ALFA I OMEGA LJUBAVI

ALFA I OMEGA LJUBAVI

Vučica Alfa nežnost uzvraća poljupcima u Amvrosijevu bradu

„Sa životinjom ne sme biti prevare. Ona je odmah oseti u tvom srcu. Jedino čistota i iskrenost u stanju su da sruše granice straha i nepoverenja i da od vuka naprave pitomo stvorenje”

, priča mladi otac Amvrosije, starešina manastira Kovilje

Iza okuke, u samom podnožju Javora, dvadeset pet kilometara od Ivanjice, onde gde, s desne strane, strmina vodi pravo u rečicu Nosnicu, priljubljen uz stenu, stisnuo se manastir. Obnovljen i beo, sa širokim putem od sitnog kamena, čudesno se stopio s mokrom zemljom i prljavožutom jesenjom bojom šume.

I tada, na tom putu koji vodi pravo ka žutim vratima manastirskog konaka, čovek odjednom oseti neki neobičan mir. Kao da ga je onaj korak iza krivine i prizor koji mu se ukazao odveo u neki drugi svet. Samo huk planinske rečice podseća da vreme ovde nije stalo, dok se neka nepojmljiva energija širi s litica odenutih prastarim stablima i nebom koje, kao neka plava kapa, stoji iznad sve ove skrivene i neočekivane lepote.

- Eto, to je manastir Kovilje - kaže naš vozač Aca koji nas je opštinskom „ladom” iz Ivanjice dovezao ovamo.

S puta puca pogled na malu zaravan u dolini i nekoliko kuća raštrkanih po obodu šume.

Uz strminu se žurno penje čovek u monaškoj odori. Opazio nas je i maše rukom. To je otac Amvrosije, iguman manastira Kovilje, i, za sada, jedini kaluđer. Za njim s lakoćom kaska velika siva vučica, koju je on odgajio i pripitomio. Zbog njih smo i došli u Kovilje. Da otkrijemo šta je to što može da zbliži smernog kaluđera i krvoločnu zver.

- Pomaže Bog - pozdravlja nas s osmehom zadihani kaluđer, dok nas je vučica samo hladno osmotrila i zaobišla u širokom luku, pronašavši sebi sigurnu osmatračnicu na jednoj steni iznad puta, ne skidajući pogled s oca Amvrosija.

Ujed poskoka

Na njegov poziv, ipak, silazi sa stene. On je miluje rukom, a ona, kao najumiljatiji pas, pokušava da mu uzvrati nežnost tihim cviljenjem i brzim „poljupcima” u bradu. Onda su se malo igrali, pa zajedno zavijali ka šumi, da bi na kraju prošli kroz manstirska vrata i ušli u dvorište.

- Pre nešto više od šest meseci doneli su mi je neki ljudi i ostavili - priča otac Amvrosije, dok sedimo na klupi ispred novog konaka. - Niti znam ko su, ni gde su je našli, niti zašto su je meni doneli. Imala je jedva petnaest dana. Tek je progledala. I ja sam je hranio. Na svaka četiri sata. Brisao i čistio za njom. A evo je danas. Velika i lepa vučica. Dao sam joj ime Alfa.

Dok otac Amvrosije priča, Alfa je opet izabrala bezbednu stenu da motri na pridošlice.

- Sa životinjama ne sme biti prevare - objašnjava nam iguman, dvadesetosmogodišnji otac Amvrosije, rodom iz Arilja, koji je u dvadesetoj godini odlučio da život posveti Bogu. - One to odmah osete u tvom srcu. Jedino čistota i iskrenost teljubavi u stanju su da sruše granicu straha i nepoverenja i da od vuka naprave pitomo stvorenje. A u to se svakodnevno uveravam. Alfa i ja svakog dana šetamo šumom. Potpuno sami. I tada osećam neverovatnu harmoniju u sebi. Pogledajte je kakva je to lepa vučica. A bila je kao igračka. Hranio sam je mlevenom piletinom, a sada jede i kosti koje dobijam iz klanice.

Tada je, kaže, strepeo za Alfin život.

- Imala je tri meseca kada je poskok ujeo za vrat. Mene nije, ali nju jeste. Bila je sva otečena. Evo, pogledajte…

Pokazuje snimak načinjen mobilnim telefonom, gde se Alfi vidi veliki otok na vratu.

- Nisam znao šta ću - nastavlja. - Ujed poskoka je smrtonosan, a Alfa je još bila štene. Na kraju se sama izborila za život. Našla je neku dasku iz koje je virio ekser i udarala se o nju, dok ekserom nije probušila taj otok, iz koga je iscureo otrovni gnoj. Tri dana je posle toga samo ležala. A onda se oporavila i ustala.
Učim od nje

U mobilnom telefonu otac Amvrosije čuva i ostale svoje ljubimce.

- Imao sam gavrana, sokola, lisicu, vučjaka… - pokazuje nam prizore sa životinjama iz svog monaškog života. - Sve sam ih pustio sem vučjaka koga sam poklonio jednom prijatelju. Tu scenu da ste mogli da vidite, kad lisica, pas vučjak, vuk i ja šetamo zajedno šumom. I svi su slobodni i niko nikog ne dira. Kada se posle tako duge šetnje vratimo, svima je duša u nosu od umora, samo se Alfa još igra i trči po dvorištu.

Ljubimac oca Amvrosija je i suri orao. I on je ovekovečen mobilnim telefonom.

- U zoru, još u samo svitanje, kada ga pozovem, on se javi kliktanjem i doleti odnekud iznad šume - priča mladi kaluđer. - Kad sleti, dam mu da jede, pomazim ga i on opet odleti. Ali, Alfa je nešto posebno.

Otac Amvrosije je opet zove da dođe. I vuk se, kao najposlušniji pas, uprkos strahu i nepoverenju prema nepoznatim došljacima, istog časa odazvao pozivu. Oboje su se, kao neka bezbrižna deca, igrali i jurili po dvorištu. Alfa je dozvoljavala svom prijatelju da je uhvati za njušku, da je zgrabi s leđa i podigne, da je obara na zemlju, nijednim gestom ne pokazavši da joj ta igra ne prija i da će iz nje izbiti vučja narav.

- Često me ljudi pitaju - kaže kad se dobro izmorio s Alfom. - Kako je učim da bude pitoma? A ja im odgovaram: ne učim ja nju, već učim od nje. Ona pripitomljava mene. Jer, njena ljubav prema meni je iskrena i bezrezervna. Kad imam nekog posla, zatvorim je u boks i hoću da radim, a ona cvili i gleda me. I ja shvatim da to što mislim da je najvažnije - nije. Jer, od ljubavi nema važnije stvari. I tada polako počneš da shvataš kako te vuk uči žrtvi, praštanju, poverenju i ljubavi. Za ono što gradiš i stvaraš moraš se žrtvovati. A mi hoćemo sve to da preskočimo. Žrtvovanje nam nije ni u srcu ni u mislima. Hoćemo sve bez žrtve. E, ja se od Alfe učim žrtvovanju. Duboko sam uveren da samo lepota i ljubav mogu danas da spasu svet. Ona mi to svakoga dana dokazuje. Svet je pretrpan mnogim tajnama koje pritiskaju čoveka. I on proživi ceo svoj vek u znaku pitanja tražeći odgovore. Neki od tih odgovora se ne mogu dokučiti umom. I ja sam ovde zato da probam te tajne da otkrijem. Znam je da put ljubavi jedini pravi put. Jer ne može se sve u životu rešavati matematikom i logikom. Treba verovati i hemiji. Tu hemiju učim od Alfe.

Zec nije u šumi

Približavanjem mraka Alfa ide u svoj boks. Zajedno silaze strmom stazom. Otac Amvrosije je ne ostavlja noću u šumi samu. Može da uđe nekom u dvorište, pojuri koze ili kokoške, uplaši ljude.

Član ovog neobičnog zoo-vrta je i jedan veliki, mrki zec

Tek kada je ušla u boks, iz velike gomile drva pred štalom iskočio je veliki mrki zec i dotrčava do samih igumanovih nogu.

- Živi tu u gomili drva i kad god prođem istrči da ga pomazim - objašnjava kaluđer.

Da li ga Alfa juri? Naravno. Ali zec je, za sada, uvek za metar brži da utekne u sigurnost svog skloništa.

Plava ara se mazi sa monahom kao dete

Ali, iznenađenjima tu nije bio kraj. Otac Amvrosije je iz kuće izneo i veliku plavu aru, prelepog papagaja, koji se odmah smestio u njegovo naručje i, kao neko dete, svojim velikim i snažnim kljunom mu nežno čupkao bradu i nos. Uz ono što ima i ono što je pustio na slobodu, otac Amvrosije je, ustvari, vlasnik jednog neobičnog zoološkog vrta u slobodi, bez kaveza, na bazi obostrane ljubavi, gde svi sami biraju hoće li i dokle ostati zajedno.

Opraštajući se sa Alfom do sutrašnjeg dana, otac Amvrosije nam je rekao.

- Svi mi kažu da vuk dlaku menja, ali ćud nikako. I da će Alfa kad-tad otići u šumu, među vukove. A ja im kažem da ona može da promeni navike, pa i ponašanje, ali ljubav prema meni, siguran sam, neće nikada.

Kada smo napušutali Kovilje, uzalud smo tražili odgovor na pitanje kako dve najplašljivije i najnepoverljivije životinje šume, vuk i zec, opstaju jedan pored drugog?

Je li to ta bezrezervna ljubav o kojoj je govorio otac Amvrosije ili hemija koja ne može da se dokuči umom.

Ili je, možda, reč i o jednom i o drugom?

------------------------------------------------------------------

200 godina čekao igumana

Iguman Amvrosije je prvi i jedini monah koji posle dva veka nastavlja život u ovom manastiru

Manastir Kovilje nalazi se pod planinom Javor, u selu Smiljevcu, na desnoj strani reke Nosnice, u zaseoku Kovilje po kome je i dobio ime. O vremenu kada je izgrađen nema pouzdanih podataka. Pretpostavlja se da je iz 12. ili 13. veka i posvećen je Svetim arhangelima. Ima dve crkve koje su obnovljene i osvećene. Starija je posvećena Svetim arhangelima, a mlađa svetom Nikoli.

Pre manastira bila je sagrađena crkva koja po svom izgledu spada u red takozvanih pećinskih crkava isposničkog tipa.

Prvi pisani pomen o manastiru nalazi se u 1606 godini, a drugi u 1651. Pod Turcima jedno vreme je opusteo, da bi svoju veliku obnovu doživeo sredinom 15. veka. Obnovio ga je tadašnji patrijarh pećki Gavrilo, od 1648. do 1655, koga su Turci, četiri godine kasnije, obesili u Brusi, u Turskoj.

Manastir Kovilje opstaje sve do 1813. godine, kada je pretvoren u parohijsku crkvu, što će i biti sledećih dve stotine godina. Tačnije do 22. avgusta 2005, kada zalaganjem episkopa žičkog vladike Hrizostoma opet postaje manastir. Za dve godine je urađen put, podignut nov zvonik, izgrađen nov konak, ponos manastira, uvedeno je grejanje… Tako je iguman Amvrosije posle dva veka prvi i, za sada jedini, monah koji nastavlja život u ovom manastiru.

Preuzeto sa: http://www.svevesti.com/?l=sr&a=115331 

Monah i vuk

Sa životinjom ne sme biti prevare. Ona je odmah oseti u tvom srcu. Jedino čistota i iskrenost u stanju su da sruše granice straha i nepoverenja i da od vuka naprave pitomo stvorenje”, priča mladi otac Amvrosije, starešina manastira Kovilje. Iza okuke, u samom podnožju Javora, dvadeset pet kilometara od Ivanjice, onde gde, s desne strane, strmina vodi pravo u rečicu Nosnicu, priljubljen uz stenu, stisnuo se manastir. Obnovljen i beo, sa širokim putem od sitnog kamena, čudesno se stopio s mokrom zemljom i prljavožutom jesenjom bojom šume. I tada, na tom putu koji vodi pravo ka žutim vratima manastirskog konaka, čovek odjednom oseti neki neobičan mir. Kao da ga je onaj korak iza krivine i prizor koji mu se ukazao odveo u neki drugi svet. Samo huk planinske rečice podseća da vreme ovde nije stalo, dok se neka nepojmljiva energija širi s litica odenutih prastarim stablima i nebom koje, kao neka plava kapa, stoji iznad sve ove skrivene i neočekivane lepote. - Eto, to je manastir Kovilje - kaže naš vozač Aca koji nas je opštinskom „ladom” iz Ivanjice dovezao ovamo. S puta puca pogled na malu zaravan u dolini i nekoliko kuća raštrkanih po obodu šume. Uz strminu se žurno penje čovek u monaškoj odori. Opazio nas je i maše rukom. To je otac Amvrosije, iguman manastira Kovilje, i, za sada, jedini kaluđer. Za njim s lakoćom kaska velika siva vučica, koju je on odgajio i pripitomio. Zbog njih smo i došli u Kovilje. Da otkrijemo šta je to što može da zbliži smernog kaluđera i krvoločnu zver. - Pomaže Bog - pozdravlja nas s osmehom zadihani kaluđer, dok nas je vučica samo hladno osmotrila i zaobišla u širokom luku, pronašavši sebi sigurnu osmatračnicu na jednoj steni iznad puta, ne skidajući pogled s oca Amvrosija. Ujed poskoka Na njegov poziv, ipak, silazi sa stene. On je miluje rukom, a ona, kao najumiljatiji pas, pokušava da mu uzvrati nežnost tihim cviljenjem i brzim „poljupcima” u bradu. Onda su se malo igrali, pa zajedno zavijali ka šumi, da bi na kraju prošli kroz manstirska vrata i ušli u dvorište. - Pre nešto više od šest meseci doneli su mi je neki ljudi i ostavili - priča otac Amvrosije, dok sedimo na klupi ispred novog konaka. - Niti znam ko su, ni gde su je našli, niti zašto su je meni doneli. Imala je jedva petnaest dana. Tek je progledala. I ja sam je hranio. Na svaka četiri sata. Brisao i čistio za njom. A evo je danas. Velika i lepa vučica. Dao sam joj ime Alfa. Dok otac Amvrosije priča, Alfa je opet izabrala bezbednu stenu da motri na pridošlice. - Sa životinjama ne sme biti prevare - objašnjava nam iguman, dvadesetosmogodišnji otac Amvrosije, rodom iz Arilja, koji je u dvadesetoj godini odlučio da život posveti Bogu. - One to odmah osete u tvom srcu. Jedino čistota i iskrenost teljubavi u stanju su da sruše granicu straha i nepoverenja i da od vuka naprave pitomo stvorenje. A u to se svakodnevno uveravam. Alfa i ja svakog dana šetamo šumom. Potpuno sami. I tada osećam neverovatnu harmoniju u sebi. Pogledajte je kakva je to lepa vučica. A bila je kao igračka. Hranio sam je mlevenom piletinom, a sada jede i kosti koje dobijam iz klanice. Tada je, kaže, strepeo za Alfin život. - Imala je tri meseca kada je poskok ujeo za vrat. Mene nije, ali nju jeste. Bila je sva otečena. Evo, pogledajte… Pokazuje snimak načinjen mobilnim telefonom, gde se Alfi vidi veliki otok na vratu. - Nisam znao šta ću - nastavlja. - Ujed poskoka je smrtonosan, a Alfa je još bila štene. Na kraju se sama izborila za život. Našla je neku dasku iz koje je virio ekser i udarala se o nju, dok ekserom nije probušila taj otok, iz koga je iscureo otrovni gnoj. Tri dana je posle toga samo ležala. A onda se oporavila i ustala. Učim od nje U mobilnom telefonu otac Amvrosije čuva i ostale svoje ljubimce. - Imao sam gavrana, sokola, lisicu, vučjaka… - pokazuje nam prizore sa životinjama iz svog monaškog života. - Sve sam ih pustio sem vučjaka koga sam poklonio jednom prijatelju. Tu scenu da ste mogli da vidite, kad lisica, pas vučjak, vuk i ja šetamo zajedno šumom. I svi su slobodni i niko nikog ne dira. Kada se posle tako duge šetnje vratimo, svima je duša u nosu od umora, samo se Alfa još igra i trči po dvorištu. Ljubimac oca Amvrosija je i suri orao. I on je ovekovečen mobilnim telefonom. - U zoru, još u samo svitanje, kada ga pozovem, on se javi kliktanjem i doleti odnekud iznad šume - priča mladi kaluđer. - Kad sleti, dam mu da jede, pomazim ga i on opet odleti. Ali, Alfa je nešto posebno. Otac Amvrosije je opet zove da dođe. I vuk se, kao najposlušniji pas, uprkos strahu i nepoverenju prema nepoznatim došljacima, istog časa odazvao pozivu. Oboje su se, kao neka bezbrižna deca, igrali i jurili po dvorištu. Alfa je dozvoljavala svom prijatelju da je uhvati za njušku, da je zgrabi s leđa i podigne, da je obara na zemlju, nijednim gestom ne pokazavši da joj ta igra ne prija i da će iz nje izbiti vučja narav. - Često me ljudi pitaju - kaže kad se dobro izmorio s Alfom. - Kako je učim da bude pitoma? A ja im odgovaram: ne učim ja nju, već učim od nje. Ona pripitomljava mene. Jer, njena ljubav prema meni je iskrena i bezrezervna. Kad imam nekog posla, zatvorim je u boks i hoću da radim, a ona cvili i gleda me. I ja shvatim da to što mislim da je najvažnije - nije. Jer, od ljubavi nema važnije stvari. I tada polako počneš da shvataš kako te vuk uči žrtvi, praštanju, poverenju i ljubavi. Za ono što gradiš i stvaraš moraš se žrtvovati. A mi hoćemo sve to da preskočimo. Žrtvovanje nam nije ni u srcu ni u mislima. Hoćemo sve bez žrtve. E, ja se od Alfe učim žrtvovanju. Duboko sam uveren da samo lepota i ljubav mogu danas da spasu svet. Ona mi to svakoga dana dokazuje. Svet je pretrpan mnogim tajnama koje pritiskaju čoveka. I on proživi ceo svoj vek u znaku pitanja tražeći odgovore. Neki od tih odgovora se ne mogu dokučiti umom. I ja sam ovde zato da probam te tajne da otkrijem. Znam je da put ljubavi jedini pravi put. Jer ne može se sve u životu rešavati matematikom i logikom. Treba verovati i hemiji. Tu hemiju učim od Alfe. Zec nije u šumi Približavanjem mraka Alfa ide u svoj boks. Zajedno silaze strmom stazom. Otac Amvrosije je ne ostavlja noću u šumi samu. Može da uđe nekom u dvorište, pojuri koze ili kokoške, uplaši ljude. Tek kada je ušla u boks, iz velike gomile drva pred štalom iskočio je veliki mrki zec i dotrčava do samih igumanovih nogu. - Živi tu u gomili drva i kad god prođem istrči da ga pomazim - objašnjava kaluđer. Da li ga Alfa juri? Naravno. Ali zec je, za sada, uvek za metar brži da utekne u sigurnost svog skloništa. Ali, iznenađenjima tu nije bio kraj. Otac Amvrosije je iz kuće izneo i veliku plavu aru, prelepog papagaja, koji se odmah smestio u njegovo naručje i, kao neko dete, svojim velikim i snažnim kljunom mu nežno čupkao bradu i nos. Uz ono što ima i ono što je pustio na slobodu, otac Amvrosije je, ustvari, vlasnik jednog neobičnog zoološkog vrta u slobodi, bez kaveza, na bazi obostrane ljubavi, gde svi sami biraju hoće li i dokle ostati zajedno. Opraštajući se sa Alfom do sutrašnjeg dana, otac Amvrosije nam je rekao. - Svi mi kažu da vuk dlaku menja, ali ćud nikako. I da će Alfa kad-tad otići u šumu, među vukove. A ja im kažem da ona može da promeni navike, pa i ponašanje, ali ljubav prema meni, siguran sam, neće nikada. Kada smo napušutali Kovilje, uzalud smo tražili odgovor na pitanje kako dve najplašljivije i najnepoverljivije životinje šume, vuk i zec, opstaju jedan pored drugog? Je li to ta bezrezervna ljubav o kojoj je govorio otac Amvrosije ili hemija koja ne može da se dokuči umom. Ili je, možda, reč i o jednom i o drugom? ------------------------------------------------------------------ 200 godina čekao igumana Manastir Kovilje nalazi se pod planinom Javor, u selu Smiljevcu, na desnoj strani reke Nosnice, u zaseoku Kovilje po kome je i dobio ime. O vremenu kada je izgrađen nema pouzdanih podataka. Pretpostavlja se da je iz 12. ili 13. veka i posvećen je Svetim arhangelima. Ima dve crkve koje su obnovljene i osvećene. Starija je posvećena Svetim arhangelima, a mlađa svetom Nikoli. Pre manastira bila je sagrađena crkva koja po svom izgledu spada u red takozvanih pećinskih crkava isposničkog tipa. Prvi pisani pomen o manastiru nalazi se u 1606 godini, a drugi u 1651. Pod Turcima jedno vreme je opusteo, da bi svoju veliku obnovu doživeo sredinom 15. veka. Obnovio ga je tadašnji patrijarh pećki Gavrilo, od 1648. do 1655, koga su Turci, četiri godine kasnije, obesili u Brusi, u Turskoj. Manastir Kovilje opstaje sve do 1813. godine, kada je pretvoren u parohijsku crkvu, što će i biti sledećih dve stotine godina. Tačnije do 22. avgusta 2005, kada zalaganjem episkopa žičkog vladike Hrizostoma opet postaje manastir. Za dve godine je urađen put, podignut nov zvonik, izgrađen nov konak, ponos manastira, uvedeno je grejanje… Tako je iguman Amvrosije posle dva veka prvi i, za sada jedini, monah koji nastavlja život u ovom manastiru. izvor Ilustrovana politika

Богородица Утешитељка

Богородица Утешитељка Молитва Целоме свету надање, Пречиста Дјево, Пресвета Богородице, утехо наша! Не одбаци нас грешне који се у милост Твоју уздамо: угаси пламен греховни и покајањем ороси усахла срца наша, очисти ум наш од помисли греховних, прими молбе што ти са уздахом из душе и срца приносимо. Буди заступница наша пред Сином Твојим и мајчинским молитвама умири праведни гнев Његов. Исцели душевне и телесне ране, Владичице, болести наше излечи, умири буру злих напада вражјих, уклони бреме грехова наших, не дај да сасвим пострадамо и утеши тугу скрушених срца наших, да те славимо до последњег уздаха нашег. Амин. Опис Преко ове иконе Пресвета Богородица даје мир и утеху свима који јој се искрено обраћају у великој жалости.. Црква је слави 21. јануара.

Умножитељка хлеба

Умножитељка хлеба Молитва О, Пресвета Дјево Богородице, Премилостива Владичице, Царице неба и земље, сваког хришћанског дома и породице Благоустројитељко, невољним благослове, потребитим изворе непресушни, сиротим и удовим и свим људима Хранитељко! Ти, Владичице, Која си родила Хранитеља васељене и Умножитељко хлеба нашега, пошаљи свој мајчински благослов градовима, насељима и њивама нашим и свакоме ко се у Тебе нада. Са побожним трепетом и скрушеним срцем Те молимо: буди и нама грешним и недостојним слугама Твојим мудра Домостројитељка која животе наше добро управља. Сваку заједницу, сваки дом и породицу у побожности, Православљу, јединомислију, послушности и изобиљу сачувај. Прехрани сироте и оскудне, старе окрепи, младенце однегуј и све нас уразуми да Господа призивамо: "Хлеб наш насушни дај нам данас..."  Сачувај, Пречиста Мајко, људе Твоје од сваке невоље, болести, глади, пропасти, огња, од сваке зле прилике и сваке неслоге. Граду нашем (или селу, обитељи...), и сваком дому и породици, и свакој души хришћанској и читавој земљи нашој измоли мир и велику милост, да славимо Тебе, Премилостиву Хранитељку нашу, сада и увек и векове векова. Амин. Опис Пред овом иконом Мајци Божијој се усрдно обраћамо за избављење од сваке опасности, од суше и глади.. Црква је прославља 15. октобра.

Ублажи жалости моје

Ублажи жалости моје Молитва Пресвета Богородице, одагнај болести многоуздишуће душе моје и уклони сваку сузу са лица земље, јер Ти болести одгониш и жалости утишаваш и свима си нада и утврђење и моћ је Твоја непобедива! Зато ме ослободи свих беда да Те призивам: Радуј се Радости моја! Избави ме од свакога зла и одагнај тугу моју, олакшај болести и утишај буру злих напасти, Владичице Пречиста и Преблага, скини тешко бреме грехова мојих и ублажи жалости срца мога. Амин. Опис Покајничку молитву пред овом иконом Мајка Божија услишава у свакој муци, болести и жалости.. Црква је слави 25. јануара.

Богородица Тројеручица

Богородица Тројеручица Молитва О, Пресвета Владичице Богородице, Ти која си се чудесно Јовану Дамаскину јавила, а он веру истиниту и наду неколебљиву показао, услиши нас грешне који се пред чудотворном иконом Твојом усрдно молимо и тражимо помоћ Твоју: не одбаци молитву ову ради многих сагрешења наших, већ као Мајка милостива и дуготрпељива, избави нас од болести, патње и туге, опрости нам грехе које починисмо и испуни радошћу и весељем све који поштују свету икону Твоју Тројеручицу, да бисмо радосно певали и љубављу прославили име Твоје, јер си од свих поколења изабрана и благословена у векове векова. Амин. Опис Усрдна молитва Мајци Божијој пред овом иконом помаже у свакој муци и невољи, код болоа и уганућа руку.. Црква је слави 12. јула.

Богородица Теодоровска

Богородица Теодоровска

Молитва

Кога да призивам Владичице, коме да прибегнем у жалости мојој, коме да принесем сузе и уздахе моје, ако не Теби, Царице Неба и земље. Ко ће ме отргнути из живога блата грехова и безакоња мојих, ако не Ти, Мати Живота, Заступнице и Прибежиште рода људскога. Услиши јецаје моје, утеши ме и помилуј у невољи мојој, заштити од беде и напасти, избави од патње и озлобљености, од свих недуга и болести, од врага видљивих и невидљивих, умири злобу оних који нападају на ме, да избављен будем од клевете и пакости људске и од прљавих телесних навика мојих. Закрили ме под сеном милости Твоје, да мир и радост добијем и од грехова избављење. Твоме материнском заступништву предајем себе, буди ми Мајка и надање, покров и помоћ, Заступница, радост и утеха, и у свему брза Помоћница. О, чудесна Владичице! Свако ко Ти се обрати, не одлази без свесилне помоћи Твоје; зато и ја недостојни Теби прибегавам, да избављен будем од изненадне љуте смрти, шкргута зуба и вечних мука и да, удостојен Царства небеског, из дубине срца ускликнем: Радуј се Мати Божија, Покрове и Заступнице наша усрдна, сада и увек и у векове векова. Амин.

Опис

Мајка Божија преко ове иконе помаже свима који јој се усрдно и скрушено помоле у свакој опасности и тескоби, при најезди туђинаца, за успешан порођај.. Црква је слави 14. марта.