О КРВИ ПРАВЕДНИКА

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

О КРВИ ПРАВЕДНИКА

Стефан Јеврејима:
Ви се једнако противите духу светом; како ваши оци, тако и ви.
А (Jeвpeju) засипаху камењем Стефана, који се
мољаше Богу и говораше: Господе Исусе, прими
дух мој. Онда клече на колена и повика иза гласа:
Господе, не прими им oвo за Грех. И oвo рекавши умре.
Блажени прогнани правде ради, јер је њихово
царство небесно. Праведник ће од вepe cвoje
жив бити (Дела ап. 7, 51-60; Матеј 5, 10; Пр. Авак. 2, 4).
Kaд бисмо, као јунаци, остајали чврсти у борби,
видели бисмо помоћ Божју да нам силази с неба.De imitatione Christi, lib. I cap. XI, 4.

Из крви је поникла наша вера, драга браћо; из крви њеног оснивача и његових апостола, из крви оних херојских душа, које Бог с времена на време шаље људској раси, да је учине бољом и благороднијом. Као што млада биљка потребује много влаге за свој узраст и одржање, тако и свака вера у младости својој потребовала је много крви, и то крви праведничке. А наша вера, која је најблагороднија међу верама, потребовала је и најблагородније крви за свој узраст и одржање.

Таква је судбина, браћо, нашег рода, да се најбољи у њему морају жртвовати, да би мањи и лошији могли живети. Пожртвовањем своје најбоље браће људи се спасавају. Све најбоље, што се у људском роду одгаји, мора да се принесе на жртву ради искупљења већине. Зато су људи од вајкада и веровали, да само праведничка крв спасава и искупљује. Велики људи и не долазе у свет, да уживају радости света, но да те радости открију и омогуће својој малој браћи. Али ова њихова браћа често их не разумеју и не слушају, но их гоне и муче и на стотине начина смрти предају.

Но Бог тако хоће, драга браћо, да велики људи у смрти постану још већи, још моћнији, још речитији. Кад уста њихова замукну, крв њихова виче и враћа људе са њихових вратоломних, заблудних странпутица. И тад се тек људи враћају, у стиду и покајању, на оно место, где су крв великог човека пролили, подижу му споменик, и тек тада ударају оним путем, који им је он, посланик Божји, за живота свога указивао!

Израиљски народ поубијао је редом своје пророке, а кад ових више није било у животу, подизао им је споменике. Грчки народ дао је чашу отрова своме најбољем сину, чијим именом су се заклињали најумнији људи доцнијих времена. Па и ми Срби морамо се заруменети од стида пред понеким листовима наше историје, на којима су уписана имена оних, који су много или све жртвовали за добро свога народа, но којима се народ није заслужно одазвао. И историје осталих народа пружају довољан број примера невиног жртвовања и праведничког страдања.

Но, нашто тражити друге примере код примера нашег Спаситеља? Његов живот само је један низ пожртвовања за људски род и један низ неправде људског рода према њему. Његова смрт ништа друго није до печат и круна његових пожртвовања и његових страдања. Христос је врло добро разумевао историјски закон, по коме се сви они морају много жртвовати, који неко велико дело међу људима мисле да остваре. Он је знао да је његово највеће и да зато и највеће жртве изискује. Он је предвиђао Голготу и за себе и за своје следбенике. С тога је и говорио овима о ономе, што им предстоји. Говорио им је, да сви они, који хоће да буду со и светлост земљи морају бити од људи гоњени, мучени, на судове извођени и неправедно осуђивани. Храбрио их је, да не би клонули у трпљењима. Истицао им као најбоље примере човечјег рода оне, који се за дело његово највише жртвују.

Али ученици његови нису појмили проповед о тако безмерном пожртвовању. Они су мислили, као и остали њихови земљаци, да је царство Божје много јевтиније, да ће оно доћи, као мана с неба, без људског труда и напора. Тако доцније постале су им речи њиховог учитеља јасне, доцније, кад су Њега видели на крсту; или још доцније, кад је дух његов почео и њих да подстрекава на пожртвовање. Ми их видимо тад, како се и они, један за другим, жртвују за велико дело Божје.

Пожртвовање једнога, дакле, подстакло је њих десетину на пожртвовање, ова десетина других стотину, ова стотина других хиљаду - док наша вера није толико порасла и Ојачала у свету, да више није потребовала крвних жртава.

Ми често радо размишљамо о овом младалачком добу наше вере, онако исто као што се радо сећамо наше сопствене младости. И данашње празновање једнога од оних, који су крвљу својом помогли узрасту наше вере, подсећа нас на оне прве дане, кад се црква Христова у свету образовала. Помозимо се мислима, браћо, и пренесимо се за час у оно пунозначајно доба.

I

Судије Христове погрешно су рачунале, да ће распећем свога великог противника и дело Његово уништити. Но квас је био замешен и он је у потаји бујао. Није много прошло, па је тајно постало јавно. Пред ове судије израиљске почели су једнога дана изводити некакве људе, који су по Јерусалиму и околини узрујавали народ вешћу, да је распети пророк из Назарета васкрсао и да живи.

То су били ученици Христови. Главари су били изненађени видећи пред собом људе просте, неуке, сироте, како ватрено и одлучно говоре о Исусу као посланику Божјем. и о путу живота, који је он проповедао, као једином путу спасења. Главари најпре прете и кажњавају, потом наређују гоњење без поштеде. Узалуд све. Апостоли нове вере не узмичу, не страхују, но продужују обраћати свет у своје коло. Њихов је број био мален, њихова средства никаква; но њихова снага није лежала ни у броју ни у богатству, но у непоколебљивој вери у скору победу Исуса над светом, у скоро извојевање царства Божјега. Ова непоколебљива вера испуњавала је сву душу њихову; њоме су се они крепили на заједничким молитвама, њоме храбрили и тешили у тешким часовима гоњења и страдања. Ова вера чинила је сироте рибаре галилејске речитим, непобедним. Такви су били сви, такав је био и млади Стефан.

Млад, и у лицу као анђео, Стефан је био тако одважан и тако речит, да су се његови противници морали обманом и клеветом служити против њега. Оптужили су га за хулење на стару израиљску веру. Изведен пред суд Стефан и не покушава себе да брани, но да судије своје приведе к својој вери. Пресуда је брзо била готова - страховита пресуда! - а још брже извршена. Око младог апостола хришћанског стајала је маса разјареног света, с камењем у рукама, готова да пресуду изврши. Лице младићево окретало се десно и лево, тражећи по разјареној маси својих сународника једног јединог човека, који би га био разумео и који би његову праведну ствар у одбрану узео. Ни једног! Куда год би се мучеников поглед омакао, камење је летело на њега, да ућутка она уста, која су онако речито говорила, да унакази оно лепо лице, које је тако многе за Христа задобило, и да што пре приведе к смрти онога, који је живот проповедао. Под градом од камења Стефан је испустио душу своју с погледом управљеним у небеса, која су се пред његовом вером отварала и сјај божанског престола му показивала.

Крв Стефанова прва је после голготске крви, која је веру нашу залила. Стефан се први принео на жртву вери Христовој; - у томе лежи његова слава, у томе и разлог поштовању, које му је црква Христова кроз векове одавала и које му ми данас, као црква Христова, с овога места одајемо.

II

Ми одајемо поштовање пожртвовању херојске душе Стефанове, јер ми сматрамо пожртвовање за добро и спас наше браће као дело достојно дивљења и подражавања. Херојство је у Хришћанству било увек високо цењено: оно се и данас не мање цени. Јер, у истини, Хришћанин бити не значи друго до херој бити, тј. бити човек, готов да се жртвује за ствар човечанства или за ствар Бога.

Има људи, браћо, има их у другом свету, има их и код нас - и број њихов, нажалост, никако се не смањује - који су неуморни у тврђењу, да је хришћанска вера преживела, пошто она учи људе пожртвовању, тј. нечему. што је противно природи и природним законима. Природа је, веле ови људи, створила човека с многим потребама. Ове потребе човек мора задовољавати, ако жели срећно да живи. И уколико један човек своје природне потребе обилније задовољава, у толико срећније живи.

Жртвовати другоме оно, што једном човеку треба, противи се природи. У природи влада један апсолутни закон, то је закон самоодржања. Све, што год се у животу појави, тежи у животу и да се одржи. Онај, ко жртвује нешто од својих добара, свога здравља, ума, богатства, тај нарушава онај закон о самоодржању, коме се цела васиона покорава. Како може немоћни човек да се противи оном свемоћном закону? Како може људска малена снага да пркоси огромној снази природе.

Зато, довикују ови чудни учитељи, - које ја не мрзим, но за чији душевни мир страхујем - повинујмо се природи! Живимо сходно природи! Бринимо само за себе! Усавршавајмо, задовољавајмо себе! Живот је кратак, искористимо га за себе. Не чинимо по могућству другима зла, но не чинимо им ни добра!

Но замислите, драга браћо, да сви људи усвоје ово мишљење! Шта би било од друштва, од човечанства, од културе? Све би се морало распасти; сва заједничка добра човечанства пропала би, и човек би спао на онај ступањ, на коме горска дивљач живи. Јер горска дивљач зна инстинктивно само за један закон, за закон самоодржања. Али и ово није сасвим тачно, јер и горска дивљач често се уздиже над инстинктом самоодржања и показује понекад дивне примере самопожртвовања.

Тако, лав не једе сам свој плен, но доноси га и дели са лавицом и младунцима својим; орао гладан носи у канџама храну својим орлићима; - а и један и други изложиће се животној опасности у одбрану свога порода од непријатељског напада.

Овакве појаве код животиња не могу се подвести под закон самоодржања. То је инстинктивно или полусвесно, или свесно пожртвовање за друге. То је одвајање од свога добра и свога живота и давање другима.

Куд и камо је ово пожртвовање за свој пород силније и изразитије код човека! Један отац породице жртвује својој деци све време своје, сву бригу, сав труд и све мисли своје. Био он богат или сиромах! Радник у хучној фабрици окреће машински точак а мислима је својима дома; можда над болесним дететом, које је то јутро у ватри и писку оставио. Чело очево пробија леден зној. Ах, кад би време брже пролазило! Или, замислите, шта би једна мајка жртвовала, да своје болесно дете спасе! Сто живота да има, или једну пуну планету злата, или све сунчеве зраке, кад би могла похватати, - све би дала у порез смрти, само да јој дете остави у животу.

Или узмите пожртвовање за један шири круг од породице, за отаџбину! Једном родољубу, био он владалац или државник или обичан грађанин, његова је отаџбина предмет највеће бриге и старања. Наши јунаци из Устанка пунили су топове својим сребром и златом и тукли тиране своје слободе. Наши генијални слепци молили су, да их увежу у седла коњима и да их пусте међу непријатеље, како би ови о њихове кости оружје своје иступили.

Или још један шири круг - човечанство! Узмите једног научника! Он има опет свој олтар, коме је у стању све жртвовати. Ми се находимо, браћо, у овом свету као у једном лавиринту најчуднијих ствари и појава. Ми видимо како пред нама посведневно ничу нове форме живота, како се развијају и како их нестаје, да се опет поново појаве. Ми посматрамо многе природне, загонетне, појаве, којима не знамо ни узрока ни смисла. Живот наш био би светлији и угоднији, кад би ми све те ствари и појаве упознали. Научник се сав предаје испитивању неиспитаног, тајанственог. За њ нема ништа тако драгоцено, што он не би жртвовао, само да дође до једног новог открића, којим би се људско знање умножило и једна свећа више упалила у тами нашег незнања и наших заблуда. Колико је и колико учених и богатих, који су мирно и блажено могли код своје куће живети, отисло се, да испитује поларне пределе наше земље, и у том покушају нашло смрт у леду и зверским чељустима! Колико је научника претрпано снегом или прогутано морем или пострадало у дивљим, неиспитаним пустињама! Један славни лекар, да би тачно. на себи, испитао ток колере, прогутао је масу заразних колерних бацила. Један велики социолог жртвовао је своје огромно имање покушају, да људско друштво реформише, постављајући га на једну солиднију и праведнију основу. Недавно новине извештаваху, да је један енглески испитивач радијума изгубио руке у служби науке.

Сви ови примери, драга браћо, и небројени други, најречитије сведоче, да пожртвовање није нешто неприродно, но баш нешто, што лежи у природи свих разумних створења, нешто што се није само у стара времена дешавало, но што се и данас све једнако дешава. И кад наша вера тражи од нас пожртвовање, она не тражи ништа, што би се природи нашој противило, но нешто што је у природи засновано.

Па ипак, наша вера и наша природа нису једно и исто. Наша вера тежи да нашу природу оплемени, облагороди, да је уздигне, такорећи, над самом собом, да је учини надприродом, да човека створи надчовеком. Наша природа је конзервативна, наша вера је напредна. Природа тежи да нас задржи при нашим старим навикама, вера нам не дозвољава ни часа да будемо задовољни са самим собом и да стојимо. Вера тражи од нас непрекидно обновљено срце и препорођену душу; она сваком од нас поставља свако вече питање: Јеси ли данас постао бољи и савршенији него што си јуче био? Природа је наша као један груб, неуглачан камен, из кога уметник израђује најдивније облике. Вера је неуморна у глачању наше природе.

Може неки човек мислити да је већ достигао савршенство, но то његово мишљење вера ће одбацити, као што је одбацила хвалисаву молитву фарисејеву. Јер деца вере, браћо, нису они, који мисле, да су достигли савршенство, но они, који осећају глад и жеђ за савршенством. Благо гладнима и жеднима савршенства, јер то су прави синови Оца небесног! Само гладним и жедним правде и истине вера је од потребе; онима, који су само задовољни, вера не треба. Они, који једном идеалу теже - а сви су идеали, браћо, у Богу - морају пре свега веровати у тај идеал. Само се на вери идеали оснивају, и само се вером ка идеалима греди. А безбројни су ступњеви на оним степеницама, уз које нас наша вера диже ка идеалу. Оне почињу од човека животиње, а завршују се бого-човеком; њихов је један крај у царству инстинкта а други у царству духа. Бежати од свог сопственог животињства и приближавати се Богу, савршеном Оцу васионе, то је битни налог наше вере. А тај је пут и тежак и заморан. Зато је и напредовање човечанства у облагорођењу духа и срца споро. Сваки појединац мора у томе да покаже напредак, да би га цело човечанство могло показати. - Зато нам наша вера и налаже да се у животу сачекујемо, да се довикујемо и да се узајамно подржавамо на великом путу ка савршенству. Наша вера ставља нам двоје у дужност: да гледамо преда се и крчимо пут напретку, и да гледамо за се, да помажемо и нашој слабијој, немоћнијој заосталој браћи, да нас стигну и да се попну на онај степен, на који је наш труд и наш дар, који није наш но Божји, нас попео. Јер Бог неће само једног напредног човека, Он хоће једно напредно човечанство. А пут који води једном напредном човечанству зове се пожртвовање богатих за сиромашне, учених за неучене; пожртвовање великих за мале, пожртвовање појединаца за целину.

III

А кад се жртвујемо, браћо, не очекујмо одмах награду и захвалност оних, за које се жртвујемо. Она ће често задоцнити, често и сасвим изостати. Често пута ће се први бацати каменом на нас они, који су хлеб наш јели. Често ће нас прво гурати у пропаст они, који су се нашом снагом и помоћи уздигли у власти и богатству над нама. Често пута ће они, којима смо ми живот спасли, нама смрт желети. Често ће они, којима смо ми скућили, радити да нама раскуће; а они, којима смо ми част очували, да нас учине нечасним.

Често ћемо се осетити остављени од своје деце и својих пријатеља, непризнати од своје отаџбине, а презрени од целог човечанства. И тад ће се наше увређено срце стезати, а груди проламати вапајем: ах, зар сам ја то залужио од своје деце, коју сам у зноју и труду, с толико љубави, однеговао? Ах, зар да ме оставе они пријатељи, који су за мојом трпезом јели и пили, и мојим добром као својим располагали? Ах, зар отаџбина, којој сам ја толико одан био, да заборави на свога сина? Зар човечанство нема милости према једном члану своме, који је своју срећу његовој срећи жртвовао?

Али, на наше уздахе и наше вапаје ми ћемо добијати само ироничне одговоре. И ми ћемо се осетити сасвим усамљени у овом широком свету. Наш поглед неће имати где зауставити се на земљи, и наше ће се очи дићи тад к небу, као и Стефанове, тражећи тамо бољег одговора и боље утехе. Ми ћемо се обратити с последњим горким вапајем сјајним звездама, што у ноћи онако чудно трепере, и којима се сваке ноћи милиони оних, који на земљи трпе, обраћају за утеху. Ми ћемо их запитати: О звезде, јесте ли живе? Да ли се вашим треперењем смејете несрећи мојој или треперите од ужаса, посматрајући одозго незахвалност и неправду људску? Има ли кога на вама или за вама, звезде, ко би ми правду и утеху доделио? Треба ли, да се надам, или да овај прашљиви живот што пре у прах претворим из кога је и постао?

И тад ће се јавити Онај, који нам се дотле чинио ћутљив и неосетљив. Бог ће проговорити, браћо. из сваке звезде, из целе васионе, из нас самих: Не бој се, ја сам с тобом! За мене си се жртвовао и за мене си трпео; знај, да сам се Ја кроза те жртвовао и трпео. Не тражи награду од оних, КОЈИ су гори од тебе и који не знају шта раде, него од мене тражи награду, јер си и на моме послу радио. Трпи и веруј, да је код мене крајња победа!

И кад будемо чули овај свети, божански глас, ми ћемо заборавити на све ударце, које нам земаљска неправда и незахвалност наносе. Наше ће срце бити успокојено, а наше лице обасјано нашом вером у Бога као и лице првога хришћанског мученика Стефана. И ми ћемо бити тада у стању као и он да се молимо за неразумне и незахвалне овога света:Господе, не прими им ово за грех! Амин.

Говорена на Светог Стефана

О БУДУЋОЈ СРЕЋНОЈ ОТАЏБИНИ

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

О БУДУЋОЈ СРЕЋНОЈ ОТАЏБИНИ

Народу мојему чине силу деца, и жене су им господари.
Народе мој, који те воде, заводе те, и кваре пут хода твојега.
Узећу вас из народа, и покупићу вас из свих земаља, и довешћу вас у вашу земљу.
И даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас, и извадићу камено срце из тела ваших
(Прор. Исаија, 3, 12; Прор. Језек. 36, 24-26).

Људи више живе оним што немају, драга браћо, него оним што имају. Људи више живе жељама него стварношћу, и будућношћу више него садашњошћу. Данашњи дан је нешто што јуче нисмо имали, данашњи дан је јучошња жеља и јучошња будућност. Јуче смо живели у мисли о данашњем дану и у жељи за данашњим даном. Кад је јутрошњи дан освануо, наше мисли и наше жеље већ су се преселиле на сутра. И тако су наше мисли и наше жеље брже од времена и крилатије од дана, који мимо нас јуре. Ми претичемо време и јуримо све напред и напред. Као што пливач баца свој поглед преда се у даљину одгурујући равнодушно воду, која му је под рукама, тако и ми претурамо равнодушно преко себе таласе времена, који нас сад запљускују и радознало провирујемо кроз њих на пучину онога времена, које нам из даљине иде у сусрет. Ретки су часови у животу, у којима ми заборавимо на време, и у којима говоримо: нека ови часови буду вечност! Ретко се кад време прокрада мимо нас као лопов. кога ми не опажамо; обично срља оно поред нас као прашљив путник, који нам се у даљини, кад га погледамо, чини као сјајни витез. Постепено нам се приближује тај сјајни витез из даљине, и што нам се већма приближује, то већма и свој сјај губи, тако да кад он мимо нас пролази, ми видимо једног обичног прашљивог путника, каквог смо видели и јуче и прекјуче. Такви су сви дани наши овде на земљи. Док су у даљини сви нам се они чине као сјајни витезови, који на белим златогривим коњима јуре по црвеном сомоту нама у сусрет, хитајући к нама, да се код нас одморе и обаспу нас неслућеним даровима среће. Кад нам се пак они приближе ми увиђамо, да је витез у даљини био само једна илузија, и да је стварност један стари прашљив путник. Само једним летимичним погледом удостојавамо ми тога старога путника, и одмах опет жудно тражимо очима у даљини илузорне сјајне витезове. И тако се ми целог живота задржавамо више на ономе што је далеко но на ономе што је близу, и више живимо оним што видимо својим умом и срцем но оним што гледамо својим очима, и више се занимамо и надахњавамо оним што немамо но оним што имамо. Отуда је увек само мањи део наше среће у нашим рукама, у садашњости, док је већи део у даљини, у будућности, у облику наших жеља и жудњи, у облику сјајних витезова, који се из даљине смеју на нас. Наша је срећа увек делимична, увек половна и испод-половна.

Како ми појединци, тако и цео народ српски, више живи данас оним што нема но оним што има. Оно што народ српски данас има од вредности. представља далеко више жеље но стварност. Жеље српског народа превазилазе жеље многих великих и културних народа. Јер оно што један народ може највећма желети састоји се у томе, да буде велики и културан. Је ли један народ већ постигао ту своју жељу, је ли постао велики и културан, онда му остаје мало да жели, и шта год је он већи и културнији, то је и глад и жеђ његова засићенија. Народ српски још није ни велики ни културан, какви су многи други народи, зато жеље његове превазилазе жеље тих народа.

Постоје у историји народа периоди глади и периоди засићености. У периодима глади народи виде у даљини, пред собом, сјајне витезове среће, који им се приближују, у периодима засићености народи се обзиру за се и посматрају те витезове, који су мимо њих пројурили у виду прашљивих путника: посматрају их за собом у даљини, у прошлости, где се они све већма од њих удаљују, и удаљујући се све већма, се из прашљивих путника обраћају се опет у сјајне витезове.

Историја једнога народа, од његове пастирске идиле, до његове културне блазираности, није друго до један низ разног гладовања, и један низ постепеног засићивања. Наша српска историја није више на ступњу пастирске идиле, нити је још на ступњу културне блазираности. Ми се не налазимо сад на ступњу највеће глади нити пак на ступњу потпуне културне засићености. Понеку и понеку своју глад ми смо успели у историји нашој да утолимо или потпуно или делимично.

Наша глад за племенском осветом, која нас је растрзала у средњем веку, засићена је потпуно. Ако се и данас нађе неко ко још пати од те глади, то треба приписати појединачном атавизму, а не целој нацији.

Засићена је потпуно и наша глад за партијским осветама и партијским случајним и сујетним тријумфима, глад, која је новијег датума код нас од глади за племенском осветом, мада је слична овој. Ако има још неко међу нама ко пати од ове глади више но од какве друге, идеалније глади, тај је заостао човек, ма колико се он правио савремен и напредан. Такав ће моћи наћи вере и другова у глади само међу заосталијим од себе.

Засићена је наша глад за политичким пертурбацијама у земљи. Наши скори преци, и ми сами, полагали смо много на ову глад. Ми смо гладовали за што чешћим променама у уређењу и управи земљом. Ми смо били халапљиви у засићењу ове глади, признајемо! Гле, безмало све облике владавинске, од патријархалног до апсолутистичког, и од трговачко-олигархијског до будоарског и преторијанског. и од полудемократског до потпуно демократског, ми смо стигли за једно цигло столеће да васпоставимо и преживимо.

Засићена је, даље, и наша глад за полукултуром културне Европе. Полукултура је лажна култура, или наличје или сен културе, или неизоставни мрак, који прати светлост културе. Изишавши из једног униженог, ропског положаја, ми смо гладовали за културом и жудно смо пружали руке и отварали душу своју, да би је примили од Европе. Но ми смо били још исувише млади, исувише неупућени и необазриви, да би смо могли схватити и примити бољи део културе. Полукултура била је за нас примамљивија и лакша. Кад се роб пусти у слободу он прво окуси злоупотребљену, извраћену слободу. И ми, кад смо се ослободили некултурног господарства, жудно смо полетели култури, и окусили смо је прво злоупотребљену; окусили смо прво њену разорну, нездраву страну. Нашој омладини, која се школовала на страни, најлакше су ишле у главу најразорније теорије, како оне, које се тичу политике и вере и уметности, тако и оне, које се тичу националног и породичног живота. Кад су ти наши омладинци постајали министри у Србији, они су се обично трезнили од своје прве, либертинске занетости, но, на жалост, најчешће су падали у другу крајност, у другу супротну злоупотребу културе.

Данас Србија не осећа глад за полукултуром, но за правом, истинском културом, за оном културом, која не чини унижење но достојанство и понос човечанства.

Засићена је, даље, и наша глад за људском правдом. Столећима били смо ми гладни и жедни људске правде. но наша глад и жеђ није била утољена. Ми смо је утолили онда, кад смо се уверили, да правду не треба чекати, но да се за њу треба борити овде на земљи, с вером, да она долази с неба, и с надом у Бога.

Засићена је и многа друга наша глад, па ипак ми ни из далека још нисмо сити. Ми смо гладнији данас пунога, слободнога и културнога живота од свих осталих народа око нас. Ми смо само једним делом осетили слободу и окусили културу, но још не целу и још не целим националним телом. Замислите гладна човека, коме би се пунила уста јелом, које би остајало у устима и не би могло пролазити у стомак. Сиромах човек осећао би, истина, сласт на језику, но залуд, кад би му се стомак кидао од глади. Ако сте замислили таквога човека, онда сте замислили српски народ. Кроз уста Србије осећа српски народ сласт слободе и културе, но он не може да гута, јер му је грло везано, те између уста и осталих органа тела нема комуникације. Како да буде здрав један организам у таквом стању? Како да буде срећан један народ у таквом положају?

Ја не замишљам срећу једног народа као презасићеност, ни чулну ни духовну, но као унутрашњу моћ и спољашњу могућност за слободну културну делатност. Унутрашња моћ је нешто што, на првом месту, природа даје и што, на другом месту, сам народ својим трудом развија. Спољашња могућност је нешто, што зависи од много којечега и ван нас. Оно, чега смо ми Срби највише гладни, то је ова спољашња могућност, која нам је неопходна, да би показали нашу унутрашњу моћ. Јер пре него што на слободи покажемо ту своју унутрашњу моћ, не можемо ни ми сами, нити може свет знати нашу вредност. На једној утакмици у трчању, где се тркачи слободно надмећу, не може се рећи за једнога човека, који крај пута седи, везаних ногу и руку, какав би он био у трчању: да ли би заостао или би претекао. Нама Србима је један део нашег тела слободан, а други је везан. Како да се крећемо? Како да се надмећемо са онима, који у слободи поред нас јуре?

Никако. Никако ми везани не можемо да се крећемо и никако да се надмећемо. Но наш садашњи циљ националног живота и није надметање са онима који су слободни и културни, и који би сад могли славити хиљадугодишњицу своје слободе и културе, но припремање зато надметање. Можда ће још сутра бити наше народно тело одрешено од спољних веза, које га вековима држе приковано за једно место. А ако је сутра дан надметања, данас је последњи дан припремања. Да ли смо припремљени, шта мислите? Да ли смо припремљени?

Да ли ме разумете, драга браћо? Да будем јаснији. Кад у пролеће гране сунце и земља се загреје, једна биљка одмах цвета и улиста, ако је била у стању да сачува или сабере у себи довољно сока, потребног за цвет и за лист. Но узалуд ће пролећње сунце призивати једну биљку цветању и листању, ако она нема унутрашње снаге за цветање и листање. Тако је и с нама. Ми се налазимо још у једном зимском стадијуму наше историје, покривени сенком и хладом. Но сутра може нашем народу гранути сунце, које ће растерати ту зимску сенку и хладноћу. Ако будемо сад, у овом зимском стадијуму прибирали снаге, ми ћемо лако процветати, кад нас пролећња светлост обасја и загреје. Будемо ли сад пренебрегли то прибирање снаге, узалуд ће пролећње сунце трудити се око нас. Ми га нећемо осетити ни кад дође ни кад прође, као што то сува биљка не осећа.

У времену у коме ми живимо, драга браћо, ми понављамо сваки дан један смртни грех. Тај смртни грех и састоји се баш у томе, што ми не припремамо унутрашњу моћ нашу за дан надметања, који нам иде у сусрет, но полажемо све само на спољашње околности. Ми седимо украј пута везани и чекамо, да везе наше споља ослабе и попуцају, не бринући се о томе, да се можемо кретати онда, кад се одрешимо. Ми спавамо под сенком и хладом зимским и чекамо пасивно, да нас сунце пролећње разбуди и оживи, не мислећи много о томе, да ли ће сунце имати шта у нама да разбуди и оживи.

Ми смо ставили нашу националну будућност у искључиву зависност од нашег министарства спољних послова. Ми смо се већ саживели с мишљу, да будућа срећна Србија зависи искључиво од веште дипломатске игре, коју наши ефемерни руководиоци спољном политиком заплићу и расплићу. Ми смо престали да верујемо, да будућа срећна Србија зависи једним делом од свакога од нас посебно, те и не учинивши оно што од нас зависи, ми упиремо очи у једнога човека, у министра спољних послова, и очекујемо од њега оно, што мала деца очекују од једнога мађионичара . Ми верујемо само у вешту шахматну игру светске политике. Ми очекујемо, као месију, једнога вештога министра спољних послова, који ће на дасци дипломатског коцкања срећно помаћи фигуру и добити. Једном речју: ми смо ставили нашу срећу на коцку, и чекамо, - само чекамо. Много је вучења било и много помицања, но наша коцка још није добила. Зато смо притиснути тим смртним грехом понављамо сваки дан: ништа од нас не може бити!

- Ништа од нас не може бити, чује се код нас на све стране, по кућама и улицма београдским. Обично људи, који нису испунили своју дужност према отаџбини, седе у кафанама или шетају по корзоу и говоре: ништа од нас не може бити. Трговци, који не умеју да тргују, и који су због свог неумења настрадали, критикују наше министарство спољних послова и веле: ништа од нас не може бити. Чиновници, који више воле да одсуствују, но да раде, тврде, да је министар спољних послова несрећно помакао нашу фигуру, и да зато од нас - ништа не може бити. Сељаци, чије њиве стоје неискрчене и непооране, уздишу због погрешака наше спољне политике и вичу: ништа од нас не може бити. Жене, које нису васпитале своју децу, налазе, да је спољну политику требало окренути десно а не лево, но како је она фатално окренута лево, то од нас - ништа не може бити. Гимназисти, који се не стиде, да без научене лекције одлазе јутром у школу, доказују један другом, како смо ми били и како од нас ништа више не може бити, наравно не због незнања гимназиста, но због неумешности шефова спољне политике.

- Ништа од нас не може бити! - такву нам прогнозу постављају сви они људи, који немају вере ни у себе ни у свој народ. Овакви људи су се веома намножили код нас у Србији. Они су као беспосленици, који ходе по пијаци, завирују у свачију продавницу, у свачије лице, у свачију робу, и све критикују. Они немају ничега свога да изложе и продају, осим мрзовољне критике, која је уосталом у овој земљи постала врло јевтина.

Они не верују у себе, па следствено не верују ни у друге људе. За њих су сви савремени људи жалосни и дегенерисани малишани, који су дошли на свет, да само помраче славу и смање величину својих предака. Они често говоре:" кад би ово савремено покољење цело изумрло, можда би се онда подигло какво ново покољење, достојније и способније од овога". Они воле да понављају фразу о старом и новом Израиљу.

Но, не верујте њиховим речима, драга браћо, јер њихове речи само су празне речи. Једно покољење не дели кинески зид од другога покољења, но свако се покољење прелива у друга покољења, која га окружују. Покољење, које претходи, не даје само тело покољењу, које следује, но и дух, и морал, и навике. Покољење, које следује, неминовно је формирано и упућено и инспирисано више од једне половине покољењем, које му је претходило. Најзад, у једном времену не живи само једно покољење, које има исти рођен-дан и исти дан смрти, но живе неколико покољења заједно, која не могу остати без узајамног утицаја једно на друго. Отуда је неприродно и нелогично мислити, да ће наши потомци бити сасвим здрави, ако смо ми сасвим болесни, и да ће они бити сасвим добри, ако смо ми сасвим зли, и да ће од њих нешто моћи бити, ако од нас не може ништа бити. Ми морамо почети, и то одмах, себе оздрављати, ако хоћемо да имамо једно здраво покољење; ми морамо себе учинити животнијим и достојнијим, ако желимо, да наша нада на једно животније и достојанственије покољење не буде без основа; ми морамо почети веровати у себе, ако смо ради да наша вера у наше потомке не изгледа смешна. У односу према нашем потомству ми стојимо као извор према једној реци. Залуд ћемо ми желети, да река буде бистра, ако је извор стално замућен. Или, ми смо према нашем потомству као корен према стаблу. Зар није лудо надати се, да ће стабло бити здраво, кад је корен, из кога стабло сиса храну, кваран?

Зато: ма какви да смо, ми не смемо гурати наше потомке од нас и викати им, као што су у старо време на Истоку губави викали: нечист! нечист! Не; но ми морамо призивати их к себи и пригрлити их и показати им на себи и здрава и рањава места и учинити, да им омили оно, што је на нама чисто и здраво, и онемили оно, што је нечисто и болесно. Ми се не смемо крити од деце наше, но морамо им се показати онакви какви смо. Она ће нас познати и онда, кад се ми будемо од њих крили, - зато је боље покажимо им се сами. Покажимо им се сами и рецимо им; "ми смо коб ваша и ми смо спас ваш, ако погледате у нас, умрећете, и ако погледате у нас, живећете. Пазите и гледајте у нас с оне стране, са које ћете нас видети као спас и живот".

- Пустите децу к мени! говорио је Христос. И ми сви морамо ово рећи, и у исто време сви овоме позиву следовати. Ми морамо најпре као деца Божја прићи Христу, а потом призвати к себи децу нашу. Но шта нама Србима има данас Христос да каже? питаће они, који су изгубили веру и у себе, и у Христа, и у народ. Ево шта Христос има данас нама да каже:

- Ви Срби спадате у оне народе у свету, који су понижени и уцвељени, а ја сам увек био с пониженим и уцвељеним. Ја сам друг и пријатељ ваш, који броји уздахе и мери сузе ваше. Ја ходим раме уз раме с вама кроз историју вашу и пратим ваша падања и ваша устајања. Ви сте ме често превиђали и избегавали, но ја вам се нисам никад ни наметао, као што се прави пријатељ никад не намеће, и ако га никад не упушта из очију и из срца свога. Други народи су ми подигли раскошне храмове и жртвовали неизмерно сребро и злато, ви то нисте, па ипак ви не стојите даље срцу моме од оних првих. Други народи посветили су мени велики део своје науке и уметности, ви то нисте, па ипак ви ми зато нисте немилији од тих других народа. Други народи посведневно више пале огња пред олтаром мојим и више клече пред ликом мојим, но ви, па ипак сам ја с вама као и с њима. И више сам с вама него с њима, јер њихов живот, живот засићености, док је ваш живот, живот глади и жеђи, а ја сам увек више друговао са гладним и жедним но са ситим. Историја великих и засићених народа престала је бити мојом историјом, док је ваша историја увек била, и још данас јесте моја историја, тј. историја глади и страдања. Оно, у чему се ви разликујете од мене и разликујете од бољих предака ваших, јесте то, што ваша вера не одговара вашој жељи. Ви желите једну срећну отаџбину, међутим ви не верујете у њу. Чујте мене, што ћу вам рећи:

Одбаците недостојно убеђење, да ће вас ослободити и ојачати један човек. Ослобађајте и јачајте сваки самог себе, и кад сви будете напосе слободни и јаки, онда ће и отаџбина ваша то бити. Гле, спољашња слобода не вреди много без унутрашње слободе, и спољашња моћ без унутрашње моћи. Ви у Србији имате спољашњу слободу, но шта вам она помаже, кад је душа ваша заробљена у сумњу и очајање?

Одбаците смешну шалу, да ће један човек сазидати будућу срећну Србију. Држите се збиље, а збиља је, да ви сви морате у жељену грађевину уложити по једну добру циглу. Јер сви сте ви зидари ваше народне будућности.

Одбаците недостојни песимизам због маленкости и малобројности ваше. Гле, сви велики народи били су у почетку малени. Гле, и црква моја, која данас броји на стотине милиона чланова, бројала је у почетку једва десет верних. И ових десет победили су свет, - не бројем и не спољашњим средствима, но вером и јачањем и растом изнутра, духом и истином и одушевљењем. Верујте у мене, јер вера у мене значи веру у себе, а вера у себе значи победу. Вама сам ја најбоља храна. Не узимајте пре времена другу храну, јер ћете се отровати. Верујте у мене; гле и ја верујем у вас: ја верујем у вашу будућу срећну отаџбину. Ваша будућа срећна отаџбина део је срећног човечанства, а једно срећно човечанство крајња је жеља моја. -

То би имао Христос, драга браћо, да каже нама Србима у времену, у коме смо. Ако ћемо следовати речима његовим и ако ћемо њега узети за храну своју, онда ми морамо зидати, а не рушити, веровати и надати се, а не очајавати. Ми морамо зидати себе и помагати другима, да се зидају. Наше тело мора бити сазидано јаче и боље него што је; наш дух је оронуо: морамо га презиђивати; наша вера у себе сасвим је порушена: морамо је из основа зидати; наша воља постала је колебљива као трска, која се повија на све стране и клања свима ветровима: морамо је учинити тврђом од гранитних пирамида; наш поглед је постао помућен од мизантропије: морамо се вежбати у љубави према људима и поглед свој избистрити; наше уши огрубеле су за херојску песму наше прошлости и за радосну музику наше будућности: морамо штедети уши наше од грубих тонова, који их чине тупим за тонове праве уметности, која живот подржава, а не руши; језик наш постао је сувише брз у сипању клетви на овај живот: морамо га успорити у томе и учинити објављивачем наше вере и наде. Једном речју, ми морамо скренути нашу пажњу са министарства спољних послова на нас саме, помиривши се с мишљу, да будућа срећна отаџбина наша зависи делом од свакога од нас. Ми морамо с тога сви постати министри унутрашњих дела, наших сопствених унутрашњих дела, - полиција душе наше. Ми смо сви брзи да будемо туђа полиција, ми смо сви спори да будемо своја сопствена полиција. Ми много говоримо о другим људима, и много критикујемо друге, док о себи мало говоримо, и себе ни мало не критикујемо. - Код нас, на жалост. нико не говори:ништа од нас не може бити зато, што сам ја рђав човек, но свак виче: ништа од нас не може бити зато, што су други рђави. Кад би пак сваки од нас викнуо: Србија је несрећна зато што сам ја рђав човек и рђав њен грађанин, - Србија би се препородила за три дана, и за три године била би срећна, и ми би сви доживели срећу њену, заједно са децом нашом. У њој би се накупило толико снаге, физичке и моралне и духовне, да би све спољашње везе њене попуцале саме од себе, као што пуца затегнута кора на једном дрвету, које бујно расте и шири се изнутра напоље.

Шта нам остаје друго до да пођемо дакле, од себе, драга браћо? Будимо претече деци нашој у зидању будуће срећне отаџбине. Никад неће доћи спаситељи овој земљи, ако се не буду прво појавиле претече. Будимо ми те претече, ти почетници. Нека наши потомци виде бар један искрен и одважан покушај од наше стране, нека виде бар колико толико утрвену стазу, по којој ће они градити широк пут. Ма им се наш рад чинио шегртски несавршен, не мари, он ће им ипак бити добродошао, јер наше шегртско несавршенство подстаће њих ка савршенству, ка мајсторству. Нека будемо ми у делима деца према деци нашој. Није никакво понижење бити дете. Напротив, то је неопходан услов за улазак у царство Божје, или у сваку обећану, у сваку идеалну земљу, о којој ми маштамо. Христос је рекао: ако не будете као деца, нећете ући у царство Божије. Царство Божије то је наша будућа срећна отаџбина на небу; но царство Божије је и наша будућа срећна отаџбина на земљи. Ни у једну ни у другу ми нећемо ући, ако не будемо као деца. Ако не будемо као деца веровали у могућност немогућег, и не будемо се као деца одушевљавали будућношћу својом, и не будемо као деца пришли Христу и научили се од њега трпљењу и страдању, и у исто време вери у себе и у победу својих идеала, ми ћемо збиља испунити пророштво оних злослутних беспосленика, који беспослени ходе по пијацама и улицама и вичу: ништа од нас не може бити.

Будимо дакле, као деца и призовимо децу своју к себи. Призовимо к себи те наше сјајне витезове будућности. Не одељујмо децу своју од себе, но пустимо их нека приђу к нама. Отресимо што је могуће више праха са себе, кад се приближујемо деци својој, да их не би и сувише упрљали. Нека нам она буду светиња над светињама, пред улазом у коју бришу се ноге и перу се руке. Обришимо се и оперимо се пред децом нашом, па ипак рецимо им, да смо прљави, само да би се они старали, да буду чистији од нас.

"Нека сте благословени, децо наша, рецимо им, нека сте благословени! Наш благослов истина не вреди много, јер ми, преци ваши, нисмо се учинили много заслужним ни пред Богом ни пред људима. Но наш благослов је наша жеља, да се ви учините заслужнијима; - зато отрпите, кад вам кажемо: нека сте благословени!

"Нека сте благословени, децо наша, и нека трње расте по путу вашем, као што је расло и по путу нашем и по путу предака наших. Не руже, но трње, јер пут од ружа води наниже, у долину, а ви морате на висину, уским путем, кроз трње. Ми смо падали уморни на сред нашег трновитог пута, и окрвављени и изнурени окретали се наниже и жудели за долином и за ружама. Но ви морате бити јачи од нас и не обзирати се, но корачати напред преко своје сопствене крви, и преко свог сопственог зноја.

Нека сте благословена, децо наша, и нека је број ваш велики, да би они, који клону и падну, имали замену, и да би једни преко других могли јурити границама оне земље, која треба да буде отаџбина ваша. Нека има што више очију, које ће гледати једну исту мету, и што више ногу, које ће трчати тој мети; нека има што више глава, чије ће се мисли дизати у висине, једном истом Богу, и што више срца, чије ће се племенито куцање сливати уједно. Нека је благословен број ваш децо наша!

"Крвава је ова земља, децо, у којој сте ви рођени, сва је црвена од крви као црвен сомот. Ми вас поздрављамо као сјајне витезове, који на белим коњима ходе по црвеном сомоту. Будите и останите у стварности сјајни витезови, какви сте у машти нашој, у надању нашем. И ми смо били сјајни, па смо погрешком својом потамнели. Потамнела је вера наша и сва нам је душа постала тамна. Вашим сјајем ми се сад осветљавамо и вашим животом живимо. Ходите у загрљај наш, да ми надахнемо вас нашом жељом, а ви нас вашом вером. Не заборавите само да се стресете у загрљају нашем, да се за вас не би ухватила прљава прашина наша. Гле, ми смо прашљиви путници, које је живот упрљао и који су живот упрљали. Чувајте се, да вас не упрљамо. Стресите се у загрљају нашем.

"Малена је ова земља, децо, у којој сте ви рођени. Но она и није цела ваша отаџбина, но само један део ваше будуће отаџбине. Она представља само један спрат оне грађевине, чији план ми сви носимо у памети. Непокривен је овај један спрат и изложен ветру и киши: ми смо сви озебли и покисли. Но не стојмо: зидајмо, да би се угрејали! Наши непријатељи стоје око зидова наших и сваки дан чине покушај, да би их проломили и срушили. Ако стојимо и гледамо, ми помажемо непријатељима својим, ми постајемо сами непријатељи своји и постајемо издајници овога крвавог добра, које смо наследили од предака својих.

"Малена је ова земља, децо наша, но будите ви велики; будите велики и надрастите земљу вашу, да би с висине могли погледати далеко преко граница њених и догледати границе будуће наше велике срећне отаџбине.

"Будите велики у вери у Бога, - то је прво - јер та вера пробудиће у душама вашим и веру у себе, која је претеча сваке победе.

"Будите велики у надама својим - то је друго. Ко се мало нада, мало и добије. Нека ваше наде превазилазе садашњост и превазилазе сваку стварност. Поруше ли се једне наде ваше, зидајте одмах друге, веће. Будите велики у надама, јер наде су будућност. Ко нема нада нема будућности.

"Будите велики у љубави - то је треће - будите у том велики. Љубав је огањ, којим гори свет. Прибавите што више овога огња у срца ваша, и бдите да се пламен његов никако не смањи. Љубав је жртва ваша ономе што ви обожавате. Ако имате божанства имаћете и жртава. Чувајте се да не останете без иједног божанства, да се жртвени пламен не би у вама угасио. Будите ревносни свештеници свога олтара, потпаљујте сваки дан жртву Богу и свему ономе, што стављате близу Бога.

"Будите велики у истрајности. Газите трње и пењите се на висину истрајно. Заташкавајте болове ваше песмом о будућој срећној отаџбини. Трпите, но певајте. Нека вам сузе теку од бола, но нека су вам уста отворена вазда не за јаук но за песму. Живите будућношћу и газите садашњост. Измичите само напред и не обзирите се, јер ко се обазре претвориће се у камен. Нека се вашој истрајности задиви и небо и земља, и сви народи, који су на земљи.

"Нека величина ваша постане гласна на све стране; нека се чује као труба јерихонска. И од звука величине ваше попадаће зидови, који нас стежу и све спољне везе, које нам се упијају у тело, и ми ћемо се осетити слободни. И место да седимо украј пута поред утакмице великих и слободних и вајкамо се на судбу своју, ми ћемо и сами, као велики и слободни, стати у ред такмичара. Помолимо се само Богу:

- Боже, чије смо презрење ми тако често изазивали својом малодушношћу, и чије презрење изазива цела наша садашњост, подигни нас пале и охрабри нас обесхрабрене. Код тебе, Боже налази се наша будућа срећна небеска отаџбина, у којој царују љубав и мир. Једино код тебе! Наш свети цар приволео је се томе царству небеском; ми, потомци његови, стојимо уза свог светог цара-мученика. Само кроз мучеништво долази се на небо, - подржи нас, Боже, у мучеништву. Само ће хероји правде видети лице Твоје, - ах, Боже, ти једини можеш удахнути живот у мртве кости и херојство у мале душе! Ми не желимо једну земаљску отаџбину, у којој би благовали, но у којој би робови, браћа наша, имали више слободе, и сужњи, синови Твоји, више светлости. Ти си нам сведок, Боже: ми не чезнемо за једном земљом, у којој тече мед и млеко, ми чезнемо за једном земљом, у којој ће се правда Твоја сјајније показати, и име Твоје достојније славити. Једини Велики Господару, осветли ум и подигни срца слугама својим, да никад не чезну за неправдом и никад не клону у борби за правду. Амин.

Говорена једног обичног несрећног дана

О МИСЛИМА У ОГЛЕДАЛУ

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

О МИСЛИМА У ОГЛЕДАЛУ

Христос фарисејима: Породи аспидини! Како
можете добро говорити, кад сте зли? Јер уста
гoвope од сувишка срца.
Не прља човека што улази у уста; него што
излази из уста оно прља човека.
Ти испитујеш срца и утробе, Боже праведни
(Матеј, 12, 34; Матеј 16, 17; Псалм 7, 9)
У свим својим делима, и у свима својим мислима
треба да си такав, као да ћеш данас умрети.
De imitatione Christi, lib. I cap. XXIII, 1.

Кад излазим данас пред вас, драга браћо, мени пада на ум мисао, да је ово место, где ми сад живимо, било негда дно морско. На овоме месту, где ми данас подижемо храмове и позоришта и домове, лежали су некад дебели слојеви песка и блата, и траве и муља, покривени тешком тамом, и насељени једном вегетацијом, која успева само у таквој тамној хладовини, под великим притиском воденим. Стотинама година царовала је на овоме месту глува и мрачна ноћ. Глувонеми вегетарни становници те дуготрајне ноћи живели су не знајући за сунце над собом, и трунули су, покољење за покољењем, претварајући се у муљ и блато. Никаква гласа, ниједног зрака, ниједне мисли, стотинама - ко зна; можда хиљадама - година! Високо над овим местом, тамо, где сад тице лете по ваздуху, лежала је вода, и по тој води пливале су рибе, у вечноме лову на плен свој.

Да су онда пловиле лађе морем, као данас, људи би са страхом одвраћали своје погледе и мисли од овога места, на коме ми данас проводимо живот, а које је онда значило гроб свему ономе, што није одређено било, да у томе гробу налази себи услове за живот. Нико не би ни слутио, да ће тај мрачни гроб једнога дана постати колевка људског живота. Нико не би смео дотле ослободити своју фантазију, да исуши једно море, и на дну његовом настани људе, и осигура државе и градове, и утврди друмове, и за њих прикује жељезне шине, и растури ваздушне лађе тамо, где су пловиле рибе.

Јер ко би се и од нас смео данас заносити таквим невероватним мислима, путујући морем и посматрајући тамно водено страшило под собом? Ко би се од нас путујући Јадранским морем усудио рећи, да је вероватно, да ће се на дну тога мора некад оснивати људске државе и зидати градови? Међутим, десила се уствари та невероватна и фантастична сањарија. Панонско море се оцедило, и сунце је погледало на гробно дно његово. Труло дно превукло се тврдом кором, по којој су се зазеленела поља и заблистале реке и зашумеле горе, и забрујале песме ветрова и тица. Дошла је најпре светлост, па прорашће земаљско, па тице небеске, па животиње питоме и дивље. па најзад -ми. Као при првом стварању света! Јутро и вече смењивали су се по реду, у свечаном ћутању. Земља је са страхопоштовањем и удивљењем посматрала, шта велики творачки дух васионе све производи из њене утробе. А велики творачки дух предвидео је и нас у реду стварања. Он је једини проницао мишљу својом до овог места и онда, кад је оно било мрачно дно морско, и он је једини знао, да је то дно наше будуће станиште. Ми смо постојали у мисли његовој и онда, кад до овога места сунчана светлост још није могла допрети, на месту, где се у мраку ваљао подморски муљ. Он је предвидео овај наш град, овако издашно обасјан сунцем и покривен ваздушним плаветнилом небеским. Његова мисао зна сву нашу предисторију и пратила је сву нашу историју; његова мисао и сад бди над нама, и готова је да нас неуморно прати и у будућности нашој. Нека је за то слава и хвала великом творачком духу, из столећа у столеће, и из покољења у покољење!

Ето, таква ми мисао долази на ум, драга браћо, кад излазим данас пред вас. Ову мисао ја не морам крити од вас, напротив: радује ме то, што вам је могу саопштити. Ја бих је радо и написао и насликао и опевао и музиком изразио, кад бих то могао. Не бих се устезао од тога. Ја бих вам је слободно показао и у свима детаљима у каквом чаробном огледалу, које би имало ту особину, да верно прикаже наше мисли. Не бих се стидео те своје мисли.

О, кад бих ја и ви, пријатељи моји, били увек заузети само таквим мислима, које би без устезања и стида смели показати у огледалу! Ми не би били далеко од савршенства. Но ако посмотримо иоле критички наше посведневне мисли, ми ћемо се на жалост уверити, да је савршенство само једна обећана земља, која још није ни на помолу. Покушајмо само једно вече, пробе ради, да у вечерњем сумраку и тишини репродуцирамо све наше дневне мисли и извршимо смотру над њима. Посмотримо их у једном замишљеном огледалу пред собом. Пустимо их, нека се нижу пред нама као слике у кинематографу. Каква разноврсност! Какав мозаик од величине и мизерије, од лепога и одвратнога, од врлине и греха! И то све за један дан!

Срце би се наше радовало, кад би видели неку своју узвишену мисао у огледалу. Ми би с поносом и самопоуздањем говорили тад сами себи: гле, то је моја мисао, то сам ја! Но лице би наше обливао румен стида или бледило страха, кад би опазили своје ниске и недостојне мисли у огледалу. Са одвратношћу и презрењем ми би тад крили своје погледе од својих сопствених мисли, и у себи шаптали: "гле, ја сам подлац и чудовиште, а не човек!"

Ја сам, рецимо, помислио изјутра, кад сам од сна устао и сунце на небесном своду видео: заиста, велики је Творац сунца и свега што је под сунцем и над сунцем! Но та светла мисао помрачена је у првом идућем тренутку мислима крађе, или преваре, или убиства, или издајства отаџбине.

Ја сам пролазио поред јувелирне трговине, и видео многе скупоцене ствари у излогу. "Сад бих могао свратити унутра, помислио сам у себи, потражити неколике златне и дијамантне прстенове, неколике сатове и ланце, и минђуше и огрлице, и кад ми предусретљиви трговац све то донесе, и окрене се од мене да још нешто дохвати, ја бих могао сакрити неке од тих драгоцености у свој џеп, и онда питати трговца за цену овога или онога, и најзад рећи: цене су за мене врло високе! захвалити му се на љубазној услузи и изаћи".

Та мисао није за мене страшна, док је носим у глави, но кад бих је представио пластично у једном огледалу пред собом, кад бих је видео очима, ја бих сакрио очи рукама, да не гледам себе у улози лопова. А колики би тек мој стид био, и моје понижење, кад би пред исто огледало поред мене стао и онај јувелирни трговац и заједно са мном видео моју лоповску мисао? У стиду и понижењу своме ја бих пао преда њ на земљу и молио га, да ми опрости такву нечисту мисао, а у себи заклео бих се по сто пута, да убудуће нећу дозволити таквим мислима приступ у душу своју. О кад би само такво једно огледало постојало! Оно би ме више него ишта учинило добрим човеком.

Ја говорим у име оних између вас, који не би смели своје нечисте мисли нити коме казати нити, још мање, у огледалу показати. Ја се стидим овде причајући њихов грех. Ја их позивам да узму учешћа у моме стиду. Нека се застиде, јер стид пере душу људску од нечистих мисли. Руменило стида једина је света боја код грешника. То је протестна боја савести. Докле год један грешник може показати ову боју на лицу своме, дотле он није сасвим изгубљен, дотле има у њему непогажене светиње.

Или, ја сам погледао у подне по расцветалом цвећу или зрелом воћу и читавом роју малих пчела, које су унаоколо зујале, - погледао сам и помислио, како сва створења у овоме свету постоје колико ради себе толико исто ради других. Сунце не сија, да би само себи сијало, но да би пробудило небројене животе у природи, осветлило свима очима један океан од неизмерне лепоте и произвело тако много радости у срцима, тако много осмеха на лицима. Цвеће не цвета, да би само оно осећало сласт свога бића, но да би и другим створењима сладило живот. Воће не зри, да би само семе дало за друго воће, но да би и пчелама дало сока за мед.

То је мисао, коју бих ја свакоме смело и радосно показао, но само под погодбом, да се не покаже ни сен од идуће мисли, која је следовала овој. Та идућа мисао није за светлост, није за казивање и није за огледање. То је мисао о лажном пријатељству.

Ја имам пријатеља, с којим се често састајем и разговарам. Но ја осећам његову надмоћ над собом. Његов је разум већи од мога, и његов карактер постојанији од мога, и његов друштвени положај угледнији од мога. "Што баш тако да буде?" мислим ја. "То би баш могло и друкчије бити. Кад не би било тога мога пријатеља, под чијом сенком корачам ја у овоме животу, ја бих важио онолико колико он сад важи, - мој разум ценио би се онда колико његов сад, мој карактер колико његов, његов положај био би мој". То је прва половина моје мисли. Друга половина моје мисли садржи начине, помоћу којих би мој пријатељ престао бити плот на путу мојих жеља.

То је цела моја мисао. С том мишљу ја одлазим у кућу свога пријатеља, стискам му руку, састајем се с њим и растајем с осмехом на лицу; с том мишљу гладим ја по глави његову децу, чија безазленост не чини утиска на моју душу.

Ја шетам са својим пријатељем, шетам и смишљам чланак новинарски, који бих штампао анонимно, а којим би хтео да представим свету разум мога пријатеља ограниченим, његов карактер лажним, његов положај од њега незаслуженим или злоупотребљеним. Ја шетам са својим пријатељем, и језик мој казује му све друго само не моје мисли. Или, ја стојим у вечерњем сумраку са својим пријатељем на обали једне валовите реке.

"Како је лепа природа у својој дивљини!" вели мој пријатељ.

"Заиста, пријатељу мој", одговарам му ја. Но мисао моја далеко је од мога језика. Моја мисао види у дивљој реци не лепоту природе но смрт мога пријатеља. "Да га гурнем у реку, и да му не дам приближити се обали, док се не удави. Тад ја нећу живети више у заклону од њега. Тад ћу бити бољи од њега". С таквом мишљу посматрам ја дивљу реку пред нама, и с таквом мишљу стежем руку пријатељу своме и умиљато се смешим при сваком сусрету наших погледа.

Та мисао моја страшна је и док стоји у памети мојој, у мрачном резервоару мојих мисли. Кудикамо била би она страшнија, кад бих је ја видео у огледалу. Кад бих се ја с том мишљу наједанпут обрео пред једним чаробним огледалом, у коме се виде мисли, ја бих се згнушао себе као убице. Па још кад би пред истим огледалом обрели се заједно са мном и мој пријатељ и његова деца! Мој пријатељ, коме ја тако често стежем руку, видео би како га ја у мисли својој гурам од обале у валовиту реку, да би се удавио; деца његова, коју ја тако често гладим по коси, видела би, како им ја убијам оца. И пријатељ мој побледео би и позеленио од тог изненадног и страховитог сазнања, а деца његова врискала би и трчала ка огледалу, у одбрану свога оца. А ја? Ја бих се осетио не само недостојан свога пријатеља, но недостојан и његовог презрења, недостојан казне, недостојан живота. Мени би остајало само двоје: или убити се, или своје мисли из основа очистити и узвисити. О кад би само једно такво огледало постојало! Ништа не би могло улити у мене већи страх пред грехом као оно. Ја бих погледао у огледало и видео бих своју подлост. Огледало би ме приморало, или да се убијем, или да се поправим. Ја се не бих убио, али ја бих се извесно поправио.

Да ли има ко међу вама, браћо, ко се разговара и смеје са својим пријатељем, но у исто време крије иза језика и осмејка подлу, сплеткашку или убилачку мисао? Нека такав прими ову исповест, коју ја чиним, као своју, и нека узме удела у моме стиду од једне такве, прљаве и варварске мисли.

Или, ја сам погледао у вече по тамном небу. насејаном сјајним звездама, и душу моју испунила је мисао о величанственом поретку, који влада природом. Они, који мало познају тај поредак, причају о судару звезда и страхују од комета, које понекад посете наш хоризонт. Они, које никад није поразила математичка тачност у распореду и кретању небесних тела, верују да има и неправилности у кретању даљних или ретких звезда. За њих комете значе један упад или препад, а пут комета један неразумљив заплет.

Међутим, онај, ко озбиљно проучава небо, све већма се диви поретку његовом, што га већма проучава. И мисао наша, која нас води по бескрајном небу онда, кад нас очи и сви прибори очију издаду, не само нигде не допушта непоредак, но још више доказује и обистињава поредак, који и очи наше донекле виде. И наша је земља једна звезда међу звездама. И дању, кад се звезде не виде, и ноћу, кад се све звезде колико их има чине далеко изнад нас, а земља испод њих у усамљеној дубини простора, она се увек налази усред сјајних јата, - увек једна звезда међу звездама.

Нису звезде само изнад нас, као што нам се чини, но и испод нас. Наша звезда је окружена звездама са свих страна. Ми смо становници једне онакве звезде, какве увече посматрамо с дивљењем на тамном небу над собом. И ми, заједно са звездом нашом, уплетени смо тесно у онај ребус природе, у коме се налази и цело небо, унаоколо нас. И ми смо неки симболични знаци тога ребуса, који људи решавају од кад постоје на земљи, и који је потпуно решен само за Онога, ко га је и поставио.

То је моја вечерња мисао, коју бих ја нарочито волео да видим у огледалу, да би ми она што јаснија постала.

Но ево одмах друге мисли, због које бих разбио огледало, кад би ми се она у огледалу показала. То је мисао о лажном патриотизму, и издајству отаџбине. Моја је отаџбина у тешком положају, и ја знам, да сам дужан, као син њен, заложити се сав за њено спасење. И ја сазивам патриотске зборове, на којима одушевљавам грађане за ову земљу, којој прети опасност. Ја их доводим до суза у нежности према постојбини њихових отаца, и до беса у негодовању против безобзирног непријатеља. Осим тога, ја посећујем канцеларије патриотских друштава, пишем новинарске чланке, растурам памфлете против непријатеља, узимам свуда учешћа у патриотским манифестацијама.

Но моја мисао није оно, што и мој језик. Моја мисао чини једну прикривену, потајну партију за себе у мојој души. Ја говорим да треба спасавати отаџбину, а мислим, да је треба продати. Ја одушевљавам грађане за одбрану отаџбине, а кројим план, како у одлучном тренутку да пошаљем своју родбину на сигурно место из града, који ће разбити непријатељске батерије. и како своје новце благовремено да извучем из банке, које ће опљачкати непријатељска војска, и своје покућанство пошљем у страну земљу, и живот свој обезбедим под кровом каквог страног посланства, и најзад будућност своју украсим влашћу и богатством, понудом својих услуга непријатељу.

Ха, одвратне мисли! Желео бих, да се онога часа, кад се ја размећем патриотизмом пред својим суграђанима, наједанпут покаже пред свима чаробно огледало, у коме би сви присутни видели ову моју одвратну, велеиздајничку мисао. Језик би мој умукао од изненађења. лице би ми изгубило боју од стида, ноге би отказале да држе на себи једно недостојно створење. Ја бих побегао од људи, презрен као једна штетна ствар. Но боље да ме људи једном одбаце и презру, но да ме савест моја целог века одбацује и презире, и боље, него да будем на крају крајева одбачен и презрен од Бога.

И тако потребно је само једно вече обновити и прегледати своје дневне мисли, па да се човек увери, какве све чудовишне биљке могу исклијати и нићи и разрасти се, без његове контроле, у његовој најинтимнијој и најдражој градини. Ми пролазимо поред једне цвећне градине, и срдимо се, кад видимо у тој градини многи набујали коров, поред кога се цвеће бојажљиво помаља, као роб поред свог спахије, међутим, допуштамо без бриге и срџбе да у најмилијој нам градини, у души нашој, набуја такав коров, од кога би се ужаснули и ми сами и наши ближњи, кад би ту нашу запуштену градину видели у огледалу.

Ви би се задивили, кад би вам се открило у огледалу, какав се све коров од мисли налази у понекој елегантној, очешљаној и намирисаној глави људској.

Једна цвећна градина може бити ограђена примамљивим разнобојним ружама. Но иза такве лепе ограде, у самој градини, место цвећа може бити изђикало барско шибље и отровне гљиве. Таква је и једна жена кокета. коју сретате на улици, - с нашараном и окићеном и намирисаном главом, но са мислима недостојним тако скупоцене спољашности. Неколико сати проведе та кокета посведневно пред огледалом, посматрајући своју главу, а ниједног тренутка не поклони она посматрању онога, што јој је у глави, - својих мисли. Она распоређује боје на своме лицу по своме укусу, и ужива сама у тим бојама, којима жели да маскира природу, да обмане људе, док мисли њене остају најружније, најнемарније обојене. Она уређује своју косу пажљивије него весталке своју што су уређивале кад су пред богове излазиле, кити уши и врат сјајним камењем, но мисли јој остају неуређене и дивље као барско шибље и ружне као гљиве у риту, испод којих се крију жути пољски скакавци. Кад тако намаскира своју главу, да једва сама себе може познати, она покрива целу ту лаж једним фантастичним облаком у виду шешира. Тај облак не скрива сунце, не варајте се, но хаос! У томе облаку испарио је цео месечни приход мужа, међутим, мисли жене нису постале скупоценије, но остале су исто тако сиромашне и жалосне, као што су и пре биле.

Но замислите да једнога дана, када таква кокета гледа себе у огледалу, угледа она крај своје главе и мисли из своје главе, уобличене, оваплоћене. Какво запрепашћење! И какво саморазочарење! Глава споља и глава изнутра - као лептир и гусеница! Кад би видела у огледалу своје сићушне и ништавне, и неочешљане и неуређене мисли, кокета би спустила поглед, смањила би своју гордост, и постала смиренија и стидљивија. Замислите сад такво једно чаробно огледало дуж целе кнез Михаилове улице пред вече, кад се наш отмени Београд шета! Шта мислите, колико би се нашло дама, које не би обориле свој поглед од стида пред једним таквим огледалом, у коме се не би видели њихови шешири, но у коме би се виделе само мисли њихове?

Једина бедна утеха за оне многобројне женске, које би свој поглед морале оборити пред огледалом мисли, могла би се наћи у томе, што би и многи људи, далеко јачи од њих и славом и памећу, морали такође оборити своје очи, кад би видели своје мисли изложене у огледалу пред многобројном публиком наше најживље улице.

Понеки официри радије би скинули са себе свој мундир, но што би видели своје мисли у огледалу. Јер понеки официри имају мисли мање привлачне од своје униформе, и мање витешке од свог позива.

Понеки народни посланици не би нипошто желели, да се пред њима, у скупштини, појави огледало, у коме би се насликале мисли њихове у време најозбиљнијих решавања скупштинских. Јер пред најкрупнијим и најозбиљнијим питањима државним у главама понеких народних представника врзмају се најситније и најнеозбиљније мисли.

Понеки државни достојанственици волели би више, да сам ђаво стално пред њима корача, но једно огледало, које би показивало њихове мисли. Јер мисли понеких достојанственика нису ни издалека достојне њиховог звања и достојанства.

Мало је у нашем друштву младих људи, који би цигли један дан могли преживети без ниских и прљавих мисли. Мало је стараца, чије су посведневне мисли - мисли мудрости. Мало је жена, чије су све мисли - мисли верности према мужу своме и бриге према деци својој. Мало је добротвора, чије мисли не би биле испуњене сујетом. Мало је књижевника и уметника, чије мисли нису затроване манијом величине.

"Мисли су наивна ствар", рећи ће неко. "Мисли још нису дело, а по делима се људи цене". Није тако, браћо, извесно није. Мисли су иницијатива дела. Наше мисли дају импулс и правац нашим делима. Опака мисао је почетак зла у свету. Прљава мисао упрља разум, упрља срце, упрља језик и упрља руке.

Каин је помислио, да би био срећнији без свога праведног брата Авеља. Та помисао упрљала му је најпре разум, па срце, па језик, па руке.

Цар Саул је хвалио Давида, кад је овај ударао у харфу пред њим, но једна мисао, да је Давид од њега бољи и популарнији, - замаглила је Саулу сав разум, острвила му срце жудњом за крвљу, и сав живот његов учинила богомрским.

Давид виде једног дана жену свога војводе. Погледу је следовала грешна мисао, грешној мисли - грешна пожуда, а грешној пожуди - крв праведника.

Јуда је мислио о издајству пре него што је извршио издају. Његово издајство датира од његове помисли на издајство. Без одвратне помисли не би било ни Јудиног одвратног дела.

Јуда је извршио самоубиство онда, кад је видео своју издајничку замисао остварену на делу. Да је могао видети ту своју замисао у огледалу још пре њеног остварења, он би се уплашио од ње и тргао онако исто као што се уплашио и тргао од ње видећи је на делу.

И Давид би се уплашио и тргао од прљаве везе са туђом женом и од свога злочина, да је благовремено могао видети у огледалу, каква изгледа његова пожудна помисао према туђој жени и какав опет замишљени злочин према законитом мужу те жене.

Пред једним таквим чаробним огледалом мисли, тргли би се од свога злочина исто тако и Саул и Каин.

Док год је једна зла мисао нејасна и тамна, дотле нам она не изгледа тако страшна. Она нам постане страшна онда, кад нам постане јасна. А на жалост, многа зла мисао постане нам јасна не пре него тек онда, кад је видимо приведену у дело. Зло дело на тај начин постаје огледало зле мисли. На делу ми видимо потпуно каквоћу и замашај једне мисли, која се дуго пробијала кроз таму наше несвести и полутаму наше свести. Као да смо у стању многе своје мисли цензурисати и угушити пре него што се оне развију и узму маха над нама, гонећи нас власнички ка делу!

Цензура је за мисли потребна као плевљење за градину. Моћи цензурисати своје мисли то значи моћи сам себе васпитати. Моћи цензурисати своје мисли то значи моћи ући сам у своју душу бар једанпут сваког дана и разгледати шта је у њој све ново поникло и шта се од старога изменило. Цензурисање својих мисли не значи уништење слободе мишљења, - ниуком случају, - но, на против, ослобођење узвишених и светлих мисли од мисли сићушних и прљавих. Слобода мисли значи ослобођење мисли од мисли. Не моћи држати у памети сићушне и прљаве мисли, означава слободу мисли. Слобода мисли то је смелост у плевљењу своје душе од ситних и недостојних мисли, које као коров густо ничу између ретких редова великих мисли. Слобода мисли означава отуда слободу само за узвишене мисли, а тиранију за мисли прљаве. Ах, браћо, будимо тирани својих прљавих мисли, пре него што оне постану тиранин наш. Тиранију мисли ја вам проповедам, ради слободе мисли. Ако не будете прво тирани сами себе, ви никад нећете постати слободни људи. Ако не будете тирани себе, ви ћете морати бити тирани других.

Човек, који гаји у себи ситне мисли, тај гаји себи најстрашнијег тиранина, који ће га пре или после учинити нечовеком.

Човек, у чијој души имају приступа и најгоре и најлуђе мисли, сличан је домаћину, који сагради кућу из мермера, но остави је без врата, тако, да у његову лепу кућу могу слободно улазити и излазити и свиње и гуске. Домаћин се најпре изненади кад види у своме елегантном дому тако неприличне госте, као што су свиње и гуске, но он их не гони, и - мало по мало привикне се на њих, и људи почињу за њега бивати веће изненађење у његовом дому но свиње и гуске.

Међутим човек, сам по себи, кудикамо је савршенија грађевина од ма какве мермерне грађевине. Човек је савршенија грађевина од грчког Партенона и византиске Аја Софије. Можете замислити онда, колико се та тако савршена и тако деликатна грађевина упрља и запарложи од прљавих и ситних мисли, које личе на свиње и гуске!

Хришћанство учи, да је човечје тело храм једне светиње. Духом Божјим, Духом Светим, духом истинитим и светлим треба да је испуњен тај храм. Кад видимо један храм, изгледан и допадљив с поља, ми се одмах заинтересујемо и оним, што се скрива у њему унутра. По спољашњој лепоти слутимо ми и лепоту светиње. Но какво разочарење, ако у том храму наиђемо место светиње на хрпу буба и паучине и на убитачан кужан ваздух! Исто тако, кад видимо једног човека, здрава и лепа изгледа, ми судимо, да у тако једном здравом и лепом храму мора и светиња бити узвишена. Но какво разочарење, ако загледамо унутра у тај здрави и лепи храм и наиђемо на хрпу нечистих мисли, и на паучину од интрига, и на кужан задах од целе душе!

Чим се упознамо с једним новим човеком, ми се одмах интересујемо за његове мисли. Више него његове очи и његово лице, интересује нас оно, што се крије иза очију и лица. Какве светиње носи он у души својој? Каквог је бога он храм, или каквих идола? Телесни храмови многих великих мислилаца, били су неизгледни и ништавни, но велики су били богови, који су становали у тим храмовима, велики богови и велике светиње.

У многим пак лепим телима станују ружне мисли, као што у многим бистрим потоцима станују жабе. Лепи људи с ружним мислима не представљају собом ништа велико изузев једне велике лажи. Залуд је једно буре од најскупљег дрвета, кад се у њему држи ускисло вино. Залуд су величанствени храмови, кад су у њима поређани фетиши.

Христос је откривао те ситне фетише у душама многих лажних и сујетних људи свога времена. Христос је тражио унутрашње обновљење човека, обновљење мисли и срца и воље. Обновљење мисли требало је бити полазном тачком за свеколико душевно обновљење.

Блажени су кротки, - говорио је Христос. Но како ће човек бити кротак, ако су мисли његове непрестано мисли гордости и сујете? Треба прво укротити своје мисли, па ће и срце поћи за мислима, а за срцем и воља.

Блажени милостиви, говорио је Христос. Но како ће човек бити милостив, ако су му мисли - мисли отмице и издајства и убиства? Треба прво умилостити своје мисли, и руке ће онда лако бити милостиве.

Блажени чисти срцем, - говорио је Христос. Но како ће човек бити чист срцем, ако су му мисли прљаве? Треба прво мисли своје очистити и срце ће онда бити чисто.

Блажени миротворци, - говорио је Христос. Но како ће творити мир онај, чије су мисли злобне и ратоборне? Треба прво своје мисли ставити у службу миру, па ће онда лако и језик и руке радити за мир у свету.

Какве мисли, таква дела. Сујетне мисли - сујетна дела, прљаве мисли - прљава дела, немилостиве мисли - немилостива дела, злобне мисли - злобна дела. Великим делима увек су претходиле велике мисли. Узвишене мисли стварале су узвишену уметност. Узвишена уметност класичног времена огледало је узвишених мисли класичног времена. Родољубива дела наших предака, која ми знамо, огледало су родољубивих мисли наших предака.

И наше ће се мисли огледати у делима нашим. Но пре тога наше се мисли огледају у једном великом огледалу, у коме се огледају сви, и најтајнији, покрети душе наше, у коме се огледа и цела природа. То огледало природе и наших мисли јесте Бог. И најнејаснија и најситнија мисао наша чини отисак на осетљиво и сјајно божанско огледало. Сав дух наш огледа се у духу Божјем, све мисли наше осећа дух Божји. Нама би било страховито криво, кад би све наше мисли чим се појаве у нашој свести биле одмах копиране и у свести другог човека, ма то био и наш најближи пријатељ. Зашто би нам то било криво? Зато, што знамо, да имамо тако ситних и прљавих и лудих мисли. које не би смели поверити никоме, чак ни своме најближем пријатељу. Нама би било још кривље, кад би наше мисли у сваком тренутку биле познате целом свету. Међутим, ми и не слутимо, да онда, кад се у нашем духу вије вихор од безбожних и мрачних мисли, једно тајанствено огледало стоји крај нас и слика мисли наше. Отмен свет, који увече шета Кнез-Михаиловом улицом, и не слути, да се поред њега простире једно, жељено или нежељено, невидљиво огледало, у коме се огледају све мисли његове. Свештеници са несветим мислима, официри са мислима малодушним, патриоте са мислима издајничким, посланици са мислима лиферантским, државници са мислима трговачким нека знају, да су све мисли њихове добро познате Ономе, кога треба највише да се боје и стиде.

Знајмо и ми сви то, браћо, и старајмо се да будемо строги надзорници мисли својих. Кад неко од нас излази у аудијенцију пред краља, он се стара да изађе са што светлијим и узвишенијим мислима; он неколико дана пре аудијенције решета мисли своје, на најређе решето, док не испадне из свести све оно, што је ситно и недостојно, и не пробере се оно, што се најкрупније и најбоље у души има, и што је достојно да се изнесе пред владаоца. Но сетимо се, да ми сваког дана и сваког часа у своме животу стојимо у аудиенцији пред најмоћнијим, најмудријим, најсјајнијим, најбогатијим владаоцем, пред владаоцем над владаоцима. Сетимо се тога и обазримо се критички на мисли своје. Нека би мисао на тога великог владаоца над владаоцима била вазда руководна мисао нашег духа. Нека би се све друге мисли око ове груписале. Та једна мисао прочистиће и уздићи ће све остале мисли наше. Сетимо се, да једна велика и невидљива тајна, велика као сва васиона и невидљива као сва васиона, корача с нама упоредо кроз цео живот. У тој тајни огледају се и све тајне душе наше.

Један галеб лети над океаном, и сваки покрет његових крила показује се на огледалу воденом. Кудикамо јасније се показује сваки покрет нашег духа на огледалу духа Божјег, у коме се огледа цео свет.

Пазимо на сваки покрет своје душе, јер сваки покрет душе наше остаје за навек отиснут у духу васионском, у духу Божјем. У духу Божјем отиснути су, као у огледалу, и они вегетарни становници овога места, који су живели пре нас у незапамћена времена, кад је ово место било дно морско, које је Бог исушио, да би за нас створио станиште.

Савршени дух Божји у исто је време савршено огледало мисли наших. Нека би страх од овога огледала протерао из душе наше све ниске и прљаве мисли. Желите ли, да ваша вера у Бога буде постојана и корисна, ваше мисли морају бити чисте и свете, као што је Бог чист и свет. Иначе ћете бити вечито маловерни. Желите ли, да будете пријатељи човечанства, ваше мисли морају бити широке као човечанство. Иначе ћете бити лицемерни.

Желите ли, да будете родољуби, ваше мисли морају бити посвећене више земљи и народу у коме сте, но вама самима. Иначе ћете и ви бити у реду оних многобројних викача-патриота, од којих ова земља пати.

Желите ли, да имате пријатеља, ваше мисли морају се подударати с вашим језиком и вашим делима. Иначе ће ваше пријатељство бити као отровни цвет мака, кога се свак клони, јер мами бојом, а трује соком.

Желите ли, да будете људи, ви морате дисциплиновати и уредити и узвисити мисли своје, ви морате посведневно посматрати мисли своје у једном замишљеном огледалу. Нека би огледало Божјег духа, у коме се све огледа, било стално присутно у духу вашем, нека би оно стално ишло пред мислима вашим и тако било стално чистилиште мисли ваших. Амин.

Говорена једне обичне недеље

Molitva za svog duhovnog oca

https://picasaweb.google.com/marinero977/SvetaZemljaJeruzalemCrkvaSvetogGroba#

Molitva za svog duhovnog oca

O, Presveta Vladičice moja, Djevo Bogorodice, Carice neba i zemlje, usliši vapaj moje duše i grešnu molitvu moju, koju Ti prinosim za oca moga duhovnoga, mnogostradalnog slugu Tvoga ( ime ). Budi mu vječno Saputnica, u svako vrijeme budi uz njega, štiti ga sa svetim Anđelima. Ukrepi ga, bdi, čuvaj ga dok spava i tješi ga dok plaće; Bodri ga u očajanju, izbavi ga od nevolja, oslobađaj od kleveta i podiži ga u nemoći. Porazi demone koji ustaju na njega, i u smrtnoj opasnosti budi mu Pomočnica. Učini ga, iz dana u dan, strašnijim za vidljive i nevidljive neprijatelje, da bi znali da je on Tvoj sluga, Bogomajko; Ti Koja si rodila Boga i Cara, Kome pripada čast i poklonjenje u vjekove vjekova. Majko Božija, umekšaj srca zlih ljudi koji ustaju protiv njega. Ti vidiš tugu i muku moga oca duhovnoga i samo Tebi jedinoj su poznate njegove patnje. Ti znaš i sve tajne duše njegove. Pogledaj na njega sa Nebesa i olakšaj njegova stradanja i pokrij ga milošću Svojom, Pošalji blagoslov na djela njegova i pošalji mu nevidljivu pomoć. Njegovim svetim molitvama daj i meni smirenje, samoukoravanje, trpljenje, krotost, cjelomudrenost, čutanje i zaštiti me od svih iskušenja vidljivih i nevidljivih neprijatelja. Amin.

Molitva poslije Svetog Pričešća - Starac Sampson (Sivers)

Tvojim Prečistim Tijelom, Tvojom Prečistom Krvlju, Isuse, Spasitelju moj, cijelog me obnovi.  Obnovi srce moje, obnovi dušu moju, obnovi tijelo moje, obnovi um moj, obnovi volju moju, obnovi život moj. 

Uzmi od mene teško breme grehova mojih. Isceli srce moje. Umrtvi strasti moje.  Naući me da se molim, naući me da se kajem, naući me da plaćem, naući me da vapim Tebi. Smiri srce moje, smiri um moj, izleći gordost moju. 

Podari mi da sada postavim dobar početak. Primi moje pokajanje, ne ostavi me, ne odstupi od mene. Daruj mi da plačem zbog grehova mojih, daruj mi da ispovedam svoje grehe. Ne ostavi me, ne odstupi od mene zbog grehova i prestupa mojih. Pomiluj me po velikoj milosti Tvojoj. Poštedi me, ne odgurni me. 


Daruj mi nezlobivost, daruj mi krotost, daruj mi celomudrenost, daruj mi trpljenje. Daruj mi poslušnost, daruj mi čutanje, daruj mi neprestano samoosuđivanje i straženje nad sobom. Podari mi plamenu, ognjenu, kao kamen čvrstu vjeru. Daruj mi da omrznem grijeh, daruj mi da ostavim grijeh. 
Prikuj me strahu Tvom, obavij me strahom Tvojim. Daruj mi da Te volim svim srcem svojim, svom mišlju, svim umom svojim i svim žilama svojim da se priljubim uz Tebe, i da živim za Tebe, ne za sebe, ne za grijeh. Učini sa mnom po milosti Tvojoj. Da u svemu, svemu bude volja Tvoja. Amin. 

Daruj mi sluha da Te slušam, daruj mi da Te okusim, daruj mi noge da Ti priđem, Daruj mi srce da Te se bojim, daruj mi srce da Te volim.  Uzmi sve moje od mene i daj mi da tvorim volju Tvoju. Oduzmi sve staro i daruj mi novo, uništi moje kameno srce i podari mi srce plameno, što Tebe ljubi, Tebe moli, Tebi plaće, Tebi se kaje, Tebi uzdiše, Tebe se boji, Tebi živi, ne sebi, ne grijehu. Daruj mi srce krotko, smireno, celomudreno, čisto, trpeljivo, Koje se grijeha boji, koje grijeh mrzi.

Budi mojoj duši hrana i piće, budi istočnik žednoj duši mojoj. Budi svijetlost uma mog, srca mog, grijehom pomračenih. Budi utjeha u tegobi mojoj, budi radost u tuzi mojoj. Budi izbavljenje od strasti mojih, budi premudrost bezumlja mog. Budi smirenje gordosti moje, budi osvečenje nečistote moje. 
Budi okrepljenje slabosti moje, budi sila nemoći moje. 

Vjerujem, pomozi mome nevjerju. 

Amin. 


Starac Sampson (Sivers)

Molitva koja se čita na početku dana za zaštitu od đavola

Tebi, Bogu i Tvorcu mome, u Trojici Svetoj proslavljenom Ocu i Sinu, i Svetom Duhu, klanjam se i predajem dušu i tijelo moje i molim se: Ti me blagoslovi, Ti me pomiluj, i od svakog ovozemaljskog, đavolskog i tjelesnog zla izbavi. I daj mi da u miru, bez grijeha proživim ovaj dan, u Slavu Tvoju, a na spasenje duše moje. Amin. 

MOLITVA OPTINSKIH STARACA

Gospode, daj mi da primim sve što mi današnji dan donese, i da se potpuno predam Tvojoj svetojvolji. Upučuj me i pomaži svakog časa u toku ovog dana.

Ako budem dobijao bilo kakve vijesti u toku dana, naući me da ih primam sa mirom u duši i čvrstim uvjerenjem, da iznad svega stoji Tvoja sveta volja.

Upravljaj mojim mislima i osječanjima u svim djelima i riječima. Ne dopusti da u ne predviđenim slučajevima zaboravim da sve to dolazi od Tebe.

Nauči me da se pravićno odnosim prema svakom članu svoje porodice, da nikog ne razgnjevim i ne ožalostim.

Gospode, daj mi snage da podnesem zamor današnjeg dana, i sve što se u toku dana dogodi. Upravljaj mojom voljom i naući me da se molim, da vjerujem, da se nadam, da trpim, praštam i volim. Amin.