Град Анђела

недеља, 17. април 2011.

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ) Беседа 1. на Цвети[1] 1965. године у манастиру Ћелије

Никада ниједан град на овоме земаљском свету није срео таквог Победника каквог је данас срео и дочекао град Јерусалим. Победник смрти! Ето јединственог Победника у свима световима, у свима људским световима. Шта су победници на ратним бојиштима, шта су разни Темерлани, Џингискани, Хитлери, Наполеони? Све прах и пепео, све беспомоћни комарац, све беспомоћна стеница. Хвале их као великане, а иза њих велики злочини, безброј лешева.
Данас ми славимо - кога? Онога Кога смрт једино није могла победити, славимо Јединог Победитеља смрти, Господа Исуса Христа, истинског Победника и Јединог Победника! Сви остали - поразник до поразника, пораз до пораза, човек до човека, смрт до смрти, гроб до гроба, гробље до гробља. Шта ви се хвалите човеком, ви се хвалите његовим прегнућима, ви се хвалите његовим творевинама, ви се хвалите његовим културама и цивилизацијама, ви се хвалите његовим градовима? Шта је све то? Смрт... Смрт све то уништи. Све је то једна воденица смрти.[2] Сав земаљски свет без Господа Христа, немилосрдна воденица смрти, која меље, меље свако људско биће, меље саму земљу, меље небеса, меље сунца и све уништава. То је сав овај свет без Господа Христа.
А Он, чудесни и тајанствени Победник те смрти. Јерусалим данас тако дочекује Њега - зашто? Зашто му Јерусалим приређује такав дочек? Он, Коме су Небеса престо а земља подножје ногама Његовим, Он, ето, улази јашући на магарету, улази у Свети Град Јерусалим[3]. Народ Га сусреће, простире хаљине своје по путу, засипа Га цвећем, гранчицама од финика, од смокава[4]. Шта се то десило? Гле, колико јуче фарисеји и садукеји праве планове како да погубе Исуса. Смета им Исус, смета им Његова доброта, смета им Његова Божанска сила. Треба уклонити Исуса из овога света, не треба нам. А гле, данас народ тај никога не слуша, него кличе: "Осана! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев."[5] Шта се десило?
Десило се, браћо, огромно и невиђено чудо. Народ је присуствовао чуду какво овај свет видео није. Господ је васкрсао Лазара из гроба, позвао га из гроба и устао мртвац, а већ (био) почео да се распада, да смрди[6]. Чули сте у данашњем Светом Еванђељу, народ који беше са Њим и присуствоваше том чуду када позва Лазара из гроб, и васкрсе га из мртвих, тај народ срете Га сада у Јерусалиму засипајући Га цвећем.[7]
Десило се то на један обичан начин. Лазар се разболео. Сестре његове, Марта и Марија, шаљу вест Господу Христу, Који је далеко од Јерусалема, од Витаније, да је болестан онај који му је мио[8]. Каква похвала! Лазар је био изузетно мио Господу Христу. Љубљаше Господ Лазара и сестре његове Марту и Марију[9]. То је био дом у који је он тако често навраћао, дом у коме је сејао небеско семе свога Еванђеља. Јављају Му: Лазар је болестан. Спаситељ прима вест, али не жури. Остаје два дана у месту са пријатељима својим[10]. ...[11] Лазар, наш пријатељ, заспа. А ученици веле: "Господе и Учитељу, ако је заспао, устаће". А тада Господ рече: "Лазар пријатељ наш, умре". Заиста умре, али ће га разбудити Господ и учитељ. Него, вели Спаситељ, хајдемо к њему[12].
И кад су дошли близу Витаније, где је живео Лазар са својим сестрама, Господ застаде. Чуло се да огромна маса света иде за Њим, као што је то увек било. Никада Спаситељ није ишао сам, него за Њим људи са свих страна. Марта, ојађена сестра, потрчала је Спаситељу, пала пред ноге Његове, и завапила: "Господе, да си ти био овде, брат мој не би умро". А Он благо рече: "Брат ће твој устати". Знам, рече Марта, да ће устати о васкрсењу мртвих. Али Господе, то је тако далеко. Спаситељ рече: "Који верује у мене, ако и умре живеће". И ниједан који живи у овоме свету и верује у мене неће умрети, ти никада неће умрети, вавек. Верујеш ли ово ? "Да, Господе! - рече Марта - верујем". Тада Марта позва своју сестру Марију, рече даје Исус дошао и зове је. Марија брзо устаде и пожури за њом, и сви сродници и пријатељи који су били у кући. И кад она дође Господу, паде пред ноге Његове, и рече: "Господе, да си ти био овде брат мој не би умро". И заплака Господ, пише у Светом Еванђељу, ударише сузе Исусу[13].
Гле, смрт је тако страшна, смрт је тако ужасна неман, таква страхота за род људски, за човека, да и Богочовек Христос плаче над бедним човеком, који је роб смрти. Спаситељ упита: "А где сте га сахранили?" Одведоше га до гроба, а Марта похита и рече: "Господе, већ смрди, четири је дана од како смо Га сахранили". Онда јој Он благо рече: "Не рекох ли ти, ако верујеш, видећеш славу Божју?" Тада упери очи к Небу. Господ се помоли Оцу Свом Небеском и рече громким гласом: "Лазаре! изађи напоље!" И устаде мртвац повијен платном, повезан као што су то били обичаји код Јевреја, и као што је и данас обичај, и Господ нареди да га разреше од свих тих покрова. И многи повероваше у Господа видевши ово чудо.[14] Народ који је био и гледао то.
Због тог чуда, браћо, ето Јерусалим се и данас весели и срета Победитеља смрти, Господа Христа. Никад се није видело да мртвац који се распада и смрди, васкрсне. Спаситељ је васкрсао дотле кћер Јаирову. Кад је умрла, Он је ухватио за руку и рекао: ,Девојко, устани!" И устаде девојка[15]. Он је васкрсао сина Наинске удовице, кога су носили да сахране. "Момче, теби говорим, устани!"[16] И устаде момче. Али да васкрсне неког човека који се распада, који већ почиње да смрди, ето, то је невиђено чудо на овој земљи Божијој. Шта нам то чудо казује? Казује нам да је смрт за Господа Христа сан. Сан из кога буди мртво тело, као што мајка буди своје чедо из колевке у којој спава. Смрт је сан. Ето, то је данашња Блага вест, Блага вест великог празника Цвети.
Али, браћо моја, није Господ васкрсао Лазара само зато што је он био његов лични пријатељ. Он га је васкрсао да би све нас уверио да ће нас тако васкрснути из наших гробова. То је и смисао и циљ данашњег чуда и празника. То нам казује данашња дивна песма "Опште васкрсење"[17]. Спаситељ је кроз Лазара, кроз васкрсење његово из мртвих, желео све нас да увери у опште васкрсење, да ћемо сви на дан Страшнога Суда бити позвани да изађемо из својих гробова, да ћемо изаћи и стати пред Лице Његово. Тако је Господ, браћо, смрт, ту највећу муку рода људског, ту најстрашнију страхоту рода људског, претворио у сан, победио смрт и отворио пут роду људском у васкрсење, у победу над смрћу.
Јер, Господ је дошао у овај свет да нас људе научи, да нам објави Еванђеље Своје: да је човек бесмртно биће, да је човек створен за Вечни Живот, да човек није створен да се распада у гробу и сав нестане. Не! Човек је створен да телом и душом живи вечно у Царству Небеском. То је смисао и циљ човековог постојања. Човек је бескрајно важно биће пред Богом. И ти, и ја, и сваки људски створ, створени смо за Живот Вечни, за живот бесмртни у Царству Небеском. Зато је Господ дошао у овај свет да победи смрт, да телу нашем осигура бесмртни живот у Небескоме Царству.
О томе сведочи данашње Еванђеље о Лазару: ,Ја сам Васкрсење и Живот."[18] Хришћанин у овоме свету, шта је? Човек који још овде почиње да живи вечним животом. Ја сам Васкрсење и Живот, који верује у мене никад неће умрети. Верујеш ли ти у то? Сваком хришћанину поставља се то питање: "Верујеш ли у то?" Господ објављује: Ја сам Васкрсење и Живот. Који верује у мене, неће умрети никада. И који живи сада на земљи, а верује у мене, има Живот Вечни. Верујеш ли у то?"
Ако верујеш, ти си прави хришћанин; без тога, знај, ниси хришћанин. Ти си прави хришћанин тиме што верујеш у бесмртни и Вечни Живот свој, сваког људског бића које је око тебе, у Вечни Живот свакога човека. То је, браћо моја, Христова вера, то је Хришћанство, тиме се Христова вера одликује од свих вера овога света. Тиме се Христова наука одликује од свих наука, од свих философија, од свих култура и цивилизација, од свих техника. То што Господ даје човеку бесмртност и Живот Вечни, и васкрсење из мртвих, и победу над смрћу , ето то је оно што Хришћанство чини Хришћанством, то је оно што Господа Христа чини науком[19] за свако људско биће. Без Њега овај свет је смрдљива гробница смрти, огромна смрдљива гробница у којој се распада у смрад свако људско тело. А Он, Благи, Свемилостиви Победитељ смрти, Васкрситељ свих мртвих, ето - то је Истинити Бог наш, то је Он, Господ Христос!
Ти си хришћанин, ето каква блага имаш, каква небеска блага непролазна и вечна! Шта ће учинити смрт хришћанину? Колико смрти има у овоме свету и ниједна му не може наудити, јер је у њему и крај њега и поред њега и око њега једини Победитељ смрти - Господ Христос! Пакле, где ти је победа? Смрти, где је твоје сила?[20] Ђаволе, где су твоје страхоте? Све то Васкрсење Господа Христа уништи, разруши, разори! Нема смрти за хришћанина! Смрт - смрт је сан за сваког правог хришћанина! Шта! Непријатељи наши, непријатељи Христови плаше нас смрћу, гоњењем, мукама! О, ко сте ви?! О, шта сте ви? Смрт, ко је и шта је за нас? То су играчке за нас, то су сенке за нас. Не плашимо се смрти, јер је Господ Победитељ смрти са нама. А ви, ко сте ви? О, мољци смрти, о ви смртни мољци који гоните Господа Христа данас, јуче, сутра до Страшнога Суда! А шта ви нудите роду људскоме изван Христа, какве победе нудите (насупрот) Господу Христу, какве? О, беда до беде, јад до јада, гној до гноја, гроб до гроба. Ето, ко сте ви непријатељи.
Ми хришћани, силни смо, непобедиви вером нашом у Господа Христа! Вера и јесте та наша моћ којом ми побеђујемо све смрти овога света, све ђаволе свих паклова, све непријатеље нашега спасења[21]. Не бојимо се ми људи, не! Не бојимо се ми ни ђавола који туткају све смрти на нас, јер је са нама чудесни Господ Христос, Једини Победитељ смрти.
И данас, ето, ми на данашњи велики Празник славимо шта, славимо - кога? Њега, Победитеља смрти! Славимо тај велики дар, ту велику силу што нам је дао, славимо највећу Благовест рода људског. Благовест да је смрт постала сан, откако је Господ Христос победио смрт васкрснувши Себе из мртвих, а пре тога васкрснувши Лазара. Цвети - ето сваке године ми празнујемо на данашњи велики Свети Празник Њега, Јединог Победитеља смрти, а тиме празнујемо и своју бесмртност и вечност, браћо, празнујемо ту велику радост да је смрт постала сан.
Зато у данашњем Апостолу, Свети Апостол Павле пише хришћанима: "Радујте се, и опет велим радујте се свагда у Господу"[22]. Свети Апостоле, нас гоне, нас муче, нас убијају, на нас туткају безбројне смрти... И опет велим: радујте се! Јер ви, ви хришћани знате и осећате да је за вас смрт постала сан. Шта она може вама учинити? - Ништа, ни у једном од људских светова.
Зато ми хришћани са великом радошћу празнујемо данашњи велики Празник - Цвети. Са цвећем празнујемо Победника смрти, цвећем врлина својих. У дивним данашњим песмама непрекидно брује савети и поуке. Вели се: Ми данас срећемо Господа Христа цвећем наше вере, цвећем наше молитве, заспимо Га цвећем нашег милосрђа, наше смирености, наше кротости, нашег еванђељског живота.
Тако ми хришћани празнујемо велики Свети Празник, празнујемо победу над смрћу, празнујемо нашу вечну радост. Та вечна радост нека буде у душама свих нас, браћо моја и сестре, свих православних хришћана. И нека пређе на све људе свих светова, да се сви радују највећој победи учињеној за човека и у име човека, победи однесеној Јединим Победитељем смрти, Господом Христом. Ту веру чувајмо, ту радост гајимо у својој души, јер са тим човек је вечно биће и бесмртно биће, јачи од свих смрти, јачи од свих ђавола.
Благо човеку, благо хришћанину који ту веру гаји у свом срцу, њоме живи у овоме свету, да са њом изађе из овога света и уђе у онај свет, да и он живи са васкрслим и дивним пријатељем Христовим Лазаром, и његовим светим сестрама Мартом и Маријом.
Нека се и они помоле за нас и за свако људско биће на земљи, да се у сваком људском срцу зацари вера у Јединог Победитеља смрти, Господа Христа, да бисмо и ми кроз сав живот на земљи и кроз сав живот на Небу клицали Господу Победитељу смрти: "Благословен који иде у име Господње, Цар Израиљев[23], Господ Христос." То, то, то, нека буде наш путовођ кроз овај свет! И идући за Победитељем смрти Господом Христом, победићемо сваку смрт коју људи натуткају на нас, победићемо свакога ђавола који кидише на нас, и ући у Царство Небеско да тамо вечно славимо Чудесног и Незаменљивог Господа Исуса, Коме нека је част и слава сада и увек кроз све векове. Амин.

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ) Беседа на Сабор Срба Светитеља (последња недеља у августу) 1973. године у манастиру Ћелије

Душа често заспала у гресима. А око нас, изнад нас бруји благовест Господа Христа: "Хајдете, све је готово"[1].Царство је Небеско сишло на земљу јер је Бог сишао на земљу. Господ Христос је постао човек, и гле Царство Небеско спустило се на земљу.[2] А ви људи, ви спавате мртвим сном греха! "Хајдете, све је готово"...

Спаситељ зове сваког човека кроз данашње Свето Еванђеље, и мене и тебе, брате и сестро. Шта је то готово, Господе, шта си то нама спремио, шта си то донео нама када си као Бог сишао на земљу и постао смерни човек? - Вечну Истину, Вечну Правду, Вечни Живот, донео сам вама људима на земљи. Ето ради тога сам дошао, то и јесте Царство Небеско, то и јесте Царство Божје, добити Живот Вечни, победити смрт, победити грех, победити ђавола, ето ради тога сам ја дошао у овај свет.

А људи, шта раде људи? Господ зове на Велику гозбу, на највећу Гозбу, зове у Царство Небеско, а Спаситељ са тугом вели у својој данашњој причи: Али званице не хтеше доћи! Онај отиде у поље своје, онај отиде трговини својој[3].Људи се загњурили у земаљске послове, људи се загњурили у земљу, у њиве своје, у кал свој, не дижу очи своје к Небу и не виде да је Бог дошао у овај свет да им да Царство Небеско, да им да Вечни Живот, да им да Вечну Правду, да им да Вечну Истину. Један "оде у поље своје, други трговини својој". Али, то није све. Људи, како се одазивају Господу који их зове у Царство Небеско? Бог им шаље, поред Себе, још многе слуге Своје, шаље Светитеље Своје, шаље Апостоле, Мученике, Чудотворце да позивају људе у Царство Небеско, и сваки од њих вели: "Хајдете, све је готово".

Човече, што стојиш, што спаваш у блату тела свог? Отвори очи душе своје. Бог је дошао у овај свет ради тебе. Хајде, хајде у Царство Небеско, хајде у Живот Вечни. Хајде, победи смрт што је у теби. Сваки грех који је у теби, то је смрт твоја. Победи то, због тога је дошао Господ и даје ти силе. Победивши грех ти побеђујеш ђавола, јер грех и јесте сила ђавоља, сила којом ђаво саблажњава човека и везује га и окива. А шта урадише људи са тим синовима Божјим? "Они их изружише, вели Спаситељ, а неке побише"[4]. Тако раде људи са Праведницима Божјим.

Гле, данас ми славимо Српске Светитеље, сведоке овог Светог Еванђеља Христовог. Дивни Светитељи наши, од Светога Саве до данашњега дана, сви се они одазваше позиву Господа Христа: "Хајдете, Царство Небеско је Готово,дошло је, уђите у њега". И дивни Светитељи Српски уђоше у њега да би и нас, све Србе, повели у то чудесно, у то беспрекидно славље Господње. И сви наши Светитељи сведоче да да је заиста Господ дошао у овај свет, дошао је да човека васкрсне из свих његових грехова, васкрсне из свих његових смрти. Јер сваки грех је мала смрт, сваки грех је мали гроб. У свима њима душа наша мртвује, а Господ је дошао да нас васкрсне из мртвих. Светитељи Српски, васкрсавајући себе из свих својих грехова, побеђујући све грехе и све страсти, очистили су себе и служили Господу и стекли Живот Вечни још на земљи, стекли Истину Вечну, Правду Вечну и то дали Српскоме роду, отворили Царство Небеско за Српски род и народ. Сетите се Светога Кнеза, великога Цара Лазара на Косову. Шта је урадио? Он се определио за Царство Небеско и цео народ са њим, сав Српски народ, причестивши се, испунивши себе Господом Христом, пошао је на велику голготску жртву косовску, и положио живот свој за Небеско Царство, за Истину Вечну, за Правду Вечну, за Живот Вечни. То су нам дали наши велики Свети цареви и краљеви. Одазвали се Господу Христу.

А ми Срби данашњи, шта ми данас радимо? Ми поступамо ко оне рђаве слуге Божје. Ми прогонимо из душа својих и са земље своје Светитеље своје. Ко се данас држи Светога Саве, ко се данас држи Светитеља Српских, ко иде за њима, ко служи њима од Срба, несрећних Срба?

Гле, и ово је њихова задужбина, Светог краља Драгутина и све српске велике обитељи, сви велики манастири су нам од тих великих Светитеља Божјих остали. Ради чега? Да ми у њима, вођени Српским Светитељима, и сами стекнемо Царство Небеско, јер Црква Божја на земљи јесте Царство Небеско. А ми, шта радимо? "Онај оде у поље своје, онај трговини својој". Зашто су свете задужбине светих царева и краљева прављене? Шта се дешава? Они, они одбацују Господа Христа, они одлазе у поља своја, у трговине своје, да зараде! Нико не мисли на душу, мало ко мисли на душу. Амови притисли душу. А сутра, када смрт закуца на капију срца мог и твог, шта ће бити са нама, куда ћемо? Одбацили смо на земљи Царство Небеско. Наш пут, страшан и широк пут, јесте пут у пакао.

"Све је готово", Господ непрекидно гласи кроз Своје Светитеље Српске, позива сваког Србина и сав Српски род у Царство Небеско, а колико се њих одрекло Господа Христа, колико?

Нека се Благи Господ преко Светитеља Српских смилује на нас несрећне савремене Србе, нека нас подигне из наших гробова да се сетимо Бога, да се сетимо душе своје, да се сетимо да смо бесмртни и вечни, да нам ваља изићи из овог света душом и ићи у онај свет пред лице Господње.

Исповедити све, сав живот свој. Тешко нама, тешко нама ако смо се на земљи одрицали Господа Христа, ако нисмо служили - а нисмо Му служили - Господа Христа; ако нисмо бринули о својој души, о души своје деце, својих ближњих, својих пријатеља. Шта нам остаје?

Кад је Господ био са слугама, са људима који су дошли на гозбу, они су били обучени, како се вели, "у свадбено рухо"[5], у свечано рухо они су били обучени. Шта то значи? То значи да сваки од нас кад се крсти добија целог Господа Христа, добија свечано вечно рухо, божанско рухо добија на себе. Обукао се у сјај и величанство Божје[6]. Али после, у животу, он одбаци ту велику благодат Божју, велики дар Божји, ода се гресима и страстима и подере ту свечану одећу, поцепа је и она је престала да буде свадбена одећа, престала да буде одећа Небеског Царства, и он сав у ритама грехова и страсти. И - Цар долази, Цар Царства Небеског, и гледа: Јеси ли дошао необучен[7]: Јеси ли држао Вечну Истину и Правду у свету и на земљи? Гле, на теби је подерана одећа Светога Крштења, ти ниси служио Господу, само си по имену био хришћанин. "Узмите овога слугу", који је дошао тако необучен на ову велику Небеску гозбу, и ружи је и срамоти је и прља је, "и баците Га у таму најкрајњу, онда ће бити плач и шкргут зуба"[8]. Гле, слуга није протествовао, није ништа рекао на ту реч Цареву, јер је беспомоћан и осећа да је Цар у праву.

Тако и ми, браћо, ако на овој земљи одбацујемо Истину Божју, Истину Христову, Његове заповести, ако одбацујемо молитву, пост, ако се не држимо љубави према ближњима, ако нисмо милостиви, не сећамо се сиротиње, тешко нама! Протерали смо благодат Крштења Светога. Кад изађе душа из тела и крене у небески свет и дође пред лице Божје, очекују нас страшне речи: "Узмите овог лењог слугу и баците у таму најкрајњу, тамо ће бити плач и шкргут зуба", јер се на земљи није сетио Правде моје и Вечности моје, није се сетио Истине моје, она му ни овде није потребна. Водите га у царство коме је он служио, царство сласти греховних и страсти.

Нека би Благи Господ, преко Српских Светитеља покајао Српски народ, у целини га покајао да нађе свој пут у Царство Небеско. А наћи ће га идући за свим својим Светитељима, ако слуша њихове наредбе, њихове зановести, јер за све њих, браћо моја, важила је једна велика и Света Истина: Свето Еванђеље Христово. Они су живели по једноме правилу: све за Христа, Христа ни за шта! И ми, ако хоћемо да будемо достојни Срби, достојни потомци тако славних и вечних Срба, онда да одбацимо у себи сваки грех, да пригрлимо Еванђеље Господа Христа и спасавамо себе од свакога греха, вођени и руковођени дивним Светитељима Српским, на челу са Светим Савом. Амин.

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ) Беседа 4. на Благовести и Цвети[1] 1974. године у манастиру Ћелије

Ево два празника: Благовести и Цвети, који нам објашњавају ко смо и шта смо. И који објашњавају исто тако шта је човек, ко је човек, и ради чега је човек у |овоме свету. Господ је дошао у овај свет, ради чега? Не ради ситница, него је дошао ради тога да смрт претвори у сан. Схватите то добро. И данашњи Празник Цвети, казују нам да је Господ заиста претворио смрт у сан. У сан из кога Он буди свакога човека као иза сна.
Шта је то? Каква је то сила дошла у овај свет? Дошао је сам Бог, - то је једини одговор. Јер данас чусмо из Светог Еванђеља, где се вели да и Лазар, кога Он васкрсе из мртвих, беше за трпезом, јер и народ се скупио да види њега кога је Господ васкрсао из мртвих као из сна[2]. Јер кад су јавили да је Лазар болестан и да је већ умро, Спаситељ вели Ученицима Својим: Пријатељ наш Лазар заспа, него идем, да га пробудим. - А ученици се питаху у чуду: Ако је заспао, пробудиће се. Сваки се човек кад заспи у сан, разбуди из сна. - Тада им Господ рече: Не, Лазар, пријатељ наш, умре. - Шта од тога чекати? Људи пред смрћу немоћни су као комарци, као стенице. Чиме се хвалите ви људи? Имањем, науком, философијом, културом? Све је ђубре. Ти и ја - робови смрти! Сваки човек - роб страха, роб смрти. Може ли се са радошћу бити човек у овоме свету? Не! Човек који озбиљно схвати себе, када озбиљно погледа у смрт, као последњу станицу свога живота, њему нема радости у овоме свету, нема њему уживања у овоме свету. Сва су уживања лаж, ако је смрт последња станица и твоја и моја у овоме свету.
Гле, Спаситељ је заиста дошао и сестре Лазареве предупређују Га и веле: Већ смрди, Господе: Немој да идеш на његов гроб. - А Спаситељ рече: Не рекох ли вам: Ако верујете, све је могуће ономе који верује. Ја сам васкрсење и живот, који верује мене ако и умре живеће[3]. - И дођоше на гроб. Сестра тужна понавља: Господе, већ смрди. Зашто тражиш да се отвори гробница? - Ипак, наређење би извршено, гробница се отвори, и Спаситељ узвикну: Лазаре, изађи напоље! - И изиђе мртвац, обавијен платном по телу. И тај Лазар, који је четири дана био у гробу, четири дана био на ономе свету, врати се поново у своје тело. Ради чега? Да докаже заиста, по сили и моћи Господа Христа, да је смрт сан за Господа. И он је дошао да муку смрти, ужас смрти уклони од нас људи, и спасе нас од смрти. То, ту победу нико није могао дати нама људима. Нико не би могао дати нама људима. Нико не би могао дати ни данас. О, колико је данас спасилаца света, широм свих пет континената; ко све не предлаже себе за спасиоца света? Ко све не обећава рај на земљи, а створили су пакао!
Чули сте у Светом Еванђељу како непријатељи Господа Христа хоће не само Њега да убију, него и Лазара, који је сведок васкрсења[4]. Народ виде, чуди се, и говори: Гле, ми смо сведоци. Јуче, Он га изведе из гроба, и васкрсе човек. - Шта је то? Хоће и Лазара да убију, сведока да убију. А то се непрекидно дешава у Цркви Христовој ево две хиљаде година: непријатељи Крста, непријатељи Христа Господа, труде се да све Његове сведоке уклоне из света, све Лазаре, да не сведоче. Али, где ћете ви уклонити сведочанства Светог Василија Острошког, Светог Прохора Пчињског, Светог Стефана Дечанског, Наума Охридског? Гле, непрекидно се тамо дешавају еванђелска чуда, сведочанства о сили Васкрслог Господа Христа, о сили која смрт претвара у сан, која болест претвара у здравље.
Да, Господ је Васкрсењем Својим отворио пут свима нама људима у васкрсење из смрти, у победу над смрћу. Зато данас и певамо славни и преславни тропар "Опште васкрсење", то јест да је Господ пре Свога страдања показао да ће сви људи васкрснути из мртвих, онда када Он буде васкрсао и осигурао васкрсење сваком људском бићу. Да, то и јесте једина сила која привлачи Господу Христу. Без Христа, људи, никоме од нас ни имање, ни наука, ни философија, ни култура не помаже; све је то пролазно. А шта Он нуди теби и мени? Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, то што нико не може нудити. То Он нуди Црквом кроз векове, и зато је она неуништива. Не што је неки архимандрит Јустин брани, или толики свештеници, него што је Црква Христова сам Господ Христос; што Њега, Бесмртног Бога, нико не може убити, нико не може ранити. А нас - сведоке Његове, нека шаљу у стотине смрти, све је то за нас сан, сан, сан, из кога Господ буди кад хоће. Зато се ми не бојимо смрти. Зато ми у смрт идемо као у победу. Свети Григорије Ниски вели: Ви, наши непријатељи, чиме нам претите? Смрћу? Но знајте, наша је победа смрт за Господа Христа. Када умиремо, ми побеђујемо. Умирући за Њега, ми побеђујемо све вас; и не бојимо се: пред нама је отворено Царство Небеско, пред нама је отворен Вечни Живот, Вечна Истина, Вечна Правда. Шта ће ми учинити људи?
Да, данашња Благовест се заиста остварила: Бог је постао Човек да човека испуни Богом и свим оним што је Божанско. Тако се вели у једној дивној црквеној песми: "Бог постаде човек, да би човек постао Бог"[5]. То јест, Господ је дошао у овај свет као Истинити Бог и живео у овоме свету тридесет три и по године да нам покаже какав је, не заборавимо, једини савршени и безгрешни Човек. Какав је Његов живот, ето такав треба да буде живот свакога хришћанина, сваког следбеника Његовог. То јест, да се трудимо и мучимо да идемо Његовим стопама и да живимо Његовим животом.
Да, данашња Блага вест, изречена од Светог Архангела Гаврила Пресветој Богомајци: да ће родити Сина, од Духа Светога зачети Га, и да ће Он спасти људе од греха[6] - људе од греха, то значи од смрти. Јер, ко је увео смрт у овај свет? - Грех, грех. Човек, нажалост, има ту срамну улогу у овоме животу да је увео у овај свет и грех, и смрт, и ђавола. Нису то ни тигрови, ни лисице урадили, то је човек урадио. И зато је човек стидно створење пред свима животињама и биљкама и пред свима птицама; да се стиди човек и да моли опроштај од сваке птице што је он увео смрт у овај свет, смрт увео и у птице, и у животиње, и у биље. Све трули и умире, докле? До васкрсења мртвих. Када Господ буде судио свету и место старе земље дао Нову Земљу, када ће све бити бесмртно на њој[7]. То ми не можемо нити умемо да замислимо, али то је Блага вест Господа Христа.
Ми хришћани, ми сматрамо не само смрт за сан, него и грех сматрамо за сан. Нема греха, ни најстрашнијег, ни најужаснијег који хришћанин вером у Господа Христа не може да истера из себе, да ослободи себе њега. Исто тако, Господ Свемоћни даровао нам је Собом и у Цркви Својој још то да је и ђаво постао сан. Тако пробојна а ништавна личност постаје сан! Тако да ми силом Господа Христа побеђујемо ђавола на свима положајима, и ми се Господом Христом наоружавамо, како вели Свети Апостол Павле, у свеоружје Божије[8]. Свеоружје Божије! И побеђујемо ђавола на свима бојиштима. А то наше оружје, шта је? Вера у Господа Христа, Који се оваплотио, Бог постао човек, живео на земљи, Својим Васкрсењем, Својим Страдањем, Својим Преображењем, Својим Вазнесењем, спасао људе од греха, смрти и ђавола. Тојест, предложио им спасење. Никоме Спаситељ не намеће спасење, никога не приморава да иде за Њим: "Ако ко хоће да иде за мном, нека иде", вели Спаситељ[9].
Тако ми хришћани имамо у себи и око себе у Цркви Божијој безброј сведока који јасно и непрекидно и неућутно сведоче: да је Господ Христос, основавши Цркву, давши нам Свете Тајне и свете врлине, преобразио грех у сан, смрт у сан, ђавола у сан, и да ми Њиме побеђујемо све те до сада и до некада страшне силе, које су побеђивале сав свет.
Тако данашње две Благовести: благовести светог Празника Благовести и благовести Цвети, казују нам сву тајну нашег људског живота, и сав циљ нашег живота: ради чега смо и ради чега треба да живимо? Ради Вечнога Живота, ради победе над смрћу, да осигурамо себи Вечни Живот. Чиме? Живећи по Вечној Истини Христовог Еванђеља. Чиме још? Љубављу еванђелском. Чиме још? Милосрђем, смиреношћу, кротошћу, благошћу и свима светим врлинама. Свака од светих врлина је оружје Божије која се даје и теби и мени да победимо оно што је најстрашније, оно што нам одузима Живот Вечни, што нам одузима Истину Вечну и Правду Вечну. Зато се ми хришћани до последњег даха свог боримо за душе своје. Ми хришћани сматрамо и верујемо речи Спаситеља, који је рекао: "Каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди"?[10]
Каква је корист што Европа, Америка и сви континенти јуре да освоје свет, васиону, Месец, Марс, звезде? А знате, браћо, оно што ми називамо Млечни пут, како баш ти научници тврде, да има око двеста милијарди таквих система сунчаних. Каква је корист човеку ако сав свет придобије, а души својој науди? Души својој нашкоди? - Да, ми хоћемо да то освојимо. Од кога освајате Месец? Од кога освајате звезде? Од Господа, Који их је расејао као цвеће по бескрајном пространству. Како је бедан европски човек, када јуриша на небо као на непријатеља.
Али, ми хришћани животом својим носимо Благовест Христову кроз овај свет. Благовест: да је Бог постао Човек и остао у нашем свету, остао у Цркви Својој, и даје нам сва средства да победимо све што је против човека, све што је против нас, а то је грех, смрт и ђаво. Силу победе над тим даје нам Васкрсли Господ Христос, Чијем Васкрсењу ми хитамо и Њиме се хвалимо. Зато ми, када и хиљаде смрти јуришају на нас, понављамо са Апостолом Павлом његов савет и његову поруку хришћанима: "Радујте се у Господу, и опет велим радујте се"![11] - Ко је више препатио и претрпео од Апостола Павла? А гле, стална радост носи га кроз овај свет. То је вера у Господа Христа. То је сила те вере. То сведочанство свих Светитеља, на првом месту Пресвете Богомајке, Која нам је Господа родила.
Гле, родивши Господа Христа, Она је осигурала спасење свима нама. Зато је Празник Благовести Њен празник, јер да није било Ње, не би ни Господ дошао у овај свет. Једина Пречиста, једина Свебезгрешна, једина Свесавршена у роду људском, Пресвета Богомајка, Она нас води, Она руководи, Она је све и сва за нас хришћане. На челу свих Светитеља, који ето у Цркви Христовој и кроз Цркву Христову сваки дан, сваку ноћ, помажу свима нама на трновитом путу кроз овај свет, на крстоносном путу ка Царству Небеском, тамо где Она са свима Светитељима слави чудесног Сина Свог, Кога нам је родила, по бескрајној милости Својој и свечистоти Својој.
Нека би Она поводом данашњег Празника примила све наше молитве, све наше уздахе, све наше видљиве и невидљиве сузе, да помаже сваком људском бићу, да помаже сваком невернику и беспутнику, еда нађе свој пут кроз овај свет, и да се освести, да дође себи од лудила, да схвати да је он једино онда човек када верује у Господа Христа и живи Његовом Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубављу. Нека би нас Он, молитвама Пресвете Богомајке и свих Светих, водио из немоћи у моћ, из смрти у бесмртност, из кратковременог у вечни живот. Амин.

ЦРКВЕНО СЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК

Архимандрит Рафаил Карелин:
Црквени језик ближи је унутрашњем логосу, језику духа, језику религиозне интуиције и молитвених созерцанија, него савремени језици. То није језик разума, него језик срца, непосредног проникновења, језик напрегнуте духовне енергије и посебне динамике. Древни језици изазивају у човековој души нешто као "присећање" о изгубљеној људској способности непосредног унутрашњег преноса својих мисли, пријема садржаја друге душе и озарења од Бога.
*
Пажљиво прочитајмо наглас псалме на новом и на древном језику. Какву ћемо разлику видети у свом унутрашњем стању? Нови језик подобан је води која може утолити жеђ, но оставити душу хладном, а древни језик је вино које весели и радује срце човека.
*
Древни језици су ближи унутрашњем логосу, због тога дубље делују на људско срце. Нови језици имају центрипетални смер – од срца ка разуму, због тога молитва на новом језику без обзира на привидну семантичку јасност оставља срце сувим и незадовољеним.
*
Древни језик је за нас драгоцен као ток традиције у којем се налазимо, као језик на којем су говорили светитељи, као језик тананијих духовних вибрација. Древни језик по својој динамици и богатству глаголских облика боље изражава човекова молитвена осећања и доживљаје...

Цитат:
А. М. Камчатнов:
• Словенски (славјанский) језик садржи у себи спасавајућу и осветитељну силу ...
• Словенски (славјанский) језик садржи у себи науку живота угодног Богу и уметност светости ...
• Словенски (славјанский) језик је језик разговора с Богом и зато вољен Њим ...
• Словенски (славјанский) језик је језик премудрости Божје и зато превазилази и латински и грчки. „У покварену душу, — рече Премудри, — не може да уђе мудрост; као што данас покварена, латинска душа, заслепљена и презасићена поганским славољубљем и гордошћу страда; која Божју премудрост и духовни разум, смирење, једноставност и доброту никако не може да поднесе" ...
• Словенски (славјанский) језик је омрзнут ђаволом ...
• Словенски (славјанский) језик не воле они којима владају нечисте силе…

Молитва Господња

Отче наш, иже јеси на небесјех,
да свјатитсја имја Твоје,
да придет царствије Твоје,
да будет воља Твоја,
јако на небеси и на земљи.
Хљеб наш насушчниj дажд нам днес,
и остави нам долги нашја,
јакоже и ми остављајем должником нашим,
и не вo веди нас во искушеније
но избави нас од лукаваго.

Богородице Дјево

Богородице Дјево,
радујсја благодатнаја Марије,
Господ с Тобоју.
Благословена Ти в женах
и благословен плод чрева твојего,
јако Спаса родила јеси
душ нашим

Вјерују

Вјерују,
во Јединаго Бога Оца, Вседержитеља, Творца Небу и Земљи,
видимим же всјем и невидимим.
И во Јединаго Господа Исуса Христа,
Сина Божија, Јединороднога,
иже от Оца рожденаго прежде всјех вјек:
Свјета от Свјета, Бога Истинита от Бога Истинита,
рождена, не сотворена, Јединосушчна Отцу, Имже всја биша.
Нас ради человјек, и нашего ради спасенија сшедшаго с Небес,
и воплотившагосја от Духа Свјата, и Марији Дјеви и вочеловјечшасја.
Распјатаго же за ни при Понтијстјем Пилатје,
и страдавша и погребена.
И воскрешаго в третиј ден, по писанијем.
И возшедшаго на Небеса, и сједјашча одеснују Оца.
И паки грјадушчаго со славоју судити живим и мертвим,
Јегоже Царствију не будет конца.
И в Духа Свјатаго, Господа Животворјашчаго,
Иже от Оца исходјашчаго,
Иже со Оцем и Сином споклањајема и славима,
глаголавшаго пророки.
Во једину свјатују соборнују и апостолскују Церков.
Исповједују једино крешчаније,
во остављеније грјехов.
Чају воскресенија мертвих.
И жизни будушчаго Вјека.
Амин.

Блажен човек који не одлази на савет нечастивих, алилуја;
И пут нечастивих пропашће, алилуја;
Служите Господу са страхом и радујте Му се са трепетом, алилуја;
Блажени сви који се уздају у Њега, алилуја;
Васкрсни, Господе, спаси ме, Боже мој, алилуја;
И на народу Твоме је благослов Твој, алилуја;
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, алилуја,
И сада и увек и у векове векова. Амин.
Алилуја, алилуја, алилуја, слава Теби, Боже. (трипут)

Слава тебје, боже наш, слава тебје.
Царју небесни, утешителју,душе истини, иже вездје сиј и всја исполнјајај, сокровишче благих и жизни подателју, приди и вселисја в ни,иочисти ни от всјакија скверни, и спаси,блаже,души нашја.

Свјатиј боже,свјатиј крепки,свјати бесмертниј помилуј нас(три пута)

Слава Отцу,и Сину,и свјатому Духу, и нинје и присно, и во вјеки вјеков.АМИН

Пресвјатаја тројице ,помилуј нас:господи, очисти грјехи нашја:владико ,прости беззаконија нашја:свјатиј, посјети и исцјели немошчи нашја ,имене твојего ради.

Господи помилуј(три пута)

Слава Отцу, и Сину ,и свјатому Духи ,нинје и присно, и во вјеки вјеков.АМИН

Отче наш ,иже јеси на небесјех ,да свјатисја имја твое: да придјет, царствије твое :да будет волја твоја, јако на небеси и на землји.Хлјеб наш насушчниј дажд нам днес: и остави нам долги нашја , јакоже и ми оставлјајем должником нашим: и не во веди нас во искушеније, но избави нас от лукаваго.
АМИН

НОВОЗАВЕТНО УЧЕЊЕ О ВАСКРСЕЊУ - ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

Васкрсење Господа Христа потиснуло је сва дела, сва чуда, сву доголготску биографију Христову, и силом своје неизмерне вредности наметнуло себе за центар Хришћанства. Ако се Хришћанство може свести на догађај, онда је тај догађај - Васкрсење Христово. Ако се Хришћанство може сабрати у један дан, онда је тај дан - не дан рођења Исусовог, већ дан васкрсења Исусовог. Ако Хришћанство има почетак у времену, онда оно почиње не од Витлејема, већ од Васкрсења. Својом необичном и неодољивом стварношћу факт васкрсења Христовог постаје темељ хришћанске проповеди. Оно је основни факт; не пође ли се од њега, не може се пронићи у сложену тајну Личности Христове. Васкрсењем се објашњава Оваплоћење. До васкрсења Господ Христос је учио о вечном животу; васкрсењем је доказао да је Он - вечни живот. Сва Његова наука - у васкрсењу добија опитну, експерименталну потврду и објашњење. Не прими ли човек ту најочигледнију потврду, очигледнија му се неће дати.

Распећем на Голготи ужас смрти је успео да од ученика Христових начини немоћне очајнике, и да их саблазни. Разбегла се вера, препала се љубав, скрхала се нада. До јуче божански свемоћни, ученици еу данас очајно немоћни; до јуче имали су власт над смрћу, власт над нечистим духовима, власт над болестима, а данас страхота смрти напада на њих и из душа њихових истерује сву ту власт. О распетог Исуса саблазнили су ее и они који су се клели да се никад неће саблазнити о Њега (Мт. 26,33). Не треба се варати: срамна смрт на крсту била је, јесте, и увек ће бити највећа саблазан за све људе, који сву Личност Христову своде на тај моменат и суде о Христу само кроз тај моменат. Христос је за њих или безумље или саблазан, трећега нема (ср. 1Кор.1,22-24). Ако се човек задржи на крсној смрти Христовој као на завршном моменту Његовог живота, онда се не може не саблазнити о Њега. Кад је метежни и бунтовни Ниче то учинио, он је у својој богоборачкој радости повикао: Gott is gestorben - умро је Бог; први и последњи хришћанин био је распет на Голготи.

Распеће је догађај пун одбојне силе: чини да од Христа беже и Његови најприснији пријатељи; Васкрсење је једини догађај пун привлачне, христоцентричне силе: привлачи Христу све одбегле ученике, и са њима - милионе верних. Оно сабира што је смрт растурила: сабирност и саборност су непосредни плод његов. Из њега се лучи нека тајанствена кохезивна сила, која сабира ужасом смрти разјурене душе, која саборнизира саможивим самодржањем разједињене људе. До Васкрсења - Христове благе вести могле су бити апстрактне за људе; Васкрсење даје стваралачку моћ ученицима Христовим да Његове благе вести остваре, низведу у дела: Дела Апостолска. Васкрсење је темељ на коме су сазидана Дела Апостолска; без њега - она су немогућа, апсолутно немогућа и апсолутно необјашњива. Васкрсење је мост којим су божанске благовести Спаситељеве из сфере мисли ушле у дела. Када не би било Дела Апостолских, која прагматички, делима посведочавају и потврђују Васкрсење Христово, онда би се с правом могло рећи: заиста, Хришћанство се почело и завршило Исусом из Назарета.

Без Васкрсења Христовог апсолутно је немогуће објаснити пламену и неустрашиву проповед Апостола, оних Апостола који су се разбегли поражени ужасом Голготске трагедије. Само присуство Васкрслог Господа Христа могло их је сабрати и запалити им душе невиђеним религиозним пожаром. Васкрсли Христос је чар којом су они бесповратно очарани, радост којом су они неотрежњиво опијени. Они горе у пожару радосне вере своје и запаљују њиме сав свет. Васкрсење сумира сву проповед њихову; у њему је сав Христос, сва сила Његова, сва незаменљивост Његова. Они не живе собом већ Васкрслим Господом; Он је не само у њима већ и око њих; Он и душу њихову и тело њихово непрестано испуњује једино могућим оптимизмом у овом црвињаку песимизма, тј. осећањем и сазнањем да је смрт побеђена - Васкрсењем. "Исуса васкрсе Бог" (ДАп.2,32), они то неустрашиво тврде, јер то непрестано осећају, непрестано виде, непрестано сазнају. Свемоћна према људима, смрт се показала немоћна према Исусу: окови смрти нису могли да Га задрже; Он их је раскинуо (ДАп.2,24); Њега је Бог васкрсао из мртвих, - ми смо сведоци тога, ми који смо побегли од Њега, када сте Га ви мучили, пљували, били и распињали (ДАп. 3,15; 4, 10; 5,30; 13,30-31; 13,37). Ми - недостојни Њега, МИ - једосмо и писмо с Њим по васкрсењу Његовом из мртвих (ДАп.10,41); а ви тражите и заповедате да не спомињемо Име Исусово, но судите сами је ли право пред Богом да вас већма слушамо него ли Бога? Јер ми не можемо не Говорити што видесмо и чусмо (ДАп.4,18-20).

Немогуће је не веровати овим људима, јер су факт васкрсења Христовог пронели кроз страховиту сумњу. Врло критички и врло скептички они су тај факт испитивали са сваке стране, и проверавали га непоштедно и невернички. Са највећим неповерењем они се у почетку односе према васкрсењу Христовом; то неповерење иде до увредљивости: прву вест о васкрсењу они називају лажју (Лк.24,11). Једина је Марија Магдалина која без резерве и критике прима тај факт; у томе је њена ненадмашна величина, и њено апостолство (Мк.16,9-11). По васкрсењу Свом Васкрсли Господ се много пута и многима јављао, и чинио дела обичних људи да би их убедио у Своју реалност. Он са ученицима седи за трпезом, узима хлеб, благосиља га и даје њима (Лк.24,30). И док они узбуђено претресају могућност Његовог васкрсења, Он опет стаје међу њих и говори им: Мир вам; они се још више узнемирују, и уплашени мисле да виде духа; а Он, да би им најочигледније доказао психофизичку пуноћу и реалност Своје васкрсле Личности, пита их: Што се плашише? И зашто такве мисли улазе у срца ваша? - мисли да сам ја дух. Видите руке Моје и ноге Моје; Ја сам главом; опипајте Ме и видите, јер дух тела и костију нема као што видите да Ја имам. И ово рекавши показа им руке и ноге. А док они још не вероваху од радости и чуђаху се рече им: Имате ли овде што за јело? А они Му дадоше комад рибе печене, и меда у саћу. И узевши једе пред њима (Лк.24,36-42). - Очигледнији, експерименталнији доказ је немогућ, доказ да је Господ Исус и по ваокрсењу Свом истински човек и истински Бог. Богочовек Христос је и по васкрсењу Свом остао Богочовек, и то прослављен и непоречно посведочен за Сина Божјег и Сина Човечјег.

Ако то није довољно, нека искуство Апостола Томе буде допуна. Његова вера пролази кроз жеравицу сумње; он врши над њом немилосрдну пробу; најзад га непобитан и најреалнији доказ доводи у усхићење, и он радосно кличе: Господ мој и Бог мој (Јн.20,24-29). - Дирљиво трикратно питање Спаситељево, којим је исправио Петрово трикратно одрицање, дешава се после васкрсења на обали Тиверијадског мора у присуству свих Апостола (Јн.21,122). - Ако број има неку нарочито убедљиву силу, ево и њега: Васкрслог Господа Христа видеше једном више од пет стотина браће (1Кор.15,б).

Васкрсли Господ је нова реалност у сфери људског живота и појмова; отуда толико тешкоћа и препрека за усвајање те небивале реалности. Уопште реалност је неуловима за људску логику. Историја човечанства је препуна догађаја, који нису ушли у њу коритом људске логике, па ипак људи не поричу њихову реалност. Васкрсење Христово је надлогична реалност, али толико очигледна и опипљива, толико проверена и посведочена, да је немогуће не примити је као историјски факт. Од примања тог факта зависи примање Христа као Богочовека. Да није васкрсао, Христос би показао да је човек, само човек, а не и Богочовек. Једино у светлости Васкрсења постаје јасан и објашњив живот Христов на земљи: Његово необично рођење и смрт, Његова чудотворна моћ и безгрешност, Његова љубав и отпуштање грехова. Одузмите Васкрсење Христу, одузели сте Му Божанство, одузели оте Му оно што Га чини Богочовеком, Искупитељем и Спаситељем. Кроз Васкрсење ми смо стварно познали Богочовека у Христу. Ако се и може подцењивати доказна сила неких догађаја у животу Христовом, не може се никако подцењивати доказна сила Васкрсења Христовог, јер је васкрсењем из мртвих силно посведочен за Сина Божјега (Рм. 1,4). Но не само за Сина Божјега, већ и за Сина Човечјега, јер тек у Васкрслом Богочовеку човек добија своје оправдање и смисао, побеђује смрт, постаје вечан (ср. Рм.4,25). Без васкрсења, Христова Голготска смрт би постала и остала, с правом остала доказ апсолутног банкротства Христове Личности, рада и учења. Једино у Његовом васкрсењу Његова смрт добија свој смисао и оправдање. Без Васкрсења - вера хришћанска је немогућа и бесмислена, јер главни ужас, главно зло - смрт није побеђена: "Ако Христос не уста, узалуд вера ваша" (1Кор.15,17). А веровати само у Распетог, а не и Васкрслог Христа, значи - осудити себе на највећу несрећу, и ужас, и страдање, и бесмислено мучење (1Кор.15,19).

Нема ничег новог под сунцем сем Васкрслог Богочовека Христа. "Христос уста из мртвих", и тиме постаде "новина" за све смртне људе (1Кор.15,20), новина за у гресима остарелу душу људску, новина и за у патњама смрвљено тело људско. " Новина Христос", вечна Новина, која никад не стари, која и чини Нови Завет увек новим, која служи као једини залог и једино средство за обновљење човека и свега човечанства, твари и свих бића (ср. шор.15,2024). Новина Христос, која даје вечно нове силе, нове радости, која ствара нове душе, нова срца, нове људе, који се рађају од Оца кроз Сина и живе у Духу Светом.

Све што је Христово, васкрсењем Његовим потврђено је као вечно и богочовечно. Потврђено је и тело и дух, и учење и рад. Васкрсли Господ поседује сву власт, нову власт, јер васкрслим телом Својим Он органски сједињује небо са земљом, горње са доњим, од небеског и земаљског ствара једно недељиво Тело, Богочовечански Организам - Цркву (Еф,4.816; Кол1,15-28).

Црква има нову власт, благодатну и вечну. Шаљући Своје ученике међу људе као овце међу вукове, Господ их при вазнесењу Свом храбри тиме што им објављује да Он има сву власт на небу и на земљи: даде жи се свака власт на небу и на земљи. Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа; ... и ево Ја сам с вама у све дане до свршетка века (Мт.28,1820). Присуство Васкрслог Господа је неопходно за проповед Хришћанства, јер је Он не само пут у срца људска, и истина за срца људска, и живот за бића људска, већ и Реч којом Бог казује Себе људима. Затворени грехом ум људски, Он једини отвара ка вечности Троичног Божанства, и оспособљава га за усвај ање Троичне Истине (ср. Лк. 24,45). Васкрситељском Силом Својом Он умртвљени грехом ум људски васкрсава у живот богочовечанске Истине, једне и једине Иетине, и васкрсли ум јасно сазнаје да је Васкрсли Господ - једини жив, а сви људи су без Њега и ван Њега - мртваци, мртваци, и само мртваци.

Животворни Спаситељ наш поставио је Васкрсење Своје као први и најнеопходнији услов апостолства. Без свесрдне вере у Васкрслог Христа - немогуће је апостолство (Јн.20,24-29; 20,21-23). Факт васкрсења мора се примити као основна догма хришћанске вере и живота. Христовођени - Апостоли су живот свој и проповед своју оснивали на тој догми; визија (=виђење) Васкрслог Господа их је изменила до дна, произвела у њима потпун преврат и преображење. Из те визије они гледају у свет; из те визије они говоре; из те визије они чудотворе.

Помамног Христоборца Савла нису обратили у Хришћанство ни Апостоли, ни њихова чудеса, ни њихово учење, ни духоносна проповед првог анђела Цркве - Светог Архиђакона Стефана, већ - виђење Васкрслог Господа Исуса. Чим је сагледао чудесну Личност Васкрслог Господа - Савле се безрезервно и бесповратно предао Њему. Васкрсли Христос "јави се и мени" - "како говоре неки међу вама да нема васкрсења мртвих?", пита Апостол Павле Коринћане (1 Кор.15,8; 16,12). Његово учење о васкрсењу није ништа друго до превођење у речи његовог личног искуства и искуства осталих Апостола. Ту нема ничег измишљеног, ничег доданог, ничег нереалног; ту је све основано на личном доживљају, на личном опиту. Он не ствара апстрактну теорију о васкрсењу, већ објашњава најреалнији факт, даје философски израз живом искуству свом и апостолском (1Кор.15,49).

Христоликим животом свој им Свети Павле оправдава своју философију Васкрсења, јер се и догмат васкрсења, као и сви остали догмати, може оправдати етички, опитно, искуством. Сва етика Светог Павла је етика Васкрсења. Сву животну силу своју она црпи из факта Васкрсења Христовог. Без тога немогуће је хришћански живети; немогуће је без роптања носити страшни крст живота. Само Васкрслог Христа ради, хришћани кротко подносе муке и невоље сваки час (1 Кор.15,30; 2Кор.6,4-10). "Сваки дан умирем, браћо, ... но каква ми је корист (од тога) - ако мртви не устају? (1Кор.15,31-32). Каква ми је корист од страдања Христа ради, ако то страдање не води у васкрсење и блаженство васкрсења? Ако нема васкрсења, ако мртви не устају, онда је најлогичније и најприродније све моралне принципе заменити једним принципом: "једимо и пијмо, јер ћемо сутра умрети" (1Кор.15,32); carpe diem (=граби дане!). - Без Васкрсења је немогуће оправдати страдање; без оправдања страдања мисаоном човеку је немогуће не бити анархист и богоборац; свака етика, која не признаје васкрсење мртвих, која не признаје бесмртност човечје личности, у основи је анархична и нихилистична. Само имајући непрестано пред очима чудотворни Лик Васкрслог Господа и верујући У своје лично васкрсење, човек може осмислити страдање, може с трпљењем трчати у битку живота која му је одређена (Јевр.12,12).

Ако мртви не устају, онда је човек трули израштај на лешини што се зове земља. Ако нема васкрсења, онда је овај свет проклета лабораторија гноја, а сваки човек - херметички затворена флаша гноја. Само васкрсење даје могућности и силе да се човечја личност може сматрати као блага вест и да се може и треба развијати безгранично и бескрајно. Васкрсење доказује бесмртност душе људске и тела људског и тиме омогућава непрекидно, континуирано, вечно узрастање човечје личности у сфери Троичног Божанства. Спаситељеве речи: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески" (Мт. 5,48) могу се остварити само ако је човек бесмртан, ако васкрсава пуном личношћу својом: и телом и духом. Било би немогуће узрастати растом Божјим (Кол.2,19; Еф.4,13), ако је смрт завршни моменат моралног узрастања. Прави, истински прогрес постаје могућ само кроз васкрсење, јер оно ствара органску везу између овог света и оног, између овог живота и живота вечног.

Зато што Васкрсење Христово није апстрактна теорија, него догађај и чињеница, може се усвојити не апстрактно и теоријски, него личним додиром, личним сусретом са Васкрслим Господом Христом. Најбољи пример тога су Дела Апостолска. Јер све што је Христос чинио, чинио је да би и ми чинили; све што је Он био, био је да би и ми били; све што се с Њим десило, десило се да би се и с нама дешавало; Он је постао Богочовек, да би ми постали богољуди; Он је живео безгрешно и свето, да би и ми живели тако; Он је страдао, мучен био, да би и ми страдали и мучени били; Он је умро, да би и ми умрли Његовом смрћу; али Он је и васкрсао, да би и ми васкрсли с Њим. То лично саоваплоћавање Њему неопходно је за сваког следбеника Његовог. Самоодречним подвигом вере човек преноси себе у Васкрслог Господа Христа, и почиње да живи Њиме, да мисли Њиме, да дела Њиме. Узрастање у том животу врши се кроз многе подвиге постепено и органски: иде се од нижег ка вишем, од првог ка последњем. Кроз живот Христов иде се у смрт Христову. Да би васкрсли, неопходно је да претходно реално усвојимо Христову смрт као своју, Јер кад смо једнаки с Њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсењем" (Рм.6,5); јер када се крштењем погребемо у смрт Његову, са Њим ћемо и васкрснути, и ходити у новом животу Васкрслог Господа (Рм.в,4). Ако умресмо с Христом, верујемо да ћемо и живети с Њим (Рм.6,8), живети с Њим вечно, јер Христос уста из мртвих, и више не умире; смрт више неће овладати Њиме (Рм.6,9; 6,10-11; 6,22-23).

Ко не преживи (=проживи) реалност Распетог Господа, не може преживети ни реалност Васкрслог. У васкрсење се улази кроз распеће. А без васкрсења - нема спасења (Рм.1о,9). Распеће се не може обићи. Да би човек васкрсао васкрсењем Христовим, треба најпре да умре смрћу Његовом. Истинита је реч: ако с Њим умресмо, то ћемо с Њим и оживети (2Тим.2,11). - Да је то неопходно и најнеопходније, да то садржи тајну хришћанског живота, сведочи нам човек (Ап. Павле) који је за живота био узнесен до трећега неба, у рај, и чуо неисказане тајне (2 Кор.12,2-4). Ако никоме другоме, њему можемо веровати, јер све што говори - говори из личног искуства, из личног опита; - свака његова реч је доживљена, извајана из искуства. Он је веру своју - животош својим оправдао, животом својим доказао; у њој је све опитно, све реално, ничег фантастичног, ничег измишљеног. Пун животворног и спасоносног искуства, он се смело исповеда: "Све држим за штету,... све држим да су трице, само да Христа добијем, и да се у Њему нађем...; да дознам Њега и силу васкрсења Његова и заједницу Његових мука, да будем налик на смрт Његову, да бих како достигао у васкрсење мртвих" (Флб.3, 8-11). - Сва етика његова креће се у тој сфери, у границама тих жеља.

Кроз грехопад смо сви умрли, кроз Васкрсење сви оживљујемо. Како у Адаму сви умиру, тако у Христу сви оживљују (1Кор.15,22). Адам је увео род људски у одвратни и људождерски тунел смрти, Христос нас је извео из њега на пут бесмртности. Још за време земаљског живота у смртним телима верних Својих Васкрсли Господ слаже залоге бесмртности, и оживљава их на живот вечни Духом Светим (Рм.8,11). Нико не обраћа на тело људско, на светост и бесмртност његову, такву пажњу као Господ Христос. Он је учинио све да му осигура бесмртност и вечност. Ко тело своје поведе путем Христовим, нема сумње да ће га увести у живот вечни. Прави хришћани то увек чине, и заједно са Апостолом Павлом изјављују: ми једнако носимо на телу смрт Господа Исуса да се и живот Исусов на телу нашем покаже. Јер ми живи једнако се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави на смртноме телу нашем (2Кор.4,10-11). Васкрсли Господ даје снаге хришћанима да трпељиво поднесе распадање свога спољашњег човека, док се унутрашњи обнавља сваки дан: и док то бива, они гледају на вечност као на своју праву отаџбину (2Кор.4,16-18). Васкрсли Господ као жива, вечно жива стваралачка етичка сила, овековечава живот човечије личности, и преноси са земље на небо не само животни центар душе, већ и тела човечијег (Флб.3,20).

Новозаветно учење о васкрсењу разликује се битно од свих осталих учења о васкрсењу. Разликује се тиме што се оснива и изводи из Васкрсле Личности Богочовека Христа. У Хришћанству васкрсење није теорема, није принцип, није нека надлична или безлична схема, већ пуна, Богочовечанска Личност: Ја сам васкрсење и живот: који верује Мене ако и ужре живеће. И ни један који живи и верује Мене неће умрети вавек (Јн.11,25-26). Остале религије, и неке философије, дају дискурсивно, априористично, безлично решење, или боље рећи - објашњење тога проблема. Хришћанство има Васкрслу Личност (=Христа), и њоме доказује васкрсење мртвих. У томе је његова новина, вечна новина и чар. Оно нема потребе да измишља логичке доказе; оно показује Личност, показује вечно живог Богочовека Христа: дођи и види (Јн. 1,46).

Животни смисао сваког хришћанина јесте да личност своју учини саставним, органским делом у Телу Васкрслог Христа (=Цркви). Учини ли то, њему није потребно доказивати васкрсење из мртвих, јер већ има осећање у себи да је бесмртан и вечан. " Први је човек од земље, земљан; други је човек Господ с неба. Какав је земљани такви су и земљани; и какав је Небески такви су и небески. И како носимо обличје земљанога тако ћемо носити и обличје Небескога" (1 Кор. 47-49; ср. Рм.8,29; 2Кор.4,4; 3,18). Ако је Христос васкрсао, онда је непотребно питати, да ли ће васкрснути они који су се у Христа обукли и постали Његови сутелесници. Свако пролазно људско биће добија свој непролазни смисао и значај у васкрсењу; смртно биће добија свој смисао када се обуче у бесмртност, распадљиво - када се обуче у нераспадљивост; а сви људи, све што живи, што је живело и што ће живети - добија свој завршни, свој вечни смисао у Васкрслом Христу, једином Победиоцу смрти, и греха, и пакла и ђавола (1Кор.15,53-56). Хришћани не собом већ Христом побеђују грех и смрт; васкрсавају из гроба саможивог егоизма; Он је њихово васкрсење и живот (1Кор.15,57; Рм.8,37); они имају у Њему све: Алфу и Омегу (Откр.1,8); Он је Глава телу Цркве, Прворођени, Васкрсли из мртвих, да буде Он у свему први (Кол.1,18).

За поседнуте смрћу људе, људе неуке и учене, богате и убоге, васкрсење је нешто ново. Све је остарело грехом и смрћу; васкрсење је победа над том остарелошћу; васкрсење је пролеће за душу и тело, новина коју остарели ум људски тешко прима. Када Апостол Павле на Ареопагу у Атини философима проповеда Васкрсење Христово из мртвих, онда једни од њих говоре да је то "нова наука", а други му се ругају (ДАп.17,1920; 17,32). Но то је нова наука и нови живот, нова нада и нова радост. Христос је васкрсао, значи: васкрсење постаје неопходна догма за сваког хришћанина (шор.15,2123). У томе је једина нада, која може спасти човека од последњег, самоубиственог очајања: "Нећу вам затајити, браћо, за оне који су умрли, да не жалите као и остали који немају наде. Јер ако верујемо да Исус умре и васкрсе, тако ће Бог и оне који су умрли у Исусу довесши с Њим... Мрти у Христу васкрснуће,... и шако ћемо свагда с Господом бити" (1Сол.4,1317). "Ево вам казујем тајну... сви ћемо се претворити, у један пут, у трен ока у последњој труби, јер ће затрубити, и мртви ће устати нераспадљиви" (1Кор.15,51-52). О овоме говори и Еванђеље при опелу (Јн. зач. 16, гл. 5,24-30): " Заиста, заиста вам кажем: иде час, и већ је настао,кад аће мртви чути глас Сина Божјега, и чувши оживети... Не чудите се овоме, јер иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјега, и изићи ће који су чинили добро у васкрсење живота, а који су чинили зло у васкрсење суда". - Васкрсење из мртвих је воља Оца Небеског, отуда и смисао сваке људске личности. Без васкрсења све губи свој смисао; у васкрсењу га једино добија, јер не пропада, већ васкрсава у живот вечни (Јн.6,39-40; Лк.14,14). Ко постане син Божји, неминовно постаје и син васкрсења (Лк.20,36).

Шта? зар ви мислите да се не може веровати да Бог мртве подиже? - пита Апостол Павле. И одмах одговара да је и он сам тако мислио; и не само мислио, већ и помамно се борио против измишљене бајке о васкрсењу Исуса Назарећанина; борио се све дотле, док није видео самог Васкрслог Исуса, и по виђењу - од најстраснијег Христоборца постао најодушевљенији проповедник Васкрслог Христа (ср. ДАп.26,8-16).

Христос је васкрсао, али Он је био Богочовек; а како је могуће да обични људи васкрсну? - Питајте Јевреје који су присуствовали Лазаревом васкрсењу (Јн.11, 32-46; 12,17-19). Христос је васкрсао пријатеља Свог Лазара; то је историјски факт; но како се то десило, како је тај процес својом унутрашњом страном текао, то је непојамно за грехоимани разум људски (Јн.11,11-14). Васкрсли Лазар је жива проповед о свеопштем васкрсењу. Гледајући њега васкрслог, многи су Јевреји поверовали у Исуса њега ради, а главари свештенички договорили су се да и њега убиј у и тиме уклоне тако речиту проповед о Исусу - Васкрситељу мртвих (Јн.12,10-11). - Да мртви васкрсавају, сведочи Јаир, чију јединицу васкрсава Исус (Мк.5,22-43; Мт.9,18-25; Лк.8,41-56), Сведочи и Наинска удовица, чијег јединца васкрсава жалостиви Господ (Лк.7,11-15).

За Христа васкрсење је природна неопходност, а смрт је спавање, сан (Јн.11,11-13; Мк. 5,39). Победитељ смрти васкрсава из мртвих оне које хоће. О томе имамо историјска факта, но сам процес васкрсења - непојаман је за људе, и многима служи као повод за одрицање и самог васкрсења.

"Како ће устати мртви? у каквом ће телу доћи?" - то су стара коринтска питања, стара и увек нова (1Кор.15,35). Но Апостол Павле је на њих богомудро одговорио: "Безумниче! ти што сејеш неће оживети ако не умре. И што сејеш не сејеш тело које ће бити, него голо зрно... А Бог му даје тело како хоће, и сваком семену своје тело... Тако и васкрсење мртвих: сеје се за распадљивосш, а устаје за нераспадљивост;... сеје се тело телесно, а устаје тело духовно (1Кор.15, 36-44). То значи: суштину зрна, њено тајанствено узрастање води Бог (ср. 1 Кор. 3,5-9); тело телесно тајанственим начином постаје духовно: суштину тела и духа, суштину личности човечје зна само Бог, отуда и васкрсење личности бива Богом: од телесног тела Бог узима при васкрсењу оно што сачињава суштаствени део човечје личности; у својој последњој суштини и материја је духовна, и тело је - духовно тело.

Очигледно је да је Васкрсење Христово најнеопходнија нужност у новозаветној економији (=домостроју) спасења. Алфа и Омега васкрсења је Васкрсла Личност Богочовека Христа. Њоме је предестиниран сам факт и сам процес свеопштег васкрсења. Христов мучни подвиг спасења света крунисан је Васкрсењем Његовим из мртвих. Зато Васкрсење Његово безнадежно срце човеково испуњује живом надом, небивалом надом и радошћу (1 Петр. 1,3). Без Христовог Васкрсења: живот би био бесмислен, страдања би била неоправдива, патње би биле неискупљиве. Ако Христос не уста - узалуд вера наша (1 Кор.15,14), узалуд наука, узалуд философија, узалуд страдања, узалуд - сав живот.

(1925)

Напомене: Рукопис умножаван (шапирографом) од ученика Карловачке богословије; текст објављен у "Хришћански Живот", 1925, бр.4. - Прим.прир.

Ulаzаk Gospodа Isusа Hristа u Jerusаlim – Cveti

Sutrаdаn mnogi nаrod koji bješe došаo nа Prаznik, čuvši dа Isus dolаzi u Jerusаlim, uzeše grаne od pаlmi i iziđoše Mu u sretаnje i klicаhu: Osаnа! Blаgosloven koji dolаzi u Ime Gospodnje, cаr Izrаiljev! A Isus nаšаvši mаgаre usjede nа njegа, kаo što je pisаno: Ne boj se, kćeri Sionovа, evo cаr tvoj dolаzi sjedeći nа mаgаretu.

Ali ovo ne rаzumješe isprvа učenici NJegovi; nego kаdа se proslаvi Isus, ondа se sjetiše dа ovo bješe zа NJegа pisаno, i dа Mu ovo učiniše. A svjedočаe nаrod koji jbeše s NJim kаdа Lаzаrа pozvа iz grobа i podiže gа iz mrtvih. Zbog togа mu i iziđe nаrod u sretаnje, jer ču dа je On učinio ovo znаmenje. A fаriseji rekoše među sobom: Vidite kаko ništа ne pomаže. Eto, svijet ode zа NJim. (Jn. 12,12-19)

Ispunjuju se proroštvа o krotkom Cаru, o Cаru mirа i smernosti: Isus, Gospod vаsione, jаše nа mаgаretu ondа kаdа svet proslаvljа NJegа kаo Cаrа i svetovnog čudotvorcа: „osаnа! blаgosloden … cаr Izrаiljev!“ i ovim hoće dа nаm pokаže dа cаrstvo NJegovo „nije od ovogа svetа“; dа njegovа delаtnost nemа ničeg političkog (sr. Jn. 11,48): dа je cаrstvo njegovo: Istinа, Besmrtnost, Život večni. Ali ovo niko ne rаzumevаše, pа ni učenici NJegovi, dok Isus ne vаskrse iz mrtvih. Sаmo, nаrod je osećаo u Lаzаrevom vаskrsenju grаcioznost čudа: „zаto gа i srete nаrod, jer čuše dа On učini ovo čudo“.

Svedoče očevici: „nаrod svedočаše koji beše pre s NJim kаd Lаzаrа izаzvа iz grobа i podiže gа iz mrtvih“. A sаm Lаzаr? kаo živi spomenik besmrtnosti i vаskrsenjа tu je, među njimа. Ubedljivijeg svedočаnstvа i svestrаnijeg ne može ni biti. LJudskа prirodа, ljudskа skeptičnа logikа morа položiti oružje? Dа, onа gа i polаže. Ali gа ne polаže ljudskа zlobа, ljudskа pаkost, ljudskа zаvist.

Evo dokаzа: „а fаriseji govorаhu među sobom: vidite dа ništа ne pomаže? gle, svet ide zа njim„, „svet, sаv svet, ne sаmo nаrod, ili ljudi. Ali ipаk, zаto oni ostаju pri odluci: dа ubiju Isusа. To je još jedаn dokаz kolikа je silа bogobornog zlа u čoveku. Zаistа je dušа ljudskа u bunilu i ludilu od grehа. Neisceljivo bolesnа: nikаkvi ljudski lekovi tu ne pomаžu; sаmo jedаn lek: Bogočovek i njegov nаdumni podvig spаsenjа ljudi od grehа, smrti i đаvolа. Zаto se Bog Logos i ovаplotio, jer je sаmo Bog mogаo spаsti čovekа, i niko drugi, niko ni od аnđelа ni od ljudi.

Arhimаndrit Justin (Popović)

Mnogo je nаrodа izаšlo nа doček Gospodu koji je svečаno, kаo cаr, ulаzio u Jerusаlim. Ko tаdа nije klicаo: Osаnа Sinu Dаvidovom! No, prošlo je sаmo četiri dаnа i tаj isti nаrod je tim istim jezicimа vikаo: “Rаspni gа, rаspni!” Kаkаv čudаn obrt! No, zаšto se čuditi? Zаr ne činimo i mi isto kаdа, po primаnju svetih Tаjni Telа i Krvi Gospodnje, odmаh po izlаsku iz crkve sve zаborаvljаmo – i svoju pobožnost i Božiju milost premа nаmа, predаjući se, kаo i rаnije, delimа sаmougаđаnjа, nаjpre mаlim pа zаtim i velikim. Može biti dа još ne prođe ni četiri dаnа, а mi sаmi u sebi rаspinjemo Gospodа, premdа i ne vičemo drugimа: “Rаspni gа!” I sve to Gospod vidi i trpi! Slаvа dugotrpeljivosti Tvojoj, Gospode!