Псалам 22

1. Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио удаљивши се од спасења мог, од речи вике моје?
2. Боже мој! Вичем дању, а Ти ме не слушаш, и ноћу али немам мира.
3. Свети, који живиш у похвалама Израиљевим!
4. У Тебе се уздаше оци наши, уздаше се, и Ти си их избављао.
5. Тебе призиваше, и спасаваше се; у Тебе се уздаше, и не осташе у срамоти.
6. А ја сам црв, а не човек; подсмех људима и руг народу.
7. Који ме виде, сви ми се ругају, разваљују уста, машу главом,
8. И говоре ослонио се на Господа, нека му помогне, нека га избави, ако га милује.
9. Та, Ти си ме извадио из утробе; Ти си ме умирио на сиси матере моје.
10. За Тобом пристајем од рођења, од утробе матере моје Ти си Бог мој.
11. Не удаљуј се од мене; јер је невоља близу, а нема помоћника.
12. Оптече ме мноштво телаца; јаки волови васански опколише ме;
13. Развалише на ме уста своја. Лав је гладан и риче.
14. Као вода разлих се; расуше се све кости моје; срце моје поста као восак, растопило се у мени.
15. Сасуши се као цреп крепост моја, и језик мој приону за грло, и у прах смртни мећеш ме.
16. Опколише ме пси многи; чета зликоваца иде око мене, прободоше руке моје и ноге моје.
17. Могао бих избројати све кости своје. Они гледају, и од мене начинише ствар за гледање.
18. Деле хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацају жреб.
19. Али Ти, Господе, не удаљуј се. Сило моја, похитај ми у помоћ.
20. Избави од мача душу моју, од пса јединицу моју.
21. Сачувај ме од уста лавових, и од рогова биволових, чувши, избави ме.
22. Казујем име Твоје браћи; усред скупштине хвалићу Те.
23. Који се бојите Господа, хвалите Га. Све семе Јаковљево! Поштуј Га. Бој Га се, све семе Израиљево!
24. Јер се не оглуши молитве ништег нити је одби; не одврати од њега лице своје, него га услиши кад Га зазва.
25. Тебе ћу хвалити на скупштини великој; завете своје свршићу пред онима који се Њега боје.
26. Нека једу убоги и насите се, и нека хвале Господа који Га траже; живо да буде срце ваше довека.
27. Опоменуће се и обратиће се ка Господу сви крајеви земаљски, и поклониће се пред Њим сва племена незнабожачка.
28. Јер је Господње царство; Он влада народима.
29. Јешће и поклониће се сви претили на земљи; пред Њим ће пасти сви који силазе у прах, који не могу сачувати душу своју у животу.
30. Семе ће њихово служити Њему. Казиваће се за Господа роду потоњем.
31. Доћи ће, и казиваће правду Његову људима његовим, који ће се родити; јер је Он учинио ово.

ПРЕД КНЕЗОМ ПОСРАМЉЕНИ

Ђакон Ненад М. Јовановић
ПРЕД КНЕЗОМ ПОСРАМЉЕНИ



У име Оца и Сина и Светога Духа

Стојимо посрамљени пред великом и добропобедном жртвом Твојом, Стефане Лазаре, Велики Кнеже и Велики Мучениче Косовски!

Нисмо достојни одрешити ремења обуће оних, који одрешиваху ремења обуће далеко мањих од Тебе.

Од свих поседњи, ужасавамо се и од самога погледа на светли лик Твој и на светост дела Твојега.

Јер Те не бејасмо и нисмо достојни!

Раздиремо себе саме и распињемо Тебе у нама!

Поново одрубљујемо главу Твоју, Свети!

Недостојни земље, којом ходимо и помисли на Небо, којим Ти бродиш, опоганисмо достојаније Твоје!

Предадосмо га у погане руке варварске, јер га се показаше достојнијима од нас и јер они заволеше своју лаж већма него ли ми своју Истину!

Хоће ли одњихати достојне повратка наслеђу Твоме, породице оних, који под ноге бацише Завет Твој Свештени?

Хоће ли на велико дело васкрсења палога народнога духа, оне који долазе, надахнути школа у којој се деца боду ножевима и содомски иживљавају једни над другима?

Твоја је земља, Лазаре, фабрика смрти у којој ће се и данас, на Свети Дан Твој, извршити пет стотина утробних чедоморстава, јер отврдоше срца и вратови наши.

У негдашњему перивоју сина Твојега Високога, неће се данас ни суза пролити за милион нерођених Косанчића, Југовића и Косовки Девојки, које, у безумноме аутогеноциду своме, зверски побијемо на сваке четири године!

Одрекавши се Завета Твојега, народнога духа својега и државотворне идеје српске, пригрлисмо безумље туђинско, као народи кокошијега памћења.

Поред таворске светлости одсечене главе Твоје – у тмини смо!

Поред духовнога вида бескрајних поколења Светих Предака наших, ми смрскавамо сопствене главе, ударајући о зидине безизлаза, као обневидели.

Поред Извора Воде Живе – жедни остајемо!

Разуме ли и прима ли, Кнеже, Род Твој, као део Новога Израиља, реч Светога Григорија Богослова: Жањући зао плод зле памети, или ће бити осуђен на таму, или ће видети као огањ Онога кога није познао као светлост?

Шта то, Лазаре, би са народом Твојим, са златним пчелама Немањиним, па не гледа више Твојим видом, не греди Твојом стазом и не сади у Твојој њиви?

Поред благородне Лозе Твоје, Свети, ми у своју градину калемимо туђи коров!

Следујући Теби, Кнеже, Политичар са Крстом неућутно сведочаше. Подобно Христу, својима дође, а своји га не познадоше и не примише реч његову: Нису сви људи једнаки, као што нису ни све воћке једнаке. Неможе енглески народ да живи по закону српском, нити је пак немачки закон разумљив за српски народ. Други је закон трешње, други је код шљиве, други је код јабуке. Тако су другојачији и закони живота код разних народа.

А ми, Кнеже? Све Твоје признадосмо за ташто, а што је непријатеља наших – ми одабрасмо себи за правило!

Брат брата за грло хвата, а сестра саплиће сестру, отимајући се за пепео и прах!

Има ли, Лазаре, у земљи, у којој се разведе сваки други склопљени брак, и оних, који нису сасвим обљутавили и упрљали икону Божију у себи и који распознају одговорност своју и према домаћој и према месној и према народној и према васељенској Цркви?

Има ли, Свети, и оних, због којих ћеш имати дерзновенија да, коленопреклоно пред Престолом Творца, молиш за несрећну земљу Србинову на сред које Содом запушио?

Има ли у народу Твоме, Венцоносни, вере колико зрна горушичнога, због које ћеш измолити у Господа нове Обилиће?

Хоће ли Род Твој, Царе, родити плодове достојне покајања (Лк.3,8), по речи Светога Апостола и Евангелисте Луке и поново, са негордељивом смелошћу, созерцати лик Твој у себи?

Ако има макар и тројице таквих међу нама, ми смо данас спокојни, Кнеже Велики, јер нас нећеш оставити сироте.

Јер, не рече ли Свјатјејши Патријарх Српски Герман: ...не може нетрајати народ који шест стотина година, заједно са Светим Кнезом мисли и говори: Боља нам је смрт у подвигу, него ли живот у срамоти, боље нам је у борби смрт од мача примити него ли плећа непријатељима нашим подати... Назовимо се, зато, војницима Христовим, страдалницима побожности, упишимо се у књиге живота... И не певаше ли Свјатјејши заједно са Црквеним Песником: Услиши молбе и појање гласа људи твојих, Свети, ослушни уздисање стада свог као отачествољубац и супротстави се онима што с гневом на нас војују...?

Васкрснуће, дакле, Род Твој, умивен жртвом свих, који падоше С' Вером у Бога, за Краља и Отачаство – За Крст Часни и Слободу Златну од Косова и у векове
Амин. 

Житије Св. кнеза Лазара

Лазар Хребељановић је највероватније рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Тај град је добио његов отац Прибац Хребељановић од краља Душана Немањића као награду за службу на његовом двору. Историја за сада не зна како се звала мајка Лазара Хребељановића. Не зна се такође ни колико је тачно браће и сестара имао.

Отац Лазара је био логотет на двору краља Душана у Приштини. У доба када се краљ Душан крунисао за цара, Лазар Хребељановић је имао око 17. година. Породично богатство Хребељановића је било веома мало и обухватало је само утврђени град Прилепац (где се Лазар родио) и град Призренац. Као младић Лазар је служио на двору цара Душана. О томе говори и „Повесно слово о кнезу Лазару", као и патријарх Данило. Као дворски чиновник Лазар је од цара Душана добио титулу ставиоца и са овом титулом је имао велико учешће у политичком животу царевине. На двору је срео деспота Јована Оливера, ратничког кесара Прељубу, деспота Дејана и кесара Војихну.

Лазар Хребељановић се 1353. године оженио ћерком великог кнеза Вратка Милицом. Њен отац је био из рода Немањића по линији великог жупана Вукана. После напрасне смрти цара Душана Немањића 20. децембра 1355. Лазар Хребељановић као дворанин је присуствовао сахрани у маузолеју Светог Арханђела код Призрена. Ту је Лазар могао да види како су у југозападном углу храма сахрањују посмртни остаци цара Душана и како се гробница затвара са поклопцем од беличастог мермера на којем је извајан високи рељеф цара Душана.

Победом на Марици Турцима је био отворен пут за даља поробљавања српских покрајина. Мањи одреди турске војске сејали су пустош по селима и трговима. „Страх... невоља и несрећа љуто су обли све градове и западне пределе..."Лазар се почиње у свим интитулацијама називати „Господин все Србљем", „Кнез Србљем", што у ствари значи „Кнез или владар српских земаља". Поред тога, Лазар употребљава и краљевско владарско име Стефан Лазар. Чак се на аверсу очуваног печата на „Лазаревој даровној повељи" Хиландару из 1379. налази лик Стефана Првомученика, заштитника лозе Немањића. У повељама се потписује црвеним мастилом. Од битног значаја, у складу са средњовековном државноправном теоријом је то што је Лазар поседовао црквени легитимитет.

Угрожен од Турака, изложен сталној опасности да га нападне Никола Алтомановић, страхујући и од напада Угара кнез Лазар је морао и енергично и мудро да дела на јачању одбрамбене моћи своје државе. Пошто је имао велики број женске родбине, претежно женидбеним везама успео је да окупи око себе своје моћне суседе. Сестру Драгињу удао је за челника Мусу, господара рударског краја око Копаоника, града и жупе Брвеник, а кћер Мару, 1371. године, за Вука Бранковића. Две млађе своје кћери предао је кнез Лазар сватовима у Крушевцу. Јелена се удала за Ђурђа Страцимировића Балшића, „господара всом Зети и поморју", а Теодору за Николу Горјанског Млађег, угледног феудалца у Јужној Угарској (Мачва).

Удадбама, успостављањем савезничких односа и оружаном борбом са непокорним великашима успео је кнез Лазар да ојача и територијално прошири своју државу. Са околним великашима основао је неку врсту породичног савеза, коме је он био на челу. Најмоћнији чланови савеза после кнеза Лазара били су његови зетови Вук Бранковић и Ђурђе Страцимировић Балшић. Са смрћу цара Уроша нестало је царског достојанства. Пошто је по протоколу византијског двора, који је примењиван и на српском двору, само цар могао додељивати висока звања, те је Лазар остао у звању кнеза а Вук Бранковић има законско право само на наслов „господин". „Благоверни и христољубиви и Богом просвећени кнез Лазар и љубазни му син господин Вук", забележио је непознати летописац 1387. године, „када су владали свим српским земљама и поморским и тако у слози и љубави побеђивали непријатеље своје".

Удруженим снагама кнеза Лазара и босанског бана Твртка, 1373. године побеђен је, заробљен у Ужицу и ослепљен Никола Алтомановић. Победници су поделили његову област. Бану Твртку је припао и манастир Милешево у коме је сахрањен Свети Сава. Потомак Немањића по женској линији, бан Твртко је одлучио да се 1377. године крунише за краља Босне и Србије. Обред крунисања извршен је на гробу Светог Саве. Непомућено пријатељство кнеза Лазара са краљем Твртком јасан је доказ да је Твртков поступак сматран сагласним са средњевековним поимањем легитимности наслеђа престола. То, међутим, никако не значи да је кнез Лазар престао да се сматра главним владаоцем на територији српског царства, тим пре што је и он преко своје жене Милице био у сродству са изумрлом династијом Немањића.

Веран традицији владара на српском престолу, кнез Лазар је прегао да подигне ауторитет цркве и учини је моћном потпором у борби за учвршћење своје власти и одбрану од Турака. У том циљу сматрао је неопходним да измири Пећку и Цариградску патријаршију, које су биле у непријатељству од доба проглашења Пећке патријаршије 1346. године када се краљ Душан крунисао за цара. После дугих преговора у којима се истакао монах Исаија, до измирења је дошло 1375. године. Обред свечаног признања Пећке патријаршије обављен је у патријаршијској цркви у Пећи. Била је то велика свечаност, којој су, поред многобројних велможа и црквених великодостојника, присуствовале монахиње Јелисавета (монашко име царице Јелене), и Јефимија, удовица деспота Јована Угљеше. Монахиња Јелисавета умрла је почетком новембра 1376. године. Вероватно по договору са кнегињом Милицом, Јефимија је одмах после њене смрти дошла у Крушевац и настанила се у двору кнеза Лазара.

Када му се у Крушевцу родила и пета кћер Оливера, кнез Лазар је вероватно изгубио сваку наду да ће добити наследника престола. Зато није тешко замислити радост супружника када им се 1377. године родио син, који је на крштењу, по традицији лозе Немањића, добио име Стефан. После Стефана кнегиња је родила још два сина Вука и Добривоја. Добривоје је умро као дете а Вук је растао уз Стефана који није био много старији.

Привредни и културни напредак државе кнеза Лазара ометан је сталним покушајима Турака да је подчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1380/1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке на Дубравици код Параћина.

Мада поражени у Босни код Билеће 1388. године, Турци су одлучили да и по трећи пут нападну кнеза Лазара. Обавештен о њиховим припремама, кнез Лазар је 1389. године преко свог зета Николе Горјанског, мачванског бана, уговором са Угрима осигурао залеђе и прегао да прикупи што већу војску за предстојећу битку. Обратио се за помоћ и краљу Твртку, који је и по својој титули био дужан да учествује у борбама за одбрану независности Србије.

Обавештен да ће Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово.

„Пођимо, браћо и чеда", - обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, „пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедимо за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу ".

Што се тиче сукоба са Османлијама, летописи говоре да је Лазар имао успеха у борбама с њима. Године 1386. Орханов син, Мурат I је предводио војску на Србију. Српска војска, с кнезом Лазаром на челу, налазила се на Топлици (на Плочнику) и тада је спречен дубљи продор непријатеља у унутрашњост земље. Из сажетих вести летописца стиче се утисак да су два владара избегла сукоб.

После смрти Угарског краља Лудовика I (1382), кнез Лазар је одбио положај турског вазала и заједно са краљем Твртком умешао се у династичке сукобе у Угарској. Међутим, српска држава није морала да брани само северну границу већ и јужну - на Косову. Турска хорда је прешла преко земљаља браће Драгаша и на помолу је висио неизбежан сукоб са Србијом. Битка се одиграла на Видовдан 28. јуна 1389. године на пољу Косову.

У окршају првог сукоба Срби су победили Турке. „Међу војницима" , пише Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића, „који су се борили пред војском беше неко веома благородни (Милош - забележио је неко на маргини Константиновог дела) кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише га као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А кад је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога властодршца. А ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављање. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи. Шта је било после тога? Постиже Лазар блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега и не виде његову смрт. Ова битка била је године 6897. месеца јунија 15. дан. А тада, тада не беше места у целој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај који се не може ни са чиме упоредити тако да се ваздух испунио...".

На Косову пољу: „мученик Христов постаде велики кнез Лазар" (Деспот Стефан: натпис на стубу мраморном на Косову), избором и опредељењем за небеско испуни речи Његове: „Од ове љубави нема веће до ако ко положи живот за ближње своје". Јн 15;13. Ономе који је учинио избор достојан Небеског Цара народ непоколебљиво имену додаје - цар - и овенчава га ореолом светавштва а Црква канонизује, већ неколико година после погибије.

Из Митрополијске цркве у Приштини тело Кнеза Лазара 1390/1391. год. пренесено је у његову задужбину манастир Раваницу. Због надирања Турака и становништво и монаштво бива принуђено да напушта огњишта и светиње. Са собом носи и највећу драгоценост - мошти Лазареве. Наставља светитељ да дели судбину свог народа, преко Београда до Сент Андреје у Угарској после неколико година пренесен у фрушкогорски манастир Врдник (Нова Раваница). Током Другог светског рата, године 1942. због усташких пустошења православних светиња у Срему, мошти бивају пренесене у Саборну цркву у Београд.

Године 1954. Свети архијерејски сабор СПЦ донео је одлуку о преношењу моштију Св. Кнеза у Раваницу. Ова одлука се спроводи о шестотој годишњици Косовске битке, 1989. године и то тако што су његове мошти излагане на путу кроз велики број српских градова и манастира. Тако је од Видовдана 1988. до августа 1989. ћивот из Београдске Саборне цркве преко манастира Врдника, Озрена, Троноше и Ћелија, затим Шапца, Ваљева и Крагујевца, па манастира Жича, Љубостиња и Павлица пренесен до Косова. На Газиместану, месту косовске битке, одржан је помен а потом, после боравка у манастиру Грачаница и свечаних видовданских богослужења, ћивот са Лазаревим моштима преко Ниша, Крушевца и манастира Манасија, пренесен је у Раваницу.

Текст преузет са сајта СПЦ

НЕТРУЛЕЖНЕ МОШТИ СВЕТОГ КНЕЗА ЛАЗАРА У МАНАСТИРУ РАВАНИЦА (код Ћуприје)

Људи пчеле и људи муве

Једном смо упитали старца Пајсија (Светогорца):

- Ви нам, оче, непрестано говорите да позитивно мислимо. Желели бисмо да нас посаветујете како да се суочимо са следећим проблемом. Често нам долазе људи и кажу да неки свештеници узимају много новца за вршење Светих Тајни, кажу да пуше и седе у кафанама, па чак кажу и то да су неки свештеници уплетени у неморалне радње, уопштено, жестоко их оптужују и износе доказе да би то оправдали. Шта да одговоримо људима који оптужују свештенство?

Старац је почео да нам прича:

- Из искуства знам да су људи подељени у две категорије. Трећа категорија не постоји; људи припадају или једној или другој. Први подсећају на муву. Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа. Када се, на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи. Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду. Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: “Ја уопште не знам како ружа изгледа. Знам само где да нађем ђубре, тоалете и блато.” Постоје људи који подсећају на муву. Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра.”

Друга категорија су они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела. Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву ону нечистоћу и слетела на бомбону. Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: “Не знам. Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт, мед и шећер.” Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате. То је друга категорија људи која има позитивне мисли и види само добру страну ствари. Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину.

Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример. Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.”

Из књиге ,,Сузе за свет"

Света тајна причешћа

Шта је света тајна причешћа?

То је света тајна у којој побожни хришћани под видом хлеба и вина примају истинито тело и крв Господа нашег, Исуса Христа.

Ко је установио свету тајну причешћа?

Господ наш Исус Христос пред својим ученицима на последњој вечери, уочи свога страдања и смрти.

Како је Он установио ову свету тајну?

То је описано у св. Јеванђељу: ,,И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши га преломи га и даваше ученицима, говорећи: узмите, једите ово је тело моје. И узе чашу и давши хвалу даде им говорећи: пијте из ње сви; јер је ово крв моја новога завета која ће се пролити за многе ради отпуштања греха" (Мат. 22., 26-28).

За време кога богослужења се у цркви припрема и прима света тајна причешћа?

За време најважнијег црквеног богослужења, које се зове ,,Света литургија".

Зашто је света литургија најважнија од свих црквених богослужења?

Зато што она приказује читаву драму Христовог живота од Његовог рођења до Његовог вазнесења на небо.

Који је најважнији моменат на светој литургији?

Освећење хчеба и вина које врши епископ или свештеник.

Зашто се ова света тајна врши непрестано у цркви?

Зато што је Христос заповедио: ,,Ово чините за мој спомен" (Лк. 22,19)

Зашто је потребно да се причешћујемо?

Зато што од тога зависи наш вечни живот. Христос је рекао: ,,Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан" (Јн, 6,54)

Какве су последице непримања причешћа?

У том случају смо у смртној опасности, јер је Господ рекао сасвим јасно: ,,Ако не једете тела Сина Човечијег и не пијете крви Његове, нећете имати живота у себи" (Јн.6,53)

Како треба да се припремамо за свету тајну причешћа?

Постом и молитвом, исповедањем својих грехова и опраштањем онима који су се о нас огрешили.

Шта примамо кроз свету тајну причешћа?

Примамо самога живога Христа у себе, и тако сједињени с Њим, имамо вечни живот, према Његовим речима: ,,Ко једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему" (Јн.6,56). ,,Ко једе мене и он ће живети мене ради" (Јн.6,57)

Може ли се то објаснити неким упоређењем?

Деца узимају млеко од својих мајки, које је у ствари материно тело и крв, али том храном тела расту. Слично ми у св. причешћу узимамо тело и крв Христову и том храном наше душе расту и сазревају.

Шта би се још могло рећи о овој храни наших душа?

Наша тела су од земље, стога се хране земаљском храном, али су наше душе од небеске суштине, стога се морају хранити небеском храном. И Христос је рекао за Себе: ,,Ово је хлеб који је сишао с неба" (Јн. 6,58)

Колико би пута требало да се причешћујемо?

Најмање четири пута годишње(у току четири поста). Али је препоручљиво приступити св. причешћу што чешће, што је у зависности од приправности причесника. Особито је важно причешћивање у болести.

Коју молитву треба да изговоримо пре примања свете тајне причешћа?

,, Верујем, Господе, и исповедам да си Ти заиста Христос, Син Бога живога, који си дошао у свет да спасеш грешнике од којих сам први ја. Још верујем да је ово истинито и пречисто тело Твоје и да је ова сама пречиста крв Твоја. Стога Ти се молим: помилуј ме и опрости ми сагрешења моја, учињена хотимично или нехотимично, речју, делом, свесно и несвесно, и удостој ме да се без осуде причестим светим Тајнама Твојим за опроштење греха и за живот вечни"

Из књиге ,,Вера светих"(стр. 78-81) Свети владика Николај Велимировић

Препоручујем да се свако ко жели да се причести, ако му је први пут, обрати свом парохијском свештенику по том питању. Такође да се пре причешћа обавезно исповеди а о томе ћу сутра нешто написати.
Исто тако, мислим да би свако, нарочито онај ко тек почиње да учествује у црквеном и литургијском животу, свако онај ко је нови у овој духовној материји, као што сам ја, набави ову књигу јер је у њој Свети владика Николај на јако леп и разуман начин, нама ,,почетницима" објаснио многе делове црквеног, литургијског, молитвеног. . . живота у Православљу.

Света тајна покајања

Шта је света тајна покајања?

То је света тајна кроз коју се опраштају наши греси, ако се исповеде, и кроз коју добијамо измирење с Богом.

Који се греси опраштају кроз свету тајну покајања, а који не?

Сви греси које смо учинили после крштења и које смо исповедили свештенику и за које смо се покајали.
Ипак не може бити опроштен наследни грех само покајањем без крштења. Такође неки смртни греси не могу бити опроштени ,,ни на овом, ни у будућем свету" према Христовим речима (Мат. XII 31).

Шта је потребно за ову Свету Тајну?

Исповедање грехова пред свештеником, после кога свештеник чита молитве и у име Свете Тројице разрешава лице које се каје.

Како знамо да су лицу које се каје греси опроштени?

Знамо из Светог писма и Светог предања. Христос је опростио грехе покајнику, а исто су то чинили и апостоли. Из Светог предања знамо за многе примере грешника, који су се покајали за своје грехе, поправили се у животу и постали светитељи.

Ко је дао власт епископима и свештеницима да опраштају грехове?

Сам Господ Исус Христос, који је рекао својим апостолима: ,,Примите Духа Светога. Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се" (Јн. XX, 22-23).

Ако је некоме ко се огрешио опроштено од стране онога о кога се огрешио, да ли је потребно да такав иде и код свештеника ради исповести?

Препоручљиво је, јер сваки грех који смо нанели људима, нанели смо исто тако и Богу. Нема греха који не вређа Бога. Стога је потребно да идемо увек код Божијег свештеника ради исповести и опроштаја.

С каквим духовним расположењем треба да идемо код свештеника на исповест?

С искреним кајањем и скрушеним срцем; исто тако са осећањем праштања свима који су се о нас огрешили, и са одлуком да се покоравамо свештенику који врши исповест уколико наложи епитимију.

Какву епитимију(казну) може свештеник да нам наложи?

Различиту епитимију, према озбиљности наших грехова, нпр. да постимо, да се молимо, да дамо накнаду некоме кога смо оштетили, да чинимо дела милосрђа, или, чак, да не приступамо светој тајни причешћа за извесно време.

Да ли треба да приступамо често светој тајни покајања?

Што чешће то боље. Неопходно је исповедати се пре приступања светој тајни причешћа. Крајње је нужно у болести јер не знамо време своје смрти. Стога је потребно да будемо спремни, сасвим спремни да се сјединимо с небеском Божјом продицом, као покајана, ослобођена од греха и благословена деца Божја.

Из књиге ,,Вера Светих" Свети Владика Николај Велимировић стр. 81-83.

Херувимска песма

http://www.youtube.com/watch?v=SnPoMvJm_cE

Херувимска песма у извођењу хора Дивна Мелоди

Ми који Херувиме тајанствено изображавамо,
и Животворној Тројици Трисвету песму певамо,
сваку сада животну бригу оставимо.
Амин.
Као они који ћемо примити Цара свих,
Анђелским Силама невидљиво праћенога.
Алилуја, алилуја, алилуја.


на црквенословенском:

Иже Херувими тајно образујушче,
и животворјашчеј Тројице трисвјатују пјесн припјевајушче,
всјакое ниње житејское отложим попечение.
Јако да Царја всјех подимем,
ангелскими невидимо доруносима чинми.
Аллилуиа, аллилуиа, аллилуиа.