Богородица Тројеручица

Богородица Тројеручица Молитва О, Пресвета Владичице Богородице, Ти која си се чудесно Јовану Дамаскину јавила, а он веру истиниту и наду неколебљиву показао, услиши нас грешне који се пред чудотворном иконом Твојом усрдно молимо и тражимо помоћ Твоју: не одбаци молитву ову ради многих сагрешења наших, већ као Мајка милостива и дуготрпељива, избави нас од болести, патње и туге, опрости нам грехе које починисмо и испуни радошћу и весељем све који поштују свету икону Твоју Тројеручицу, да бисмо радосно певали и љубављу прославили име Твоје, јер си од свих поколења изабрана и благословена у векове векова. Амин. Опис Усрдна молитва Мајци Божијој пред овом иконом помаже у свакој муци и невољи, код болоа и уганућа руку.. Црква је слави 12. јула.

Богородица Теодоровска

Богородица Теодоровска

Молитва

Кога да призивам Владичице, коме да прибегнем у жалости мојој, коме да принесем сузе и уздахе моје, ако не Теби, Царице Неба и земље. Ко ће ме отргнути из живога блата грехова и безакоња мојих, ако не Ти, Мати Живота, Заступнице и Прибежиште рода људскога. Услиши јецаје моје, утеши ме и помилуј у невољи мојој, заштити од беде и напасти, избави од патње и озлобљености, од свих недуга и болести, од врага видљивих и невидљивих, умири злобу оних који нападају на ме, да избављен будем од клевете и пакости људске и од прљавих телесних навика мојих. Закрили ме под сеном милости Твоје, да мир и радост добијем и од грехова избављење. Твоме материнском заступништву предајем себе, буди ми Мајка и надање, покров и помоћ, Заступница, радост и утеха, и у свему брза Помоћница. О, чудесна Владичице! Свако ко Ти се обрати, не одлази без свесилне помоћи Твоје; зато и ја недостојни Теби прибегавам, да избављен будем од изненадне љуте смрти, шкргута зуба и вечних мука и да, удостојен Царства небеског, из дубине срца ускликнем: Радуј се Мати Божија, Покрове и Заступнице наша усрдна, сада и увек и у векове векова. Амин.

Опис

Мајка Божија преко ове иконе помаже свима који јој се усрдно и скрушено помоле у свакој опасности и тескоби, при најезди туђинаца, за успешан порођај.. Црква је слави 14. марта.

Свих жалосних радост

Свих жалосних радост

Молитва

О, Пресвета Владичице Богородице, часнија од Херувима и славнија од Серафима, Богом изабрана Невесто, свих жалосних Радости, утеши нас јер друге заштите и помоћи до Тебе немамо. Једина Заступнице радости наше, и Мајко Божија и Мати милосрђа, Која стојиш пред престолом Пресвете Тројице, помози нам јер ко Теби притиче не одлази посрамљен. Зато, услиши и нас који у овај дан туге, икони Твојој припадамо и у сузама Те молимо: одагнај од нас све жалости овога привременог живота и не лиши нас свемоћне заштите Твоје и бескрајне радости вечне у Царству Сина Твога и Бога нашег. Амин.

Опис

Ко се пред овом иконом усрдно и покајно моли Мајци Божијој, добија од Ње брзу утеху и помоћ у свакој жалости, болести, у проналажењу несталих.. Црква је слави 24. октобра.

«VIDEH SATANU KAKO KAO MUNJA SPADE S NEBA...»

Ljudi koji sebe nazivaju hriščanima nisu uvek svesni toga da je glavni cilj hrišćanskog života – spasenje duše, sjedinjenje čoveka sa Bogom, ulazak u Carstvo Nebesko, a ne nešto drugo

Daleko od toga da je sve u našem duhovnom životu dobilo svoje istinsko mesto i značenje. Glavno i drugostepeno se često tesno prepliću, pri čemu se drugostepenom pridaje više važnosti umanjujući najvažnije zadatke hrišćanskog života. Jedan od takvih problema je postao i «egzorcizam», koji je postao veoma rasprostranjen poslednjih godina. Kakvo mesto on zauzima u našem crkvenom životu? Objavljeni članak je postao povod za mnoge ozbiljne diskusije, u kojima su učestvovali sveštenici i monasi iz poznatih ruskih manastira.

U poslednje dve decenije život našeg društva se suštinski promenio. Državna ideologija, čiji je neodvojivi deo bio ateizam, postala je prošlost, i sa porastom inetersovanja za duhovna pitanja mnogi ljudi su obratili svoje poglede ka Crkvi, i počeli su u njenom krilu da traže rešenja svojih duhovnih problema. Potpuno je jasno da na čoveka koji je tek došao u Crkvu, ostavlja snažan utisak otkrivena realnost postojanja duhovnog sveta, u kome po rečima Dostojevskog se #bori djavo s Bogom, a poprište je – ljudsko srce». Ali nažalost čovek koji nema duhovno iskustvo ne može uvek da odvoji glavno od sporednog u duhovnom životu, niti da raspozna duhovni sadržaj iza spoljašnje forme. Godine bezbožnosti su učinile svoje, i ljudi često imaju veoma površne i izopačene predstave o religiji, veri i Crkvi. Ljudi koji sebe nazivaju hriščanima nisu uvek svesni toga da je glavni cilj hrišćanskog života – spasenje duše, sjedinjenje čoveka sa Bogom, ulazak u Carstvo Nebesko, a ne nešto drugo.

U poslednje vreme je široko rasprostranjena praksa «egzorcizma (izgonjenja zlih duhova) posednutih», koja privlači mnoge. Predstave o njoj su i ranije bile veoma izopačene i mitologizovane, ali i danas umnogome ostaju takve. Šta je to egzorcizam i kako se odnositi prema njemu?
Egzorcizam je ukratko molitvena pomoć koju Crkva predlaže onima koji su posednuti nečistim duhovima. Upravo Crkva poseduje taj blagodatni dar, koji joj je predao Sam Gospod Isus Hristos, Koji je «pozvavši Svojiuh dvanaest učenika, ...dade im vlast nad nečistim duhovima, da ih izgone» (Mt. 10, 1). Ali Gospod takodje upozorava «Medjutim ne radujte se tome što vam se duhovi povinuju, već što su vaša imena napisana na nebesima» (Lk. 10, 20).

Čovečanstvo se susretalo sa realnošću postojanja zlih duhova još od samog početka svog postojanja. U Svetom Pismu kako Starog tako i Novog Zaveta vidimo da postoje mnoga spominjanja zlih duhova «duhove zlobe podnebesja» (Ef. 6, 12), k

Učenje Crkve kaže da zli duhovi mogu samo da podstaknu čoveka na zlo, ali nemaju vlast da ga nasilno primore da počini greh. Medjutim ponekad se dešava da nečisti duh dobije neku vlast nad čovekom, paralizuje njegovu volju, primorava ga da čini bezumne postupke, da uzvikuje hulne ili neartikulisane reči, muči ga fizički, često lišava čoveka mogućnosti da pristupi Svetim Tajnama i uopšte bilo kojoj svetinji. U tom slučaju postoji osnova za diskusiju o posednutosti čoveka nečistim duhom.

Isterivanje demona je opisano još u Starom Zavetu, naprimer u knjizi Tovit. Jevandjelje svedoči da je Sam Gospod Isus Hristos izgonio zle duhove iz posednutih i predskazao da će Njegovi verni učenici i sledbenici «Imenom Mojim izgoniti zle duhove» (Mk. 16, 17). Apostolska propoved je takodje bila praćena izgnanjem nečistih duhova «duhovi nečisti s velikom vikom izlažahu iz mnogijeh u kojima bijahu, i mnogi uzeti i hromi ozdraviše» (Dela 8, 7).

Jevandjelje svedoči da je Sam Gospod Isus Hristos izgonio zle duhove iz posednutih i predskazao da će Njegovi verni učenici i sledbenici «Imenom Mojim izgoniti zle duhove» (Mk. 16, 17).

Pomoć posednutim nečistim duhovima, zaklinjanje zlih duhova Hristovim Imenom praktikovano je i u prvim vekovima hrišćanstva. Drevna spostolska Crkva je bila bogata duhovnim darovima, koji su tako oskudni u naše vreme. I nije stvar u tome da je blagodat odstupila od Crkve, već u tome da su hrišćani postali duhovno raslabljeni i mnogo manje sposobni da primaju Božije blagodatne darove. U drevnoj Crkvi je postojala posebna služba «egzorcista», «zaklinjača», koje su čak rukopolagali u sveštenstvo. Pored ostalog, njihove obaveze su bile da pomažu svešteniku u vreme Tajne Krštenja – da čitaju posebne «zaklinjuće» molitve i naravno da pomažu posednutim nečistim duhovima. Naposletku je taj čin bio izbačen zbog izmena u liturgijskom životu Crkve. U savremenoj praksi «zapretne» molitve u činu oglašenja čoveka, koji se sprema da primi krštenje, čita sveštenik. Tako da je u odredjenom smislu i sam sveštenik tada «egzorcista». Sveti Ignjatije (Brjančaninov) ovako odgovara u jednom od svojih pisama o napadima zlih duhova: «nisu potrebne nikakve zaklinjuće molitve: one su pročitane nad svakim od nas pri svetom Krštenju».

Poznate su drevne zaklinjuće molitve koje su napisali Vasilije Veliki, Jovan Zlatoust, Grigorije Bogoslov i drugi svetitelji. Poznat je takodje moleban za posednute zlim duhovima, koji se nalazi u Velikom Trebniku mitropolita Petra Mogile. Uostalom, on nije toliko rasprostranjen delimično zbog toga što nikada nije razmatran kao jedini mogući u sličnim slučajevima.
Gospod nam je otkrio u Jevandjelju da se «ovaj rod (zli duhovi) izgoni samo molitvom i postom» (Mt. 17, 21). A prepodobni Jovan Prorok kaže: «Neka on (posednut) i sam posti i moli se koliko može, tada će biti uslišani i oni koji se mole za njega, jer mnogo može molitva pravednika» (Jak. 5, 16).
Od svetitelja koji su nam vremenski bliski, i po čijim molitvama su se posednuti isceljivali mogu se navesti prep. Serafim Sarovski, Jovan Kronštatski i mnogi drugi. Ali koliko nam je poznato oni nisu praktikovali nikakv poseban čin izgonjenja zlih duhova samo su se usrdno molili za posednute, i Gospod im je po njihovim molitvama darovao isceljenje. Hrišćani svih vremena su u duševnim i telesnim bolestima pribegavali molitvi za pomoć Božijim svetiteljima, Majci Božijoj, Spasitelju i po Božijem Promislu dobijali ono što mole. Zna se za mnogo slučajeva isceljenja od svetih moštiju, od čudotvornih ikona Majke Božije ...

Po molitvama prep.Serafima Sarovskog dešavala su se isceljenja posednutih

Za posednute može da se moli svaki sveštenik, ali «egzorcizam» može da služi samo sa blagoslovom od svog sveštenika. I za to postoje ozbiljne osnove.

«Isusa znam, i Pavle mi je poznat, a ko ste vi?»

Crkveno Predanje svedoči o tome da je naredjivanje sa vlašću zlim duhovima – poseban dar Božije blagodati koji se daje samo svetim ljudima, koji su pobedili u duhovnoj borbi sa satanom. A i oni nikada samostalno nisu izlazili na takvo služenje, jer su smatrali po svom smirenju da je izgonjenje zlih duhova izvan njihovih mogućnosti. Šta u tom slučaju reći o našem vremenu?
Sveštenik koji je odlučio da čita molitve za posednute kao da «priziva oganj na sebe». Zli duh će mu se svakojako svetiti. Ako se takvom deli pristupa bez dužnog rasudjivanja, ono može da postane duhovna katastrofa kako za sveštenika tako i za one kojima pokušava da pomogne. Prepodobni Jovan Kasijan Rimljanin kaže: «Onaj ko je ubedjen da poseduje dar isceljenja, nadmen je gordošću srca, i teško je pao. Zbog toga se dešava da demoni sa kricima nazivaju ljude koji nemaju nikakva svojstva svestosti i nikakvih duhovnih plodova, i tobože prikazuju da ih njihova svetost žeže i prinudjeni su da beže od posednutih ...
Očigledno da se egzorcizmu se ne sme pribegavati bez opravdanih osnova delimično i zbog toga što se sveštenik koji se obmanjuje u odnosu na svoju duhovnu meru nalazi u velikoj opasnosti. U prelesti su i ljudi koji veruju takvom «čudotvorcu». U takvom slučaju se crkveno sveštenodejstvo pretvara u teatralnu predstavu gde je glavni režiser sam djavo.
Posednutost često pogrešno smatraju histeričnošću, egzaltacijom ili duševnom bolešću. I zato pitanje neophodnosti egzorcizma u svakom konkretnom slučaju treba da rešava iskusni duhovnik zajedno sa pravoslavnim lekarima-psihijatrima. Ali to se u praksi nažalost retko dešava. I tako psihički bolesnik ili egzlatiran čovek godinama ide na egzorcizme bez ikakve koristi za sebe, a ponekad zadobije i veliku štetu. Istovremeno put ka isceljenju ili pronalasku unutrašnje ravnoteže je principijelno drugačiji.

«Ištite najpre Carstvo Božije...»

Mnogi ljudi koji stradaju od posednutosti (ili misle da stradaju) su ubedjeni da su postali žrtva vračanja. Crkva ne poriče postojanje magova koji znaju sa nečistom silom, ali nikada ne akcentuje pažnju na njihove delatnosti, jer je Crkva okrenuta ka Bogu, a ne ka mračnim silama. I ona čoveku predlaže tu istu obraćenost: «Položi na Gospoda brige svoje i On će te ukrepiti. Nikada neće dati pravedniku da posrne» (Ps. 54, 23). Živeći hrišćanskim životom čovek je zaštićen Božijom blagodaću i nečiste sile ne mogu da pronadju «ključić» ka njemu. Istovremeno gresi čine čoveka otvorenim za delovanje nečistih sila.

Egzorcizam je molitva Crkve za posednute

Ljudi ponekad u egzorcizmu počinju da vide rešenje svih svojih duhovnih i sličnih problema, panaceju za sve životne slučajeve. Briga u traganju za «jakim» sveštenikom – «egzorcistom» pomračuje u čovekovoj svesti neophodnost da organizuje svoj život po jevandjelskom obrazcu. Ali «egzorcizam» to nije «pravoslavno isceliteljstvo» jer to nije neko magijsko dejstvo koje pretpostavlja garantovani rezultat. Egtorcizam je – molitva Crkve za posednutog.

Prema rečima prep. Kasijana Rimljanina, «nečisti duhovi ne ulaze u tela posedndutih njima, pre nego što zavladaju njihovim umovima i pomislima». To jest djavo najčešće dobija sličnu vlast jer mu to čovek dozvoljava svojom grehovnošću. U Jevandjelju je opisano kako je Hristos pre nego što se razglasilo čudo isceljenja oduzetog rekao: «Ustani čedo, opraštaju ti se gresi» (Mt. 9, 2). Ovaj primer svedoči o tome da se svaka bolest nalazi u neposrednoj vezi sa grehovnom povredom ljudske prirode. Tako da pravi uzrok posednutosti mogu da budu nepokajani gresi, koji leže na savesti onoga koji je posednut. U takvom slučaju je uspešnost isceljenja čoveka neposredno povezana sa njegovom odlukom da očisti svoj život od svega grehovnog.

Gospod Svojim Promislom okreće na dobro čak i samo zlo. I posednutost može da bude data čoveku kao spasonosni krst za očišćenje njegove duše ili predstavlja svojevrsnu pouku Sviše – kako bi čovek spoznao težinu počinjenih grehova i izmenio način života, pribegnuvši Tajnama Crkve – ispovesti, Pričešću, jeleosvećenju, i organizovavši svoj život prema Jevandjelju, posednuti čovek se često oslobadja od demonskog nasilja bez ikakvog egzorcizma. Ako ne odmah, onda postepeno. I suprotno tome, ako ne napusti grehovni život onda nečisti duh koji je izgnan po molitvama Crkve «ide i vodi sa sobom sedam drugih duhova gorijeh od sebe, i ušavši (ponovo u čoveka) žive ondje; i bude potonje gore čovjeku onome od prvoga» (Mt. 12, 45).

Crkva kaže da posednutost sama po sebi ne predstavlja greh. Sveti Ignjatije (Brjančaninov) piše: «U duhovnom životu takva Božija kazna nije loše svedočanstvo o čoveku: mnogi veliku Božiji ugodnici su bili tako predani satani ...»

Nažalost, danas u praksi egzorcizmam posednutih često proizvodi utisak pre masovne posednutosti nego svedočanstva Božije sile i delovanja crkvenih molitvi. Dešava se da se slična praksa koristi kao sredstvo za podsticanje interesovanja prema hrišćanstvu, očigledno nezdravog. I kao rezultat toga se na «egzorcizmam jod starca» upućuju čitavi autobusi poklonika. Velikoj većini njih nikakav egzorcizam uopšte nije potreban. To je ozbiljan problem koji su naši sveštenonačelnici više puta razmatrali.

Ne traženje «čuda», već brižljiv trud na očišćenju svoje duše od strasti je istinsko hrišćansko delanje. Samo na tom putu su mogući istinski realni i pozitivni, a ne efemerni ili pagubni rezultati. Gospod čuje sve naše molitve, On zna sve što nam je korisno i šta nam treba. «Ištite najpre Carstvo Nebesko a sve ostalo će vam se dodati» (Mt. 6, 32-33).
Grigorije Borodin

preuzeto sa http://www.miloserdie.ru/index.php?ss=20&s=36&id=7986
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

Duhovne pouke – Otac Siluan Atonski

.

1. Gospod sve neizrecivo ljubi. On zna ciljeve svemu i rokove svemu. Radi nekog budućeg dobra On je dopustio ovo stradanje. Ja to ne mogu shvatiti ni prekratiti. Ostaje mi samo molitva i ljubav.

2. Vi možete pomoći samo molitvom i ljubavlju. Ljutnja i vika na bezbožnike ne popravlja stvar.

3. Poprište duhovne borbe svakog čoveka jeste, pre svega, njegovo vlastito srce.

4. Saznanje vlastite krivice je neophodan uslov za mirne odnose medju ljudima.

5. Čovek koji nije opitom poznao realno postojanje duhovnog sveta, u stanju je da taj svet poriče zato što ga ne poznaje. Svaki čovek je pozvan na punoću duhovnog života, ali neprestana usmerenost čovekove volje ka veštastvenom svetu, telesnim i duševnim doživljajima, dovodi do toga da čovek ogrubi u tolikoj meri da najzad gubi moć duhovnog opažanja.

6. U toku proteklih vekova hrišćanstva svetootački opit utvrdio je tri vrste ili tipa razvoja hrišćanskog duhovnog zivota.

U prvu vrstu spada većina ljudi. Oni prionu uz veru sa malom blagodaću i provode život u umerenom podvigu ispunjavanja zapovesti. Tek pri kraju života, u srazmeri sa preživljenim stradanjima, dobijaju blagodat u nešto većoj meri. Oni pak koji se usrdnije podvizavaju dobijaju pred smrt veliku blagodat. Tako biva kod mnogih monaha.

U drugu vrstu spadaju oni koji prionu uz veru sa srazmerno malom blagodaću u početku, da bi revnosnim podvizivanjem kroz molitveni trud i borbu sa strastima, na sredini svog puta dobili veliku blagodat. Kasnije umnožavajući podvige oni dostižu visoki stepen savršenstva.

U trecu grupu spadaju oni retki koji na početku podvizničkog puta dobijaju veliku blagodat savršenih za svoju žarku revnost. To su oni koje je Bog unapred poznao.

7. Božji darovi su udruženi sa izvesnim čovekovim podvigom. Kada Bog predvidi da će se čovek prema njegovom daru odnositi onako kao što treba, tada se ovaj dar izliva ‘nezavisno’. Može se reći da od Božjeg predznanja kako će čovek reagovati na dobijenu blagodat zavisi dobijanje većeg ili manjeg dara.

8. Greh prelazi granice čovekovog individualnog života i opterećuje zlom život celog čovečanstva. On će se prema tome odraziti na sudbinu celog sveta. (Čitava Rusija će postati tamnica i moramo mnogo moliti Gospoda za oproštaj. Moramo se kajati za naše grehe i bojati se da ne učinimo i najmanji greh i moramo stremiti da činimo dobro, i najmanje. Jer je čak i krilo muve izmereno i Božija mera je tačna. I kad i najmanje dobro bude pretegnulo na vagi, Bog će otkriti svoju milost prema Rusiji’. -Starac Aristokle Moskovski i Svetogorski – upokojio se 1918.)

9. Čineci greh, telesni čovek ne doživljava njegove posledice onako kao što ih doživljava duhovni čovek. Telesni čovek ne zapaža neke naročite promene svog duhovnog stanja pri učinjenom grehu, budući da se stalno nalazi u duhovnoj smrti. Medjutim duhovni čovek pri svakom priklanjanju svoje volje grehu, zapaža promenu svog duševnog stanja zbog umanjene blagodati.

10. Pomisao je prvi stadijum greha. Njena pojava u sferi čovekove svesti još uvek nije greh: to je samo predlaganje greha. Odbacivanje zle pomisli onemogućava dalji razvitak greha.

. . .

Jednom je Starac Siluan razgovarao sa nekim arhimandritom koji koji je vršio misionarsku službu medju nepravoslavnim hrišćanima. Starac ga je upitao kako on propoveda.

Arhimandrit mu je odgovorio:

- Ja im kažem: vaša vera je zabluda, kod vas je sve izopačeno, lažno i ako se ne pokajete nema za vas spasenja!

- Recite oce arhimandrite da li oni veruju da je Gospod Isus Hristos istiniti Bog?

- Da, veruju.

- A da li poštuju Majku Božju?

- Poštuju ali imaju nepravilno učenje o Njoj.

- Da li poštuju svetitelje?

- Poštuju ih no kakvi svetitelji mogu postojati za njih kad su otpali od Crkve?

- Vrše li bogosluženja u hramovima, čitaju li reč Božju?

- Da, postoje kod njih i crkve i službe, ali trebalo bi da vidite kakve su to službe u poredjenju sa našima. Kakva hladnoća i bezdušnost!

- Znači, oče arhimandrite, oni su ubedjeni da pravilno postupaju što veruju u Isusa Hrista, što poštuju Majku Božju i svetitelje, što ih prizivaju u svojim molitvama. Medjutim ako im vi kažete da je njihova vera zabluda oni vas neće slušati…

Medjutim ako im kažete da je dobro što veruju u Boga, što poštuju Bogorodicu i svetitelje, što idu u crkvu na bogosluženja i što se kod kuće mole, što čitaju reč Božju i ostalo, ali da u nečemu greše i da te greške treba da isprave pa će sve biti dobro, onda će se Gospod radovati zbog njih, te ćemo se svi spasti milošću Božjom…

Bog je Ljubav. Zato i propoved treba da izvire iz ljubavi. Onda će ona biti na korist onome koji propoveda i onome koji sluša. A kad osudjujemo nećemo imati koristi i ljudi neće slušati.

. . .

VLADIMIR KRUPIN – UDEO MAJKE BOŽIJE

“...ako je molitva i ovde slaba, gde je ona jaka? Gospod nas upravo čuje na Svetoj Gori, i upravo svetogorski monasi najbolje od svih znaju kako, za šta i za koga se moliti."

Nema u svetu sirotih

U svetu nema sirotih. To je najvažnija sreća u našem ovozemaljskom životu. Gubimo očeve i majke, ali ne ostajemo siroti: Presveta Bogorodica nas je sve usinovila pored Krsta Sina Svoga. Oni ljudi koji napuštaju svet i odlaze u manastir ostavljaju zauvek svoje ovozemaljske majke, ali ne ostaju siroti. Stojimo sa monahom na visokoj obali.

- More i zemlja, i sve, - pokazuje rukom prostranstvo. – i sve je Bog stvorio, i sve je k Njemu, i sve je od Njega, i sve je Njime. Želim dam u postavim pitanje o njegovoj majci, po krvi, samo ne smem i kažem:

- Vaši gresi su ništavni u poredjenju sa našim, delo gnusno nas obuzelo, - sećam se izreke od svetih Otaca. – i mi pritičemo k vama, moleći za vaše molitve.

- Slaba je i naša molitva, - kaže monah. – Jedina nada nam je na Presvetu Majku Božiju.

On kaže da je njihova molitva slaba, i govori iskreno, I ako je molitva i ovde slaba, gde je onda jaka? Gospod nas upravo čuje na Svetoj Gori, i upravo svetogorski monasi najbolje od svih znaju kako, za šta i za koga se moliti. Odakle takva uverenost? Sveti Simeon Novi Bogoslov odgovara: “Monasi se ne nalaze na zemlji, iako ih zemlja drži, ali žive u svetlosti budućeg veka”.

Podsećam se na prepodobnog Pamvu, podvižnika Nitrijske gore, najsmirenijog od monaha, koji je vaspitavao mnoge velike starce. Svetitelj je s nekolicinom bratije išao u Aleksandriju po molbi svetitelja Atanasija. Pored crkve su sedeli ljudi, koji nisu obratili nikakvu pažnju na monahe. Sveti Pamva se uznemirio i naredbodavno rekao mirjanima: “Ustanite i pozdravite monahe s poštovanjem, zamolite blagoslov od njih. Oni razgovaraju sa Bogom, i njhova usta su sveta”.

Monasi su prošli ono što mi tek treba da prodjemo, - da prekinemo jaku privezanost za materijalni svet. Monasi su iznad nas. Mnogo puta sam to osetio do priliva blagodarnih suza, - ja grešni sam se udostojio da stojim pored i molim se sa molitvenicima za ceo ljudski rod. Oni ulaze u crkvu, uzimaju velike sveske sa hiljadama i hiljadama imena i oglašavaju ih nebesima, moleći se za oproštaj grehova nerazumne Božije tvorevine. Mole se za nas koji smo još živi i imamo šansu da se spasemo. A još je više molitvi za upokojene. Voštana sveća osvetljava sedu bradu, ostarelo lice, mantiju i jedva uhvatljivo kretanje usana, koje šapuću imena.

Dar suza

Čime se još mogu omiti s duše naši gresi? Samo suzama. To su svete suze, koje nisu uzalud prolivene. One su – nargada za molitvu. Njih ne treba očekivati, njima se ne treba nadati, one će same doći. Povečerje. Najpre u crkvi ne gore čak ni sveće, već samo kandila, koja kao zlatne zvezdice svetle pored donjeg dela ikona. Upaljena je sveća pored pojaca. I kod čteca. Neprimetno, kao disanje, počinje služba. U crkvi je tiho kao da nema nikoga i kao da ne pevaju pojci, već bestelesni andjeli.

Služba teče. I bolje je ne razmišljati kada će se ona završiti, bolje je sebi radosno govoriti: “Ja sam na Svetoj Gori, u Božijem hramu, molim se za Rusiju, za rodjake i bližnje, za sebe grešnog”.
Noć leti ka zori, pale se sveće pored ikona, a njihovi ramovi se svetlucaju i prelivaju u srebrnoj i zlatnoj svetlosti. Zvona na kapeli, kao straže iz vizantijskog vremena, odbrojavaju svaku četvrt sata.
Ledja se koče, noge i glava postaju teški, ali vidiš sledeće: celu noć stoji taj monah, starac, koji jedva da je živ, ali koji je krepkiji od tebe, koji je prestajao hiljadu takvih noći, i hiljadu puta čuo uzvikivanje velikih reči: “Slava Tebi Koji si nam pokazao Svetlost!”, on se neprestano moli za Rusiju, podražavaj mu, prestoji službu do kraja, do celivanja Krsta, i obavezno dodji na sledeću, kada će Gospod ponovo prekriti noćnom tamom predele zemlje i mora.

O, Sveta Gora Atonska! Bez obzira da li si bio na njoj ili nisi kada se ona pomene čuješ nebeske zvuke čiste molitve. Podićiću oči moje ka gorama, odakle će doči pomoć moja, govori Pslatir. Čini se da se to odnosi baš na Svetu Goru. Nje se uvek sećaš čak i posle jedne posete. Posebno noću, kada gledaš ikone, osvetljene slabom svetlošću kandila, i shvataš da spavaš, a da monasi stoje na molitvi. A kada dodješ na Svetu Goru nekoliko puta, onda se već nesvesno neprestano sećaš nje i uvek joj se molitveno obraćaš, i nesvesno se okrećeš na tu stranu kao da očekuješ savet od nje. I život postaje lakši, jer tvoje misli o brigama toga dana postaju neznatne.
Sve je lako u tom svetu: kopati zemlju, loviti ribu, seći šumu, čitati knjige, prodavati i kupovati, govoriti i ćutati, teško je samo jedno a to je – molitva. Setimo se Gore iskušenja. Setimo se krvavog znoja Gospoda na molitvi u Getsimanskom vrtu da Ga mimoidje čaša.

Setimo se svetih Otaca, koji su se u molitvi odvajali od zemlje, setimo se angela, koji silaze s neba da prislužuju za vreme Liturgije, setimo se kamena na kome se otšelnik molio hiljadu dana i noći. Napuštajući svet, on se molio za ceo svet.

Tako i monasi sa Svete Gore. Mole se za nas. Oni veruju u veliko prednaznačenje Rusije – da spase čoveka koga je Gospod stvorio po Svome liku i podobiju, i koji ne koristi datu mu slobodu za spasenje duše. A mi treba da se molimo za monahe Svete Gore, jer smo živi upravo zahvaljujući njihovim molitvama.

Molitve se redovno čuju u svim manastirskim crkvama. I u njima se neprekidno ponavljaju prozbe za one koji su molili da se za njih mole. Pored ulaza se nalaze veliki stubovi velikih sveski, u kojima je odštampan glavni tekst našeg spasenja – naša imena. Mi spavamo – a za nas se mole. Mi grešimo, a za nas prolivaju suze, mi se kajemo – raduju se zbog nas. Mnogo puta sam ja grešni video kako monasi kada pročitaju sve te sveske izvlače iz dzepova rase dodatne spiskove i čtaju, čitaju. Molitve ovde dosežu od Prestola Božijeg. Vekovi i vekovi svetogorske molitve su poruka za to.

2016. godine će biti hiljadu godina boravka Rusa na Svetoj Gori. Pomolimo se da i nju dočekamo dostojno i tako dostojno stupimo u novo hiljadugodište svetogorske molitve.
Čitav svet donosi ovde mnogobrojne grehe, i ovde se od njih oslobadja. A kako je monasima? Uzimaju na sebe grehe sveta, daju svoju duhovnu energiju, nakupljenju u molitvi, i ponovo na molitvu. Sveta Gora je – akumulator duhovne energije. A šta je to duhovnost? Bez Svetog Duha ne može biti duhovnosti. A gde je Sveti Duh? Samo u crkvi. Primećuje se kako se povećava broj običnih posetilaca Svete Gore. Ne molitvenika, ne poklonika, već baš posetilaca. Obidju crkve, pokupuju ikone, brojanice, odjave se, govoreći ovosvetskim jezikom. Ali sa Svete Gore se može poneti jedino njeno bogatstvo a ono je – duhovno. Monasi se posebno raduju kada dolaze sveštenici i iskreni vernici. Dolaze na Svetu Goru, ukrepljuju se, i ponovo odlaze u svet u borbu za ljudske duše. Duhovnik u manastiru ponekad dnevno primi po sto, sto pedeset ljudi. Samo Gospod daje snagu za tako nešto. Koliko samo nevolja, nesreća i beda donose ovde. Duhovna borba u svetu traje neprekidno.

Uzdamo se u Tebe, da ne poginemo!

“Opet i opet s mirom Gospodu se pomolimo”. Opet i opet setimo se svetogorske molitve i ne predajmo je slabim rečima. Ona je u sećanju duše i srca. Noć je u svetu, a ovde po žutim kamenim pločama manastirskog dvorišta idu u crkvu monasi, poslušnici, poklonici. Stotinama godina milioni i milioni ljudi su prelazili preko tih ploča. I čizme, i kaljače, i papuče, i opanci, ili prosto bosa stopala prekaljena na svetogorskim stazama.
I biće tako kao što je predskazano do svršetka veka. Sveta Gora kao da je uvek postojala kako bi i naša deca i unuci, i svi potomci koji vole Gospoda i Majku Božiju i Rusiju, uvek dolazili pod njen molitveni pokrov.

U crkvi skoro nema svetla, samo su sveće zapaljene pored pojaca i sveski sa tekstovima, a na ikonama svetluca žuta svetlost od kandila. Počinje služba, i kako kažu monasi razgoreva se srce. Sveće se već razgorevaju, već miriše od kandila u crkvi, i naše molitve se uznose po rečima iz Biblije «kao kadilo» ka Prestolu Cara Nebeskog. Pre molitvi svi tiho prolazimo pored svetih moštiju i čudotvornih ikona i celivamo ih. I molimo se, molimo i nadamo da ćemo biti uslišeni. Za Otadzbinu našu mnogostradalnu, za rodjake i bližnje, za žive i upokojene, koji nas očekuju, za sve delove Božijeg sveta, moliš se za sebe koji si tako mnogo zgrešio i nakupio Božijeg gneva, pomazuju ti uljem tobožr umno a pred Gospodom potpuno glupo čelo, odlaziš na svoje mesto i primećuješ da se povećao broj sveća ispred ikona, i dodaješ svoje i slušaš uzvike djakona i reči sveštenika, i pojanje hora i samo jedno sebi govoriš: čime sam zaslužio takvu sreću?

Da li je noć ili dan, jutro ili veče u belom svetu, da li je to bitno? Ikone, freske oživljavaju, oni su ovde ti sveti stradalnici i mučenici, koji su se odrekli svog života i po primeru Gospoda svojom krvlju sjedinili grešnu zemlju sa bezgrešnim Hristom. «Uzdajući se u Tebe da ne poginemo!». Ovde se inače čuju poznate reči iz Apostolske poslanice: «Kamenjem pobijeni biše, pretrveni biše, iskušani biše, od mača pomriješe; idoše u kožusima i kozijim kožama, u sirotinji, u nevolji, u sramoti; kojijeh ne bješe dostojan svijet, po pustinjama potucaše se, i po gorama i po pećinama i po rupama zemaljskijem» (Jevr. 11, 37-38). Dodajemo: i paljeni naživo, i potapani.
Na molitvi su zajedno s nama i svi žitelji koji su ovde ranije živeli. Sećam se kako su pričali o nedavno upokojenom monahu: «Danas smo ga sahranili, a uveče je stajao sa nama na službi».

Samo iskustvo, samo prisustvi na službi, samo molitva do stanja bola, do konačno neke želje odricanja od svega, sopstevnog zaboravljanja, prebacivanja dela svoje težine na ručke stasidije, koncetrisanje još nedavno raštrkanih misli u jednoj zajedničkoj molitvi, samo to možda tokom kratkog boravka na Svetoj Gori daje predstavu o monaškoj molitvi. Ovde smo u centru vaseljenske molitve Gospodu.
Ovde spoznaješ svetogorsku istinu da Sveta Gora nije mesto za stanovanje, već put. Put ka Gospodu. Put koji se proteže tokom celog ovozemaljskog života. Ovde ne samo da se vreme drugačije računa, već je i ono samo kao prostranstvo.

Odlaziš posle službe na kratak odmor, ideš potpuno srećan jer si prestojao i pomogao u zajedničkoj molitvi, dolaziš u keliju, pališ dirljivo kandilo sa maslinovim uljem, ležeš na tvrd krevet i ...čuješ molitveni šum talasa na obali. Taj šum je toliko predivan da ne želiš da spavaš već želiš da ljudskim rečima ozvučiš zov morske stihije ka Bogu.
Uskoro će zazvoniti zvonce i udariti zvono.

Vladimir Nikolajevič Krupin

Lavra Svetog Save Osvećenog u Judejskoj pustinji

Lavra Svetoga Save je jedan od najstarijih i najznačajnijih manastira pravoslavne Crkve. Ovaj manastir je imao veoma važnu ulogu u razvoju monaštva, pobožnosti i teologije i odbrani pravoslavne vere od jeresi. Sveti Sava Osvećeni je postao monah u osmoj godini života u svojoj otadžbini Kapadokiji u Maloj Aziji. U uzrastu od osamnaest godina dolazi u Svetu Zemlju, gde postaje poslušnik svetog Jevtimija Velikog. Godine 478, on dolazi na mesto današnje Lavre po jednom otkrivenju angela Gospodnjeg, i tu počinje organizovanje monaškog opštežića. Pošto prva mala crkva, nazvana Teoktistos („od Boga sačinjen“), koja je bila posvećena svetom Nikolaju, nije bila dovoljna za potrebe bratstva, sveti Sava podiže veliku crkvu, današnji katolikon manastira, posvećen Blagovestima Presvete Bogorodice. Ovaj saborni hram Lavre je osvećen 502. godine.

Pored velike Lavre, sveti Sava je osnovao i mnoge druge manastire i kinovije. Najznačajnije od njih su kinovija Kastelija, kinovija Dokimos („poslušnik“), Gadara, Nikopoleos, Spileon, Sholarija i Nova Lavra. Kaže se da su sveti Sava i sveti Teodosije sve svoje monahe priveli Carstvu Nebeskom.
Sveti Sava Osvećeni je po svojoj svetosti postao poznat u čitavom svetu. Upokojio se 532. godine, i samo nekoliko godina kasnije otkrivene su njegove netljene mošti. U vreme krstaša one su bile odnesene na Zapad i tu su bile sve do 1964, kada se sveti Sava u jednoj viziji javio Latinima i naredio im da vrate njegove svete mošti u Lavru, što će se dogoditi u oktobru 1965. godine.
Žitije svetoga Save govori kako je on često imao susrete i viđenje anđela. Jedan anđeo mu je otkrio da treba da dođe na mesto gde je podignuta Lavra i tu da se podvizava. Drugi anđeo Gospodnji mu je objavio vreme smrti svetog Antima Zatvornika, kao i upokojenje monaha Jakova. Jedan anđeo je pratio svetitelja prilikom njegove posete caru Anastasiju u Konstantinopolju 502. godine, te je i sam car video ovog anđela.
Sveti Sava je živeo uzvišenim asketskim životom, kao sami anđeli, i svojom askezom je dostigao punoću vrline. Stekavši ljubav prema Bogu i bližnjima, dostigao je visinu blagočešća i smirenja. Sveti Sava Osvećeni je ustanovio uzvišeni monaški podvig, koji je on nasledio od svetog Jevtimija Velikog, a tako je živeo i sveti Stefan Čudotvorac. Svetu Četrdesetnicu je provodio u suhojedeniju, uzimajući samo malo hleba i vode, a vreme Časnog posta je provodio u pustinji između Lavre i Mrtvog mora. Po upokojenju svetog Save, pa sve do razorenja Svete Zemlje od strane Persijanaca 614. godine, a potom i od Arabljana 638, u Judejskoj pustinji i u Lavri svetoga Save je cvetalo monaštvo. U Lavri svetog Save je tada živelo oko pet hiljada monaha, dok ih je ukupno petanest hiljada živelo u oblastima oko Mrtvog mora i Vitlejema, između Jerihona i Ermona, nastanjujući oko sedamdeset manastira i kinovija. U to vreme je kao obični monah savait živeo i sveti Ksenofont, koji je bio carskog porekla, sa svoja dva sina – svetim Arkadijem i svetim Jovanom.
Posle svetog Save, Lavra je najpoznatija po svetom Jovanu Damaskinu, koji je živeo sredinom osmog veka, budući u to vreme najveći teolog, filosof i himnograf čitave hrišćanske carevine. Lavra je takođe poznata po svetom Mihailu Singelosu i dvojici ikonopoštovalaca, svetom Teofanu i Teodoru. Njih trojicu je sveti Teodor Stolpnik pozvao u Konstantinopolj da brane Pravoslavlje od ikonoboračke jeresi.
Sveti Teodor Savait je takođe jedan od velikih svetitelja Lavre, koji je 836. godine posvećen za episkopa u gradu Edesi u Siriji. Svojom vrlinom i svetošću, on je bagdadskog kalifa Al-Muavija preveo u Hrišćanstvo. Ovaj kalif će svoju veru u Hrista posvedočiti svojim mučeništvom.
Sveti Mihailo, srodnik svetog Teodora Edeskog, nekoliko godina kasnije će takođe postati mučenik.
Mnogi poznati i nepoznati Savaiti postradali su mučenički u vreme Persijanaca 614. godine, dok su drugi takođe stradali u vreme arapskog razbojništva i pustošenja 796. godine. Manastir je četrnaest puta u svojoj istoriji doživeo razne neprijateljske napade. Ruski iguman Danilo, prilikom svoje posete Svetoj Zemlji 1106–1107. godine, piše da se u Lavri molio pred moštima petorice velkih svetitelja i da se u manastiru na sve strane osećao blagouhani miris: svetog Jovana Damaskina, Jovana Isihaste, Teodora Edeskog, prepodobnomučenika Mihaila i svetoga Afrodisija. Savaiti su poznati po tome što su uvek bili branitelji vere, ne samo u Svetoj Zemlji nego i izvan nje. Sveti Sava Osvećeni je, zajedno sa svetim Teodosijem, imao presudnu ulogu u organizovanju monaha Judeje protiv monofizitske jeresi 516. godine. Kasniji Savaiti su imali značajnu ulogu u razobličenju origenizma i monotelita. Savaiti su takođe učestvovali u odbrani sveštenih ikona i prvi su ustali u borbi protiv jeresi Filiokve, koju su Franci pod uticajem papizma 809. godine doneli u Jerusalim.
Za pravoslavnu Crkvu veoma je značajan Tipik svetog Save Osvećenog, kojim su ustrojena bogosluženja i poredak u pravoslavnoj Crkvi. Tipik svetog Save je držan veoma dugo posle njegove smrti. Njega su se pridržavali i mnogi drugi veliki oci – sv. Hariton, Jevtimije Veliki, Teoktist, Sofronije i Jovan Damaskin. Iz Lavre svetog Save ovaj tipik se proširio do Konstantinopolja i Svete Gore, a imao je velikog uticaja i na život studitskih manastira u Carigradu. Posebna karakteristika savaitskog tipika je da se svake nedelje vrši svenoćno bdenije; da su 150 Davidovih Psalama podeljeni u dvadeset katizmi. Kao prepoznatljivost ovog savaitskog tipika su i: Malo večernje, bdenije, litija, blagoslov hleba i vina, blagoslov grožđa koje se svake godine vrši na Preobraženje.U Rusiji je najpre dominirao Tipik svete Sofije tzv. Konstantinopoljski tipik, ali je kasnije preko Kijeva veliki uticaj izvršio Savaitski tipik koji je štampan 1682. godine. Od njega potiče tradicija blagosiljanja koljiva.
Posle krstaša i vladavine mameluka i Turaka u Svetoj Zemlji, Lavra više nije doživela „zlatna vremena“, ali je uvek bila najznačajniji manastir u pustinji. U Lavri su živeli svi monasi jerusalimske Patrijaršije da bi se učili monaškom životu. To pravilo je ustanovio jerusalimski patrijarh Dositej. Postoji predanje da se, prilikom izgradnje Lavre, svetom Savi javila Presveta Bogorodica i obećala mu da će svi monasi koji na ovom teškom mestu žive i budu ispunjavali svoje monaške podvige, zadobiti spasenje i da će Lavra postojati sve do Drugog dolaska Gospodnjeg. I zaista, evo Lavra, uprkos mnogobrojnim napadima i stradanjima, do danas nije razorena.
Interesantno je pomenuti da se Lavra svetog Save nalazi u Josafatovoj dolini, na potoku Kedronu. Ova dolina je produženje onoga mesta do Maslinske gore na kome će, po Otkrivenju, biti postavljen tron Sudije prilkom Drugog dolaska Hristovog.
U pećinama nad kojima je podignuta Lavra, neprestano teče sveta voda. Ovu vodu je Sam Hristos darovao na čudesan način, pošto se sveti Sava molio da monasi iz Lavre ne moraju ići nekoliko kilometara severno kako bi zahvatili vodu. Jedino u Lavri postoje izvori vode, dok je čitava okolina manastira bezvodna i ovu vodu koriste kako monasi savaiti, tako i poklonici.
U manastiru svetog Save Osvećenog vrlo često kod monaha koji se upokoje, mošti ne budu ukočene, već im telo posle smrti, po blagodati ostaje pokretljivo. U manastiru svetog Save primetno je i jedno drugo čudo: po upokojenju, od tela monaha savaita ne oseća se nikakav neprijatan zadah, iako se oni najčešće sahranjuju u kamene grobove, gde uopšte nema zemlje. Posle izvesnog vremena, njihovi grobovi se otvaraju i kosti upokojenih monaha se sabiraju u kosturnicu, kako bi se napravilo mesto za novoprestavljene monahe.
Sveti Sava je činio i čini mnoga čuda. Isceljivao je ljude od raka, ali je pomogao i mnogim bezdetnim roditeljima. U ranija vremena u Lavri je postojala jedna palma, čiji je plod lečio neplodnost ljudi. Ova palma se osušila malo pre povratka moštiju svetog Save u manastir 1965. godine. Posle toga je poklonicima kao blagoslov darivan po jedan osušeni komadić stabla ove palme. Posle nekoliko godina, iz korena ove palme je ponovo počela da niče nova mladica, čiji listovi takođe imaju isto celebno dejstvo. Od njih se priprema čaj po određenom receptu i daje se bezdetnim roditeljima, koji uz post, molitvu i pokajanje, najčešće dobijaju decu.
Sveti Sava i danas čini mnogobrojna čudesa u Lavri. Predanje kaže da je, u vreme upokojenja svetog Save Osvećenog u Jerusalimu, bila opljačkana prodavnica jednog blagočestivog hrišćanina. Ovaj se molio svetom velikomučeniku Teodoru da mu pomogne, ali nije imao nikakvog odgovora. Posle pet dana mu se javio sveti Teodor i pokazao mu gde se nalaze ukradene stvari, rekavši mu da nije ranije mogao doći, zato što su svi sveti na nebesima dočekivali dušu svetog Save Osvećenog.
Posle povratka moštiju svetog Save u Lavru 1965. godine, monasi su poskidali sa moštiju latinske svešteničke odežde u koje je telo svetog Save bilo obučeno na Zapadu. Prilikom presvlačenja, mošti svetog Save su se same od sebe uspravile, da bi ga sveštenomonasi mogli lakše obući u pravoslavne odežde.
Monaški život u manastiru svetog Save je veoma strog. Manastir živi po vizantijskom vremenu, što znači da se dvanaest sati dana uvek poklapa sa zalaskom sunca. Bogosluženja počinju sat ili dva posle ponoći, traju šest do sedam sati svaki dan, a u Velikom postu ona traju i do deset sati. U manastiru se jede samo jedanput dnevno, izuzev subote, nedelje i velikih praznika, kada se postavljaju dve trpeze. Za vreme Velikog posta, unutar nedelje se jede samo hrana na vodi. Sveti Sava je ustanovio tipik da monasi nemaju veliki izbor hrane u Lavri, pa zbog toga u Lavri ima samo nekoliko ukrasnih biljaka, malo maslina i limuna. Kao mlad monah, sveti Sava se borio sa pomišlju da ubere jednu jabuku u vreme kada nije bio blagoslov za jelo. Pošto je pobedio ovo iskušenje, sveti Sava je uzeo sebi za pravilo da do kraja života ne jede jabuke. Iz poštovanja prema svetom Savi, ni današnji monasi savaiti u Lavri ne jedu jabuke.
U pustinji oko Lavre su visoke temperature od 45 do 50 stepeni, a kiša vrlo retko pada, možda tri ili četiri puta godišnje. U vreme kada pada kiša, monasi sakupljaju kišnicu i kasnije je koriste za razne potrebe manastira. U Lavri je snabdevanje vodom zaista u rukama Božjim. U manastiru se ne koristi električna struja, osim u slučaju nekih popravki i građevinskih radova. Iz okolne pustinje u Lavru dolaze mnoge zmije i škorpije, ali do sada nije zebeležen nijedan slučaj da su učinile zlo nekome od monaha.
Molitvama svetog Save Osvećenog i svih svetih Savaita, neka nas Gospod pomiluje i spase. Amin.