О, ГОСПОДЕ СИЛНИ

О, Господе Силни, Царе над Војскама,
Што помажеш верним, у љутим борбама.

Цела земља стрепи, и у страху живи,
О, Ти нам помози, Боже Милостиви.

Свак се боји рата, и праведног суда,
Невоља и туга, завладала свуда.

Још од прошлог рата, болно срце бије,
Јоште мајка сина, прежалила није.

Још гробови свежи, што јунаке крију,
Што гинуше храбро, за земљу србију.

Јоште сеје плачу, ради браће своје,
Гранатама стоји преорано поље.

Па зар опет сада, на Голготу поћи,
О, Господе Благи, буди у помоћи.

Сагрешише Теби, сва земља уздише,
Безакоња многа што се починише.

Брат убија брата, мајка чедо дави,
Постадоше људи, к'о зверови прави.

Многе цркве празне, народ се отпади,
На светињу хули, у недељу ради.

А за поста неће нико ни да чује,
Нити када пости, нит' се причешћује.

Тешко народ греши, осуду не сања,
О, Господе Влаги, даруј покајања.

Даруј благо време, да се народ врати,
Твојој Светој Вери, Светој Благодати.

Помилуј нас Боже, почуј наше гласе,
Само милост Твоја, може да нас спасе.

ПЕСМА НЕДЕЉИ

Ој, Недељо, најсветлији дане,
Твоји зраци од смрти нас бране,
Твоја прича, о наш дане лепи,
Веру снажи а надежду крепи,
Чудна повест: како Господ уста
И гробница как' остаде пуста!
Како Ангел женама објави:
-Христос Господ васкрсе у слави.

Но идите и јавите свима,
Свима вернима и Апостолима.
То се чудо никас чуло није
Од кад сунце црну земљу грије.
Од тога чуда сија се Голгота,
То је основ новога живота,
Вечан, силан, праведан и убав,
Христова је то небесна љубав.

Што се жртвом страшном посведочи,
То свак види ко год има очи.
И за очи ко има разума,
Тај истину воскрсења прима,
Баш је прима као дете мало;
Лако ћемо браћо за остало,
Само кад је власт смрти срушена,
Смртна авет кад је умртвљена.

Слава Христу Који смрт победи,
А част сваком који Христа следи,
Кој' га љуби срцем и устима,
И гобница как' остаде пуста!
Како Ангел женама објави:
-Христос Господ васкрсе у слави.

ГОСПОДИ ПОМИЛУЈ

Господи помилуј, Господи прости,
Помоги мње Боже, Крест свој донеси,
Ти прошол с љубовљу нСвој тернистиј пут,
Ти нос Крест безмолбно надриваја груд.

Ти за нас распјатиј, мнго Ти терпјел,
За врагов молилсја, за врагов скорбјел,
Ја же слаб душоју, телом также слаб,
И страстеј грјеховних ја преступниј раб.

Ја великиј грјешник на земном пути,
Ја ропшчу, ја плачу, Господи прости,
Помоги мње Боже, дај мње крепост сил,
Что би свој ја страсти в сердце погасил.

Помоги мње Боже шчедроју рукој,
Ниспољши терпјење, радост и покој,
Грјешник ја великиј на земном пути,
Господи помилу, Господи прости.

СВЕТИ ОТАЦ НИКОЛАЈ

О , кто , кто Николаја служит ,
О, кто , кто Николаја љубит ,
Тому свјатиј Николаје
На свјаки час помагајет ,
Николај , Николај !

О, кто , кто служит јему добрје
Кто , јего в помошч призивајет :
Избављајет от напасти
И не будет в грјехи пасти ,
Николај , Николај !

О, кто ,кто к њему притекајет ,
Кто јего в помошч призивајет ,
Ти не будет отражени
И грјехами заграждени ,
Николај , Николај !

Николај имја тезоименито ,
Побјеждајај побједоносно ,
Побјеждајет аријани ,
Утјешајет Христијани ,
Николај , Николај !

Покарјај враги нашја всјуду ,
Помошчник вскорје нам буди ,
Имами тја хвалити
Имја твоје славити ,
На вјеки , на вјеки !

ČUDESNA IKONA

Želim da vam ispričam o jednom veoma važnom dogadjaju, koji se desio u našem gradiću Ljudinovo leti, o svetinjama, koje su posetile naš grad 12 juna 2006 godine.

Jednom na propovedi je naš sveštenik, nastojatelj crkve posvećene Kazanjskoj ikoni Majke Božije protojerej Aleksej Žiganov govorio da ne treba da prodjemo pored moneta od 5, 10, 50 kopejki koje leže u blatu a da ih ne podignemo jer je na njima naslikan sveti Velikomučenik Georgije Pobedonosac. Od tada nam je ušlo u naviku da gledamo dole i skupljamo te monete. Koliko tih moneti samo zgazimo? Ali gazmo ne samo monetu, već ikone našeg svetog zaštitnika. Protojerej Aleksej Žiganov je očistio i doveo u red nekoliko izvora za koje su mnogi stariji stanovnici odavno zaboravili. Nedaleko od našeg grada se nalazio skit, od koga nije ostalo ništa sem keramičkog žljeba na bunaru. On se nalazi izmedju gradića Kirova (bivša Pesočnja) i Ljudinova, u pustari. Taj skit je osvećen u čast Jerusalimske ikone Majke Božije i formirale su ga 1917 godine nekoliko monahinja iz Šamordina i jeromonah Tihon (Lebedev). Izgradili su malu crkvu, osvetili izvor, izgradili konak – otac Tihon je živeo u zemljanici, a monahinje u drvenoj seoskoj kućici. I tako su živeli mirno za sve blagodareći Gospodu do 1937 godine dok se za njih nisu setili enkavedeovci i počeli da ih krive za antisovjetsku delatnost. Na čudesan način je pronadjena Jerusalimska ikona Majke Božije, koju je 1864 godine naslikao monah Inokentije – to je glavna svetinja skita. Nju je u našu Kazanjsku crkvu vratila blagočestiva porodica, koja ju je čuvala dugi niz godina.
 


Prošle godine uoči praznika Svete Trojice, otac Aleksej je na propovedi rekao da je zamolio našeg Vladiku Mitropolita Kalužskog i Borovskog Klimenta, da dozvoli da se kod nas u Ljudinovo u crkvu Kazanjske ikone Majke Božije doveze divna ikona – jedinstvena u Rusiji kopija na Svetoj Gori čudesno projavljenog lika Georgija Pobedonosca. “Da vidite samo kakva je to ikona!” – govorio je otac Aleksej. Mi nismo odmah shvatili njegove reči jer je ikonu zaista trebalo videti!
Monasi Mešćovskog Sveto-Georgijevskog manastira su nam dovezli ikonu 12 juna, na Dan Svetog Duha. Zajedno sa ikonom su doneli i česticu moštiju svete Matrone Moskovske i jednu od dve kašike svetog pravednog Jovana Kronštatskog. Služba je bila u toku, ikona je bila na putu, ali nam je Gospod dao da saznamo o približavanju svetinje: pocrvenela je kao cvekla i počela da se trese posednuta žena. Otac ju je poprskao svetom vodicom i rekao: “Svetinje se približavaju, zli duh to oseća”.


Parohijani tri crkve i mi sveštenici smo u litiji pošli da dočekamo svetinje u centru grada, i odatle smo prvi put posle dugih godina ateizma zajedno sa monasima Mešćovskog manastira išli u našu Kazanjsku crkvu i nazad. Za ikonu je bila napravljena specijalna nosiljka, nosila su je četvorica ljudi, divna ikona je sijala sjajnim odsjajima na suncu. Išli smo za svetim Georgijem, za svojim zaštitnikom. Kada su ikonu vraćali nazad mnogi su imali isti osećaj – ne ikona, već sam sveti Georgije Pobedonosac je pošao po Rusiji. U januaru je ikona bila u Kalugi – pričaju da je mirotočila. A tada, 12 juna, u našoj crkvi namesnik Mešćovskog Sveto-Georgijevskog manastira iguman Georgije (Evdačov) je ispričao sledeće. On je zajedno sa drugim sveštenicima posetio Svetu Goru Aton. A pre tog puta on je zajedno sa bratijom počeo da obnavlja bukvalno iz ruina manastir sa crkvom, koja je sad već skoro obnovljena i posvećena svetom Georgiju Pobedonoscu. On je u Zografskom manastiru na Svetoj Gori video divnu ikonu – nerukotvoreni lik svetog Georgija.

Istorijat svetogorskog lika je sledeći. Monasi na Svetoj Gori Aton su želeli da naslikaju ikonu svetog Georgija Pobedonosca, i kako se radi u takvim slučajevima, zamolili su da se pripremi daska za nju. A u to vreme je u Svetoj Zemlji bila naslikana takva ikona. I odjednom ljudi se bude – a ikone nema: daska je bila bez ičega. A na Svetoj Gori su na nepoznat način pronašli naslikanu ikonu. Začudjeni monasi su na pitanje svog nastojatelja ko je naslikao ikonu odgovorili: “Ne znamo”. Nastojatelj je rekao: “Ali ja vidim da je boja sveža!” – ali niko nije mogao ništa da objasni. Od tada je ikona postala jedna od najpoštovanijih manastirskih svetinja. Jednom je manastir posetio neki episkop i sa rečima: “Jel vi to imate čudotvornu ikonu?” – prstom dodirnuo svetiteljev lik. I tada je oseto kao da ga je vatra oprljila, a prst mu se tako prilepio uz ikonu, da dva dana nije mogao da ga odvoji od nje. Zatim su morali da mu odseku deo prsta – odsečeni deo je tako i ostao na ikoni radi urazumljenja.

Kada je otac Georgije prvi put video tu ikonu pomislio je: “Kada bi za Rusiju mogla da se naslika takva ikona, uz molitve svetogorskih monaha!”. Te njegove misli su bile uslišene. Pzadi mu je na rame stavljena ruka, i on je preko prevodioca čuo sledeće: “Naslikaćemo za Rusiju takvu ikonu uz molitve”. Kako je mogao da ga čuje svetogorski monah, kada je otac Georgije stajao licem okrenut prema ikoni, i ćutke mislio ne pokrećući čak ni usne? Otac Georgije je zahvalio monahu i otišao. Vreme je prolazilo, a otac Georgije se već odavno vratio kući. Neočekivano je zazvonio telefon, i jedan od ruskih sveštenika, koji je s njim bio zajedno na Svetoj Gori je upitao:

- Oče Georgije, kada ćeš da uzmeš ikonu? 

- Koju ikonu? – začudio se otac Georgije. 

- Georgija Pobedonosca.

U očima oca Georgija su se pojavile suze kada nam je o tome pričao. Za donešenu ikonu je trebalo napraviti rizu, a to nije bilo jeftino. Gde naći novac u Mešćovski, u siromašnom, razrušenom manastiru? Ali Gospod je ocu Georgiju poslao dobrotvora, koji je odmah dao novac za polovinu vrednosti rize.

Za to vreme dok je ikona bila u našoj crkvi, pored nje je bilo hiljade ljudi – ne samo iz našeg grada već i iz susednih gradova i sela dan za danom su dolazili ljudi. Imao se osećaj da se narod konačno probudio iz duhovnog sna. Od jutra do samog mraka su naši vernici smenjujući jedan drugog pred ikonom čitali akatist svetom Velikomučeniku Georgiju Pobedonoscu. Bilo je i slučajeva isceljenja po molitvama pred ikonom. Posle povratka ikone u Mešćovsk ja lično kao da sam izgubila nešto veoma drago, osetila sam prazninu. I s kakvom radošću smo na poziv oca Georgija pošli mi vernici i pomoćnici crkve autobusom u Mešćovsk …To je mali starinski grad u kome ima mnogo crkava koje još nisu potpuno restaurirane, ali se podižu iz praha. Manastir se nalazi na kraju gradića. Ikona svetog Georgija Pobedonosca se nalazi u desnom sporednom oltaru male drvene crkve posvećene svetom novomučeniku prepodobnoispovedniku Georgiju (Lavrovu), koji je početkom XX veka bio nastojatelj Mešćevskog manastira. Otac Georgije nam je ispričao mnogo toga interesantnog. Naprimer, o tome da je rodom iz Mešćovska bila prva Carica Porodice Romanovih Evdokija Lukjanova Strešnjeva, supruga Cara Mihaila Fjodoroviča. Postavši Carica Evdokija nije zaboravljala na Mešćovski manastir i ukazivala mu je pokroviteljstvo.



I još jedno čudo sam videla u crkvi posvećenoj ikoni Majke Božije “Neopalima Kupina” u gradu Djatkovo, koji se nalazi izmedju Ljudinova i Brjanska. Pre svog rušenja u godine bezbožja bila je to jedna od najlepših crkava u Rusiji sa kristalnim ikonostasom. Danas su crkvu obnovili, ali je ona istina manja nego što je bila. Za obnovu kristalnog ikonostasa je otišlo 15 tona kristala. Ovde se nalaze zadivljujući živopisi koji predstavljaju bataljone Aleksandra Suvorova, Mihaila Kutuzova, svetog Teodora Ušakova, zaledjeno bojište svetog blagovernog kneza Aleksandra Nevskog, Kulikovsku bitku – crkva je obnovljena i posvećena svim poginulim vojnicima koji su dali svoju dušu za Rusiju. U crkvi se nalaze dve vaze sa tananim nežnim grančicama. Upitala sam radnicu u crkvi kakvi su to cvetići, a ona je jednostavno odgovorila:

- Neopalima Kupina iz Svete Zemlje, od samog njenog žbuna! 

- Ja ne bih ni znala da je ona još živa, da je vi niste doneli! – rekla sam. 

- A kome je posvećena naša crkva? Pa ikoni Majke Božije “Neopalima Kupina”! 

Eto ja sam mislila da se u Palestini nalazi grm koji liči na ljiljane, a ovo je sasvim drugačije nežno, tanano rastinje. I to blizu moje kuće – udaljeno četrdeset kilometara.

Na snimcima: ikona Svetog Georgija Pobedonosca, naslikana za Mešćovski Sveto-Georgijevsku manastir; iguman Georgije (Evdačev) (sleva) i protojerej Aleksej Žiganov sa vernicima Kazanjske crkve; grančice Neopalime Kupine u crkvi u Djatkovu

LEGENDA O NEMOJ CRKVI

Episkop Kinešemskij Vasilij (Preobraženskij) (1876-1945)

Postoji stara legenda koja upečatljivo kazuje zašto ponekad naše molitve bivaju besplodne. Davno, davno, živeo je neki starac koji se mnogo molio i često brinuo o ljudskim gresima. I čudnim mu se učinilo zašto se ponekad dešava da ljudi idu u ckvu, mole se Bogu, a ipak i dalje žive loše..

.. “Gospode, mislio je on, da li ti odgovaraš na naše molitve? Evo, ljudi se neprestano mole, da bi živeli u miru i pokajanju, a nikako ne uspevaju. Nije li možda sujetna njihova molitva?“ 

Jednom je sa tim mislima utonuo u san. I na njegovo iznenađenje, Anđeo sav u sjaju, obavivši ga krilom, ponese ga visoko iznad zemlje… Kako ga je nosio sve više i više, sve slabije su se čuli zvuci sa Zemlje. Nisu se čuli ljudski glasovi, utihnula je pesma, zvuci, čitav žamor sujetnog ljudskog života. Samo su s vremena na vreme odnekud dolazili harmonični nežni zvuci, kao zvuci daleke laute.

Šta je to? – pitao je starac.

- To su svete molitve – odgovori Anđeo,- samo se one ovde čuju! 

- Ali zašto su tako tihe? Zašto je tako malo tih zvukova? Evo sada se sav narod moli u hramu… Anđeo ga pogleda tužnog lica. 

-Želiš da znaš?.. Pogledaj… 

Daleko dole video se veliki hram. 

Čudesnom snagom su se otvorili njegovi zidovi i starac je mogao da vidi sve što se dešava unutra. 

Hram je uvek bio pun ljudi. Na klirosu se video veliki hor. 

Sveštenik u punoj odori je bio u oltaru. Tekla je služba! Kakva služba – nije se moglo reći jer ni jedan zvuk se nije čuo. Videlo se, kako je stojeći na levom klirosu čtec nešto čitao brzo-brzo, mrmljajući, ali reči gore nisu dopirale. Na amvon je brzo izašao đakon gromadnog rasta, odsečnim pokretom zagladio kosu, zatim podigao orar, široko otvorio usta, i… ni zvuka!

Na klirosu je dirigent raširio notni tekst: hor se spremio da peva. 

«Aha, hor ću sigurno čuti…» - pomislio je starac. 

dirigent je dao intonaciju, podigao ruke i dao znak za početak, ali kao i ranije -carovala je potpuna tišina. 

Bilo je sasvim čudno gledati: dirigent je mahao rukama, davao takt nogom, basovi su se zacrveneli od naprezanja , tenori zapinjali, visoko podižući glavu, svi su otvarali usta, ali pesme nije bilo. «Šta je ovo?» - pomislio je starac. 

Preneo je pogled na ljude koji su se molili. Bilo ih je veoma mnogo, raznih uzrasta i društvenih položaja: muškaraca i žena, starih i mladih, gospode i prostih seljaka. Svi su se krstili, klanjali, mnogi su šaputali, ali se ništa nije čulo.

Čitava crkva je bila nema. 

- Zašto je tako? – pitao je starac. 

- Spustimo se, i ti ćeš videti i razumeti… - rekao je Anđeo.

Brzo i nevidljivo za ostale u hramu, spustili su se u sami hram. Obično odevena žena stajala je napred i izgledalo je da se usrdno moli. Anđeo joj se približi i tiho je dodirnu rukom… I odjednom je starac video njeno srce i razumeo njene misli.

«Ah, ta prokleta ženetina! – razmišljala je ona. – Opet je u novoj odeći! Muž – pijanica, deca – nevaspitanci, a ona ne obraća pažnju!.. Samo se licka!..» 

Dalje je stajao lepo obučen gospodin i zamišljeno posmatrao ikonostas. Anđeo je dodirnuo njegove grudi, i pred starcem su se otvorile njegove tajne misli: 

«…Teško razočaranje! Kako sam loše trgovao… izgubio sam hiljadu a možda i hiljadu ipo…»

Dalje je stajao mladić. On se već nije molio, sve vreme je gledao levo, gde su stajale žene, crveneo i premeštao se s jedne na drugu nogu. Anđeo ga je dodirnuo, i starac je pročitao njegove misli: «Ah kako je dobra Dunjaša!.. Kod nje sve vredi: i lepa i ima dobar posao… Takvu bih ženu hteo! Da li bi me htela?»

I mnoge je dodirivao Anđeo, i svi su imali slične misli, prazne, svetovne. Pred Bogom su stajali ali o Bogu nisu mislili. Samo je izgledalo kao da se mole. 

- Razumeš li sada? – pitao je Anđeo. – 

Takve molitve do nas ne dolaze.Zato i izgleda tako- svi oni su zaista nemi… Tog trenutka zvonki dečji glasić je jasno progovorio: 

- Gospode! Ti si blag i milostiv…Spasi, pomiluj, isceli moju sirotu mamu!..

U uglu, na kolenima, pribijen uza zid, stajao je dečačić. U očima su mu blistale suze. Milo se za svoju bolesnu majku. 

Anđeo ga je dotakao i starac je video dečje srce. Tamo su bili briga i ljubav. 

- Evo molitve, koja do nas dopire! – rekao je Anđeo. 

- Eto zato, naše licemerne, čisto formalne molitve do Boga ne dolaze i plod ne donose.

Žurnal «Duhovno-nravstvennoe vospitanie», 2002, №3, str.36-37

Episkop Kinešemskij Vasilij (Preobraženskij) (1876-1945) 

Crkveni pisac, autor knjige «Besede na Jevanđelje po Marku», propovednik. Oko 20 godina proveo je u tamnicama i logorima (Zirjanski kraj, Orel, Ribinsk, Jaroslavlj, Krasnojarska oblast). 1993 g. 

kanonizovan. Mošti Svetog se sada nalaze u Sveto-Vaveedenskom ženskom manastiru u gradu Ivanovu.

Čudesa svete Matrone

Na moskovskoj stanici metroa "Taganka-Marksistkaja" svakodevno se viđa ista slika: kolona ljudi ide u jednom pravcu - ka Pokrovsko stavropigijalnom manastiru, i svako u ruci nosi cveće... Cveće za svoju Matronošku, kako je odmila zovu Rusi veliku svetiteljku blaženu Matronu Moskovsku. Svakodnevno taj manastir posećuju hiljade vernika, koji u tišini i molitvi čekaju i po nekoliko sati da bi celivali mošti ili ikonu izloženu u porti.

Mošti svete Matrone Moskovske

"Svi dolazite k meni i razgovarajte sa mnom kao da sam živa, govorite mi o svojim jadima, i ja ću vas videti, i čuti, i pomagaću vam", govorila je velika ruska svetiteljka blažena Matrona Moskovska.

Humka na Danilovskom groblju

Klanjaju joj ljudi svih vera i nacionalnosti... Nema Rusa koji se pri pomenu njenog imena neće prekrstiti i ispričati o nekom čudu svete Matrone.

"Pre osam godina ozbiljno sam obolela. Dijagnoza - hronična bubrežna insufijencija, krajnjeg stadijuma. Bila je neophodna transplantacija bubrega.

Lekari su rekli da je operacija nemoguća, jer su se posle brojnih transfuzija u krvi pojavila antitela. Otišla sam u manastir kod Matronoške i tražila pomoć, a dve nedelje kasnije sam operisana.

Lekari su rekli da sam jedinstven slučaj. Zato, ne očajavajte - verujte u čuda, i ona će se desiti", napisala je jedna Ruskinja na internet forumu.

"Malog Nikolaja je udario automobil: teške povrede mozga, pao je u komu... Lekari nisu davali nikakvu nadu, prognozirali su mu tri meseca života. Obratio sam se za pomoć svetoj Matroni. Desilo se čudo - molitve su pomogle i Nikolaj je ozdravio. Sada ide u školu", zabeležio je jedan Gruzin.

"Moja drugarica je imala rak i išla je na hemoterapije. Molila se svetoj Matroni da joj podari dete... Zatrudnela je i rodila zdravog dečaka. Sada mu je četiri godine...", ispričala je mlada Ruskinja.

"Ne treba osuđivati druge" Oni koji je pamte Matronu Dimitrijevnu Nikonovu kažu da je bila sitna ženica, sa malim, detinjim šakama i stopalima. Imala je blago, prosvetljeno lice i isti takav glas. Nikad nije propovedala, ni podučavala. Davala je savet i blagoslov, i potom se molila. Ostale su zapisane neke njene pouke: "Ne treba osuđivati druge ljude. Bolje je da malo češće misliš o sebi"; "Branite se krstom, molitvom, svetom vodicom, svetim pričešćem". Upozoravala je ljude da ne trče kod vidovnjaka već da se prepuste volji Božjoj...

Kanonizovana 1998: Ikona svete Matrone

Takvih priča je mnogo. Još za života blažena je bila ljubimica naroda. Matrona Dimitrijevna Nikonova rođena je 1881. u selu Sebino (Tuljska gubernija) u porodici siromašnih, ali pobožnih i vrednih i poštenih ljudi, oca Dimitrija i majke Natalije kao četvrto dete. Rođena je slepa. Nije imala oči, ali je imala duhovni vid...

Već na njenom krštenju bilo je jasno da je izabrana od Boga: kada je sveštenik spustio Matronu u vodu, svi prisutni su videli nad detetom miomirisni dim.

Sveštenik Vasilije je bio veoma iznenađen: "Mnogu sam decu krstio, ali ovako nešto videh prvi put. To dete će biti u Bogu sveto". I još je dodao da će predvideti njegovu smrt. To se i obistinilo.

Matrona je imala i jedno spoljašnje obeležje: na prsima je imala ispupčenje u obliku krsta. Kada joj je majka zamerila što je skinula sa sebe krstić, Matrona je rekla: "Pa, ja imam svoj!"

Predskazala Drugi svetski rat Godine 1939. predskazala je i Drugi svetski rat: "Mnogi narodi će izginuti, ali naš ruski će pobediti. Moskvu neprijatelj neće osvojiti...". Često je ponavljala da je "nevidljivo prisutna na frontovima i da pomaže ratnicima". Obraćale su joj se i porodice nestalih vojnika i ona bi im govorila o njihovoj sudbini...

Kad je malo stasala, išla je na hodočasno putovanje po ruskim svetinjama. Sa 17 godina, Matroni su se iznenada oduzele noge i do kraja života nije mogla da hoda. To je prihvatila kao volju Božju. Ljudi su dolazili k njoj i tražili pomoć, a ona bi svakog saslušala i pomogla im zajedničkim molitvama...

Jedan seljak iz susednog sela, udaljenog četiri kilometra, preko posrednika je tražio da ga isceli. Matrona mu je poručila da dopuzi do nje i da će mu pomoći. Snagom volje, seljak je to i učinio a kući se vratio na zdravim nogama... Kako su joj braća bili partijski aktivisti, 1925. bila je primorana da se preseli u Moskvu - "srce Rusije i sveti grad" kako je nazivala rusku prestonicu.

Svakodnevni prizor: Vernici strpljivo čekaju

Ceo život je provela bez svog krova nad glavom. Živela je u domovima poznanika i vernika... Upokojila se 2. maja 1952. godine, a sahranjena je dva dana kasnije, po njenoj želji na Danilovskom groblju u Moskvi, kraj crkve da bi "mogla da sluša službe Božje".
Starica je predskazala: "Posle moje smrti malo će ljudi dolaziti na moj grob, samo najbliži. A kad oni umru, moj grob će ostati sasvim zapušten.

Ali, proći će godine, saznaće ljudi za mene i poći će ovamo da me mole za pomoć. I ja ću svima pomagati jer ću ih sve čuti". Posle tridesetak godina, njena humka na Danilovskom groblju postade jedno od svetih mesta pravoslavne Rusije. Kanonizovana je 1998, a ostaci su joj potom preneti u Pokrovski manastir.

Takođe, u hramu Svetog velikomučenika Trifuna, na Topčiderskom groblju u Beogradu, nalazi se ikona blažene Matrone koja je osveštana nad njenim čudotvornim moštima.

Prinova posle 19 godina U manastiru Svetog Ilije u Krupi na Vrbasu, nedaleko od Banjaluke, od 2006. nalaze se čestice svetih moštiju Blažene Matrone Moskovske. Tu je zabeleženo da jedan bračni par iz Gradiške 19 godina nije mogao da ima dece. Gospođa je dolazila u manastir i molila se pred moštima Matronoške. Prošle godine javila se svešteniku Savi Nedeljkoviću iz porodilišta nakon što je rodila sina. Lekari su rekli da je "medicinski fenomen"...