Светоотачке приче

Авва Антоније

Бејаше некакав човек који је у пустињи ловио дивље звери па угледа авву Антонија како се шали са браћом и саблазни се. Хотећи да му покаже како ту и тамо треба бити снисходљив према браћи, старац му каже: Стави стрелу у свој лук и затегни га. Овај учини тако. Вели му затим: Затегни га још. Овај га затегне. А старац му опет вели: Још га затегни. Одговори му ловац: Ако га затегнем преко мере, лук ће се сломити. Старац му вели: Тако је и са делом Божијим; ако преко мере затегнемо у својим захтевима од браће, они ће брзо бити скрхани. Потребно је, дакле, да ту и тамо будемо снисходљиви према браћи. Чувши то, ловац се одушеви тим речима и оде стекавши велику корист од старца. А браћа, пошто се укрепише, пођу ка својим пребивалиштима.

Авва Антоније

Од ближњега нам зависе живот и смрт. Јер ако смо стекли брата, стекли смо Бога, а ако смо саблазнили брата, Христу смо згрешили.

Авва Антоније

Посете једном приликом старци авву Антонија, а заједно са њима беше и авва Јосиф. А старац, желећи да их искуша, изговори једну изреку из Светога писма те стане да их испитује, почевши од најмлађега, шта значи та изрека. И сваки је одговарао по својим моћима. А старац је свакоме говорио: Ниси погодио. После свих речи авви Јосифу: Шта ти мислиш да значи ова изрека? Овај одговори: Не знам. Вели им, дакле, авва Антоније: Заиста, авва Јосиф је пронашао пут, јер рече: Не знам.

Авва Антоније

Добије једном приликом авва Антоније писмо од цара Константина којим га овај позиваше да дође у Константинопољ. И он размишљаше шта да чини. Па рече авви Павлу, свом ученику: Треба ли да идем? А овај му одговори: Ако одеш, зваћеш се Антоније; а ако не одеш, зваћеш се авва Антоније.

Авва Агатон

Никада нисам заспао имајући нешто против некога, нити сам оставио некога да заспи имајући нешто против мене, ако је то било у мојој моћи.

Авва Агатон

Авва Агатон је путовао са својим ученицима. И један од њих, нашавши на путу малено зрно зеленог грашка, упита старца: Оче, допушташ ли да га узмем. Старац га, чудећи се, погледа и рече: Јеси ли га ти тамо ставио? Брат одговори: Не. А старац му рече: Како, дакле, хоћеш да узмеш оно што ниси оставио?

Авва Агатон

Изађе једном авва Агатон у град како би продао нешто судова, и нађе крај пута једног богаља. Рече му богаљ:

• Куда идеш?

Одговори му авва Агатон:

• У град да продам судове.

Рече му овај:

• Буди љубазан према мени и пренеси ме тамо.

Старац га упрти и пренесе у град. Овај му вели:

• Положи ме тамо где продајеш судове.

Он тако и учини. А када је продао један суд, упита га богаљ:

• За колико си га продао?

Он одговори:

• За толико.

Овај му рече:

• Купи ми погачу.

Старац му купи. А затим прода други суд. А овај га пита:

• А ово за колико?

Он одговори:

• За толико.

Овај му рече:

• Купи ми ово.

И старац купи. А када је продао све судове и хтео да пође, вели му богаљ:

-Одлазиш?Он одговори:

• Да.

Овај му рече:

• Буди љубазан према мени и пренеси ме тамо где си ме нашао.

Старац га упрти и понесе до његовопг места. А овај му вели:

• Благословен си, Агатоне, од Господа и на небу и на земљи.

А он, подигавши очи не виде никога, јер оно беше анђео Господњи који беше дошао да би га искушао.

Авва Амон

Причало се за авву Амона како је убио једну гују. Наиме, када једном пође у пустињу да захвати воде из баре и угледа змију, он јој погледа у лице и рече:

- Господе, или ја или она морамо умрети.

И змија одмах крепа, силом Божијом.

Авва Амон

Говорио је авва Амон:

• Четрнаест година сам провео у Скиту, молећи се Богу дању и ноћу да ми подари снагу да победим јарост.

Авва Амон

О томе авви Амону је пророковао авва Антоније, говорећи:

• Напредоваћеш у страху Божијем.

И изведе га изван келије, покаже му један камен и каже:

• Грди овај камен и удари га.

И овај учини тако. А авва Антоније га упита:

• Је ли камен ишта прозборио?

Овај одговори:

• Не.

А авва Антоније му рече:

• И ти ћеш доспети до те мере.

Што се и збило. Јер авва Амон беше толико напредовао, да од мноштва доброте није знао за злобу. И тако кад је постао епископ, доведу му девицу која беше затруднела, и кажу му:

• Тај и тај је то учинио; подај им епитимију.

А он, међутим, пошто осени крсним знаком њен стомак, заповеди да јој дају шест пари плахти, рекавши:

• Да не би случајно, када пође да роди, умрла или она или дете, па нема у чему да се погребе.

А они, који су дошли да је оптуже, кажу му:

• Зашто си то учинио? Подај им епитимију.

Он им, пак, каже:

• Видите ли, браћо, близу је смрти; и шта ја могу да учиним?

И он је отпусти. И не усуди се старац никога да осуди.

Авва Амон

Дође једном приликом авва Амон на једно место да једе, а тамо се налазио један који беше на лошем гласу. И догоди се да наиђе једна жена и уђе у келију брата који беше на лошем гласу. А када то сазнају житељи тога места, узнемире се и сакупе како би га изагнали из келије. И знајући да је епископ Амон у томе месту, они дођу да га замоле да пође са њима. Онај брат, пак, сазнавшиу за то, узме жену и сакрије је у једну велику бачву. А када гомила дође, авва Амон, видевши шта се збило, Бога ради прикрије целу ствар. Наиме, ушавши унутра он седне на бачву и заповеди да се претражи келија. Пошто су је, дакле претражили и нису нашли жену, авва Амон рече: Чему све то? Нека вам Бог опрости. И помоливши се, заповеди да сви изађу. И држећи братову руку, он му рече: Пази на себе, брате. И рекавши то, отиде.

Авва Ахил

Дођу једном авви Ахилу у посету три старца, а један од њих беше на лошем гласу. И рече му један од стараца:

• Авво, направи ми једну мрежу.

А он одговори:

• Нећу је направити.

А други рече.

• Учини ми по вољи, да бисмо те помињали у манастиру.

А он одговори:

• Немам времена.

Рече му трећи, који је био на злу гласу:

• Мени начини једну мрежу, да имам нешто из твојих руку, авво.

А старац му одмах одговори:

• Начинићу ти је.

А двојица стараца га насамо упиташе:

• Како то, ми смо те молили и ниси хтео да нам начиниш, а њему си рекао:”Начинићу ти је”.

Старац им одговори:

• Вама сам рекао: “нећу вам направити”, и нисте се ожалостили, јер нисам имао времена; али ако не учиним и њему, рећи ће себи: “Старац није хтео да ми учини јер је чуо за мој грех”, и тако одмах сечемо уже. Разгалио сам његову душу, како се не би тај човек утопио од жалости.

Авва Ахил

Посети један ос стараца авву Ахила и виде како он пљује крв из својих уста. И упита га:

• Шта је то оче?

А старац одговори:

• То је реч за једнога брата који ме је ожалостио, а ја сам се борио да му је не изговорим и молио сам Бога да се она одузме од мене; и реч постаде као крв у мојим устима и ја сам је испљунуо и успокојио се и заборавио жалост.

Авва Амун Нитријски

Авва Амун Нитријски посетио авву Антонија и каже му:

• Ја улажем више труда од тебе; како се, дакле твоје име више прославило пред људима од мојега?

Вели му авва Антоније:

• Јер ја више љубим Бога него ти.

Авва Аврам

Причали за некога старца како је провео педесет година нње једући хлеба и не пијући лако вина. И говорио је:

• Усмртио сам блуд и среброљубље и таштину.

А када је авва Аврам чуо да је овај то рекао, дође ка њему и вели му:

• Јеси ли ти рекао те речи?

Овај одговори.

• Да.

И вели му авва Аврам:

• Ево, улазиш у своју келију и затичеш у својој асури жену; можеш ли да замислиш да није жена?

Овај одговори:

• Не; али ћу се борити против помисли да је дотакнем.

Рече му, дакле, авва Аврам:

• Ето, ниси усмртио страст, већ она живи; али је само спутана. И опет, док ходаш, угледаш камење и шкољке, а између њих злато; може ли твој ум да посматра злато као камење и шкољке?

Овај одговори:

• Не; али ћу се борити против помисли да га узмем.

А старац рече:

• Ето живи, али је спутана.

Вели опет авва Аврам:

• Ево, чуо си о двојици браће, како те један љуби, а други те мрзи и говори против тебе; ако дођу ка теби, хоћеш ли се према њима односити на исти начин?

Овај одговори:

• Не; али ћу се борити против помисли, како бих чинио добро ономе који ме мрзи исто као и ономе који ме воли.

Рече авва Аврам:

• Дакле, страсти живе, само што су спутане од стране светитеља.

Авва Алоније

Рекао је Авва Алоније:

• Ако човек не каже у срцу своме: “У свету смо само ја и Бог”, неће имати спокоја.

Авва Алоније

Рекао је још:

• Да нисам уништио све, не бих могао себе изградити.

Авва Алоније

Рекао је још:

• Ако жели, човек од јутра до мрака може доспети до божанске мере.

Авва Алоније

Упитао је једном авва Агатон авву Алонија, говорећи:

• Како бих могао да уздржим свој језик, да не говори лажи?

Одговори му авва Алоније:

• Ако не лажеш, учинићеш многе грехе.

А овај упита:

• Како?

Старац му рече:

• На пример, два човека изврше пред тобом убиство, а један од њих побегне у твоју келију. И гле, управитељ га тражи и пита те: “Је ли се пред тобом збило убиство”? Ако не слажеш, предаћеш човека у смрт. Радије га остави пред Богом без окова; јер Он све зна.*

Авва Апфије

Причали су како је епископ Оксиринха, по имену Апфије, када је био монах проводио врло тежак живот. А када је постао епископ, хтео је да води исти тежак живот и у свету, али му то није успевало. И он паде ничице пред Богом говорећи:

• Није ли можда, због тога што сам епископ, благодат одступила од мене?

И открије му се:

• Не; али тада си био у пустињи, и пошто не беше људи, Бог је помагао; сада си у свету и помажу ти људи.

Авва Арсеније

Једном је блажени Теофило архиепископ с некаквим старешином дошао авви Арсенију и затражио од њега поуку. Старац, пошто је мало поћутао, рече:

• Да ли ћете испунити што вам кажем?

Они обећају да ће испунити.

Тада старац рече:

• Ако негде чујете о Арсенију, не идите к њему.

Авва Арсеније

Други пут архиепископ, желећи да дође старцу, послао је испред да сазна да ли ће му старац отворити врата? Старац му овако одговори:

• Ако дођеш, отворићу ти врата; али ако теби отворим, свима ћу да отворим – и тада већ нећу остати овде.

Архиепископ, чувши то, рече;

• Ако га ја својим доласком отерам, онда је боље да не идем светоме.

Авва Висарион

Једнога брата, који беше пао у грех, свештеник изагна из цркве. А авва Висарион устане и изађе заједно са њим, рекавши: И ја сам грешан.

Авва Висарион

Један монах који је живео са другом браћом, упита авву Висариона:

• Шта да радим?

Старац му вели:

• Ћути и немој да се одмераваш са другима.

Авва Венијамин

Кад је умирао, авва Венијамин је рекао својој деци:

• Да бисте се спасли, ово чините: “Радујте се, свагда, молите се без престанка, на свему захваљујте”.(1 Сол 5,16 и даље)

Авва Геласије

Причали су како је авва Геласије имао књигу повезану у кожу, вредности осамнаест дуката; имао је наиме, преписан цео Стари и Нови Завет. А налазила се она у цркви, како би сваки од браће, ако је хтео, могао да је чита. А један страни брат дође да посети старца, и како је угледа он је пожели за себе, те укравши је, утекне. А старац, иако је то приметио, не даде се за њим у потеру како би га ухватио. А онај, дакле, пође у град и намери да књигу прода, па нашавши некога ко хтеде да је купи, затражи цену од шеснаест дуката.

А купац му вели:

• Дај ми, најпре, да је прегледам, па ћу ти онда дати паре.

Овај му да књигу, а купац, узевши је, понесе је авви Геласију да је прегледа, рекавши му цену коју је тражио њен продавац. А старац му рече:

• Купи је, јер је добра и вреди толико колико си рекао.

И вративши се, човек исприча продавцу другачије, а не онако како је старац рекао:

• Ево, показао сам је авви Геласију, а он ми рече да је то много и да књига не вреди колико си тражио.

А овај, чувши то, упита:

• Старац ти ништа више није рекао?

Он одговори:

• Не.

Тада овај рече:

• Не желим да је продам.

И ганут, он дође пред старца, чинећи поклоне и молећи га да узме књигу назад. Али старац не хтеде да је прими. Тада му брат рече:

• Ако је не узмеш, ја нећу имати спокоја.

А старац му вели:

• Ако не будеш имао спокоја, онда ћу је узети.

И брат остане тамо до своје кончине, имајући велике духовне користи од оваквог старчевог поступка.

Авва Данило

Када варвари у своме походу дођу све до Скита, сви оци се разбеже. А авва Данило каже:

• Ако се Бог не стара о мени, зашто да живим?

И он прође између варвара а они га не примете. Тада он рече у себи:

• Видиш, Бог се постарао за тебе и ниси умро. Учини, дакле, и ти оно што је људско па отиди као и оци.

Авва Диадох

Авва Диадох је говорио:

• Као што у бањи често отварање врата брзо испушта топлоту напоље, тако и душа, ако жели често да говори, чак и ако говори добро, губи сопствену топлоту кроз двери језика. Добро је благовремено ћутање; оно није ништа друго до мати најмудријих мисли.

Авва Евпрепије

Исти он је, када су му једном приликом разбојници пљачкали ствари, помогао да их понесу. А пошто су покупили све што беше унутра, оставе они његов штап; а авва Евпрепије чим га угледа ожалости се, па узевши штап потрчи како би им га предао. И пошто они не хтедоше да га узму, плашећи се да се нешто не догоди, старац сретне неке који су пролазили истим путем те их замоли да им они дају његов штап.

Авва Евпрепије

У почетку свога монашкога пута авва Евпрепије посети једнога старца, па му каже: Авво, поучи ме како да се спасем. А овај му рече: Ако хоћеш да се спасеш, када дођеш коме у посету, немој пожурити да говориш пре него што те он упита. А он, задивљен тим речима, направи поклон пред старцем, говорећи: Заиста, много књига сам прочитао, али такав наук нисам научио. И отиде веома задовољан.

Авва Евпрепије

Исти он је, када су му једном приликом разбојници пљачкали ствари, помогао да их понесу. А пошто су покупили све што беше унутра, оставе они његов штап; а авва Евпрепије чим га угледа ожалости се, па узевши штап потрчи како би им га предао. И пошто они не хтедоше да га узму, плашећи се да се нешто не догоди, старац сретне неке који су пролазили истим путем те их замоли да им они дају његов штап.

Авва Евагрије

• Уклони искушења и нико се неће спасти.

Авва Зенон

Причали су за авву Зенона како од почетка није хтео ништа ни од кога да узме. И отуда су, они који су му нешто доносили, одлазили ожалошћени, јер није хтео да узме. А други су долазили ка њему, желећи да од њега, као од великог старца, нешто добију, а он ништа немаше да им да; те су и они одлазили ожалошћени. А старац каже: шта да чиним, када су жалосни и они који доносе, а и они који желе да приме? Најбоље ће бити ово: ако неко донесе, узећу, па ћу дати ономе ко затражи. И чинећи тако нашао је спокоја и све задовољио.

Авва Зенон

Једном је исти авва Зенон, путујући Палестином и уморивши се, сео покрај повртњака да нешто поједе, а помисао му каже:

• Узми један краставац и поједи, шта он вреди?

А он одговори својим помислима:

• Крадљивци иду у пакао. Искушај дакле, себе још овде, да ли си у стању да трпиш у паклу.

Он, дакле, устане и престоји пет дана на припеци, па пошто изгори од сунца, рече:

• Не могу да поднесем муке.

Па рече својим помислима:

• Ако не можеш, немопј да крадеш и да једеш.

Авва Зенон

Рекао је авва Зенон:

• Онај ко жели да му Бог брзо услиши молитве, када устане и пружи своје руке ка Богу, треба пре свега и пре него за своју душу, да се помоли за своје непријатеље; и када тако буде чинио, у свему што буде искао, Бог ће га услишити.

Авва Захарије

Рекао је авва Макарије авви Захарију:

• Реци ми шта треба да чини један монах.

Овај му вели:

• Зар мене питаш. Оче.

А авва макарије рече:

• Имам поверење у тебе, чедо Захарије. Јер постоји онај који ме потиче да те питам.

Вели му Захарије:

• По мени, оче, монах је онај који себе у свему обуздава.

Авва Захарије

Дође једном авва Мојсије да захвати воде, и наиђе на авву Захарија како се моли у чатрњи, а Дух Божији почива на њему.

Авва Исаија

Рекао је авва Исаија:

• Ништа толико не користи почетнику као грдња. Јер почетник који бива грђен и истрпи, исти је као дрво које се залива сваког дана.

Авва Исаија

И још је говорио:

• Ако Бог хоће да се смилује души, она не подноси и не трпи, већ чини оно што јој је по вољи; допушта јој да запати све што не жели, да би га на такав начин потражила.

Авва Исаија

Авву Исаију су питали:

• Шта је среброљубље?

А он одговори:

• Да не верујеш у Бога, да ће се он старати о теби, и да немаш поверења у Његова обећања.

Авва Исаија

Питали су га такође:

• Шта је брбљивост?

А он одговори:

• Непознавање славе Божије и завист према ближњему.

Авва Илија:

Рекао је авва Илија, служитељ:

• Каква је важност греха тамо где има покајања/ И шта вреди љубав тамо где постоји гордост?

"Ако опраштате људима грехе њихове, опростиће и вама отац ваш небески."

Свето Писмо

Друга најчешће употребљавана реч у Новом Завету је праштање. (О. Србољуб Булић)

Само из и у име љубави је право праштање. Само ако је Христос међу нама, онда се може праштати. (Др Владета Јеротић)

Само се праштањем може зауставити зло, а то није исто што и повлачење, потискивање, то је победа, то је издизање изнад зла, то је окретање добру и светлости. (О. Љубивоје Стојановић)

Ако ти сагреши брат твој, укори га; па ако се покаје, опрости му. И ако ти седам пута на дан згреши, и седам пута на дан дође к теби и каже: кајем се, опрости му. (Свето Писмо)

Ако је дошло до праштања и покајања, десио се живот, Бог је дао живот, тако је једино могуће измирење, спасење. Љубав нам даје живот. (Епископ браничевски Игњатије)

Не треба да опраштамо само речима, то је само спољашњи израз. Господ тражи да ми свакој души опраштамо од срца, и онда та душа то осећа, не треба ни да кажемо реч, она осећа да смо јој заиста опростили. Зашто осећа, како осећа? Зато што смо ми људи мислена сила. Ми смо мислима везани једни са другима. Кад помислимо на неку особу, она одмах прима наше мисли, али ми смо расејани, умно разбијени, па не можемо да видимо, ко нам упућује мисли и шта нам упућује. Али, она душа која се умно прибрала, која се сјединила са Господом, и коју је Господ ослободио од расејаности, она зна које мисли од ње произлазе, које долазе од непријатеља, а које од пријатеља. (О. Тадеј)

*

О. Петар Лукић

Ко не умије да прашта, не умије ни да воли. Ако те је неко кога си вољео јако повриједио, а ти му не можеш опростити, значи да је твоја љубав била лажна, да ти није рањено срце, већ гордост. Ако си хришћанин, не само именом, већ животом – опростићеш. Смоћи ћеш снаге за ријечи Христове: "Опрости му, Боже, не зна шта чини". Опростићеш свога Спасења ради. То није правдање лоших дјела оног ко те је повриједио, већ прихватање воље Божије и пребивање у Христу. Ништа се на овоме свијету не дешава без Божијег допуштења. Ако је Бог допустио да се нешто деси – ко си ти да то осуђујеш? Јеси ли ти очишћен од својих гријехова да се смијеш бацати каменом на ближњег? И он је Божије дијете, икона Божија, има своје муке, свој крст. Ако не видиш у њему икону Божију, не видиш је ни у себи.

Можда је Бог допустио твоју рану да би пружио прилику твојој љубави, праштању, вјери? Не смогнеш ли снаге и храбрости за то, ђаво ће однијети побједу, а двије свијеће Божије ће згаснути. Праштањем отвараш пут ближњем за покајање. Моли се за њега! То је једини пут ка праштању и сламању сопствене гордости. Али, добро пази – ако се не молиш искрено, ако му, молећи се, ниси опростио, сијеш зло сјеме по њиви Господњој. Какви ће плодови нићи на њој?

Ако не можеш опростити, немој долазити на Литургију, немој постити ни причешћивати се јер си лицемјер и лажов. Тражиш да ти Господ опрости твоје гријехе, а сам не можеш опростити ближњем! Коју вјеру исповједаш и коме се Богу молиш? Са горчином и неопроштеним увредама у срцу, твоја вјера није она коју је проповједао Спаситељ, вјера покајања, праштања и љубави. Ако такав, горд и гњеван, стајеш пред Господа, онда тргујеш светињом, твоје учешће у животу Цркве је фарисејство и лаж. Чиме ћеш заблагодарити Господу? Истинска благодарност је подвиг праштања и повјерења у добру Божију намјеру, чак и када је за тебе то веома болно.

"Покајте се јер се приближи Царство Небеско."

Свето Писмо

Све почиње самоспознајом, то је повратак Богу. Нема паузе, кад макар и на кратко станемо у чињењу и путу добра, настаје пад. Кајање је одлука да хоћемо да живимо са Богом. (Епископ јегарски Порфирије)

Кад је отац Пајсиј био упитан о томе како треба да изгледа молитва, рекао је: "Не интересује ме да замрачиш собу у којој се молиш, сједнеш на свој троножац, узмеш бројаницу и причаш у недоглед, већ да сваку молитву започнеш искреним покајањем". При покајању нестају питања. Као отац кад грли блудног сина... Све остало престаје да буде важно. Кроз покајање учиш да прашташ себи и другима, као што ти и Бог опрашта твоје многобројне гријехе. Нема ту више питања: Што си то урадио, како си могао, шта те је навело... Смисао опраштања више не допушта и не тражи никаква питања. Покајање је радост сусрету и радост сусрета. Ријеч СРЕЋА и ријеч СУСРЕТ имају исти корјен. У основи ријечи срећа је сретање, сусрет. Нема среће без сусрета са човјеком, са Богом, са природом, са собом. Покајање је полазак у сусрет. Као што дијете иде мајци, тетура се, пада, невјешто хода, али има само једну мисао – да стигне мајци. Тако је и са нашим ходом до Исуса, до Цркве. Невјешто, падамо, тешко ходамо, али је важно да знамо куда идемо и који је смисао тог хода. (Епископ захумско-херцеговачки Григорије)

О појединим случајевима не расуђујемо по времену које треба утрошити, него по начину покајања. (Старац Порфирије Светогорац)

Покајање је почетак Спасења. (Др Владета Јеротић)

Кајање није само тренутак, то је доживотан процес. Покајање је Дар Божији. Све што ми сами можемо је да спознамо сопствену немоћ, остало је све уз Божију помоћ, па и Дар покајања. Свети Јероним, када је упитао: "Боже, шта да Ти принесем? Немам шта..." – добио је одговор: "Имаш. Своје грехе". То је једино што заиста и можемо учинити и принети – будност за сопствене грехе и свест о томе. Претпоставка покајања је вера у Бога. Говорио ми је један човек да је стално одлазио на исповест своме исповеднику и стално исповедао један исти грех у кога је увек изнова упадао, иако би се покајао. И свештеник би му сваки пут одговорио: "Ништа, чедо, устани". Никакав други одговор, никакво прекоревање, савети, само: УСТАНИ. Значи, немој да те Бог затекне у паду, већ устај. Треба увек бити пун оптимизма. Свети Никодим је говорио: "Не смете себе кињити због једног греха". Треба само спознати да си грешан, а не да анализираш, треба то да прихватиш и да се и даље бориш". (Епископ јегарски Порфирије)

Покајање није само да одемо код свештеника, већ је потребно да се душа ослободи тих мисли и депресије у коју је упала због кривудавих линија у свом животу. Покајање је измена живота. (О. Тадеј)

Покајање је аутентично кад непоколебљиво станемо на пут који води ка Христу, када Га безусловно волимо, а наша свакодневица ће можда бити испуњена привременим делимичним падовима и одступањима. Али, наше неодустајање да останемо на Христовом путу и чежња и жеља да се вратимо Христу кад смо се од Њега удаљили, у томе се крије тајна покајања. (Епископ јегарски Порфирије)

Због покајања је разбојник који је био распет десно од Христа био први становник раја. (О. Петар Лукић)

Повест о преносу чесних моштију светог Николаја чудотворца

Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таквим праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари¹. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таквог светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја.

То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Барију, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој.

После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. Они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви.

Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11. априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9. маја (по старом календару, 22. по новом). А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора.

И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду – двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. – О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег.

Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву²и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја (по старом календару, 22. по новом) празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца.

И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро³. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин.

Напомене:

1. Град Бари налази се на југу Италије, на западној обали Јадранског Мора, у покрајини Апулији. Становништво јужне Италије било је издавна грчко. Крајем деветога века ту се утврдила власт грчкога цара. Године 1070 град Бари заузеше Нормани, северно племе германско, али се и после тога у неким апулијским манастирима сачувала православна вера и богослужење, и они су дуго били потчињени цариградском патријарху.
2. Та црква постоји и данас и у њој почивају и данас мошти светог оца Николаја, мада сакривене од народа.
3. Преподобни Никодим Светогорац, који овај синаксар о преносу моштију Св. Николаја преведе са словенског језика на грчки, вели да је свето миро из моштију светитеља Николаја престало истицати у Барију од онда када је западна латинска Црква одступила од православне вере и догмата Светих Отаца.