"БЛАЖЕНИ СИРОМАШНИ ДУХОМ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО..."

СВЕТИ ЈУСТИН (НОВИ) ЋЕЛИЈСКИ
ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА

"БЛАЖЕНИ СИРОМАШНИ ДУХОМ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО..."

Своју Беседу на Гори, у којој излаже вечне, и стога увек нове, божанске истине, Спаситељ држи на гори. Погледај, вели Свети Златоуст,како је Христос био далеко од славољубља и гордости. Он није водио за собом народ, него када је требало да исцељује, Он је сам ишао свуда, посећујући градове и села. А када се скупило много народа, Он седе на једном месту и то не у граду, не ни на сред трга, него на гори, - учећи нас тиме да ништа не чинимо из славољубља, да се удаљујемо од вреве, нарочито када треба философирати и размишљати о важним питањима. Када је сео, приступили су Му ученици. Видиш ли како они напредују у врлини, и како су брзо постали бољи? Народ је мотрио на чуда, а ученици су желели да већ чују нешто узвишено и велико. То је п побудило Христа да почне проповед. Он је не само исцељивао тела, него је и душе лечио: час је чинио једно, час друго. Том бригом, како о души тако и о телу, Он затвара бестидна уста јеретика, показујући тиме да је Он виновник свеколиког живота. Тако је поступио и сада. Еванђелист каже: Отворивиш уста своја, учаше их. Зашто је ово додано:отворивши уста своја? Да бисмо дознали да је Он учио чак и онда, када је ћутао, не само када је говорио; учио, час отварајући уста, час проповедајући делима својим.[1]

Народ приступа Исусу, вели Блажени Теофилакт, да би видео чудеса, а ученици - ради науке. После чудесних исцељења тела Он лечи и душе, да бисмо сазнали да је Он - Творац и душа и тела. Речено је: огпворивши уста своја. Да ли је то излишно? Није, јер је Он учио и не отварајући уста. На који начин? Својим животом и чудесима. А сада их је учио, отворивши уста.[2] Речено је, вели Блажени Августин, да је Он отворио своја уста, док је у Старом Завету обичавао да отвара уста пророка.[3]

Прва Спаситељева мисао у Беседи на Гори, и у овој прва Божанска врлина, и у првој врлини - прво блаженство јесте: Блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско. - Посреди су три стварности: блаженство, сиромаштво духом и царство небеско, али су толико испреплетане међу собом, толико зависне једна од друге, да сачињавају једну недељиву, органску стварност, једну недељиву еванђелску истину. Ту је главно ово: прво блаженство и само царство небеско припада сиромашнима духом.

Ко је сиромашан духом? Сиромашан је духом човек који свим бићем осећа да је његов људски дух крајње сиромашан, крајње недовољан, крајње убог, да би могао живети сам од себе, већ му је увек потребан Онај који је јединн богат духом: Бог. Сиромашан је духом човек који осећа да ниједна његова мисао, ниједно његово осећање, ниједно његово дело, не могу ни живети ни успети, већ морају издахнути и нестати, ако се не хране Богом, не обесмрте Богом. Сиромашан је духом човек који свим бићем својим осећа да је сав људски дух његов крајње сиромашан према свебогатом Духу Божјем, и сва људска мисао његова - крајње сиромашна Према свебогатој мисли Божјој, и сав људски живот његов - крајње сиромашан према свебогатом животу Божјем, те се он непрекндно труди и мучи да свој дух допуни и усаврши Духом Божјим, да своју мисао усаврши и довршн Богом, да свој живот испуни и обесмрти Богом.

То осећање сиромаштва духовног - почетак је хришћанства. Јер оно непрестано подстиче човека да се богати Богом (ср. Лк. 12, 21). А Бог је толико богат свим што је бесмртно и вечно, да је човек, ма колико се богатио Њиме, увек пуки сиромашак према Њему. То чини, те осећање духовног сиромаштва стално прати хрншћанина на васцелом путу његовог еванђелског усавршавања. Све муке и подвиге на том дуго.м иуту он подноси са изузетном радошћу, са изузетним блаженством. Јер се у самом осећању духовног сиромаштва налази бесмртно осећање изузетног блаженства, блаженства за које знају само - сиромашни духом. То и јесте прво духовно чудо које чудесни Господ Христос чини са својим следбеницима: прва врлина, иако тешка и мучна, сва је испуњена блаженством; и уколико је човек више упражњава, утолико се више по целом бићу његовом разлива ово изузетно блаженство. И стога је хришћанин све жеднији тог милог, тог блаженог осећања. И нигде краја његовом блаженству, јер нигде краја његовој смерности, Да, смерности! Јер друго име за сиромаштво духом јесте: смерност.

Смерност је почетна врлина, и почетак свих врлина; као што је гордост почетни грех, и почетак свих грехова. Треба још додати: смерност је и душа свих еванђелских врлина. Јер без ње - свака еванђелска врлина постаје порок. Стога је смерност - темељ хришћанства, на коме хришћанин зида помоћу осталих светих врлина своју "вечну кућу" (2 Кор. 5, 1). У сфери мишљења, смерност се пројављује као смиреноумље[4]; насупрот гордости, која се у сфери мишљења пројављује као гордоумље. Смиреноумље значи: смирено умовати, смирено мислити, држати ум свој у границама вере и светости (ср. Рм. 12, 3). Смиреноумље захтева од човека дуго и истрајно благодатно вежбање у владању над својих мислима, осећањима, расположењима. Ту човек сваку своју мисао, и осећање, и расположење ограђује огњеним појасом смерности, вере и молитве, да не скрену и залутају у примамљиве прашуме греховних сласти и саблажњиве поноре лукавих страсти.

Блаженство прве богочовечанске врлине, смерности, зависи, као и сва остала блаженства, од Једино Блаженог: Бога и Господа. Смерност духовно везује човека са Богом, који и разлива по души његовој блаженство кроз смерност и ради смерности. На тај начин човек доживљује као прву еванђелску стварност ову истину: прво човеково блаженство зависи од Бога, са којим га, као са извором свих блаженстава, духовно сједињује прва еванђелска врлина, смерност. Уз ову прву иде друга еванђелска стварност: смерност је прво осећање које човека везује са небом; оно толико онебеси човека да и само царство небеско учини његовим. То до неслућених размера појачава блаженство сиромашних духом. Они заиста живе на земљи као на небу: јер је њихово царство небеско. Они још за живота на земљи имају царство небеско и његова блаженства, јер је Господ рекао: њихово је царство небеско, а не: њихово ће бити царство небеско. То значи: смерношћу човек постаје грађанин неба, сажитељ Анђела. Њоме он преноси темељ свога бића са земље на небо, где ни мољац греха не квари, нити лупежи - страсти - поткопавају и краду дуцшна вечна богатства. Смерност води у царство небеско, у царство свих божанских врлина, којима бесмртно живе света небеска бића: Арханђели и Анђели. За њих су божанске врлине - једини закони живота, једина правила живота. Стога је Свети Ипарије у праву када каже да нам је Господ у својој Беседи на Гори "прописао правила небеског живота" - coelestis vitae praecepta constituit.[5] Jep je позив Христових следбеника да буду анђели на земљи. To су у пуној мери постигли многобројни Светитељи, које Црква назива и земаљским анђелима и небеским људима. А они су то постигли, на првом месту, тиме што су прву блажену еванђелску врлину, смерност, претворили у своје стално и неизменљиво расположење.

Иако напоран подвиг, човек доживљује смерност као прву небеску радост, као прво блаженство, у коме и јесте царство небеско. Јер смерност на невидљив, али сигуран, начин сједињује душу смернога са Господом Христом који је срцем смеран (Мт. 11,29). Очигледна је еванђелска истина и стварност: смерност је сила, чудотворна и блажена сила, која се излива из Господа Христа и улица у христоносце. Ако божанска, апсолутна смерност, има тело и лице, онда је Богочовек Христос и њено тело и њено лице (ср. Флб. 2, 39). У Њему она је доживела и своју свевредност и своју вечност. Као таква, она изгони из човека главну стваралачку силу греха: гордост.

Смерност је Бога учинила човеком (ср. Флб. 2, 39), да би човека учинила богом по благодати. А где је Бог, ту је и небо, и царство небеско; ту и рај. Јер гордост је збацила с неба првоанђела Луцифера, и његов рај претворила у пакао. То што је гордост урадила с првоанђелом на небу, ради и са људима на земљи. Чим уђе у човекову душу, и зацари се у њој, претвара рај њен у пакао. Уствари, пакао и није друго до апсолутно царство гордости. Гордости - која неће Бога, мрзи Бога, одриче Бога. Гордости - којој не треба Бог. Ако би хтело да се говори о проклетствима људским, онда би прво било ово: Проклети горди духом, јер је њихово царство зла - пакао.

Искуство сведочи: смерност је прво блаженство за човеково биће, а гордост - прва мука. Другим речима: смерност је рај, гордост је пакао. Пример? Светитељи смерношћу доживљавају рај joui овде на земљи; а гордељивци гордошћу доживљују пакао још овде на земљи. Ако хоћете: анђео и јесте оваплоћеље смерности, бесмртне смерности пред Богом, а ђаво - оваплоћење гордости, бесмртне гордости пред Богом. Зато је христолика смерност сила са којом се нерадо бори ђаво. И ако се бори, не може је никада победити. Напротив, то је сила којом човек, као најсигурнијим оружјем, побеђује ђавола. У једном сусрету, то је сам ђаво признао великом подвижнику, Светом Макарију Египатском. Ти постиш, говорио је он Светом Макарију, а ја никад не једем; ти бдиш, а ја никад не спавам. Али има нешто чиме ме побеђујеш. А шта је то? упита Свети Макарије. Твоја смерност, - утучено одговори ђаво, и ишчезе.

Прво еванђелско блаженство сачињава и прву еванђелску заповест. Заповест као блаженство, - то је нешто ново, зар не? Да, сасвим ново. Бити блажен у самом подвигу, у самом доживљају, у самом делању, иако тешком и врло тешком, иако мучном и врло мучном, - то је новина Богочовекових спасоносннх врлина. Смерност, прва еванђелска врлииа, јесте и подвиг и доживљај и делање. Пошто је увек потребна хришћанину, он је мора стално доживљавати као свој непрекидни подвиг и непрестано духовно делање. Значи: ова врлина има почетак а нема завршетак. И стварно, човек њоме доживљује своју прву бесмртност, своју прву вечност, јер ствара у себи осећање, расположење, које нма трајати бесмртно, вечно. У исто време, човек тиме проширује себе на сав свет, на сва небеса, на само царство небеско; постаје бескрајан, бесконачан. То је прва његова бескрајност, прва његова бесконачност. И то не - црна бескрајност, мрачна бесконачност, већ светла, мила, божанска, христовска.

Прва реч у Беседи на Гори је: блажени. А дотле: Све дотле људи нису знали за право блаженство. Били су проклети. Јер су свуда око њих, изнад њих, испред њих, испод њих били безбројни греси, безбројне смрти. А међу њима, а заробљени од њих, могу ли људи бити блажени? Сигурно не, све док робују њима. Али, да би се људи осетили блажени у овом свету, потребно је да најпре своје осећање присаједине Христовом осећању света. То је једини начин да проклетници греха и смрти доживе као блаженство и овај живот и овај свет. Даје им се бескрајно много, а тражи се од њих бескрајно мало. Шта? - Да смире душу и срце пред Христом Богом најпре, а затим - пред свима људима и пред свима тварима. Другог излаза нема из пакла свеопште људске проклетости и уклетости. Не треба се варати: ништа се Божје, ништа рајско, ништа небеско, ништа блажено не може у овом свету ни доживети, ни стећи, ни имати без - смерности. Зато је сушта божанска истина све што је речено у првом блаженству: Блажени сиромашпи духом, јер је њихово царство небеско.

Тумачећи прво блаженство, богомудри благовесмик Свети Златоуст пита: Шта значи: сиромашпи духом? и одговара: То значи - смерни и скрушени срцем. "Духом" је Спаситељ назвао душу и расположење човеково. А зашто Он није рекао: смиренп, него: сиромашни? Зато што је ова друга реч изразитија од прве. Сиромашнима Он називаовде оне који се боје и дршћу од заповести Божјих. Њих и кроз пророка Исаију Бог назива својим угодницима, говорећи: На кога ћу погледати? На сиромашнога и на скрушенога духом и на онога који дршће од речи Мојих (Ис. 66, 2). Смерност има много ступњева: неко је умерено смеран, а неко - врло много. Ову другу врсту смерности хвали и блажени пророк, када, описујући нам не просто смерно срце већ веома скрушено срце, каже: "Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смерно Бог неће одбацити" (Пс. 50, 19). Такву смерност назива блаженом овде и Христос. Све највеће невоље, које притискују сву васељену, дошле су од гордости. Тако и ђаво, који раније није био такав, постао је ђаво од гордости. Тако и први човек, саблажњен од ђавола пагубном надом, пао је и постао смртан; он се надао да постане Бог, а изгубио је и оно што је имао. Тако и сваки после Адама, маштајући о својој једнакости са Богом, падао је у безбожност. Пошто је, дакле, гордост врхунац зала, корен и извор сваке безбожности, то Спаситељ и спрема лек који одговара болести, поставља овај први закон као чврст и безопасан темељ. На том темељу се може без опасности зидати и све остало. Не буде ли пак тог темеља, онда, макар се човек до небеса подизао животом, све ће се то лако срушити и имати рђав завршетак. Нека се човек одликује постом, молитвом, милостињом, целомудријем или неком другом врлином, све се то без смерности руши и пропада. Тако се десило с фарисејем. Пошто се био попео на сам врх врлина, он се сурвао с њега и изгубио све, јер није имао смерност, - мајку свих врлина. Као што је гордост - извор сваке безбожности, тако је смерност - почетак сваке побожности. Стога Христос, желећи да са кореном ишчупа гордост из душе слушалаца, и почиње од смерности.[6]

Поводом првог блаженства Свети Григорије Ниски каже: Ко је добровољно осиромашио себе од свега порочнога, и не склања у своје скривнице ниједну ђаволску драгоценост, него пламти духом, тај се, по речима Господа Христа, налази у блаженом сиромаштву, чији је плод - царство небеско. Господ каже: блажени сиромашни духом. Говорили смо, и сада опет понављамо: крај добродетељног живота је уподобљење Богу. Али Бестрасни и Чисти је потпуно неподражљив за људе, јер никако није могуће да се страстан живот уподоби природи која у себи не допушта страсти. Ако је једино Бог блажен, као што каже апостол (1 Тм. 6, 15), а за људе је учествовање у блаженству могуће кроз уподобљавање Богу, - то пак подражавање је веома тешко -, онда из тога следи, да је људском животу блаженство недоступно. Али, и у Божанству има нешто што се, као могућно, предлаже за подражавање онима који желе. Шта је то? - Сиромаштво духа; тако Св. Писмо назива добровољно смиреноумље. Као пример тога апостол показује сиромаштво Божије, сиромаштво Христово, говорећи: Он, богат будући, нас ради осиромаши, да се ми Његовим сиромаштвом обогатимо (2 Кор. 8, 9). Пошто, дакле, све остало што се односи на Божанску природу, премаша меру људске природе, а смерност је нешто сродно нама који по земљи ходимо, од земље смо начињени, и у земљу се враћамо, - то се и сам човек, који се уподоби Богу у ономе што је за њега природно и могуће, облачи у то блажено обличје. И нека нико не сматра да се напредовање у смиреноумљу постиже лако и без напора. Напротив, то је теже од сваког другог добродетељног потхвата. Откуда то? Отуда што је непријатељ нашег живота, када је човек, примивши у себе добро семе, заспао, - посејао у нама главно од супротног семења: кукољ гордости. Јер оно чиме је себе сама збацио на земљу, тим самим је и бедни род људски одвукао у општи пад; и за природу нашу не постоји такво друго зло као што је ова болест, изазвана гордошћу. Пошто је страст охолости прирођена скоро свакоме ко припада роду људском, то Господ од тога и почиње блаженства: као неко првобитно зло Он чупа гордост из наше навике тиме што саветује да се уподобљавамо добровољно Осиротеломе, који је истински блажен, да бисмо, у чему можемо и колико снаге имамо, уподобивши се Њему добровољним сиромаштвом, учествовали и у блаженству. Речено је: "Ово да се мисли међу вама што је у Христу Исусу, који, ако је и био у обличју Божјем, није се отимао да се испореди с Богом, него је понизио сам себе узевши обличје слуге" (Флб. 2, 57). - Зар има веће осиромашење од овога: Бог узима обличје слуге? Зар има веће смирење од овога: Цар свих бића ступа у заједницу са нашом убогом природом? Цар над царевима и Господар над господарима добровољно се облачи у обличје слуге; Господ твари борави у пећини; Сведржитељ не налази места у гостионици него Га мећу у јасла неразумних животиња; Чисти и Свецели узима на себе прљавштину природе људске, поневши на себи и све сиромаштво наше, претрпљује чак н смрт. Видите ли меру добровољног сиромаштва? Живот доживљује смрт; Судију воде на суд; Господ живота свега постојећег подвргава се осуди судије; Цар свеколике надкосмичке силе не отклања од себе руке извршилаца казне. У томе, вели апостол, треба да видимо меру смиреноумља.[7]

Постоји и друга врста сиромаштва, мисли овај свети мислилац, која такође служи за стицање небеског богатства. Господ каже: "Продај све што имаш и подај сиромасима; па хајде за мном, и имаћеш благо на небу" (Мт. 19. 21). И овакво сиромаштво није далеко од сиромаштва у првом блаженству. "Ето ми смо оставили све што смо имали, вели ученик Господу, и за Тобом идемо; шта ће дакле бити нама" (Мт. 19, 27). А какав је одговор на ово? - Блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско. Сиромашан је духом ко је телесно богатство заменио душевним богатством, ко је земаљско богатство стресао са себе као неки терет, да би, поставши узвишен и ваздушаст, узлетео горе, к Богу. Како се то постиже, показује псалмопевац: "Просу, даде убогима; правда његова траје вавек века" (Пс. 111, 9). Ко је ступио у заједницу са сиромашнима, изабрао је себи оно што и Онај који нас ради осиромаши. Господ је осиромашно, да се и ми не бисмо бојали сиромаштва. Али Онај који је нас ради оспромашпо, царује над целокупном твари. Стога, осиромашиш ли са Осиромашеним, онда ћеш и ти царовати са Царујућим. Јер блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско.[8]

Господ није рекао, вели Зигабен, блаженн сиромашии имањем, већ: блажени сиромашни духом, то јест они што су смирени слободном вољом и душом.

Овде је сиромашним назван смеран; сиромашан = πτωχος; долази од κατεπτηχεναι, што значи: бојати се. Јер смиреноуман - ο ταπεινοφρων - се увек боји Бога, као онај који Му никад није угодио. Гле, какав је темељ поставио учењу! Јер пошто је високоумље - η υψηλοφροςυνη - и ђавола сурвало, и првозданог (Адама), који је хтео да постане Бог једењем забрањеног плода, истерало из раја, те постало корен и извор свих зала, Господ као лек против њега прописује смиреноумље и поставља га као корен и темељ врлина.[9] У смерности духа Господ је поставио темељ савршеног блаженства.[10]

"БЛАЖЕНИ КОЈИ ПЛАЧУ, ЈЕР ЋЕ СЕ УТЕШИТИ..."

СВЕТИ ЈУСТИН (НОВИ) ЋЕЛИЈСКИ
ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА

"БЛАЖЕНИ КОЈИ ПЛАЧУ, ЈЕР ЋЕ СЕ УТЕШИТИ..."

Блажени који плачу, јер ће се утешити. То је друга небеска истина, и у њој друго небеско блаженство, које Христови људи доживљују на земљи. Плач - блаженство! То је парадокс, зар не? Да, парадокс. Али парадокс који људи доживљују, те се његова стварност не може порицати. Тај парадокс сачињава друго духовно чудо које Господ Христос чини у души својих следбеника. А оно, гледано изнутра, и логично је и природно једном неодољивом логичношћу и једном неодбацивом природношћу.

Блажени су који плачу, али - не сви. Јер постоје разне врсте плача, но све се оне могу свести на две врсте: једно је плач еванђелски, спасоносни, а друго - плач узалудни, убитачни. Сваки плач који је изазван нечим еванђелским, и води Богу и Божјем, спасоносан је, еванђелски је, блажен је; а сваки плач, који је изазван нечим нееванђелским, и води

Богу и Божјем, спасоносан је, еванђелски је, блажен је; а сваки плач, који је изазван нечим нееванђелским, и удаљује од Бога и Божјег, узалудан је, убитачан је, горак је. Блажен је сваки онај плач који ма на који начин доводи човека у духовну везу са Једино Блаженим: Господом Христом; а горак је сваки онај плач који ма на који начин удаљује човека од Једино Блаженог, јер представља читаво проклетство за људску природу. "Плаче немоћна злоба, вели велики богоугодник нашега века, Свети Јован Кронштатски; плаче унижена гордост; плаче незадовољена сујета; плаче увређено самољубље, и - мало ли бива сујетних суза? Али, то су сузе грешне, сузе бескорисне, сузе крајње убитачне за оне што их проливају, јер проузрокују смрт душе".[1]

Блажени су који плачу због грехова својих, јер покајничко расположење води и одводи Ономе који једини има власти и моћи и љубави опраштати грехе. Блажена је она "жалост по Богу" која доноси покајање, и у покајању спасење; "а жалост овога света смрт доноси" (2 Кор. 7, 9). Разлије ли се смерност по души, човек сав духовно прогледа, и све своје грехе угледа. Тада цело његово биће узаври тугом и жалошћу, и он у богочежњивом узбуђењу лије сузе над собом пред Утешитељем благим. А Он, Свемилостиви и Свенежни, благо разлива божанску утеху по расплаканој души покајниковој, а са њом и кроз њу и - бескрајно блаженство.

Блажени су који плачу и за своје и за туђе грехе. А који не плачу ни за своје ни за туђе грехе, зар су људи? На њих се и односе оне горке речи из уста Свеблагог: "Тешко вама који се смејете!" (Лк. 6, 25).

Јер ce на гробљу смејете. А земља је огромно гробље. На њој је не само гроб до гроба, него и гроб на гро6у, и ко зна докле тако у дубину, у њену црну дубину! Зар има места смеху, када сваког тренутка умире стотине и стотине људских бића на овој планети? Та човек, сваки човек има безброј разлога не само да плаче него да из гласа кука над родом људским и над собом као човеком због страшних и неизбројивих грехова људских који пустоше наш земаљски свет. Помислите, колнко се злочина дешава у свету сваког часа! А колико ли тек увреда, колико бесрамности, колико прљавштина, колико зависти, колико пакостн, колико саблазни, колико рђавих мисли, колико ружних осећања, колико гадних речи, колико саможивих жеља - поплави наш земаљски свет за један минут, а камоли за један сат, или за један дан, или за једну годину, или - за хиљаде и хиљаде година! Сада има око три милијарде људи на земљи. Ако само по једна рђава мисао изађе из сваког срца људског, то је - три милијарде рђавих мисли за један дан! А колико би дана требало једном човеку само да их преброји и поређа једну до друге! Када би човек имао хиљаду хиљада очију, и све плакале над гресима људским, ипак би то било бескрајно мало, да човек довољно оплаче себе и своју сабраћу - људе: све људе свих боја, свих раса, свих култура, свих вера. Да, ту је потребан дар суза, онај свети дар суза који Господ дарује својим изабраницима: светитељима и праведницима. А дарује га, да би свети саосетљивци и самилосници плакали за оне многобројне људе који никада над собом не плачу, кајали се за оне који се не кају, молили се за оне који се не моле, волели за оне који не воле.

Блажени су они који плачу за више добра у људима и међ људима, јер га је мало; који плачу за више љубави, јер је и ње мало; који плачу за више правде, јер је и ове мало. Блажени су сви који плачу за више истине, за више молитве, за више поста, за више радости, за више милосрђа у људима и међ људима. Блажени су они који плачу за више светлости, за више бесмртности, за више вечности, за више Анђела, за више Бога и свега Божјег у људима и међ људима. Блажени су, јер док плачу - Утешитељ благи, Дух Свети: Дух Истине, Дух Правде, Дух Љубави, Дух Радости, Дух Бесмртности, Дух Вечности, Дух Светлости невидљиво разлива по разнеженим и расплаканим душама њиховим и Светлост, и Истину, и Правду, и Љубав, и Радост, и Бесмртност, и Вечност.

Блажен је човек који за време молитве Пресветој Богомајци заплаче од радосног умиљења што постоји Она - чудесна Молитвеница за сав род људски и свемилостива Помоћница у свакој беди и невољи. Блажен је човек који заплаче од радосног усхићења што постоји тако диван, тако човекољубив, тако свемилосрдан Спаситељ света као што је Господ Христос. Блажен је човек који заплаче од радости што има око себе толике хиљаде хиљада светих сведока Благовести Христове, те га сви уче, и помажу, и потпомажу у његовом идењу, у његовом бауљању за Господом Христом. Блажен је човек који плаче од радости што постоје многи људи који живе по заповестима еванђелским, и што има много тајних еванђелских дела, еванђелских подвига, еванђелских расположења. Блажен је човек који плаче од молитвене захвалности што је чудесни Богочовек начинио Цркву од Анђела и људи, те их измешао да живе заједно као браћа и сабраћа. Блажен је човек који плаче од умиљења пред смерношћу, пред милосрћем, пред човекољубљем, пред страдањем, пред трпљењем кроткога Господа Исуса. Блажен је човек који у молитви заплаче тронут страдањем неког Мученика или подвигом неког Светитеља. Уопште, блажен је човек, сваки човек, који плаче пред ма чим и за ма чим светим, еванђелским, Божјим.

Све су те сузе, уствари, сузе благословене, сузе блажене, сузе радоснице. Све њих проходи, прожима и покрива она света, она божанска радост, за коју нам христоносни Апостол наређује да је увек имамо: Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се! (Флб. 4, 4). Зашто? Зато што је Господ васкрсао - и смрт уништио, васкрсао - и грех опростио, васкрсао - и ђавола победио, васкрсао - и живот вечни нам даровао; васкрсао - и круну свега нам послао: Духа Светог, Утешитеља благог. А са Њим по душама нашим разлио: вечну Истину, вечну Правду, вечну Љубав, вечно Милосрђе, вечну Утеху. Све нас то теши у нашем плачу, у нашим тугама, у нашим страдањима за Христа. То и претвара наше сузе у сузе радоснице, и наш плач - у блаженство. Зар се не радовати, свагда радовати; и зар не плакати, од радости плакати - што је тако дивно, тако чаробно, тако мило, тако свемилостиво, тако свенежно, тако свемоћно биће, као што је Господ Христос, сишло у наш тужни, у наш грешни, у наш јадни земаљски свет? Па не само сишло, него и остало ту, с нама, међу нама, дајући нам непрестано све своје: све божанско, све бесмртно, све вечно, све блажено. Зар због свега тога не треба бнти увек блажен, у свима сузама, у свима тугама, у свима страдањима за Њега - блажен?

Учење на Гори, вели Свети Златоуст, Господ Христос излаже не у виду поука или наредаба, већ у виду блаженства, чинећи на тај начин своју проповед привлачном за све. Он није рекао: тај и тај је блажен, него - сви који тако поступају блажени су, те био ти роб, бедник, божјак, просјак, необразован, ништа ти то не смета да будеш блажен, ако будеш имао дотичну врлину. Почевши од онога од чега је првенствено и требало почети, Спаситељ прелази на другу заповест, која, како изгледа, налази се у опреци са мишљењем целе васељене. Јер док сви сматрају за блажене оне што се радују, а за несрећне оне што тугују, сиротују и плачу, дотле Он блаженима назива ове друге, говорећи:блажени који плачу, иако их сви сматрају за несрећне. Но, Христос је пре овога и чинио чуда, да би људи, и када Он прописује оваква правила, имали више поверења у Њега. И овде Он подразумева не просто оне што плачу, већ оне што плачу за грехе своје, јер постоји и други плач, уопште недопуштен, - плач за житејске ствари. На то указује и апостол Павле, говорећи: "Жалост овога света смрт доноси, а жалост која је по Богу доноси за спасење покајање, за које се нигда не каје" (2 Кор. 7, 10). Људе са таквом тугом Христос овде и назива блаженима; и то не просто људе који тугују, већ људе који силно тугују. Стога и није рекао: блажени који тугују, него: блажни који плачу. Стварно, и ова нас заповест учи свакој побожности. У самој ствари, када човек, који оплакује смрт деце, жене, или неког сродника, за време те туге не подаје се ни љубави према богатству и телу, ни славољубљу, не љути се на увреде, не кида се од зависти, нити се одаје некој другој страсти, већ бива сав обузет тугом, зар онда неће далеко више показати своју бестрасност према свему томе они који како треба оплакују своје rpeхе? А каква ће им бити награда? Јер ће се угтешити, каже Спаситељ. Реци ми, где ће се утешити? И овде, и тамо. Пошто је ова заповест сувише тешка и мучна, Он и обећава оно што је највише може олакшати. Ако дакле хоћеш да имаш утеху - плачи! И немој сматрати да ове речи имају преносни смисао. Заиста, када Бог теши, макар човека задесиле хиљаду невоља, све ће их он савладати, јер Бог увек награђује труд преизобилно. То је урадио и овде када је рекао да су блажени они који плачу, - не што би плач био вредан тога, већ по своме човекољубљу (то јест, награда је обећана не према важности дела, него према љубави Његовој к људима). Они који плачу оплакују грехе своје, а за њих би, у самој ствари, било довољно да добију опроштај и оправдање. Али, пошто је Господ Христос веома човекољубив, Он и не ограничава награду на опроштај казне и отпуштање грехова, него још чини такве људе блаженима и даје им велику утеху. А Он нам наређује да плачемо не само за своје грехе, него и за грехе других. Тако су поступали светитељи, као: Мојсије, Павле, Давид; сви су они често оплакивали туђе грехе.[2]

На првом месту, вели Свети Григорије Ниски, блаженим се може признати плач за грехе и погрешке. Јер заиста није недостојно блаженства оно стање душе, када она, огрезла у рђавоме, ипак оплакује свој порочни живот.[3] Али она Спаситељева реч о блаженству оних који плачу има дубљи смисао. Јер када би она указивала само на покајање за грехе, онда би било доследније називати блаженима оне који су плакали, а не оне који свагда плачу. Послужимо се поређењем: ми називамо срећнима оне болеснике који су се излечили од своје болести, а не оне који се непрестано лече, јер то показује да они пате од неке неизлечиве болести. Али, постоји и други разлог због кога не треба сматрати да се ова Спаситељева реч односи само на оне што плачу за грехе. Јер има много људи који су провели живот беспрекорно, и, по сведочанству самога Светога Писма, који су се одликовали сваким добрим делом. Зар у Јована Претече има љубави према имању? Зар у пророка Илије има идолослужења? Који је то мали или велики грех из њиховог живота познат историји? Шта онда? Зар ова Спаситељева реч претпоставља да су ван блаженства и они којима није био потребан покајни плач? Зар не би било ружно сматрати такве људе лишенима божанског блаженства зато што нису грешили и плачем грехе лечили? Или, у таком случају, није ли боље грешити него живети безгрешно, када је само покајницима дата у део Утешитељева благодат? Јер је речено: блажени који плачу, јер ће се утешити.[4]

Развијајући своју мисао, Свети Гршорије вели: Мени изгледа: Спаситељева реч назива блаженом не тугу већ свест о добру, због кога човек тугује јер га нема у животу.[5] А то добро, то благо било је дато човеку кроз боголику душу. Ми људи били смо заједничари тог божанског блага. И оно што сада као у загонетки замишљамо о том благу, све је то било у човека: нетрулежност и блаженство, владање собом и самосталност, живот без жалости и бриге, бављење оним што је божанствено. Библија сведочи о томе говорећи да је човек, створен по лику Божјем, живео у рају, и наслађивао се плодовима тамошњег дрвећа; а плодови су тог дрвећа: живот, знање и томе слично. Када смо све то некада имали, како да не закукамо над садашњом својом бедом када је упоредимо са ондашњим блаженством? Оно што је било узвишено - понижено је; створено по лику небеснога - оземљанило се; постављено да царује - постало је роб; створено за бесмртност - отруљено је смрћу; оно што је уживало у рају - преселило се у крај болести и мука; оно што је неговано у бестрашћу - заменило је то животом страсним и краткотрајним; оно што је било самостално и слободно - сада је под влашћу тако великих и многобројних зала, да је немогуће избројати наше мучитеље. Јер свака страст у нама, чим преовлада, постаје наш господар, и наше мисли употребљава као своје слуге. Тако: раздражљивост, гнев, страх, бојазан, дрскост, стање туге и задовољства, мржња, свађа, нечовечност, суровост, завист, ласкање, злопамћење, неосетљивост, и све страсти које дејствују против нас, сачињавају списак мучитеља и господара, који нашу душу као каквог роба потчињавају својој власти. Ако пак неко преброји још и невоље што сналазе тело, које су тесно сједињене са нашом природом и нераздвојне су од ње - мислим на различне и разноврсне болести, од којих у почетку човечанство није патило, - онда ће несравњено више пролити суза, гледајући какве су невоље заузеле место некадањих блага. Стога Онај што плач чини блаженим, изгледа, тајно учи душу да упире поглед на истинско благо и да не рони у садашњу саблазан овог живота. Јер је немогуће човеку, који марљиво разгледа све то, живети без суза.[6]

Зашто су блажени који плачу сада? Зато што ће се утешити кроза све векове векова. А утеха ће им бити општење са Утешитељем, јер је дар утехе властито дејство Духа Светога.[7] На тајанствен начин Утешитељ благи учествује у свима нашим богочежњивим молитвама, у свима нашим христочежњивим уздасима, у свима нашим небочежњивим молбама (ср. Рм. 8, 26), и по целом бићу нашем разлива неку неисказану милину, љубав, и блаженство које савлађује све смрти у свима световима (ср. Рм. 5, 5; Откр. 21, 4).

УЛАЗАК ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВЕТИ

                                


Многа чудеса која су везана за Господа нашег Исуса Христа, уверила су народ да је баш Он тај који је дошао да спасе свет. Приликом Његовог доласка у Јерусалим, дочекала Га је огромна већина народа која је клицала и махала са одушевљењем у знак поздрава. Пут пред Њим био је затрпан цвећем. Долазак Његов са нестрпљењем су очекивала деца и када Га угледаше почеше клицати: "Благословен који долази у име Господње. Осана Сину Давидовом". 
Међутим, беше ту и оних који осетише завист и уплашише се овог Сина Божијег, и пожелеше да Га убију. Сковаше заверу свештеници јеврејски и чекаше погодан тренутак за то. 
Ушавши у град, Јерусалим, излечи све хроме, болесне, убоге и слепе. Тај дан када Христос уђе у Јерусалим назива се Цвети и празнује се у недељу пре Васкрса. За њега је везан обичај да свештеник освећује врбове гранчице, које народ односи својим кућама и ставља их поред славске иконе. 

Тропар (глас 1): 
Обшчеје воскресеније, прежде твојеја страсти увјерјаја, из мертвих воздвигал јеси Лазарја, Христе Боже, тјемже и ми јако отроци побједи знаменија носјашче, тебје побједитељу смерти вопијем: Осана во вишњих, благословен грјадиј во имја Господње.

Свети Јован Лествичник: О оговарању

Нико паметан, мислим, неће спорити да мржња и злопамћење рађају оговарање. Зато га у своме излагању и стављам на ово место, одмах из његових родитеља.

Оговарање је пород мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећења савести, уништење чистоте.

Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Тако се нешто може видети и код срамних страсти. Много је тајно, изнутра покварених девојака [тј. страсти]: лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго.

Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овога зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога, тога отерах (Пс.100,5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. А и ово нека ти не остане непознато, па ћеш се чувати да не осудиш људе који се спотакну: док је Јуда био ученик Христов, разбојник је припадао убицама; и чудо, како да се у једном магновењу зби са њима таква промена!…

Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно.

Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. И онај кога сам осудио као блудника, беше већ пред Богом невин, умилостививши га искреним обраћењем.

Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: „Стани, брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па, како могу да га осуђујем?“ Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега.

Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите, и неће вам се судити (Лк.6,37). Као што се ватра противи води, тако је и осуђивање страно ономе који хоће да се покаје.

Немој осуђивати чак ни када би видео некога да греши и на самој самрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су им се тако радо ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце.

Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (уп. Мт.7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега.

Строге и брижљиве судије грехова свог ближњег болују од наведене страсти зато што немају савршенога и трајног сећања и бриге о својим сопственим гресима. Јер, онај који тачно, без плашта самољубља, види своја зла дела, ни о чему се другом од овоземаљких ствари више не брине, мислећи на то да ни за сопствени плач неће имати довољно времена, макар и сто година живео, и макар видео како из очију његових истиче и читава река суза, велика као Јордан.

Испитивао сам плач, и не нађох у њему ни трага од оговарања и осуђивања.

Демони нас наговарају или да грешимо, или, ако не грешимо, да осуђујемо оне који греше, како би, убице, помоћу другог испрљали прво.

Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим, сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе.

Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћивати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. Онај фарисеј је био осуђен управо због тога (уп. Лк.18,10 и д.).

Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше они који су истражили истрагу(Пс.63,7).

Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају.

Бдите!

Стојте непрестано на духовној стражи, јер не знате када ће вас Господ позвати к себи. У своме земаљском животу будите спремни свакога минута да му положите рачун. Чувајте се да вас враг не улови у своју мрежу и не обмане, приморавши вас да паднете у искушење. Свакодневно испитујте вашу савјест, провјеравајте чистоту ваших намјера и ваших мисли.

Син неког цара био је веома рђав човјек. Не надајући се његовој поправци, отац га осуди на смрт, али му остави мјесец дана да се за њу припреми. После мјесец дана отац позове сина. Примјети да се он потпуно измјенио. Лице му је смршало и изборало се, цијело тијело је осјетно страдало.

“Сине, што си се тако промијенио?“ упита отац.

Син одговори: “Оче и господару мој, како се не би промијенио? За све ово вријеме, свакодневно, мени се ближила смрт.“

“Добро сине“ примјети отац “пошто си се опаметио, помиловаћу те, али мораш чувати то бојажљиво расположење душе за све вријеме свога живота.“

“Оче, то је немогуће. Како се ја могу одупријети безбројним саблазнима и искушењима?“

Тада цар нареди да се донесе суд до врха испуњен уљем. Преда га сину с наређењем: “Узми тај суд и пронеси га кроз све градске улице. За тобом ће ићи два војника са голим мачевима. Ако проспеш једну кап, смаћи ће ти главу.“

Син се покори. Полаганим али сигурним кораком прође све улице уз пратњу војника, не просувши ни једну кап.

Кад се вратио у дворац, отац га запита: “Сине, шта си видио при пролазу градским улицама?“

“Ништа нисам видио.“

“Како ништа“ рече отац, “данас је празник и ти си сигурно видио шаторе, ћилиме, кочије, људе и животиње?“

“Ништа нисам видио“ понови син. “Сва моја пажња била је усредсређена на уље у суду, јер сам се бојао да не проспем кап уља и не изгубим живот.“

“Добро је, сине. Цијелога вијека опомињи се тога задатка. Чувај своју душу као што си чувао уље. Одвраћај своје мисли од онога што је пролазно и упућуј их на оно што је вјечно. Наоружани војници неће ићи за тобом него смрт, која је сваког дана све ближа теби. Са таквом предострожношћу сачуваћеш душу од погубних саблазни.“

Син прими савјет к срцу и срећно поживи.

Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се (1.Кор.16,13). Такав важан савјет даје апостол хришћанима да би скренуо њихову пажњу на опасности овога свијета и опоменуо их на редовно испитивање њиховог срца, јер би без тога могли лако изгубити чистоту и топлоту своје вјере и непримјетно прећи на страну зла и безвјерства.

Као што се обична брижљивост показује у особитој пажњи према свему оном што пријети тјелесном животу и здрављу, тако се и духовна брижљивост показује у пажњи према свему оном што пријети духовном животу или дјелу вјере и спасења.

Стога пажљиво процјењујте ваше унутрашње побуде, да ли су од Бога или од духа лажљивога. Чувајте се искушења од овога свијета или од људи свјетских и од разних случајева у животу! Чувајте се од најскривенијих унутрашњих искушења: од духовне безбрижности и немарности у молитви, од гашења хришћанске љубави.

Ако се покоримо своме уму, прије свега примјетићемо у њему бјежање од једне мисли другој, и то у свако доба и на сваком мјесту: у дому, у храму, на раду, за вријеме читања и разговора. “То обично називају мишљењем“, каже епископ Теофан “у ствари то је умно растројство или расијаност и одсуство усредсређене пажње. Јесте ли кадгод посматрали живот срца? Покушајте да то учините, бар за једно кратко вријеме. И пазите – шта се тамо догађа. Деси вам се непријатност – ви сте се расрдили; догоди вам се несрећа  – и ви сте се ожалостили; пред вас стане непријатељ – у вама се разгори мржња; видите себи равног да је узео бољи положај – и ви му почнете завидјети; помислите на своје способности и врлине – и ви се погордите. И све то угађање човјеку, славољубље, похота, сластољубље, лењост, мржња – једно за другим руши срце! И то само за неколико минута. Један подвижник, који је обраћао пажњу на себе, имао је право кад је срце човјека виђао испуњено отровним змијама, то јест страстима. Супротно томе, срце светих људи слободно је од страсти.“

Али таква слобода постизала се и постиже се дугим и тешким познавањем себе, самоиспитивањем и пажњом према свом унутрашњем животу, то јест према души.

Будите увијек пажљиви. Чувајте своју душу! Одвраћајте своје мисли од онога што је пролазно и упућујте их на оно што је вјечно, и у томе ћете наћи срећу, коју тражи ваша душа, којој тако силно тежи ваше срце.

Свети Јован Шангајски

Покајање

Неко од Светих Отаца завапио је Богу: Господе, дај ми један, једини дан за који се не морам кајати!

Ово не може сваки разумети.

Ово може разумети само онај хришћанин, који је навикао да стоји на стражи своје душе и да у њој запажа најутанчаније покрете добрих и злих жеља, добрих и злих мисли. А жеље и мисли родитељи су речи и дела.

Међутим има људи који се зову хришћанима, а којима је увек на језику готово самооправдање: Ја немам зашта да се кајем у животу.

Каква самообмана!

И каква разлика између оног светог човека који је желео један, једини дан чист и безгрешан, и ових “безгрешника“ који цео свој живот, тј. хиљаде и хиљаде дана, сматрају светим и безгрешним.

На сваком и свачијем опелу православни свештеник се моли Богу за опроштај грехова покојникових, па каже: …јер нема човека који је жив а да није згрешио. Како згрешио? Словом, дјелом или помишленијем, дакле, и помисли могу бити грех. И жеље могу бити грех. Речи и дела произилазе, или рађају се, од помисли и жеља. Ово су као родитељи, оно као деца. Могу они бити и бездетни, па ипак човечија душа  да буде сва у греху. То јест, могу наше зле помисли и зле жеље остати у нама неизражене и најављене кроз речи и дела, па ипак сва наша душа да буде помрачена грехом.

Уми срце своје од зла, говори Господ (Јер,4,14). На другом месту опет у Библији каже се: Није Бог као човек да суди по спољашности, него он испитује срца и утробе.

Отуда је јасно да се покајање тражи не само за речи и дела, него и за помисли и жеље.

Како народ мисли и осећа?

На једном молитвеном скупу певаху људи и жене неку песму о покајању, завршавајући сваку строфу овим рефреном:

Покајање Богу радовање,

Некајање паклу радовање.

После отпеване песме устаде један човек, кога називаху брат Крстивојем, па изговори једну красну реч о потреби покајања. Пишем ово памећу:

Читали сте, вели, браћо и сестре, у Светоме Писму, а чули сте и од својих свештеника, да је Бог оставио покајање за спасење. Не тражи Створитељ од нас неку небесну праведност. Зна Он од каквог смо састава. Нисмо ми као дворац од гранита, него као кућа од земље. Зна Он то боље него ми сами што себе знамо. Зато тражи од нас да колико год можемо уздржавамо се од греха и безакоња, а када сагрешимо да се одмах покајемо.

У ове мутне дане наши свештеници највише говоре о покајању и позивају народ на покајање. По својој сељачкој памети ја рачунам да ако би се сав народ покајао, не би нам сав свет могао ништа наудити. Зар није тако браћо?

Тако је! -одјекну кроз вечерњу тишину.

Било је времена, драга браћо, кад ја нисам имао појма о покајању. Прво, нисам знао да се треба кајати, друго, био сам горд да би се кајао, и најзад, било ме је стид да признам грех и да се покајем.

Па сам онда испитивао стање код других људи и разумео ово што ћу вам рећи – три су узрока некајању: незнање шта је грех, гордост и стид.

Ја рекох што имадох. Само још да поновим – само нас покајање може спасти од свију зала. А сада нека настави неко други.

Свети Николај Жички

Беседа преподобног оца Јустина Ћелијског на Благовести 1965.

Ни Божић, ни Ускрс, ни Богојављење, ни Преображење нису названи Благовест. А ето, данашњи Празник назива се Благовест. Ради чега?

Каква је то Блага Вест сишла на земљу? Шта се то збило у нашем горком животу људском. Зар је могућаБлага вест у свету у коме постоји смрт? Зар је могућа права радост у свету где се све претвара у грч страха, пред страшном немани која се зове смрт? Данас и збива се заиста највећа Благовест. Шта се дешава? Данас Свети Архистратиг Гаврил долази Светој Дјеви, и објављује ту Благу Вест: да ће родити Сина, да ће му наденути име Исус-Спаситељ, и даЊеговом Царству неће бити краја[1]. И сам Свети Архистрати као да се загрцнуо од ове велике и превелике тајне. Како се то несместиви Господ и Бог рађа од девојке? Како се Он смести у телу Пресвете Дјеве. Тајна је то велика, светајна.

Зато се и у данашњим црквеним молитвама и песмама непрекидно наглашава да се данас објављује велика тајна, предвечна тајна Божја, предвечна. Пре него што је било Ангела и Архангела и целог овог света и свих видљивих и невидљивих бића, Господ је, предвиђајући пад људски у грех, одлучио да постане човек и спасе човека, спасе га од греха. Греха иза кога увек стоји ђаво, а иза ђавола увек пакао. И ето, на данашњи дан збива се то величанствено и најогромније чудо у свима нашим људским световима. Данас се зачиње у утроби Пресвете Дјеве Бог Предвечни, Бог Безгранични и Бесконачни. Данас, како се вели у једној дивној песми, све што је земаљско постаде Небо. Земља постаде Небо, јер Бог постаде Човек[2]. Кад је Бог Благи постао човек, онда са Њим су све Благе вести Неба, све радости Неба, све истине Неба постале наше људске, човечанске, земаљске. Кад је Господ Христос сишао у овај свет, ето Благовести, ето Свеблаговести.

Јер шта Господ доноси Собом и ко је Господ Христос? Он, Једини Истинити Бог, спустио се у наш земаљски свет пун лажних богова и показао и доказао да је заиста Истинити Бог, Једини Бог у свима световима, Коме је достојно клањати се увек. И кад Он у овоме свету стоји, онда је лако свакоме од нас да се ослободи лажних богова. Не само онда, када је Господ пре две хиљада година постао човек и сишао на земљу, да је било лажних богова. И данас је пуно лажних богова на свету, пуно самозваних богова, људи, који собом хоће да замене Јединог Истинитог Бога. Пуна их је Европа и Азија и Америка и Африка. Пуна је лажних христоса, пуна је лажних пророка, пуна је лажних богова. И кад се ти, збуњен у свету пуном лажних богова, обратиш Једином Истинитом Богу, Господу Христу, онда из душе беже све таме, све таме и заблуде које исцељују лажни богови. Онда ти припадаш Једином Истинитом Богу, и осећаш како цело Небо улази у твоју душу, како спокојство и мир, Анђели сви царују у теби.

Господ Христос у овоме свету са Својом Вечном Божанском Истином! Ето, Он је са огромном Благовешћу, јер Вечна Божанска Истина јесте Благовест коју је Господ Христос створио и донео свету, први донео свету. Не само говорио о истини, него показао да је Он Истина[3], Вечна Божанска Истина. Лако је људима говорити о истини, него покажи ми истину, дај ми Вечну Истину. Господ је за Себе зато и рекао: Ја сам Истина[4], изнад свих лажи овога света. Лажи које ђаво ствара кроз грехе и страсти, кроз помрачене умове, кроз помрачене савести. Од свих тих лажи стоји једна одбрана, стоји Вечна Божанска Истина – Господ Христос. Док је Њега у свету, лако је човеку одбранити се од сваке лажи у овоме свету. А свака лаж је, вели Спаситељ, од ђавола[5]. А истина, сва Истина јесте од Истинитог Бога. Зато нико у овоме свету није се усудио да рекне за себе: „Ја сам Истина“ – осим Господа Христа. Зато што Он и јесте Истина. Показао је целим бићем, свим Својим животом и радом, показао и кроз Свету Цркву Своју.

Онда нова Благовест: Вечна Божанска Правда. То је богатство, то је небеско благо које је Господ донео сишавши у наш земаљски свет. Да људи не умиру без Правде Божје у овом свету, да их не хране лажним људским правдицама и правицама као живим песком.

А онда, зар није чудесна Благовест то што је Господ Христос даровао нама људима Живот Вечни? Он – божански Живот Вечни, и нама дарује то кроз Своје Васкрсење, кроз победу над смрћу. Има ли веће Благе вести од тога за човека? Има ли веће Благе вести од тога за човека! Има ли већеБлаге вести од тога да је смрт побеђена и замењена Вечним Животом, који Господ Христос даје свакоме који верује у Њега.

Зато, у овоме свету нико нам никада не може заменити Господа Христа. Нико од људи, нико ни од највећих научника, ни мудраца, ни философа, и царева и краљева и војсковођа, не може дати Живот Вечни и победу над смрћу. То само Он дарује, Чудесни Господ Христос. Зато Његово Име и јесте Благовест за сваког човека, за свако људско биће. Ми људи у овоме свету греха и смрти и ђавола пуни смо таме, пуни помрачине. Господ је објавио себе: Ја сам Светлост света“[6]. И заиста, показао се као Светлост света. Обасјао све путеве који воде из земље у небо, све путеве мени и тебе, све вечне путеве. Обасјао Светлошћу Својом душе наше и показао шта све у нама има, каква све небеска блага. Али када је душа нечиста, какав све мрак, какве све страхоте? И опет у овоме свету није било људског бића које се усудило да рекне за себе: Ја сам Светлост света. Ко иде за мном неће ходити по тами“[7]. Заиста ко иде за Господом Христом, не ходи по тами. Иде за њим, за Вечном Светлошћу, Вечним Животом.

Не идеш ли за Њим, брате, о па ти мораш да улетиш у помрчину смрти, у помрчину греха, у помрчину пакла. И онда не знаш куда идеш. Али сигурно знај да сваки грех и да сви греси воде у царство греха, пакао. Немој никада себе изједначити са грехом, гледај на грех као на свог највећег непријатеља, гледај на грех као на свог убицу. Када чиниш грех, знај ти убијаш себе, ти одвајаш себе од Бога и сам суновраћујеш себе у царство греха и смрти.

Ко ће све набројати Благе вести које нам је Господ Христос донео у овај свет. Шта да кажемо о Његовом светом учењу, о његовом Светом Еванђељу? Гле, то је вечна Божја Наука непролазна, Наука која нам казује све тајне нашег људског живота и у овом и у оном свету. Казује нам сву судбину човекову кад је с Богом и уз Бога, али и сву тешку и страшну судбину човекову кад је уз ђавола кроз грех, непокајани грех. Еванђеље Господа Христа заиста Благовест невиђена у овоме свету, Благовест за свако људско биће у свима световима. И све што је Христово, браћо, све је то уствари Благовест до Благовести, сваки Његов поглед, свако Његово чудо, свако Његово дејство: Благовест до Благовести! И зато је од Његовог доласка у овај свет земља постала Небо, као што се вели у данашњим црквеним молитвама. Кад је земља постала Божје обиталиште онда заиста је Господ с нама.

Чули сте речи из данашњег Еванђеља Светог Архистратига Богородици, Прве речи: Радуј се, Благодатна, Господ је с тобом![8] А дотле, ми знамо да је жена увела у овај свет ђавола, Ева,[9] и да Господ није био са родом људским. Између нас и Њега стајао је грех, стајала је смрт, стајао је пакао. И сада, на данашњи велики празник Благовести, нова истина, Небеска Истина улази у овај свет: Господ је с Пресветом Богородицом, с Њом најпре, а преко Ње са родом људским.

Зато је данашњи дан уствари Празник Пречисте Богородице. Благовести Пресвете Богородице. Јер Она, Она је испунила све Еванђеље Господа Христа. Она, у паклу нашег земаљског живота, живела је тако безгрешно, тако свето да се удостојила родити Бога и постати Богородицом. Ми људи не можемо замислити већу славу и већу част од те, да људско биће постане Богородицом, Божјом Мајком. Каква слава, каква част, какво величанство! То припада Њој, јединој Безгрешној, поред Бога Најсавршенијој у роду људскоме, Пресветој Богомајци. Она сва је оваплаћење свихБлагих вести Христових. Да није Ње, не би Господа Христа било у овоме свету. Да није Ње, не би Хришћанства било у овоме свету. Да није Ње, не би било Истинитог Бога у овоме свету. Да није Ње, не би било Истине Вечне у овоме свету, Божанске (Истине). Да није Ње, не би било Вечне Љубави Божје у овоме свету. Да није Ње, не би било Еванђеља Христовог. Зато је Она несравњено славнија од Херувима и Серафима.

Браћо, велика је тајна данас објављена свету, тајна којој се и Анђели диве[10], тајна да је људско биће уздигнуто изнад Херувима и Серафима кроз Пресвету Богомајку. То показује да је Господ створио човека за већу част од анђелске, за узвишенији живот од анђелског и арханђелског. Јер Господ се Христос после Васкрсења узнео на Небо са телом, и тело људско је удостојено те части да је узнесено изнад свих Херувима и Серафима. А за Њим, за Чудесним Господом Христом, прво људско тело свето и безгрешно, тело Пресвете Богомајке. Она је узнесена изнад свих Херувима и Серафима и живи у тим надхерувимским божанским сферама. Ето ради чега је човек створен.

Човек је створен да помоћу Господа Христа и Пресвете Богомајке постане надхерувимско биће, наданђелско биће, да живи у вечним божанским Истинама, Радостима и Блаженствима. Све то, браћо моја и сестре, доноси нам данашњи велики и свети Празник Благовести, Благовести Пресвете Богородице.

Зато на овај велики свети Празник ми се клањамо и молимо Пресветој Богомајци, тој Сверадости нашој, да се непрекидно моли Слатчајшем Сину Свом, Једином Истинитом Богу и Господу Христу, за род људски, за свако људско биће, за свако створење на свету, за сваку птицу, за сваку животињу, за сваку травчицу, за сваку звезду, јер све то до Ње и без Ње потонуло је било у смрт и у грех и у таму, а од Ње и са Њом све се то диже изнад смрти, изнад греха, и хрли и лети ка Небеским световима. Нека нас Она, једина Чиста и Преблагословена Богородица, Свемилостива Мајка свих људских бића, води непрекидно и руководи кроз наш свакодневни живот, кроз сваки дан и кроз сваку ноћ, еда бисмо ми целим својим животом служили Господу, Јединоме Истинитоме Богу, Исусу Христу, у свима световима и тако спасли себе од греха, од смрти, од ђавола, од пакла, и вечно служили Чудесном Господу Исусу.

Увек, увек, увек на коленима у молитви Пресветој Богомајци, тој Радости над радостима рода људског, тој Светињи надарханђелској и наданђелској. Нека нам Она буде увек Заштитница и Вођ и руковођ кроз сав живот и у овом и у оном свету, да би наш сав живот био хвала и слава Једином Истинитом Богу, Господу Исусу Христу, Сину Пресвете Богомајке, једине Истините Богородице. Њој част и слава и хвала и све молитве наше, а преко Ње Њеном Чудесном Сину, Господу Христу, Који нека прими молитве наше и уздахе наше ради Пресвете Богомајке Своје и спасе све и сва. Амин.

1965. године у манастиру Ћелије