Песма св. Василију Острошком

Василије свети, поносе монаха,
наставниче добри светих пустињака.
Ко јутарња звезда твој лик нам се јавља,
поборниче мудри светог Православља.

У пештери хладној усред стене сиве,
твоје мошти зраче духом вере живе.
И сад као негда у времена стара,
наше вере свете која чуда ствара.

Благоверни народ стиже са свих страна,
под острошке висе хрли сваког дана.
Да целива тебе, духовног пастира
и напоји душу рајског миомира.

Адске силе стрепе од имена твога,
ломе се о стене тврога Острога.
Мрачном злобом дишу мржње неизмерне
Да нам смуте веру, да уплаше верне.

Сузама си вере грејо хладне стене,
о пастиру добри Цркве намучене.
Народу српскоме Богом даровани,
богоносни оче славом овенчани.

На животној стази вере и надања,
и наших успона и наших падања,
Молитвама твојим љубав нам оснажи,
да смо вазда будни на духовној стражи.

Моли се за све верне, за обитељ свету,
мир у мојој души и мир целоме свету.
Мир од Источника надсунчаних зрака,
Василије свети, поносе монаха.


 СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ МОЛИ БОГА ЗА НАС!

У САМОЋИ ЈЕДАН МОНАХ

У самоћи један монах
Прелистава књигу стару ,
Похабану извештану
Употребом у олтару .

А пред ликом Мајке Божје
Кандиоце тиња гори ,
А у храму светом Божијем
У молитви монах збори .

О, Преблаги Творче света
Упознај ме с вољом Твојом ,
Да скрушено Тебе славим
Од свег срца , душом својом .

Под теретом мога крста
Клецају ми слабе ноге ,
Јер живећи међ' људима
Ја починих грехе многе .

Стога ступам у храм Божји
Да се Теби Богу молим ,
У терету свога греха
У молитви да одолим .

Још се молим Богомајци
Која роди Спаса Христа :
Прими смерно молбу моју
Са извора , Душе Чиста.

И умоли Сина Твога
Да опрости грехе моје
Да поваздан могу славит'
И Пресвето име Твоје .

А са фреске светитеља
Ореол над главом сија ,
Тајанствено он тумачи
Да молитва Богу прија .

Ко се топло Богу моли
До живота свога краја ,
Достојан ће тада бити
Божијега светог Раја .



У славу и част свим монасима! На многаја љета!!!

Oј Главо Бословна

Ој Главо Богословна, којој се руго свет,
Ој Главо пуна рана, и на њој трнов сплет.

Ој чело с којег је теко, у муци крвав зној,
Ја Те се сада сећам, ох прими поздрав мој.

Ти си подно мука пуно, на Крст си распет жив,
Небеска моја круно, и ја сам томе крив.

И ја се кајем горко, кајем се душом свом,
Смилуј се Христе Спасе, смилуј се греху мом.

Не скрени ока Твога, не одбиј вапај мој,
На сина немоћнога, не излиј укор Свој.

Ја немам куд ни коме, ја немам други пут,
Под Твојим Крстом само, ту ми је једини пут.

Ох, камо моје среће, да могу живот свој,
Захвалан дати за Те, Пастиру верни мој.

И хвала теби, хвала, што за нас испи жуч,
Јер Твоја смрт је дала, људима рајски кључ.

И дај да се увек сећам, смртнога часа тог,
При сваком кораку своме, целога века свог.

И кад ми буде мрети, и вид ми затре мрак,
С висина Твојих Светих, пошаљи ми један зрак.

И муке кад ме стигну, Твој ми укажи Лик,
И с болом Твојим Спасе, кликнуће покајник.

Неће ми дрхтати рука, самртни бришући зној,
Ако се сетим мука, што је подно Господ мој.

Увек ћу гледат Тебе, и Твој ћу чути глас,
Ох, срећан коме дајеш, овакав смртни час.