СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ ПОУКЕ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/KatihizisSvetiFilaretMoskovski/KatihizisSvetiFilaretMoskovski.htm

За духовна дела пре свега је потребан Божји благослов, а он се може задобити само ако су нам побуде чисте, а не ако у позадини наших намера стоји угађање нашој суј ети.

Несрећна случајност може да прерасте у несрећан обичај.

Неопходно је да једноставност не буде нез мудрости.

Како још ниси схватио да једноставност ослобађа, а да свака компликована префињеност пре или касније ствара мучнину. Срамота је што неправославни боље поштују недељу него они који себе називају православнима. Понекад се овај хаос не може исправити људским средствима, па би требало да се уплашимо да ће нас са Неба стићи још страшније казне од оних које већ

трпимо.

Служење Богу састоји су и у томе да не инсистирамо сувише на томе да спроводимо своје, па макар и добре жеље и да чиста

срца слушамо оно што нам други, добронамерно и са љубављу предлажу.

Не би требало да се устежемо да чинимо добро ближњима, уздајући се у Бога, а не у себе. Ономе ко овако поступа Господ неће ускратити Своју заштиту и милост.

Искрену отвореност не би требало да примамо као чин слободног разума, са истим оним поштовањем и страхом Божјим, са којим се прима тајна хришћанске, Божије душе.

Треба се чувати да не напишемо или кажемо више, или мање од онога што каже истина. Ова обазривост није тешка, а само је она потребна.

Само се на истини и на правди може градити мир, и за себе, и за друге.

Наравно, лакше се подноси добровољно понижење, него ли оно које нам наносе други. Тако је са сваким подвигом. Али, шта је корисније?

Када видимо да пате они који су добри, то изазива посебну жалост. Она није оштра, али је дубока.

На затворена врата се куца са молитвом. Са саветима се може ући само на отворена врата.

Све се рађа и расте у ћутању. Дела која су пре времена обзнањена, често се завршавају само звекетом речи.

Добро је ћутање са кротошћу и смирењем, добра је и реч која изражава љубав према добру и стремљење ка правди. Радујте се Господу и онда када нам овај свет не улива радост, или када нас, шта је још горе, саблажњава весељем што је налик пуцкетању грања које гори испод ко

тла.

Чврстој истини слаби докази не само да не користе, него јој и штету наносе, пошто непријатељима откривају рањива места. Ма какве да су околности, не треба да очајавамо. Чамотиња неће учинити да околности постану боље, а нама може бити само горе.

Свети Оци нас уче да не размишамо много о људима који су у бољој ситуацији од нас, и ако, они на то немају ни мање ни више права него ми. Боље је да гледамо на оне који имају исто онолико права као и ми да

се налазе у некој пријатној ситуацији, а налазе се у много горој, него ли ми. Онај први начин размишљања води нас у роптање или у завист, а овај други, он нам помаже да будемо задовољни оним што имамо.

Да ли је добро позивати друге да иду и дају душу своју за браћу, а своју душу носити тамо куда она хоће и где је њој лакше? Будите мудри као змије и безазлени као голубови. Овај савет нам је дат за све животне прилике, па и за оне најтеже.

Велики је подвиг принети Богу на жртву све оно шта нас жуде, у овоземаљском животу забавља и увесељава.

Много је корисније да се бринемо о томе како да дочекамо свој крај у миру и у доброј нади, него да мислимо о томе где ће нас покопати, или да правило скупе гробнице.

Ако и нехотице осећамо да нам је живот постао терет, требало би да подигнемо поглед ка Господу и да се не жалимо како нам је живот досадио. Бог нам га даје и продужава ради нашег спасења, па треба да га схваимо као дар. Ономе ко нас дарује треба да се захвалимо, а не да се жалимо.

Не треба се подвизавати на сваки начин о којем нешто чујемо. Није свакоме сваки подвиг на корист.

Ако је речено да богатство треба да се стиче само од себе, а не да у њега улажемо своје срце, зар није погибељно ако наше срце жуди за њим?

Искусна мудрост каже: у радости не заборави да се припремаш за жалост, а у жалости не заборави да се надаш бољем.

Ако вам је Господ даровао радост, да у вашој души буде рај, настојте да тај рај тамо и остане. Не престајте да радите на њему и да га чувате, трудећи се да, према својим способностима, чините добро и да се уздржавате од свега што не бива по Божјој вољи, него по људској самовољи.

Не слаже се са душевним миром мисао да некога не волимо. Зато не треба ни да мислимо о томе. Треба да се молимо за ближњега и да не заборављамо своје обавезе и вољу Божју.

Научите да будете једноставни. Не ословљавајте људе посебним именима која су изнад њих. Не заносите се непотребним идејама.

Ономе од кога желимо да чујемо истину, а посебно духовну истину, треба и само да приступамо са простом истином и да га не величамо узалуд,јер ако он буде слаб и полакоми се на величање, неће више бити у истини па више ни ми нећемо моћи да од њега чуј емо истину. А ако буде строг, може

се дестити да нам и не одговори.

Заповест да не волимо сина и кћер више него Господа може извршити и онај ко живи заједно са сином и кћерком, а може је

прекршити и онај ко не живи заједно са њима. Размислите, у каквој ситуацији ћете моћи боље да извршите ову заповест, па тако и живите.

BLAGOSLOVENA SVETA GORA: GRAD ANGELA

O Svetoj Gori se moze procitati mnogo knjiga. Ali kada stupis na tu Svetu Zemlju, odjednom shvatis da je tamo sve drugacije. Isto – i nije isto. Ranije sam slusao samo opis nebeskog vidjenja na nasem svakodnevnom, zemaljskom jeziku. I konacno sam to video – SVOJIM OCIMA. I “prevodioci" vise nisu bili potrebni… Nisam se spremao da putujem na Svetu Goru (zar je moguce “spremati se" u Bogorodicin Vrt?!), ali kada je dosao poziv – smatrao sam ga kao od same Preciste Djeve. Pa zar i grcki cinovnici ne daju propusnicu za ulazak na tu neprikosnovenu teritoriju samo na osnovu Imena Carice Nebesne. Njen Lik se nalazi na dokumentu-propusnici. I bez Njenog Blagoslova nicija noga ne moze da stupi na tu Svetu Zemlju… U decembru 2001 godine u vreme zvanicne posete Grckoj predsednik Rusije Vladimir Putin se spremao da poseti Svetu Goru. On je trebalo ujutru da leti helikopterom iz Soluna za Svetu Goru. Ali…neocekivano se podigla bura, i taj juzni kraj je bio potpuno zavejan snegom. Piloti su zbog takvih vremenskih uslova odbili da slete na poluostrvo. Monasi se i dan-danas sa cudjenjem secaju te palnirane posete koja se nije ostvarila. Jedan Grk mi je jos u Solunu rekao: “Putin je verujuci covek, on je sve shvatio, on ce se popraviti. Mislim da ce on doci kod nas". Sto se vise priblizava putovanje to si vise uznemiren: hoce li Majka Bozija blagosloviti TVOJ put na Aton? “Pripremi se za put morem", - bilo mi je receno u snu. Postalo mi je jasno – putovacu! I evo putujem morem. Iz luke Uranopolisa (najblize “zemaljske" tacke Svetoj Gori) nasa skela je usla u svetogorsku luku Dafni. Sa boka se vec vide predivni svetogorski prizori: planine, planine i konacno – Gora! Njen oblik – velicanstveni i prekrasni ne ostavlja sumnju: to je Sveta Gora. Prvo sto sam uradio na samom pristanistu su pokloni: zavet Carice Nebeske. Zatim se vec okrecem na stranu. Nekoliko monaha (jedan od njih je – crnac!) sede na pristanistu. Neko stoji pored automobila. Neko docekuje skelu a neko pije kafu. Uobicajeno i jednostavno. Zar sam ja – ovde?! Docekuju nas – mene i Sergeja Teodorova predsednika Korporacije “Teodorov", koja izdaje udzbenike za srednje skole. Od tog trenutka sam sve predao na volju Carice Nebesne. Sada ce biti – sto ce biti! Mi smo – na Tvojoj zemlji! …Monah – to vec nije obican zemaljski covek, to je Angelski cin. Sasvim druga dimenzija. I kada se ti “zemaljski angeli i nebeski ljudi" odjednom sjedine u manastiru, ili cak u manastirima, kako se to desilo na Svetoj Gori, onda se dobija nesto sasvim zadivljujuce: ceo grad Angela. Ili cak zemlja. Evo angeli sede na pristanistu. Ili idu da love ribu, ili popravljaju automobil. Evo nekoliko njih vrse razna poslusanja. Ali najvaznije od svega je kada angeli slavoslove Boga i mole se u Crkvi. Tome je sve potcinjeno. Radi toga i postoji Sveta Gora – Udeo Majke Bozije. I kada prozivis nekoliko dana pored njih, koji su na sebe zajedno sa strogim zavetima primili ravnoangelski monaski cin – spontano shvatis da kao da si zavirio u Gornji svet i pogledao do odredjenog vremena za nas zatvorene tajne Carstva Nebeskog. Angeli uopste ne vole kada ih gledaju obicni zemaljski ljudi. I zato se skrivaju u pustinji, planini – dalje od radoznalih ociju. Ali ovde je cela zemlja postala manastir, i oni ne skrivaju svoje nezemaljsku velelepnost. Ali ipak Sveta Gora je na – zemlji. I tom zemljom neko vlada. No bez obzira kome formalno pripada poluostrvo Sveta Gora – inovernoj Turskoj, pravoslavnoj Grckoj, mnogoboscima-fasistima iz Treceg Rajha, ili kao danas apokalipticnoj Evroposkoj Uniji – Sveta Gora je uvek “nekako" pripadala njima. A u stvari uvek je pripadala i dalje pripada samo samoj Bogomajci. Cak su i Turci to priznavali, trudeci se da ne diraju tu svoju cudnu teritoriju. Samo su je ponekad “obelezavali" nekim krvavim varvarstvom, uvencavsi ovu zemlju novim mucenickim vencima. Cak je i Adolf Hitler odlucio da ne dolazi u kontakt sa Pravoslavnim monasima – prosto je zatvorio oci na Svetu Goru i … uverio se u sve molitve Svetogoraca. Grcka je Svetoj Gori dala autonomiju, priznavsi zakonsku vlast protata – predstavnistva dvadeset manastira. I samo je bila zaintrigirana time da na toj zemlji bude sto je moguce manje negrckih drzavljana, Pravoslavnih slovena. Ali Bogorodici je bilo ugodno da na Njenom Udelu slave Boga, i to bukvalno na nebesima, predstavnici svih (ili vecine) Pravoslavnih naroda. Tako da i dan-danas pored grckih postoje i ruski, srpski, bugarski manastiri. Nije retkost ni gruzijska ni rumunska rec, ukrajinska … U Grckoj je za vreme vladavine Crnih Pukovnika doneta odluka da se Sveta Gora pretvori u banjsku oblast, veliki hotel sa “egzotikom" za primorske turiste. Monasi su u ocajanju resili da mole zastupnistvo … tada jos mocnog SSSR-a! Predali su svoje pismo u Moskovsku Patrijarsiju, a odatle preko Opunomocenog aprata za religijske poslove – u CK KPSS i Politbiro. Tamo su bila negodovanja zbog planova Crnih Pukovnika i diplomatskim kanalima uz burne proteste Jugoslavije, Bugarske i Rumunije Crni Pukovnici su prinudjeni da promene svoj stav prema Svetoj Gori. Ova situacija je znacajna jos i zbog toga sto je u “najstabilnija" vremena Rusija, cak i pod vlascu KPSS, na nekom drugom visem nivou (nego politickom) ostala “zadrzana" – kao Dom Bogorodice. I zato se nasa zemlja zauzela za Svetu Goru. Ali evo sada u novije vreme formalni “domacin" poluostrva je postala Evropska Unija. Podvuceno-ateisticki, da ne kazemo bogoboracki, ona u svoju Konstituciju cak nije ukljucila ni kratku napomenu o Hriscanstvu. I odjednom se takvo duhovno biserno zrno nalazi u njenoj vlasti. Ali mislim da ce Carica Nebesna zastiti tu zemlju i od novih vladara. Iako ce to danas biti teze nego pod osmanlijskim ropstvom, ili za vreme Crnih Pukovnika. Jer su novi varvari mnogo opasniji od prethodnih. I od njih se nista ne moze otkupiti kao od sultana. …Poslusnik Filip, rodom iz Brjanska nas vozi u keliju Svetog Modesta. Tamo nam predstoji da provedemo prvu noc na Svetoj Gori. Manastir Simona Petra izrasta iz visoke stene, bukvalno kao divni deo nekog davno zaboravljenog sna, vidjenog jos u detinjstvu… Bog je zeleo da se bas tu susretnem sa prvim Svetogorskim svetinjama. Nedaleko od manastira je – pustinja Svetog Simona. Odatle je on u vidjenju ugledao na Bozicnu noc divnu svetlost Vitlejemske zvezde na toj nekada divljoj i nenaseljenoj steni. I cuo je zapovest Majke Bozije – da bas na tom mestu gradi manastir… Tako ogroman poduhvat se ne moze ostvariti bez zapovesti Odozgo. To nije u vlasti ljudskog razuma – i samo natrpirodnom “intervencijom" se moze dobiti snaga. Sta su u poredjenju sa tim cudom drevni Semramidini vrtovi i ostalih sest svetskih cuda? Pa cak i Egipatske piramide tesko da su vise zadivljujuce od ovog manastira-stene… Predanje kaze da su se radnici uplasili ogromnog poduhvata prepodobnog Simona i da su odbijali da pocnu radove, bojeci se da ne padnu sa vrtoglave visine. Jedan radnik je za vreme rucka nosio na posluzavniku solju sa vinom, spotakao se i pao sa stene. Svi sem Prepodobnog Simona su bili ubedjeni da je poginuo. Ali radnik koji je sa litice pao u provaliju je ostao ziv, i cak se ni solja nije razbila o kamen niti se vino prolilo. “Tako cak i vasa dlaka ne pada sa glave", - uverio ih je sveti. Tek tada su radnici poceli da rade… Sam naziv manastira sadrzi u sebi secanje na te dogadjaje s kraja XIII veka: ime njegovog osnivaca – prepodobnog Simona – i rec “Petar"(kamen): jer manastir ne samo da je bio izgradjen na steni, vec i na kamenu vere… Odozgo, sa terase, koja visi nad samom provalijom, posmatramo kako monasi tovare (pre bukvalno i dvesta i trista godina) mazge za podizanje tereta po gornjoj stazi. U manastiru su nam rekli da se tu nalazi i jedan ruski jeromonah, otac Vasilije. Ali nismo imali srece da ga sretnemo, i da razgovaramo na nama poznatom jeziku. “Marija Magdalina!" – govorim uverljivo i celivam pritom svoj dlan. Odmah su nas shvatili: zelimo da celivamo manastirske svetinje. Ali na pocetku je sluzba u Crkvi na grckom jeziku sa njenim beskonacnim “Kiri-e-lej-son", drevnim mnogoglasjem, prelepim istocnim raspevom. A kada iznose svetinje pojavljuje se otac Vasilije kao u bajci. I prevode nam to sto govori nastojatelj. Ovo je ruka Marije Magdaline, - ona ista koja je dotakla Vaskrslog Gospoda (Jn. 20; 16, 17), koja je drzala odjednom pocrvenelo jaje na prijemu kod Tiberija Kesara…Ovo je cestica mostiju svete pravedne Ane (moje srce treperi od radosti: o tome ne mogu ni da mastam – jer je moja cerka nazvana po toj svetiteljki!), cestice mostiju Svetog Nektarija, svete Varvare i Ekaterine… Otac Vasilije je primio svestenicki cin u Kijevo-Pecerskoj Lavri. On je na Svetoj Gori od 1994 godine. Ne znam sta ga je dovelo u grcki manastir. Verovatno “duhovna litica", koja se uzdize na tom svetom mestu, gde manastir bukvalno dodiruje oblake. To je prvi ruski monah, koga smo sreli na Svetoj Gori. I zato nasim pitanjima nema kraja. Ko su sadasnji Starci na Svetoj Gori? (“Pravi Starci se ne busaju u grudi", -smireno odgovara otac Vasilije. – Ali, nedaleko odavde u skitu svete Ane se podvizava grcki duhovnik Papajanis. Njega mnogi smatraju starcem. Ja sam ga video – tako neobican Starac…"). Da li ga je sreo neko od dvanaestorice tajanstvenih svetogorskih pustinjaka? (Ne, nisu ga sreli, pa zar sam ja dostojan? Ali oni nesumnjivo postoje – jednom je s njima razgovarao i o njima pricao svetogorski Starac Pajsije"). Cak smo pitali i za INN (“Kod nas na Svetoj Gori se ne postavlja to pitanje – ali taj problem treba sto pre resavati u Rusiji i Ukrajini"). Oci monaha su ciste, kao decja suza, a lice – svetlo, cak sija. To je bio nas prvi sagovornik Svetogorac. Njemu je Gospod udelio mesto u gradu Angela pored samog vrha… Kelija Svetog Modesta Danas za ceo ruski deo Svete Gore postoji svojevrsna prica. Nekada je na tom mestu, cetiri kilometara od manastira Simona Petra bila kelija monaha-pustinjaka. Monah je umro i kelija je izgorela. Cinilo se da vise nikada na tom mestu nece biti ni jedne zive duse. Ali ruski jeromonah otac Avramije (Orlov) je nedavno odlucio da se nastani na tom mestu. Ta kelija formalno (trenutno je to vec potpun skit) pripada grckom manastiru Simona Petra. Ali ovde zive i mole se uglavnom ruski monasi. Sam otac Avramije je rodom iz Ceboksara. Na Svetoj Gori je odavno, od 1987 godine. Istina i on nije mogao da ostane kao poslednji monah u ruskom Pantelejmonovom manastiru. Ali – istinski dar, i naravno Volja Bozija su ga podstakli na taj novi poduhvat. Danas je ta kelija poznata daleko van prostora Svete Gore zbog toga sto se ovde prihvataju vicepremijeri-poklonici iz Rusije. Samo poslednjih godina ovde je boravio generalni drzavni tuzilac Jurij Cajka, vice-premijer vlade Aleksandar Zukov, slikar Silov, pevac Aleksandar Malinin i mnogi drugi. “Humorista Petrosjan sve hoce da dodje kod nas samo da zene ne puste" , - govori mi jedan od poslusnika da li ozbiljno da li u sali. Da nije te kelije svi ti poznati poklonici bi se voljno ili nevoljno nasli u Pantelejmonovom manastiru. Trenutno imaju izbor i mnogi se odlucuju za tu keliju. Zasto? Zato sto je manastir – veliko domacistvo sa svojim strogim pravilima, centralizacijom, s nekom zastitnickom ravnodusnoscu ka novim pridoslicama. I to sa minimumom zivotnih udobnosti i jednolicnom hranom u posne dane, a i ponedeljkom (tako je strog Svetogorski ustav). Ali to nije ono najvaznije. Kelija moze da pruzi (za ne malu sumu novca) takvu neobicnu uslugu na Svetoj Gori kao i automobil. Hodajuci sa vrecom za spavanje i ruksakom po planinskim svetogorskim stazama, generalni drzavni tuzilac tesko da ce da stane. A u manastiru mu sigurno nece dati automobil. A vice-premijeri obicno nemaju ni vremena, pa za dva-tri dana mogu jedva da obidju glavne svetogorske svetinje?! Ali umesto da zahvaljuju ocu Avramiju sto spasava manastir od mucnih visokih gostiju – njega tamo ne vole. Smatraju da on – uzima tudje. I ljudi umesto da sa svom manastirskom bratijom okuse miris PRAVOG manastirskog zivota, se zabavljaju putovanjima po svetim mestima u komfornom dzipu… Ne znam kakva ce biti odluka Vaseljenskog Patrijarha – a to pitanje ce se uskoro razmatrati na najvisem nivou, jer kako Carigrad saopstava vec je pala zalba na tu “pobunjenicku" keliju, - ali mislim da kelija Svetog Modesta nije nastala bez Volje Bozije. Sam Sveti Modest, Patrijarh Jerusalimski, je u prvim vekovima Hriscanstva ucinio mnogo da bi muslimani vratili otetu svetinju – Krst Gospodnji. I to je bilo dobro, jer je u bogatom svetogorskom toponimiku ponovo zasijalo i to sveto ime. I na karti ruske Svete Gore se pojavila jos jedna “tacka". I poklonici su razliciti. I zasto ih onda razlicito i ne docekivati? Da, to je za Svetu Goru cudno. Ali su i cigarette, i kobasica (za goste) u prodavnicama u Kareji jos pre tri godine bili za ta mesta smelost, nesto nemoguce, ali to vise nije danas… A i od tih ljudi ko moze da plati dzip (300 eura na dan – basnoslovna suma!), … - Nama su poklonici samo opterecenje, odvlace nas od monaskog zivota, - zali se u razgovoru sa mnom otac Avramije. – Ali bez toga se nasa kelija ne bi obnovila… A i tim ljudima neko treba da ukaze duhovnu pomoc. I cesta putovanja u Rusiju takodje ne mozemo da zaobidjemo. A novac uglavnom dolazi odatle. Pitam ga: kako se na Svetoj Gori ponasaju poznati ljudi? Da li sa strahopostovanjem?- Da, sa velikim strahopostovanjem, odgovara on. Sveta Gora sve umiruje. Tih prvih sati na Svetoj Gori u keliji Svetog Modesta sam se upoznao sa monahom Simeonom sa Karulje – najviseg vrha Svete Gore, gde vlada potpuna samoca i potpuno odsustvo bilo kakvih zivotnih udobnosti. Samo ti – i Nebo. - Kako se tamo podvizavate? – bio sam radoznao. - Ne podvizavam se, ja prosto zivim – kaze monah. Potpuno svetogorski odgovor, jer ovde ne vole duhovnu egzotiku, uzbudjenja, “cudesa", … - Samo mi ziloti dosadjuju, uglavnom ruski. Stalno nesto spore – dodao je on. “Ziloti" su bratija pobunjenickog manastira Esfigmen na Svetoj Gori, koji se odvojio od Vaseljenskog Patrijarha zbog njegovog prelaska na novi kalendar. – Ali sada kao da smo sve raspravili, samo cutimo i svako ima svoju istinu. Sutradan je otac Simeon otisao na Karulju, a mi smo napustili ovu neobicnu keliju. 25.06.2004 NA FOTOGRAFIJAMA : (1) Sveta Gora Aton; (2) Manastir Simona Petra; (3) Jeromonah Vasilije http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/print/blagoslovena_sveta_gora_grad_angela/ *  *  * PUSTINJAK Kada automobilom putujes Svetom Gorom, odjednom s cudjenjem primecujes da putujes ... ruskom zemljom! Ako nekoga i sretnet usput, to su obavezno Rusi. Grci obicno sede u manastirima. Rusi vole da putuju. To je vec nesto nacionalno, stihijski. S tim se nista ne moze uraditi. Odjednom smo naleteli na rumunskog siromaha (lutajuceg monaha), koji nas je na cistom ruskom zamolio da ga prebacimo do najblizeg manastira. Dzip se zaustavio pored mrsavog monaha, «koji je okretao brojanice» na putu za Vatoped. «Da vas povezemo?» - upitali smo. «Ne, ja cu bolje sa molitvicom... «, - milo i potpuno po-svetogorski je odgovorio. I posao je radosno dalje u sveti manastir. Srescemo ga u povratku – vec je stigao u manastir. A na putu u manastir Stavronikita smo sreli pravog otselnika – oca Dorimedonta. Mlad, s tankom borom na licu – kao znakom «iskusnog coveka», - on je jeromonah vec tri i po godine i zivi u pustinji nedaleko od tog manastira. Povezli smo ga i razgovarali. U povratku smo resili da svratimo kod njega. Otac Dorimedont zivi u potpunom usamljenistvu. Okolo su samo divlje svinje i zmije. I kornjace. On ih drzi u keliji kao domace zivotinje. «Nedavno su kornjace pojele nocu svu letinu», - zali se on. Ali se ne boji da zivi sam. «Da li ste se bojali?» - postavljam «sugestivno» pitanje. –«Eee... Ispricacu vam sve tajne pustinjskog zivota, a ti neces zatraziti da zivis u susednoj keliji», - i tako me je pogledao veselo sa lukavoscu. Na putu do kelije otac Dorimedont je pricao da sluzi dva ili tri puta nedeljno u svojoj domacoj Crkvi posvecenoj Kazanjskoj ikoni Majke Bozije. «Ja sam nemam blagoslov da sluzim Liturgiju, - objasanjava on. – To je bilo dozvoljeno samo Svetom Teofanu Zatvorniku da sam sluzi Bozansku Liturgiju, a sta cu ja ... Bozijom miloscu uvek neko dolazi. U okolini ima mnogo otselnika. Oni se trude da se cesto pricescuju – dva puta nedeljno. Zajedno se mole». Evo i kelije oca Dorimedonta. Ulazimo u prijatnu kucicu, koja je izgradjena jos u pretproslom veku. Ranije je u njoj ziveo pustinjak – bivsi carski general. Bila je tu i svetinja, cudotvorna Kazanjska ikona Majke Bozije – poklon generalu od Cara-Mucenika Nikolaja II... Ali ikona je izgubljena. Gostorpimljivi domacin iznosi tradicionalne svetogorske casice «anisovke» i lokum. Takav je obicaj da se time docekuju putnici i posluze radi ukrepljenja. Pitamo ga kako on zaradjuje za hleb nasusni, jer se manastir Stavronikita, kome kelija formalno «pripada» uopste ne brine o putnicima. A zar se moze sam prehraniti iz povrtnjaka? Pokazalo se da je otac Dorimedont – ikonopisac. On u tisini i molitvenoj usamljenosti slika svete likove. Gostoprimljivi domacin ponovo negde odlazi i donosi dva kompleta (za mene i Sergeja Teodorova) tritomnika pouka Starca Pajsija Atonskog u izdanju manastira Jovana Bogoslova ispod Soluna. Ja sam dva toma vec nasao u Moskvi. Treci samo sto je ugledao svetlost dana. Pokazalo se da je otac Dorimedont preveo te knjige na ruski jezik! Eto zasto smo se nasli u toj keliji! Sveti Starac Pajsije nas je doveo ovde!.. - Uskoro ce i moj prevod druge grcke knjige ugledati svetlost dana – odgovor Meteorskih monaha Mitropolitu Meletiju, «koji stiti» INN, - kaze otselnik. – Tamo je sve jasno objasnjeno. To je «skola» Starca Pajsija Svetogorskog, koji je prvi istupio protiv «ziga zveri» u dokumentima. Njegov autoritet u Grckoj je veoma visok. Sada se vec sprema njegovo proslavljenje. - A da li vam je Starac Pajsije davao neke vesti ODATLE, kada ste pripremali prevod njegove knjige? Odgovor je bio pravi svetogorski: - Ne ... Zar sam ja dostojan? Sergej Teodorov se divio otselnikovoj skromnosti. Nije imao cak ni struju. A mogao bi da se postavi generator i odmah bi bilo znatno lakse ... - U pocetku sam postavio generator, ali je on poceo da se kvari. Tada sam morao da pocnem da mislim o solarnim baterijama. Onda sam odjednom pozeleo da ovde postavim racunar, uvedem telefon ... Ne – bolje je preseci tu zamisao u samom zacetku! – odlucno kaze jeromonah Dorimedont. Ima se utisak da ovde u najblizoj buducnosti nece biti struje. Ja sam vec u Samari saznao vise o predjasnjem zivotu pustinjaka oca Dorimedonta od nase zajednicke poznanice Irine Podorovske koja rukovodi regentskim odeljenjem Samarske Duhovne Seminarije. On sam razumljivo nije poceo da prica o sebi. - Otac Dorimedont (u svetu – Denis Suhinin) mi je poznat jos od detinjstva. Mama i ja smo u Potsdamu, u Nemackoj bili susedi sa majkom buduceg svestenika. Nasi roditelji su bili vojni novinari, - prica Irina Podorovska. – Njegova majka, Natalija Jevgenjevna, je zatim pisala za casopis «Radnica», a trenutno radi za casopis «Ruski dom». Njihova porodica je pre nase prisla veri. Moja majka je bila nekrstena i kada je otisla u penziju. I jednom je Natalija Jevgenjevna dosla kod nje u Buzulukski region i povela je u grad da se krsti...A meni je poslala ikonicu mucenice Irine. Od tada je u nasem zivotu sve poslo drugim tokom. Buduci jeromonah se u pocetku godinu dana podvizavao u moskovkom Sveto-Danilovskom manastiru. Zatim je odmah upisao drugu godinu Moskovske Duhovne Seminarije. Po njenom zavrsetku je upisao Akademiju. Ali je posle trece godine otisao na Svetu Goru. Grcki manastiri ne primaju rado ruske monahe, ali se ovoga puta desilo cudo: Njega su primili! On je imao veliku zelju da usavrsi starogrcki i savremeni grcki jezik. I to mu je uskoro i uspelo. Zatim mu je starac blagoslovio da zivi kao otselnik i da prevodi na ruski jezik knjige poznatog savremenog podviznika Pajsija Svetogorskog. On se time i bavi poslednjih godina. Salje svoje prevode u Moskvu, a mama ih koriguje i izdaje uz pomoc dobrotvora. Otac Dorimedont insistira na tome da se njegove knjige prodaju sto jeftinije i da budu dostupne «obicnim» vernicima u Rusiji. Na debelim kvalitetnim knjigama je napisano:»preporucuje se maloprodajna cena od sezdeset rubalja» - treci tom. Medjutim taj plan ne moze uvek da se ostvari zbgo zakona trzista... ...Kasnije sam u ruskom Pantelejmonovom manastiru cuo mnogo toga negativnog o pustinjacima. «Obicni» monasi ih krive za to, sto su se osamili bez potrebne pripreme, a takodje odlaze i od poslusanja. Zive po svojoj volji. Istina u nekim slucajevima je to zaista tako. Ali otselnik otac Dorimedont nije sam svojom voljom izabrao ovaj surovi podvig. Mislim da je to bila volja starca Pajsija i – Bozija Volja. Kareja Kada dodjes u taj Grad Angela, prestonicu «monaske republike» i sam pocinjes da shvatas GDE si dosao ... Tu ima mnogo toga samo na oko obicnog. Monasi su takodje ljudi (iako angelskog cina). I tu je sve «slicno kao kod ljudi». Ali ... zatim shvatas da je to samo na prvi pogled. Ulazis u prodavnicu i umesto sitnice ti daju ... krstic od plasticne kese! (S tim krsticem se desilo malo cudo: kada sam u manastiru Ksiropotam celivao najveci sacuvani deo Casnog Drveta Krsta Gospodnjeg s rupicom od eksera setio sam se tog krstica od plasticne kese – i razmisljao kako da ga prislonim na svetinju. Taj obicni krstic od plasticne kese je za mene dobio posebnu vrednost. Postoji i nesto slicno kafi za one koji dolaze u posetu. Ali tamo su svuda po zidovima ikone, a porcije hrane su tako velike, da jedna zamenjuje dva pa cak i tri obroka...Odista i na Nebu kod pravih Angela postoji nesto slicno Kareji, gde bestelesni duhovi, ne stideci se ljudskih ociju, prave neka svoja dela, odmaraju pred «novim naznacenjem» i sl. Ali naci se na javi u tom monaskom carstvu je – predivno! Zgrada Protata je na prvi pogled velicanstvena, «sa kolonama». Ali se ima utisak da je ovde sve uslovno i kao da se vidi samo ono sto i treba od tih administrativnih zgrada da vide oni koji ovde dolaze. Izbliza se primecuje da je glavna zgrada Svete Gore ispucala, i da odavno treba da se popravi. Izgleda bukvalno kao neki nas regionalni klub. I srz Svete Gore, njegovo «srce» - nije ovde. Ovde se samo, kako kazu crkveni ljudi, «papiri potpisuju». Ispunjavaju naredjenja Carice Nebeske. Kareja je vazna jos po tome sto se ovde cuva i nekoliko najvecih svetinja: ikona Majke Bozije «Dostojno jest», pored koje je Arhangel Gavrilo prstom na kamenu zapisao molitvu «Dostojno jest», i ikona Majke Bozije «Mlekopitateljnica» koju je po predanju naslikao Jevandjelist Luka uz pomoc same Carice Nebeske. Druga ikona se cuva u srpskoj isposnici. To je mesto najstrozije samoce i molitve. Tamo «dezura» srpski jeromonah (nazalost nisam zapisao njegovo ime). To je veseo, dobrodusan covek (na Svetoj Gori su uostalom svi dobrodusni, i nema sumornih). Pored toga, Srbi i Rusi se ovde medjusobno pomazu – kao Sloveni i manjina u poredjenju sa grckom vecinom na Svetoj Gori. On nas je doveo do glavne svetinje i udaljio se, dajuci nam na znanje da ne zeli da nm smeta u tajnoj molitvi. Ikona je predivna! Jevnadjelist Luka je naslikao Caricu Nebesnu u svoj Njenoj nezemaljskoj lepoti i reklo bi se u «zemaljskom» trenutku – kada hrani Mladenca Hrista! To «ljudsko» nama blisko, cini ikonu posebno toplom, rodjenom. I imate zelju da se molite i molite – i to ne samo «za svet», - vec i za svoju porodicu, za sebe, za decu... Upravo pored te ikone se posebno oseca da je Carica Nebeska – Majka celog stradajuceg covecanstva... I Ona kao Majka Koja voli – prasta, pomaze, place zbog nasih grehova, pritice u pomoc...u Njenim ocima ima toliko ljubavi, sastradanja, toliko neiskazane tuge, da se prosto jezis pori pomisli da je tako rastuzujes jos i svojim gresima i slabostima.. Ta ikona je jedna sa NAJPRONICLJIVIJIM POGLEDOM, jedna od mnogih cudotvornih ikona koje su otkrivene na Svetoj Gori! Palimo svece i pisemo cedulje sa imenima. I vec se pojavljuje dobrodusni Srbin sa casicama «anisovke», lokumom i soljama hladne vode – sto predstavlja tradicionalni svetogorski obicaj za primanje putnika. To vec nije prvi put da smo se ja i Sergej Teodorov zaustavili na nasoj marsruti. Popili smo nekoliko casica u drugim manastirskim gostoprijemnicama. I velika je sablazan da se one odbiju. Zbog cega je uveden taj obred? Vecina poklonika peske obilaze manastire Svete Gore. I «anisovka» moze da osvezi putnika, koji nema snage da za jedan dan obidje vise od dva manastira. Putujemo automobilom. I previse ceste casice «anisovke» pocinju da nas smucuju. Ali srpski svestenik se osmehuje i nastavlja da insistira na svome. Takav je zakon gostoprimstva. On je zatim otisao negde i vratio se sa celom flasom u ruci. Govori nesto mesanim ruskim, grckim i srpskim jezikom. Nas vodic, otac Vitalij, to prevodi ovako: «Ne smucujte se, u mojoj flasi nema «zelene zmije», - i pokazuje flasu sa uskim grlicem, u kojoj se nalazi ... veliki drveni Krst! Ostaje zagonetka kako se on tu nasao (ocigledno ga je srpski monah uzimao pincetom iz flase – otac Vitalij iznosi svoj predlog). Iz detinjstva se secam malog omiljenog trika sa krastavcem u flasi – koji raste do tacno odredjenih razmera. Ali sto bi krst izrastao!.. Posto je u flasi krst ne mozemo da odbijemo opet casicu. Zajedno pijemo «anisovku» i odlazimo u srpsku kosturnicu. To je prva kosturnica koju sam uspeo da vidim. Utisak je bio snazan. Evo lobanja bivsih srpskih monaha. «Tu su i ruske», - objasnjava cuvar ovog «carstva smrti». Zacudjuje me misao o tome da i lobanje kako se cini imaju svoju nacionalnost. Otac-jeromonah donosi iz sanduka lobanju jos neproslavljenog srpskog podviznika – starca shimonaha Vasilija (+1943). Njegova cestita glava se razlikuje od drugih – po zutoj kao vosak boji. To se na Svetoj Gori smatra znakom da je podviznik stekao blagodat Svetoga Duha. Celivam Svetiteljevu lobanju. Preokrenut svet! Paradigma Hriscanstva – je ovde u srpskoj kosturnici za nas postala ocigledna. Ono cega se toliko boji ceo svet, sto toliko ne zeli da vidi – sve te atribute smrti – ovde su predmeti poklonjenja. U svakom slucaju – strahopostovanja. Kosturnica je – jedna od svetogorskih tajni. Tajna, koja ce biti otkrivena Osmog dana... Manastir Svetog Pantelejmona Ruski manastir je zaista najlepsi na Svetoj Gori. Sa skele se vidi ceo grad! Veliki beli grad – izatkan iz daleke maste. I evo skela se zaustavlja pored obale i masta postaje java!.. Nikada nisam mislio da cu se naci ovde. A evo odlazim u arhondarik da se dogovorim o nocevanju. Posrednici izmedju manastira i poklonika su dva dobra monaha – monah Filosof i djakon Sergej. Prvi – «smiruje», «stavlja na mesto» (iz ljubavi prema nama gresnima koji jos ni ne znamo GDE smo dosli). Drugi – tesi, poji kvasom i miluje prijatnom besedom. To je nesto slicno «dobrom i strogom isledniku» - ali na manastirski nacin. Obojica su mi dragi i obojici sam im zahvalan!.. Stupivsi na manastirsku teritoriju – sa posebnim «vizantijskim» vremenom, sa strogim svetogorskim ustavom, sa velikim brojem svemogucih «tabua» - odmah se ukljucujes u BRATIJU. Na dan, na tri, zauvek – nije vazno. I odjednom se osecas kao deo tog cudnog organizma. Osecas na sebi cudotvornu silu MEHANIZMA SPASENJA (sto pravi manastir i jeste). Zivot poklonika u manastiru se vrlo malo razlikuje od zivota monaha. Ti sebi mozes da popustas, ali ces shvatiti da si – GRESAN!.. docices u hotel da bi se odmorio - kada monasi odlaze na polunocnicu, ali odjednom shvatas da je u tvojoj keliji iskljuceno svetlo. Tako uvek biva u vreme molitve. Ali se u svakoj keliji za svaki slucaj pored elektricne lampe nalazi i petrolejka. Postoji mogucnost izbora. Manastirske sluzbe su duge – traju po sedam-osam casova dnevno. I to jos ne ukljucujuci kelijsko monasko ptravilo!.. Monasi se jako malo odmaraju (spavaju po cetir-pet sati!), a sve ostalo vreme rade. U Crkvi sam prvi put video STASIDIJU. To su «stojece stolicice», i na njih se moze nalaktiti i cak polusesti. Veoma su udobne – i ne odvlace od molitve... Ali interesantno je da sluzba na Svetoj Gori ne protekne brzo i lako samo zbog stasidija. Istina, dospevsi u tu surovu i molitvenu sredinu, i sam delimicno postajes «angel» - na nekoliko dana... Ali secanje na te dane traje jos dugo! Bez obzira gde ides svuda upires pogled u topao mladi lik na ikoni deteta-mucenika sa isceliteljskom palicom u ruci. Sveti Pantelejmon brine o svakome ko prestupi prag njegovog manastira. A nagrada za dugi put je srecna mogucnost da se celiva cesna glava tog Svetitelja, koja i jeste glavna svetinja ruskog manastira. Nedavno su tu relikviju neprocenjive vrednosti nosili u Rusiju – ljudi su neprekidno obrazovali duge redove da bi se poklonili i celivali je. Ovde se moze pomoliti Iscelitelju i Velikomuceniku Pantelejmonu bez zurbe i sujete. Istina, zbog toga se njegova glava i cuva u ruskom manastiru, jer je taj Svetitelj jedan od najomiljenijih u Rusiji. A u drugoj crkvi se cuva cesna glava nama skoro savremenog podviznika – prepodobnog Siluana Atonskog. Moj svesni duhovni zivot je poceo moglo bi se reci s poznatom knjigom o tom ruskom Svetitelju. I vec ovde na manastirskoj teritoriji je doslo do tog neocekivanog susreta... Celivam zutu lobanju prepodobnog Siluana i secam se njegovih velicanstvenih reci: «Drzi um svoj u adu i ne ocajavaj...». Mesta gde se on podvizavao – mlin i Ilinska Crkva – su jos donedavno bili zapusteni. I sada u tom delu ima dosta zmija. Ali crkva je vec obnovljena, i jedan sporedni oltar je osvecen u cast prepodobnog Siluana. Duhovnim zivotom manastirske bratije rukovodi prestareli iguman Jeremija (njemu je vec 88 godina!) i manastirski duhovnik – relativno mlad jeromonah Makarije. Mnogi od bratije ih ne smatraju samo uciteljima, vec i duhonosnim starcima, koji su rukovodjeni Duhom Svetim. Starac Pajsije Svetogorski je dobro znao i voleo oca Makarija. Starac bi se uvek osamio u dugom razgovoru sa ruskim monahom Makarijem bez obzira ne to koliko je tada posetilaca bilo kod njega. Starac Pajsije je ruskom duhovniku predskazivao nevolje i gonjenja – sto ce se u svoje vreme i dogoditi. Zasad Gospod kao da drzi tog velikog molitvenika u manastirskom «zatvoru» i kao nepoznatog. O njemu se malo zna u Rusiji. Ja sam se dva puta ispovedao kod Njega i mogu da kazem da je to veoma pronicljivi i mudri pastir... Namesnik manastira iguman Jeremija, iako vec u godinama, nastavlja da kao mladic sluzi svojoj manastirskoj bratiji. On izlazi iz manastira samo kada ide u Protat ili u Solun, gde licno kupuje neophodne proizvode za bratiju. Nije posetio cak ni susedne manastire i to za toliko mnogo godina koje je proveo na Svetoj Gori! ... I evo sada taj starac sa belim sedinama razgelda novine «Blagovest», casopis «Kandilo», koje sam mu poklonio, i cutke odlucuje i «vaga» - da li treba da razgovara sa mnom, novinarem. Nasa izdanja nadmasuju razumnu predostroznost neophodnu za novine. Starac me poziva na razgovor, ali to tesko da se moze nazvati intervjuom.. On na pitanja odgovara kratko, bez mnogo reci. - Oce Jeremija, recite nam nesto o sebi. Odakle ste rodom, i da li ste odavno na Svetoj Gori? - Ja sam iz Rusije, s malog salasa u Rostovskoj oblasti. Na Svetoj Gori sam vec 28 godina. Dosao sam iz Odese... - Moze li se odista reci da je Sveto-Pantelejmonov manastir uzor za mnoge manastire u Rusiji? - Svuda se moze spasavati... Gospod je na svakom mestu. U Rusiji se moze dobro podvizavati, a i na Svetoj Gori. Najvaznija je zelja za trudom Boga radi, a za to nije neophodno ici na Svetu Goru. Mnogi su u Rusiji stekli Blagodat Duha Svetoga. - Postojala je takva blagocestiva tradicija: najbolji monasi sa Svete Gore su upucivani u Rusiju radi pomoci otadzbini, narodu... Da li je sada vreme da se ta tradicija obnovi? - Bilo bi dobro, ali kod nas trenutno nema dovoljno monaha. Rano je o tome govoriti... U manastiru ima svega dvadeset do trideset monaha. A zajedno s radnicima tesko da se moze nabrojati pedesetoro ljudi. To je nedovoljno. - U Rusiji je INN veliki problem. Kako se vi odnosite prema tom pitanju? - Mi imamo brosuru koju smo poslali u Rusiju. U njoj smo izlozili svoj stav. Mi smo kategoricki protiv INN, i svih tih kodova... Nijedan manastir na Svetoj Gori nije prihvatio INN. Svi manastir su sastavili zajednicko pismo, poslali ga u Solun, a zatim u Atinu i u njemu upozorili o teskim posledicama prihvatanja tih kodova...Oni su u Grckoj vec odbaceni. Drzava je odbila praksu numeracije ljudi. Mi to isto zelimo u Rusiji. Nasa bratija je protiv INN. - Grcka je stupila u Evropsku Uniju. Da li ste zbog toga vec osetili neke promene na Svetoj Gori? - Zasad nismo nista osetili. Mi mozemo da zivimo i nas ne diraju. Kako ce biti dalje – ne znam. Ali zasad na nas ne obracaju paznju. I to je dobro. - Da li ste se sreli sa starcem Pajsijem Svetogorskim (+1994.g.)? - Ja uopste ne volim da izlazim iz manastira, ali bio je takav slucaj kada sam se razboleo i posao sa ocem Makarijem (manastirskim duhovnikom) kod starca Pajsija. On nas je veoma toplo primio. To je tako dobar starac... Rekao mi je da treba da idem u bolnicu da se lecim. Ali pokazalo se da sam vec u povratku bio zdrav... On me je iscelio. - Secate li se nekog slucaja da je na Svetoj Gori, Udelu Majke Bozije, pomoc Carice Nebeske dolazila JAVNO? - Istina, desavaju se takvi slucajevi. Ali ja nemam sta da kazem. Presveta Bogorodica se javlja nekome drugom a ne nama gresnima. Mi toga nismo dostojni... - Grci u Protatu zajedno sa vama donose odluke? - Postoje i drugi manastiri koji nisu grcki. Hilandar – srpski, Zograf – bugarski... Nas ni ne primecuju i tako je najbolje. Posto nam ne smetaju mi mozemo mirno da se podvizavamo na Svetoj Gori. - Ima li trenutno staraca na Svetoj Gori? - Ima – u skitu Svete Ane je starac Papajanis, Grk. Pored Vatopeda je do nedavno bio starac koji se upokojio (ocigledno misli na straca Isaiju, Grka koji je ziveo u Kaksokaliviji, pored pecine Nila Mirotocivog – umro je pre dve godine). Kod Njega je dolazilo mnogo ljudi... - Da li ste se i vi sami obracali za pomoc starcima? - Ja se trudim da bez krajnje potrebe ne napustam manastir. Ovde ima mnogo posla. Ruski manastir na Svetoj Gori sada prolazi vreme obnove. Ima mnogo zgrada koje nisu naseljene, mnogo nezastakljenih prozora, mnogo zgrada obraslih crnom divizmom. Ali znatno podmladjena manastirska bratija svaki dan odlazi na poslusanje – da OZIVLJUJE jos nedavno skoro zamrli manastir. Podize se Rusija, a s njom zajedno i ruski manastir na Svetoj Gori. … Prve veceri mi je otac Sergej prisao sa mladim radnikom Pavlom (za koga se kasnije ispostavilo da je moj bivsi kolega koji je radio kao novinar u «Medicinskim novinama»). «Dosli smo da razgovaramo o duhovnim stvarima», - pomislio sam. Pokazalo se da toga nije ni biilo. Neko je morao da zaliva kiparise u manastirskom vrtu – i izbor je «pao» na mene… 02.07.2004. NA FOTOGRAFIJAMA : (1) Manastir Stavronikita; (2) Kelija oca Dorimedonta; (3) Namesnik manastira iguman Jeremija http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/repsvgoradva.html *  *  * «Svete tihi...» Kada zivis u strogom manastiru, i to jos na Svetoj Gori, naivno mislis da ces ovde uspeti da nekoga «intervjuises». Ja nisam ni pokusavao. Prepustio sam Bogu da uredi s kim cu se upoznati, o cemu cu razgovarati... Radnik u ruskom Sveto-Pantelejmonovom manastiru, djakon Sergej, mi je prisao i bez okolisenja – iako se jedva poznajemo – poceo da mi prica o svom neobicnom putu ka veri. «Znaci, volja Bozija», - shvatio sam. Iako me je posle dugog razgovora svetogorski prijatelj zamolio da ni u kom slucaju ne pisem o njemu, ja ne mogu da ispunim obecanje. Jer se «treba vise povinovati Bogu, nego ljudima» (Dela, 5, 29). Oprosti mi oce Sergeje, molim te od sveg srca: oprosti... Navodim njegovu pricu po secanju, jer razumljivo nema govora o nekim diktafonima. Ali mislim da sam ono najvaznije u ovoj zadivljujucoj i cisto svetogorskoj sudbini shvatio i verno opisao... Upoznali smo se prvih minuta mog boravka u manastiru. On nam je prisao posle ne previse srdacnog prijema kod nacelnika u arhondariku. «Zasto tako tuzno gledate?» - upitao je otac Sergej. Mi smo mu ispricali. «Ali nema radosti bez iskusenja» - odgovorio je on. – Hajdemo da popijemo kvas...» Tamo, u manastirskom arhondariku u toku pijenja manastirskog kvasa je i doslo do naseg poznanstva. Uskoro sam vec znao da je moj sagovornik proveo 18 od svojih 52 u Americi (otisao je tamo iz Kijeva kao sasvim mlad). I uskoro je tamo postao uspesan biznismen, muzicar... «Gospod mi je dao talenat za muziku, - pricao je djakon Sergej. – Ja sam duzan da taj dar vratim Bogu. Ali umesto toga ja sam ga upotrebio na rok-n-rol...» Ali i na tim skalama sumnjive vrednosti on je znao da postigne odredjene visine: izgradio je najbolji studio za snimanje muzike u Kijevu, i grupu «Moralni kodeks» ucinio veoma uspesnom. Ali sve ce to imati svog znacaja kasnije, - a dotle... -... U Americi sam se nasao u jevrejskom okruzenju (iako sam nisam Jevrej), - seca se otac Sergej, - i cak sam i ivrit malo naucio. Uskoro je trgovina procvetala. Ja sam se toliko obogatio, da sam se postepeno pretvorio u ... «penzionera» (retired je engleska rec). Samo sam sest godina sam zaradjivao novac. A posle su ga drugi zaradjivali za mene. Uzivao sam i samo sam razmisljao o tome koja nova vina cu piti, s kim cu vecerati, i ko ce mi biti partner za tenis i golf... Jednom, za moj cetrdeseti rodjendan su mi poklonili citav pribor za golf. Ta igra je sastavni deo zivota biznismena. Golf se igra skoro ceo dan – sest sati, tu je potrebna umesnost, i slobodno vreme, i mir. Ljudi razgovaraju medjusobno, te u toku partije diskutuju o poslu... Volim tacnost i volim kada ljudi nesto obecaju da to i urade. Ja sam sav posao obavljao telefonom. Morate bukvalno da se drzite cvrsto, inace vas ne primaju u tu sredinu. Bio je i ovakav slucaj: trebalo je da od jednog bogatog Jevreja pozajmim sto hiljada dolara. Kontaktirao sam ga telefonom i sutradan sam posao kod njega po novac. Sa mnom je bio i moj prijatelj, rok-muzikant. Dosao sam, uzeo novac i stavio ga u torbu. Vidim, prijatelju je postalo neprijatno... Gledao je u mene sa nekim cudnim izrazom na licu. Pitao sam ga u cemu je stvar. Pokazalo se da je tako veliku kolicinu novca video samo u bioskopima – i jos dugo nije mogao da dodje k sebi. Davali su mi novac bez ikakvih potvrda. Kada sam promenio posao od jednog boagtog jevreja kod drugog, ovako sam bio okarakterisan kod novog nacelnika: ako mu date da nosi i vrecu sa zlatom nece uzeti ni trunku... To je velika pohvala za taj krug ljudi! Tamo je sve bilo podredjeno pohlepi – ljudi su bili spremni da zaradjuju i na svojim rodjacima... Medjutim ipak sam zahvalan tim ljudima za dragocene lekcije. Sada se koliko mogu molim za njih. Cinilo se da slavlju nece biti kraja. Ali, moja rodjena tetka je monahinja u Kijevu. Ocigledno sam njenim molitvama i molitvama mojih blagocestivih predaka (medju njima je bio i jedan podviznik kome je Gospod cak otkrio i dan njegove smrti!) poceo da se okrecem Pravoslavlju... Jednom sam dosao u otadzbinu i tetka me je povela u Pocajevsku Lavru kod starca oca Bogdana (danas je to shiarhimandrit Tihon u Kitajevoj pustinji pod Kijevom). Bio sam u odelu od trideset hiljada dolara! A otac Bogdan me je nastanio u kucicu na kraju Pocajeva, gde ima mnogo naroda: deca, seminaristi ... Tamo sam morao da spavam na podu, a ujutru sam preskakao preko onih koji su spavali. U Americi sam imao prijatelja Marka, ekstrasensa. On je bio moj licni lekar. On me je «iscelio» i pomogao da ostanem u «sportskoj formi». Jevrejski narod je veoma talentovan. Marko je dobio veliki talant isceljivanja i da je posao Bozjim putem dobio bi veoma mnogo. Ali je on postao «beli mag», a bilo kakva magija je mracno i gresno delo...On je od zlih duhova dobijao informaciju i uz pomoc nje je «lecio» ljude veoma uspesno. Mark me je naucio da kada sam napet i umorna pravim neke pokrete rukama, - i kada sam tako radio «odozgo» se na mene spustala velika energija. Sile su se odmah zaustavljale i ja sam se osecao krepko. Zbog toga sam Marku dao mnogo novca i na sve nacine propagirao njegov talant medju poznatim biznismenima. Tada jos nisam shvatao da je ta energija – energija zlih duhova... I zatim dolazi do mog prvog susreta sa ocem Bogdanom. Kada smo poceli razgovor on se molio uz brojanice. U toku razgovora sam odjednom osetio kako na mene Odozgo silazi takva energija, kao posle Markovih «tehnika»... A u stvari to je bila sasvim drugacija – Bozija energija. To je bila blagodat, ali ja zbog svoje grehovnosti nisam cak mogao da razlucim crnu energiju ekstrasensa od strujanja blagodati po stacevoj molitvi ... A otac Bogdan se pritom mudro osmehivao, shvatajuci sta se desava. Shvatio sam: on zna SVE o meni ... Kada sam ga upitao za zdravlje, on je pomalo jurodivo odgovorio: «da grcka manastirska klima – bole me bubrezi i jetra ...» I tako mi je predskazao sve moje bolesti! Spomenuo je u alergiju i druge bolesti od kojih sam bolovao mnogo godina. Shvatio sam da imam posla sa pravim podviznikom. On je deset godina bio na poslusanju pored mostiju prepodobnog Jova Pocajevskog u Pocajevskoj lavri. Bilo je to sedamdesetih godina. On je poklonicima stavljao podviznikovu kapicu radi isceljivanja. Jednom je neki ateista video kako neki bolesnik, zgrcen covek, stavlja tu kapicu, i odjednom je po nagovoru zlog duha poceo da vice: «Ne smete to da radite! To je prevara, to je sve prevara!...» tada je otac Bogdan ustao (a on je veoma visokog rasta!) i rekao: «Necemo da vredjamo svetog Jova Pocajevskog!» i odjednom – naocigled svih – taj zgrceni covek se cudesno ispravio, iscelio, a taj koji je huliio svetitelja se zgrcio, i bolest je presla na njega! Svi u crkvi su zanemeli od tog prizora... A meni se desio sledeci slucaj. Jednom sam putovao stranim automobilom kod starca Bogdana u Pocajev iz Kijeva. U rezervoar sam mogao da sipam samo 95 – oprocentni benzin. A njega nigde nije bilo na lokalnim pumpama. Pored toga su me zaustavili i milicioneri i platio sam kaznu poslednjim parama koje sam imao. Shvatio sam da necu imati dovoljno benzina do Pocajeva. Vozio sam ocajan i odjednom vidim kako se strelica za tecno gorivo podize sve vise i vise ... U pocetku nisam verovao svojim ocima i mislio sam da je to samo zbog toga sto se spustam sa planine. Ali ne, planinu sam prosao, a strelica je i dalje bila nagore. Rezervoar se prema starcevim molitvama napunio benzinom vise od pola... Ja sam mirno doputovao do manastira. Ali tada je preokret u mom zivotu jos bio daleko. Paralelno sa krupnim biznisom, bavio sam se i rok-muzikom, svirao sam i ulagao novac u razvoj muzickih grupa. Imao sam grupu, koja je vec bila na visokom komercijalnom nivou, a do prave popularnosti je ostalo samo malo. Producent nase grupe je bio Francuz, mason. On nije skrivao svoju pripadnost lozi, jer se u Americi veza sa masonima ne smatra necim losim. Taj producent je potrosio mnogo energije, vremena i novaca na to da bi organizovao vazan koncert nase grupe u Njujorku. U pocetku nisam znao gde u stvari treba da se odrzi taj koncert. A bila je iznajmljena zgrada, u kojoj je ranije bila katolicka crkva. Zatim je zbog nedostatka vernika ta crkva zatvorena i zgrada je prodata. U njoj je otvoren veliki bar, koji su ironicno nazivali «Soft Light» («Svjete tihi...»). Taj koncert je za nasu grupu trebalo da bude odskocna daska. Vec unapred se predosecao veliki prihod od koncerta, kao i popularnost u celoj Americi... I tako sam dosao u Njujork. Usao sam u taj bar, ugledao u njemu «plave» transvestite i slicnu publiku i saznao da je ranije tamo bila crkva. Dusa mi je zadrhtala od toga. Rekao sam producentu da ni za kakav novac necu da nastupam u bivsoj crkvi. Iako to nije bila pravoslavna, vec katolicka crkva, nisam zeleo da je oskvernim rok-koncertom ... Mason-producent je bio veoma ljut! Vikao je, pretio, zahtevao da platim odstetu, ali sam ja bio odlucan. Koncert je propao uz mnogo buke. Bilo je to moje iskusenje. Od tog trenutka, kako se sad secam, Gospod me je PRIMETIO. I poveo me je ka spasenju – u manastir... Od tada je sve krenulo drugacije. Sve sto sam zapocinjao bi se rusilo. Za sta god da sam se uhvatio, nijedan projekat nisam uspevao da dovedem do kraja. Zeleo sam da izgradim golf-klub u Kijevu, ali se to nije desilo. I pored uspesno zapocetog posla, studio za snimanje muzike je poceo da donosi samo gubitke. U pocetku se razboleo reziser, a zatim su se pojavile i druge neprijatnosti. Ljudi su cak poceli da se boje da nam se obracaju. Ja sam bio u ocajanju i nisam mogao da shvatim sta je to VOLJA BOZIJA. Gospod mi je zatvarao sve puteve, sem GLAVNOG! Starac Bogdan mi je pomogao da se snadjem u tome. U to vreme sam bio ozenjen, i dete je raslo. Ali brak nije bio pravoslavan. Zeleo sam da nosim svoj krst do kraja, ali sam od starca dobio blagoslov da idem u manastir... «Kidaj sve» - rekao je starac. Na moje pitanje gde da se spasavam starac je rekao da je blagosloveno podvizavati se u Kijevo-pecerskoj lavri. Ali sam mu ja objasnio da ovde imam mnogo rodjaka i da ce mi ovde biti tesko da se spasavam. Tada sam dobio starcev blagoslov da idem na Svetu Goru. Starac Bogdan me je predao duhovniku Sveto-Pantelejmonovog manastira jeromonahu Makariju. U to vreme sam vec bio djakon, ali su me u manastir primili kao radnika, i evo vec cetiri godine se u mom «statusu» malo toga promenilo: imam poslusanje u arhondariku na primanju poklonika i pevam za pevnicom. Ponekad radim u vrtu – obrezujem listove na zbunju. Dusa je uvek ceznula za vrtlarstvom. A evo Gospod mi je dao da budem vrtlar. Najteze je – smiriti se. Treba obrisati sve predjasnje «programe» iz mog zivotnog «kompjutera». Onima koji nisu jeli nista ukusnije od piroske sa krompirom je to mnogo lakse. Ja sam navikao da rukovodim, i navikao sam da budem sit. Manastir nas uci da mislimo samo o Gornjem. To je veliki trud i zato je ovde tako malo monaha. Ne izdrze svi – neki i odlaze. ... Imao sam iskusenje: zeleo sam da obilazim neke svetogorske svetinje. Bilo mi je tesko da se «skrasim» na jednom mestu. Ali sam se savladao. Rekao sam sebi: «nisam zato ovde dosao...» I umirio sam se. A samo sto sam se smirio, duhovnik manastira mi je dao poslusanje da vozim poklonicku grupu u Dohiar. Kada se smiris, Gospod ti ide u susret... Dva puta sam bio u skitu Svete Ane kod grckog starca Papajanisa («Otac Jovan» - na grckom). Kod njega dolaze iz cele Grcke. On je prostodusan i tako i razgovara sa ljudima. «Senka monaha je – uninije», - pisu Sveti Oci. Za borbu sa uninijem Gospod monasima daje mnogo venaca. Tako sam i ja bio u uniniju. Cinilo mi se da me bratija ne prihvata, da se ne borim sa gresima... I posao sam kod Papajanisa. Doslo je nekoliko ljudi, a medju njima i prevodilac. Neko od nas je rekao: «Cim starac udje, ja cu prvi s njim razgovarati, a zatim vi». I ulazi Papajanis, i odmah se priblizava tom monahu i strogo mu kaze: «Hajde govori prvi...» I razoblicio ga je. Kada je dosao red na mene, ja sam poceo da se zalim na uninije. On odgovara: «Monah je – kao Angel...» Ja sam odgovorio: «Daleko sam ja od angela – samo gresim». «Pocni od toga sto neces spavati na duseku», - posavetovao me je. Tada sam kao poklonik spavao na krevetu sa dusekom (monasi nemaju duseke vec spavaju na daskama). I dolazim od Papajanisa, a otac Makarije, koji nije prisustvovao nasem razgovoru, mi predlaze siroku dasku umesto kreveta ... Tu dasku smo ostrugali i ofarbali. I dan-danas spavam na njoj. I jos mi je Papajanis rekao: «Sta god da ti poruce, sta god da ti zahtevaju, uvek odgovaraj: «Neka bude blagosloveno (to, sto mi naredjuju da radim). I tada ce sve biti dobro». Upitao sam ga da li mogu da me isteraju sa Svete Gore i da li bi bilo bolje da sam odem. On je odgovorio: «Ne, ti imas Bozji Blagoslov da budes na Svetoj Gori. Niko te ne tera odatle. Cak i ako sam odes, opet ces se vratiti...» ...Jos kad sam dosao ovde, odmah sam zamolio Boga: «Neka sve bude kako treba!» - i u potpunosti sam se predao volji staraca, igumana Jeremije i jeromonaha Makarija... Eto Gospod mi to i daje po mojoj molitvi. Imam jedan cilj – da ocistim i spasem svoju dusu pokajanjem. Kosturnica Pantelejmonovog manastira Kosturnica Pantelejmonovog manastira je, oprostite, ali nesto najvise zacudjujuce sto sam uspeo da vidim na Svetoj Gori. Petropavlovska manastirska crkva se trenutno obnavlja, i zato su sve lobanje i sve kosti (sem najmanjih) iznesene pod otvoreno nebo. Ovde se upokojilo otprilike oko 800 ljudi – stanovnika tog manastira. Smrt na Svetoj Gori je tema za poseban razgovor. Kazu da se zbog nedostatka zemlje na manastirskim grobljima pojavila tradicija: tela upokojenih se iskopavaju posle tri godine i ostaci se stavljaju na plocu u crkvi. Ali mislim da su razlozi drugi, duhovni, i da se samo zbog svetogorskog smirenja prikrivaju «proizvodnom neophodnoscu». Na Svetoj Gori su uvereni, a hiljadugodisnja praksa je to i potvrdila da su lobanje pravednika, koji su stekli posebnu blagodat, zute ili cak braon boje. U toj gomili lobanja zute se mogu videti otprilike kod svakog cetvrtog ili petog bivseg stanovnika (primera radi uporedite to sa nekim mirskim grobljem – tamo bi slika odista bila sasvim drugacija...). Tehnologija je jednostavna: upokojeni se tri godine posle usnuca iskopava iz zemlje. I ako mu je celo telo istrulelo i ostale samo glatke kosti, znaci da je podviznik ugodio Bogu. Ako nije, onda ga zakopavaju za jos tri godine i usrdno se mole za njega kao nekog ko je imao neke neokajane grehe. Ako i posle te tri godine njegovo telo nije istrulilo (a to se veoma retko desava!), ostaci se bacaju u more... Tom coveku se vise ne moze pomoci... Ali ne treba mesati netrulezne mosti sa neraspadljivim telom gresnika! Ruska i svetogorska tradicija samo spolja po formi protivurece jedan drugoj. Na Svetoj Gori je, mozda kao nigde u svetu, skoncentrisan veliki broj netruleznih mostiju, i one se postuju nista manje nego u drugim pravoslavnim zemljama. Ne znam kako kome, ali meni je bilo strasno pored tih vremenom uglacanih lobanja. Natpisi na njima, neka posebna boja, pa cak i posebni «izraz lica» - sve to ne podseca na smrt, vec na vaskrsenje... - Sta ti tu radis? – dobronamerno me upitao monah iz susedstva. - Sastavljam pomjanik, - odgovaram. - Da, moli se za njih, i oni se za tebe mole. Tu su skoro svi – sveti... S tugom sam primetio da sam se ranije, u XIX-om i pocetkom XX veka, prema lobanjama odnosio sa vecom paznjom nego u nama blize vreme. Na celu su crtali krst, stavljali mesto rodjenja, kao i broj godina provedenih u manastiru, vrstu delatnosti i cak (ponekad) stepen duhovnosti. Zatim su poceli da pisu samo ime i cin. Evo mog pomjanika: sh.Vikentije, kelejnik; shim. Vartolomej, kiper; shim.Antonije, upokojio se 1854. godine; poklonik Antonije; sh. Nejman, moler; sh.Misail, 1898. Uroz, Kurske gub. Sl. Mihajlovki; sh.Jegudil; sh.Filiks, up. 1 okt. 1897.g.; starac, majstor za srebrne stvari, up. 16 avgusta 1902. g.; sh.Bogolep. Sluga Bozji Teodor Bolgarin, trgovac Voronjeske gubernije, g.Ostrogorsk. ziveo u manastiru 38 godina. Mir dusi tvojoj oce i neka joj je vecan pomen! Jeroshimonah Pavle, up. 5 decembra 1895.g. Bio je blagajnik i neimar. Veliki manastirski delatnik. Shimonah Teodul, u svetu Fjodor Paletov, up. 10 sept 1891. g., u 89-oj godini svog zivota. Shim. Maksim, krojac. Shim. Anempadije, pojac. U ovim imenima je – istorija Ruske Svete Gore! Razgovaram sa njima kao sa zivima i svaki dan ih gledam kao dobre poznanike. Kako je tamo – je li kisa poplavila?.. Djakon Sergej se vec tri i po godine podvizava u manastiru. On mi je i rekao to precutno, neiskazano svetogorsko prorocanstvo... - Za vreme dok sam na Svetoj Gori je vec umrlo nekoliko ljudi: prestareli monah, radnik, i cak i otac duhovnika manastira – jeromonah Makarije. Proslo je vec vise od tri godine od tog vremena, ali oni jos nisu iskopani iz zemlje. I...nece ih tako brzo otkopati, - kaze otac Sergej. Ovde se ne radi o zaboravnsoti, vec o necem mnogo ozbiljnijem. Otac Makarije veoma postuje upokojene monahe, i skoro svaki dan sluzi litije u kosturnici. Pominje mnoge... Ocigledno da vise nema blagoslova za iskopavanje tela umrlih! Jer starac Pajsije, iako nije umro na Svetoj Gori, ali je sav zivot proziveo ovde, i dobro je znao svetogorske tradicije. Tako on nije balgoslovio da se njegovo telo iskopa iz zemlje. Zasto? Verovatno zato sto se blizi kraj sveta... Ali nije nase da znamo vreme i rokove. Ali to precutno svetogorsko prorocanstvo mozda treba osluskivati. ... Doslo je vreme da napustimo manastir. Predajem kljuc od kelije svom svetogorskom prijatelju – ocu Sergeju. Zelim da kazem nesto lepo na kraju ali sta? Jezik kao da je vezan. Ali otac Sergej s pola reci pogadja sta ja zeli da kazem, a ustezem se da mu pozelim: - Da moja lobanja bude zuta tamo na brezuljku? – radosno kaze on. Ja klimam glavom...Dolazi skela. Ksiropotam Ksiropotam se nalazi na cetrdeset minuta hoda (ako se ne ide putem, vec zivopisnim planinskim stazama) od ruskog manastira. U tom starom manastiru se cuva najveci deo Casnog Drveta Krsta Gospodnjeg – sa rupom od eksera. Otac Vitalij, nam je savetovao da dodjemo ovde. - Istorija Ksiropotama je neobicna, - pricao je on. – Zbog toga sto su grcki monasi u njemu primili katolike, ceo manastir je bio strasno kaznjen. - Krajem XIII veka Vizantijski imperator Mihail Paleolog je pristao na uniju sa Katolickom crkvom i priznao poglavarstvo pape. Svetogorski monasi su pokusavali da ga odvrate od tog pogubnog koraka. Ali neposteni car ih nije poslusao nadajuci se da ce dobiti pomoc od Rima u ratu sa Bugarima. Uskoro se vojska Latina iskrcala na Svetoj Gori. Mnogi svetogorski monasi su se udostojili mucenickih venaca od ruku inoveraca. Cak se ni Turci nisu ponasali na Svetoj Gori tako varvarski i surovo, kao «civilizovani» Latini. U Zografu su 21 monah i 4 mirjanina primili mucenicku smrt zato sto su odbili da se mole sa katolicima. U Vatopedskom manastiru su ubijeni bolesni i prestareli monasi – a svi ostali su se razbezali u strahu, pre nego sto se neprijateljska vojska priblizila manastiru. Monasi u Iverskom manastiru su Latine predali prokletstvu i zbog toga su bili potopljeni zajedno sa brodom. A u Ksiropotamu su poslanike iz reka docekivali s grancicama u rukama, kao pocasne goste. Zahvalni za srdacan prijem katolici su sa monasima podelili deo ukradenih riznica iz drugih razrusenih manastira. A monasi su se slozili da sluze Liturgiju zajedno sa katolicima. U staroj knjizi je napisano sve sta se dogodilo: «Bog gleda s neba na prestupnike i za vreme molitve pri vozglasu «O arhiepiskope nasem u Rimu» je potresao to mesto gde su stajali nedostojni, tako da su se manastirske zidine zajedno sa zgradama koje su se nalazile u njima raspale slicno jerihonskim zidovima... Zrtve tog zemljotresa su bili mnogi Latini. Oni koji su ostali zivi su se sa strahom i stidom udaljili videvsi takvo zadivljujuce cudo». Treba znati da nisu samo Rimljani bili pogrebeni pod rusevinama. Poginuli su i oni Grci koji su se slozili da ucestvuju u prvoj «ekumenistickoj» sluzbi. Oni su svi po predanju bili prekriveni velikom sabornom kupolom, koja je jos dugo posle toga ostala tu – kao uspomena na to sto se desilo... U toj staroj knjizi sam procitao da je pre dolaska Latina taj manastir bio poznat u celom pravoslavnom svetu po velikom cudu, koje je prethodilo cudu Ovcije banje. Jer «ta banja (siloamska) je iscelila samo jednog koji je u nju usao, a ovde su se iscelili svi koji su dosli...» Kada je blagocestivi car Roman ukrasio crkvu u Ksiropotamu, arhijerej je poceo da ga osvecuje u cast 40 Mucenika Sevastijskih, i samo sto je izgovorio te reci – «u ime 40 mucenika», - u podnozju sv. Zrtvenika je izrasla velika biljka sa stablima i plodovima u obliku jabuka, i to 40, saglasno broju mucenika. I ta biljka je obavila Presto. Svi bolesni koji su se nalazili u manastiru su se iscelili jeduci te plodove. I tada su sa svih krajeva poceli da dolaze bolesni – a plodovi na cudesnoj biljci su i dalje rasli ...» Ali posle ekumenske bruke i zemljotresa koji je usledio, biljka je presusila i cudo je prestalo. Kakvim bi nas divnim cudima, slicnim prvohriscanskim, i sada obdarivao Milosrdni Gospod, kada bismo postovali samo jedno: svetu ljubav prema Pravoslavnoj veri i revnost prema njenoj nepomucenoj cistoti!... Ali revnost je nestala, a «prva ljubav» kao da je ohladnela – zato se samo u starim knjigama moze citati o takvim cudima i diviti se: zar je to zaista BILO?! Evo i Ksiropotam. Ovde se sada svuda gradi. Zuje testere, «zavijaju» mesalice betona, cuje se traktor. Ali kada udjem u manastirsko dvoriste, odjednom se nadjem u srednjem veku. U arhondariku se desava komicna scena. Gestovima, i mesavinom ruskih i engleskih reci objasnjavam mladom svesteniku cilj svog poklonickog putovanja, a on ... mi odgovara na pravilnom ruskom jeziku! Pokazalo se da je preda mnom takodje poklonik – moldavski svestenik otac Viktor. On je ovde dosao sa svestenikom iz Rumunije. Otac Viktor je objasnjavao u manastiru, zbog cega sam se njemu i pozalio. A dok sam cekao arhondarika sa kljucem, listam knjigu poklonika, gde je na najrazlicitijim jezicima napisano o jednom te istom: svetinja Krsta Gospodnjeg nas je privukla da dodjemo ovde. Srecu se poznata srpska slova, ukrajinska, bugarska. Ruski djakon je napisao samo nekoliko reci: «Neka Vaskrsne Bog i neka se razveju neprijatelji njegovi...» Sta jos reci? Zatim mi je otac Viktor, koji nije prvi put na Svetoj Gori, pokazao crkvu koja se srusila na glave srednjevekovnih «ekumenista». Evo starih zidina, a kupola je relativno «mlada» - otprilike iz sredine XIX veka... Evo tu je sve i bilo! Konacno je izasao arhondaricni, mali Grk sanjivih ociju, i vodi nas ka SVETINJI. Ona se cuva u posebnojn sobici pored crkve, gde nam otvaraju kutijicu i evo – DRVETA! ... A pored Njega su cestice mostiju 40 Mucenika i Svetog Modesta... Celivam Casno Drvo Krsta Gospodnjeg. Za sta se uopste moze moliti u tim trenucima? Ja cak nisam imao ni reci... Previse su neuporedive moje lake molbe za oprostaj prema tezini Golgotskog Krsta... Setio sam se jedino da prislonim svoj mali krst na Svetinju. I svetogorski «kusur» - mali krst od plasticne kese. - Ponesi sa sobom tu Silu Krsta i blagodat u svoju otadzbinu, - daje mi uputstvo moldavski svestenik. ... A vec u Samari sam na Internetu video poznatu fotografiju, na kojoj su u krupnom planu prestareli Rimski pontifik i Vaseljenski Patrijarh Vartolomej koji celivaju jedan drugog. Pokazalo se da je tih dana odrzan njihov «istorijski» susret u "vecnom gradu". Kako se ovog puta ne zaljulja ne crkvena kupola, vec NEBESKA KUPOLA i kako ne pade svom svojom tezinom, ne razlikujuci vise ni pravedne, ni krive ... NA FOTOGRAFIJAMA : (1) tri platana na Starom Rusiku. Ovde su Turci ubili tri ruska monaha i bacili njihova tela u bunar. Ubrzo su na tom mEstu izrasla tri drveta; (2) kosturnica Pantelejmonovog manastira; (3) kupola crkve manastira Ksiropotam koja se u XIII veku srusila na ljude. Eto zasto su zidovi srednjevekovne crkve znatno starije od kupole, koja je relatrivno nedavno obnovljena. http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/repsvetagoratri.html *  *  * Sila u nemoći Svetogorski monasi se klone svih mogucih vidjenja, cuda. Poznati monah – otac Sergej – mi je ovako objasnio tu neobicnu “fobiju”: "Mi ulazemo sve napore da bismo spoznali i uvideli svoju grehovnost. Dobar monah je onaj koji sebe vidi onakvim kakav zaista jeste: pun svih mogucih grehova i necistota… I kako se pri takvom nastrojenju mogu gledati cuda? Zar covek koji iskreno sebe smatra NAJGORIM OD SVIH moze da moli Boga za znake ili da bude spreman da primi nesto cudno? Zar gresnici (kako oni sebe zaista smatraju) mogu da vide istinita cuda? Ne. To je samo prelest… Ali to svesno ignorisanje svega “cudnog”, neobicnog, koje odvlaci monahe od placa za svoje grehe, je varljivo na Svetoj Gori. Jer za monaha je sve – cudo. I cemu onda neki “specijalni efekti” kada on vidi Boziju Ruku bukvalno u SVEMU? I drvo koje je izraslo, i koje je otac Sergej posadio prosle godine. On je iskreno uveren da ono ne bi izraslo bez Bozijeg Blagoslova. Doziveli smo novo jutro – zar to nije cudo? A to sto ih je Gospod okupio da se zajedno spasavaju na Svetoj Gori je – cudo nad cudima… Desavaju se naravno velika cuda i znaci, koja se ne smeju ignorisati jer bi to bilo bogohuljenje. I zato je na zidu ruskog manastira okacena velika poznata fotografija na kojoj je Bozija Majka koja se javila svetogorskim monasima 1903 godine… Ali je sasvim druga stvar – traziti cuda, i smatrati sebe dostojnim njih…". Ja sam bez obzira na sve bio svedok jednog malog cuda. Ono nikome ne moze da naskodi posto cak ne znam ni ime monaha kome se to desilo. 15. juna, prve veceri u Pantelejmonovom manastiru, ja sam sa Sergejem Teodorovim setao obalom mora. Dole na kamenju, mladi monah je lovio ribu. Sergeju je to bilo interesantno, i on je snimio kadar na svom specijalnom digitalnom fotoaparatu. Monah je to primetio i naljutio se. “Ko ti je dao blagoslov da snimas? Zasto to radis bez dozvole?” – uzbudio se on. Sergej je rekao da ce izbrisati snimak. Ja sam ga tiho zamolio da ni u kom slucaju ne brise tu fotografiju, jer sam odjednom shvatio da bi mi dobro dosao za novine…I vec u Uranopolisu Sergej Teodorov mi je rekao (a zatim i pokazao!) da se sa snimkom desilo nesto neocekivano. Ceo snimak je bio taman i potpuno nejasan. Jedan od toliko njih koji su snimljeni na Svetoj Gori… Ja to ne mogu nikako drugacije da objasnim nego kao cudo. Ali “delikatnost” Bozijeg prsta u ovoj situaciji je zavrsena time sto sam smireni monah koji je te veceri lovio ribu pored manastira cak nije ni pomisljao da je mogao da ucini tako nesto s Bozijom pomoci…Na Svetoj Gori se veoma obazrivo odnose prema cudima. Simvolična životinja “Uzimace zmije, i ako i sto otrovno popiju, nista im nece biti” (Mk.16, 18) – receno je u Jevandjelju za sve Hriscane a ne samo za velike podviznike. To obecanje se i u nase dane ispunjava na Svetoj Gori. Zmije nisu retke na Svetoj Gori. Ima divljina, u kojima ima divljih svinja, i vukova (njih su nedavno doveli – dvadeset evropskih vukova – kako bi nekako uz njihovu pomoc izasli na kraj sa divljim svinjama koje su se razmnozile), i zmija…Za sest dana sam dvaput video zmije na Svetoj Gori. Prvi put nije bilo strasno – na putu za Vatoped ugledali smo sa prozora “dzipa” ogromnu zmiju koja je puzila po putu. Drugi put smo se susreli sa gmizavcem “oci u oci”. Na putu iz Dohijara u nas manastir ja sam se zamislio i malo skrenuo sa puta. I tog trenutka skoro ispod mojih nogu je izasla i brzo otpuzala ogromna zmija. Bio sam malo van sebe. Ipak sam ja covek iz grada i nisam navikao na tako nesto. Tamo je dogadjaj ako sretnes i belousku na placu. A ovde ima zmija debljine cele pesnice!… Ima nesto sto je strasno u samom njenom obliku! Prokleta zivotinja! Upravo je tog gmizavca satana izabrao da bi kusao Evu. Jos su mi u keliji Svetog Modesta rekli da poklonici na Svetoj Gori idu sa stapovima ne samo zbog toga da bi se njima podupirali, vec i da bi udarali po kamenju i plasili zmije. Same zmije tesko da ce napasti, ali ako slucajno stanes na njih, - onda se cuvaj… Ispricao sam u manastiru ocu Sergeju sta mi se desilo. On me je umirio: - Zmije NEMAJU BLAGOSLOV da nas ujedu, - uveravao me je. – Bio sam kuvar na Ksilurgu, u ruskom skitu. A tamo ima mnogo zmija. I zato nisam pravio nijedan korak a da se nisam osenio krsnim znakom. Jednom sam otisao iza kuce i zaboravio da se prekrstim. Setio sam se cim sam zakoracio – i poceo da se krstim. A zmija je TOG ISTOG TRENA brzinom munje projurila ispod moje noge… Drugi slucaj. Pokidao mi se lancic na kome mi je visio krstic, a ja nisam ni znao, i tako sam ceo dan isao bez krstica. Ulazim u nasu poljsku kuhinju i vidim – na rezervoaru za vodu je sedela velika zmija. I zlobno me posmatrala – spremala se za boj, izvlaci vrat… Samo sto ne skoci. Ja sam stao i cekao da vidim sta ce dalje da bude. Osenio sam se krsnim znakom. Zmija me je gledala jos nekoliko trenutaka, a zatim je sporo otpuzila, pokazujuci celom svojom “duzinom” da je ona tu “domacica”. One nemaju blagoslov da zale nas na Svetoj Gori! A mi smo doveli macke, koje su zatim “istrebile” sve zmije… U Moskvi, u knjizari sam sreo jednog davnog poznanika – naucnika koji je bio specijalista za hriscansku simvoliku. Ispricao sam mu za zmije. “Pricas o njima bez osnova, - upozorio me je. – Ta zivotinja ima svoju SIMvOLIKU. Cak ih i razgovori o njima privlace…” Vatoped U Vatopedskom manastiru se cuva Bogorodicin Pojas. To je tako velika svetinja u koju prosto ne smete a da ne dodjete. I mi smo se tamo uputili… I zatim smo ispred nas ugledali stare zidine slavnog manastira (drugog po znacaju na Svetoj Gori – posle Lavre Atanasija Atonskog). Dok upravnik arhondarika razmesta turiste iz Nemacke – iz nekog razloga Nemaca ima jako puno na Svetoj Gori, i neki od njih dolaze ovde i vise puta, neko trazi Istinu, neko iz radoznalosti, posto je prethodno bio na … Himalajima! – ja se okrecem na sve strane. Sa balkona arhondarika se vidi predivan prizor zaliva. Ali su tamo turisti toliko PUSILI da prosto ne zelim da idem tamo. Sergej me zove da dodjem do aparata za kafu – tamo nam jedan ruski mladic kuva kafu. Pokazalo se da je taj mladic u Vatopedu vec 18 godina. Viktor iz Gelendzika je sam dosao ovde da radi. Tu je vec cetiri meseca. Rad na mesalici za beton je dosadan i tezak. Ali se dobro placa – 36 eura na dan. Nedelja je jedini slobodan dan. Zivi i hrani se u manastiru. Uskoro ide kuci i odmah ce sebi kupiti BMV. O tome je odavno mastao… -A zatim, hoces li doci opet? Hoces povesti i nekog druga? - predlozio sam. Pokazalo se da on tako i planira da uradi. Docice sa skolskim drugom. I drug zeli da kupi BMV… - Da li ti se svidja ovde? - pitam Viktora oprastajuci se. - Svidja mi se. Ovde je Blagodat, ali zelim da idem kuci, - objasnjava om. - Zelim ... nema vise naseg tihog juznog gradica! Devojke setaju sa samim propalicama. Milicija je korumpirana… Ali svejedno vuce me kuca. Popili smo kafu i oprostili se. On ima svoju Svetu Goru… U Crkvi nam je otac Vitalij pokazao ikonu Majke Bozije " Predskazateljka". Upravo od te ikone se pre vise od deset vekova cuo glas Carice Nebeske, kada je srpska carica zelela da udje u manastir: "Zasto dolazis ovde, kod njih (monaha) ionako ima mnogo iskusenja…" Carica se vratila na brod, poklonivsi manastiru veliki broj svetinja. Od tada ne pustaju zene na Svetu Goru. To je jedino mesto na zemlji, gde vec toliko vekova nije stupila zenska noga. Cak su i domace zivotinje iskljucivo muskog pola - magarci, psi, krave. Macke se iz nekog razloga ne smatraju domacim zivotinjama, i zato se one setaju slobodno. I onda sam se setio zasto: Carica Nebeska je po predanju volela macke - a Sveta Gora je Udeo Majke Bozije i sve je na njoj ustrojeno po Njenim, a ne po nasim pravilima… Tu vekovima osvecenu tradiciju su postovali i turski sultani, i vojnici konjanici. A evo Evropska Unija nikako ne zeli s tim da se pomiri. Feministkinje Grcke i drugih evropskih zemalja uporno zahtevaju od grckih vlasti da prekine "diskriminaciju polova", ali uzalud! Svetogorski monasi su prosle godine izjavili (predstavnici svih dvadeset manastira) da ce radije primiti mucenicku smrt nego sto ce narusiti volju Carice Nebeske. O tu nepokolebljivu odlucnost svetogorskih monaha, ce se mislim i razbiti svi talasi protesta, koji se podgrevaju od strane vlasti u Evropskoj Uniji. Na Svetoj Gori postoji nesto slicno savremenom predanju (i ja licno verujem u njegovu verodostojnost) o tome kako je nedavno jedna feministkinja u muskoj odeci drsko stupila na Svetu Goru i usla u jedan od manastira. Monasi su Odozgo bili obavesteni o tome sto se desilo, ali su odlucili da se ne mesaju, vec da je prepuste Bozijem sudu - iako su mogli da pozovu policiju, i narusiteljka zakona bi istog momenta bila uhapsena, odvedena sa poluostrva i izvedena pred grcki sud. Medjutim ta zena, narusivsi jednu duhovnu zabranu, nije se na tome zaustavila - odlicila je da se iskupa u moru (na Svetoj Gori je to zabranjeno kako za monahe tako i za poklonike). I u moru ju je, naocigled mnogih ljudi, rastrgla ajkula. - Ali ovde nema ajkula, - prekinuo je monahovu pricu jedan skepticki nastrojen poklonik. Ali pokazalo se da iako retko ajkule ipak ponekad dodju u ove vode. Tako da je tako nesto moglo da se desi. Potvrda za to je dosla sa sasvim neocekivane strane. Vec u Moskvi sam otisao u Pravoslavnu knjizaru i tamo neocekivano ugledao poznatu knjigu Svetogorca o Svetoj Gori, - i "slucajno" otvorio stranicu, na kojoj je opisivano kako je jedan grcki jeromonah odsluzivsi Liturgiju posao u more da se iskupa. Tada ga je naocigled svih rastrglo MORSKO CUDOVISTE… Nesrecnik je uspeo da vikne "Gospodi pomiluj", pre nego sto je njegova glava nestala ispod povrsine prozracne vode i pre nego ga je cudoviste odnelo u morski bezdan. Mnogi monasi su smatrali da je samo taj ocajnicki vapaj bio dovoljan da mu Gospod oprosti greh… Medjutim predanje nista ne kaze kako se u ajkulinim celjustima "provela" savremena feministkinja… Ali jedno je u potpunosti poznato. Mnogi Grci koji zahtevaju da se zene puste na Svetu Goru gube pamet i dospevaju u psihijatrijske bolnice. Dobro je da se takvi slucajevi ne desavaju tako cesto, jer bi se tada vec moralo govoriti ne samo o jerusalimskom vec i o svetogorskom sindromu. Druga Vatopedska svetinja je - ikona Majke Bozije "Svecarica" (grcki - "Pantanasa"). Na ikoni je naslikana Carica Nebeska kako sedi na Prestolu, a na Njenim kolenima sedi Mladenac Isus sa svitkom u levoj ruci i desnicom koja blagosilja. Ova ikona se ne spominje ni u jednom starom katalogu. Nju je u XVII veku doneo u manastir jedan pustinjak koji je veoma postovao svetu ikonu. I eto ta nevelika ikona je postala u svetu poznata po cudesnim isceljenjima od strasne bolesti - raka… Cela ikona je po blagocestivoj grckoj tradiciji ukrasena krsticima, srebrnim i zlatnim monetama, privescima - u znak zahvalnosti za isceljenje. Kopije te ikone se nalaze po celom svetu. I u Moskvi se nalaze njene kopije: u Novospaskom manastiru, u crkvi Svih Svetih… A nastojatelj Vatopedskog manastira se na dan kada smo mi posetili manastir nalazio u Moskvi - odneo je u jednu od moskovskih crkava kopiju cudotvorne svetogorske ikone Majke Bozije "Radost" ili "Uteha". … Evo iznose nam u kovcezicu Pojas Same Bogorodice! Ako se cuda desavaju od stvari koje su nekada pripadale "obicnim" svetima, onda sta reci za ovu veliku svetinju? Nikada necu zaboraviti ovaj dan - dan milosti Bozije! 16.07.2004 NA FOTOGRAFIJAMA : (1) Ikona Majke Bozije "Igumanija Svete Gore"; (2) Freska "Sveti Georgije pobedjuje zmiju". Vatopedski manastir; (3) Sveta svetogorska obala. http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/repsvgoracetri.html *  *  * Blagosloveni svetogorski dani Cini se da smo se vratili u daleke protekle blagoslovene svetogorske dane. Ja sam detaljno opisao sve sto sam tamo video. Ali… kad se setim te Bozije milosti, koje me je Gospod udostojio, obuzme me stid. Kao i od svih tih svetinja, koje su mi milostivo dozvolile da im pridjem. A ja, nezahvalan, cak ni jednom recju nisam o tome progovorio u novinama. Sve drzim tu milost sakrivenu… Iverska Cudotvorna ikona je nesumnjivo glavna svetinja Svete Gore. Jedan moj poznanik, preduzimac, je dosao na Svetu Goru samo na jedan dan. U keliji Svetog Modesta su mu rekli da ne sme da dodje na Svetu Goru a da ne vidi Iversku ikonu. I dali su mu automobil da ode samo do te svetinje… I ja i Sergej Teodorov smo odlucili da najpre posetimo tu svetinju. Ali smo na putu naisli na Andrejevski skit. Taj skit, koji se po svojoj velicini moze porediti i sa manastirom, je posebno poznat po tome sto se u njemu cuva deo casne glave Svetog Apostola Andreja Prvozvanog. On je zastitnik Rusije i moze biti da smo zato najpre tu dosli. …Grci nas dobrnamerno pustaju u manastir, a zatim i u – velicanstveni hram. Jer nekada smo mi - Rusi, a ne oni, bili tu domacini! Andrejevski skit je pripadao monasima iz Rusije. To je i dan-danas RUSKI hram, bez obzira na to sto se vec odavno ne sluzi na ruskom jeziku. Ikone su ruske, arhitektura hrama, - cini se da je ruski i sam vazduh u manastiru. Ovde sve sija od blagodati. Kazu, da su nasi monasi iz Pantelejmonovog manastira vec postavili pitanje pred kinotom o vracanju Andrejevskog skita pod njihov patronat. To bi bilo pravedno jer je skit inace izgradjen prilozima ruskih poklonika. I mi trenutno imamo dovoljno snage da “povucemo” tako veliki skit. Ako bude volja Apostola Andreja, izmedju tih zidova ce se ponovo razlegati pevljiva ruska rec…Jos jedna neocekivana stvar je bila sledeca: ranije se taj skit nazivao Antonijevskim – u cast prepodobnog Antonija Velikog. Meni je to bilo posebno drago. A evo i mostiju svetog Andreja! Kazu da one cesto blagouhanjem docekuju poklonike. Ali mi zbog uzbudjenja to nismo osetili, iako smo osetili blagodat koja se ne moze ni sa cim uporediti. Kako je veliki zastitnik nase Rusije! I ja sam kao i mnogi ruski pravoslavci uvek gajio veliku ljubav prema tom Apostolu. O njemu se u Jevandjelju govori sasvim malo. Zna se samo da je on brat Apostola Petra, i da se upravo ON prvi odazvao na Hristov priziv… Nije li tako i ruski narod, koji je prema crkvenom predanju, sa apostolskom propovedi posetio Sveti Andrej, - na prvi priziv, bez ikakve prisile, odbacio sve paganske obicaje, i jednom zauvek do kraja istorije posao na priziv Gospodnji! U Iverskom manastiru je tiho i ima malo ljudi. Stari grcki monah nam otvara vrata kapele i pusta nas ka Cudotvornoj ikoni. Ja sam se najvise molio Njoj pre puta na Svetu Goru. Imam i kopiju te divne ikone. Ali posto se nalazim pored Svetinje, shvatam koliko su kopije daleko od originala. Nikada i nigde nisam video slicnu ikonu! Od nje se oseca neka svemocna, nezemaljska sila. Ne zelim da upotrebim rec “energija”, ali sam osetio nesto veoma blisko tome. Ikona je snazna, MLADA! Vidi se i naprslina na lanitu Preciste Djeve! Istorija se bukvalno ponavlja pred tobom i ti shvatas: sve je tako blizu! I vojnik-ikonoborac sa macem u ruci, i ikona, “docekivana” na morskim talasima… Palimo svece, molimo se. Ali kao da nam ne ide “licna” molitva, gubeci se u velicanstvenosti Cudotvorne ikone. Pred Iverskon ikonom, koju je Gospod odredio za cuvanje Svojih posebnih tajni, se treba moliti za nesto veliko… Ne postoji slucajno na Svetoj Gori predanje, da ce kraj sveta nastupiti kada Iverska ikona napusti Svetu Goru. Dok je ikona ovde, spoljnjih opasnosti kao da i nema. Ali ovde shavtas kako je ona dospela na ovu svetu zemlju – nikim pozvana, nikome ne pripadavsi, a samo Angelima nevidljivo nosena na talasima, tako moze i da ode – svakog trena. Ali ona je sada s nama. I dok jos ovde ima mogucnosti za molitvu – molim Boga da bude milostiv Rusiji!.. Otac Vitalije, nas vodic, uvereno kaze, da citajuci sta toboze pise Jurij Vorobjevski, autor knjige o Svetoj Gori, da je ikona cini se dvaput napustala manastir. Ali to nije tako. Cini se da nije odlazila. Ne treba se brzo povoditi za takvim opasnim glasinama. Krecemo se prema izvoru, koji se obrazovao na tome mestu pored morske obale, na mestu na kojem su talasi doneli Cudotvornu Ikonu. Pijemo svetu vodu. Gospode, kako si ti nama milostiv! Manastir Stavronikita je mali, ali se u njemu cuva najveca svetinja – ikona Nikolaja Ugodnika. Nju su lokalni ribari-monasi ulovili u moru i doneli je u manastir. Na svetoj ikoni zastitnika mornara i putnika, na Svetiteljevom liku u predelu cela se zalepila skoljka. Odlucili su da ociste ikonu i skinu skoljku. Otkinuli su je – i na ikoni je na tom mestu potekla krv… Ikona je i ostala tako – sa ranom na Svetiteljevom liku… Kada smo pomolivsi se izasli iz hrama, ja sam se odjednom setio da sam na stasidiji zaboravio fotoaparat. OtacVitalije mi je “ocitao bukvicu” – ne smes da budes tako rasejan. Eto, sad moramo zbog toga da se vracamo. Njemu, koji skoro svaki dan prati poklonike po svetinjama Svete Gore je tesko da shvati moja osecanja. Koliko se radujem da jos jednom vidim tu ikonu. ..Sav srecan, trcim u hram, i pre nego sto sam uzeo fotoaparat, poklanjam se svetoj ikoni! Nikolaju Ugodniku se uvek za nesto moze moliti… A ovde vas on posebno cuje. …Otac Vitalije za to vreme pokazuje pokazuje Sergeju Teodorovu lepe “akvarijumske” zlatne ribice u bazenu pored ulaza u manastir. Cini se da kada u manastir dolaze neki vazni gosti, grcki monasi bez ikakvog bajkolikog pijeteta prze te zlatne ribice i stavljaju ih na sto… Ocigledno da njima nisu potrebne te zlatne ribice koje “ispunjavaju zelje”, kao u poznatoj ruskoj bajci. Divni Boziji Ugodnik Sveti Nikolaj neizrecivo vise od svake carobne ribice pomaze manastiru, Svetoj Gori i celom Pravoslavnom svetu… Manastir Ksenofont je sasvim pored ruskog Pantelejmonovog manastira – cetrdeset minuta hoda morskom obalom. Ovde, u hramu, se cuva cudotvorna ikona velikomucenika Georgija Pobedonosca. Sveta Gora je sakupila bukvalno u dragocenoj kutiji ikone svih velikih Svetitelja. Gde god da krenes – svuda ces naici na najvece drevne svetinje…A sada je Ksenofont tako blizu, i Sveti Georgije moze da se uvredi ukoliko ne odem kod njega. Evo vec i Crkve. Grk-cuvar u arhondariku s teskocom shvata sta ja zelim. On ne zna ruski, a ja ne znam engleski. Sta da radimo? Dosetio sam se! Celivam svoju nadlanicu! Aha, shvatio je – zelim da celivam ikone! – monah konacno shvata, i vodi me u Crkvu. Ikona je stara, i ukrasena velikim brojem krstica i ukrasa, koje su ostavili zahvalni poklonici, dobivsi ovde duhovnu pomoc. Sveti Georgije je – takodje jedan od zastitnika Rusije. Nije slucajno da je njegov lik – svetlonosnog vojnika koji ubija azdaju – bio na starom grbu nase Drzave. Molim mu se za sve poznate Georgije – a njih ima dosta. Ali cini mi se kao da sam ih vec sve pomenuo. Ali, ne – setio sam se jos jednog – Georgija Sergejevica Limanskog, Gradonacelnika grada Samare. Pomozi i njemu, sveti Hristov vojnice! U manastiru Dohijar – koji je sledeci manastir posle Ksenofonta ako se ide obalom od ruskog manastira – se cuva cudotvorna ikona Majke Bozije “Brzopomocnica”. Krecem dalje na put… Zbog cega sam bas “Brzopomocnicu” ugledao poslednju na Svetoj Gori? Potrudicu se da nikada ne zaboravim tu veliku milost Carice Nebeske. Monah, obrazovan po izgledu, me radosno docekuje u arhondariku. Tamo vec cekaju nekoliko poklonika iz Grcke da udju u Crkvu. Mene posluzuju anisovom votkom i ratlukom – to je gest gostoprimstva. I mole me da zapisem nesto u knjizi utisaka. Listam stranice na kojima su posejani utisci. Koga sve tu nema! Ljudi sa svih kontinenata zure ka Brzopomocnici. I to nije nista neobicno – jer ko ce nas tako brzo cuti i prici u pomoc ako ne Ona? Radi toga treba presecati slane talase plavo-zelenog mora, putovati prekookenaskim linijskim brodom, ici s ruksakom po gornjoj stazi…Za sta cu moliti Precistu Djevu? Ona ce me cuti, i brzo, brzo mi odgovoriti…Ta ikona je zbog toga tako i nazvana jer ljudi brzo dobijaju ono za sta se mole… Ikona se cuva u posebnoj “grobnici” – sveta ikona se skoro i ne vidi od velikoj broja poklona. Samo te divni Lik posmatra sa ikone…Koliko nevidljivih niti povezuje Svetu Goru sa celim svetom! Skoro u svakoj Crkvi u mojoj otadzbini se nalazi ikona “Brzopomocnice”, koju narod toliko voli. Ali istina, ne znaju svi da se bas ovde u Dohijaru cuva originalna ikona…U Dohijaru postoji i cudotvorni izvor. On je posvecen Arhangelu Mihailu. Ja sam ga dugo trazio oko Crkve, iako mi je bio pred ocima. To je u stvari jedan obican bunar sa ruckom-tockom u obliku kormila i dugim lancem na koji je okaceno vedro. Potrebno je nekoliko minuta da se ono spusti nadole. Naizgled beskonacni lanac konacno stize do dna. Uzimam divnu vodu iz bunara. A sta ako vedro jednom ne dospe do dna i bude se VECNO spustalo? To isto je i Sveta Gora – neiscrpni izvor, beskrajne dubine. “Otvoren je bezdan, pun zvezda – zvezdama broja nema, a bezdanu –dna”. Kao zvezde u noci, tako i Svetogorske svetinje sijaju celom svetu. Njih ima mnogo, kao zvezda na Mlecnom putu, i svaka je beskrajno dragocena… I koliko god da ides tim zvezdanim putem, nikada ga ne mozes u potpunosti proci, kao sto ne mozes obici ni celu Svetu Goru. Jer je ona bezgranicna, kao nebo, kao Bozija milost, koju jos niko nije uspeo da izmeri. Znam samo, da je ima dovoljno za sve. NA FOTOGRAFIJAMA : (1) Deo Časne glave Apostola Andreja; (2) Čudotvorna Iverska ikona Majke Bozije; (3) Čudotvorna ikona Svetog Nikolaja