЛАГОСЛОВИ НЕПРИЈАТЕЉЕ МОЈЕ (Владика Николај Велимировић) 
 
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем.  
Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме више везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.  
Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор, где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.  
• Они су место мене исповедили грехе моје пред светом.  
• Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати сама себе.  
• Они су ме мучили онда, кад сам ја бежао од мука.  
• Они су ме ружили онда, када сам ја сам себи ласкао.  
• Они су ме пљували онда, када сам се ја гордио собом.  
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.  
Кад сам се ја правио мудрим, они су ме називали лудим.  
Кад сам се правио моћним, они су ми се смејали као кепецу.  
Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину.  
Кад сам журио да се обогатим, они су ме стукали гвозденом руком.  
Кад сам мислио мирно спавати, они су ме будили иза сна.  
Кад сам зидао дом за дуг и спокојан живот, они су га рушили и изгонили ме ван.  
Заиста, непријатељи су ме одрешили од света и продужили руке моје до Твога скута.  
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.  
Благослови их и умножи их; умножи их и још више их огорчи против мене-  
Да би моје бекство к Теби било бесповратно;  
Да би се нада у људе искидала сва као паучина;  
Да би се смирење потпуно зацарило у души мојој;  
Да би срце моје постало гробом моја два зла близанца: гордости и гнева;  
Да би све своје благо сабрао на небу;  
Ах, да би се једном ослободио самообмане, која ме је и заплела у страшну мрежу варљива живота.  
Непријатељи су ме научили да знам, - што мало ко зна – да човек нема непријатеља у свету изван себе.  
Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи.  
Заиста тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи.  
Зато, благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје.  
Роб куне непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна.  
Јер зна син, да му се непријатељи не могу дотаћи живота. Зато слободно корача између њих и моли се Богу за њих;  
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам. И не кунем. 

Како се мотика руга ковачу – Свети Николај српски

Срце вам се стеже од жалости, што су московски безверци и ове године упрљали свенародно празновање Христовог Васкрса хулама и поругама. Свет гледа и види, како они пред сваки Христов празник припреме велику резерву хула, поруга и безобразних слика, као неку муницију од смрадних гасова, да све то о празнику проспу на главу и на савест великог и братског нам руског народа.
Нисте једини ви у жалости због тога но сви хришћански народи широм белога света. Заиста, жалост је ваша племенита, и она оплемењава све оне, који је виде и чују. А пример оних богохулитеља, несравњив ни с каквим богохулством у историји рода људског, показује, само и једино, до које мере може разум човечији помрчати за визију живота Створитеља, и до које мере може срце човечије одрвенити за признање љубави Божије.
Гле, сваки наш хришћански празник даје нама прилику да прославимо тријумф разума над мраком, а њима да прославе свој тријумф мрака над разумом. Ако одбаците њихова одрицања и хулења, па узмете само оно што стоји као њихова тврдња и вера, онда излази да:

о Божићу, када ми говоримо, да смо синови Оца светлости, они твде да су синови горилски;
о Васкрсу, када ми указујући на Христово Васкрсење говоримо, да ћемо и ми сви васкрснути из мртвих у живот вечни, и да је то смисао и циљ нашег битисања на земљи, они преврћу мртве лешеве горила и с неком безумном гордошћу кличу: овакав је крај праоца нашег, овакав је и наш крај!
о Вазнесењу, кад се ми духом и срцем уздижемо у царство небеско попут вазнесеног Господа, они намрштено заривају своје погледе у земљу и тврде: нема небеса, нема духовног царства; постоји само ово царство иловаче и ништа више, како за све гориле, праоце наше, тако и за све нас: иловача и ништа више!
смрт и ништа више! неразум и ништа више! безциљност и ништа више!

о Духовдану, када ми славимо светог Духа Божијега и Њему се молимо, да сиђе у нас и очисти нас, окрепи и узвиси и обесмрти и обожи, они се кикоћу и хуле кроз канале својих смрадних гасова: не постоји никакав дух, ни свети ни несвети, него постоји само нека врста паре у телу, испарења тела, што се може назвати духом. Како у праоцу нашем горилу тако и у нама ово испарење, или унутарње телесно знојење ишчезава онда када се тело умртви и охлади;
о празнику светих апостола ми се надахњавамо духом првих Христових војника и следбеника, који из љубави према људима као браћи својој многе муке поднеше, а из љубави према Богу као Оцу своме главе своје положише – тако ми, а они се ругају апостолству и братству и љубави, и тврде (увек је најглавније шта они тврде а не шта одричу), да се само горилском снагом може извојевати оно што се хоће.

Оно пак што они хоће то је обртање неједначине друштвене у једначину, да би се ускоро опет та њихова једначина обрнула у неједначину – све то на основу праоца горила, који је алфа и омега људског рода!

Да је горило алфа људског рода, то нико од разумних људи не верује, а да он може да представља омегу многих оних бића што се зову људима, то је сасвим могуће. И сатанаил је пошао од Бога као од алфе а завршио паклом и мраком као омегом. Много што шта, што се у ранија културнија времена сматрало немогућим, постало је за наше сурово време могућним; па ето могуће је – да мотика устане против ковача свога и човек против Створитеља свога.

Ђакон Андреј Кураев: ''Зашто да идем у Цркву ако је Бог у мојој души?''

Свако од нас има познанике, или чак и родбину, који са чуђењем гледају на наша искупљања у храму. На њиховим лицима је написано дубоко неразумјевање, некада и нервоза са љутњом. Некад се то преточи у ријечи сличне овим: "У реду, ударио си у вјеру, 'ајде де, нек ти буде. Али зашто још у цркву ићи, толико времена и снаге на то траћити? Ево, напримјер, ја такође вјерујем у Бога. Али ја вјерујем у својој души. Бог је код мене у мојој души, и мени нису потребне никакве вањске церемоније и ритуали. Сјети се само шта рече недавно сатиричар Михаил Задорнов: "Да бих општио са Богом - мени нису потребни никакви посредници!". 

Како таквим људима објаснити наше понашањe? Као и увијек, за то постоје два пута: пут напада и пут одбране. Критика животне "философије" таквог типа не представља неки проблем. На крају крајева, заиста је довољно имати само покоју мрвицу здравог разума да би се схватило да је друштво у којем се дворске луде (данас се то зове "сатиричари") доживљавају као експерти у области богословља и духовног живота - веома болесно. Такво друштво болује као минимум од губитка осјећаја за хумор: оно више није у стању да се смије кад види како се дворска луда пење на проповједничку катедру... За садашње друштво је озбиљно оно чиме су се забављали наши преци на вашарима... 
Такође не вриједи да се имало озбиљније удубљујемо у увјеравања наших критичара да је Бог њима наводно "у души". Да, наравно, такво стање представља највиши идеал духовног живота. То нам је желио још апостол Павле: "Дјецо моја, ради којих сам у поново у мукама рађања, док се и у вама не изобрази Христос!" (Гал. 4, 19); "да вам да тврдо да се утврдите Духом Његовим у унутрашњем човјеку, вјером де се усели Христос у срца ваша" (Ефес. 3,16-17). 

Да је ријечи "Бог је унутар мене" рекао преподобни Серафим Саровски - те ријечи би имале тежину, зато што би оне представљале поштено свједочанство о плоду његовог подвига. Да пустињак каже да је он себе приучио непрестаној унутрашњој молитви, тако да се због тога удаљеност храма који он посјећује тек понекад и не осјећа толико - из таквих уста такве би ријечи такође биле оправдане. 
Али када такве ријечи слушамо од малограђана... Тада имамо пуно право да се заинтересујемо: а какви конкретно духовни подвизи Ваши су Вас довели до таквог успјеха? Бога имате у души? Појасните, молимо Вас, какав је био пут Ваше молитве? Како често читате Молитву Господњу?... Шта? "Оче наш" не знате баш напамет?.. У реду, онда нам барем испричајте на који конкретно начин Ви преживљавате присуство Бога у Вашој души? Какве плодове дарова Духа Ви у себи осјећате? Да Вам припомогнемо: "А плод је Духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вјера, кроткост, уздржавање" (Гал. 5,22-23). Имате ли Ви та осјећања? Не, не мислимо на особине Вашег карактера, него на дарове. Дар - то је оно што прије нисмо имали, али је приликом нашег духовног рођења ушло у наш живот, обновило га? Није ваљда да се не сјећате тог обновљења? 
Надамо се да у Вашем душевном искуству можете разликовати: ово је "присуство Бога", а ово је испољавање обичних људских особина: осјећање љепоте, хармоније, осјећање савјести, људски афинитет према некоме?.. Не можете? Да ли то значи да Ви уопште нисте примјетили тренутак када је Бог, Творац Васионе, ушао у Ваш живот и у Вашу душу? Зар се то не може примјетити? Дакле, можда Он није ни улазио? 

Односно, може ли бити да сте Ви једноставно побркали и поистовјетили вјеру у Бога са присутношћу Самог Бога? Али, сачекајте, да видимо, имате ли Ви уопште и вјеру? Јер, вјера није обична пасивна сагласност: "но, добро, слажем се, Нешто тамо негдје и постоји...". Вјера - то је стремљење ка томе да се истинитим покаже оно што је одлучила да заволи душа... Вјера не уступа пасивно притиску ауторитета или аргумената; вјера активно жуди: "ја хоћу, треба ми да буде тако!". 
Вјера - то је дејство. То је стремљење ка ономе што се већ предосјећа, али још није постало очевидно. Стремљење ка ономе што се већ дотакнуло нашег живота, што је нањ бацило свој одбљесак, али још није ушло у њега зацијело... Вјера - то је жељење новог искуства. Али они који говоре: "ја имам своју вјеру, и она је у мојој души" говоре то са тако покислим очима, да је веома тешко повјеровати да су они икада осјећали икакво стремљење ка Богу. 
Не можемо вољети а да не испољавамо своју љубав, да не чинимо баш никакве покрете према вољеном човјеку. Исто тако не можемо вјеровати а да никако не испољавамо своју вјеру у неким вањским дејствима. Ружа коју поклањају вољеној жени сама по себи није неопходна. Тај цвијет њој није драг због његове љепоте, него због одбљеска који је на њега положила љубав онога који га поклања. Цвијеће које смо сами купили и цвијеће које смо добили на дар на потпуно другачији начин оживљавају собу. Ако човјек тврди да некога воли, али ништа не чини у име своје љубави: не тражи сусрет, ништа не поклања, не одваја вријеме ради општења са вољеном особом, ништа не жртвује - то значи да се он једноставно хвалише пред својим, већ заљубљеним друговима: "па ето, нисам ја гори од вас, имам и ја љубљену!". 

Е, па, ви који тврдите да имате "Бога у души" - шта сте то па ви учинили да бисте очистили своју душу за тако предивну Посјету? Како и којим именом сте Га позвали? Како Га чувате у себи? Шта се у вама промјенило од тог Сусрета? Да ли сте завољели Онога Којег сте срели? И шта то ви радите ради те љубави? Ако ли вас пак оваква питања наводе да збуњено ћутите - па, немојте барем сматрати да сте превазишли оне који макар нешто чине да би пребивали са Богом! Ви који вјечно стојите на једном мјесту - не презирите оне који корачају, чак ако се успут и спотичу! 
Оваква питања се могу поставити онима који своју љеност оправдавају својом умишљеном "духовношћу". 
Али и ми сами морамо знати због чега идемо у цркву. Да чујемо проповијед? За то је данас довољно укључити радио-пријемник. Да се помолимо? Молити се можемо свуда и у сваком тренутку. Штавише, управо тако и гласи апостолов савјет: "Непрестано се молите". Да бисмо принијели жртву? Данас има много скупљача прилога и на улицама. Да предамо цедуљицу са молитвеним поменом ближњих? Њу можемо предати преко познаника. Да запалимо свијећу? И њу можемо поставити пред кућном иконом. Зашто, онда, ми идемо у храм? 

Штавише, неки људи говоре да када они хоће да се помоле - иду у шуму, на рјечицу или до мора, јер им је тамо, у Богосазданом Храму, лакше да осјете величанственост Творца и да Га прославе. Зашто бисмо, говоре они, одлазили из бескрајног Храма и улазили под тијесне сводове храма рукотвореног? 
Да бисмо то схватили - хајде да за који минут изађемо изван граница хришћанског храма. Отворимо "Упанишаде" - древне индијске книге, састављене на прелазу из II у I миленијум прије Христова Рођења. Те књиге су до дан-данас свештене за хиндуисте, а однедавно су постале веома ауторитативне и за многе наше саотачаственике који су трагом окултиста отишли у данас модерно "ходочасништво на Исток". Ево како се у "Упанишадама" описује почетак стварања свијета: "На почетку овдје није било ничега. Све то бијаше обавијено смрћу или глађу, јер је глад - смрт. Он - који се зове смрт - пожеље: "Да се оваплотим" - и створи разум... Он се покрену, славословећи, и од његовог славословља роди се вода... Изнури се... Разумом он (глад или смрт) произведе спој са говором. То што је било сјеме, постало је година... Он отвори уста, да би појео рођеног... Помисли: "ако га убијем, имаћу мало хране". Тада он тим говором и тим тијелом створи све што постоји овдје: ...приношење жртве, људе, животиње. Све што је произвео одлучио је да прождере... Он пожели: "Нека ово тијело буде погодно за мене, ради жртве, и нека се оваплотим уз његову помоћ". Тада оно постаде коњ; када је порасло, постало је добро за жртвовања... Након завршетка једне године он га принесе у жртву самом себи, а друге животиње одаде боговима"[1]. 

Пред намa je објашњење једног од најконстантнијих паганских убјеђења: у религији и ритуалу се одвија кружна размјена једне те исте енергије. Божанство, стварајући свијет, троши у том труду немали дио својих сила, осиромашује, изнурава се. Од паганских богова одржавање у свијету реда, удржавање "космоса" од распада у "хаос" захтијева подоста напора. Богове који су онемоћали у трудовима на задржавању космоса (космос у смислу уређено стварање) од распада морају подржати људи. Због тога људи морају стати на пут ... рушења. Рушећи дио космоса, жрец ослобађа из њега енергију коју су богови некада давно потрошили да би је саздали и тим самим враћа ту енергију боговима, окрепљујући њихову снагу. У ритуалу се руши дио створеног свијета, да би тако потпомогнути богови могли одржати свијет у цјелини и заштити го од коначног распада. У нашем садашњем животу аналогију можемо видјети у раду физичара који су се научили да приликом вјештачки испровоцираног распада атома ослобађају енергију и усмјеравају је на друге циљеве... Паганско богословље је убијеђено да бог у творевини даје дио своје силе, и да од тога слаби. Али жрец, рушећи творевину пред лицем тог бога, приносећи му жртву, враћа натраг првоисточнику исту ону божанствену енергију, која је била заложена у дијелу космоса који се сада спаљује на жртвеном огњу. Ослобођена божанствена енергија се узноси ка породицама богова. И богови се буквално хране њоме. 

Управо се због тога у другом паганском миту - "Епу о Гилгамешу", састављеном у древном Шумеру - налази детаљ који данас изгледа сатиричан и смијешан. Богови наводе на земљу потоп. Спасава се од њега само један човјек... Пролазе дани, и одједном богови примјећују да им људи нису доносили само таму и непријатности. Са ишчезнућем људи прекинула су се приношења жртви... Богови почињу да гладују и прекидају потоп. Када им пак шумерски "Ној" приноси прву жртву након завршетка потопа, како пише у том древном миту, "Богови нањушише добар мирис. Богови се, као мухе, искупише око онога ко им принесе жртву"[2]. 
Понекад богови као храну траже чак и људске жртве. Ево цитата из једног недавно објављеног новинског чланка у којем се говори о тужним проналасцима археолога: Америчкки антрополог Џон Рајнхард започео је радове "у рејону вулкана Љуљаљако зато што је некада раније читао о древном насељавању Инка на падинама тог вулкана. Чланови експедиције живјели су под шаторима на врху вулкана (високог 6705 метара). Послије готово мјесец дана копања испод камења и сухе промрзле земље извађене су три мумије, заврнуте у некакав крпичасти чаршав. Мумије су биле откопане на мјесту које извана подсјећа на ритуално сахрањивање. Поред мумија чланови експедиције су пронашли 35 предмета од злата, сребра и шкољки, остатке материје украшене орнаментом и везом, мокасинке и керамичко посуђе. У њему су се понегдје очували и остаци хране. Мумије - тијела двају дјевојчица и дјечака старости од 8 до 13 година - датирају из претколумбовог периода, то јест старе су отприлике 600 година. "Ове мумије, - изјавио је новинарима професор Рајнхард, - су најочуваније од свих које сам ја имао прилику да видим за сву моју каријеру. Оне су биле замрзнуте, док су друге мумије обично биле балзмоване. Имам основане сумње да су ове биле замрзнуте још као живе". Према ријечима америчког професора, дјевојчице и дјечак су, по свему судећи, били принесени у жртву боговима Инка у току неког религиозног ритуала који се вршио, највјероватније, једном годишње. "Имамо такође намјеру да разјаснимо, - наставио је научник, - како су дјеца била убијена, с обзиром да на лобањама нема трагова удараца који се, као правило, проналазе на лешевима оних које су приносили у жртву својим боговима". У септембру прошле године око града Арекипе на југу Перуа у вулканској зони било је пронађено шест замрзнутих мумија, додуше, не у тако савершеном стању, у каквом су биле аргентинске. Оне су такође, како претпостављају експерти, биле принесене у жртву боговима Инка, и на њиховим лобањама су пронађени карактристични трагови од удараца који свједоче да су прошли кроз обред приношења жртве"[3]. 
Дакле, најважнији проблем паганских религија - то је питање о томе, какве жртве људи морају приносити боговима. Када треба приносити жртву. Ко их мора приносити. У чему се мора состојати та жртва. По каквом ритуалу она мора бити принесена. Којем од многобројних богова... О томе говоре књиге које разјашњавају паганске церемоније. 
Али у Јеванђељу ми видимо нешто дијаметрално супротно. Ако пагани говоре о томе - какву жртву људи морају принијети богу, Јеванђеље говори о томе - какву је жртву Бог принио људима: "Син Човјечији није дошао да Њему служе, него да Он послужи и Он да ода душу Своју за искуплење многих" (Мт. 20,28); "Јер тако вазљуби Бог свијет, да одаде Сина Својега Јединца, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни" (Јн. 3,16). 
Схватате ли, Бог Библије толико надвисује сву васељену, да не може бити ни говора о томе да Он слаби приликом стварања свијета. Да, Бог Својом силом, Својом енергијом подржава постојање космоса. Али Његова бесконачна моћ се од тога николико не смањује. Па због тога нема ни потребу за попуњавањем уз помоћ људи. 

Због тога библијска жртвоприношења нису потребна Богу, него људима. Људи просто морају да се науче да буду благодарни. Људи морају да се науче да макар дио свог живота, своје имовине и својег времена (сјетите се заповијести о суботи) умију да одбацују од себе и да предлажу пред лице Господње. Не зато што је Богу потребан тај, Њему удијељени дио. Него зато да се људи на тај начин уче жртвеној љубави. 
Тек се десетим или стотим дјелићем религија састоји од онога што у њу уносе људи. Главно у религији је оно што у њу уноси Бог. Главно није оно што људи чине ради Бога, него оно што Бог чини ради људи. Главно у религији није оно што људи доносе у храм, него оно што из храма износе. 
Оно што ми можемо принијети Богу, можемо то учинити на било којем мјесту. Све што постоји на свијету и онако припада Њему. Али има један такав дјелић битија, у којем је Бог дозволио да царује не Он, него други. Тај други - то је моја душа. То је тај собичак у бесконачном здању Васељене, у који Зидатељ свега не улази без питања. И од нас зависи - на службу чему ћемо ми поставити своју слободу, коју је нама даровао Бог. Да ли ћемо служити Богу, или себи самим и својим прохтјевима и похотама. Јединствено чиме ми можемо обогатити бескрајну власт Господа - то је ако ми и своју слободну вољу предамо Њему. Због тога "жртва Богу - то је дух скрушен" (Пс. 50,19). И ту жртву може принијети било који од нас. И у том смислу свако од нас је - свештеник. У том смислу треба разумјевати ријечи ап. Петра о томе да су хришћани народ који се састоји од свештеника (1 Петр. 2,9). Нико не може умјесто мене принијети у жртву Богу моју вољу. Само ја сам владам њоме и само ја сам могу принијети њу ка пријестолу Божијем. Принијети заклетву на вјерност и рећи: "Господе, воља Твоја, а не моја да буде! Благодарим Тебе за све што Ти пожелиш донијети у мој живот! Дај ми могућност да послужим Теби сваким мојим дахом!" - може се на било којем мјесту. 
Дакле, оно што ми можемо принијети у жртву Богу увијек је са нама. И због тога ми увијек можемо рећи свом "Ја" ријечи којима је философ Диоген некада одговорио на понуду господара свијета Александра Македонског да испуни било коју молбу мудраца: "иди, и не заклањај ми сунце!". 
Да би могао принијети жртву Богу, хришћанин нема потребу за храмом. Али у религији не постоји само оно што ми дајемо. Важније је оно што добијамо. Важно није оно због чега ми тражимо Бога. Важније је оно - због чега Он тражи нас. 
Због чега ми најчешће долазимо у цркву и обраћамо се молбом Богу - добро је познато. Ми смо склони да у Богу видимо један подобар генератор хуманитарне помоћи: "Дај нам, Господе, подоста здравља, подоста успјеха и додатака у плати!...". Превише често ми Господа тражимо, према опасци светитеља Димитрија Ростовског, - "не ради Исуса, него ради хљеба куса"[4]. Али, гле, зашто Бог тражи нас? Хоће од нас нешто да узме? Или да нам нешто да? 
Зашто зове Његова Ријеч: "Приђите Мени, сви који се трудите и који сте обремењени" (Мт. 11,28)?.. Нема у том позиву понуде типа: "И дајте Ми то и то...". Другачијом се предвјешћу завршава тај позив; он говори о томе шта ће Бог учинити онима који се одазову: "И Ј ћу вас успокојити... наћи ћете покој душама вашим". 

Дакле, Бог нас зове к Себи да би нам нешто уручио. Шта то? Знање - "Научите се од Мене"... Дух - "Примите от духа Мојега"... Љубав, мир и радост - "Пребиваћете у љубави Мојој... Мир Мој ћу вам дати... Радост Моја у вама да буде...". Али Христос нам даје и још нешто, нешто незамисливо... 
"Пребиваћете у мени, и Ја у вама... Примите, ово је крв Моја која се за вас пролијева...". Читавог Себе Христос повјерава људима. И Своју божанственост, и Своју човјечност. 
У савременој медицини постоји оваква процедура: човјеку се прелијева његова властита крв. Из његовог тијела се извлачи његова крв, и чисти се од неких штетних примјеса или се, напротив, обогаћује компонентама које организам болесника више не може сам да произведе у неопходној количини. И таква, од заразе очишћена и обогаћена крв се одмах улијева натраг у човјеково тијело. Нешто слично се дешава и у нашим односима са Христом. Бог постаје човјек. Он у Себе узима нашу природу која је пала у стање трулежности, у Себи је исцјељује, презасићује је Божанственошћу, Вјечношћу, Бесмртношћу, и Своје човјечије Тело, већ прошавше кроз смрт и васкрснувше, враћа нама. Своју човјечију крв, засићену Божанственим струјама, Он улијева у нас, да бисмо ми у себи носили зачетак Васкрсења и да бисмо били причесници Вјечности. 
Дакле, у храм ми идемо да бисмо у њему нешто добили. Храм - то су зидови изграђени око Тајанства Причешћења. А Тајанство се состоји у томе да је људима пружена рука са Даровима. Због тога посјећивање храма није тешка обавеза, него предивна привилегија. Нама је дато право да постанемо саучесници Тајне Вечере. Нама је дата могућност да постанемо "причесници Божанске природе". Нама је дата могућност да се дотакнемо Енергије коју није у стању да произведе ни једна електростаница на свијету. 

Они који говоре да им храмови и посредници не требају - тешко да као ауторитет прихватају ријеч Јеванђеља. Међутим, можда осјете људску истинитост и вјеродостојност ријечи свуда омиљеног јунака - Вини-Пуха. Једном, као одговор на молбу Петка да састави пјесмицу, Вини-Пух је рекао: "али то није тако просто. Јер поезија - то није ствар коју ти налазиш, то је ствар која налази тебе. И све што ти можеш да урадиш - то је да пођеш тамо где те могу пронаћи". 
Бог је нас тражио. И нашао. А ми једноставно треба да пођемо и станемо на мјесто гдје Бог ближе него игдје прилази људима, на мјесто гдје Он људима раздаје најневјероватније дарове. Ако Чашу са причешћем Христос нама даје иза Царских двери храма - треба ли, заиста, да окрећемо нос од њих и тврдимо "Бог је мени и тако у души"? 
Христос је рекао гдје нас чека и шта жели да нам да. Он, Вјечни, жели да се с нама састане и сједини се са нама још у овом животу - да у будућем, вјечном нашем животу не бисмо остали непоправљиво усамљени. 
Па, да ли је учтиво, када нас обавијесте да нас неко чека да се састане са нама на Пушкиновом тргу, у договорено вријеме отићи у шетњу по улици Лава Толстоја? Ако до састанка не дође - ко ће у том случају бити крив?.. Зна се ко ће бити крив: "Пушкин"! 
Они који говоре да њима нису потребни посредници у њиховим односима са Богом, не разумију да их у храму чека управо Онај Посредник, Kоји је баш умјесто њих и принио жртву и ослободио људе од неопходности да нешто руше у свијету и да плодовима рушења потхрањују богове-пере-ждере. Није ваљда да је тако неподношљиво тешко раширити своје руке да би се у њих могли положити Дарови? 
 
 
Оригинални чланак на руском:
ЗАЧЕМ ХОДИТЬ В ХРАМ, ЕСЛИ БОГ У МЕНЯ В ДУШЕ?
 

КИЈЕВО-ПЕЧЕРСКИ ПАТЕРИК

СЛОВО 23.
О ДВОЈИЦИ БРАЋЕ, О ТИТУ ПОПУ И ЕВАГРИЈУ ЂАКОНУ,
КОЈИ ИМАХУ НЕПРИЈАТЕЉСТВО МЕЂУ СОБОМ

 

Беху два брата по духу, Евагрије ђакон и Тит поп. Имадоше међу собом љубав велику и нелицемерну, тако да се сви дивљаху њиховом једноумљу и безмерној љубави. Ђаво који мрзи добро, који свагда риче као лав, тражећи кога да прождере[1], направи међу њима непријатељство, и такву им мржњу усади да не хоћаху ни лице један другоме да виде. Пуно пута братија их мољаху да се помире међу собом, али они не хтеше ни да чују.

Кад Евагрије стајаше у цркви, а Тит иђаше са кадионицом, Евагрије бежаше од тамјана. А кад не бежаше, Тит би га пролазио, не окадивши га. И дуго времена остадоше у мраку греховном. Тит, дакле, служаше не узимајући опроштај, а Евагрије се причешћиваше гневећи се. Толико их враг беше подбунио.

Кад се Тит једном врло разболе и већ у безнађу лежаше, поче да плаче због свог одласка, и са умилењем посла код ђакона, говорећи: "Опрости ми, брате, Бога ради, што се гневих на тебе." А овај га жестоким речима проклињаше. Старци пак, видевши да Тит умире, на силу вукоше Евагрија да се прости са братом. Болесник, видевши брата, мало се придиже, те паде ничице пред ногама његовим, са сузама говорећи: "Опрости ми, оче, и благослови." А онај, немилостив и љут, одби то пред свима нама говорећи: "Нећу да икада са њим имам проштење, ни у овом веку, ни у будућем." И истргавши се из руку стараца, одмах паде. И кад хтедосмо да га подигнемо, нађосмо да је умро, и не могосмо му ни руке исправити, ни уста затворити, као да већ давно беше умро. А болесник ускоро устаде, и као да никада ни не боловаше.

Ми се ужасавасмо његовој напрасној смрти и брзом исцелењу оног другог, и много плакавши погребосмо Евагрија са отвореним устима и очима, и раширеним рукама.

Питасмо Тита: "Шта се ово деси?" А Тит нам исприча, говорећи: "Видех - рече - анђеле како одступише од мене и плакаху због душе моје, док се бесови радоваху гневу моме, и тад почех молити брата да ми опрости. А кад га доведосте код мене, видех анђела немилостивог где држи пламено копље, и кад ми он (Евагрије) не опрости, удари га, те овај паде мртав, а мени он даде руку и подиже ме." А ми, ово чувши, побојасмо се Бога који рече: Опраштајте и опростиће вам се[2]. Јер рече Господ: Сваки који се гневи на брата свога безразложно, биће крив суду.[3] И Јефрем[4]: "Ако се коме деси да умре у непријатељству, такви ће наћи неумољив суд."

А ако овај ради светог Антонија и Теодосија не прими олакшање, тешко томе човеку који беше побеђен оваквом страшћу.

Поликарпу. Од ње се и ти чувај, брате, не дај места гневљивом бесу, јер коме се ко повинује, томе се и поробљава[5], него брзо падни и поклони се ономе који непријатељује према теби, да не будеш предат анђелу немолостивом, да и тебе сачува Господ од сваког гнева. Јер Он рече: Нека не зађе сунце у гневу вашем.[6] Њему слава са Оцем и са Светим Духом сада и увек.

 

 

 

 

НАПОМЕНЕ:

   1. Уп. 1.Пт 5:8
   2. Лк 6:37.
   3. Уп. Мт 5.22.
   4. Преподобни Јефрем Сирин (око 306-373) - најпре био управник школе при саборном храму у Нисибији (Сирија), а кад је град пао у руке Персијанаца преселио се у Едесу, замонашио и живео у пештери. Написао безброј предубоких духовних песама и поучних слова, међу којима су и "Слово о Страшном суду" и два "Слова о доласку Господњем", одакле је и узет наредни навод.
   5. Уп. 2.Пт 2:19. Рим 6:16; Јн 8:34.
   6. Еф 4:26. 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik/Paterik.htm (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/Paterik/Paterik.htm)

ХИМНА ЉУБАВИ

Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам,
онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.
И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање,
и ако имам сву вјеру да и горе премјештам,
а љубави немам, ништа сам.
И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје
да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.
Љубав дуго трпи, блaготворна је, љубав не завиди,
љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји,
не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу,
не радује се неправди, а радује се истини,
све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.
Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати,
језици ће замукнути, знање ће престати.
Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо;
А када дође савршено, онда ће престати што је дјелмично.
Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, 
као дијете размишљах; а када сам постао човјек,
одбацио сам што је дјетињско.
Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки,
а онда ћемо лицем у лице;
сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.
А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; 
али од њих највећа је љубав.
Прва посланица светог апостола Павла Коринћанима, (глава 13)