О ПОКАЈАЊУ

СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ

Сва тела природе теже ка центру земље, а све душе човечије јестествено (природно) стреме ка свом духовном Центру или Првообразу - Богу. Али грех је изопачио тај природни правац.

У срцу човека дешава се час његово приближавање Богу, час удаљавање од Бога, и истовремено са тим - час спокојство и радост, час смућеност, страх, тескоба, час живот, час смрт духовна.

Приближавање Богу не бива без жалости. Задатак нашег живота је сједињење са Богом, али грех то сасвим спречава. Зато избегавај грех и приноси Богу чистосрдачно кајање за учињено зло - покајање.

По учењу Православне Цркве, покајање је повратак крштења, друга благодат, очишћење савести, обећање Богу новога живота, помирење са Богом посредством добрих дела, супротних грехопадима.

Али ко не зна како је грешнику тешко да се обрати од њему омиљеног пута греха на пут врлине, без нарочите благодати Божије. Како дубоко грех пушта своје корење у срце грешника, и у сво биће његово, како он даје грешнику свој вид којим ствари види сасвим друкчије. Зато ми видимо да грешници и не помишљају на своје обраћење, и не сматрају себе великим грешницима, јер им самољубље и гордост ослепљују очи, а ако и оцене да су велики грешници, онда се предају очајању.

При искреном покајању, безакоња како долазе тако и одлазе. Маштање и јесте маштање. Схвати да је оно маштање, бесмислица, безумље. Постави за циљ да се од сада владаш исправно, и Бог ће те очистити преко Свога служитеља Тајинстава.

Најближе од свих за Христом следе апостоли, девственици и жена - грешница, која је стала да умива ноге Његове сузама, као што о томе говори свети Златоусти: "Пре је жена била блудница, а сада је она девица, сестра Христова, невеста Слова (Речи)". Нека се радују свети, јер и грешници се убрајају у њих. Нека се радују покајани грешници, јер и њима се нађе место међу светима.

Грешник који се каје свагда може да се спаси неисказаним милосрђем Божијим. Приморавај себе на добро, и биће ти добро.

Није добро када грешиш, а не журиш да се исправиш. Не дај Боже да огрезнеш у гресима толико да више не можеш да скинеш са себе терет грехова. Не одлажи покајање и исправљање свога живота за сутра, јер томе сутра неће бити краја.

Страшна је истина: непокајани грешници после смрти губе сваку могућност да се промене на боље, што значи да остају стално и неопозиво изложени вечним мукама.

О онима који неће да прибегну спасоносном тајинству покајања, чујмо страшну изреку Божију: " Ако се не покајете, сви ћете тако изгинути" (Лк. 13, 3). Али ни сви који прилазе тајинству не очишћују се, јер се не придржавају правила која су неопходна за истинско покајање.

Почетак покајања је увиђање грехова својих, скрушеност због њих: "Када, одвративши се од пута безакоња, уздахнеш, тада ћеш се спасти".

Неки, из незнања или не марећи за дело свога спасења, сматрају да је тајинство покајања једино у самој исповести. Они мисле да се усменим исповедањем грехова духовном оцу потпуно очишћују од њих. Али њихова нада је узалудна, јер такво покајање Господ не очекује од нас. Он хоће да ми, осетивши сву тежину својих грехова, због њих одболујемо (одстрадамо), умијемо их сузама срдачне скрушености и дамо у срцу своме чврсто обећање да ћемо исправити свој живот. Само тада је наше покајање право, делотворно и Богу угодно.

Као примери таквог покајања служе нам: блудни син, цариник, Марија Египћанка, апостол Павле, свештеномученик Кипријан и други. Са дубоким жаљењем треба рећи да већина садашњих хришћана не приноси потребно и одговарајуће покајање, а због тога се и не исправља живот њихов, грех господари њима, страсти су неукроћене у њима и они, неочишћени од тих унутрашњих рана, не остављају своје греховне навике, не доносе плодове достојне покајања.

Исповедање грехова треба да буде чистосрдачно, без и најмањег прећуткивања или оправдавања себе, а ко нешто прикрије па исповести, тај прима на своју душу изузетан двоструки грех.

Ако, имајући потребу за лекарем својих немоћи, прикриваш болест, онда се нећеш спасити од неизлечивог распадања.

Не треба да се стидимо да духовном оцу откривамо своје грехе, макар они били и веома велики. Ваља стално жалити због својих грехова, свагда их имати пред својим очима, no ономе што је Псалмопојац рекао: "Грех је мој стално преда мном" (Пс. 50,5).

Постоје две немоћи, или две врсте болести које су узроци непокајаности, и неостављања својих грехова. Прва болест је потпуно очајање за своје спасење, а друга је претерано уздање у милосрђе Божије.

Очајање је у томе што се човек, свестан мноштва својих грехова, више не нада да добије за њих опроштај од Бога, већ још дубље тоне у бездан грехова. А зли дуси то користе и доводе грешника до потпуне пропасти. Пре нашега пада демони нам представљају Бога човекољубивим, а после пада, неумољивим. Не веруј лажцу, не губи наду на милосрђе Божије, имај на уму пророчку реч: "Немој ми се радовати, непријатељице моја, ако падох, устаћу, ако седим у мраку, Господ ће ми бити видело" (Мих.7,8).

Нема неопростивог греха, осим непокајаног греха. Јуди издајнику било би опроштено да се покајао.

Ништа није равно Божијем милосрђу, ништа га не превазилази. Стога, ко очајава, тај је самоубица.

Бог не допушта да сасвим падне онај ко искрено Њему приступа, него видећи његову немоћ, садејствује и помаже видиво и скривено, пружајући му свише руку помоћи.

Али немојмо користити на зло, ради повлађивања својим гресима, бескрајно милосрђе Божије према грешнику. Бог је толико милосрдан, колико је и правосудан, и зато је свима и свакоме неопходно истинско покајање. Онима који се не кају Он не опрашта. Треба се кајати одмах по сагрешењу, јер се рана лако исцељује док је још свежа. Запуштене са великом се муком лече.

Ако желимо да добијемо опроштај, онда и сами треба да опраштамо: "ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески" (Мт. 6,14).

Греси који нису очишћени покајањем тамне су мрље на души и умивају се само сузама срдачног покајања. Знак остављања пређашњих грехова не само да је њихово избегавање на самом делу него и непрекидно супротстављање жељи за њима, повезано са страхом да се опет не падне под власт греха и сатане потпуна мржња према гресима. Ми треба непрестано да имамо на уму своје грехе, да бисмо се самим тим устручавали да их поновимо, али не треба се подсећати на њихове појединости, јер то није корисно, већ треба памтити само то - да смо ми велики грешници пред Богом. Да бисмо добили опроштај грехова треба да се молимо не два или три дана, треба да изазовемо промену целокупног живота, и, оставивши порок, да постојано чинимо добра дела.

Покајање је рат са грехом. Да би сачувао себе од грехова после покајања, старај се, нарочито у прво време, док још ниси ојачао наравствено (морално), да избегаваш сусрет са грехом, да се удаљаваш од оних лица и таквих места, која ти могу дати згодну прилику да сагрешиш.

Како можемо да се надамо да ће нам Бог опростити грехе, ако ми не окајемо зло које је произашло из наших грехова? Зашто да нама Бог опрости наше неправде, ако ћемо се ми и даље користити оним што смо стекли неправдом? Зашто да Бог заборави увреде које смо учинили ближњима, ако они које смо увредили и даље буду трпели од нас? Зашто да Бог буде милостив нама, ако од наше окрутности и даље буду страдали други?

Боље је добити од свештеника епитимију за тешки грех, него очекивати Божију поучну казну.

Телесни греси најбоље се очишћују постом и смирењем.

Немој се чудити што свакодневно грешиш. Тек што си се покајао, а одмах си опет сагрешио. Устај на молитву и говори: "Господе, пао сам, помози ми. Ако Ти не помогнеш, коначно ћу пропасти. Каквим год знаш судовима спаси ме, изгубљен сам!"

Ако сваки дан падаш у грех и сместа се кајеш, ако настојиш да савладаш греховне страсти, онда ће ти Господ, због твог срдачног произвољења (добре воље) помоћи и бићеш победник над ђаволом. Ако си данас украо један новчић, затим два новчића, потом три новчића, и дођеш до сребреника, ни тада не клони духом. Започни увек изнова дело покајања како би савладао грех, и сигурно ћеш се наћи као победник.

Не клоните духом, макар и безброј пута сагрешили, одмах се смирено кајте пред Господом и стремите ка Господу, са срцем скрушеним због грехова и плачите, и ридајте, умољавајте Господа како бисте одолели греховним страстима. И Господ ће, због вашег смирења, добре воље и ревности, победити греховне страсти и спасти вас.

Умивши сузама покајања душу своју, убеливши од Бога нам дану брачну одежду, са страхом Божијим, дубоким смирењем и љубављу приступимо Источнику Живота, Трпези Бесмртности да причасници Вечнога Живота будемо, нека нам не буде на суд или на осуду Причешћивање Светим Христовим Тајнама, већ на отпуштење грехова и на живот вечни.

Покајање, постигавши отпуштење свих грехова, низводи на душу човека Пресвети Дух Божији и у Њему даје верујућем залог вечног спасења у Христу Исусу.Амин

МОЛИТВА ХРИСТА У ГЕТСИМАНСКОМ ВРТУ

Свети Јован Шангајски
ЗАШТО СЕ ХРИСТОС МОЛИО
У ГЕТСИМАНСКОМ ВРТУ?

Господ, обавивши са Својим Ученицима Тајну Вечеру и давши им Своје поуке, пошао с њима на Маслинову Гору (Мт 26,30, Мк 14, 26, Лк 22,39). Путем је Он наставио да казује Своје последње поуке, након којих Се обратио Небеском Оцу с молитвом за Своје ученике и за оне који поверују речи њиховој (Јн 17).



Прешавши Кедронски поток, Господ је са ученицима ушао у Гетсимански врт, где Се и пре с њима састајао (Мт 26, 36, Мк 14, 32, Јн 18,1-2). Овде је Он оставио Своје ученике, осим Петра, Јакова и Јована, рекавши им да седну, док Он оде да Се помоли. А Сам је са Петром, Јаковом и Јованом отишао мало даље. Хтео је да Се што више усами, знајући све што се мора збити, Он је почео да Се жалости, ужасава и тугује (Мт 26, 37, Мк 24, 27) и рекао је онима који су били с Њим: "Жалосна је душа Моја до смрти, останите овдје и бдите са Мном". И отишавши мало даље, пао је лицем Својим на земљу и молио Се.

Двапут је Господ прекидао Своју молитву - долазио је Петру и синовима Заведејевим. Авај! Они су били ту, али нису бдили сан их је савладао. Залуд их Божанствени Учитељ убеђивао да бдију и моле се, да не падну у напаст. "Дух је срчан, али је тело слабо" (Мт 26,41; Мк 14,38). Ученици би опет заспaли, чим би Спаситељ одлазио од њих да би наставио Своју молитву, која се окончала тек онда кад се приближио час предавања Сина Човечијег у руке грешника. Молитвена напрегнутост Исусова достигла је највиши степен облио Га је крвави зној који је капао на земљу (Лк 22, 44).

За шта се тако пламено молио Исус? За шта је молио Оца, три пута падајући лицем Својим на земљу - "Ава Оче Мој, све је могуће Теби, пренеси чашу ову мимо Мене, али опет не како Ја хоћу него како Ти, не Моја воља да буде, него Твоја. - Оче Мој, а ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља Твоја".

Господ Исус Христос био је Богочовек. Божанска и људска природа, не сливши се и не изменивши се, "нераздељиво и неразлучно" (догмат Халкидонског сабора) сјединили су се у Њему у једној Личности. У складу с две природе, Господ је имао и две воље. Као Бог, Господ Исус Христос је био једносуштан Богу Оцу и имао је са Њим и са Светим Духом једну вољу. Али као савршени човек, који се састоји ао од душе и тела, Господ је имао и људска осећања и вољу. Људска воља Његова у потпуности се потчињавала Божанској. Господ је потчинио своју човечанску вољу Божанској - хтео је једино да испуни вољу свог Небеског Оца (Јн 5, 30), духовна Му је храна била - да твори вољу Онога који Га је послао и да изврши дело Његово (Јн 4, 34). А требало је обавити дело ни са чим неупоредиво, пред којим ће задрхтати чак и безосећајна, душе лишена, природа. Требало је човека искупити од греха и смрти, васпоставити јединство човека са Богом. Требало је да безгрешни Спаситељ узме сав људски грех, да би Он, не имајући личних грехова, осетио тежину греха целог човечанства и тако узјадиковао због њега како може само савршена светост, која јасно осећа чак и најмање одступање од заповести и воље Божије. Требало је да Онај, у Коме је ипостасно било сједињено Божанство и човечанство, Својим светим, безгрешним човечанством окуси сав ужас удаљавања човека од његовог Творца, раскида греховног рода људског са извором светости и светлости - Богом'. У том моменту морала се лично пројавити дубина пада човечанства, јер ће човек, који није хтео да се у рају покорава Богу и који је послушао онога који је Бога клеветао - ђавола, сада устати са Свога Божанственог Спаситеља, оклеветаће Га, и прогласивши Га недостојним да живи на земљи, обесиће Га гласивши Га недостојним да живи на земљи, обесиће Га на дрво између земље и неба, чиме ће Га подвести под проклетство. Богом дарованог закона (Зак пон 21,22-23). Требало је да безгрешни Праведник, одбачен од грешног света, за који је и од кога је страдао, опрости човечанству тај злочин и обрати се Небеском Оцу с молитвом да и божанствена Правда опрости човечанству које је заслепео ђаво то одбацивање сопственог Творца и Спаситеља. Таква света молитва није могла не бити услишена, таква сила љубави морала је сјединити извор љубави, Бога, с онима који макар сада осете ту љубав и, схвативши колико су се до сад људски путеви удаљили од путева Божијих, снажно и одлучно реше да се, кроз Спаситеља који је на Себе примио људску природу, врате Богу Оцу.



И дошао је, ево, час, кад све то треба да се збуде. Кроз неколико сати на крст пропети Син Човечији све ће привући Себи својим самопожртвовањем. Под притиском Његове љубави неће моћи да одоле огреховљена срца људска. Љубав Богочовекова разбиће камен људских срдаца. Они ће осетити своју нечистоту и таму, своју ништавност, и само упорни богомрсци неће пожелети да се просветле светлошћу Божјег величанства и милосрђа. Сви пак који се не одврате од Оног који их призива, озарени светлошћу љубави Богочовекове, осетиће своју удаљеност од Творца који их воли и пожелеће да се сједине с Њим. И десиће се, невидиво, највећа тајна - човечанство ће се обратити свом Створитељу, а милосрдни Господ ће с радошћу примити оне који ће се од клеветника ђавола враћати свом Прволику. Разрушила се преграда непријатељства. "Милост и истина сретоше се, правда и мир целиваше се", - правда се јавила с небеса, јер је од земље на крсту заблистала ваплоћена Истина - Наступио је час кад је све то морало да се испуни.

Свет још није ни слутио величанственост наступајућег дана. Пред погледом Богочовековим откривено је било све што треба да се збуде. Он је Себе добровољно жртвовао ради спасења људског рода. И сада је дошао да се последњи пут у самоћи помоли Свом Небеском Оцу. Овде ће Он принети ту жртву, која ће спасити род људски, - добровољно ће дати Себе на страдања, предаће Себе под власт таме.

Па ипак, та жртва неће бити спасоносна ако Он буде осећао само Своја лична страдања - Он мора бити рањен оним греховним ранама од којих страда човечанство. Сви греси, почев од Адамовог преступа до оних који ће се збивати онда кад загрми последња труба - сви велики и мали греси људски јавили су се пред његовим духовним погледом. Као Богу, Њему су они свагда били познати, - "све је пред њим откривено", - али сада сву тежину и мрскост њихову осећа и Његова људска природа. Он страда онако како сами грешници не страдају, пошто они својим огрубелим срцем ни не осећају колико грех погани човека и удаљава га од његовог Творца. Страдање Његово још је јаче с обзиром да Он види ту огрубелност и осуровелост срдаца, да су људи "ослепели срца своја, да не виде, и не желе да чују ушима својим и да се обрате, да би их Он исцелио". Он види да се сав свет одвраћа од Бога Који му је дошао у људском обличју. Иде час и већ је настао (Јн 16,31) када ће се разбежати чак и они који су Га до малопре уверавали у своју спремност да за Њега положе своје животе. Сам ће на крсту висити Богочовек, засут кишом поруга народа који ће доћи да гледа такав призор. Само неколико душа Му је остало верно, али и оне својом немом тугом и беспомоћношћу увећава]у страдања љубвеобилног срца Дјевиног Сина. Ниоткуда помоћи...

Истина, ни у тим тренуцима Он није сам, јер Отац је са Њим свагда (Јн 8,29,10,30). Али, даби осетио сву тежину последица греха, Син Божији ће добровољно допустити својој човечанској природи да осети и ужас раздвојености од Бога. Тај стравични трен биће неподносив за свето, безгрешно биће. Силни крик отеће се из уста Његових: "Боже Мој, Боже Мој, зашто Си ме оставио?" И предвиђајући тај трен света душа се пуни ужаснућем и узбуђеношћу.

Још пре, кад су Исусу дошли Јелини да би Га видели, Он је Својој Човечанској природи допустио да осети приближавање тог страхотног часа. Кад су му дошле "овце из другог тора", Богочовек је видео да је већ близу час кад ће Му, на крст подгинутом, прићи. Задрхтала је човечанска природа, смутила се душа Његова. Али Исус је знао да је без страдања немогуће спасење људи, да ће без страдања Његова земаљска делатност оставити исто тако мало трага као и зрно које је дуго лежало на површини тла, све док га сунце није осушило. Зато се Он тада одмах обратио Оцу, да Отац не дозволи да људске слабости не овладају свим мислима и жељама Његове човечанске природе: "Сада је жалосна душа Моја, и шта да кажем: Оче, спаси Ме од часа овога. Али због овог часа сам и дошао". И, ободривши Се сећањем на то због чега је Он дошао на земљу, Христос Се моли да се испуни воља Божја - спасење људског рода: "Оче, прослави име Твоје" -прослави га на земљи, међу људима, покажи Себе не само као Творца, него и као Спаситеља (Св. Василије Велики, "Против Евномија", књ. 4). "И прославио сам, и опет ћу прославити" - чуо се глас с неба, јавивши да наступа време испуњења од века скривене Божје Тајне (Кол. 1 ,26; Еф. 1, 9; 3, 9).

И ево, сада, то је већ наступило. Ако је и пре дрхтала и узбуђивала се људска природа Христова при мисли о оном шта долази, шта она сад осећа, кад Се Он у очекивању Својих непријатеља и издајника последњи пут насамо моли Богу? Господ је знао да ће свака Његова молитва бити услишена (Јн. 11, 42), знао је да ће, ако замоли оца да Га избави од мучења и смрти - Он послати више од дванаест легиона ангела (Мт. 26,53), да Га одбране. Али, зар је Он за то дошао? Зар за то да би се у последњем часу одрекао од испуњења онога што је Сам Он предјавио у Светом Писму?

Па ипак, дух је бодар, али је тело слабо. Духом гори (Рм. 12,11) и сада Исус, желећи само једно - да испуни вољу Божју. Али по самој природи својој човечанско јестество се гнуша страдања и смрти ("Тачно изложење православне вере", књига III, главе 18,20,23,24; Блажени Теофилакт; Јованова "Лествица", Беседа шеста, "0 памћењу смрти"). Добровољно је Син Божји примио ту немоћну природу. Он сам Себе предаје на смрт ради спасења света. И Он побеђује, мада осећа страх смртни како се приближава и гнушање према страдањима ("Лествица", тамо; Блажени Августин; "Тачно изложење православне вере", књига 3, 24). Сада ће та страдања бити нарочито ужасна, не толико сама по себи, колико због тога што је до дна потресена душа Богочовекова.

За Њега је неизрециво тешко да на Себе прими људски грех. Тај грех дави Исуса, чини престојећа страдања неподносивим.



Христос зна да ће, кад страдања буду на врхунцу, Он бити сасвим сам. Не само да међу људима нико не може да их олакша "чеках неког да се сажали и не нађох га, и погледах и не би помоћника, и помислих - и нико ме не заступи" (Пс. 68,21; Ис. 63, 5) - него ће Му чак, да би потпуно осети тежину грехова, бити допуштено да осети и тежину раздвојености од Небеског Оца. И у том тренутку његова људска воља може да пожели да избегне страдања Да не буде! Нека се ниједног грена Његова људска воља не размимоиђе са Божанском. За то и моли Богочовек Свог Небеског Оца Ако је могуће да човечанство васпостави своје јединство са Богом без новог страхотног преступа против Сина Божјег (Св Василије Велики, "Против Евномија", књ. 4) боље би било да не буде тог часа. Али, ако само тако човечанство може бити поново привучено свом Творцу, нека се и у том случају испуни благовољеније воље Божје. Нека буде воља Његова, и нека човечанска природа Исусова чак и у најужаснијим тренуцима не пожели ништа, осим једног - испуњења воље Божје, савршавања Божјег домостројитељства. Управо о томе Се и молио Христос у Гетсиманском врту, "са силним вапајем и са сузама у дане тела Свога приносио молитве и мољења Ономе који Га може спасити од смрти", по речи Светог Павла.

Oн је принео молитве и мољења Ономе Који Га може спасити од смрти, али се није молио за избављење од смрти. Као да је овако говорио Господ Исус Христос Свом Божанственом Оцу: "Ава, Оче Мој, Оче Онога Кога Си послао да у једно сабере народ Израиљски и расејану децу Божију - народе незнабожачке, да би из двоје саздао једног новог човека, и посредством Крста их помирио са тобом. Све је могуће Теби, могуће је све што одговара Твојим безграничним савршенствима. Ти знаш да је људској природи својствено да се гнуша страдања, да човек хоће свагда да "види дане добре" Али онај који Тебе љуби свим срцем, свом душом својом и свим разумом свијим, жели само оно што је угодно Твојој вољи, доброј и савршеној. Ја, Који сам на земљу дошао ради испуњења Твоје премудре воље и ради тога узео удео у телу и крви, примивши људску природу са свим њеним немоћима, осим греховних, такође бих желео да избегнем страдања, али само под једним условом - да то буде по Твојој светој вољи. Ако је могуће да дело домостроја буде обављено без новог страшног злочина од стране људи, ако је могуће да не осећам та душевна страдања којима ће се кроз неколико часова придружити ужасна страдања људског тела, ако је то могуће - избави Ме онда од испитања и искушења која су већ наступила и која тек предстоје. Избави Ме од неопходности да осетим последице Адамовог преступа. Али, ову молбу Ми намеће немоћ Моје људске природе, а нека буде тако како је угодно теби, нека се испуни воља не немоћне људске природе, него Наш заједнички, предвечни свет Оче Мој! Ако је по премудром домостроју нужно да Ја ту жртву принесем, Ја Се тога не одричем. Али молим само за једно: да буде воља Твоја. Да буде воља Твоја свагда и у свему. Како је на небу Моја, Твог Јединородног Сина, и Твоја воља -једно, нека Моја човечанска воља овде, на земљи, ни Једног трена не пожели нешто противно нашој заједничкој вољи. Нека се испуни оно што смо решили пре стварања света, нека се збуде спасење људскога рода. Нека се искупе од ђаволског ропства синови човечији, нека се искупе најскупљом ценом - страдањем и самопожртвовањем Богочовека. И нека сва тежина људских грехова, коју ја примам на Себе, ни са тим везане душевне и телесне муке не узмогну да поколебају моју људску вољу која жели то - да се испуни Тоја света воља. Да са радошћу испуним Твоју вољу, да буде воља твоја".

"0 чаши добровољних спасоносних страдања Господ се помолио, као о недобровољној" (недељна служба 5 гласа, 8 песма канона), показавши тиме два хтења двају природа, и молећи Бога Оца да људска воља Његова не буде поколебана покоравајући се вољи Божијој ("Тачно изложење православне вере', књига 3, 24). С небеса Му се јавио ангео и крепио (Лк. 22,43). Његову људску природу, а савршитељ подвига, самопожртвовани Исус, молио Се још приљежније, обливајући Се крвавим знојем. И због Своје побожности, због Своје свагдање покорности вољи Очевој услишен је био Син Човечиji.

Укрепљен и ободрен устао је Исус са молитве ('Тачно изложење православне вере", књига 3, 24). Он је знао да се Његова човечанска природа неће поколебати, да ће Се ускоро са Њега скинути бреме људских грехова, и да ће својим послушањем Богу Оцу Он Њему привести заблуделу природу људску. Он је дошао ученицима и рекао: "Још спавате и почивате. Ево се приближио час, и Син Човјечији предаје Се у руке грјешника. Устаните, хајдемо! Ево се приближио издајник Мој. Молите се, да не паднете у искушење"

Излазећи у сусрет онима који су Му дошли, Господ је Себе добровољно предао у руке њихове. А кад је Петар, желећи да заштити свог Учигеља, ударио ножем слугу првосвештеничког и одсекао му ухо, Господ је исцелио слугу, а Петра опоменуо да Он Самога Себе предаје: "Врати нож свој на мјесто његово, јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути. Или мислиш да не могу умолити Оца Свога да ми пошаље више од дванаест легиона ангела? Како би се, дакле, испунила Писма да овако треба да буде?" И добровољно испивши до дна сву чашу душевних и телесних страдања, Христос је прославио Бога на земљи - испунио дело по величини не мање од стварања света. Он је васпоставио палу људску природу, примирио Божанство и човечанство, и учинио људе заједничарима Божанске природе (2 Петр 1,4).

Учинивши дело "које Му је Отац дао да испуни', Христос Се и по човечанству Своме прославио оном славом коју је, као Бог, имао "пре постања света" (Јн 17, 5) и сео човечанством Својим с десне стране Бога оца, чекајући да непријатељи Његови буду положени под ноге Његове (Јевр 10,13).

Поставши за све оне који су Му послушни Узрочник вечног спаења (Јевр. 5.9), Христос и по узласку на небеса пребива "у две природе несливено познаван" (Богородичин догм, шести глас), "две воље у двема природама имајући во вјеки" (Васкршњи канон, глас пет, тропар осме песме), но прослављено тело сад не може да страда и нема потребу ни у чему, а у складу с тим његова људска воља ни у чему се не може разилазити са божанском. С тим телом Христос ће доћи у последњи дан да "суди живима и мртвима", када ће као Цар, не само ио Божанству, но и по човечанству Своме, са свим Својим вечним Царством покорити Богу Оцу, да "буде Бог све у свему" (1.Кор. 15,28). 

ARHIMANDRIT SOFRONIJE SAHAROV STARAC SILUAN

XVIII

ADAMOV PLAČ

Adam, otac vaseljene, poznavao je u raju sladost ljubavi Božije. Zbog toga je silno patio i mnogo plakao kada je zbog greha izgnan iz raja, lišivši se ljubavi Božije. Njegovu dušu rastrzala je misao: "Ožalostio sam Boga koga toliko volim". Nije Adam toliko žalio za rajem i njegovom lepotom, koliko zbog gubljenja ljubavi Božije, koja nenasito svakog trenutka dušu vuče Bogu.

Adamove muke preživljava i svaka duša koja je Boga poznala Duhom Svetim, a zatim izgubila blagodat. Kada ožalosti ljubljenog Gospoda, duša oseća bol i silnu tugu.

Tužio je Adam na zemlji i gorko plakao i zemlja mu se nije milila. On je žalio za Bogom i govorio:

"Tuguje duša moja za Gospodom i sa suzama Ga tražim. Kako da Ga ne tražim? Dok sam bio sa Njim, duša mi je bila vesela i spokojna i đavo nije mogao da mi pristupi, a sada je zao duh ovladao mnome, vuče dušu tamo amo i muči je, i zato do smrti tugujem za Gospodom i otima se duh moj ka Bogu. Ništa me na zemlji ne privlači. Duša neće ničim da se uteši, nego hoće da ponovo vidi Njega i Njime se nasiti. Ne mogu da Ga zaboravim ni za trenutak. Duša moja se otima ka Njemu i od prevelike tuge uzdišući ridam: "Bože, pomiluj mene, palo stvorenje Svoje".

Tako je plakao Adam i suze su mu tekle niz lice na grudi i padale dole na zemlju. Čitava priroda slušala je njegove jecaje. Divlje životinje i ptice umuknule su od žalosti, a Adam je plakao, jer su zbog njegovog greha svi izgubili mir i ljubav.

Veliki je bio Adamov bol po izgnanju iz raja. Kada je, pak, ugledao svog mrtvog sina Avel>a, koga je ubio brat Kain, njegova tuga je postala još veća, i on se mučio dušom, plakao i mislio: "Od mene će se izroditi narodi i svi će tako stradati i živeti u neprijateljstvu i ubijati jedni druge". Njegov bol je bio veliki kao more i može ga razumeti samo onaj čija je duša poznala Gospoda i kako nas On mnogo voli.

I ja sam izgubio blagodat pa zajedno sa Adamom zovem:

"Pomiluj me, Gospode! Daruj mi duh smirenja i ljubavi".

O, ljubavi Gospodnja! Ko te poznao, ne prestaje da te danonoćno traži vapijući:

"Tugujem za Tobom, Gospode, i plačući Te tražim. Kako da Te ne tražim? Dao si mi da Te poznam Duhom Svetim. To poznanje Božije podstiče moju dušu da Te sa suzama tražim".

* * * * *

Adam plače:

"Ne mili mi se ovaj svet. Ne mile mi se visoke gore, ni lugovi, ni šume, ni pesma ptica. Ništa mi više nije milo. Duša je moja u velikoj žalosti: Ožalostio sam Boga. Kada bi me Gospod ponovo uzeo u raj i tamo bih plakao i žalio: Zašto sam ožalostio Boga koga volim?"

* * * * *

Po izgnanju iz raja, Adam je silno patio i mnogo suza prolivao od tuge. Tako biva i sa svakom dušom, koja je poznala Gospoda. Ona tuguje za Njim i govori:

"Gde si Gospode? Gde si Svetlosti moja? Zašto si sakrio od mene lice Svoje? Duša Te moja dugo nije videla i zato tuguje za Tobom i plačući Te traži".

"Gde je Gospod moj? Zašto Ga ne vidim u duši svojoj? Šta mu smeta da živi u meni? Znači da u meni nema smirenja Hristovog i ljubavi prema neprijateljima".

* * * * *

Bog je nenasita ljubav i tu ljubav je nemoguće opisati.

Hodio je Adam po svetu, plakao od velike tuge srca, umom pomišljajući na Boga. Čak i kada je telo malaksalo ne mogavši više da proliva suze, njegov duh je goreo ka Bogu, jer nije mogao da zaboravi raj i krasotu njegovu. Adamova duša je više od svega volela Boga i otimala se ka Njemu silom same ljubavi.

O, Adame, pišem ove redove, ali ti vidiš da je moj um slab i ne može da razume kako je tugovala tvoja duša za Bogom i kako si se kajao.

O, Adame, ti vidiš da ja, dete tvoje, stradam na zemlji. Malo je ognja u meni i tek što se nije ugasila ljubav u meni.

O, Adame, zapevaj nam pesmu Gospodnju da se obraduje duša moja Gospodu, i pokrene na hvaljenje i slavljenje Njega, kao što

Ga hvale serafimi i heruvimi, i kao što Mu svi činovi nebesnih angela pevaju trisvetu pesmu.

O, Adame, oče naš, zapevaj nam pesmu Gospodnju, da bi je čula sva zemlja i svi sinovi tvoji uzdigli um svoj ka Bogu, naslađujući se zvucima te nebeske pesme i zaboravljajući svoje nevolje na zemlji.

* * * * *

Duh Sveti je ljubav i sladost duše, uma i tela. Ko je poznao Boga Duhom Svetim, nenasito se i dan i noć otima ka živome Bogu, jer je ljubav Božija veoma slatka. Izgubivši, pak, blagodat, duša ne prestaje da sa suzama ište Duha Svetog.

Ko nije poznao Boga Duhom Svetim, ne može Ga sa suzama tražiti i njegova je duša stalno u borbi sa strastima. Njegov um misli na zemaljsko i ne može doći do sagledavanja i poznanja Isusa Hrista. On se poznaje Duhom Svetim.

Adam je znao Boga u raju. Po svom padu on Ga je sa suzama tražio.

"O, Adame, oče naš, iričaj nama, deci svojoj, o Gospodu. Tvoja duša je znala Boga na zemlji, znala je i raj i sladost i veselje. Sada si na nebu i vidiš slavu Gospodnju. Pričaj nam kako se slavi Gospod zbog Svojih stradanja, kako se pevaju pesme na nebu, i koliko su lepe, budući da se pevaju Duhom Svetim".

Pričaj nam o slavi Gospodnjoj. Koliko je On milostiv i koliko voli Svoja stvorenja.

Pričaj nam i o Presvetoj Bogorodici. Kako se ona veliča na nebesima i kakvim se pesmama hvali.

Pričaj nam kako se tamo raduju svetitelji i kako sijaju od blagodati. Kako oni vole Gospoda i kako smireno stoje pred Bogom.

O, Adame, uteši i obraduj naše žalosne duše. Pričaj nam šta sve vidiš na nebu.

Zašto ćutiš?... Pogledaj, sva zemlja tuguje...

Ili, možda od ljubavi Božije ne možeš ni da nas se setiš?

Ili vidiš Bogorodicu u slavi i ne možeš da se otrgneš od tog viđenja, i nećeš da nama žalosnima kažeš reč utehe kako bismo zaboravili svoje patnje na zemlji?

O Adame, oče naš, ti vidiš tugu svojih sinova na zemlji. Zašto ćutiš?"

Adam govori:

"Deco moja, pustite me. Ne mogu da se otrgnem od ljubavi Božije i govorim sa vama. Moja je duša ranjena ljubavlju Gospodnjom i raduje se krasoti Njegovoj. Kako onda mogu da mislim na zemlju? Koji žive pred licem Gospodnjim, ne mogu da misle na zemaljske stvari".

"O, Adame, oče naš, ti si nas, siročiće svoje, ostavio? A eto, mi smo žalosni na zemlji. Reci nam šta da činimo da bismo ugodili Bogu? Pogledaj na decu svoju rasejanu po svetu, rasejanu umom svojim. Mnogi zaboravljaju Boga, žive u tami i idu u propast ada".

"Nemojte me uznemiravati. Vidim Majku Božiju u slavi i kako da se odvojim od toga i govorim sa vama? Vidim svete proroke i apostole i svi su oni slični Gospodu našem Isusu Hristu, Sinu Božijem.

Hodam po rajskim vrtovima, i svuda gledam slavu Gospodnju, jer je Gospod u meni, i načinio me je sličnim Sebi. Gospod proslavlja čoveka time što ga čini sličnim Sebi".

"O, Adame, mi smo tvoja deca. Reci nama koji se mučimo na zemlji kako se zadobija raj, da bismo i mi kao i ti videli slavu Gospodnju. Naša duša tuguje za Gospodom, a ti živiš na nebu i raduješ se slavi Gospodnjoj. Molimo te - uteši nas".

"Zašto vapijete ka meni, deco moja? Gospod vas voli i dao vam je zapovesti. Držite ih, ljubite jedni druge i naći ćete mir u Bogu. Kajte se svakog trenutka za svoje grehe da biste mogli izaći u susret Gospodu. Gospod je rekao: "One koji me vole ljubim, i one koji me slave - proslavljam"".

"O, Adame, moli se za nas, decu svoju. Od mnogih nevolja tužne su duše naše".

* * * * *

"O, Adame, oče naš, ti živiš na nebesima i gledaš Gospoda koji sedi u slavi sa desne strane Boga-Oca. Ti vidiš heruvime i serafime i sve svete i čuješ nebeske pesme zbog čije sladosti je tvoja duša zaboravila zemlju. Mi, pak, na zemlji, žalosni smo i mnogo čeznemo za Bogom. Mi imamo malo ognja da bismo plameno ljubili Gospoda. Saopšti nam šta treba da radimo da bismo obreli raj".

Adam odgovara:

"Ne dirajte me, deco moja, jer ja od sladosti ljubavi Božije ne mogu da se sećam zemlje".

"O, Adame, žalosne su duše naše i nevolje su nas opteretile. Reci nam reč utehe. Zapevaj nam pesmu koju čuješ na nebesima da bi je čula sva zemlja i da bi ljudi zaboravali svoju nevolju... O, Adame, mi smo vrlo žalosni".

"Ne dirajte me. Vreme mojih patnji je prošlo. Od krasote raja i sladosti Duha Svetog ne mogu više da se sećam zemlje. Ali, kažem vam: Gospod vas ljubi. I vi živite u ljubavi, budite poslušni starešinama, smiravajte svoja srca, i duh će Božiji živeti u vama. On dolazi u dušu tiho, dajući mir i bez reči svedoči o spasenju. Pevajte Bogu iz ljubavi i smirenim duhom, jer se Gospod tome raduje".

O Adame, oče naš, šta ćemo da činimo? Mi pevamo, ali u nama nema ljubavi i smirenja.

"Kajte se pred Gospodom i ištite. On voli čoveka i sve će mu dati. I ja sam se mnogo kajao i tugovao što sam ožalostio Boga, što su mojim grehom izgubljeni mir i ljubav na zemlji. Suze su mi tekle niz lice i kvasile grudi i zemlju. Pustinja je slušala moje jecaje. Vi ne možete razumeti moju tugu, ni kako sam plakao za Bogom i rajem. U raju sam bio radostan i bezbrižan. Duh Sveti me je veselio i nisam znao ni za kakva stradanja. Ali, kada sam bio izgnan iz raja, hladnoća i golotinja su počeli da me muče. Zveri i ptice, koje su bile krotke u raju i volele me, postale su divlje, počele da me se boje i beže od mene. Mučile su me zle misli. Peklo me je sunce i šibao vetar. Tukle su me kiše i mučile bolesti i sve zemaljske nevolje, ali sam sve trpeo i čvrsto se uzdao u Boga.

Tako i vi, podnosite trudove pokajanja. Zavolite nevolje, isušite telo, smirite se i ljubite neprijatelje da bi se uselio u vas Duh Sveti. Tada ćete poznati i zadobiti Carstvo nebesko.

A mene ne uznemiravajte. Sada sam od ljubavi Božije zaboravio zemlju i sve što je na njoj. Zaboravio sam čak i raj koji sam nekad izgubio, jer gledam slavu Gospodnju i slavu svetitelja Njegovih koji od svetlosti lica Božijeg i sami sijaju, slično Njemu".

"O, Adame, pevaj nam nebesku pesmu da bi je slušala sva zemlja, naslaćujući se mirom ljubavi prema Bogu. Hoćemo da slušamo te pesme: one su pune miline, jer se pevaju Duhom Svetim".

* * * * *

Kada je izgubio zemaljski raj, Adam je plakao, tražeći ga: "Raju moj, raju moj prekrasni". Ali, Gospod mu je po ljubavi Svojoj sa krsta darovao drugi raj, bolji od prvog, raj na nebu, gde je Svetlost Svete Trojice.

Šta ćemo uzvratiti Gospodu za Njegovu ljubav prema nama?

Vladika Nikolaj Velimirović Misionarska pisma

Misionarska pisma
8. pismo (Popu Karanu: O svjetskoj krizi)
67. pismo (Jednoj penzionerki koja se žali na modu u nošnji)
72. pismo (Jednoj obrazovanoj ženi koja se žali što nije odlikovana za dobročinstvo)
74. pismo (Političaru N.N. koji pita o političkom moralu)
75. pismo (Bogomoljcu kome se svi ukuani rugaju)
76. pismo (Čovjeku koji se žali da ne vjeruje u Boga)
77. pismo (Čovjeku koji je došao do visokog znvanja ali ne i do sreće)
81. pismo (Jednom rentijeru koji piše kako je osigurao sebe i svoje )
105. pismo (Jednoj majci: O kraljicama ljepote)
106. pismo (Jednom šegrtu koji traži saveta za duhovni život)
109. pismo (Komandiru Šćepanu Đ. koji pita: šta da radimo da nam bude bolje)

8. pismo

POPU KARANU: O SVETSKOJ KRIZI

Pitaš me, Božiji čoveče, otkuda sadašnja kriza, i šta ona znači?

Ko sam ja da mene pitaš o ovako krupnoj tajni? "Govori kad imaš nešto bolje od ćutanja", kaže sveti Grigorije Bogoslov. Pa iako smatram da je ćutanje sada bolje od svakog govora, ipak iz ljubavi prema tebi evo iznosim ti ono što mislim o pitanom.

Kriza je grčka reč, i označava sud. U Svetom Pismu ova se reč upotrebljava mnogo puta. Tako Psalmist govori: zašo se neće bezbožnici održati na sudu (Ps. 1, 5). Na drugom mestu opet: milost i sud pjevam (Ps. 101, 1). Mudri Solomon piše, da je od Gospoda sud svakome (Priče, 29, 26). Sam Spasitelj je rekao, da otac sav sud dade sinu, a malo posle opet: sad je sud ovome svijetu (Jn. 5, 22; 12, 31). Apostol Petar pak piše: jer je vrijeme da počne sud od doma Božijeg (1. Petr. 4, 17). Zameni reč sud sa kriza, pa čitaj; Zato se neće bezbožnici održati na krizi. - Milost i krizu pjevam.- Od Gospoda je kriza svakome. - Otac svu krizu dade Sinu. - Sad je kriza ovom svijetu. - Jer je vrijeme da počne kriza od doma Božijeg.

Do sada su evropski narodi upotrebljavali reč sud, mesto kriza, kadgod ih je snalazila neka nevolja. Sada je samo nova reč zamenjena starom, i razumljiva nerazumljivom. Kad je suša govorilo se: sud Božiji! kad je poplava: sud Božiji! kad je rat ili pomor: sud Božiji! kad su tuče, zemljotresi, gusenice, miševi i druge bede, opet i uvek - sud Božiji! A to znači: kriza kroz suše, kriza kroz poplave, kroz ratove, pomore itd. I sadašnju finansijsko-ekonomsku nevolju narod smatra kao sud Božiji, no ne govori sud nego kriza. Da bi nevolja bila umnožena nerazumevanjem! Jer dok se izgovarala razumljiva reč, sud, znao se i uzrok zbog koga je nevolja došla; znao se i Sudija, koji je nevolju popustio; znao se najzad i cilj popuštene nevolje. Čim je pak upotrebljena reč kriza, reč nerazumljiva svima i svakome, niko ništa ne zna da objasni ni zbog čega, ni od koga, ni k čemu? Samo se time razlikuje sadašnja kriza od kriza, koje su od suše ili poplave ili rata ili pomora ili gusenica ili druge neke napasti.

Pitaš li me za uzrok sadašnje krize, ili sadašnjeg suda Božijeg? Uzrok je vazda za vazda uvek isti. Uzrok sušama, poplavama, pomorima i ostalim bičevanjima roda ljudskog, uzrok je i sadašnjoj krizi: bogootpadništvo ljudi. Grehom bogootpadništva prouzrokovali su ljudi ovu krizu, i Bog ju je popustio, da bi ljude probudio, osvestio, oduhovio i k Sebi povratio. Modernim gresima - moderna i kriza. I zaista Bog se poslužio modernim sredstvom da urazumi moderne ljude: udario je po bankama, po berzama, po finansijama, po valutama novca. Ispreturao je menjačke astale po vascelom svetu, kao negda u hramu Jerusalimskom. Proizveo je nebivalu paniku među trgovcima i menjačima novca. Diže, obara, meša, zbunjuje, zastrašuje. Sve, da bi se ohole glavice mudraca evropskih i amerikanskih probudile, osvestile i oduhovile. Da bi se usidreni u luke materijalne sigurnosti setili duše svoje, priznali svoja bezakonja i poklonili se Bogu Svevišnjemu, Bogu Živome.

Dokle će trajati kriza? Dokle duh ljudi ostane nepromenjen. Dokle oholi prouzrokovači ove krize ne kapituliraju pred Svemoćnim. Dokle se ljudi i narodi ne sete, da nerazumljivu reč kriza prevedu na svoj jezik, te s uzdahom i pokajanjem ne uzviknu: sud Božiji!

Kaži i ti, časni oče, sud Božiji, mesto kriza, i sve će ti biti jasno. Pozdrav ti i mir.


67. pismo

JEDNOJ PENZIONERKI KOJA SE ŽALI NA MODU U NOŠNJI

Pišete da bi mogli živeti, Vi i Vaše tri ćerke, sa skromnom penzijom, koju primate kao udovica višeg oficira. Ali "moda odnese sve". Ćerke se otele ispod Vaše blage vlasti i stale pod surovu vlast mode. Uzalud Vi savetujete, objašnjavate, molite - one odgovaraju jedno te jedno: ti to, mama, ne znaš; to je kultura, prosvećenost, ukus. Zar da mi budemo izuzetak među devojkama? I tako govoreći traže svakog proleća i svake jeseni nove haljine, po modi. A u kući jad i oskudica. Kuća davno nekrečena. Nameštaj pohaban. Posuđe polupano. Posteljne stvari - same dronje. Trpeza bedna; kad ručate ne večerate. Za sve to nema para, ali za modno odelo, za ulicu, mora biti. Avaj: moda i ulica otele su od Vas starešinstvo u kući! Pitate šta da radite?

U Makedoniji bi Vam svi rekli: molite se Bogu, da ćerkama dadne dobar duh. Uz molitvu produžite savetovati. Neka se one rugaju; Vi samo govorite. Reči istine moraju kad tad nići i doneti ploda. Bog čuje; i u svoje vreme On će ponoviti Vaše pouke kćerima samo u oštrijem obliku. Jer i Biblija i naše iskustvo svedoče nam, da Bog retko šta tako oštro kažnjava kao nepoštovanje roditelja.

Govorite kćerima svojim, da modna nošnja u naše vreme nikako nije ni zahtev kulture ni prosvećenosti ni ukusa, nego jedino zahtev trgovine. Oni što izmišljaju modu i nameću je lakovernom svetu misle isključivo o parama. Pri toj svojoj trgovačkoj raboti oni ne pomišljaju na kulturu i prosvećenost ni koliko žaba na zvezde. To su obični velikovaroški varvari, koji na lukav način dolaze do para. Oni imaju svoje agente: crtače, slikare i vešte poznavaoce ljudskih strasti i slabosti. Za pare ovi im izrađuju sve novi i novi kroj ženskog odela. Iscrpljena duha do jehtičavosti u izmišljanju nove mode oni su u naše dane počeli nametati ženskom svetu takav kroj odela kakav se kosi sa najobičnijim pojmovima pristojnosti i stida kao i sa prostim pravilima zdravlja i domaćinstva. No zar se njih tiče moral sveta, i karakter ljudi, i stid devojački, i zdravlje nacije, i male penzije matera? Pare i samo pare - to je pobuda i cilj modnih tvorevina tih trgovaca i vojske njihovih agenata.

Recite još Vašim kćerima, da ovi arhitrgovci mode objavljuju svoje nove izume pod imenom kulture, prosvećenosti, lepote i ukusa, smejući se sebi u nedra i misleći samo o parama. Te velike reči, koje su nekad u Evropi s poštovanjem izgovarane, služe njima kao obična trgovačka marka na prodajnoj robi, od prilike kao naslikana zmija na flašama otrova, ili kao buldog na gramofonima, ili kamila na paketima čaja.

Nekada su dvorovi evropski davali primer i uzor u nošnji, pri čemu nisu uzimane u obzir pare nego baš ono što sad na jeziku Vaših kćeri zvekeće kao prazni praporci, naime: kultura, prosvećenost, lepota i ukus. Ali danas, na žalost, i dvorovi su podlegli tiraniji mode, koju nameću dućanske tecipare. Ona dvorska, vladarska nošnja još se vidi na našem čestitom narodu, naročito u Makedoniji i Crnoj Gori. Jedna Amerikanka, profesorka, našla se nedavno na Cetinju. Pa mi je pričala, kako je neko žensko društvo priredilo joj čaj. Crnogorke se javile na čaju u svojoj krasnoj narodnoj nošnji, a Amerikanka u svojoj modnoj haljini. "Ja sam se, veli, neiskazano stidela sama sebe; izgledala sam kao ciganka među caricama!"

Možete još pročitati Vašim kćerima onu pretnju proroka Isaije pomodarkama jevrejskim, pretnju koja se u toku vremena obistinila (Is. 3,16-24)*.

Od Boga Vam mir i zdravlje.

* prorok Isaija 3, 16-24:

Još govori Bog: što se poniješe kćeri Sionske i idu opružena vrata i namigujući očima, sitno koračaju i zvekeću nogama, zato će Bog učiniti da oćelavi tjeme kćerima Sionskim, i otkriće Bog golotinju njihovu. Tada će Bog skinuti nakit s obuće i vezove i mjesečiće, nizove i lančiće i trepetljike, ukosnike i podveze i pojase i stakalca mirisna i oboce, prstene i počeonike, svečane haljine i ogrtače i prijevjese i toboce, i ogledala i košuljice i oglavlja i pokrivala. I mjesto mirisa biće smrad, i mjesto pojasa raspojasina, mjesto pletenica ćela, mjesto širokih skuta pripasana vreća, i mjesto ljepote ogorjelina.


72. pismo

JEDNOJ OBRAZOVANOJ ŽENI KOJA SE ŽALI ŠTO NIJE ODLIKOVANA ZA DOBROČINSTVO

Žalite se, što niste primili dostojnu pohvalu ni odlikovanje za svoj veliki trud oko skupljanja priloga za neki dom sirotinjski. Drugi, koji nemaju ni polovinu Vaših zasluga, dobili su i jedno i drugo, a Vi ništa.

Bože moj, na što se Vi žalite! na ono što po Jevanđelju treba da Vas raduje. Još govorite, da ste Vi sve činili kao hrišćanka u ime Hristovo. No zar ne znate, da u čije ime čovek vrši neki posao od toga i očekuje nagradu? Tako je po Jevanđelju. Naime: nagrada se očekuje ne od onoga kome se nešto tvori nego od onoga u čije se ime tvori. Sluga čuva ovce u ime domaćina svoga, i očekuje nagradu od domaćina a ne od ovaca. Vojnik vojuje u ime svoga cara, i od ovoga očekuje pohvalu i odlikovanje a ne od onih sa kojima ni protiv kojih vojuje. Tako i Vi: ako ste kao hrišćanka u ime Hristovo činili neka dobra dela, treba od Hrista da očekujete nagradu a ne od ma kog drugog. Nije li Gospod obećao večnu nagradu svima onima koji dobro čine u Njegovo ime ili nepravdu snose zbog Njegovog imena? Nije li rekao On: Radujte se i veselite se, jer je mnoga plata vaša na nebesima? I još uz to: kad svršite sve što vam je zapoveđeno recite: mi smo nepotrebne sluge, jer učinismo sve što smo bili dužni činiti? Neko Nevidljivi poslao nas je u ovaj svet. Neko Nevidljivi odredio nam je službu u ovome svetu. Neko Nevidljivi izvodi nas iz ovoga sveta. Tome Nevidljivome mi imamo da se molimo, u Njega da gledamo, od Njega da iščekujemo. Šta nam mogu dati argati ravni nama i siromašni kao mi? I šta imamo mi da tražimo od onih koji posveminutno silaze u pučinu smrti, slično skakavcima što skaču sa obale u ponor?

Uostalom, jeste li baš sigurni, da Vi možete podneti slavu i pohvalu od ljudi? Sveti Jovan Lestvičnik mora da je poznavao čovečju prirodu bolje nego i Vi i ja kad je rekao, da "niko osim svetitelja ne može čuti o sebi pohvale od ljudi bez štete". Jer samo sveti ljudi proziru čoveka i vide, od kuda izviru pohvalne reči. Ponekad se i najmutnija voda zasija prema suncu isto kao i bistra. Ponekad se ispod tankog sloja vode skriva duboki mulj. Vrlo često takve su duše onih koji nas hvale. Zbog toga sveti ljudi i svete žene čujući o sebi pohvale cene ih ili kao neznanje ili kao namernu laž.

Više je ljudi izgubilo dušu od svetske slave i pohvale nego li od prezrenja i poruge. Znate li, kako Hristos računa one koji traže slavu i pohvalu od ljudi? U neverne. Čitajte Njegovu raspru s Čivutima, pa onda mislite, kojoj strani Vi pripadate. On je rekao: Ja ne primam slave od ljudi. To veli za Sebe. A za njih govori ovo: Kako vi možete vjerovati kad primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite (Jn. 5,44)? S kim ste Vi, dakle: sa Hristom ili sa Čivutima? Ako ste na Hristovoj strani - što Vam ja od srca želim - onda ne smete iskati slave od ljudi nego samo slave koja je od jedinoga Boga. Ne zavidite ni malo onima koji se otimaju o ljudsku slavu i pohvalu. Naprotiv, žalite ih. Kao što će oni sami sebe žaliti kad se razočaraju. I opet Vam kažem: žalite ih: jer po zaslepljenosti svojoj dadoše večno za prolazno, božansko za zemaljsko, istinito za lažno.

Gospod neka Vas prosveti i blagoslovi.


74. pismo

POLITIČARU N. N. KOJI PITA O POLITIČKOM MORALU

Iz Vašeg pisma razumeo sam, da ste Vi skloni priznati neki posebni moral za politiku, različit od morala u drugim poslovima i odnosima ljudskim. To ne može ništa drugo značiti, ma kako se Vi o tome oprezno i fino izražavali, nego da se ono što se u svakodnevnim poslovima ljudskim smatra nepoštenim prizna u politici poštenim i ono što je u ostalim odnosima ljudskim nedopušteno u politici dopuštenim. Ta opasna težnja, ne prvo od Vas i ne od juče, učinila je, nažalost, da je narod zaista počeo politiku smatrati naročitim moralom, to jest - nemoralom. Nismo li i Vi i ja često slušali iz usta narodnih ovakav sud o nekome:

- Zar ti misliš da on govori istinu? Ne; on samo politizira!

Vidite li, koliki je bezdan između Vaše težnje i narodnog suda? Vaš poseban politički moral narod je nazvao prosto lažju i obmanom. A vi morate računati sa sudom narodnim, pošto je politika u najboljem svome smislu narodni posao, i to jedan od najvećih narodnih poslova. Ja znam šta Vi želite. Vi bi želeli pronaći neku naročitu veštinu, kojom bi se narod unapredio i država održala. I tu naročitu veštinu, neizbežno sličnu veštini kockanja, Vi biste hteli nazvati političkim moralom. Ja ne sumnjam da su Vaše pobude plemenite, no sve ostalo što Vi govorite pada van kruga morala, van kruga hrišćanstva, i van kruga kulture. To je preistorijsko igranje i nadigravanje između jačega i slabijega, pri čemu ako ne pomaže namešten osmejak pomažu zubi sa noktima, i obratno. Na sve to narod govori: pravda drži zemlju i gradove. Ako li Vi prezirete ovu gvozdenu aksiomu našeg naroda, kao "prostačkog" čujte šta kulturni Englezi tvrde: poštenje je najbolja politika. Bilo je vremena u dugom političkom školovanju Engleza, kada se i drukčije mislilo. Ali iskustvo ih je naučilo, da je zaista poštenje najbolja politika. Jedan veliki amerikanski državnik rekao je: kad amerikanci budu išli u parlament s onakvim mislima i osećajima s kakvim idu u crkvu, tada će naša država biti učvršćena i naš narod zadovoljan. Čak i kod drevnih pagana na našem dragom Balkanu najviše su se proslavili oni državnici, koji su se u javnim narodnim poslovima držali istih moralnih pravila kao i u svojim privatnim. Setite se pravednog Aristida kako je postupio kada se glasalo o njegovom progonstvu iz otadžbine. Neko nepoznat i nepismen zamolio je Aristida da mu napiše na komadu pečene zemlje: da se Aristid protera! A Aristid bez dvoumljena napiše to što je bilo na njegovu štetu.

Nedeljivost morala objavljena je i zakrepljena hrišćanskom verom jače nego ikad ičim. Jedan od glavnih uzroka sadašnje zabune i bede na ovom malom evropskom kontinentu jeste dvojstvo morala. Jedan se moral zahteva za privatan a drugi za javan život. Da ta dvoličnost ne vodi narode dobru svedoči nam postupak jerusalimskih starešina sa Hristom i potonja sudba naroda Izrailjeva. Sudeći unutra narod oni su lažne svedoke kažnjavali smrću, dok su na sudu Hristu tražili sami lažne svedoke. Dalje, među sobom su govorili da Isus radi u korist Rimljana (Jn. 11,48) a pred Rimljaninom Pilatom, da je Isus protiv Rimljana i protiv ćesara, jer sam sebe carem gradi (Jn. 19,12), dodajući licemerno: mi nemamo cara osim ćesara. To je dvojstvo morala. To je politički moral, kojim su judejski političari hteli spasti svoj narod, pa ga upropastili. Videći svu ovu spletku, svu nemoralnu petljavinu farisejsku protiv Sebe, Gospod im je prorekao: i ostaće vam dom vaš pust. Eto vam ploda od političkog morala. Eto strašne lekcije svima vođama narodnim, koji cepaju moral udaljujući se od one narodne gvozdene aksiome: pravda drži zemlju i gradove.

Mir Vam i zdravlje od Gospoda


75. pismo

BOGOMOLJCU KOME SE SVI UKUĆANI RUGAJU

Dok se nisi počeo Bogu moliti ti si bio svima mio. A sad najedanput u svojoj si kući kao usred neprijateljskog logora. Ranije si se opijao, i pušio, i po malo krao, i psovao, i izležavao u radne dane, i činio sve ostalo što je odvratno pred Bogom i poštenim svetom. Ipak si tada bio svima u kući mio. A sad kad si se uputio putem pravde, poštenja i molitve, sad su svi na tebe skočili kao ose.
Raduj se, brate, po sto puta raduj se. Zar ne vidiš da se Jevanđelje odigrava u vašoj kući. U istoj kući gde se do sada ćaskalo o porezu i kuluku i lopovima i jatacima i kmetovima, u toj istoj kući počela su se ispunjavati proročanstva jevanđelska. Vaša kuća uzdigla se do nebesa, postala js binom hrišćanske drame, uhvatila je vezu sa apostolskim i mučeničkim vremenima. Istorija crkve hrišćanske zbiva se u malom obimu u vašoj kući. Evo proročanstva Hristovih, koja su se zbila bezbroj puta na ovoj plansti zemaljskoj i koja se sad počinju zbivati u vašoj kući:
Svi će vas mrzeti imena moga radi; ali koji pretrpi do kraja taj će se spasti (Mt. 10,22). I neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi (Mt. 10,36). Blago vama koji plačete sada jer ćete se nasmijati. Blago vama kad na vas ljudi omrznu i kad vas odbace i osramote, i razglase ime vaše kao zlo radi Sina Čovječijega (Lk. 6,21-22). Zaista, zaista vam kažem da ćete vi zaplakati i zaridati, a svijet će se radovati; i vi ćete žalosni biti, ali će se vaša žalost okrenuti na radost (Jn. 16, 20).
Šta ima jasnije od ovih proroštava? Gle, ona se ispunjavaju i danas, ukraj tvoga ognjišta, na tebi. Zato primaj sve pogrde ne kao pogrde nego kao ordene. Znaj, da će se gonitelji tvoji pokajati; rugači tvoji će umuknuti, i ti ćeš se radovati. Danas si poslednji u domu oca tvojega, ali ćeš uskoro biti prvi. A oni koji te gone, služiće ti. To je prorečeno, i to se obistinilo na hiljade puta i na hiljade mesta.
Mir ti i blagoslov od Gospoda.


76. pismo

ČOVEKU KOJI SE ŽALI DA NE VERUJE U BOGA

Kakav si greh učinio da te snađe ta nesreća iznad svih nesreća? Da presečeš vezu sa izvorom života i carodavcem razuma? Da odrekneš Onoga, čije je večno biće očiglednije od našeg trenutnog bića i čijim se postojanjem jedino može utvrditi i naše postojanje?
Bog se ne skriva od čoveka. Čovek grešan skriva se od Boga; skriva i skriva sve dok Ga sasvim ne izgubi iz vida. Kao što stoji napisano za praroditelje ljudske kad zgrešiše: i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga među drveta u vrtu. Kako tada tako i sada. Kad god čovek učini težak greh, on se krije od Boga za leđa prirode. I gubi se među tvarima, gubi se među drvećem i kamenjem i životinjama kao tobožnjim svojim rođacima, tone u senku prirode. I kao što se govori o pomračenju sunca u slučaju kada mesec zakloni ovoga svetlog cara prirode, tako bi se moglo govoriti o "pomračenju Boga", Sunca pravde, od strane onih koji su prirodom zaklonili od svojih očiju Stvoritelja prirode. No to je samo naš ljudski način govora. Jer pomračenje sunca ne znači, da je sunce izgubilo svetlost svoju nego samo da je nečim ta svetlost zaklonjena od naših očiju. Isto tako i pomračenje Boga ne znači, da se Bog uopšte izgubio i da Ga nema više, nego da je nešto stalo između Boga i čoveka i zaklonilo Boga od čovekova razuma. To nešto jeste greh čovekov.
Nije priroda kriva, ako bezbožnik nju obožava. Ona se sva protivi bogoodricanju, i smrtno mrzi i progoni bogoodricatelje i svoje obožavaoce. Priroda sva, od velikog sunca do sićušnog atoma jednoglasno i harmonično svedoči o biću i dejstvu Stvoritelja svoga. Stari Misirci su obožavali sve tvari, a iznad svega nekakvog crnog vola, zvanog apis. Prema jednoj legendi došao neki faraon da prinese žrtvu apisu. No kad se on klanjao pred tim nazovi bogom, spodbije ga vo rogovima i odbaci daleko od sebe. Sad vidim da si vo a ne Bog! uzvikne faraon ljutito. Na to mu apis odgovori: to sam i hteo da vidiš! i da se od sad klanjaš Onome koji je stvorio i mene i tebe.
Ti govoriš: teško mi verovati dok ne vidim! No čime želiš da vidiš: okom ili duhom? Ako li okom telesnim, onda bi Onaj koji je veći od vasione morao da se smanji i stane u tvoj ograničeni vidokrug. Vidiš li ti svoj razum očima? Međutim, naljutio bi se, kad bi ti neko rekao, da ne veruje da ti imaš razuma dok ga ne bi očima video. Ako li pak duhom želiš da vidiš Boga, onda Ga možeš videti, jer je duh čovečji prostraniji od vasione, i jer i Bog je duh. Samo duh tvoj treba da je čist, pošto je jedino čistima obećano da će videti Boga.
Beži što pre iz te tame, koja ti se kao pauk zavukla u dušu. Kad je Adam zgrešio, on je pobegao ispred Boga. No milostivi Stvoritelj nije pobegao od stvorenja Svoga nego se približio i viknuo Adama: Adame, gdje si? I tebe On viče, sasvim iz bliza, zar ne čuješ: Blagoje, gdje si? Okreni lice svoje ka svetlosti, sine svetlosti. Otac svetlosti poziva te s plamenom ljubavlju. Čuj i znaj: niko se u tvom rodu i narodu nije proslavio izuzev proslavitelja Boga.
Od Gospoda ti milost i zdravlje.


77. pismo

ČOVEKU KOJI JE DOŠAO DO VISOKOG ZVANJA ALI NE I DO SREĆE

Iz Vašeg pisma kao da suze teku. Paštili ste se doći do visokog zvanja. S time ste mislili doći odmah i do sreće. I mnogi drugi oko Vas činili su to isto. Zbog toga ste se morali boriti, gurati, strahovati. Računali ste, da će sreća - ne, nego i život - početi za Vas tek sa dobijanjem onoga visokog zvanja. Sve dotle Vi ste sebe smatrali nesrećnim, gotovo i nepostojećim. Najzad ste dostigli željeno. Nekoliko dana osećali ste se kao iznova rođeni. Potom je došlo razočarenje. Naravno, od sreće ste bili isto onako daleko kao i ranije. Samo što ste ranije verovali, da sreća postoji - tamo negde u visokim zvanjima - a sad ste i tu veru izgubili. Uzvisili ste se do oblaka ali ne i do zvezda. Sad se ljuto kajete, što ste lažnim putem jurili ka sreći podražavajući u tome mnoge druge. Zato želite da se vratite na svoj raniji skromni položaj, gde je breme odgovornosti manje a žaoke zavisti slabije. Možda će vam koristiti ova

priča o tantuzima u srebru

U jednom velikom parku beše priređeno narodno veselje. No bez ulaznica niko se nije puštao na to veselje. Mnogi su hteli ući, ali nisu mogli platiti ulaznice. U tom neki bogat čovek htede iskušati strasti ljudske, pa baci u gomilu sabrane dece punu šaku novaca. To behu sve lažne zlatice, tantuzi, a među onima samo jedan dinar od čista srebra. Pojuriše deca za tantuzima, svadiše se, izbiše, izgreboše, dok ih sve ne pokupiše. O srebrni dinar niko se ne otimaše, jer svak mišljaše: skuplje je zlato od srebra. Oni koji ugrabiše tantuze i držahu ih u svojim rukama osećahu se trenutno savršeno srećnim. Ali se ubrzo dogodi nešto za njih neočekivano i čemerno. Kad priđoše kapiji od parka i potražiše ulaznice, pokaza se da oni imaju lažan novac, i gradski stražari oteraše ih u tamnicu. Samo jedan od njih beše mudar, koji videći šta se radi s njegovim drugovima, hitno baci tantuz iz ruke pa otrča i uze onaj srebrni dinar. Ovim dinarom on plati ulaznicu i stupi u park na veselje.

tumačenje

Veselje je nebesko carstvo, ili carstvo besmrtne sreće. Tantuzi su telesne želje i zemaljske sujete i samoobmane, koje udaljuju ljude od carstva prave sreće i odvode ih u carstvo muke i tame. Čisto srebro predstavlja unutarnju dobrotu i istinu pravedna čoveka. Deca lakoma na obmanljivi sjaj ovoga sveta to su grešnici. Ono poslednje dete, koje odbaci lažno zlato pa prihvati pravo srebro označava pokajanog grešnika.


81. pismo

JEDNOM RENTIJERU KOJI PIŠE KAKO JE OSIGURAO SEBE I SVOJE

Ja sam u strahu za Vas. Pišete mi kako ste osigurali sebe i svoju decu tako čvrsto, da sada možete bezbrižno živeti. Vaša bezbrižnost, izgleda, izagnala je iz duše Vaše strah od Boga. Čime ste se osigurali? Novcem li? Zar ne čujete u ove dane, kako iznenadni pad banaka preko noći čini milionere prosjacima i, što je još gore, samoubicama? Kućama i dućanima? Zar ne čitate o učestalim zemljotresima, koji za minut obaraju gradove u hrpu ruševina? Nakupovali ste njiva i voćnjaka? Zar ste zaboravili skorašnje suše, i poplave, i oblake od skakavaca? Da ste čitali Jevanđelje, Vi bi utuvili reč Hristovu: obmana bogatstva (Mt. 13, 22). Čudi me, da baš u ove dane, kada gnev Božji krši svaki štit zemaljski, kojim ljudi hoće da zaštite sebe mimo vere u Njega, Svemoćnoga, Vi se smatrate zaštićeni tako ništavnim štitom kao što je bogatstvo, gomila zemlje. I podsećate me mnogo na Kineze, koji su u jednom ratu sa Japancima razapinjali nad glavom kišobrane, da bi se zaštitili od neprijateljskih mitraljeza.
Uz kažnjivu bezbrižnost što od bogatstva dolazi i što je mrzost pred Gospodom ja naslućujem i drugo zlo kod Vas, naime, da je Vaše bogatstvo pomešano s nepravdom. To znači jesti hleb sa crvima. Otrovaćete sebe i decu svoju. Čujte što sv. Zlatoust kaže: "Koji se nepravdom bogate bedniji su od ubožjaka; bolje je i prositi nego grabiti". Biblijska povest o Jovu svedoči nam, kako pravedan čovek može za jedan dan izgubiti sve zemaljsko bogatstvo, a kamoli tek nepravedan. Za jedan dan izgubio je pravedni Jov svu svoju imovinu, uz to još i sinove i kćeri. Izgubio je potom i zdravlje, pa kao ubožjak sav u ranama legao na bunjište i počeo jadikovati. Zar se ne bojite, da i Vas to može snaći? U svojoj bedi i bolesti pobožni Jov branio je dušu svoju od očajanja jakom verom u Boga; čime li ćete Vi svoju braniti? I šta će vas moći zadržati da ne izvršite samoubistvo, tj. da materijalnoj propasti ne dodate i propast duševnu? U Svetom Pismu Božijem piše: ko ljubi nepravdu mrzi na dušu svoju. U samoći, u tihim časovima noćnim, razgovorite sa savešću svojom, da li Vi zaista više volite nepravdu ili dušu svoju?
Požurite i bogatite se u Boga, po reči Spasiteljevoj. A bogatiti se u Boga znači bogatiti se onim bogatstvom, koje Bog voli i koje čoveka nikad neće ostaviti. To je bogatstvo vere i pouzdanje u Boga, bogatstvo milosti i sažaljivosti, istine i bratoljublja. Tim štitom zaštitićete Vi život svoj i život dece svoje sigurnije nego jednim celim zemaljskim carstvom, ma se ono prostiralo od istoka sunca do zapada.
Bog da Vas prosveti i blagoslovi.


105. pismo

JEDNOJ MAJCI: O KRALJICAMA LEPOTE

Javljate mi s bezumnom radošću, da Vam je ćerka izabrana za kraljicu lepote. Pa kao da očekujete, da Vam i ja čestitam. Mene je stid o tom i pisati, a mesto čestitanja izjavljujem Vam duboko sažaljenje. Ne znam zašto još kažete u pismu: "mojoj ćerki kao obrazovanoj devojci to veoma laska"? Jer šta da se reče o obrazovanim i neobrazovanim u naše dane? Među mnogobrojnim savremenim krizama kriza obrazovanosti je jedna među glavnim. Ko zna, da li se može nazvati obrazovanom jedna varoška dama pre nego jedna stidljiva čobanica u planini! Tu se nikad neće doći do saglasnosti dok god se ne vratimo na narodni pojam obrazovanosti, i ne kažemo, u harmoniji sa mnogomilionim glasovima narodnim: obrazovan je onaj ko ima obraza. A ko nema obraza, nije obrazovan, pa ma gde živeo, ma kakav položaj zauzimao i ma koliku gomilu znanja u glavi nosio.
U našim šumadijskim selima o lepoti se šaptalo a o karakteru glasno govorilo. To je dolazilo od dubokog saznanja narodnog, da je lepota nešto prolazno i od čoveka nezavisno, dok je karakter neprolazan i od čoveka zavisan. Znate li narodnu pesmu o Milici devojci? Kako je divno odgovorila nekim laskačima:
Nisam vila da zbijam oblake
No devojka da gledam preda se!
Biranje kraljica lepote moderni je običaj starih latinskih naroda. Ustvari to je samo jedna vešto prikrivena trgovina belim robljem. Jeste li pratili sudbu mnogih kraljica lepote u Evropi? Kako jezivo! Divlji brakovi, vanbračna deca - bedna deca! - senzacionalne bračne parnice, samoubistva. Evo vam rubrika, u koje se obično upisuju kraljice lepote! Pa zar i Vaša ćerka... Bolje da ste joj dali da čita zapis o junačkoj pogibiji oca joj na Ceru planini nego što ste je izveli na šareno i opasno biralište. Ko Vam može jamčiti, da se Vaša velika radost uskoro ne obrne u neiskazanu žalost, i u stid, stid da ćete se zaključavati u sobi i rukama kriti lice od jarkoga sunca? I Vi ćete znati da se komšiluk zlobno kikoće, i to će Vam još više srce parati.
Od svih iskušenja, koje čovek ima da savlada na samom sebi, lepota je svakako najneodoljivije iskušenje. Njoj su odolele sveta Katarina i Varvara i Anastasija i Petka i mnoge druge, koje su saznale u sebi jednu uzvišeniju krasotu od one na sebi. Ali da li će joj moći odoleti Vaša ćerka, koja nema neke jake duhovne vizije, i koja je uz to dragovoljno izašla jednom na trg lepote? Neka bi dao jaki Bog! No lepota kao i bogatstvo - još više od bogatstva - vodi oholosti, a oholost je glečer sa koga se neminovno sulja u pakleni bezdan.
Amerikanski trgovci filmova pronašli su sasvim proizvoljno, iz svoje glave, a radi bolje trgovine - da je izdajnik Juda bio najlepši od dvanaest apostola. To se naravno ničim u svetu ne može dokazati osim valjda jedino svršetkom Judinim. Kao što ste svakako čuli i čitali, njegov svršetak bio je sličan svršetku nekih modernih kraljica i kraljeva lepote. Taj "lepi" Juda pošto je izdao Sina Božijeg sišao je u potok i obesio se. I bacivši srebrnike u crkvi izađe, i objesi se.
Ko daleko ode u šetnju s đavolom teško se vraća na pravi put. Šta da Vam savetujem? Udajte ćerku što pre; i to što skromnije to bolje. Za nekog furundžiju ili kondurdžiju. Naravno, ako bi ovi čestiti ljudi rešili se, da prime na sebe takvu odgovornost. Tako se možete nadati, da ćete doživeti da se radujete svojoj zakonitoj unučadi, i Bogu da blagodarite. Po Svojoj svemoći Stvoritelj može zadržati čoveka da ne padne na klizavom putu, kojim se po neznanju ili slabosti uputio. Neka bi On bio na pomoći Vama i onima koje Vi najviše volite u svetu - deci Vašoj!


106. pismo

JEDNOM ŠEGRTU KOJI TRAŽI SAVETA ZA DUHOVNI ŽIVOT

Ne mogu ti iskazati, koliko me obradovalo tvoje pismo. Kad sam ga pročitao uzviknuo sam: evo junaka Tvoga, Gospode, blagoslovi ga! Jer zaista si junak, mada ti je tek petnaest godina. U kući svoga gazde gledaš svaki dan samo razdor, mržnju i siktanje. U magazi, gde puniš i prazniš sanduke, čuješ od svojih drugova samo psovke i bezobrazluke. Na ulici, i svuda unaokolo -sablazni, i samo sablazni. No tvoj junački duh ne prima nijednu od tih sablazni, što kroz oči i uši navaljuju na tebe. I tako s tobom se dešava ono: što video ne video, što čuo ne čuo.
Ah, kako si ti sve to drugačije zamišljao došavši iz svoga sela u varoš! Stupajući prvi put u tu varoš, pišeš, ti si video kuće sve lepše od vaše crkve u selu. I ti si sa trepetom i poštovanjem koračao ulicama ljuteći se na svoje noge što unose seljačku prašinu u tu goru od hramova, u tu neviđenu čistotu i svetinju. Pred mnogim visokim kućama prekrstio si se kao što se čovek krsti kad ugleda crkvu. Ali na jedanput dogodilo se nešto strašno za tebe, što ti je dalo na znanje, da to nisu crkve. Neko je iskočio iz takve jedne visoke građevine i psovao najveću svetinju što postoji na nebu. Avaj, u tebi se ustavilo disanje! Ti si se obrnuo nazad i počeo bežati ka svome selu. Ali si pri tom pomislio, da nikako ne možeš nazad. Zaplakao si gorko, pa otirući suze rubinom krenuo si opet u varoš. Od tada iz dana u dan ti si morao pribirati svu snagu, sav svoj mali život, da daš otpor užasima za užasima, koji su te okružavali. Ponekad si čuo zvono na crkvi, iako crkvu još nisi u tom mestu ni video, pa si pomišljao: to anđeli s neba zvone i objavljuju Strašni Sud pokvarenom svetu! Tvoje gazde nikad ne idu u crkvu, pa tako ni vi šegrti i kalfe. Sav goreći od želje za službom Božijom ti si se jednom usudio i zamolio gazdaricu da ideš u crkvu. Na to se ona grohotom nasmejala, uhvatila te za kosu, uvukla te u trpezariju gde se doručkovalo, i viknula kroz smeh: zamislite šta ovom malom popu pada na pamet - hoće u crkvu! I svi su se stali kikotati kao u ludilu.
No sve te bure samo su jače utvrđivale drvo tvoga života. Ukoliko je jače rasla mržnja prema sablaznima utoliko je jače rasla tvoja ljubav prema Bogu. I ti si se održao u veri, u poštenju i u čistoti. Veliki junače Božiji, Gospod neka te blagoslovi! Na Davida mi ličiš, koji je kao dečak ubio Golijata. I ti si pobedio mnoga golijatska zla, koja su ti htela dušu umrtviti. Pa sada kada si se s Božijom pomoći spasao od mnogih sablazni pitaš za savet i pravilo, kako dalje da spasavaš dušu svoju. Zlatno dete moje, budi hrabar i na dalje, i Bog te neće ostaviti. Samo, veliš, dva do tri pravila, da bi mogao lako upamtiti! Dobro, evo neću ti ni dati više od tri pravila:
prvo pravilo: čitaj zapovesti Hristove iz ovog malog Jevanđelja, koje ti šaljem;
drugo pravilo: izvršuj prema moći te zapovesti, koje pročitaš i dobro shvatiš; i
treće pravilo: moli se Bogu, da ti otvori razum, da pravilno razumeš što pročitaš, i da te Duhom Svojim omoća, da pročitano možeš ostvariti.
Bog neka te ukrepi blagoslovom Svojim.


109. pismo

KOMANDIRU ŠĆEPANU Đ. KOJI PITA: ŠTA DA RADIMO DA NAM BUDE BOLJE

Kako sam kažeš, ti si služio pod jednim vladarem mnogo godina. Nijedan dan nije prošao, a da ti nisi pomislio na svoga gospodara, na njegovu volju, na njegove zapovesti, na njegove namere. A taj vladar bio je smrtan čovek i - umro je. No postoji jedan Vladar, koji nije smrtan, i ne umire; koji je bio Vladar i nad tvojim vladarem kao što je i nad svima carevima i kneževima ovoga sveta. To je Gospod Bog, Stvoritelj i Svedržitelj neba i zemlje. Nije li sasvim slovesno i prirodno, da ljudi, podanici toga Vladara nad vladarima, svaki dan pomišljaju na Nj, doznaju Njegovu volju, ispituju Njegove zapovesti, proniču u Njegove namere? Ali baš to što je sasvim slovesno i prirodno mnogi su ljudi odbacili, pa pošli isključivo za svojom voljom, svojim mislima, svojim pravilima i zakonima. A plod toga očigledan je u ovo vreme: zabuna, zbrka, očaj, ambis oko ljudi i u ljudima.
Gledajući i sam sve ovo ti u čudu pitaš: šta da radimo, da nam bolje bude? Neću ti ja odgovoriti, nego puštam jednog svetog čoveka, da ti odgovori.
Priča se, kako je u staro vreme u Misiru bilo nastalo zlo stanje među ljudima, slično današnjem stanju u svetu. Onda se dva očajna druga iz Aleksandrije reše, da idu po svetu i traže da ako nađu bar jednog čoveka mudra i srećna. Posle dugog i uzaludnog traženja naiđu na svetog čoveka u nekoj usamljenoj dubravi. Ovaj im se pokloni do zemlje i radosno ih primi u svoju kolibu. Posle dugog razgovora i ispitivanja uvere se ona dva putnika, da su zaista našli čoveka, u kome su se susrele mudrost i sreća. Pa mu reknu:
- Ali, čoveče Božiji, mi ne možemo živeti kao ti! Kako, dakle da budemo srećni?
Zaplaka se čovek Božiji, pa uzdiže pogled k nebu i kroz plač reče:
- Nije ni nužno da vi živite kao ja. No da bi bili srećniji nego što ste, držite se ovih pravila:

- mislite o Bogu bar koliko mislite o ljudima,
- bojte se Boga bar koliko se bojite ljudi,
- poštujte Boga bar koliko poštujete ljude,
- molite se Bogu bar koliko se molite ljudima,
- nadajte se u Boga bar koliko se nadate u ljude,
- ištite pomoć od Boga bar koliko ištete od ljudi,
- vršite zakon Božiji bar koliko vršite zakon ljudski,
- blagodarite Bogu bar koliko blagodarite ljudima,
- slavite Boga bar koliko slavite ljude!

Saslušavši ovaj bukvar življenja i vladanja ona dva druga vrate se zadovoljni doma. To je i tebi odgovor, slavni komandire, pa ti vikni u uši i drugima. A ja samo mogu dodati: preko ovog bukvara niko i nikada ne može preći na težu knjigu.
Gospod neka te obraduje.

Vladika Nikolaj Velimirović Odabrane izreke

Vladika Nikolaj Velimirović (1881-1956), jedna je od najupečatljivijih ličnosti srpske pravoslavne duhovnosti. Školovao se u Švajcarskoj i Engleskoj gdje je i doktorirao. Neki ga smatraju najnedogmatskijim srpskim teologom. Knjige, pastirska pisma, propovijedi i velika javna angažovanost učinili su ga veoma popularnim, a zbog njegovog velikog ugleda i uticaja Nijemci su ga po okupaciji Srbije uhapsili i na kraju internirali u konc-logor Dahau. Nakon rata je otišao u SAD gdje je i umro. Zanimljiva je jedna crtica iz njegovog života koja je vezana za naš grad. Naime između dva svjetska rata, Nikolaj je na jednom od svojih putovanja po Jugoslaviji držao propovijed u Banjaluci. Nakon te propovijedi neki je stari musliman rekao: "Da ovaj Božiji čovjek češće dolazi i govori nam, svi bi se mi vratili u vjeru pradjedovsku!?"
Ovo su neke njegove misli uzete iz knjige "O Bogu i o ljudima" koja predstavlja izbor izvoda iz njegovih govora, članaka i knjiga:




Ako putnici znaju, recimo, koliko je kamenova u kaldrmi puta i koliko je zrna peska pod kaldrmom, i ako znaju imena sveg drveća i svih travki što rastu pokraj puta - šta im pomaže sve to znanje, ako ne znaju gde je put počeo, i gde će se završiti, i odakle su pošli i kuda idu?


Posvednevno ljudi žive i opšte više verom nego ičim drugim. U gostionici čovek ruča s verom da u jelu nije otrov, spava u postelji s verom da pod jastukom nisu škorpije, prima na pijaci banknotu s verom da nije lažna, kupuje u dućanu šibicu s verom da nije vlažna, iznajmljuje kočiju s verom da će ga kočijaš odvesti tamo gde treba, putuje železnicom s verom da je vozovođa normalan čovek, koji ne misli na samoubistvo. Težak seje žito s verom da će seme nići. Čobanin goni stado na pašu s verom da mu trava nije preko noći usahla. Žena žuri s krčagom na izvor s verom da iz njega voda još teče. Škola počiva na veri učenika i učitelja. Država počiva na veri građanina u građanina i u vlast. Brak postoji na veri, u dobronamernost obe strane. Prijateljstvo postoji na veri u iskrenost obe strane.


Vera čovekova nije drugo nego otvaranje vrata duše i dopuštenje Bogu da uđe?


Moja vera u Boga ne smeta mi da usvojim svu pravu nauku od alfe do omege? Najbolja nauka stoji u savršenoj harmoniji sa najboljom verom. A najbolji se nikad ne prepiru: najbolji se razumeju i ljube. Niski ili nejednaki se prepiru i glože i uživaju u prepiranju i gloženju. No prepiranje i gloženje psevdovere i psevdonauke pokoleba mnoge proste duše u veri.


Obrazovan je onaj koji ima obraza.


Školovan je onaj čovek koji je uspeo da očisti jezik od gadnih reči i svoje srce od smradnih želja i svoj um od bezbožnih misli. Ko nije ovo uspeo tome školovanje pomaže samo da jednom naučenom veštinom zarađuje sebi za hleb kao što školovan (na svoj način) medved zarađuje svojom veštinom igranja.


Bogatstvo je dobro kad se može u dobro delo obratiti. Bogatstvo je zlo kad, mesto da da slobodu čoveku stavi svoga sopstvenika u službu.


Zavidi li ko gubavome? Ne zavidi. Zašto onda poneko zavidi zlome, kad je zlo veća bolest od gube? Guba je bolest tela a zlo je bolest duše.


Mrzi na zlo, no ne mrzi na čoveka koji čini zlo, jer je bolesnik. Ako možeš leči bolesnika, no ne ubijaj ga mržnjom svojom.


Istina je šira, viša i dublja od vasione. Zato se istina ne može znati - ona se može otkriti duhovnom čoveku, kao što se dan ne može znati, no može se otkriti otvorenom oku.


Reći za jednu veru ili jednu filozofiju da sadrži svu istinu isto je što i reći da sve druge vere i filozofije sadrže sve zablude. Od ove brutalnosti retko je kad slobodna velika masa ljudi. A zadobiti ovu slobodu znači učiniti jedan divovski korak ka veličini, ka božanstvu.


Najveće istine lakše ćeš dokazati ljudima životom no rečima. Zato i ne počinji govoriti o njima prvo jezikom jer ćeš ih dovesti u sumnju.


Ko duhovno misli, taj dolazi do saznanja da nije svet prostraniji od čoveka, no obratno, da je čovek prostraniji od sveta. Neka vasiona uveća sebe i umnoži sebe još milion puta, moja duša preleće sve njene granice i svu je obuhvati kao ispolinska ruka malu loptu.


Smatraj svaki dan kao jedan ceo, otpočet i završen život. Odživi ga kao celinu a ne kao deo. Nek se svaki tvoj dan odroni od tebe kao ceo jedan čovek s kojim ćeš želeti da se opet sastaneš kao s prijateljem i da ga bez stida pokažeš vasioni.