Pre trideset četiri godine (1959.), na dan Uspenja Presvete Bogorodice, prestavio se moj voljeni duhovnik, otac Josif. Meni nedostojnom on je vrlo često govorio:
“Sine moj, ako ti Bog poveri neke duše, nauči ih samo jednu stvar: molitvu. Ona će ih naučiti svemu drugom i osvetiti im živote.”
Molitva koju je imao na umu moj sveti Starac je neprekidna umna molitva - Isusova molitva, kojoj je on posvetio ceo svoj život, od trenutka kada se sa njom susreo. Toliko je bio zanet njome, da je mogao da živi bez hrane, ali ne i bez molitve.
Nje radi, pretrpeo je mnoga iskušenja i nevolje, i od vidljivih i od nevidljivih neprijatelja. U knjizi "Razgovori jednoga hodočasnika sa svojim duhovnim ocem", sveti Jovan Karpatski to ovako objašnjava: “Oni koji se potpuno posvete molitvi često trpe strašna iskušenja.” Na drugom mestu ovaj sveti čovek kaže da duhovnik treba često da se smirava i snosi jade i iskušenja da bi se njegovo duhovno čedo, gledajući to, učilo i sticalo iskustvo.
Ta iskustva, predana nama kao učenje, donela su izobilje duhovnih plodova mome Starcu. Sve pobožne duše koje se bezuslovno i bezmerno predaju Božijoj blagodati bivaju pričasnice ovog blagopolučnog stanja.
U knjizi: "Život znamenitog oca našeg Josifa isihaste", jedan odlomak projavljuje tek zračak njegovog iskustva zadobijenog Isusovom molitvom i odvojenog od zemaljskih briga spokojnim životom u tihovanju: “Dođe trenutak kada čovek na molitvi sabran izgovara svom snagom samo preslatko ime Gospoda našeg Isusa Hrista, i da um njegov postaje prosvetljen ili bolje reći obuhvaćen zaslepljujućom nematerijalnom svetlošću, belom kao sneg, a celo njegovo biće divno miriše. On izlazi izvan sebe i stoji u drugom svetu sasvim preobražen. I tada se niti moli niti misli - samo s divljenjem posmatra uzvišena dela Božija”.
Sveti Makarije Veliki jednom je rekao: "Postoje oči iza ovih očiju i postoje čujenja iza ovog čujenja."
Moj smireni Starac isihasta imao je dve dirljive osobine: tihovanje i suze. U moru tišine mogao je da osluškuje šapat blagodati. Smrt ga je zatekla sa licem orošenim suzama, suzama čiju sladost mi još nismo iskusili.
Taj svetlonosni život mi, njegova duhovna deca, zavetovasmo se da sledimo, svako prema svojoj moći i unutarnjem ustrojstvu svoga bića.
Skromno bratstvo koje se okupilo oko moje nedostojnosti, i koje se Božijom blagodaću svaki dan umnožava, sada se skrasilo na ovom mirnom mestu, u sveštenom manastiru Svetog Filoteja (Sveta Gora).
Srce čisto sazdaj u meni, Gospode
Preko puta našeg manastira nalazi se skit Magula. Upravo tu je sveti Grigorije Sinait u prvoj polovini 14. veka doneo sa Sinaja na Svetu Goru Isusovu molitvu. To nas još više podstiče da produžimo putem tihovanja, u okvirima monaštva - kako nam je to i predao naš duhovnik, i da se potpuno posvetimo cilju da monahom načinimo svoga unutarnjeg čoveka. Jer, breme nije u tome da budući monah promeni svoj svetovni izgled stavljanjem na sebe monaške odeće, već u tome da promena oplodi njegovo srce. Zasigurno znate šta je sveti Vasilije Veliki rekao jednom plemiću koji se zamonašio ali nije postao monah i u srcu: "Senatora si izgubio, a monaha nisi dobio!" Na jednom drugom mestu sveti Jefrem Sirin primećuje: "Podvižništvo, dete moje, nije igra; ono zahteva upornost i veliko samosavlađivanje da bi se zadobilo spasenje duše."
Kada dođete na Svetu Goru, među tamošnjim ikonama i freskama videćete i predstavu raspetog monaha. Monah, a to je svaki monah, razapet je na krstu i okružen demonima koji oličavaju smrtne grehove, i pakosno uperuju svoje strele u njega. Mučen ovako, monah govori reči proroka Davida: "Srce čisto sazdaj u meni, Gospode!" Anđeo Gospodnji obleće oko njega spreman da ga podrži ako padne u malodušnost. To je život monaha koji se zavetovao da nosi Krst Gospodnji kroz celi svoj život. Oni koji imaju drugačiju predstavu o monaštvu ne mogu pripadati manastirskom bratstvu. Otac Atanasije iz Ivironskog manastira, koji se prestavio pre nekog vremena, imao je običaj da kaže: "Monaški život treba da bude takav da monah postepeno postaje zemaljski anđeo i nebeski čovek." Navedimo još jednog svetog čoveka, sv. Nila Mudrog, učenika sv. Jovana Zlatousta: "Monah je oltar Gospodnji, oltar u kojem i sa kojeg se čiste molitve uznose Gospodu na Visinama; oltar duhovno utemeljen."
Pitanje je - na koji se to način grešno ljudsko srce može očistiti da bi postalo "oltar duhovno utemeljen." Sveti Oci kažu da siguran i ispravan put očišćenja srca, prosvetljenja uma i osvećenja duše leži u neprekidnom upražnjavanju Isusove molitve.
Oci podvižnici poreklo ove molitve vezuju za svete Apostole. Od njihovog doba neprestana umna molitva postaje kao neko tajno disanje Tela Crkve kroz vekove. Crkva je Telo Hristovo i ona diše imenom Hristov-im. Hristovo ime poseduje moć, blagodat i energiju Svete Trojice. Sa blaženim imenom Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista generacije i generacije su prebivale u sozercanju.
Molite se bez prestanka
Isusova molitva je na Svetu Goru doprla sredinom 14. veka. Iz skita Magula, koji pomenusmo, brzo se raširila, ne samo po izdvojenim manastirskim kelijama, pogodnim za mirni život isihasta, već i po velikim manastirima na Atosu i bratstvima izvan Svete Gore, uključujući i vjernike. I tada se mistični plamen ove molitve raširio i prosvetlio umove, zagrejao srca, razbistrio savesti i očistio duše sozercavanjem Carstva Nebeskog.
U "Dobrotoljublju" Sveti Nikodim Svetogorac daje isečak iz života svetog Grigorija Palame u kome ovaj preporučuje da se svi hrišćani mole bez prestanka. Evo toga izvoda: "Neka niko ne misli, braćo hrišćani, da su samo sveštenici i monasi dužni da se neprekidno mole, a vernici nisu. Ne. Svi hrišćani bi trebalo da se mole bez prestanka, kao što sveti Pavle preporučuje u svojoj poslanici: "Molite se bez prestanka." Mi takođe treba da poslušamo njegov savet, i ne samo da bi trebalo da se molimo bez prestanka, već bi trebalo da na to ohrabrimo i druge - bili oni monasi, vernici u svetu, naučnici, žene ili deca."
Eto, vidite braćo moja da su svi hrišćani, od najmlađih do najstarijih dužni da neprestano izgovaraju umnu molitvu: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me." Ali vernici će reći: "Mi smo opterećeni mnoštvom briga i problema, kako se od nas može očekivati da se neprekidno molimo?" Moj odgovor je sledeći: Bog nam nije rekao da činimo nemoguće; On sam traži da činimo ono što je u našoj moći. Zato ovo može postići svako ko čvrsto želi da spase dušu. Jer kada bi bilo nemoguće - bilo bi nemoguće za sve koji žive u svetu i ne bi ih bilo toliko kojima to polazi za rukom.
Kako se brzo raširila ova molitva u to vreme može se videti i po reakciji zapadnog monaštva i učenih ljudi i njihovih otvorenih pokušaja pogrešnog tumačenja molitve i njenih dubinskih učinaka. Monasi Svete Gore odabrali su zato svetog Grigorija Palamu da brani Isusovu molitvu, isihazam i celokupnost svih tajinskih i dogmatskih pogleda Pravoslavnog Istoka na koje je pozapadnjeno mišljenje podiglo svoje oružje.
U to vreme ovaj sveti Otac je govorio kao onaj "koji vlast ima" i ostavio je takav utisak na Zapad da je postalo očigledno da je duhovnost zapadnog Hrišćanstva dogmatski obolela.
Sveti Grigorije je uvideo razliku između Božije suštine i energije i potvrdio da Bog, "nesaglediv i neshvatljiv u Svojoj suštini, preko svojih energija postaje dostupan čoveku." Pričešćujući se Božanskim energijama ili Božijom blagodaću, čovek blagodaću prima ono što Bog sadrži u suštini.
Sama činjenica da je Crkva odlučila da proslavlja Svetog Grigorija, potonjeg arhiepiskopa Solunskog u drugu nedelju Velikog Posta, odmah posle Nedelje Pravosla-vlja, pokazuje koliku zahvalnost prema njemu ima, i kako je željno prigrlila na svoje pravoslavne grudi čisto seme Isusove molitve i isihastičkog života uopšte.
Sveti Dionisije Olimpijski
Tako je skromna zajednica manastira Svetog Filoteja postavila svoje temelje na ovim dogmatskim i mističnim učenjima Pravoslavlja.
Čak je i okolina manastira predodređena za život u isihastičkoj usamljenosti. Vratimo se malo u istoriju da se upoznamo sa samo dvojicom od sedam svetih otaca koji su pripadali manastiru.
Jedan od njih je Sveti Dionisije Olimpski koji je živeo u šesnaestom veku. Pre nego što je otišao na tu "idolima oskvrnjenu" grčku planinu da bi je očistio svojim podvižničkim trudom i delanjem, on se ovde u Filoteju revnosno predao straženju nad svojim umom, njegovom očišćenju i Isusovoj molitvi. Iznad manastira, u šumi, postoji pećina neobičnog izgleda. U njoj je on sagradio kapelu posvećenu Svetoj Trojici. Tu se povlačio da bi bio sam sa Bogom; sam, u Njegovom prisustvu.
Kasnije, na Olimpu u dubokoj klisuri izgradio je još jednu pećinsku crkvu Svete Trojice, pa je s večera, posle molitve izlazio iz manastira i odlazio do nje. Tu bi provodio celu noć u molitvi, i pre no što bi svanulo vratio bi se u manastir za Svetu Liturgiju. U odlasku i dolasku put nije ničim osvetljavao. Ali su ga monasi često pratili. Ta svetlost drugoga sveta, nestvorena svetlost Trojičnog Boga zračila bi iz njega osvetljavajući ga.
Sveti Dionisije se na ikonama predstavlja sa svitkom na kome stoje reči: "Monahu, stupaj svojom stazom, budi ćutljiv, miran, i spasavaj se." Jedan drugi svetitelj savetuje: "Spasavajući se, spasavaj dušu svoju; uspni se na goru bestrašća."
Sveti Kozma Etolski
Drugi svetitelj iz našeg manastira je svetitelj robova i slobodnih, Velikomučenik, ravnoapostolni Sveti Kozma Etolski. On je toliko svetlio svetlošću da je prosvetlio porobljeni grčki narod, spasao ga od prihvatanja Islama i probudio iz ropskog dremeža. Njegovo učenje, njegova čudotvorstva i proroštva vodiće hrišćansku misao dok je sveta i veka.
Rečima se ne može iskazati dug ovom svetitelju. Ono što možemo jeste da pokušamo, uz njegov blagoslov, da uradimo nešto prema našim moćima i današnjim uslovima, i nastavimo sa misionarskim radom koji je započeo. To što se dogodilo u srcu Sv. Kozme i što ga je navelo da pođe u svet i da propoveda, može se naći u rečima savremenog Hristovog učenika, oca Justina Popovića: "Živeći u Hristu, telom i duhom, svetitelji se Njime osvećuju; blaženi su, zadobijaju božansku silu, postaju svemoćni baš kao u apostolska i postapostolska vremena, kao i u novija vremena, i juče i danas, i tako do kraja sveta i veka." To isto vidimo i u rečenici u kojoj se govori o životu svetog Simeona Novog Bogoslova: "Savršen čovek postaje ravan Apostolima; on može da ide drugima i da im svedoči o Bogu. On može i mora to da uradi; i ne sme drugačije da postupi."
Objašnjavajući svoj priziv na propoved, sveti Kozma je govorio onima koji su ga slušali: "Dok sam slušao slatke reči našega Hrista, koje su prodirale u moje srce, godinama me je nagrizalo, kao crv koji buši svoj put kroz drvo, pitanje: Šta ja ovako neznaven mogu da učinim? Savetovao sam se sa svojim duhovnim ocima, crkvenim velikodostojnicima i patrijarsima iznoseći im šta imam na umu i pitajući ih da li bi ova namera, ako se rešim da je ostvarim, bila Bogu ugodna. I svi su oni nastojali da je se prihvatim, govoreći mi da je takav cilj u isto vreme i dobar i svet.
Braćo moja, ako bi mi bilo moguće da se uspnem na nebo, da viknem iz sveg glasa i objavim, da je samo naš Hristos - Sin i Reč Božja i Istiniti Bog i život svega, učinio bih to. Ali pošto to ne mogu, ja idem iz mesta u mesto i učim svoju braću koliko mogu, ne kao učitelj već kao brat, jer naš je učitelj samo Hristos."
"Kako su krasne noge onih koji blagoveste Jevanđelje mira i donose radosne vesti o dobru!" kaže Sveti Pavle, Apostol naroda.
Evo kako je sveti Kozma hteo da upozna svet sa Isusovom molitvom: "Ja vas pozivam da ovo učinite: neka svaki od vas nabavi brojanicu od 33 zrna (na drugom mestu kaže od 103 zrna) i počne da se moli govoreći: Gospode Isuse Hriste, Sine i Logose Živoga Boga, molitvama Bogorodice i svih Tvojih Svetih, pomiluj me, svog grešnog i nepotrebnog slugu."
Šta je sadržano u rečima "Gospode Isuse Hriste" braćo moja? Sveta Trojica, naš Bog, ovaploćeni domostroj našega Hrista i svi Sveti koji su sa krstom i molitvom "Gospode Isuse Hriste" otišli u Raj. To je sadržano. I ko god izgovara ove reči, bio to čovek ili žena, on njima blagosilja nebesa, zemlju i more. Krstom i molitvom "Gospode Isuse Hriste" sve bolesti su izlečene. Krstom i molitv-om "Gospode Isuse Hriste" čovek se osveštava i krči sebi put ka Raju, gde oseća radost i blaženstvo anđela.
Šta se to projavljuje, braćo moja, u rečima "Gospode Isuse Hriste"? Projavljuje se Sveta Trojica, Bog naš, ovaploćeni domostroj Hrista našeg. U tome je snaga ove molitve koja uzdiže i obožuje revnosne Blaženoj i Živonačalnoj Trojici. Sv. Dionisije i sv. Kozma su zaljubljenici Svete Trojice, oni je obožavaju. Sv. Maksim Ispovednik je rekao: "Blažen je um koji se uzdigao nad svom tvorevinom i neprestano sozercava Božansku lepotu."
A sveti Kozma to kaže jednostavnim rečima: “Svi Sveti se uzdigoše na Nebo Krstom i molitvom "Gospode Isuse Hriste"”.
Budi poslušan Božjim zapovestima da On usliši tvoje molitve
Sveti Oci kažu da je ova jednostavna molitva "Gospode Isuse Hriste" - sažeto Jevanđelje.
Možemo čak reći da ako je, po rečima sv. Isaka Sirina, pokajanje "trepet duše pred vratima Carstva Nebeskog", molitva "Gospode Isuse Hriste" je ono kucanje koje nam je Hristos zapovedio da neprestano tvorimo na dverima koje vode Njegovoj milosti. "Kucajte i otvoriće vam se." Na tu molitvu "...pomiluj me!" u ovome veku Svemilostivi Bog odgovara milošću i oproštajem. Ali na ono "pomiluj me" koje svi bezosećajni bogataši, bogati bilo materijalnim bilo duhovnim dobrima, poput onog bogataša iz Svetog Pisma koji se ne usuđuje da se neposredno obrati Bogu nego to posredno čini preko Patrijarha Avraama, na to "pomiluj me" i na ono "Gospode, Gospode, otvori nam" i slične molitve u budućem veku, Vrhovni Sudija odgovoriće jasno i neopozivo: "Zaista vam kažem, ne poznajem vas."
To "ne poznajem vas" znači da Bog zna ko su članovi Njegove porodice; a to su oni koji Njega znaju u potpunosti u ovome svetu. "Gospod zna svoje." Ako se mi ne priopštimo Njemu ovde, kako će On prepoznati nas tamo? Oni koji ovde ištu Njegovu milost, naći će je tamo. Jer "koji ište prima" i samo onaj "koji traži nalazi", i samo onome "koji kuca, otvoriće se". Zemlja je preispunjena milošću Božijom, ali ova će se dati samo onima koji su svesni svoje grešnosti i koji ničice padaju pred Njegovom samilošću.
Bezgrešnost je dar anđelima. Grešnost i pokajanje su ljudska obeležja. Grešiti a ne kajati se je svojstvo demona. Nepokajani grešnici se u dan Strašnoga Suda neće razlikovati od demona jer su svoje živote proveli svakodnevno se upodobljavajući đavol-ima. I neka se ne navodi kao izgovor da tobože zbog kratkog perioda života provedenog u grehu, ne treba da budu večno prokleti. Jer Bog buduću sudbinu čovečanstvu određuje po nekolikim momentima vremenog života. Nepokajani grešnici, koji to ostanu do poslednjeg svoga daha, nastavili bi da večito greše čak i da im se da da na ovoj zemlji požive vavek. Isto tako, ako bi pravednici živeli večno na zemlji, oni bi večno sledili put pravde.
Sada je vreme milosti. A onda će biti vreme suda. Sveti Isihije, starac jerusalimski u čuđenju se pita: "Kako da onaj ko nije milostiv prema sebi očekuje milost od Sudije?"
Jednom neki posetilac moljaše sv. Antonija: "Smiluj mi se oče, i moli se za mene." Svetitelj mu odgovori: "Ni Bog ni ja te ne možemo udostojiti milosti, ako se ti sam sebi ne smiluješ." A sv. Zlatoust pojašnjava: "Budi poslušan Božijim zapovestima, da On usliši tvoje molitve."
"Neki ljudi se zapanje kada govorimo da većina hrišćana ne voli Hrista" kaže sv. Simeon Novi Bogosl-ov. Ali voleti Hrista nije ništa drugo nego biti poslušan Njegovim zapovestima, kao što sam On reče: "Onaj koji drži zapovijesti moje, i tvori ih je onaj koji ima ljubav k meni." A učeni Josif Vrijenios bio je dovoljno smeo da zaključi: "Postoje četiri izopačenja i ako čovek padne u koje od njih, on niti se može pokajati, niti će Bog čuti njegove molitve: ako je razmetljiv, ako nema ljubavi, ako smatra druge grešnima i ako je pakostan ma prema kome."
Braćo moja, zidovi naših grešnih srca ruše se iznutra, kao i zidine Jerihona. Sila koja ih ruši izbija iz ovih reči: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me." Kada je Gospod govorio učenicima kako "svagda treba da se mole i da ne klonu" završio je rekavši: "A zar Bog neće odbraniti izabrane Svoje koji mu vapiju dan i noć, i zar će oklijevati? Kažem vam da će ih odbraniti ubrzo."
Ali naša molitva ne treba da bude takva da nas Gospod upita: "Zašto me zovete: Gospode, Gospode, a ne izvršujete ono što vam govorim?" Sv. Simeon Novi Bogoslov sa trepetnom bojaznošću oglašava: "Najveći je greh moliti se Bogu bez straha, bogobojažljivosti ili pažnje."
Molitva je vrlina koja iziskuje napor
Neprestana umna molitva prosvetljuje čovekov um i oslobađa ga mraka nerazumnosti. Čovek zadobija one darove kojim je Sin i Reč Božija obdario ljudsku prirodu.
Kroz ovu molitvu srca Svemoćni Isus silazi u grešno ljudsko srce i proteruje iz njega nečiste i zle duhove. "Kad je god prizvano Ime Spasitelja našeg Isusa Hrista i pečatom Krsta Njegovog oznamenjeno naše srce i telo, neprijateljska moć je slomljena i zli demoni u strahu beže od nas." - kaže sv. Nil Mudri u jednoj od svojih poslanica.
Pavle Evdokimov u svojoj knjizi "Rvanje sa Bogom" navodi: "Ukoliko su strasti unutra, Bog ostaje napolju i ego se poistovećuje sa zlim dusima koji obitavaju u našim srcima, kako kaže Sveti Diadoh Fotički."
Uzlaženje ka Bogu počinje silaskom u sebe - "poznaj samog sebe" - a to da bi mogao da prinudiš strasti koje te odvlače od Boga da izađu iz tebe na površinu.
Pričešćem prečistim i životvor-nim Svetim Tajnama Hristovim hrišćanin se krvno orođava sa Bogom. On postaje Hristonosac, Bogonosac i Duhonosac. Postaje živi hram Trojičnog Boga. Drugim rečima, pošto je hrišćanin svim svojim snagama vodio blagoslovenu bitku očišćenja sebe od svake oskvrnjenosti tela i duha, u Hristovo ime, dostižući svetost, u strahu Božijem on prilazi Svetinji oltara da bi primio Hleb Života i novo Vino Radosti.
"Crkva nudi Hleb i Vino - Hristovo Telo i Krv, i svi oni koji primaju ovaj vidljivi Hleb duhovno jedu Telo Hristovo". Ovo je "savršena Sveta Tajna Hrišćanstva" koja se poznaje iskustvom. "Hrišćanstvo je Hrana i Piće, i što više jede od njega um postaje sve nezasitiji i žudi da većma od njega okuša" - kaže Sveti Makarije.
Prema tome, držeći Gospodnje zapovesti i apostolsko i svetootačko učenje o Duhu Svetom, mi se, u našem manastiru koliko je to moguće, neprestano molimo, ispovedamo skoro svakodnevno i primamo Sveto Pričešće svaki drugi dan - sećajući se Sv. Sime-ona Novog Bogoslova koji savetuje neprekidno podvižničko stremljenje i bdenje:
"Podvižnički revnuj za svoje delanje, jer Carstvo Nebesko zadobijaju podvižnici. A u delanju vrši bdenja, post, iskreno pokajanje sa tugom i obilnim suzama, i stalnim sećanjem na smrt; imaj neprekidnu molitvu i trpljenje u nadolazećim iskušenjima, i iznad svega - tihovanje, duboko smirenje i potpunu poslušnost." Neka braća jednom zapitaše avu Agatona koju vrlinu on smatra najnapornijom. "Molitvu, bio je njegov odgovor. Kada duša ište da često bude sa svojim Tvorcem, zli dusi se trude da je ometu, zato što znaju da nema jačeg oružja protiv njih od molitve. Kada duša ostvari bilo koju drugu vrlinu onda počine. Ali, molitva je do poslednjeg izdisaja skopčana sa naporom."
Hrišćanin koji se Boga seća samo u za to propisane časove, još nije naučio da se moli, kaže jedan od Otaca.
Pravoslavni put
